Четвртак 19. по Духовдану - 15.10.2009.




Флп. 238 (1:20-27)

20. Као што поуздано чекам и надам се да се ни у чему нећу постидјети, него да ће се Христос као свагда и сада свом смјелошћу величати у тијелу мојему, било животом било смрћу. 21. Јер је мени живот Христос и смрт добитак. 22. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. 23. А обузима ме обоје: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; 24. Али остати у тијелу потребније је вас ради. 25. И ово поуздано знам, да ћу остати и боравити са свима вама за ваш напредак и радост вјере, 26. Да би се похвала ваша у Христу Исусу умножила преко мене када вам опет дођем. 27. Само живите достојно јеванђеља Христова, да вас када дођем видим, или ако вам не дођем, да чујем за вас да стојите у једноме духу, једнодушно борећи се за вјеру јеванђеља,

Лк. 23 (6:12-19)

12. А догоди се у дане оне да изиђе на гору да се моли; и проведе сву ноћ у молитви Богу. 13. И кад би дан, дозва ученике своје, и изабра од њих Дванаесторицу, које и апостолима назва: 14. Симона, кога прозва Петром, и Андреја брата његова, Јакова и Јована, Филипа и Вартоломеја, 15. Матеја и Тому, Јакова Алфејева и Симона званога Зилот, 16. Јуду Јаковљева, и Јуду Искариотскога, који и постаде издајник. 17. И сишавши с њима, стаде на мјесту равном и много ученика његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског. 18. Који дођоше да га слушају и да се исцјељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцјељиваху се. 19. И сав народ тражаше да га се дотакне; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све.

Петак 19. по Духовдану - 16.10.2009.




Флп. 239 (1:27-2:4)

27. Само живите достојно јеванђеља Христова, да вас када дођем видим, или ако вам не дођем, да чујем за вас да стојите у једноме духу, једнодушно борећи се за вјеру јеванђеља, 28. И ни у чему да се не плашите противника; то је њима знак погибли, а вама спасења, и то од Бога. 29. Јер је вама даровано за Христа, не само да вјерујете у Њега, него и да страдате за Њега, 30. Имајући ону исту борбу какву код мене видјесте и сад чујете о мени. 1. Ако, дакде, имате неку утјеху у Христу, ако ли топлину љубави, ако ли заједницу Духа, ако ли саосјећање и самилост, 2. Употпуните моју радост, да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени: 3. Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе. 4. Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других.

Лк. 24 (6:17-23)

17. И сишавши с њима, стаде на мјесту равном и много ученика његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског. 18. Који дођоше да га слушају и да се исцјељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцјељиваху се. 19. И сав народ тражаше да га се дотакне; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све. 20. И он подигнувши очи своје на ученике своје говораше: Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије. 21. Блажени који сте гладни сада. јер ћете се наситити. Блажени који плачете сада, јер ћете се насмијати. 22. Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човјечијега. 23. Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небу. Јер су тако чинили пророцима оцеви њихови.

Субота 19. по Духовдану - 17.10.2009.




1. Кор. 164(15:58-16:3)

58. Зато, браћо моја мила, будите чврсти, непоколебиви, напредујте непрестано у дјелу Господњем, знајући да труд ваш није узалуд у Господу. 1. А што се тиче милостиње за свете, као што уредих по Црквама галатијским, тако чините и ви. 2. Сваког првог дана недјеље, нека сваки од вас оставља код себе сакупљајући колико може, да не бивају прикупљања онда када дођем. 3. А када дођем, оне које изаберете послаћу са писмима у Јерусалим да однесу вашу милостињу.

Лк. 19 (5:17-26)

17. И догоди се једнога дана кад он учаше, сјеђаху ондје фарисеји и законици који бијаху дошли из свију села галилејских и јудејских и из Јерусалима; и би сила Господња да их исцјељује; 18. И гле, људи донесоше на одру човјека који бјеше одузет, и тражаху како да га унесу и положе пред њега. 19. И не нашавши куда би га унијели од народа, попеше се на кућу и кроз кров спустише га са одром на средину пред Исуса. 20. И видјевши вјеру њихову рече му: Човјече, опраштају ти се гријеси твоји. 21. И почеше помишљати у себи књижевници и фарисеји говорећи: Ко је овај што говори хуле? Ко може опраштати гријехе осим једини Бог? 22. А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: Шта помишљате у срцима својим? 23. Шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси твоји, или рећи: Устани и ходи? 24. Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе, - рече узетоме: Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме. 25. И одмах устаде пред њима, и узе на чему лежаше, и отиде дому своме славећи Бога. 26. И сви се задивише, и слављаху Бога, и испунивши се страха говораху: Чуда се нагледасмо данас!

Недеља 19. по Духовдану

2.Кор. 194(11:31-12:9)

31. Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословен ва вијек, зна да не лажем. 32. У Дамаску намјесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати, 33. И спустише ме кроз прозор у котарици преко зида те избјегох из његових руку. 1. Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња. 2. Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. 3. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - 4. Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити. 5. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим. 6. Јер кад бих се и хтио хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени, или чује од мене. 7. И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. 8. За њега три пут Господа молих, да одступи од мене; 9. И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.

Лк. 26 (6:31-36)

31. И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. 32. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. 33. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. 34. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. 35. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. 36. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.

Понедељак 20. по Духовдану


Флп. 241 (2:12-16)

12. Тако, љубљени моји, као што сте свагда били послушни, не само у мојем присуству, него много више сада у одсуству мојем, градите спасење своје са страхом и трепетом.
13. Јер Бог је онај који чини у вама и да хоћете и да творите по његовом благовољењу.
14. Све чините без гунђања и двоумљења,
15. Да будете беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна усред рода неваљалога и покваренога, у којему сијате као свјетила у васиони,
16. Држећи ријеч живота на моју похвалу за дан Христов, да ми не буде узалуд трчање, нити труд узалуд.

Лк. 25 (6:24-30)

24. Али тешко вама богатима, јер сте већ примили утјеху своју.
25. Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети. Тешко вама који се смијете сада, јер ћете заридати и заплакати.
26. Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама, јер су тако чинили лажним пророцима оцеви њихови.
27. Али говорим вама који слушате: Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе;
28. Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају.
29. Ономе који те удари по образу, окрени и други; и који хоће да ти узме хаљину, подај и кошуљу.
30. А свакоме који иште у тебе, подај; и који твоје узме, не ишти.

Уторак 20. по Духовдану


Флп. 242 (2:17-23)

17. Али ако се и приносим на жртву и службу вјере ваше, радујем се, и са свима вама се радујем.
18. Исто тако се и ви радујте, и будите радосни са мном.
19. А надам се у Господа Исуса, да ћу вам ускоро послати Тимотеја, да се и ја орасположим дознавши како сте ви.
20. Јер немам никога тако сродне душс који би се толико искрено бринуо за вас.
21. Јер сви траже своје, а не оно што је Христа Исуса.
22. А његову освједочену вјерност зиате, јер је као дијете оцу са мном служио јеванђељу.
23. Надам се, дакле, да ћу њега послати одмах чим видим шта ће са мном бити.

Лк. 27 (6:37-45)

37. И не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се.
38. Дајите, и даће вам се; мјеру добру и набијену и стресену и препуну даће вам у наручје ваше. Јер каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити.
39. И каза им причу: Може ли слијепац слијепца водити? Неће ли оба пасти у јаму?
40. Нема ученика над учитељем својим, него и када се усаврши, биће сваки као и учитељ његов.
41. А зашто видиш трун који је у оку брата твојега, а брвно које је у твојему оку не осјећаш?
42. Или, како можеш рећи брату својему: Брате, стани да извадим трун који је у оку твојему, када сам не видиш брвно у оку својему? Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети да извадиш трун из ока брата својега.
43. Јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род.
44. Јер се свако дрво по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере с купине.
45. Добар човјек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца.

Среда 20. по Духовдану

Флп. 243 (2:24-30)

24. А уздам се у Господа да ћу и сам убрзо доћи.
25. Сматрао сам пак за неопходно да пошаљем к вама Епафродита. брата и сатрудника и саборца мојега, а кога сте ви послали да ми се нађе за моје потребе.
26. Јер је силно чезнуо за свима вама, и било му је жао што сте чули да се разбољео.
27. И заиста бјеше болестан готово на смрт. али га Бог помилова, и не само њега, него и мене да ми не дође жалост на жалост.
28. Зато га хитно послах да се обрадујете када га опет видите, а ја да будем мање жалостан.
29. Примите га, дакле, у Господу са пуном радошћу, и такве поштујте,
30. Јер се за дјело Христово изложи до смрти, не марећи за свој живот, да надокнади оно у чему не стигосте ви да ме услужите.

Лк. 28 (6:46-7:1)

46. А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим?
47. Сваки који долази мени и слуша ријечи моје и извршује их, казаћу вам коме је сличан:
48. Сличан је човјеку који градећи кућу ископа и удуби и положи темељ на камену; а када дођоше воде, навали ријека на ту кућу и не могаше је покренути, јер јој је темељ на камену.
49. А који је чуо и није извршио сличан је човјеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали ријека и одмах паде, и распаде се кућа она страшно.
1. А када заврши све ријечи своје пред народом, уђе у Капернаум.

Четвртак 20. по Духовдану


Флп. 244 (3:1-8)

1. А даље, браћо моја, радујте се у Господу. Јер мени није досадно писати
вам једно исто, а вама је укрепљење.
2. Чувајте се паса, чувајте се злих посленика, чувајте се „подрезаних"!
3. Јер обрезани, то смо ми, који Духом Божијим служимо и хвалимо се
Христом Исусом, а не уздамо се у тијело,
4. Премда бих се и ја могао уздати у тијело. Ако неко други мисли да се може
уздати у тијело, ја још више:
5. Обрезан сам у осми дан, од рода сам Израиљева, племена Венијаминова,
Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј,
6. По ревности гонитељ Цркве Божије, по правди закона беспријекоран.
7. Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради.
8. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању
Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио. и сматрам све за
трице, да бих Христа добио

Лк. 31 (7:17-30)

17. И отиде глас овај о њему по свој Јудеји и по свој околини.
18. И јавише Јовану ученици његови за све ово.
19. И позва Јован двојицу од ученика својих и посла их Исусу, говорећи: Јеси
ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо?
20. Дошавши пак ти људи к њему рекоше: Јован Крститељ посла нас теби
говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо?
21. А у тај час он исцијели многе од болести, и од рана и од злих духова, и
многима слијепим дарова вид.
22. И одговарајући Исус рече им: Идите и кажите Јовану што видјесте и
чусте: слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте, глухи чују, мртви
устају, сиромашнима се проповиједа јеванђеље;
23. И блажен је онај који се не саблазни о мене.
24. А кад отидоше ученици Јованови, поче народу говорити за Јована: Шта
сте изишли у пустињу да видите? Трску коју љуља вјетар?
25. Него шта сте изишли да видите? Човјека у меке хаљине обучена? Ето,
који господске хаљине носе и у сластима живе по царским су дворовима.
26. Но шта сте изишли да видите? Пророка? Да, ја вам кажем и више од
пророка.
27. Ово је онај за кога је писано: Ево, ја шаљем анђела својега пред лицем
твојим који ће приправити пут твој пред тобом.
28. Јер вам кажем: Ниједан између рођених од жена није већи пророк од
Јована Крститеља; а најмањи у Царству Божијем већи је од њега.
29. И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се
крштењем Јовановим;
30. А фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од
њега.

Петак 20. по Духовдану


Флп. 245 (3:8-19)

8. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио. и сматрам све за трице, да бих Христа добио
9. И да се нађем у Њему не са својом праведношћу која је од закона, него оном која је по вјери у Христа, праведношћу од Бога на основу вјере;
10. Да познам Њега и силу васкрсења његова и удио у његовим страдањима,саображавајући се смрти његовој,
11. Да бих како достигао у васкрсење мртвих.
12. Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус.
13. Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном,
14. И трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу.
15. Ми, дакле, који смо савршени, овако да мислимо; ако ли што другачије мислите, и ово ће вам Бог открити.
16. Уосталом, оно што смо достигли, тога правила да се држимо и исто да мислимо.
17. Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне који тако живе као што нас имате за примјер.
18. Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова;
19. Њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.

Лк. 32 (7:31-35)

31. (А Господ рече): С киме ћу, дакле, упоредити људе овога рода, и коме су слични?
32. Слични су дјеци што сједе на тргу и довикују једни другима говорећи: Свирасмо вам, и не играсте; нарицасмо вам, и не плакасте.
33. Јер је дошао Јован Крститељ који хљеба не једе нити вина пије, а ви говорите: Демон је у њему.
34. Дошао је Син Човјечији који и једе и пије, а ви кажете: Гле човјека изјелице и пијанице, друга цариницима и грјешницима.
35. И би оправдана премудрост од све дјеце њезине.

Субота 20. по Духовдану


2. Кор. 168 (1:8-11)

8. Јер нећемо, браћо, да не знате о невољи нашој која нам се догоди у Азији,
да сувише бијасмо оптерећени, преко моћи, тако да смо били у недоумици и
за живот;
9. Чак сами у себи осуду на смрт доживјесмо, да се не бисмо уздали у себе
него у Бога који подиже мртве,
10. Који нас је од толике смрти избавио, и избавља, у кога се надамо да ће
нас и опет избавити,
11. Уз помоћ и ваше молитве за нас, да од многих лица буде узнета за нас
изобилна благодарност Богу због нашег благодатног дара.

1. Сол. 270 (4:13-17)

13. Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули,
да не бисте туговали као они који немају наде.
14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су
уснули у Исусу довести с Њим.
15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о
доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули.
16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом,
сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути;
17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на
облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.

Лк. 20 (5:27-32)

27. И потом изиђе, и видје цариника по имену Левије гдје сједи на царини, и
рече му: Хајде за мном.
28. И оставивши све, устаде и пође за њим.
29. И приреди му Левије код куће своје велику гозбу; и бјеше мноштво
цариника и других који сјеђаху са њим за трпезом.
30. И гунђаху књижевници њихови и фарисеји говорећи ученицима његовим:
Зашто са цариницима и грјешницима једете и пијете?
31. И одговарајући Исус рече им: Не требају здрави љекара него болесни.
32. Нисам дошао да позовем праведнике него грјешнике на покајање.




Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике ка покајање (Лк.5,32). Каква утеха за грешнике! Али, потребно је престати са гресима, и чинити само добро. Осим тога, и творећи добро, све себе треба сматрати грешником, и то не само на језику, него и у срцу. Не греши, а ипак се, као прави грешник, кај и призивај Господа да те помилује. Ако имаш такво настројење, стојиш у истини. Уколико се, пак, подаш осећању самоправедности, и почнеш себе да сматраш безгрешним, знај да си скренуо с правога пута и пошао стазом која нe води у cпaceњe. Како да се исправан живот споји са осећањем грешности? О томе питају само књижевници који пишу а не делају. Ономе, пак, ко иде делатним путем, сасвим је јасно да не може бити другачије.


Тумачење преподобног Јустина Ћелијског Друге посланице Коринћанима

(2.Кор. 1:8-11)

Свемоћни, Христом свемоћни апостол Павле, подноси страховите невоље због проповеди Еванђеља, па чак и оне "преко силе". ? ове те невоље он је могао лако стрести са себе као прашину, он - који је мртве васкрсавао, демоне изгонио, болести исцељивао. Но он то није учинио, него се још хвали невољама, и слабостима, и немоћима. Зашто?

Зато што се сила Божја показује у слабости људској. По непосредној речи Божјој светом апостолу: "Сила се моја у слабости показује потпуно" {2 Кор. 12,9). У душу људску, која смирено сазнаје своју немоћ, усељује се божанска сила Христова. "Стога се, изјављује свети апостол, најслађе хвалим својим слабостмма, да се усели у мене сила Христова. Зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа: јер кад сам слаб, онда сам силан" (2 Кор, 12,9-10).

Кроз невоље Христа ради усељују се у нас благовесне силе Христове, које нас чине свеиздржљивима и свемоћнима. То нам и даје снагу и радост у трпљењу. Зашто све то? Зато што је нама за наше спасење неопходно све што је Христово. ? најпре страдање за Христа и трпљење, крст и смрт. ? ?? значи: умртвљење спољашњег човека и оживљење унутрашњег. На тај се начин једино и осмишљује страдање: ухристовљењем и охристовљењем свога страдања. Као што све људско: и душа, и савест, и ум, и воља, и живот, и смрт, и бесмртност, и вечност, и истина, и правда, и добро, и лепо, добија свој прави смисао и своју праву вредност једино у Богочовеку Христу и Христом, тако и страдање људско. Иначе, ми не бисмо знали ни смисао ни вредност страдања људског уопште, и страдања свог личног.

Без Богочовека, ми бисмо, као Прометеј и сав антички свет, проклињали страдање људско као најкобнију бесмислицу и неиздржљиву муку. Јер се антички свет ломио и кидао у очајању од бесмислености страдања уопште, и расипао у проклетства нема и грлата. Само када је наше људско страдање постало Богочовеково, у Христу који је постао човек, онда је оно добило своје разумно олравдање, и смисао, и вредност. Да би то осетио и дознао ја, ти, он, сви ми људи уопште, морамо своје страдање пронети кроз Богочовека Христза: -морамо га осетити Њиме, осазнати Њиме, обогочовечити Њиме, ологосити Њиме, ологичити Њиме, осмислити Њиме. Што важи за страдање, у далеко већој мери важи за смрт. Јер је она проклетство над проклетствима за род људски, за биће људско, све док не постане Христова, док је Он не ологоси и осмисли.

Докле иду хришћанинова страдања? До тако огромних размера, да наше сазнање, и логика, и осећање говоре да је то крај, да се нема даље куд, да иза тога настаје једино - смрт, издисање, умирање. И баш тада: хришћани све уздање полаже не у себе, не ни у људе, "него у Бога који подиже мртве". Толико сам страдао, да сам већ био зашао међу мртве, и сматрао себе за мртва: кроз страшна страдања моја издануле су све силе моје, све моћи моје; нема више људске силе која ме може држати у животу; све живо престаје - смрт настаје. И тада? Тада баш, када је све људско крахирало, сустало и престало, почиње делатност свемилостивог и свемоћног Бога и Господа, и Он је, једини Он "који нас је од толике смрти избавио, и избавља", И не само, то, нето "у Њега се уздамо да ће нас и још избављати". На основу чега се уздамо? На основу молитава ваших за нас: "помоћу и ваше молитве за нас".

Гле, свемоћном чудотворцу и христоносцу, апостолу Павлу, потребне су молитве незнатних хришћана коринтских! Да, и потребне и неопходке. Јер у Цркви нико сам не стоји, нити се сам спасава, већ увек подржаван другима. То је закон живота у богочовечанском телу Цркве: сваки стоји и напредује помоћу свих осталих, као што сваки делић у телу живи помоћу целог тела. ? када је превеликом апостолу народа нужна молитва других, колико ли је тек нужна нама, свакоме од нас, и то увек нужна, непрекидно нужна!

Молитва је оно што је неотуђиво и неубивљиво у нама до последњег даха. Па и кроз последњи дах она изводи душу из тела и уводи је у онај свет. Сетите се светог Првомученика архиђакона Стефана. Кроз молитву је издахнуо, и молитвом узнео душу своју пред лице сладчајшег Господа.