Da, ne svetli u mraku. 

Лепо кажем, ништа не треба да буде џабе. Све да се плаћа. И оне новине "24 часа" да се укину.

najsmešnije od svega je što tih trešanja mogu da se najedu samo u sledećoj inkarnaciji kad se rode kao svrake

Ja mogu da se kladim u celo imanje, da su se bar neki utripovali da ta trešnja rađa plodove ko obična trešnja.

Stoka neobrazovana.

Pa da oberem tresnje 


Nismo morali dugo da cekamo 

Jes da zvuci mozda pateticno ali ajd da pitam sta je to Japan ucinio za Beograd ili za Srbiju?

Sta konkretno? 190 miliona evra za 11 godina? Pa vise je Rumunija ucinila u zadnjih 5.


Ovi penzioneri mora da su iz zemuna, tesno povezani sa Makinom i Saricevom grupom.

Stampedo za Japan

Danima smo gledali Japance posle zemljotresa i cunamija, divili se njihovoj disciplini i oduševljavali besprekornim redom koji nije izostao ni posle najveće katastrofe u ovoj zemlji nakon Hirošime. A onda smo prvu priliku iskoristili da celom svetu pokažemo da mi, ipak, nismo Japanci.

Juriš, gužva, tuča, gaženje i otimačina, do kojih je došlo prilikom podele sadnica u toku skupa podrške Japanu, po ko zna koji put su pokrenuli pitanja o našem mentalitetu. Užasnutost prisutnih Japanaca možemo samo da zamislimo. Više povređenih bilo je u stampedu za besplatne sadnice trešnje nego u redovima za hranu u opustošenim područjima ove zemlje.

Da li besparica može da bude opravdanje za juriš i borbu za sadnice trešnje? Ili je tačna izreka: „I sirće je slatko kad je badava”. Da ironija bude veća, jedna sadnica ne košta više od sto dinara ukoliko se pazari na veliko! Pa, da li je epilog sa troje povređenih, od kojih je jedna osoba završila na reanimaciji u Urgentnom centru, vredan stabljike od evro?

Čini se da smo kao narod skloni ekstremima. Da nađemo meru teško nam polazi za rukom. Kad naš teniser dobija, i srcem i dušom smo uz njega. Kad počne da gubi, u slast ćemo ga opsovati.

Ali da ne preterujemo. Nisu naši ljudi uvek bili takvi, reći će stariji. Počelo je to devedesetih, sa krizom i besparicom tvrde. Međutim, agresivna otimačina za jednu sadnicu sigurno nikome neće uspeti da reši egzistencijalni problem. Ili je proradilo ono staro da nema ničeg slađeg nego ukrasti prvu trešnju sa drveta iz komšijinog dvorišta. Ko zna, možda je neko doslovno shvatio i ono naše Srbija do Tokija, pa je već u nedelju na Trgu Republike uhvatio zalet.

Ubrzo će ružna slika iz centra Beograda ostati samo u starim novinarskim naslovima i priči jednih te istih dežurnih analitičara, redovnih gostiju televizija, koji će po svima nama posipati pepeo.

Možda i imaju razloga za to. Setimo se prizora sa Terazijske česme, gde se u histeričnom nasrtaju svake godine iskida česnica u potrazi sa zlatnikom. Isto je bilo i na otvaranju prvih hipermarketa u Beogradu. Razbijeni prozori i ugruvani potrošači bili su kolateralna šteta dolaska gotovo svakog novog igrača na naše tržište. Nije to danak protekle decenije. Još kada je u Beogradu otvaran prvi „Pekabetin” supermarket redovi su se formirali u tri sata ujutru. A otvaranje je bilo zakazano za jedan sat popodne!

Ali, da ne ispadne da je sve baš tako crno. Zaista je u nedelju Beograd, barem na trenutak, uspeo da nalikuje zapadnim metropolama. Pozitivna atmosfera, roditelji sa decom u kolicima, stariji sugrađani, svi su bili ujedinjeni u želji da se pomogne Japanu.

U trenutku kada je skup bio organizovan, Crveni krst Srbije je bio peti u svetu po pomoći Japanu.

Izvor: Politika

ееее...заборављаш 93 аутобуса

E ovo se potpuno slazem. Muka me uhvati kad vidim ujutu penzose na Slaviji kako grabe po 20 komada... zasto bi ikome trebalo 20 jebenih komada novina?