Недеља 20. по Духовдану - Светих Отаца

Гал. 200. (1:11-19)

11. А дајем вам на знање, браћо, да јеванђеље које сам ја благовијестио, није од човјека;
12. Нити га ја примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа.
13. Јер сте чули моје живљење некад у Јудејству, да одвише гоних Цркву Божију и пустоших је.
14. И напредовах у Јудејству више од многих врсника својих у роду своме, будући одвише ревнитељ за своја отачка предања.
15. А када благоволи Бог, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом,
16. Да објави Сина својега у мени, да га благовијестим међу незнабошцима, тога часа не питах тијела и крви,
17. Нити изиђох у Јерусалим онима који су били апостоли прије мене, него отидох у Арабију, и опет се вратих у Дамаск.
18. А потом, након три године, изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох код њега петнаест дана.
19. А другога од апостола не видјех, осим Јакова брата Господњега.

Јев. 334 (13:7-16)

7. Сјећајте се својих старјешина, који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову.
8. Исус Христос је исти јуче и данас и у вијекове.
9. Не дајте се завести различитим и туђим учењима, јер је добро утврђивати срце благодаћу а не јелима, од којих не имаше користи они који су у њима уживали.
10. Ми имамо жртвеник од којега немају права да једу они који служе скинији.
11. Јер тјелеса оних животиња, чију крв за гријехе уноси првосвештеник у светињу, спаљују се ван станишта.
12. Зато и Исус, да би осветио народ крвљу својом, пострада изван града.
13. Дакле, изиђимо к Њему изван станишта, поругу његову носећи.
14. Јер овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи.
15. Кроз Њега, дакле, непрестано да приносимо Богу жртву хвале, то јест, плод усана које исповједају Име његово.
16. А доброчинство и заједништво не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу.

Лк. 30. (7:11-16)

11. И догоди се потом да он иђаше у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа.
12. А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бјеше удовица; и многи народ из града иђаше са њом.
13. И видјевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи!
14. И приступивши дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: Момче, теби говорим, устани!
15. И сједе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој.
16. А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: Велики пророк подиже се међу нама, и Бог походи народ свој.

Јн. 56 (17:1-17)

1. Ово изговори Исус, па подиже очи своје небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе;
2. Као што си му дао власт над сваким тијелом, да свему што си му дао, дарује им живот вјечни.
3. А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.
4. Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим.
5. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде.
6. Објавих име твоје људима које си ми дао од свијета; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју су ријеч одржали.
7. Сад разумјеше да је све што си ми дао од тебе.
8. Јер ријечи које си ми дао, дао сам њима: и они примише, и познаше заиста да од тебе изиђох, и вјероваше да ме ти посла.
9. Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји.
10. И све моје твоје је, и твоје моје; и прославио сам се у њима.
11. И више нисам у свијету. а они су у свијету, и ја долазим теби. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми.
12. Док бијах с њима у свијету, ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо.
13. А сада долазим теби, и ово говорим на свијету, да имају радост моју испуњену у себи.
14. Ја сам им дао ријеч твоју: и свијет их омрзну, јер нису од свијета, као ни ја што нисам од свијета.
15. Не молим да их узмеш са свијета, него да их сачуваш од злога.
16. Од свијета нису, као ни ја што нисам од свијета.
17. Посвети их истином твојом: ријеч твоја јесте истина.

Понедељак 21. по Духовдану


Флп. 248 (4:10-23)

10. А обрадовах се врло у Господу што се најзад опет сјетисте да се старате за мене, као што се и старасте, али немадосте прилике.
11. Говорим то не због оскудице, јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам.
12. Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох; и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудијевати.
13. Све могу у Христу који ми даје моћ.
14. Ипак, добро учинисте што узесте учешћа у мојој невољи.
15. А знате и ви, Филипљани, да у почетку проповиједања јеванђеља, кад изиђох из Македоније, ни једна ми Црква није учествовала у давању и примању осим ви једини;
16. Јер ми и у Солун посласте и први и други пут за моју потребу.
17. Не као да тражим дара, него тражим плода који се множи на корист вашу.
18. А ја сам примио све и имам изобилно. Подмирен сам примивши од Епафро дита што сте ми послали, слатки миомир, жртву пријатну. угодну Богу.
19. А Бог мој испуниће сваку потребу вашу по богатству својем у слави, у Христу Исусу.
20. А Богу и Оцу нашему слава у вијекове вијекова. Амин.
21. Поздравите свакога светога у Христу Исусу. Поздрављају вас браћа што су са мном.
22. Поздрављају вас сви свети, а особито они из царева дома.
23. Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама. Амин.

Лк. 33 (7:36-50)

36. Мољаше га пак један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, сједе за трпезу.
37. И гле, жена у граду која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра.
38. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом.
39. А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница.
40. И одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу, кажи.
41. А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет.
42. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити?
43. А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио.
44. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса.
45. Цјелива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста цјеливати ми ноге.
46. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге.
47. Зато ти кажем: Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има.
48. А њој рече: Опраштају ти се гријеси.
49. И стадоше у себи говорити они што сјеђаху с њим за трпезом: Ко је овај што и гријехе опрашта?
50. А жени рече: Вјера твоја спасла те је; иди у миру.

Уторак 21. по Духовдану


Кол. 249 (1:1-2, 7-11)

1. Павле, по вољи Божијој апостол Исуса Христа, и брат Тимотеј,
2. Светој и вјерној браћи у Христу Исусу која су у Колоси: Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.
7. Као што и научисте од Епафраса, љубљенога нашега сарадника, који је за вас вјерни служитељ Христов,
8. Који нам и јави о вашој љубави у Духу.
9. Тога ради и ми, од онога дана како чусмо, не престајемо молити се Богу за вас и искати да се испуните познањем воље његове у свакој мудрости и разуму духовноме,
10. Да се владате достојно Господа угађајући му у свему, и да будете плодни у сваком добром дјелу, и да растете у познању Бога,
11. Јачајући сваком снагом, по сили славе његове, за сваку постојаност и дуготрпељивост с радошћу,

Лк. 34 (8:1-3)

1. И би послије тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповиједајући и благовијестећи Царство Божије, и Дванаесторица с њим,
2. И неке жене које бијаху излијечене од злих духова и болести: Марија, звана Магдалина, из које је изишло седам демона,
3. И Јована, жена Хузе, пристава Иродова, и Сусана, и друге многе које му служаху својим имањем.

Среда 21. по Духовдану


Кол. 251 (1:18-23)

18. И Он је глава тијела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у
свему Он буде први.
19. Јер (Отац) благоизволи да се у Њему настани сва пуноћа.
20. И да кроз Њега измири све са собом, учинивши мир његовом крвљу на
крсту, (помиривши) кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на
небесима.
21. И вас који сте некада били отуђени и свјесно непријатељи у злим
дјелима,
22. Сада вас измири смрћу његовог људског тијела да вас изведе преда се
свете, непорочне и невине,
23. Ако само останете у вјери утемељени и постојани, и не одвајајући се од
наде Јеванђеља, које чусте, које је проповиједано свој твари под небом,
којему ја, Павле, постадох служитељ.

Лк. 37 (8:22-25)

22. И догоди се једнога дана и уђе он и ученици његови у лађу, и рече им:
Пређимо на ону страну језера. И пођоше.
23. И док пловљаху, он заспа. И подиже се олуја на језеру, и вода надираше,
и бијаху у опасности.
24. И приступивши пробудише га говорећи: Учитељу, учитељу, изгибосмо! А
он устаде, и запријети вјетру и валовима воденим, и престадоше и наста
тишина.
25. А њима рече: Гдје је вјера ваша? А они се уплашише, и чуђаху се
говорећи један другоме: Ко је овај да и вјетровима и води заповиједа, и
слушају га?

Четвртак 21. по Духовдану


Кол. 252 (1:24-29)

24. Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које је Црква,
25. Којој ја постадох служитељ по устројству Божијем које ми је дано за вас, да у потпуности објавим ријеч Божију,
26. Тајну сакривену од вијекова и покољења, која се сада јави светима његовим;
27. Њима Бог хтједе показати колико је богатство славе тајне ове међу незнабошцима, која је Христос у вама, нада славе;
28. Којега ми проповиједамо уразумљујући свакога човјека и учећи свакога човјека свакој мудрости, да бисмо показали свакога човјека савршена у Христу Исусу.
29. За ово се и трудим, борећи се по његовој моћи која у мени силно дјејствује.

Лк. 41 (9:7-11)

7. А Ирод четверовласник чу шта он чини, и бијаше у недоумици. Јер неки говораху да је Јован устао из мртвих;
8. А једни да се Илија појавио; други опет, да је васкрсао неки од старих пророка.
9. И рече Ирод: Јована ја посјекох; али ко је тај о коме слушам тако нешто? И настојаше да га види.
10. И вративши се апостоли испричаше му шта су учинили. И узевши их отиде насамо у мјесто пусто код града званог Витсаида.
11. А кад народ сазнаде, пође за њим, и он их прими и говораше им о Царству Божијем и исцијели оне који требаху излијечења.

Петак 21. по Духовдану


Кол. 253 (2:1-7)

1. Хоћу, дакле, да знате колику борбу имам за вас и за оне у Лаодикији и у Јерапољу, и за све који не видјеше лица мојега у тијелу,
2. Да се утјеше срца њихова, да се сједине у љубави и у свакоме богатству пунога разумијевања за познање тајне Бога и Оца и Христа,
3. У коме су сакривена сва блага премудрости и знања.
4. А ово говорим, да вас неко не превари заводљивим ријечима.
5. Јер ако сам тијелом и одсутан, али сам духом са вама, радујући се и видећи ваш ред и чврстину ваше вјере у Христа.
6. Како, дакле, примисте Христа Исуса Господа, тако у Њему и живите,
7. Укоријењени и назидани у Њему, и утврђени у вјери као што сте научени, изобилујући у њој са захвалношћу.

Лк. 42 (9:12-18)

12. А дан стаде нагињати. Тада приступише Дванаесторица и рекоше му: Отпусти народ, нека иду на конак у околна села и засеоке, и нек нађу хране, јер смо овдје у пустом мјесту.
13. А он им рече: Подајте им ви да једу. А они рекоше: У нас нема више од пет хљебова и двије рибе; сем да ми одемо и купимо хране за сав овај народ.
14. Јер бијаше људи, око пет хиљада. Али он рече ученицима својим: Посадите их на скупине по педесет.
15. И учинише тако, и посадише их све.
16. А он узе оних пет хљебова и обје рибе, и погледавши на небо благослови их и преломи, и даваше ученицима да поставе народу.
17. И једоше и наситише се сви, и накупише комада што им претече дванаест котарица.
18. И када се једанпут мољаше Богу насамо, с њим бијаху ученици, и запита их говорећи: Шта говори народ ко сам ја?

Субота 21. по Духовдану


2. Кор. 174 (3:12-18 )

12. Имајући, дакле, такву наду са великом смјелошћу се понашамо,
13. А не као што Мојсеј меташе покривало на лице своје, да не би могли
синови Израиљеви гледати свршетак онога што престаје.
14. Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто
покривало у читању Старога Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида;
15. Него до данас, кад се чита Мојсеј, стоји покривало на срцу њиховом;
16. А када би се обратили ка Господу. укинуло би се покривало.
17. А Дух (Свети) је Господ; а гдје је Дух Господњи ондје је слобода.
18. Сви ми пак који откривеним лицем одражавамо славу Господњу,
преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа.

1. Сол. 270 (4:13-17)

13. Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули,
да не бисте туговали као они који немају наде.
14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су
уснули у Исусу довести с Њим.
15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о
доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули.
16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом,
сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути;
17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на
облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.

Лк. 22 (6:1-10)

1. Догоди се пак у другу суботу по Пасхи да је он ишао кроз усјеве, а
ученици његови тргали су класје, трли га рукама и јели.
2. А неки од фарисеја рекоше им: Зашто чините што се не смије чинити у
суботу?
3. И одговоривши Исус рече им: Зар ни то нисте читали шта учини Давид кад
огладње, он и који бијаху с њим?
4. Како уђе у дом Божији, и узе хљебове предложења, и једе, и даде онима
што бијаху с њим, које никоме није било допуштено јести сем једино
свештеницима.
5. И говораше им: Син Човјечији је господар и од суботе.
6. А догоди се и у другу суботу да он уђе у синагогу и учаше, и бјеше ондје
човјек коме десна рука бјеше суха.
7. Мотраху пак на њега књижевници и фарисеји неће ли у суботу исцијелити,
да би нашли оптужбу против њега.
8. А он знађаше помисли њихове, и рече човјеку који имаше суху руку:
Устани и стани на средину! А он подигавши се стаде.
9. А Исус им рече: Запитаћу вас: шта треба у суботу: добро чинити или зло
чинити? Душу спасти или погубити? А они ћутаху.
10. И погледавши на све њих, рече му: Пружи руку своју. А он учини тако; и
рука му поста здрава као и друга.

Недеља 21. по Духовдану


Гал. 203 (2:16-20)

16. Па знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса
Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом
а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати.
17. Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами
грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај!
18. Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник.
19. Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех;
20. А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у
тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.

Лк. 35 (8:5-15)

5. Изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и
погази се, и птице небеске позобаше га.
6. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге.
7. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га.
8. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи
ово повика: Ко има уши да чује, нека чује!
9. А ученици његови питаху га говорећи: Шта значи ова прича?
10. А он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива
у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију.
11. А ова прича значи: Сјеме је ријеч Божија.
12. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима
ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу.
13. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и
ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења
отпадну.
14. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и
сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода.
15. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом
срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да
чује, нека чује!

Понедељак 22. по Духовдану


Кол. 255 (2:13-20)

13. И вас који сте били мртви у гријесима и у необрезању тијела вашега,
оживи вас са Њим, опростивши нам све гријехе;
14. Избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против
нас, и уклони је приковавши је на крст;
15. Разоружавши началства и власти, жигоса их јавно, побједивши на њему.
16. Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник,
или за младине, или за суботе,
17. Што је сјенка онога што ће доћи, а тијело је Христово.
18. Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем анђелима,
упуштајући се у оно што није видјео, и узалуд надимајући се тјелесним умом
својим,
19. А не држећи се главе из које је све тијело помоћу зглавака и свеза
састављено да расте растом Божијим.
20. Ако, дакле, умријесте са Христом за стихије свијета, зашто се држите
прописа као да живите у свијету?

Лк. 43 (9:18-22)

18. И када се једанпут мољаше Богу насамо, с њим бијаху ученици, и запита
их говорећи: Шта говори народ ко сам ја?
19. А они одговарајући рекоше: Једни веле да си Јован Крститељ, а други да
си Илија; други опет да је неки од древних пророка васкрсао.
20. А он им рече: А ви шта кажете ко сам ја? А Петар одговарајући рече:
Христос Божији.
21. А он им запријети и заповједи да то никоме не казују,
22. Рекавши да Сину Човјечијему треба много пострадати, и да ће га
старјешине и првосвештеници и књижевници одбацити, и да ће бити убијен,
и трећега дана да ће устати.

Уторак 22. по Духовдану


Кол. 256 (2:20-3:3)

20. Ако, дакле, умријесте са Христом за стихије свијета, зашто се држите прописа као да живите у свијету?
21. Не додирни, не окуси, не опипај!
22. По заповијестима и наукама људским; а то све пропада употребом.
23. Ово је само на изглед мудрост у самовољном служењу и понизности и мучењу тијела, а није од неког значаја за задовољење тијела.
1. Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе гдје Христос сједи с десне стране Бога.
2. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи.
3. Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу.

Лк. 44 (9:23-27)

23. А свима говораше: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.
24. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, тај ће га сачувати.
25. Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а себе упропасти или себи науди?
26. Јер ко се постиди мене и мојих ријечи њега ће се Син Човјечији постидјети када дође у слави својој и Очевој и светих анђела.
27. А кажем вам заиста: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царства Божијега.