zar nije tema    Re: Uhapsena sestorica Hrvata za zlocin nad Srbima?

Ja sam za raščišćavanje 41 totalno, i kažnjavanje onih koji su krivi.
I to ne samo iz razloga jer je to pravedno nego da se više 41 ne koristi kao sredstvo za izazivanje novih nasilja i stadavanja.

Oni koji kroje politiku su zbrinuti, uvjek njihova sranja idu preko leđa sirotine.
Mislim da napaćenom narodu balkana više netreba dodatnih pizdarija..

Vidim... wikipedija je zakon, sopstveno znanje = 0

Da se ne zaboravi!

Mајкл Кејџ једини брат!

Живи драни па клани


Тачан број Срба из Херцеговине и припадника ЈНА и резервиста из Црне Горе, који су у периоду од 1992. године до 1995. године били затварани, мучени и убијани по логорима у Хрватској и Босни и Херцеговини, никада неће бити познат. По злу су се највише истакли Лора код Сплита, Челебићи код Коњица и Дретаљ код Чапљине. Након повлачења ЈНА из Сплита у ратну луку Лора уселила се хрватска полиција. У периоду од 1992. до 1995. године само у том мучилишту живот је изгубило 70 људи. Живе су их драли, па клали, причају преживјели логораши.
Они који су преживјели стравична мучења причају да ни након 16 година не могу да заспу као остали људи. Тврде да су Хрвати највише мучили Црногорце, стављајући их на струју, кидајући им уши и вадећи језике.
Према ријечима једног од преживјелих логораша Дамјана Трипковића осим ратних заробљеника у Лору су довођени и цивили.
- Сјећам се, као да је јуче било када су ме ухватили на сред улице у мом аутомобилу. Био сам у цивилу и код себе нијесам имао ни метка, а камоли неко оружје. Било нас је седморо дјеце, шесторо су Хрвати убили. Најстаријег брата су убили на кућном прагу. Када сам ухапшен директно су му спровели у сплитску Лору. Тамо сам био мјесец дана, а чинило ми се као вјечност. Приморавали су нас да радимо свакакве вулгарности. Мене и брата свезали су и прикачили на струју, а потом нас тјерали да један другом полни орган стављамо у уста - испричао је Трипковић, додајући да више једноставно нема снаге да прича о паклу кроз који је прошао.
Он каже како му се и данас чине да га мучитељи прогоне, да стреца како по дану, тако и по ноћи.
Бивши командант Војне полиције у Шибенику, Марио Баришић каже да никада неће заборавити сцене из Лоре и злогласни Блок Ц.
-Када сам видио шта се тамо ради преживио сам шок, а могу да замислим како је било онима које су мучили. Људима су вадили очи, чупали језик. Чињени су стравични злочини. Сјећам се неких војника, касније су ми рекли да су припадници никшићко-шавничке групе. Мучили су их, псовали им мајку црногорску и српску. Хрватски војници су говорили да су заробљеници у Сплит доведени са других ратишта изван Хрватске, те да није никакав проблем, да можемо свашта да им радимо. Тада сам видио и неке Црногорце, искасапљене, без ушију, очију, језика и сломљених удова. Призор је био страшан - тврди Баришић.
Он каже да је десетак Црногораца у униформама било смјештено у злогласни Блок Ц из којег нико жив није изашао.
- Колико се сјећам видио сам десет или 11 црногорских војника у локви крви. Да би ми савјест била чиста одлучио сам да све испричам у јавности и да то потврдим на суду, иако су ме називали издајником и другим погрдним именима - рекао је Баришић.
Још један од преживјелих логораша, Вукан Ковач прича како су њега и још 15 сабораца хрватске редовне јединице војске заробили на ратишту.
- Двојицу су одмах убили, а нас 16 заробили и убацили у камион. Одвезли су нас везаних очију. Пут је трајао неколико сати. Одвели су нас у неки бетонски објекат, касније смо сазнали да је то Лора код Сплита. Не могу да причам шта су нам све радили, јер то нијесам могао испричати ни својим најмилијим. Било је страшно, ни данас не могу да спавам мирно већ ми се сцене стално враћају - рекао је Ковач.
Логораш Мирко Бабић додаје како су им, поред осталог након што би их пребијали и мучили на разне начине, главе стављали у ЊЦ шоље и поливали их водом.
Весо Деретић који је такође преживио страхоте Лоре каже да им хрватска војска није дозвољавала да иду у санитарни чвор.
- У ЊЦ сам први пут ушао послије 18 дана. Били смо живи костури, исте слике као из Јасеновца. Ковали су сандуке једни за друге. Сјећам се да је први сандук био намијењен Драгану Јелићу из Требиња - испричао је Деретић.
Он додаје како су му страхоте стално пред очима, те да већина њих, преживјелих логораша живи под дејством јаких таблета за смирење покушавајући да се изборе са свим оним што су преживјели.
- Остале су стравичне трауме. Једноставно, тога ни послије 16 година не могу да се ослободима. И дан данас чујем звук металних врата са ћелије - казао је Деретић.
Преживјели логораш Владимир Жарковић тврди да је и он био задужен за ковање сандука.
-Тјерали су ме да правим сандуке, од оних за муницију у коју би касније хрватски војници стављали искасапљене заробљенике. У почетку сам ковао по један, а касније свакодневно по најмање два сандука - рекао је Жарковић.

Прикључивани на струју

Логораши кажу и да су их хрватски војници доводили у посебне ћелије гдје би их прикључивали на струју, односно на тв апарате. Кажу да се радило о тв апаратима без екрана из којих су висиле жице. Држали би их сатима испред апарата без екрана, а потом их тукли и мучили, и тјерали да препирчају шта су гледали на телевизији. Након тога су им "сервирали" да једу људски измет.

Крваве ходнике прао језиком

Преживјели логораш Мирко Бабић каже да су га хрватски војници у Лори мучили на звјерски начин.
-Тукло ме неколико њих у ЊЦ-у. Пошто би ме добро испребијали, ухватили би ме за руке и вукли по ходнику дугом неколиком метара до ћелије. Дају му да предахнем неколико секунди, а онда натјерају да полижем сву своју крв од ћелије, преко ходника, назад до ЊЦ-а. То што су нама тамо радили, људски ум не може да смисли. То само њима може да падне на памет - казао је Бабић.

Strasno         

Убијали и продавали органе


Злочином који се догодио на подручју Босанског Брода у мају 1992. године када су снаге ХВО и муслиманске паравојне јединице побиле преко 150 дјеце претежно ромске националности, највише су профитирали трговци људским органима из Хрватске.

Према информацијама које посједује МУП РС органи, које су из мртвих тијела вадили дански доктори унајмљени за ову прилику, су хеликоптерима даље пребацивани у Хрватску, тврди за "Фокус" добро обавијештен извор из МУП-а РС. Према његовим ријечима ово су потврдили и хрватски официри из Сиска који су у данима овог злочина заустављајући непознати комби на улазу у овај град пронашли мале замрзиваче у којима су били људски органи, а возачи комбија су им тада рекли да су пакете преузели у Босанском Броду и да не запиткују много.

- Наша оперативна сазнања су потврдила да је почињен злочин над 150 дјеце и 68 старијих особа из четири аутобуса која су се кретала из правца ромског насеља Сасе, код Сребренице и Жепе. Зашто до сада нису пронађена остала тијела убијених то знају у Тужилаштва БиХ које се труди да прикрију овај злочин од јавности, а што не би било први пут да ова институција прикрива злочине - истиче извор.

Милан Богданић члан Колегијума директора Института за нестала лица БиХ каже да је ова институција урадила све што је у њеној моћи када се у питању догађај из 1992. године који су се одиграли у Босанском Броду.

- Докази до којих смо дошли дефинитивно показују да је су подручју Босанског Брода побијена дјеца и то не с овог подручја. Али ми смо пронашли само једну масовну гробницу с 59 тијела од којих су већина били остаци дјечјих лешева. Према информацијама које смо добили друге двије масовне гробнице гдје би требало да су тијела побијене дјеце налазе се у селу Дубочцу и Славонском Кобашу и ми интензивно трагамо за њима - истакао је Богданић.

Он наглашава да се о овом догађају мало говори јер нико није још тражио побијену дјецу.

- Тужилаштво БиХ и СИПА морају се више позабавити овим догађајем јер се мора открити колико је тачно дјеце побијено и гдје су њихова тијела. Како сада ствари стоје многи знају за овај догађај али ћуте и не желе изаћи у јавност с информацијама - тврди Богданић.

Према ранијем писању "Фокуса", у мају 1992. године у Босанском Броду су пресретена четири аутобуса са 218 путника од којих су већина била дјеца с подручја Сребренице и Жепе, а која су за одредиште имала неку од земаља Западне Европе.
Тузла тајну крије

Ископани остаци 59 лешева с муслиманског гробља у Сијековцу, код Босанског Брода, који су ексхумирани 2004. године су пребачени у Идентификационо-документациони центар Високо, а одатле су послана у Тузлу у Лабораторију за идентификацију међународне комисије за нестала лица, тврди Милан Богданић и додаје да утврђивање идентитета убијених лица у Босанском Броду траје већ три године.
_________________

Прича о старцу Вукашину из села Клепаца, који је само једном својом реченицом и поступком заслужио значајно место у Именику СПЦ и колективном сећању Срба на време у коме је српско биће страдало само због своја три прста којима се крсти и свога имена којим се поноси.

Августа мјесеца 1991. године у порти манастира Свете Благовести у Житомислићу, у Херцеговини, групи од 5-6 Срба из Чапљине, његова Светост Патријарх српски Г. Павле, рашчлањује актелни тренутак српског рода крстоноснога. Велики духовник и сјајан бесједник, дотиче се страдања Српске православне цркве и српског народа током Другог свјетског рата. Говори о Јасеновцу, Јадовну, Госпићу, Пребиловцима, помену и старца Вукашина из Клепаца.
Два километра јужно од Чапљине, уз магистрални пут Сарајево-Опузен, смјештено је омање село које се зове Клепци.
Године 1941. у Клепцима су била 72 домаћинства, од тога Срби су имали 59 домаћинстава а Хрвати 13.
Клање и убијање Срба у Клепцима, уосталом као и на подручју цјеле општине Чапљина, вршили су комшије Хрвати, усташе. Поклање Срба вршено је у два наврата. Први пут то је било 23. јуна 1941. године. Прва жртва био је Спасо Шијак и деветоро чељади у кући Милана Мандрапе. На споменику у Клепцима, који се налазио у центру села а којег су у љето 1992. године минирале и са земљом сравниле усташе, било е именом и презименом записано да су усташе у периоду од 1941. до 1945. године заклале, у јаму бациле или убиле 234 Србина из села Клепци, Лозница и Гњилишта.
Други пут поклање Срба вршено је током септембра и октобра мјесеца 1944. године. Увод у то поклање збио се у селу Лозница, селу укљештеном између села Пребиловци и Клепци. Дана24. септембра 1944. године, усташе су на преваруухватиле двије двадесетогодишње дјевојке, Зуровац (Спасоја) Босу и Зуровац (Ђоке) Мару, силовали их, потом заклали, полили бензином и у штали пуној сијена запалили.
Чим је ватра “прогутала” њихов злочин, усташе по почеле по селима Клепца и Лозница да хватају Србе и да их одводе у усташку фабрику смрти у Јасеновац. У периоду од 24. септембра до 21. октобра 1944. године, из српских села Клепца и Лозница одведено је у Јасеновац око шездесет Срба, што је био број остатка незакланог народа из 1941. године.
Тада је ухапшени одведен у Јасеновац и старац Вукашин.
Послије свакодневног, неколико мјесеци дугог мучења, старац је доведен пред усташу који га је требао лишити живота. Усташа е рекао да ће му поштедети живот, ако викне: “Живио Анте Павелић”. Не трепнувши, старац Вукашин је одговорио: “Само ти, дијете, ради свој посао”. Изнервиран, усташа му је одрезао лијево уво.
Вукашин пустио гласа није.
Збуњен виђеним, усташа је поновио свој захтјев. Усташа поновио захтјев, Вукашин поновио одговор. Зајапурен, црвен од бијеса, усташа му је одрезао и десно уво. И наш херцеговачки камен би проплакао, али Вукашин нити гласа, нити сузу пустио није. По трећи пут усташапонови захтјев, по трећи пут Вукашин понови исти одговор.
Сотонин син, ван себе од бијеса, пљуну Вукашина у лице, те хитрим покретом одсјече му нос и на оба образа уреза крст.
Ријечи не постоје да се искаже та слика, али управо због оваквог понашања, на зиду катедрале у Магдебургу, у Њемачкој, уклесане су ријечи: “Сачувај нас Боже, глади, куге и Хрвата”.
Хрват, усташа, не посустаје у свом зликовачком хтјењу. Усташа хоће Вукашину да одсјече језик и поново захтјева да Вукашин кличе усташком поглавнику, а Вукашин коме се само по очима може познати да је то некада лице било, ошути, погледа усташу у очи, и мирно рече:
“Само ти, дјете, ради свој посао”.
Поражен, и пред окупљеном масом сународника унижен, усташа у наступу немоћи и бијеса коље Вукашина, вришти, баца нож и луди.
Свједок овоме чину био је др. Недо Зец из Сарајева, и само захваљујући њему јунаштво старца Вукашина није остало у жици Јасеновца.
Током мјесеца септембра 1991. године у Клепцима сам о старцу Вукашину разговарао са домаћинима из породица Мандрапа, Драгићевић, Пантић и Трипић. Генерално речено, о старцу Вукашину се мало зна. Један од разлога је и тај што није имао породицу. А неимање породице није риједак случај у селима Клепци и Лозница. У Лозници, ничим криви Срби, поклани су комшијским, усташким, ножем. Колико су крволоци усташе били свједочи чињеница да је све живо поклано у породицама: Стојана Драгићевића, Манојла Пухала, Илије Чекрлија, Нике Пухала, Војина Зуровца, Шћепана Покрајчића, Милосава Пухала, Миле Зуровца и Спасе Пухала.
А навјек у овим кућама су затрта огњишта.
У неколико породица, остала је само по једна мушка глава. У породици Милана Пухала, остао је син Младен. У животу свом, Младен није никада никога зовнуо оче, мајко, брате, сестро. Зашто? Зато што из његове куће, комшије Хрвати, усташе, поклали су све живо тј. шеснаесторо чељади, а само игром случаја Младен је остао у животу. Младен није био жењен. Умро је 1986. године. По сазнању за његову смрт, изјаве саучешћа стизале су не на његову кућну адресу, јер је кућа била празна, већ на пољопривредну организацију у којој је Младен радио у својству инжењера агрономије.
Данило Брстина из Вишића, 1991. године дигао је руку на себе. Зашто? Зато што је пет деценија провео сам у свом болу и тузи, јер није запамтио ни оца, ни мајку, нити било кога од ближњег рода свог, јер све су му поклале комшије, усташе.
Бурлица (Спасе) Саво из Лознице једини је прживјели из своје породице. Оца, мајку, брата, сестре, све су му поклали комшије Хрвати, усташе.
Сјећања о старцу Вукашину, истини за вољу, су магловита, али постоје. Понеко од домаћина се присјети приче својих очева о повисоком, витком, надасве ћутљивом старцу, испијеног лица, сједе косе и сједих бркова. Кажу да је Вукашин волео осаму, да је био побожан. У Клепцима су га звали Вуле. Ишао сам на лице мјеста, под клепачко брдо, гдје је према неким сазнањима била Вулина кућа. Тамо сам затекао сухозидине, обрасле у бршљен, које су омеђавале двије омање просторије.
По одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве из 1998. године, име старца Вукашина из Клепаца, као исповједника, нашло је своје мјесто у Именослову Српске православне цркве.
Према осмом Савезном попису становништва Југославије, од 1991. године, у сели Клепца, општина Чапљина, Херцеговина, било је 417 становника. Од тога, Срба – 383, Хрвата – 14, југословена – 13 и осталих – 7.
Мјесеца фебруара 2001. године у Клепцима живи четворо Срба.
Немају електричне енергије, немају воде, нису у радном односу.
Па, како живе?
Живе у вјери православној и жељи људској. Вјери која их учи да је том земљом некад ходио и управљао њом Растко Немањић односно Свети Сава. Наиме, српски жупан Стефан Немања дао је свом најмлађем сину Растку да управља Захумљем. А област Захумља је област између ријеке Неретве и дубровачке границе.
Живе у вјери православној, коју је бранио и одбранио, христолики Стојан, односно по примању монашког пострига Свети Василије Острошки, који је 1639. Године изабран за митрополита захумског.
Живе у вјери православној, да јуначки чин старца Вукашина, буде благо које је дато не само њима, већ свима онима који су људи, који су православци. Благо које не губи, већ протеком времена, благо које добива на вредности.
А жеља људска?
Сљедбеници Светог Саве, Светог Василија Острошког и старца Вукашина, желе само једно, желе да живе као људи, као хришћани, као Срби.
Поновним распиривањем ватре на огњиштима својим, поручују комшијама Хрватима, да су Срби аутохтоно становништво у долини Неретве од осмог вијека, да су ту били и да ће ту остати, без обзира што су њихове комшије Хрвати, три пута 1914, 1941 и 1992. године, вршили геноцид над њима само зато што су Срби.

Jasenovac - čuvanje uspomena na žrtve ustaškog zločina

DONJA GRADINA, 2. APRILA (SRNA) -Parastos i pomen žrtvama ustaškog zločina u logoru Jasenovac 1941/45. godine biće održan 4. maja na spomen-području u Donjoj Gradini.

Ministar prosvjete i kulture RS Anton Kasipović najavio je nakon današnjeg razgovora sa rukovodstvom Javne ustanove Spomen-područja Donja Gradina da će se koncept uređenja ovog spomen-područja ubrzo naći pred Vladom RS i Narodnom skupštinom.

"Tragaćemo strpljivo i uporno za najboljim rješenjem za uređenje spomen-područja, jer je to delikatan zadatak koji zahtijeva multidisciplinaran pristup", rekao je Kasipović.

Direktor Spomen-područja Donja Gradina Milorad Bukva rekao je da se parastosu i pomen žrtvama ustaškog zločina u logoru Jasenovac svake godine posvećuje sve više pažnje i dodao da se pripreme za ovogodišnje obilježavanje stradanja odvijaju po planu.

"Parastosom i pomenom treba pokazati da se društvo brine o najvećem podzemnom gradu srpskog, romskog i jevrejskog naroda", rekao je predsjednik Udruženja bivših logoraša Drugog svjetskog rata u RS Gojko Knežević i dodao da sjećanje na nevine žrtve logora Jasenovac treba sačuvati po svaku cijenu.

RTRS

Tako to rade naša braća, a mi u Srbiji nemamo spomenik straljenim taocima iz Trstenika, nemamo uređen spomen park i pristojno pokopane ljude u Jajincima, na Bagdali u Šumaricama. Kriju se posleratna streljanja koja su izvršili komunisti i kriju se žrtve Nemaca iz nacionalističkog (DM) bloka. Nema ni jednog spomen obeležja stradalima u crvenom treoru posle 44.