@bulajka

Svaka cast....

Evo da prenesem iz potpisa od Knjavalo

 "Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome kolika je sila koja mi preti, nego po tome koliku svetinju branim."

pa vodile su i nas ideje 90-tih al nas sjeb.se zestoko... nemaju ideje nikakve veze, ne ide se idejom na tenkove nije srednji vijek da uzmes kolac i ideju pa se boris... Danas ako te Ameri ne guraju prodjes kao mi u zadnjih dvadeset godina... drugo sad imamo tu neku profesionalnu vojsku , kao manja funkcionalna sposobna i slicne gluposti, njih ima oko 20000-25000 hiljada sasvim dovoljno uz jos par dobrovaljaca da se ona stoka pobijedi... i koji strah, kako cu ja ratovati ne znam ni pusku rasklopiti, zadnji put pucao 94-te za bozic dao stari sincicu da ispali tri metka u nebo

Sinoć sam gledao neki dokumentarac koji je snimao Lazanski na KiM, 15 oklopno mehanizovan bataljon Prištinskog korpusa je bilo sve vreme bombardovanja na KiM i nisu izgubili nijedan tenk, samo su manje oštećeni po jedan tenk i jedan transporter, iako su ovi u naletu imali preko 2500 borbenih aviona oni su izvršavali borbene zadatke. I gledam te ljude koji nakon svega nisu plakali ni kukali, već im je bilo žao što su tako lako povučeni. Oni treba da nam budu primer, najgore je širiti defetizam, šta ako nam udare na Rašku, Vojvodinu, Šumadiju, hoćemo li se i onda povalčiti. KiM je deo moje Srbije kao i ovi delovi koje sam pobrojao, oni su hteli da nam uzmu KiM, koliko god smo mi nudili šipcima, Amer je rešio da uđe. I šta smo trebali, da podvijemo rep i da se povučemo bez borbe. Još jednom ću ponoviti, što se tiče tog bombardovanja, krivo mi je samo što Sloba nije imao muda.

Zato sto su pogresne


Koje tenkove pa ko ide na nas tenkovima o cemu pricas.Pa ameri su nas bombardovali zasto nisu isli kopnenim putem.

Pa ne znaju ni oni.Oni samo plase narod....

sloba nije imao pameti, muda je imao kad su se drugi borili, tipican primjer pokusaja da se nesto uradi na silu, bez mozga

drugo mi srbi nemamo politicki plan i program od ilije garasanina, sta mi hocemo, kakvi su nam planovi za buducnost, strateski ciljevi, il onako prezivljavamo od danas do sutra, gubimo ljude i teritoriju u ratovima i polako propadamo na svakom polju

Prvo,istorija,tj život ne počinje sa 90-im.Drugo,naučićeš da pucaš ima vremena,kad ostale hijene dodju po ovaj skoro leš od Srbije,kad dodje Raška oblast na red,pa jug Srbije pa možda i Vojvodina.Ne dao Bog da se ponove one nesrećne godine ali što bi tudjeljubitelji stali kad im kažemo otvoreno:"Dodjite i uzmite,sve ćemo dati samo nam stavite golu egzistenciju".Taj preko puta nas nam nameće ovakve krajnje solucije...samo što su mnogi zavukli glave u pesak kao nojevi i ne žele da vide surovu stvarnost.

  НАТО геноцид

Уранијумске и диоксине последице бомбардовања 1999.


Чешки филозоф Карел Кошик је усред бомбардерске кампање НАТО против СР Југославије написао: "Историја не тежи коначном идеалном стању или врхунцу. Људи се у свакој етапи боре са овом или оном опасношћу, важно је да ли ће претњу на време препознати и хоће ли имати храбрости и снаге да изађу с њом на крај." Овим реченицама Кошик је покренуо две кључне теме које су данас постале актуелније него у време самог бомбардовања. Прва је тема везана за алузију на Фукујамин "крај историје", а друга тема везана је за опасност која је шест година после бомбардовања постала реалнија него тада, када су њени узроци бацани по Србији и Црној Гори.

На Фридманово и Хантингтоново признање, да нису били у праву када су инсистирали на приватизацији по сваку цену, јер се показало да је владавина закона елементарнија и важнија од приватизације, надовезао се 2004. Фукујама, говорећи да је напредак данас могућ само уз јак државни апарат. Јачање државе решење је за све савреме проблеме појединих држава и глобалног света - поручује Фукујама, признајући да историја и даље траје. Слабе државе у земљама у транзицији довеле су до корупције, сиромаштва, организованог криминала, тероризма и до катастрофалне загађености животне средине.

Друга Кошикова тема о великој опасности која нам прети од последица уранијумског и диоксиног рата који је 1999. вођен против СР Југославије, данас постаје проблем везан за опстанак и просперитет српског и других народа који живе на територији СЦГ.

Међутим, треба поћи од прве истине коју је презентирао Кошик у време бомбардовања: "У рату против Срба не само да се тестирало оружје на живим циљевима и проверавала способност командних штабова, већ се такође испитивала, и то превасходно, психа људи." Зато се слободно може рећи да је ово анализа о ефектима бомбардовања који и данас делују на здравље и психу житеља СЦГ

Те трагичне 1999, за 78 дана бомбардовања страдало је 2.000 цивила и 1.002 војника. Извршено је 36.219 налета војних авиона. НАТО авиони летели су на висинама између 10 до 15 километара где се налази озонски омотач. Резултати њиховог дејства јесте сигурно и оштећење озонског омотача изнад Балкана. Међутим, треба рећи да оштећење озонског омотача има сезонски карактер везан за одређене географске ширине и одређено доба године. Тако да се мора констатовати да оштећење озонског омотача није могло опстати на нашим географским ширинама у дужем временском периоду али је сасвим сигурно допринело глобалном проширењу озонске рупе.

Осиромашеним уранијумом гађано је укупно 113 локација на подручју тадашње СР Југославије, већина на територији Косова и Метохије. Према прорачунима доктора Владимира Ајдачића, на СР Југославију бачено је 13.000 тона осиромашеног уранијума. Американци су признали "сејање" "само" 11.000 тона овог нус-производа уранијума 235 који се користи као гориво у нуклеарним електранама.

Према подацима НАТО, од 5. до 11. септембра 1995. њихови авиони су испалили 5.800 пројектила са осиромашеним уранијумом у близини Хан Пијеска и Хаџића у Босни и Херцеговини.

У последице бомбардовања српских земаља не убрајају се само тоне осиромашеног уранијума, већ и тоне штетних и канцерогених хемијских материја расутих и сагорелих због последица бомбардовања. Опасни пирален из трафо-станица, жива, разноврсни диоксини, сагорели керозин, халони - све су то посредне последице бомбардовања које наносе много озбиљнију штету по човека и његову околину, него што се до сада признавало.



Политичари крију истину

Ко нас је бомбардовао

Белгија, Канада, Чешка, Данска, Француска, Немачка, Грчка, Мађарска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Пољска, Португалија, Шпанија, Турска, В. Британија и САД

До истине, оне потпуне, тешко је доћи без поузданих података о дејствима (квантитет и квалитет), тачном броју прелета, врсти средстава коришћених за заштиту летилица или борбених средства. На нашој страни о чињеницама везаним за бомбардовање могу говорити само припадници квалификоване јавности у које спадају војни стручњаци, руководства фирми по којима је дејствовала НАТО алијанса, локалне заједнице на чијем терену се дејствовало, медицински и еколошки стручњаци, научни радници у пољопривредним, водопривредним, нуклеарним, хемијским, технолошким и другим институтима, невладине еколошке организације и појединци стручно оспособљени за еколошке проблеме.

Од свих побројаних припадника квалификоване јавности само се мали број укључио у причу о еколошкој загађености коју је проузроковало бомбардовање 1999. Тај мали број припадника јавности био је 1999. укључен у Комисију за процену штете у животној средини коју је формирала савезна влада. Ова комисија је започела обиман и врло стручан рад, претежно заснован на квалитативној процени штете. Међутим, после првих обимнијих и значајнијих резултата, неко је из политичких структура наредио обуставу рада. Да је рад комисије био настављен, ми бисмо имали много бољу преговарачку позицију како о тужбама против земаља које су нас бомбардовале, тако и о евентуалном обештећењу грађана и државе.

На другој страни догађало се да због неблаговременог и неадекватног информисања људи залазе у контаминиране уранијумске зоне, па чак и граде објекте за разне намене. Такође треба напоменути да је немарност и својеглавост неких одговорних људи у великим производним погонима довела до тога да се исцурели пирален баци на јавну депонију као што се то догодило у Бору после разарање трафо-станице "Бор 3". Нажалост, у Бору су се руководиоци локалне самоуправе и челници угрожених индустријских постројења оглушили о све опомене домаћих и страних стручњака тако да је одлагање пиралена обављено на нестручан и опасан начин.

У времену када је заштита животне средине постала кључни појам у научним, друштвеним и политичким опредељењима а највећи проблем у економској сфери, на примеру односа према уранијумском и диоксином рату најбоље се може доказати да су фактори здравља и болести пре свега друштвени, а онај ко крије податке о угрожености становништва саучесник је у злочину.

Сагоревањем нафте ослобађају се различита циклична једињења, која су веома штетна, а под дејством сунчеве светлости и других фактора ослобађају се и диоксини, који су изузетно канцерогени. Уранијум и диоксини учинили су да се бомбардовање СР Југославије може прогласити геноцидним чином.

Последице се уклањају споро и на неадекватан начин

Очигледне последице

У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30 000 нових болесника.

Крајем 2003. (11.12.) кренуло је пут Француске 149 неоштећених кондензатора пуњених канцерогеним трансформаторским уљем - пираленом. У Француској у постројењу "Сеше", највећем у Европи за уништавање опасних материја, биће истопљени кондензатори. Укупна количина овог опасног отпада, смештеног у специјалним контејнерима, процењује се на око 5,5 тона.

У општини Бујановац, на локацији Братоселце, током 2003. извађено је 350 метака са осиромашеним уранијумом. Током 2004. окончано је и чишћење Пљачковице крај Врања, где је на изузетно неприступачном терену пронађено 48 метака са осиромашеним уранијумом.

Управа за заштиту животне средине Министарства науке и заштите животне средине потписала је 19. јула 2005. године са Институтом за нуклеарне науке "Винча" уговор о реализацији пројекта санације контаминираног земљишта осиромашеним уранијумом на локацији Боровац, на територији општине Бујановац.

Према најавама из ресорног министарства, током наредне године у плану је санација локације Рељан у општини Прешево, чиме би се завршила санација свих локација контаминираних осиромашеним уранијумом на територији Србије ван Косова и Метохије.

Сви презентирани подаци о предузетим активностима говоре о озбиљности с којом Влада Републике Србије прилази овом проблему. Међутим, за комплетну санацију свих контаминираних површина разним отровним супстанцама, од живе, амонијака, пиралена и још много чега, треба много новца, толико колико Србија неће имати још дуго. Зато је и битно да се са последицама бомбардовања упозна светска, као и непоосредно угрожена балканска јавност. Само широком финансијском потпором из иностранства и брзом акцијом на терену може се реализовати озбиљнија санација загађеног простора Србије.

Међународне комисије умањују штету

Да се на међународном плану понешто и ради, говори податак да је Програм УН за заштиту животне средине, иначе стручна организација у систему УН, на захтев тадашње Савезне владе обавила испитивање стања животне средине у три стручне мисије. Свака мисија била је састављена од експерата из више земаља и анализирала је десетак индустријских локација: Панчево, Нови Сад, Крагујевац, Бор, Ниш, неке термоелектране, Дунав и неколико локалитета са становишта угрожености животне средине као што су Копаоник, Фрушка гора и Златибор. У исто време радили су исти посао, у истом обиму, и наши експерти и интересантно је рећи да се објављени резултати УН и наши разликују само у неким налазима, али су те разлике у границама прихватљивости.

Нато је кршио међународне законе

Мора се знати да су НАТО снаге бомбардујући СР Југославију прекршиле следеће међународне конвенције, резолуције и протоколе:
- Конвенцију о деловању на животну средину донету 1977.
- Конвенција о заштити светске природне баштине 1982.
- Стокхолмску декларацију о животној средини 1972.
- Додатни протокол број 1 у Женевској конвенцији. У области заштите жртава међународних ратних конфликата 1949.
- Конвенцију о забрани употребе одређених убојних средстава.
- Бечку конвенцију о заштити озонског омотача
- Монтреалски протокол о супстанцама које оштећују озон (1987. са изменама 1997.)
- Резолуцију Поткомитета за превенцију дискриминације и заштиту мањина комисије УН за људска права из 1996. и 1997.

Међутим, евидентно је да до сада нико није започео, а камоли урадио, свеобухватни истраживачки поступак са здравим и угроженим контролним групама добровољаца у одређеном временском периоду не краћем од пет година. Само серије оваквих истраживања на угроженим просторима могу дати адекватне и поуздане резултате на основу којих би се евентуално могле предузети одређене акције. За реализацију овог пројекта потребно је доста средстава која су у земљама у транзицији, као што је наша, врло ограничена и зато је неопходно да се на некој од донаторских конференција реши и овај проблем.

За програм заштите озона у нашој земљи Мултилатерални фонд за реализацију Монтреалског протокола обезбедио је 4,5 милиона долара. Средства су отишла у домаћа предузећа "Прву искру Барич", "Обод", "Прву петолетку", "ЕИ", "Југострој", "Хемофарм", "Ватроспрем" и у још десет малих фирми, како би се елиминисали из употребе фреони и халони који су криви за уништавање озона. Национални програм СЦГ за коначно елиминисање супстанци које уништавају озон добио је у јулу ове године још 2,8 милиона долара, као и 260 000 долара вредну инсталацију за формирање "банке хелона". Уз фреон, халони су највеће "убице" земљиног озонског омотача. Због тога су међународне организације за заштиту животне средине, на основу Монтреалског споразума (ратификовало га је 190 земаља), одлучиле да 2010. године на снагу ступи забрана њихове производње и промета.

У озбољно настојање да се открије права истина о екоциду који се догодио на простору СЦГ спада и тродневни радни састанак о Контролисаној употреби халона одржан новембра 2004. у хотелу "Метропол". На овом скупу је објашњено да су све кабине ловаца Ф-16 пре полетања 1999. биле "наплављене" халоном, како би се спречио евентуални пожар у авиону. Халон се из кабине авиона испуштао по слетању тако да је штетне ефекте халон највише причињавао на агресорским аеродромима када би слетао после обављеног задатка.

НАТО скрива истину

Југославија је те фаталне 1999. године била полигон за испробавање муниције са осиромашеним уранијумом што је, поред диоксиног рата, био један од циљева бомбардерске акције против Војске Југославије зацртаних још августа 1998. године. Требало је утврдити какву продорну моћ осиромашени уранијум има при практичним ратним операцијама, какав му је ефекат на живу силу и природну околину и да ли се на тај начин САД могу ослободити хиљада тона осиромашеног уранијума као отпада који немају где да безбедно лагерују.

Иста акција са погубним последицама поновљена је интервенцијом Коалиционих снага у Ираку, на који је бачено више хиљада тона уранијумске муниције и због чега је интензитет зрачења на готово целом простору ирачке државе 1.000 пута већи од нормалног. Програм Уједињених нација за животну околину (УНЕП) утврдио је пет врућих приоритета у еколошком погледу у индустријским зонама око Багдада и Фалуџе, где је просуто на хиљаде тона токсичних материјала а које треба уклонити на безбедно место.

Црна Гора признаје

Шест од осамнаест домаћих стручњака - физичара и припадника војске, који су учествовали уклањању муниције са уранијумом са рта Арза код Херцег Новог, добило је генетске поремећаје, пише подгорички Дан поводом саопштења Министарства здравља Србије.
Према речима помоћника министра др Невене Карановић, реч је о последицама присуства осиромашеног уранијума баченог на црногорско полуострво Луштица током НАТО бомбардовања. Код шест особа је у урину пронађено 0,03 до 0,23 милиграма уранијума по литру и утврђене су специфичне промене хромозома, директно изазване ОУ. Деконтаминацију овог простора вршило је осамнаест стручњака из Екотоксиколошког завода Црне Горе и београдског Института Винча. Једино је преминуо Жарко Раичевић.
"Глас јавности", 24. август 2005.

Међутим, понуда УНЕП - а, није наишла на одобравање Американаца и Британаца који не намеравају да у догледно време изврше деконтаминацију загађеног терена, правдајући то недостатком правних међународних норми и докумената по којима би они били обавезни да изврше уклањање свог контаминираног земљишта. Ово се уклапа у укупно понашање Америке и Британије када су Ирак и СЦГ (Југославија) у питању, јер по сваку цену спречавају независне процене о озрачености и посредној загађености животне средине изазване употребом осиромашеног уранијума и других убојних средстава.

Вођство Пентагона је чак забранило приказивање филма о штетном утицају осиромашеног уранијума на америчке војнике који су боравили у Ираку, а који су за приказивање припремили амерички лекари. Међутим, према подацима антиратне америчке невладине организације "ПЕАЦЕ НО - НУКЕС" егзактно је утврђено да постоји опасност по човека и остали живи свет од употребе муниције са осиромашеним уранијумом.

Према све обимнијим и валиднијим подацима о деловању осиромашеног уранијума (ОУ), којима се бави светска стручна јавност, постало је извесно да су у САД чак 697.000 војника, који су учествовали у акцији "Пустињска олуја" у Персијском заливу, зарадили уранијумску болест. На иницијативу Хилари Клинтон, урађена су испитивања здравственог стања ветерана из Заливског рата и од 27 контрола у 24 случајева пронађени су трагови уранијума у организму, а код 60 одсто њихових потомака пронађене су деформисане ћелије. Сви изнети подаци, као и прогнозе о хуманитарним и еколошким последицама, оправдане су јер због последица употребе муниције са ОУ пате сви народи у земљама где је ово оружје било коришћено, али и они који су га употребљавали.

Али, трагичне последице задесиле су и оне које су агресори подржавали спроводећи ратне операције, као на пример Албанци. Албанци са Космета су са одушевљењем подржали све акциеје НАТО снага 1999, али су и добили проблем због ког ће за 20 година бити права реткост да неко са угрожених подручја Космета умре природном смрћу. Према званичним подацима НАТО алијансе из 2000. године, ОУ се нашао на свим местима по којима су деловали авиони типа "А 10". Највише мисија авиони "А 10" обавили су западно од пута Пећ - Ђаковица - Призрен, у околини Клине, као и на простору око Призрена и северно од линије која спаја Суву Реку са Урошевцем.

Домаћа помоћ у скривању истине

Пронатовски лоби у Србији делује против интереса свог народа, јер спречава било какву расправу о моралној и материјалној одговорности НАТО за последице бомбардовања. Многобројне НВО (невладине организације) не узимају у обзир растући број случајева еколошких и канцерогених обољења после бомбардовања.

Такође не узимају у обзир и неопходне потребе земље не само у материјалној помоћи за лечење и рехабилитацију оболелих већ и за провођење мера о ликвидацији, односно деконтаминацији последица употребе модерног наоружања укључујући и муницију са ОУ. Употреба ове муниције забрањена је резолуцијом Поткомитета за превенцију дискриминације и заштиту мањина комисије УН за људска права из 1996. и 1997. У прилог тези о ризику при употреби уранијумске муниције проговорио је и један од водећих америчких генерала, пишући у свом извештају намењеном Белој кући "да употреба муниције са ОУ трпи подношљив ризик".

У Србији, у којој није регулисан правни статус НВО и где оне искључиво живе од новца пристиглог из иностранства, на најбољи начин се може рећи да онај који плаћа музику захтева и каква ће се музика свирати. "Борба за паре" условљена је резултатима претходних улагања. А пошто је међу 19 земаља НАТО алијансе највише оних које су и највећи донатори наших НВО, онда је сасвим разумљиво што се ниједна од ових организација не бави откривањем истине о дејствима и последицама НАТО бомби. Чак је приметно супротно деловање невладиног сектора који жели да прикрије или да усмери последице бомбардовања ка извору уобичајених традиционалних загађивача

Прави пример за овакву праксу су настојања НВО из Панчева да све повећане последице загађења у условима смањене индустријске производње повежу са аерозагађењем, запостављајући катастрофалне последице 40.000 тона азотног "шута" (делови разорених постројења) који се налази у кругу "Азотаре".

Наиме, према подацима УНЕП-а, који се после трогодишњег рада 2004. повукао из Панчева (истекао им трогодишњи уговор), а који је за време свог деловања утврдио да горући проблем овог града представља баш тих 40.000 тона опасног азотног "шута", који је настао као последица бомбардовања производних постројења "Азотаре" и који по мерилима еколога представља један од токсичнијих материја које угрожавају човекову животну средину на дужи рок.

Уранијум и седам година после

Уранијум доспева у човеков организам дисањем, храном и водом, па чак и преко коже. Најугроженији орган је бубрег. У њему се задржава 0,05 - 12 одсто унетог уранијума. Најважнији пут одстрањивања уранијума из организма је мокрење, али се трагови уранијума могу детектовати у урину и седам година после уношења честица осиромашеног уранијума у организам.

Мора се споменути и чињеница да сами загађивачи и жртве бомбардовања податке о елементима бомбардерских и производних акцидената проглашавају тајним и да се због тога они не смеју презентирати јавности. Такав случај се догодио када су руководиоци панчевачке "јужне зоне" (како Панчевци називају Рафинерију, Петрохемију и Азотару) ускратили податке италијанским експертима који су септембра прошле године започели пилот-истраживање о ризику и несрећама које могу угрозити еко-систем и животе људи.

Интересантно је напоменути да поред поменутих земаља, које су признале да имају жртава од последица одложеног дејства уранијумске муниције (Француска 40, Италија 35, Грчка 3, Црна Гора 1), Србија крије жртве. Наиме, у већ много помињаном Панчеву стационирана је 72 моторизована бригада Војске СЦГ која је 1999. учествовала у ратним операцијама на простору Косова и Метохије и међу њеним припадницима има и оних који су умрли од последица дејства уранијумске муниције. Било би добро када би наше власти објавиле све податке везане за ове случајеве. Јер, како можемо тражити одштету или помоћ од међународне заједнице када кријемо стварне последице варварског бомбардовања?

Дволичност Запада

Дволичност Запада не познаје границе. У априлу ове године Парламент ЕУ донео је Резолуцију број Б6 - 0094/2005. којом се регулише процес регионалних интеграција на западном Балкану, тачка 12 у којој стоји узнемиреност због садржаја радиоактивних елемената у контролисаној води и тлу. Исто тако исказују забринутост због спорог темпа деконтаминације у различитим рејонима БиХ. Заступници ЕУ све то чине како би се заборавило да су једногласно 1995. подржавали бамбардовања босанских Срба у БиХ. Добро је ако су они извукли поуку или наук из 1995. и 1999. па зато нису подржали Вашингтон у инвазији на Ирак.

Све анализе односа САД према остатку света утврдиле су да су Сједињене Државе великим делом изван оквира међународног права, будући да су потписници само трећине актуелних међународних мултилатералних споразума.

Укупно посматрано, сведоци смо парадокса да је Америка све ангажованија на глобалном плану, а у исто време су и све изолованија у глобалној међународној сарадњи. Неприхватање Кјото протокола о климатским променама, међународног документа који је почетком године ступио на снагу, или повлачење потписа са Римског уговора којим је створен Међународни кривични суд, само су неки од примера америчког "егоистичног" понашања "мимо света" јер је све очигледније да се САД због непотписивања многих међународних уговора све наглашеније издвајају из међународне заједнице.

Као пример америчке ароганције мора се навести случај са УНЕП-ом. Наиме, Међународна еколошка организација "Пријатељи Земље" марта 2004. осудила је покушаје САД да подрију и ослабе до нестанка УНЕП (Еколошки програм УН). Према тадашњем саопштењу "Пријатеља Земље" на првом међународном министарском састанку "Глобални еколошки форум" који је марта 2004. одржан у Јужној Кореји, све присутне земље, осим САД, биле су јединствене у оцени да је УНЕП превише институционално и финансијски слаб и да је због тога неефикасан у борби са све озбиљнијим еколошким проблемима. Том приликом САД су на све начине покушале да оспоре сваки предлог за јачањем УНЕП-а. Међутим "Пријатељи Земље" су успели да излобирају остале земље да подрже француски предлог да се УНЕП оснажи и претвори у моћну и ефикасну специјализовану агенцију УН за еколошка питања.

Шта је УНЕП до сада урадио

Италијани организовано против уранијумске болести

Број мртвих војника, подофицира и официра италијанских оружаних снага, повратника из балканских мисија мира, попео се на 35 са тенденцијом наглог раста броја умрлих (Француска је признала 40, а Грчка три мртва од последица балканског синдрома, Црна Гора једног). Оболелих од Хочкиновог синдрома и леукемије има и Италији преко 270. Проценат војних лица у италијанској мировној мисији која су била на Космету и Босни са синдромом онколошких болести пет пута је већи од од просека оболелих у италијанским мирнодопским оружаним снагама, али и много већи од процента оболелих међу цивилним лицима оболелим од Хочкиновог синдрома. Интересантно је напоменути да ниједан други италијански војник ангажован у мировним операцијама у другим земљама широм планете под заставом УН или НАТО није оболео од Хочкиновог синдрома. Због поменутих евидентираних чињеница, званично потврђених, италијански Сенат је одлучио новембра 2004. да донесе закон о оснивању Комисије са задатком да испита све појединости и после годину дана рада поднесе извештај парламенту. Комисија је састављена од 20 сенатора.

Анализирајући извештаје Програма Уједињених нација за животну средину у оквиру УНЕП-а, посвећен Космету, југу Србије и рту Арза у Црној Гори, др Радомир Ковачевић, начелник сектора за радиолошку заштиту при Институту за медицину рада и радиолошку заштиту "Др Радомир Карајовић" Клиничког центра Србије, слаже се потпуно да је на поменутим просторима употребљена муниција са осиромашеним уранијумом. Међутим, запањујућа је чињеница да су након две и по године од бомбардовања детектоване радиоактивне честице и у ваздуху, које се још увек преносе на велике даљине, угрожавајући животну средину и здравље становништва. Због тога је, према закључку УНЕП-а, неопходно да се деконтаминација земљишта, која је још увек могућа, а није извршена, обави што пре.

Било је и плутонијума

Приликом мисије стручњака УНЕП-а 2000. године на Косову и Метохији процењена је угроженост животне средине на 11 локалитета. Према упозорењу стручњака из Института "Др Драгомир Карајовић", у закључцима УНЕП-овог извештаја покушано је да се евидентирана опасност умањи и сведе у неке већ признате али нешкодљиве параметре. Наиме, само у том извештају, и никада више није споменуто, да је у неким узорцима угроженим ОУ пронађен и плутонијум. Прича о плутонијуму толико је опасна да јој нема краја, како у објашњењу, тако и у последицама.

На позив југословенских власти УНЕП је од 27. октобра до 5. новембра 2001. са тимом од 14 међународних стручњака испитао пет од 11 места, која су погођена муницијом са ОУ у Србији, и једно место у Црној Гори које је било погођено, плус једно погођено војно возило. Ових пет места на којима су извршена испитивања УНЕП-ови стручњаци су сами изабрали по критеријуму количине употребљеног ОУ, безбедносних чинилаца, карактеристика животне средине и густине становништва. Тим за процену је сакупио 161 узорак, укључујући 69 биљних, 54 узорака тла, 17 узорака ваздуха, 11 узорака воде и 4 узорка размаза. Три пенетратора и три фрагмента пенетратора су такође анализирана. Узорке је анализирала швајцарска лабараторија "Спиез" и италијанска лабараторија АНПА.

Резултати испитивања су показали да се честице ОУ могу детектовати у узорцима тла и у осетљивим биолошким индикаторима као што су лишајеви. Тим је био јако изненађен што је у ваздуху после две године пронашао честице ОУ.

Главни закључак УНЕП-ових стручњака своди се на неопходност сталног надзора контаминираних области све док се не изврши деконтаминација. Међутим, у извештају је наведено да НАТО није дао податке о једном месту свог дејства ОУ а југословенске власти су га идентификовале. Нажалост, избегавање давања правих података постала је уобичајена пракса НАТО свуда где је деловао па и на тлу СЦГ.

Осиромашени уранијум

Осиромашени уранијум се по хемијско-токсичном својству разликује од природног уранијума. Постоје три врсте уранијума - 234, 235 и 238. Овај последњи се користи у нуклеарним реакторима за производњу нуклеарне бомбе. У ту сврху га обогаћују с друга два радиоактивна изотопа која су извучена из минерала уранијума, који, пошто је лишен ове две компоненте, постаје уранијум 238 од 99,8 одсто, тј. ОУ. Минерал који је двоструко мање радиоактиван од оргиналног. У овој безазленој али не и "наивној" форми се користи због своје чврстине (густине тј. велике специфичне тежине) јер је двоструко тежи од олова, у производњи штапова за голф, као баласт за авионе, за кобилице бродова, за оклопне тенкове и за повећање пробојности пројектила.

Када пројектили од осиромашеног уранијума експлодирају у додиру са циљем, развијају температуру од 3.400 степени Целзијуса пробијајући и најтврђе оклопе. Сам ОУ при сагоревању развија температуру близу 3.000 степени, док са малом примесом плутонијума развија још додатних 400 степени. После пробијања препреке зрно се претвара у сићушне честице, које сагоревају у додиру са ваздухом, изазивајући код оног ко их удише оштећења краткотрајног или дуготрајног карактера. Да ли ће оштећења код контаминираних особа бити краткотрајна или дуготрајна, зависи од облика уранијумовог оксида са којим је особа дошла у контакт.


Детаљна мапа са локацијама на КиМ загађеним уранијумом
кликом миша увеличај мапу

Постоје два облика уранијум- оксида. Један који је у гасној форми и он се може излучити из тела знојењем и мокрањем. Други облик у "керамичком стању" се може физички одржати на неком ткиву на дужи рок, а то значи да особа која је дошла у контакт са овим обликом уранијумовог оксида поседује трајни извор зрачења у сопственом организму, са свим последицама које то зрачење изазива.

Уранијум не спада у олигоелемент, није сатавни део људске ћелије. ОУ има алфа емисионо дејство и велику продорну моћ. Његовим дејством стварају се јонски парови, који цепају све мембране укључујући и генетски материјал који се касније преноси на потомство. Проузрокује, поред малигних, и многа друга обољења. Поседује токсичност која изазива отровна дејства на свим највиталнијим човековим органима

Један милиграм ОУ унет у организам довољан је да заустави рад бубрега, док педесет милиграма изазива већу радијацију од максималне дозе дозвољене само за раднике који раде у нуклеарним централама. Технички речено, када радијација продре у тело, довољна је само десетина тримилионитог дела секунде да отме један електрон од човека. Затим електрон, пошто је негативно наелектрисан, оставља позитивно наелектрисан атом вршећи такозвану јонизацију. После тога електрон и атом, пошто су постали нестабилни, производе ланчане хемијско-физичке реакције, проузрокујући промене у молекулима и у генетском наслеђу ћелије, која од тог тренутка може да поспеши развој рака.

У искуству муслимана, Албанаца, Срба и Хрвата из БиХ рођен је феномен назван "америчка киша". Наиме, особе које су дошле у додир са ОУ врло брзо после контакта жале се на хронични умор, главобољу, претерано знојење и отежано дисање, а те тегобе, према изјавама озрачених грађана, појачавају се током кишних дана.

Оно што посебно брине јесте податак да је ОУ опаснији од уранијума јер оксидише, растворљив је у води и требало је да се загађене зоне одмах деконтаминирају, пре него што ОУ стигне до водоносних слојева у земљи.

Керозин као загађивач

Још нико није спровео опсежна истраживања о сагоревању керозина и његовом утицају на животну околину. Познато је да на неким од светских аеродрома имамо сваких тридесетак секунди једно слетање или узлетање и интересантно би било утврдити да ли се у околини тих аеродрома јављају неке еколошке последице.
Током 78 дана бомбардовања авиони НАТО алијансе полетели су 36.219 пута и уз 200 хеликоптерских прелетања потрошили су заједно 367 милиона литара керозина.

Најтежа стања код људи настају као последица мутагених, тератогених и канцерогених дејстава ОУ, која ствара радијационе гроздове на хроматину у једру ћелије. Пораст инциденце малигних обољења настаје две до пет година после прве интерне контаминације храном и водом.

Презир моћника према последицама бомбардовања

Бомбардовање БиХ, Југославије и рат у Ираку потврдили су опасне последице употребе муниције са ОУ, али су транспаретно показале потцењивање САД и Британије негативних последица по здравље локалног становништва. Имајући то у виду може се предвидети да ће челне државе бомбардерске акције према Југославији 1999. бити још чвршће у настојању да се до конкретних података и последица не дође никада, посебно сада када САД и Британија имају снажнији утицај на актуелну власт у Ираку и СЦГ.

У Србији, посебно у јужном делу, у Црној Гори у граничним подручјима са БиХ, Косметом и Албанијом забележен је велик пораст оболелих од рака респираторних органа (према статистичким подацима домова здравља са поменутих подручја). Муниција са ОУ загадила је човекову средину и мењаће стотинама година генетску структуру становништва које је било угрожено овом муницијом.

Укупно гледано, постаје неопходно да се координираним акцијама на глобалном плану заштити право људи настрадалих од последица деловања муниције са ОУ као и осталих еколошких загађивача и отрова. У ту сврху треба истрајати на тужби против земаља НАТО пакта које су нас бомбардовале. Јер ако су деловале плански и синхронизовано ради експеримента над балканском популацијом (последице трпе на разне начине све балканске земље, а посебно БиХ, југ Србије и Космет), онда морају сносити и сву одговорност, укључујући и материјалну, јер би то могао бити фактор уздржавања од употребе овог оружја у будућности.

Свим угроженима од уранијумске муниције и осталих елемената који су изазвали екоцид, мора се компензовати физичка, материјална, морална и психичка штета, јер само тако правда може бити задовољена, а уранијумска демократија осуђена.

Тужбе и одштетни захтеви

Међународни суд правде у Хагу одбио је тужбу СРЈ (СЦГ) против земаља НАТО прогласивши се ненадлежним за ово питање, што не значи да агресија и њене катастрофалне последице није било, као да није било жртава и неће бити нових инвалида и оболелих од рака и умрлих због последица бомбардовања. Ништа није решено ако је суд одбио тужбу, негативних последица има, па има, и на нама је да се све жешће боримо за обештећење, како за уништена привредна постројења, стамбене објекте, болнице, мостове, тако и за обештећење сваког појединца који је претрпео и трпи патње од бомбардовања, као и чланова породица који су изгубили неког од укућана.

У исто време док се очекуја исход вијетнамске тужбе против САД за употребу "наранџастог гаса", италијанско министарство одбране одобрило је давање новчаног обештећења оболелим војницима и официрима као и породицама преминулих војника, жртава ОУ, коришћеног за бомбардовање Републике Српске и Космета током деведесетих година прошлог века.

"Реч је о врло важном преседану и за цивилна лица која су страдала од последица бомбардовања пројектилима са осиромашеним уранијумом. Верујем да се ради о првом кораку ка признавању права на обештећење и за њих", истакао је крајем марта ове године адмирал у пензији Фалко Акаме, бивши сенатор и садашњи председник Националног удружења жртава, војних лица.

Светска јавност мора чути истину

Свесно презентовање непостојања последица по људе и животну средину од бомбардовања 1999. има за циљ да да одрешене руке "извозницима демократије" и њиховим савезницима за некажњену употребу модерних врста наоружања, укључујући и муницију са ОУ у будућим ратним операцијама. Због тога је битна подршка напору антиратних и антиНАТОвских снага, које желе да присиле светско јавно мњење да призна да је током НАТО бомбардовања СР Југославије, први пут у историји цивилизације еколошка катастрофа створена циљно и плански. Требало је прецизно утврдити ефекте дејства уранијумске муниције и последице диоксиних акцидената у природним условима.

Мора се изазвати пажња међународне јавности на опште еколошке опасности и заштиту становништва. Потребно је захтевати од свих актера бомбардовања пуну и објективну информацију о обављеним акцијама као и о истраживањима посвећеним последицама које су изазвале војне операције на непосредан и посредан начин.

Мора се онемогућити сваки селективни приступ утврђивању истине о последицама бомбардовања СРЈ 1999.
Такође треба рећи да су земље чланице НАТО савеза за време бомбардовања СР Југославије починиле према незваничним подацима око 3.000 прекршаја који се по националним законодавствима и међународним конвенцијама могу сматрати тешким. Само еколошка штета настала бомбардовањем процењује се од 3,6 до 10 милијарди долара. Прву процену (3,6 милијарди) дао је Завод за заштиту животне средине Министарства за науку и заштиту животне средине док је другу, вишу процену (10 милијарди) дао Институт Г17.

Укупна материјална штета нанета СР Југославији, према речима Војислава Коштунице (3.4.2001.), износи 300 милијарди долара.

Шта даље

На основу свих изнетих података мора се констатовати да је у току агресије НАТО на СР Југославију уочена јасна тенденција вођења "диоксинског и уранијумског рата" против недужног становништва уз планско разарање објеката виталних за живот човека.

Шта последице бомбардовања 1999. могу да проузрокују:

- Поремећај централног нервног система;
- Пораст малигних обољења (рак плућа, штитне жлезде, јајника и органа за варење) и леукеми�

  Према тврдњама професора Кадера Азмала, који је као министар за водне токове и шумска богатства у Влади Јужноафричке Републике био гост Светске конференције за очување природних ресурса, у организацији Ројтерс Фондације, у Лондону 1994. са запрепашћењем је тада сазнао да су најмодернији уређаји недвосмислено лоцирали два места са простора бивше Југославије, кључна за контролу водних токова Европе: регион Плитвичких језера и делове Косова и Метохије.

На основу закључака овог професора, лако је објаснити зашто је НАТО 1999, на први поглед нелогично, бацио известан број специјално оклопљених бомби са осиромашеним уранијумом. Наиме, такве бомбе се успешно пробијају до дубоких подземних водотокова и трују их на дужи рок. На овај начин спречено је да било које локално руководство на простору Косова и Метохије, било када у будућности, уцењује светске моћнике питком водом као "оружјем" које ће владати светом у овом веку.

На другој страни, диригованим распадом социјалистичке Југославије, други кључни подземни водоток Европе, Плитвичка језера, стављен је под контролу одређених немачких концерна. Ово објашњава пристрасност Немачке у акцији превременог признавања Хрватске, што је довело до легализације распада Југославије од међународне заједнице.

Када су у питању подземни водотокови на Космету, врло је значајно у ком смеру се они крећу, докле досежу и ком сливу највише гравитирају, јер би ти подаци показали праве размере штете по животну околину које су изазвале уранијумске мамут бомбе, не само Космету већ и околним земљама.

Укупни скуп поменутих чињеница због размера презентираних акцидената на успорен начин изазваће имунодефицит код становништва у зонама еколошких катастрофа. Из дана у дан, повећаваће се ризик канцерогенезе, мушке болести крипторхизма и бесплодност код жена. У одређеном смислу "диоксинска агресија" више је противчовечна од атомског рата, будући да се радиоактивна загађеност мери помоћу гајгерових бројача, а контрола диоксина могућа је само у стационарним условима, што искључује активни дугорочни мониторинг. Дијапазон могућих болести код становништва са простора БиХ, СЦГ и Ирака, као резултат бомбардовања ОУ и диоксинским загађењима, из дана у дан ће се повећавати, ако не директно од последица бомбардовања, а оно од последица разноврсних посредних дејстава разних хемијских једињења подстакнутих ратним дејствима.

На Балканском симпозијуму о туморима, одржаном почетком 2005, презентирано је истраживање Медицинске секције САНУ (Српске академије наука). У студији "Репродуктивно здравље у Србији од 1989. до 2001. године", уз консултоване статистике из скоро свих наших здравствених центара, увиђа се драстичан пад броја порођаја, али и пораст спонтаних побачаја. Према резултатима из 30 здравствених центара, који су обрађени према методологији Светске здравствене организације, истиче се да се највећи број болести повећава управо после 1999. године.

Како је констатовано на симпозијуму, повећан је број премалигних болести, доброћудних и злоћудних тумора. Примера ради, број доброћудних тумора јајника материце повећао се са 26 на 496, а на грлићу материце на 176. Вишеструко су се увећали спонтани и превремени побачаји. Број умрле превремено рођене деце попео се са 50 на 357, а број умрле малформисане деце са 121 на 610.

Главни циљ закључака БТФ-а (Балканске радне групе УН) био је да се еколошко стање у реонима бомбардовања 1999. представи као последица хроничних и давних загађења животне средине, само сада мало усложњено због дејства бомби. Међутим, сам попис евидентираних супстанци у извештају БТФ-а, са приближним подацима о супстанцама и загађеним површинама, дозвољавају да се сви поменути рејони бомбардовања прогласе за критичне еколошке зоне са одређеним последицама по живот људи и природну животну околину.

Тако циљ агресије НАТО алијансе није био уперен против војске и политичког вођства СРЈ, већ је био уперен против недужног становништва што потврђује избор циљева за бомбардовање који наносе максималну штету екосистему и здрављу људи. Међутим, ту је и пребацивање трошкова за деконтаминацију загађених површина на плећа бомбардованих људи што још више отежава борбу против последица бомбардовања јер се СЦГ данас налази у економским тешкоћама које не предвиђају довољно средства за деконтаминацију свих загађених простора. Акција државе усмерена је само ка деконтаминацији терена угроженог муницијом са ОУ, док је деконтаминација од отровних хемијских једињења остављена за нека "боља времена".

Евентуална обнова и деконтаминација трајаће деценијама углавном због енормних трошкова који би били превелики и за много богатије земље од зајднице СЦГ. Колики су то трошкови показује пример из САД где је у Луизијани загађено 114.685 кубних метара подземних вода угљенхидрогенима (угљоводоницима) и 157.000 тона земље за чије враћање у природно стање је потребно 110 милиона долара. За еколошко чишћење авиобазе Токај близу Будимпеште, у суседној Мађарској, треба утрошити 600 милиона долара.

Еколошке санације представљају проблем читавог региона Балкана и ако се овај проблем врло брзо не реши међудржавна загађења овладаће целим простором који ће постати опасан за живот.

НАТО је употребио још много забрањених средстава којима је загађена животна средина и не сме да објави праве податке, јер би то сигурно изазвало гнушање светске јавности, а грађанима СЦГ показало да су тровани и озрачени "хуманитарним оружјем" од стране садашњих "пријатеља" и "савезника". О укупном дејству НАТО снага на СР Југославију и последицама које су могуће најбоље говоре подаци о количини убојних средстава бачених и испаљених на нашу територију. На објекте на земљи испаљено је 15.000 граната са 22.000 тона експлозива мада се незванично говори о много већој количини експлозива. Бачено је 150 контејнера са касетним бомбама, уз велик број термовизијских и графитних бомби чија је употреба забрањена већином међународних конвенција.

На крају, мора се рећи да су гробља у Србији и на Космету све пунија због последица уранијумског и диоксиног рата вођеног против СР Југославије 1999. и да се на територији Србије ради на отклањању последица у оној мери колико расположива средства дозвољавају. Међутим, на територији Космета се готово ништа не предузима да би се ублажиле последице бомбардерских акција НАТО снага, а последице из дана у дан постају све погубније и могу на крају, због балканског немара и светске ароганције и дволичности, бити катастрофалне по све балканске популације.

Да би се спречили негативни ефекти од последица бомбардовања СР Југославије 1999, нужно је пре свега утврдити праве размере свих акцидената, затим се мора направити план акција за ублажавање и анулирање негативних последица. У целу акцију се морају укључити сви релевантни државни органи од Скупштине, владе, до полиције и Војске, као и институти, здравствене установе, невладине организације, домаће и стране фондације и међународне организације за заштиту човекове околине. За решавање овако крупних и дугорочних проблема потребна је мобилизација целе друштвене заједнице као и међународног фактора, јер границе ширења последица од уранијумског и диоксиног рата не постоје. Један од циљева борбе са последицама бомбардовања мора бити и инсистирање на резолуцији Савета безбедности УН којом би било осуђено незаконито бомбардовање СРЈ чијим чином су прекршени многи међународни споразуми и конвенције, као и Повеља УН о правима

Evo sta rade oni koji nas nazivaju zlocincima. Ovakvi kreiraju ratove kojima daruju druge zemlje...

Slazem se, mada i nisu pogresne koliko nije dobar bio nacin na koji se pokusavalo da se ostvare... A realno nisu bile tacnio ni definisane, sloba jedno, seselj drugo, karadzic trece i na kraju mnogo toga izgubismo


Zato sto nece da se zajebaju po nekim brdima, mogli su pojesti iz zraka svu nasu kopnenu vojsku al nisu imali potrebe da se upustaju u takva sranja, ovako unistili su nam dosta toga sto je vrijedilo, piloti im imali dobar trening, to je to


Pa to znaci da ce biti topovsko meso i da ih 20000 vojnika sa kakvom takvom opremom moze unistiti bez problema... Ma nije problem njih unistiti, to bi uradili i 99-te problem je sto ameri dole imaju svoj interes a onda mi moramo da dobijemo po usima

Jeste, Sloba nikada, a ni ovi sad, čini mi se, nemaju strategiju, Sloba je imao samo taktiku za svaku posebnu situaciju, koje se držao dok ne smisli drugu. SEćam se da je bilo priče da je Klark navaljivao da se krene u kopnenu invaziju jer više nisu znali šta da bombarduju, osim da gađaju iste ciljeve ili da krenu na sve civilne objekte od javnog značaja. Ali ne bi Ameri tao bro prošli kao u Iraku, nije to ravan pustinja pa da spiče od Kuvajta do Bagdada za jedna dan. Ne treba zaboraviti da je Srbija čumovita zemlja, puna klanaca i dolina i ne bi oni tako lako izašli na kraj sa nama. I njihovi vojnici su ljudi, a ne roboti, i oni osete metak, a kad su ona deca na karaulama znali da se nose sa šiptarima, znali bi i mi ostali da se gonimo s njima. U borbi prsa u prsa ti ne znače ništa avioni, jer ne mogu da gađaju selektivno na malom prostoru, a imali smo mi dosta protivavionskih raketa za njihove apače i harijere. Tvrdim da se ne bi dobro proveli, ne kažem da bi m i pobedili u borbi na kopnu, ali ne bi ni oni tako lako. A i pitanje je da li bi Širak i Šreder dozvolili da njihova vojska krene u kopneneu invaziju.