"Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао. Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!"

Где је била памет нашем народу после тих злочина?
Опет у исту државу са кољачким народима?
Није с нама све у реду, збиља мислим...
Прихватити Тита за доживотног председника и опет правити Југославију.
Дражи се ни гроба не зна, а Павелић одшетао.
То је страшно!

Два метка за Павелића
(одломак из књиге Тихомира Бурзановића)


...

Пођем кући и знам да сјутра вече долази последња ноћ, 9. април 1957.године, и да више нема одустајања од ријечи коју сам дао самоме себи, па таман погинуо!

Дан Д
Крећем ја сјутра на станицу, кад тамо - ево Мила!
Ја љут, питам га:
”Шта си дошао да ме деморалишеш, ја вечерас завршавам посао, не требаш ми!”
“Вечерас не гледам у Павелића, идем иза њега и бићу са тобом”, каже мени Мило и додаје да ће вечерас бити све у реду.
Идем ја, Мила слушам и не слушам, само ми кроз главу пролазе слике данашњег боравка у усташкој кафани. Донијели летке, транспаренте, плакате дијеле, све спремају, јер сјутра је велика прослава на којој, како сам са заклео, неће бити живог Павелићa.
Уђемо у аутобус. Сједнемо поново скупа. Павелић, ако нема на крају аутобуса мјеста онда сједне на прво иза возача. Кад смо дошли до станице да силазимо, ја Милу кажем да иде испред мене и он стварно сиђе и уђе у ону масу народа. Кад смо се примакли путу који се одваја ка Павелићевој кући, Мила нема!
Кукавица, где се изгуби ?
Ја одлучио и повратка нема. Идем за њима и размишљам колико морам да приђем , колико времена имам кад пуцам у Павелића, да пуцам у пратиоца. И хоћу ли Павелића убити једним метком.
Идем, прилазим им све ближе, јасно чујем како разговарају. У том тренутку се прекрстим и помолим се Богу и Светом Василију Острошком. Како сам се прекрстио, чујем, пратилац говори:
“Поглавниче, ја бих сад свратио до клуба, ево вас близу, брзо ћу ја доћи!”
Не могу да вјерујем да ми је Бог тако брзо помогао. И Свети Василије.
До куће Павелића још 50 метара.

Павелић пада и псује ми мајку српску
Раздвојили су се, ја се склонио за једно велико дрво у дрвореду, видим како се Павелић окреће наоколо, и наставља да иде, са ташном у руци.
Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим.
Долазим на седам - осам метара. Павелић ме је осјетио, видео... почео да виче:
“Мајку ти ***** српско - јеврејску, комунистичку!
Чујем пуцањ, не знам одакле долази.
Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два - три метра и пуцам.
Једном. Други пут ! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега.
Он пада.
Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту.
Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега.
У том тренутку помислим - боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити!
Дал да га прибијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се... али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом. И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу.

Трбало је Павелића распалити по глави оним усташким маљем! 

Ма јок, његовим специјалитетом му је требало доћи главе. Кама и џак соли! 

Човек и змија

Bili su čovek i zmija mnogo dobri, nerazdvojni prijatelji. Zmija je u čovekovoj kući nalazila i sklonište od ružnog vremena i hranu, a čoveku je zmijino društvo bilo od neprocenjivog značaja.
Jednog dana igrajući se sekirom dečak (sin ovoga čoveka) odseče zmiji rep, a ona onda ugrize dečaka koji na mestu ostane mrtav. Čovek, videći mrtvog sina, pojuri zmiju da je ubije, ali ona pobegne u rupu.
Pošto je prošlo neko vreme, čoveku poče da nedostaje zmijino prijateljstvo. Zato ode do rupe dozivajući zmiju da dođe, govoreći kako treba zaboraviti šta je bilo, nego da nastave da se druže i da budu dobri prijatelji. Na to mu je zmija rekla: "Ne prijatelju, dok god ja gledam svoj rep, a ti svoga sina grob, među nama nema iskrenog prijateljstva.".

Zašto ovo pišem? Dakle, ako hoćemo iskreno pomirenje, onda treba da kažemo: "Šta je bilo, bilo je." i da guramo dalje. Ali, šta reći za sledeću situaciju:
- Zmija dolazi u čovekovu kuću da bi mu ispred nosa mahala repom uz reči: "Pogledaj šta mi je tvoj sin uradio.", očekujući da joj se čovek neprestano izvinjava što joj je njegov sin odsekao rep. Pritom, čovek ne sme ni da pomene grob svog sina, jer će ga odmah optužiti za sve i svašta.

Kao što rekoh, dolaze oni ovde, kod nas, da nam sole pamet o srpskoj krivici, negirajući hrvatsku. Dolaze da nas kritikuju zbog našeg nacionalizma (ispoljavanja nacionalne svesti), a ne vide svoj šovinizam (ogledan u slavljenju Bljeska i Oluje na primer).
Pa baš kao ova zmija iz priče, dolaze u našu kuću da nam mašu repom.

Требало је змију на време затући.

Živojin Mišić (1855 – 1921)

O Hrvatima

Izveštaj kralju Aleksandru po povratku iz Splita
(Iz beleške sekretara Živojina Mišića, g. Milorada Pavlovića)

„Iz svega sto sam čuo i video ja sam duboko zažalio sto smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš….. stvar je propala…..

Ništa se ne može zajaziti, ničim što bi joj se ponudilo.

Ja sam sa tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih politickih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti, dati im njihovu državu.

Granice će biti gde ih mi povucemo, a mi ćemo ih povuci ne onde gde naše ambicije izbijaju na povrsinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu; gde kaže jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago.

A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti... Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u toliko meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi.

Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati.”

Zanimljiva i pre svega poucna prica, a zatim i dobar komentar! 

Десило се то у Гњилану првог маја 1985. године. Ђорђу Мартиновићу, албански злочинци и сепаратисти набили су са коцем полулитарску флашу кроз чмар у утробу! Флаша се зауставила тик под десним поребарним луком, а овај злочин албански злочинци су смишљено починили како би поспешили исељавања Срба са Косова, који су се после тога почели масовно исељавати.

Флашу су из утробе жртве извадила у приштинској болници два хирурга Албанца и један српски хирург др Морачић. Њега су Албанци накнадно позвали, пошто су се уплашили када су отворили утробу и видели флашу и срчу коју је требало извадити. Др Морачић је после операције изјавио:
- Призор који сам затекао био је језив.
Ђорђе Мартиновић је после тога оперисан још три пута, једном на Војномедицинској академији у Београду и два пута у Лондону.

О овом злочину тада је писала целокупна домаћа и светска штампа. Само неколико дана после операције која је изведена на ВМА-а, коју су опседали новинари, бојећи се да се Срби на Косову не дигну на устанак, тада моћни Стане Доланц, министар Унутрашњих послова Југославије, шеф Контраобавештајне службе и потенцијални наследник Јосипа Броза Тита, чинио је све да злочин не буде приписан Албанцима и буде потпуно другучаје представљен јавности.

Уз помоћ Брозових генерала, пре свега адмирала Бранка Мамуле, генерала Милана Даљевића, генерала Владимира Војводића, генерала и народног хероја Југославије Петра Грачанина и пуковника Новака Ивановића, начелника Дома ЈНА у Гњилану, где је Мартиновић био запослен, разним манипулацијама, обманама јавности и скривањем истине о злочину, ток истраге је скренут у другом правцу.

Многи искази и чињенице о сраховитом чину насиља су фалсификовани, а јавност обавештена да је Мартиновић наводно признао да се сам повредио. Очигледно је било да је реч о завери државе против једног малог човека и да се од ужасног страдања и психичког и физичког малтретирања прави лакрдија.

О „случају Ђорђа Мартиновића” расправљала је и скупштина Југославије осам пута, али без резултата. Скупштина Србије шест пута је одлагала расправу јер су руководиоци сматрали да она није надлежна за случај већ према Уставу Покрајне Косово. Разрешењу случаја није помогло чак ни писмо нашег познатог писца Добрице Ћосића, које је јавно упућено Бранку Мамули и Душану Чкребићу, тада актуелном Председнику Скупштине Србије.

У злочину учествовале најмање три особе

После операције у Лондону у болници „Свети Ђорђе”, чувени проктолог светског угледа др Петер Холи изјавио је новинару Милораду Бајићу:
- Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама, после увида у комплетну медицинску документацију, насиље су извршиле најмање три особе. Сумњало се да су злочин извршили сестрићи Синана Хасанија, тада актуелног председника СФРЈ по кључу, против којих је Велимир Цветић, адвокат Ђорђа Мартиновића покренуо истрагу.

Лицемерје и лажи Станета Доланца

После изјаве коју је дао Стане Доланц, министар унутрашњих послова СФРЈ, љубљанској телевизији, медији више нису писали о „случају Мартиновић”.
У тој изјави Доланц је дословце рекао присутним новинарима:
- Што се тиче случаја Ђорђа Мартиновића обустављена је свака истрага, суђења неће бити јер су моји криминалистички органи утврдили да се он сам повредио.
Затим је Доланц са осмехом лицемерно додао:
- Жао ми је што је Ђорђе Мартиновић српски самурај који је над собом извршио харакири.
На ту досетку Доланца, сви присутни новинари су се насмејали. Ова изјава је, нажалост, до данас на снази. Због те ње за све ово време, читаве две деценије, случај за је остао за јавност неразјашњен и нерасветљен.

Покој му души... Србија никада не треба да заборави своје мученике!