Da li napraviti Facebook profil? :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Facebook mania ~ korak dalje... kuda?

Kao jedna od trenutno najaktuelnijih internet fenomena savremenog doba, Facebook psihologija postala je predmet velikog broja istraživanja, što od strane psihologa, što od strane laika. U tim nalazima možemo naići na raznolika psihologiziranja... Kako je, uopšte, moguće sprovesti neko opsežnije i ozbiljnije istraživanje ovakvog fenomena, ako znamo da profili ljudi na ovoj social networking mašineriji često nemaju ništa zajedničko sa njihovim realnim psihološkim profilima?

Metod koji može biti koristan, ali i spekulativan, te svakako ekstremno subjektivan jeste prosta opservacija. Sve što vam je neophodno jeste važeća e-mail adresa, šifra i oko koje vidi malo dalje od slike obrađene u Photoshopu. Najzad, verovatno je da ćete vrlo brzo steći 'prijatelje', odnosno friendove. Biće to što vaši prijatelji u 'realnom' životu, poznanici, kolege, što potpuno nepoznati ljudi, čiji je cilj sticanje što većeg broja 'prijatelja', ili oni koji su videli vašu najbolju sliku (podrazumeva se da ste stavili svoju najbolju sliku, neku gde vam sevaju bicepsi ili se preliva dekolte), pa bi možda malo sa vama ćaskali, pa vas možda i jednog dana pozvali na sastanak, uživo, bez kompjutera. I avantura može da počne.

Najpre, moram konstatovati da ova pošast ima i svoje dobre strane. Ne, ne mislim na nalaženje prijatelja iz detinjstva ili osnovne i srednje škole, jer da ste imali nameru, ostali biste sa njima u kontaktu i bez Facebook-a. Znam to iz ličnog primera, jer ćete sa ''starim', pronađenim prijateljima stupiti u komunikaciju, za koju ćete nekon samo nekoliko razmenjenih rečenica, shvatiti da nemate o čemu da pričate. I obećaćete jedno drugom kako se morate videti i ispričati u ime strarih, dobrih vremena. Ali, u 9 od 10 slučajeva, to se neće desiti. Jer, kao što rekoh, da imate o čemu da pričate sa njima, bili biste verovatno u kontaktu i da nema Facebook-a.

Što se tiče njegovih dobrih strana, tu podrazumevam komunikaciju sa sadašnjim prijateljima, poznanicima, kolegama. Ako vam je potrebna neka informacija, možete mu poslati poruku, ili, što je sad još više in, pisati na njegovom zidu (Wall-u). Tako će vaš prijatelj videti vaše pisanije onda kada se sledeći put uloguje, tako da nezgodno vreme ili prekidanje nekoga u nekom poslu, ovde nije opcija. Takođe, ako nemate nečiji broj telefona ili e-mail adresu, ovo može biti korisno. Mada, lako možete doći i do ovih informacija, jer ih većina ljudi eksplicitno istakne u svom profilu.

Sledeća korisna stvar jeste upravo ova o kojoj pišem, a to je - posmatranje ponašanja ljudi, bez obzira da li su vam zaista prijatelji (svakoga dana nešto novo saznajemo o njima, zar ne?) ili samo Facebook poznanici. I tu se lista korisnih stvari naglo prekida.

Šta možemo saznati o nekome na osnovu jedne jedine stranice? Pritom, ta stranica i ne obiluje bog zna kakvim informacijama, osim onih iz lične karte, par albuma, apdejtovanih statusa? Upravo se u tome krije ono čega ljudi nisu svesni prilikom kreiranja svog profila, koji, podrazumeva se, treba da vas predstavlja u najboljem svetlu, jer nisam do sada videla da je neko sebe predstavio kao lažova, manipulatora ili debila. Mada, nisu ni svesni koliko nam zapravo otkrivaju o sebi na jedan naizgled bengdan način...

Meni lično najinteresantnija stvar jesu slike, odnosno albumi. Većina korisnika FB-a ih ima, i redovno apdejtuje, komentariše i odgovara na komentare drugih. Svi to radimo, ali ne na isti način. Mada, u pozadini se kriju slični motivi: prezenovanje sebe. Dakle, postavi se slika, a onda se čekaju komentari. To su obično takvi komentari od kojih vam se može slošiti. Šlihtanja svih vrsta, umiljavanja, dodvoravanja. Naravno, postoji i određen procenat onih koji su iskreni ili barem delimično, iskreni, ali je njihova brojka u odnosu na ove druge totalno zanemarljiva. Slika mlade devojke, u atraktivnoj odeći, u vrlo izazovnoj pozi, uvek, ali uvek je praćena ovacijama muških friendova, ali su oni ženski zapravo najsmešniji. ''Jao, što si mi slatka, lepotice, kuco, maco, pile'' reči su kojima jedna devojka na FB-u oslovljava drugu. Da ne znam, pomislila bih da je negde (a ja sam to prespavala) došlo do mirenja žena na nekom globalnom planu, pa su od tada sve jedna drugoj cice, kuce, mace i srca. Koliko sam obaveštena, do sklapanja mirovnog sporazuma među populacijom ženki nije došlo, pa se ne mora biti preterano mudar kako bi se stiglo do zaključka da su napisani komentari - lažno smeće.

Pored nezaobilaznih fotografija u oskudnoj odeći, devojke obožavaju da postavljaju i slike sa svakog letovanja, izlaska, pijanke, žurke, autobuske stanice, trafike koju su u životu obišli. Tu su i oni (među njima i ja) koji postavljaju svoje fotografije iz detinjstva. Po sredi je verovatno nekakav infantilan momenat, ali kakav - ne znam, jer kao što rekoh, imam i ja takav album, stoga bi svaka procena bila vrlo subjektivna.

Dolazimo do sledeće najinteresantnije stvari: statusa. Statusi su linije na koji može da se upiše šta dotična individua trenutno radi, u kakvom je raspoloženju, gde je, i tome slično. Druga je stvar što neki ljudi to shvataju doslovce, pa se tako možemo sresti sa statusima ''XY jede'', ''XY je gladan'', ''XY ima još pola tanjira da pojede, kako bi završio večereu''. Ovo je samo jedan veoma sitan i beznačajan detalj od svih 'bisera mudrosti' koje se u polju status mogu naći. Status bi trebao biti nešto što razume onaj ko ga je postavio, prilično intimna stvar; ili pak dobra fora, koja je svima smešna, ili, sa druge strane, poruka nekome za koju želimo da je samo on razume.

Ali ne. Poenta je ponovo promašena. Umsesto toga nailazimo na gomilu smeća i ispraznih gluposti. 'Najbolniji' komentar do sada, viđen kod nekoliko friendova, jeste: ''XY se smara''. Ne znam zašto bi XY mislio da to neko želi da zna?!

Aplikacijama, kvizovima i ostalim stvarčicama ne bih ni posvećivala posebnu pažnju, jer je jasno da su zabavnog karaktera, za one kojima internet zaista ne služi za bilo šta pametnije, pa tako ubijaju dosadu šaljući jedni dugima sarmu ili Gucci cipele. Stvarno bi bilo super kada bi mi sada bilo ko od mojih prijatelja zaista poslao sarmu ili Gucci na kućnu adresu, ali zaista ne vidim smisao svega toga u ovom globalnom skladištu ljudske dosade.

Grupe mogu biti interesantne, ali često i one nemaju ama baš nikakvog smisla, jer se ne sećam da je iko aktivnije i produktivnije učestvovao u njima (pod aktivnim se ne računa postavljanje isprazinih komentara na Wall grupe), već su jednostavno počastili admina te grupe radošću koja je prouzrokovana njihovim pristupanjem dotičnoj grupi.

______________________________ ______________________________ _____

Najzad, čini se sasvim mogućim i klasifikacija korisnika Fejsbuka u nekoliko grupa. Vredi pokušati, svakako:
1. zaboravljeni slučajevi - oni koji su davno otvorili nalog (ili je to neko učinio umesto njih), koji su potpuno zaboravili na tu čast da pripadaju jednom takvom socio-psihološkom fenomenu.
2. zamalo zaboravljeni - povremeno se pojave, prihvate koji friend request, pogledaju urnebesan video u kom baba naleće na auto i odu. Prepoznaju se po tome što maltene nikada ili jako retko napišu svoj status (hvala im).
3. izgubljeni slučajevi - ne mogu da odu na net, a da ne provere svoj profil, nekoliko puta dnevno. Već svi albumi su im postavljeni, komentari lete na sve strane, a i slanje aplikacija im nije strano.
4. potpuno izgubljeni slučajevi - kada otvorite Chat prozor, oni su uvek tu. Njihov status je uredno updateovan na svakih sat vremena. Imaju kolekcije gramofonskih ploča iz '70-ih, ajvar, bombe, i nekoliko usvojenih virtualnih štenaca. Dakle, imaju čitav magacin aplikacija i ostalih čuda. Ne propuštaju apsolutno ništa što dođe do njihovog profila, ni po cenu života.
______________________________ ______________________________ ________

Vrlo lako (čak šta više - previše lako) dolazimo do zaključka kakvu vrstu satisfakcije Facebook donosi svojim korisnicima: dosadu, izazivanje dosade, ubijanje dosade (neuspešno, najčešće, u suprotnom je još tužnije); licemerje, laganje, sakrivanje iza četkice Photoshopa, i samoprezentaciju koja retko ima ikakav cilj, osim komentara: ''Odlično ti je dupe''.

JOIN FACEBOOK: It's free and anyone can join... literally.

''Prijateljuuuu, prijateljuuuu - mrš u pizdu materinu'' iliti ''Opljuvavanje Facebook-a, volume 2''

Dakle, ono čega sam prošli put izbegavala da se dotaknem jeste psihološki profil onih koji se 'oglašavaju' na Facebook-u. Mada sam ih podelila u nekoliko grupacija, za razmatranje su najinteresantniji oni koji su ogrezli u svet Fejsa, koji non-stop vise na njemu, te im je on postao zamena za viđanje sa prijateljima, izlazak, i slične aktivnosti koje normalni ljudi normalno upražnjavaju sa svojim normalnim prijateljima na načine koji su normalni - ma šta to značilo.

Pa da počnemo sa psihologiziranjem... Smiley

Dakle, to su oni kojima se veliki deo duštvenog života odvija online, odnosno na FB. Ono što sam primetila jeste to da se na ovakvu foru najčešće 'upecaju' oni koji nisu imali ranija iskustva sa sličnim sajtovima, ili blogovima, forumima. Mada, ne mora da znači, jer, recimo na forumu, postoje neka pravila i okviri u kojima se samoprezentovanje može vršiti, dok na Fejsu imamo jednu stranicu i veliku slobodu u odlukama šta ćemo i koliko o sebi pisati/postavljati. Oni koji idu na Fejs radi ovakvih stvari, ili nemaju socijalni život koji ih zadovoljava, ili su prosto 'zaraženi' ovim fenomenom na internet nebu. Sad, postavlja se pitanje, šta tu ima da bude zarazno, a da ne ulazi u okvire ekshibicionizma? Komentarisanje slika - zarazno? Slanje virtuelne slanine - zarazno? Pisanje statusa - 'otišao sam da kakim' - zarazno? Ne bih baš rekla da se iko sa iole izgrađenom estetikom i pragmatikom može time zaraziti... Mada, očito da je nešto drugo u pitanju. Jer, imam donekle razumevanja prema zavisnicima od downloada, foruma, igrica... Sve to vodi makar nekoj zabavi ili je svrsishodno (ma koliko ta svrha bila minimalna ili idealizovana). Ali biti zaražen Fejsom ipak nije nešto što je lako moguće, osim ako vam on nije zaista prvo internet iskustvo.

Jasno je da se radi o samoprezentaciji, o potvrdama koje dobijamo od drugih, te o osećanju veće vrednosti i višeg samopouzdanja nakon što nam neko udeli neki lep komentar. I to je sve prihvatljivo, kada je reč o umerenosti. Nema tog bića koje je imuno na kompliment, lepu reč. Ali šta onda kada postanemo zavisni od tih komentara, kada na njima gradimo samopouzdanje, kada oni dobiju svrhu sami po sebi? Slikati se non-stop i te iste slike postavljati na svoj profil, zatim očekivati komentare ''Lepa si'', ''Divna si'', ''Joj, ala bih te...'' i slično svakako jeste ipak prilično simptomatično. Zašto bi neko, ko ima izgrađen selfrespekt i ko je svestan svog izgleda, imao neodoljivu potrebu da radi takve stvari? Suvišno je pisati razlog, on prosto bode oči...

Ipak, drugi ekstrem može biti i stara dobra narcisoidnost. ''Tako sam lepa i zgodna, moram staviti ove izazovne fotke, pa da i drugi vide'' je verovatno često u glavi oni koji imaju oko 500 slika sebe u različitim pozama, izdanjima, mestima. Mada, kada bih morala da biram narcizam i poljuljan osećaj samopouzdanja, uvek bih izabrala ovo prvo.

(Neka i oni koji se prepoznaju u ovoj karakterizaciji izaberu istu opciju)...