da li postoji zivot posle smrti :: Buvljak ~ Opsta blebetanja ~ Svastara

Citat

Kad bi još zakačio po nešto...

Ma okacim, nije da nije. Smile

Da ne kucam, kada vec ima. Smile

Telo i princip života.
Spavanje i smrt dolaze od prekomernog života, koji organizam ne može da podnese. Pravi čulni organi u njemu su mesto koje zauzima astralno telo pri spiritističkim eksperimentima. Astralno telo uzrok je telelapatiji, vidovitosti i ostalim pisihičkim pojavama.

Telo, kao masa od mesa, kostiju, muskula, nerava, mozga, žuči, šlajma, krvi i kože, za mnoge je ljude stvar, koja se sa najvećom brižljivošću čuva i neguje; šta više, mnogi" ga za svoga boga smatraju, jer su se s njim tako identifikovali,.da kad spomenu svoje "ja", oni misle samo na svoje telo. Telo ostavljeno samom sebi besčulno je, i u takom slučaju radi pomoću refleksa i automatske delatelnosti. To se vidi kad je telo u snu, jer tada zauzima položaje i čini pokrete, koje budan čovek nikako ne bi činio. U tome je telo slično zemlji, koja se sastoi iz bezbrojnih i bezgranično sićušnih "živih stvorova", od kojih je svaki za se jedna osetljiva tačka. To su ne samo mikrobe, bakcile i bakterije, već se ove sastoje još iz drugih, a ovi opet još iz drugih mnogo manjih i sitnijih "života". Ovi poslednji nisu još to, što se zovu ćelijce tela, nego oni su što grade te ćelijce, držeći se pri tome granica, koje su evolucijom određene ćelijci. Ovi "životi" roje se i kreću neprestano kroz celo telo, ne samo u tako nazvanim šupljinama tela, nego su i u koži, i u kostima i u krvi. šta više, oni se rasprostiru i roje na izvesnom odstojanju i van granica tela.

Jedna od tajni fizičkog života sa krivena je u ovim "živim stvorovima." Njihova delatelnost, koju čini životna energija, nazvana Prana ili "Jva”, objašnjava pravu egzistenciju i fizičku zičku smrt. Ovi "živi stvorovi" dele se u dve klase, u rušijoce i stvaraoce ; i oboje su od rođenja pa do smrti u neprestanoj borbi jedno s drugim, dokle na posletku rušijoc ne nadvlada. Ovoj borbi životna energija čini kraj, jer život je, koji ubija. To se čini neverovatno, ali u teosofskoj filosofiji to se uzima za istinu; jer ona uči, da dete živi, što je složenje zdravih organa u stanju da život, koji ga okružuje, u se uvlači, i da usled neizmerne nadmoćnosti životne struje ono u san pada; jer stvaraoce ćelijca u mlađanom telu, nisu u stanju da nadvladaju njegovi rušijoci.

Ovi procesi spavanja i budnog stanja jesu jedini i isključni uspostavljivači ravnoteže u snu, koju je budno stanje poremetilo. To se može uporediti sa električkim svetlećim lukom, pri čemu se taj svetleći luk uzima kao simvol budnoga delatelnog čoveka, U snu ne protivstajemo životnoj energiji, već je uvlačimo u se; u budnom stanju izbacujemo je iz sebe. Ali pošto nas ona okružuje, kao kakav okean u kome plivamo, prirodno je da je naša odbojna snaga protivu nje ograničena i slaba. Kad se probudimo iz sna, naši organi i životna energija u ravnoteži su ; a kad smo u snu još više smo životom ispunjeni nego u jutru; on nas je izcrpeo i na posletku hoće telo da ubije. Ova borba nije neprekidna, jer je životna energija cele sunčane sisteme upravljena protivu slabijeg otpora nejakog čovečijeg tela.

Učitelji teosofske filosofije smatraju telo za najprolazniji, najnepostojaniji i najobmanljiviji sastavni deo čoveka. Ono se svakog trenutka menja. Neprestano menjajući se, pokretno u svim svojim delovima, nikada nije potpuno i dovršeno, premda je osetljivo. Stari su bili u to potpuno ubeđeni, jer oni su i stvorili nauku, zvanu "Naimitika Pralaja” o neprestanim menama i rušenju materijalnih stvari. Današnjoj nauci to je poznato u toliko da se telo svake sedme godine u celini menja i obnavlja Posle prvih sedam godina nije telo onako, kao što je u početku bilo, i do kraja života ono se sedam ili više puta izmenjivalo. Pa i opet ono pokazuje istovetne opšte oblike od vremena svoje zrelosti pa do smrti kao i od rođenja do doba zrelosti, ono uvek zadržava čovečiji oblik. To je zagonetka, koju današnja nauka ne još da odgonene; u toj je zagonetci pitanje, koje se odnosi na ćelijce tela, na srestva i načine po kojima se opšti čovečiji oblik održava. ,,Ćelijca" je iluzija ; ona je samo reč.

Ona ne postoji kao materijalna stvar, jer svaka je ćelijca sastavljena iz drugih. šta je dakle ćelijca? Ona je idealan oblik, u granicama koga grupirani su fizički atomi, sastavljeni od bezbrojnih "života." Neosporno je da fizički molekili neprestano struje iz tela, te oni moraju napuštati i ćelijce svakoga trenutka. Usled toga ne postoje Fizičke ćelijce, vek samo njine negativne granice, idealno obeležuje i opšti oblik. Po zakonima prirodnim molekuli zauzimlju opšti položaj u idealnom obliku i odmah ga napuštaju, da drugim atomima mesta načine. I kao god što je u ovom slučaju sa telom čovečijim, isto je tako i sa našom zemljom, i sa sunčanom sistemom, pa i sa svima vidnim stvarima. Sve je u neprestanom kretanju i menjanju. Tako uči moderna, a i stara nauka. Time se objašnjava vidovitost i prenos misli. Ali u isto vreme to pokazuje, kako je varljiva i obmanljiva stvar, to naše telo.

Premda je, tačno uzev, astralno telo, Linga sarira (sanskritski), drugi sastavni deo čovekov, opet ćemo prvo da promotrimo životnu energiju, Prana i Jva (sanskritski), jer pojava života u vezi sa telom lakše se objašnjava.
život nije rezultat delatelnosti organa, niti prestaje sa smrću tela. život je sve prožimajuki princip. život je okean, u kome naša zemlja pliva, on prožima ceo globus, sva stvorenja i sve stvari koje su na njemu. On dejstvuje neprekidno na nas. oko nas i pulzira neprestano kroz nas i protivu nas. Telo je naše samo oruđe, pomoću koga smo u saobraćaju i dodiru sa Pranom i Jvom. Tačno rečeno Prana je : disanje, i po što je disanje neophodno nužno, te da čovečija mašina traje, to je i ova reč udesnija za naziv njen. Jva znači : život, i primenjuje se na živu dušu, ]er život u opšte postaje iz najvišeg života. Jva se stoga može na sve primeniti, a Prana se primenjuje na osobeno.

Može se reći, da kogod jednu izvesnu količinu ove životne energije ima, koja se vraća opet svome praizvoru, kad telo umre, već naprotiv ta životna energija dejstvuje ma kaka da je količina materije, iz koje se telo sastoji. Mi je primamo u se i lučimo je iz sebe dokle god živimo. Bili mrtvi ili živi, životna energija uvek je tu; za života ona održava naše organe, po smrti ona je opet u bezbrojnim stvorovima, koji postaju iz naše ruševine. Mi ovaj večiti život ne možemo zbaciti, kao ni vazduh u kome tica leti, jer on, kao i vazduh ispunjuje ceo prostor planetarni tako, da niti možemo izgubiti korist koju od njega imamo, niti pobeći od njegove uništujuće sile. Ali po što ovaj život upliviše na telo, to on potrebuje izvesnog sprovodnika ili vođu, a taj je astralno telo.

Astralno telo ima mnoge nazive. Neki od tih ovo su : "Linga sarira” (sanskritski) znači model tela, i to je najbolji naziv od sviju; za tim, eterično telo; Fantom; avet; pojava duha; priviđenje; nerazumna duša; životinjska duša ; buta (indijski,); elementarni duh; đavo; demon. Neki od ovih naziva odnose se na astralno telo, koje se luči iz tela čovečijeg po smrti njegovoj. Buta, đavo, i elementarni duh jesu skoro istovetna značenja. Buta, kod indijanaca jeste astralno telo, koje se luči pri smrti od tela i inteligencije; pa pošto u tom obliku ono nema savesti, sa toga i nazivaju ga đavolom. Primećeno je da naziv astralno telo nije potpuno tačan. Ta je primetba osnovana na prirodi i postanju engleskog jezika, koji je postao u narodu koji se trgovinom bavi, pa s toga do danas još nije sakovao reči, koje su potrebne te da se mogu označiti njima svi organi i sve sposobnosti nevidovna čoveka. Pa pošto njegovi filosofi do danas još nisu priznali da postoje u čoveku nevidovni organi čulni, za to engleski jezik kao i ostali, osim sanskritskog, i nemaju tačnih reči za te pojave. Sa toga je uzet naziv: "astralno telo" za označenje unutarnjeg nevidovnog čovečijeg tela. No od sviju naziva sanskritski je naziv najtačniji, linga sarira, model tela, jer ono je plan ili model fizičkog tela. Eteričko telo ne bi bio tačan naziv, jer iz toga došla bi pretpostavka, da je astralno telo postalo posle fizičkog, dok je na protiv ono postalo pre ovoga.

Astralno telo sastavljeno je iz vrlo finog tkanja, u sravnenju sa vidnim telom, ima vrlo veliku rastegljivost, i za vreme jednog života vrlo malo i to neprimetno se menja, dok se fizičko telo svakog trenutka menja. Osim toga ono je ne samo vanredno jako, već je u isto vreme i tako elastično, da je u stanju da se na prilično velikom prostoru protegne. Ono je protegljivo, plastično, vito i jako. Ono ju suštini svojoj sastavljeno iz elekrične i magnetske materije, i upravo ono je to, iz čega je u tamnoj prošlosti ceo svet sastojao se, kada proces evolucije još nije bio dostigao onu tačku, na kojoj se obrazovalo čovečije materijalno telo. Time, što je prošlo kroz dugi perijod razvitka svog i mnogobrojna prečišćenja pretrpelo, ono je postalo tako prefinjeno, da ga nikako ne možemo uporediti sa grubim fizičkim elementima, koje očima vidimo i rukama pipamo.

Astralno telo jeste model za fizičko telo i sva tri carstva prirode imaju isti astralni model. Minerali, biljke i životinje imaju svoj eterički duplikat, i ovo je jedina teorija, koja može odgovoriti na pitanje, za što svako zrno semena i svaki živi stvor sebi ravne proizvode rađaju. Biolozi danas samo kažu da to tako u stvari biva, ali za što žir proizvodi iz sebe samo rast, a ne što drugo, za to nemaju drugog odgovora do tog, da ni jedan čovek nikada nije video da drukčije biva. U starim školama prošlosti na istoku bila je poznata ova nauka, i ona je sada opet objavljena zapadu trudom Jelene Pavlovne Blavacke i onih, koji iz njezinih spisa crpe inspiracije.

Ova nauka kaže, da su u najranijem dobu razvijća ove zemljine kugle sačinjeni idealni oblici svima prirodnim proizvodima, da je za tim astralna materija pomoću principa života počela izrađivati oblike po ovom planu; dokle nije u toku duga vremena čovečiji astralni oblik postao i usavršen. S tim je na taj način stvoren bio prvi oblik čovečije rase, i to se podudara sa alegorijom biblijskom o čoveku u bašti edenskoj. U toku duga vremena za tim, u kom je ciklus zgušavanja materije sve više napredovao, obuklo se astralno telo mesom i kostima i sadanji fizički oblik čovečiji javio se na bini. Tim se objašnjava onaj stih u knjizi o stvorenju sveta, koji govori, da su Adam i Eva bili odenuti u životinjsku kožu. To je poslednji pad ili java u materiji ; jer od tog trenutka unutarnji čovek ne prestano teži, da svu Fizičku supstanciju dovede na viši stupanj, te da je što više učini osetljivijom za duhovni uticaj, kako bi u idućoj velikoj evolucionoj perijodi, koja dolazi za ovom sadašnjom, bila sposobnija za dalje razvijanje. Za dete, koje raste u majčinoj utrobi model je astralno telo, koje je potpuno nacrtano, još pre nego se dete rodi.

Oko ovog astralnog tela molekuli se grupiraju, dok ne bude dete gotovo, i taj eterični telesni model objašnjava, kako se oblik obrazuje, kako se oči javljaju iznutra na površinu lica, kao i mnoge druge mističke pojedinosti embriologije, koje lekari istina opisuju, ali nemogu da objasne, kao što su na primer slučajevi mladeža i belega na telu čovečijem ili opcrtavanje deteta u materinoj utrobi, koje lekari često poriču, ali koje kao istinu tvrde oni, koji na to motre. Razvijajući se fizički oblik tela sa svim je zavisan od astralnog tela; on je vezan fizičkim i psihičkim organima sa materinom moći uobraženja ; mati pa priliku živo zamisli kakvu fantastičku sliku iz straha užasa ili kakva drugog uzroka, i odmah to upliviše i na astralni model. U slučaju kad se n. pr. dete rodi bez noge tu su materine ideje i moć uobraženja dejstvovali, te je astralna noga detetu još u utrobi odsečena bila ili sprečila se tako, da molekili nisu više imali modela oko koga bi se naslagali da Fizičku nogu stvore; tako biva u svima sličnim slučajevima. Ali kad nađemo čoveka, koji i dalje oseća na sebi onu nogu, koju mu je lekar odsekao, to znači da je astralna noga još ostala u celini i nedarnuta, pa sa toga se on i oseća kao da. ima svoju fizičku nogu. Jer niti nož, niti ikaka kiselina mogu astralni model uništiti, ali ideje i moć uobraženja mogu to svakad učiniti, naročito u prvim stupnjima njegova postajanja.
Kod čoveka, koji nije izvedžban u praktičkoj tajnoj nauci, ili nije rođen sa tom sposobnošću, može se astralno telo udaljiti od fizičkog tela samo za koju stopu daljine, jer ono je jedan deo fizičkog tela, kome je utelovljeno i koje podržava, kao što žilice drveta Mango ceo plod prožmavaju. Ali ima ljudi, koji su tako rođeni, da mogu svoje astralno telo da izašlju na veliku daljinu i to bezsvesno, i oni su tu sposobnost tako stekli, što su se u svojim pređašnjim životima u tome upražnjavali. To su tako nazvani mediumi, vidovnjaci ili druge ličnosti. Ali oni, koji su dovršili dugo i veoma trudno vaspitanje, koje obuhvata celu moralnu i duhovnu prirodu čovekovu. i koje daleko nadmaša sve sile srednjeg, prosečnog čoveka, takvi se mogu služiti svojim astralnim telom po svojoj volji, jer su savladali tu obmanu, da je fizičko telo trajni deo našeg bijća, i jer su izučili hemiske i električke zakone koji u ovoj pojavi dominiraju. Oni dela]u u takom slučaju sa celom voljom i svešću, dok drugi neobučeni u tom slučaju delaju bezsvesno i bez moći da to spreče ili da odklone opasnosti, koje sleduju takvoj upotrebi prirodnih sila.
Astralno telo pritežava prave organe spoljnih čulnih organa. Ono vidi, čuje, miriše i oseća. Ono ima potpun sistem nerava i arterija za pronošenje astralne tečnosti, koja je za njega to, što i krv za fizičko telo. Ono je prava ličnost čovečija. U njemu je moć nadčulnog osećanja i skrivena moć sećanja, sa kojom se današnji hipnotičari. zanimaju i varaju. Kako fizičko telo umre, astralno telo se njega oslobođava i pošto je besamrtni čovek, trojstvo: manas, budi, atma, po smrti čovečijoj prelazi u drugo stanje, ostaje astralno telo kao ljuska bivšeg čoveka, i potrebuje još dužeg vremena dokle iščezne.

Ali ono zadržava sve uspomene proživljenog života, i može da potvori automatski i pomoću refleksa to, što je umrli čovek, dok je bio živ, znao, govorio, mislio i video. Ono ostaje u blizini ostavljenog fizičkog tela skoro celo vreme, dokle se ovo ne rastvori i istruli, Jer astralno telo ima drugi proces umiranja. Ono može, pod izvesnim uslovima, postati vidovno. Ono je duh spiritističkih sednica, koga smatraju za pravoga duha. Privučeno mislima mediuma ili drugog koga pri takim sednicama, ono se pokreće od jednog k drugome, dokle se ne pojavi u veštačkoj slici, galvanisanoj mediumom takve sednice ili kojim prisutnim članom društva ili drugim elementarnim silama. Od njega proizlaza sve one čuvene svedočbe, reflektirane u mozgu mediuma, sa kojima se spiritiste trude da dokažu identičnost umrlih prijatelja ili srodnika. Te svedočbe uzimaju se kao dokaz da je duh umrloga prisutan, jer niti je medium, niti drugi koji od učesnika u sednici upoznat sa zakonima njegove prirode ili sa konstitucijom, silama i funkcijama astralne materije i astralnog čoveka.

Teosofska filosofija ne poriče suštinu ovih pojava u spiritističkim sednicama, ali ona daje o tome objašnenje, ko]e je sa svim suprotno objašnenju spiritista.

I doista tvrđenje, da ti tako nazvani duhovi nisu u stanju da saopšte ništa sigurnoga, potvrđuje se time, što oni nisu u stanju da logički i naučno objasne one pojave, koje oni sami stvaraju. Oni samo prouzrokuju izvesne pojave; ali ispitivanje istih i zaključke o njima može da učini samo izrađeni i usavršeni mozak, kojim rukovodi živo trojstvo: duša, duh i inteligencija. Jedna druga klasa spiritističkih pojava treba ovde još da se pomene i objasni, a to je: tako zvana pojava "materijalisanog" duha.

To se događa na tri načina: Prvo, kad se astralno telo živog mediuma od njegova tela odluči i uzme oblik tako nazvanog duha; jer astralna materija ima tu sposobnost, da reflektira sliku koja u eteru nevidovno egzistira. Drugo, prava astralna ljuska umrloga postane vidna i osetna koja nema ni duha ni savesti, kad je stanje u vazduhu i eteru tako, da se vibracija molekila, koji sačinjavaju astralnu ljusku, tako izmeni, da postane vidna i osetna. Treće, nevidovna količina električke i magnetske materije sakupi se, te se iz te astralne svetlosti reflektira slika kakve umrle ili žive ličnosti. I to se onda zove duh te ličnosti, što među tim nije, nego je samo, kao što Jelena Blavacka veli, "fizijološka obmana'', jer hoće nešto da bude, što nije.

I što je čudnovato, ovako objašnenje o materijalizaciji, dao je jedan duh u jednoj spiritističkoj sednici, ali spiritiste to neće da usvoje, jer bi to svu njinu teoriju o povratku umrlih duša porušilo. Na posletku astralno telo objašnjava skoro sve one čudne psihičke pojave, koje se svaki dan događaju u životu ili u saobraćaju sa mediumom; ono objašnjava, šta je jedna takva pojava, kao i mogućnost, za što se ta pojava videti može, i tako čuva naučnog sumnjača od povrede zdravoga razuma tvrđenjem, da ne što nije video, o čemu zna, da ga je video; ono uništava sujevericu, objašnjujući pravu prirodu ovim pojavama; dalje ruši glupi strah od nepoznatoga, koji čini te čoveka jeza spopada kad pomisli, da može videti "duha."

Njime objašnjavamo pojavu kad jedna stvar s jednog mesta bude prenešena na drugo bez fizičkog dodira, jer astralna ruka može da se ispruži podaleko, da stvar uzme i da je privuče sebi. Nije neverica što putnici sa istoka pričaju, da su videli Indijance, koji su učinili da šolje od kafe i tacne lete kroz vazduh, a ovi ih ili ko drugi ni dotakao nije. Svi primeri vidovitosti objašnjavaju se astralnim telom i astralnom svetlošću. Astralni organi a to su pravi organi vide i čuju, i pošto su atomi sviju materijalnih stvari u neprestanom kretanju, to astralno gledanje i čuvenje ne može biti sprečeno da ne dejstvuje oko cele zemlje, dokle se god proteže i astralna svetlost i materija. Tako je bilo moguće, te je veliki vidovnjak Svedenborg bio u stanju, da vidi požar u štokholmu, i ako je u tom trenutku bio u drugoj udaljenoj varoši, i na taj način makoji bilo vidovnjak može videti i čuti na daljiii, što drugi ne može.

Strast, želje — Kamarupa

(sanskritski)
četvrti princip konstitucije čovečije. Kamarupa znači želje strasti. Kamarupa nije proizvod tela, nego je uzrok postanju tela. Kamarupa je princip ravnoteže između sedam principa, iz kojih je čovek sastavljen. Kamarupa je temelj sve delatelnosti i pokretač volje. želja za dobrim vodi čoveka k dobru ; želja za zlim vodi ga zlu. Ovaj princip ima viši i niži oblik. Ovaj princip nalazi se u astralnom telu. Po smrti čovečijoj on se stapa sa astralnim telom, izdvaja se iz mrtva tela i tako obrazuje praznu ljusku bivšeg čoveka. On dejstvuje u ovom stanju automatski. Ova prazna ljuska bivšeg čoveka, to je onaj takonazvani "duh", koji se javlja u spiritističkim sednicama. Ova prazna ljuska ili takonazvani ,,duh'' opasnost je za celu rasu. "Elementarne sile" podržavaju ovu praznu ljusku pri spiritističkim sednicama. Ali ni duša ni savest nisu prisutni u takim pojavama. Samoubica i zločinci, kažnjeni smrću, ostavljaju posle svoje smrti ovu praznu ljusku vrlo čvrsto i jako složenu. Princip želja i strasti opšti je svima organskim carstvima prirode. On je životinjski deo u čoveku. Današnji je čovek stvorenje, u kome su četiri prva principa potpuno a tri poslednja samo su tek od česti razvijena.

Zapadnjačka nauka deli čoveka na intelekt, volju i osećanje, i pri tom nije načisto, da li su strasti i želje zaseban princip ili samo pripadaju telu. I doista najviše ljudi smatraju želje i strasti kao rezultat telesnog uticaja, pa sa toga ih i zovu "telesne želje" i "telesne naklonosti." Ali stari istočnjački naučenjaci znali su. a i teosofi znaju, da su strasti i želje zaseban princip i da ne postaju iz pobuda telesnih. O ovoj stvari zapadnjačka psihologija ne može da dade nikakva objašnenja, jer je ona još u detinjim pelenama, i još ništa ne zna o unutarnjoj psihičkoj prirodi čovekovoj; sa toga se nazori njeni u ovom pitanju sa svim razmimoilaze od teosofskih nazora.

Strasti i želje nisu proizvod tela, već na protiv : telo stoi pod njinim uticajem. želja strast rodila nas je, i to rađanje produžava se i teče jedno iz drugog samo kao proizvod želje i strasti. Strasti i želje primoravaju nas da putujemo kroz ovu dolinu smrti, što se zove zemaljskim životom. Samo tek onda, kad se razbuktala želja u nepoznatom prvom uzroku, u apsolutnoj egzistenciji, bila je stvorena ova množina bezbrojnih svetova, i samo uticajem želje u ovom vidnom svetu, on se održava i traje.
želje i strasti jesu četvrti princip u čoveku i jesu sredina između sedam principa iz kojih se on sastoi. Iz ove sredine idu putevi na gore ili na dole. Taj je princip osnova delu i pokretač volje. To potvrđuju i stari Hermetiste sa rečima : "Iza volje stoi želja." Ma dobro ili zlo nameravali da učinimo u svakom slučaju u nami je probuđena želja za jednim ili drugim. Dobar čovek, ko]i je, recimo na posletku, postsa mudrac, morao je u jednom od svojih pređašnjih života imati živu želju da to postane, i ovu želju za napretkom i daljim razvijćem morao je on postojano imati, da bi mogao na tome putu dalje napredovati.

Sam Buda ili Kristos morao je u jednom od svojih pređašnjih života imati živu želju, da svet ili jedan deo njegov spase, i kroz dugi niz života morao je ovu žalju u svome srcu negovati. Isto tako i hrđav čovek iz života u život morao je redovno negovati u srcu niske, sebične i zločinačke želje, te je tako ovaj četvrti princip omalovažio i unizio, u mesto da ga je prečistio i uzvisio. Po tajnoj nauci (okultizam) o upotrebi unutarnjih skrivenih sila naše prirode, moć fantazije ne može svoju zamisao ostvariti, ako princip želje i strasti nije dovoljno snažan i jak, jer i ako je fantazija oblik zamislila i stvorila, opet volja ne može da dejstvuje ako je želja ne kreće, ne rukovodi i ne održava.

Po tome želje i strasti kreću se u dva pravca, ka onome što je nisko i ka onome, što je uzvišeno. Prvo se oličava u tome, što je svest upravljena na spoljašnje i na astralno telo; a drugo u tome, što svest teži da se stavi pod uticaj uzvišenog trojstva: inteligencije, duše i duha (manas. budi, atma sanskritski).

Za vreme života obična čoveka prožimaju želje i strasti, kao god i astralno telo, i mogu se povećati i smenjivati, jačati i slabiti, uniziti i uzvisiti, kao god i astralno telo, taj eterički stvor naše fizičke ličnosti.

Kako čovek umre, iz njegovog fizičkog tela odmah se izdvaja astralno tedo sa željama i strastima, pa se sa ovima stapa ujedno, a iz ovog stapanja postaje oblik, koji je obično nevidljiv ali opet materijalan, no pod izvesnim uslovima može postati i vidan. Uslove za njegovu vidljivost daje medium u spiritističkim sednicama, i pri svakoj ovakoj sednici prisustvuju astralne prazne ljuske umrlih ljudi, da obmanjuju prisutne u tim sednicama, koji su obično potrešeni ovakim pojavama.

Eto to je tako nazvani "duh" spiritista ili "đavo" Indijanaca, i grđeg dušmanina ne može imati siromah medium, jer to astralno telo nije ništa drugo nego skup želja i strasti, kamarupa koje su zaostale od prave k nebu odletele ličnosti, koja nema više nikaka posla sa ostavšim živima, a najmanje sa mediumom u spiritističkim sednicama. Po što su želje i strasti na taj način odlučene od duše, koja je k nebu odletela, to one u medijumu i ne mogu proizvesti uzvišenije upečatke vek samo niske naklonosti. To i jest uzrok, te i sami spiritiste priznaju da ih njini mediumi mnogo obmanjuju, na šta im.opet ovi odgovaraju : "da su ih duhovi na to naveli, i za to i oni varaju po njinoj želji.»"

Ovaj tako nazvani "duh" spiritista ili upravo prazna ljuska pravoga čoveka ili još bolje pri viđenje neprijatelj je našoj civilizaciji, koja dopušta da se zločinci smrću kazne, te se time njine užasne želje i strasti oslobođavaju od njinog tela i rasipaju u eter, odakle ih senzitivne ličnosti k sebi privlače. Ovim privlačenjem prenose se na. žive ljude mračne, slike izvršenih zločinstava, pogubljenja, a u vezi sa tim i želje za osvetom, od čega posle ne mogu živi da se otresu, jer ne poznaju postanak ovakim uticaima. Na taj način iz dana u dan prenose se i nasleđuju zločini i zločinačke ideje u zemljama, gde: još postoi smrtna kazna za zločinstva. Ova astralna ljuska umrlog čoveka u vezi sa astralnim telom mediuma i izvesnim prirodnim; silama, koje Teosofi nazivlju "elemetarnim duhovima", proizvode skoro sve spiritietičke pojave, koje pojave nisu nikako obmana.

Astralno telo mediuma to je okvir u kome se kreću tako nazvani: "materijalisani duhovi;" ono prenosi stvari s mesta na mesto, bez fizičkog dodira, donosi vesti od umrlih srodnika, koje opet nisu ništa drugo do uspomene i slike iz astralne svetlosti.
Slučajevi, u kojima se tim putem dobijaju vesti od pravoga duha koje umrle ličnosti tako su retki, da se na prste izbrojati mogu. često puta pak prisustvuju spiritističkim sednicama duhovi spavajućih ljudi i učestvuju u istima; no kad se iz sna probude, ne znaju ništa o tome; a ni mediumi ne umedu da ih razlikuju od drugih astralnih tela koja su tu prisutna. Svi taki događaji i pojave unutarnjeg. čoveka jesu dela nevidovna sveznajuće duše. Hipnotički eksperimenta ubedljivo dokazali su ovu teoriju, i vreme nije daleko, kad će se sve. to morati priznati otvoreno. i javno.

Princip strasti i želja, u vezi sa astralnim telom imaju i ljudi i životinje, i u bilja je on, no sažo slabo, razvijen. U jednoj od pređašnjih: evolucijonih perijoda nije bio ni jedan drugi materijalni princip razvijen, a tri viša principa:. inteligencija, duša i duh bili su sa svim latentni. Tada je čovek i životinja bio ;jedno i isto, jer životinja u nami to su strasti, želje i astralno telo. Tek; kad su klice inteligencije počele klicati postao je čovek, i sa tim je postalo njegovo veliko razlikovanje od životinje. U unutarnjem pak čoveku počinje, da. se javlja bog sa mislijocem (manas sanskrit.), i borba između ovog boga i životinje u čoveku jeste to, o čemu Teosofi neprestano govore i na šta nas pažljivim čine. Teosofija uči da je čovek, na današnjem. stupnju svoje evolucije, stvorenje, u kome su četiri niža principa: telo, životna snaga, astralno telo i životinjska duša (želje i strasti) potpuno, a tri viša principa: inteligencija, duša i duh, tek od česti razvijeni. Otuda dolazi to, te čovekom danas vladaju strasti i želje. Dokaz su za to današnje civilizacije na zemlji, jer se sve kreće pod uticajem ovoga principa.

U Francuskoj, Engleskoj i Americi obožavanje ovog pripcipa oličeno je u ljubavi k raskoši, čulnim veštinama, u borbi za vlast i položaj, u svima navikama i načinima življenja, koji smatraju čulne požude za najveće dobro. Ali po što u toku razvijća naše rase inteligencija (manas) sve više i više mora izbijati na površinu, to se već danas u svima zemljama opaža početak onoga prelaza. ko]i razlikuje pravog mislenog čoveka od životinje. To nazivaju stari učitelji teosofije prelaznim vremenom. Ponosita današnja nauka i religija to ne priznaju nego tvrde, da smo mi danas to, što ćemo svagda biti. Ali Teosof koji svagda veruje svome učitelju. vidi svuda oko sebe kako se širi inteligencija; oseća da su prošli dani dogmatizma, i da je nastalo vreme ispitivanja; da pitanja iz godine u godinu sve jača bivaju, i da su za to potrebni odgovori koji mogu zadovoljiti moć mišljenja, dokle tako ne bude cela rasa pripremna, da izađe na susret svima problemima, radeći svaki pojedini za se a svi za opšte dobro celine, i da će svršetak biti taj : usavršenje onih, koji teže za tim, da životinju u sebi savladaju. U toj cjeli počinje da se predaje stara nauka današnjem svetu, a teosofija svakoga opominje da razmisli,da li je bolje potonuti u životinjstvu ili približiti se bogu, koji je u nama, i njegovom se vođstvu poveriti.

Link