MILOSLAV SAMARDŽIĆ, ISTORIČAR, TVRDI DA SU KOMUNISTI IZMISLILI PRIČU O IZDAJI DA BI KOMPROMITOVALI ČETNIKE
NA SLIKAMA UDBE DUBLER

NAVODNA pisma Nikole Kalabića i slike koje je BIA dostavila Komisiji za utvrđivanje istine o likvidaciji generala Draže Mihailovića, višedecenijski su falsifikat Udbe - tvrdi za "Novosti" Miloslav Samardžić, istoričar koji dugo proučava Kalabićevu biografiju.
Prema njegovoj verziji, slike Kalabića sa partizanima, koje su objavljelje u medijima poslednjih dana, montirane su i na njima je - glumac amater!
- Ratni pobednici, komunisti, za poslednjih šezdeset godina lansirali su tri potpuno različite verzije zavereničke priče kako je Kalabić izdao Dražu. Cilj je bio da se jedan od najviđenijih ravnogoraca ponizi, a četnički pokret potpuno iskompromituje. "Nova" dokumenta BIA samo su nastavak te iste izmišljene priče. Na sreću, svaka verzija je prepuna rupa - tvrdi za "Novosti" Samardžić koji više od dve decenije istražuje tu temu.
Tako, istoričar iz Kragujevca iznosi da slika "lažnog Kalabića" nije sada prvi put objavljena, već još 1983. u knjizi "Krcun", koju je napisao Boško Matić:
- Detaljnim poređenjem verodostojnih Kalabićevih slika sa ovim namontiranim, lako se može videti da je reč o falsifikatu. Kalabić je bio markantni gorostas, sa širokim licem, izraženim jagodicama i jakim čeonim kostima, a "glumac" je samo bleda kopija. Istina, iz daljine, dubler zbog duge brade i kose zaista podseća na Kalabića.
Istoričar navodi da je pravi Kalabić bio stariji od lažnog i dosta viši:
- Kopija je gotovo iste visine kao oznaš Radenko Mandić, koji je inače bio izrazito niskog rasta. Kalabić je imao široka ramena, nikad nije bio debeo, pa nije mogao ni da smrša. Ulivao je strahopoštovanje samim izgledom. Za razliku od njega, dubler teško da bi mogao nekog da zaplaši.
Propust na grupnoj slici Kalabića sa "oznašima" je, ukazuje Samardžić, i što oni nose puške "špagin" PPŠ kalibra 7,62 milimetra - popularne "dobošare" koje su partizani dobili od Rusa:
- Pojavljivanje tako naoružanih Kalabićevih pratilaca maskiranih u četnike, kod Draže, nepoverljivog bivšeg obaveštajca, sigurno bi izazvalo razumljivu sumnju.
Samardžić tvrdi i da objavljena pisma, koja su potpisana imenom Slobodan Ranković, nije potpisao Kalabić, koji se najčešće potpisivao sa - "vaš čika Pera".
- To pismo Krcunu sada je prvi put objavljeno u celosti, ali je ono temelj za sve laži o Kalabićevoj izdaji od poznatog "Politikinog" feljtona 1962. godine, pa do danas. Kopiju Kalabićevog potpisa komunisti su lako mogli da naprave, jer je on kao načelnik geodetske službe u Valjevu potpisao na stotine dokumenata.

PROMAŠILI MU SLAVU
SAMARDžIĆ kaže da je prosto neverovatno da Nikola Kalabić, kome su partizani ubili maloletnog sina u Sarajevu, poziva u aprilu 1946. godine pismom (koje je državna Komisija dobila od BIA), Krcuna i Rankovića na slavu Đurđevdan 6. maja.
- Ali, veliki komunistički propust je što Kalabić nije slavio Đurđevdan, već je njegova porodična slava Aranđelovdan, 21. novembra. To su lako proverljive stvari, koje pokazuju svu aljkavost posleratnih pisaca lažne istorije - objašnjava Samardžić.

BOJAN DIMITRIJEVIĆ, ISTORIČAR, UVEREN DA SU PISMA I SLIKE AUTENTIČNI
KLJUČNA ULOGA KALABIĆA U HAPŠENJU MIHAILOVIĆA

Kalabićeva pisma Slobodanu Peneziću Krcunu i fotografije koje smo pronašli u arhivama BIA potpuno su autentične - rekao je za "Novosti" Bojan Dimitrijević, istoričar i saradnik Komisije za otkrivanje istine o ubistvu Draže Mihailovića.
- Lično sam pronašao ta dokumenta krajem maja ove godine u arhivama BIA. Na osnovu analize Kalabićevog rukopisa i njegovog potpisa, kao i saznanja do kojih sam došao višegodišnjim terenskim istraživanjem, nesumnjivo je da je Kalabić odigrao ključnu ulogu pri hvatanju Mihailovića.
Na pitanje, zbog čeka država nikada nije obelodanila, kako je skončao Kalabić Dimitrijević kaže:
- Mislim da je UDBA želela da sačuva svoje metode rada i zbog toga još postoji veo tajni oko tih događaja. Bivši "oznaš" Slobodan Krstić Uča rekao je da je Kalabić likvidiran, čim mu se završila uloga u hapšenju generala Mihailovića. Podaci koje imamo, govore da je Kalabić ipak ubijen mesec ili dva po hvatanju Draže - kaže nam Dimitrijević.     
P. V.

Текст

Слике:Погледи

Истина и помирење на ex-YU просторима
Лажни споразуми Немаца са четницима
      
Владислав Б. Сотировић      
недеља, 20. септембар 2009.



Новокомпонована државна комисија Републике Србије за „проналажење“ гроба ђенерала Драже Михаиловића изгледа да је оформљена са једним јединим циљем – да се гроб ђенералов никада и не пронађе. Управо је ова комисија и један од круцијалних доказа да се Србија ни после пада Берлинског зида (а прошло је читавих двадесет година!!!) није ослободила партизанштине и (антисрпског) наслеђа „народноослободилачке борбе народа и народности Југославије“, као и да каплар Јосип Броз Тито и након скоро читаве три деценије од физичке смрти из гроба, и то из Београда, успешно брани свој орвеловски култ личности. Веровали или не, али и дан данас главна улица у Крупњу у Западној Србији још увек носи име „Маршала Тита“. Да парадокс српске данашње збиље буде употпуњен да напоменемо да се у истој тој улици („Маршала Тита“) налази спомен-костурница палим српским војницима и официрима из тог краја 1914. г. који су бранили Отаџбину против аустроугарског агресора (у најбуквалнијем смислу те речи) а у чијим плавим (агресорским) униформама је тада био и каплар Јосип Броз (касније самопрозвани „маршал“ и „највећи син свих наших народа и народности“)! Стога се поставља и питање где су били извори моћи за грађење највећег култа личности у савременој балканској повести (можда чак и у европској обзиром да се ни Хитлеру а ни Стаљину нису носиле штафете али Титу јесу). Поред обилате финансијско-политичке подршке НАТО-а од самог свог оснивања 1949. г. па све до Титове смрти 1980. г., култ личности овог бившег аустроугарског бојовника се калио и на ординарним лажима и фалсификатима из доба „народноослободилачке борбе југословенских народа и народности“, као и на идеолошко-политикантским произвољним интерпретацијама историјске грађе која је прошла кроз ОЗНА-шко-УДБА-шки једнопартијски филтер морално-политичке подобности. У ту сврху, на пример, коришћени  су немачки документи о наводним немачко-четничким споразумима у Србији.

Наиме, у другој половини 1943. г., када је свима, сем ваљда Хитлеру, било јасно да ће Рајх изгубити рат (питање је било само када) немачка команда Југоистока је почела да примењује нову тактику како би крај рата што више продужила. Тако се почињу појављивати у званичним локалним немачким извештајима и документима са простора Недићеве Србије некакви споразуми са Михаиловићевим четницима који су уследили као последица претходно наводно потписаног примирја. Тако можемо наћи у немачким документима да је „примирје“ и „споразум“ 28. новембра потписано са командантом Горске краљеве гарде капетаном Николом Калабићем, затим 14. децембра са капетаном Михајлом Ћаћићем и на Божић по јулијанском календару са потпуковником Љубом Јовановићем.

Оно што једном објективном и непристрасном повесничару (читај некомунистичком) одмах боде очи након летимичног погледа на ова немачка документа јесте неоспорна чињеница да ниједан од њих није потписан нити од једног јединог равногорског официра који је наводно „углавио“ билатерални уговор са немачким окупатором. Уколико упоредимо ова документа са оним правим документованим споразумима између Вермахта и Титових партизана из марта, априла и маја исте године видећемо да у „четничко-немачким споразумима“ нема чак ни класичних записника са одржаних преговарачких састанака нити пак извештаја о току преговора. Можемо само поставити питање како су увек педантни Немци (били нацисти или не) у новембру и децембру 1943. г. дозволили себи овако велики административни пропуст, тим више што „споразуми“ са Равногорцима стварно и постоје на папиру али из неког разлога нису потписани са четничке стране. Објашњење је у суштини једноставно – Вермахт је стварно и настојао не само да ступи у контакт са месним четничким командантима већ и да их приволи на војну сарадњу против комуниста како би се унутрашња пета колона разбила пре појављивања совјетских тенкова на Дунаву.

Представници равногорске информативне службе су се у појединим случајевима и одазивали на немачке позиве на разговор у намери да просто виде шта то Немци хоће али су сваку сарадњу са Вермахтом било оверену речима или пером одбијали – не само стога што је оперативни командант ђенерал Михаиловић био стриктан по том питању током читавог рата већ и из личних моралних обзира. Међутим, након ових прелиминарних разговора Немци су самоиницијативно писали „тајне споразуме“ са Дражиним четницима и слали их за Берлин и растурали по Србији као готова ствар и то из два разлога:

Да би утицали на Берлин да преформулише своју политику на Балкану. Хитлер наиме ни по коју цену није хтео ни да чује о немачкој сарадњи са југословенским „бандитима“, како са партизанима тако ни са четницима а награда за Титову и Дражину главу од по 100.000 рајхсмарака у злату с јесени 1941. г. је још увек важила (с тим што је за Дражину главу расписана још једна потерница са наградом 1943. г.). Стога је сам Хитлер поништио „Мартовске споразуме“ између Титових партизана и немачке команде на простору НДХ.

„Лажним споразумима“ са четницима, тј. њиховим јавним објављивањем по Србији, водио се тзв. „посебан рат“ против „дражиноваца“ како би се читав Равногорски покрет дискредитовао и тако индиректно и натерао на сарадњу.

О каквим се „споразумним“ тачкама (тј. обавезама) радило (односно, до чега је Немцима у Србији стварно и било стало) може се видети из текста послатог извештаја за Берлин о „усменом“ договору са четничким командантом Раваничке бригаде, капетаном II класе Михаилом Ћаћићем (25. децембра 1943. г.):

Обе стране прекидају међусобне борбе (што је директан доказ да су четници ратовали против Немаца као и да су Немци организовали потере и офанзиве против четника).

Немци неће хапсити цивиле-јатаке нити стрељати таоце из разлога што припадају покрету ђенерала Михаиловића.

Тачно наведена и разграничена област се препушта локалном четничком старешини да је очисти од партизана, тј. Немци чувају своју крв а пуштају Србе да се међу собом разрачунају.

Договор је имао временски ограничено дејство (у овом случају је важио до 15. јануара наредне године, тј. све скупа три седмице).

Мора се рећи да је у односу на овакве исфабриковане немачке „споразуме“ са четницима Драже Михаиловића стварно стање на терену у Недићевој Србији током читавог ратног периода а поготову након Стаљинградске и Курске битке било ратно. С друге стране, сам Дража је сматрао да у принципу није наодмет користити једне непријатеље против других исто као и могућности да се некако од Немаца дође до оружја и муниције и тако колико-толико парира Титовим партизанима који су, за разлику од четника, били обилато снабдевани и оружјем и муницијом и сваком другом војном опремом како од Совјета тако и од Англо-Американаца и то оружје углавном користили против четника који су им били у почетку главни а од средине 1943. г. и једини стварни непријатељи. Чича је овакве тајне задатке набавке оружја и муниције од Немаца, и то углавном преко недићеваца, поверавао искључиво малом и поузданом броју људи. Свима другима је сваки контакт са Немцима, а поготово преговарање, било најстроже забрањено и то из разлога кога је сам Чича навео у једном писму да такве везе са Немцима иду само њима у рачун са крајњим циљем да прво компромитују а затим и потпуно униште четнике (након уништења партизана уз помоћ четника). Ђенерал је своје команданте одвраћао не само од преговора и споразума са Немцима већ и са недићевцима и љотићевцима како би се сачувао углед четничке организације код западних савезника и самог народа у земљи. Стога Дража тих дана издаје и стриктну Наредбу која се састоји из две тачке:

Немци су се све до сада служили разноразним преварама како би похапсили и стрељали четничке команданте. Команданти Дангић у Босни и Херцеговини и Павле Ђуришић у Црној Гори и Санџаку су управо жртве овакве немачке преваре и стога се Немцима никада не сме и не може веровати.

Потребно је да се четничка Врховна команда одмах извести о сваком појединачном покушају локалних четничких команданата да ступе у везу са Немцима. Без стриктне дозволе саме Врховне команде забрањује се вођење појединачних преговора са непријатељем. Сви гласови о наводним четничким споразумима са Бугарима и Немцима су лажни и требају се одмах демантовати.

Ђенерал је у појединим случајевима дозвољавао да се од недићеваца узме понуђено оружје (али без икаквог склапања споразума о сарадњи) за борбу против антисрпског белосветског олоша а овакву четничку политику у грађанском рату на простору Србије који су Титови партизани отпочели у јесен 1941. г. упркос договореном споразуму између Драже и Тита из септембра 1941. г. рационално и национално образлагао речима да су управо комунисти највећи непријатељи Српства - „зло које морамо уништити по сваку цену“ али и као „смртне непријатеље Европе“.

Међутим, Немцима је одговарала само једна варијанта са четницима а то су стварни или лажни јавни споразуми са њима и стога немачки (али и Недићеви) агенти почињу да проносе гласине о споразумима са Равногорцима уз своје самостално тумачење. Колико су у томе били успешни види се и из тога да је Дража морао два пута да интервенише против оваквих неоснованих и по четнички покрет крајње штетним гласинама. Прво је послао интерни распис свим четничким командантима у коме демантује овакве гласине и забрањује било какве споразуме са Немцима, а 28. новембра (дакле истог дана када су титоисти почели да руше Краљевину Југославију у Јајцу) издаје и јавно саопштење у форми одговора Немцима на њихове дотадашње понуде и пропаганду. Овај одговор који је почео организованим каналима да се растура 4. децембра је потписан од стране највиших равногорских војних и цивилних органа: Штаба Врховне команде југословенске војске и Централног националног комитета Краљевине Југославије. Одговор је био јасан и гласан уз опаску да је апсолутно нелогично да се сада потписују споразуми са Немцима када су рат већ изгубили и да је очигледно да ширење оваквих гласина представља само последњи трзај губитника који се и за сламчицу хвата не били се некако спасао. Споразуми са Италијанима и Немцима нису склапани ни када су Рим и Берлин били на врхунцу своје моћи (за разлику од партизана) и када је изгледало да ће Силе осовине можда и добити рат. Ако је тада сачуван образ српских и југословенских патриота није било ни једног рационалног разлога да се исти крајем 1943. г. каља.

Одговор Немаца на ову Дражину јавну објаву је био исто тако јаван: објављен је наводни „споразум“ са командантом Горске краљеве гарде – Николом Калабићем, наравно без Николиног потписа. Ипак, известан успех овакве немачке пропагандне акције против четника Драже Михаиловића је постојао и то из три разлога:

Немци су стварно престали да привремено нападају четнике и то тачно у оним областима у којима су командовали четнички команданти који су наводно такве „споразуме“ и склапали па се стога стицао погрешан утисак да је и дошло до некаквих споразума на линији Немци-четници. Ова чињеница је касније од стране послератне комунистичке пропаганде била искоришћена до врхунца и служила је као један од главних „доказа“ (поред фалсификованих фотографија) за четничку „колаборацију“ са окупатором док су „Мартовски споразуми“ између партизана и Немаца из 1943. г. били табу тема за повесничаре и политичаре. На пример, Тито је дозволио да се на српскохрватски језик са енглеског преведе књига Јоза Томашевића о четницима али без објављивања оних страница које говоре о „Мартовским споразумима“.

Немци су одједном пустили из затвора велики број Дражиних четника и њихових јатака уз престанак масовних стрељања истих.

Четници су још пре овакве немачке пропагандне акције стопирали своју офанзиву на Немце (а која је била покренута поводом и након капитулације Италије) и то из два разлога: јер су их Титови партизани напали с леђа и јер су Англо-Американци дефинитивно одустали од искрцавања на обалама југословенског дела Јадрана и тиме одустали од отварања „Другог“ фронта на Балкану.

На крају, немачка команда у Недићевој Србији је 1. фебруара 1944. г. званично објавила да се против Дражиних четника наставља борба уз образложење да се наводно четници нису држали постигнутих споразума. Дражиновци се нису ни могли држати тих споразума (за разлику од Немаца) јер им четничка Врховна команда није у том смислу никада ни издала никакво наређење (док је немачка команда својим јединицама издавала наређења о обустави ватре против четника). А равногорска команда није ни могла да издаје таква наређења јер стварни споразуми са Немцима никада нису ни постојали.

Текст и слика

А има ли онда нека верзија хапшења чиче без Калабића како су га онда ухватили ако Калабић није издао...Искрено болео би да верујем да је Калабић херој и  (увек ће ми остати нејасно)да је тако било али......како је онда било.......да ухвате чичу преко неког сељака ........има ли ко какав извор - логичан.....
п.с.показала је најновија историја кога храниш он те уједе (Шешељ-Николић-Вучић)........

Potraga za mestom gde je likvidiran đeneral Draža Mihailović otvara i mnoge druge teme
Kalabić: Bio bih sretniji da nas je srpski narod prezreo
Autor: T. N. Đaković - V. Z. Cvijić | 20.09.2009. - 00:02


Moj dodir sa narodom me je apsolutno uverio da narod Srbije voli Čiču iznad svega, razloga za to svakako ima mnogo i narod čeka reč Čiče i nas, njegovih prvih komandanata…

Ovako je u jednom od pisama koje je sačuvano u Ozni Nikola Kalabić, komandant garde Kraljevske vojske Jugoslavije, opisao poziciju četničkog pokreta i Draže Mihailovića u Srbiji po okončanju Drugog svetskog rata.
Ide proleće i leto, ceo narod je uveren da ovako ostati ne može, narod očekuje rešenja, ali ne više od saveznika, jer se je uverio da oni više vole jednog svog vojnika nego hiljade Srba. Rešenje narod očekuje u samom sebi, a naš narod je veliki, svemu ima kraj, od svih istorija – navodi Kalabić.
O organizaciji Draže Mihailovića tada piše da Ravna Gora nije prošlost jer je organizacija Mihailovića uhvatila suviše duboko korena u samoj duši naroda Srbije i Bosne.
Napominje da u svakom kraju Srbije, srednje i istočne Bosne postoje čvrsta uporišta Mihailovića i da su jako vezana i naslonjena na široke narodne slojeve.
U nastavku pisma govori da nije tačno da je organizacija Mihailovića sastavljena od stotinu zlikovaca, već da su u pitanju stotine hiljada građana zemlje, i da su počev od petogodišnje dece, pa do staraca i starica za nju vezane bilo idejom, krvlju, grobom, ranama, prijateljstvom, rodbinski, saučesništvom ...
- Na časnu reč bio bih sretniji da je drukčije i da nas je narod na povratku prezreo, jer onda bi problem bio rešen, nego svugde i na svakom mestu smo dočekani sa strahom od vlasti, sa suzama radosnicama i teškim ridanjem i molbom za savet, pomoć i dr.
Budite uvereni nikad vlast neće doći do prave istine kod nas, vi se mirite da ste izborom rešili pitanje opredeljenja – porekta – vlasti. Verujte ni iz daleka niste dobili pravu sliku. Nije ovde u pitanju kralj, u pitanju su ljudi iz 1903-1915, još su oni živi svedoci dobroga svojoj deci, nije u pitanju Grol, koji je četiri godine dembelovao, nego način do koga je sve ovo došlo jer mi velikih posednika i spahija u Srbiji (na selu) nismo ni imali, nego domaćine, sa kojima se ponosila i istorija - piše.
O saradnji sa Nemcima on navodi:
- Sve nas pristalice D. M. bez obzira nazvali ste nemačkim saradnicima, gospodo to saradništvo je tako malo, mizerno, neupadljivo bar u Srbiji i Bosni, da narod to nije zamerio, jer je narod tražio od Čiče da se sačuva živa snaga, imovina i dr. u čemu se je uspelo potpuno, bar narod to priznaje.
O svojoj saradnji sa Nemcima koju su mu pripisivali partizani započinje priču tvrdnjom da su mu oca i taštu streljali 1942. godine, a da u julu 1944. godine pod komandom Račića dolazi sa njima prvi put u dodir i da se tri puta sastao s njima te da su se susreti odigrali u odstupanju Sjenica-Prijepolje i to u krajnjoj nuždi. Zato kaže i da narod u njega ima veliko poverenje i ljubav iako je oglašen ratnim zločincem i da veruje da je želeo dobro svom narodu.
- Sve se ovo lako da proveriti, zbog takvog mog rada me narod i zavoleo. Ja ponavljam: istinu je lako ustanoviti, samo kada se od nje ne bega.
- Ruku izmirenja i praštanja pružili ste - Madžarima, Bugarima, vekovnim našim neprijateljima i u ovome sadašnjem ratu, a svojoj braći po krvi i jeziku niste hteli oprostiti nego obratno. Sav narod se pita u čudu zbog čega, da li je u pitanju osveta ili nešto? Partizanske vlasti su „na hiljade ljudi, žena, omladine D. M. pohapsili, osudili, prebili i imovinu konfiskovali, odbacujući ih ispred sebe kao štenad – zbog saradnje u organizaciji D. M. sa okupatorom“ koja je bila mizerno malo.
Iz ovog pisma (analize), za koje se ne zna kome je tačno pisano, ali nekome u vlasti svakako jeste, lako se može zaključiti zašto se vlastima FNRJ i Josipu Brozu žurilo da se oslobodi Draže i da mesto likvidacije ostane tajna.

19. 20. XII 1945.
U potpisu Nikola Kalabić



 
Mihalj Kertes sklonio dokumenta o Draži

Deo poverljivih dokumenata koji se odnose na suđenje i streljanje Draže Mihailovića nalazi se kod Mihalja Kertesa, nekadašnjeg pomoćnika ministra savezne policije, saznaje „Blic nedelje“ od dobro obaveštenih bivših pripadnika tajnih policija.

Dokumentacija u kojoj se nalaze javnosti do sada nepoznata dokumenta ležala je u sefovima Službe državne bezbednosti Jugoslavije. Mihalj Kertes, čovek od poverenja Slobodna Miloševića, bio je ispred Srbije delegiran da u vreme vlade Ante Markovića bude zamenik ministra savezne policije. Postavljen je za pomoćnika formalno, ali zapravo bio je šef savezne tajne policije. Kertes je brzo utvrdio šta ima u sefovima tajne policije, ali i da mnogo toga nedostaje. Kasnije je pričao prijateljima da su Slovenci i Hrvati odneli iz DB sve ono što se njih tiče. Pre nego što je on imao priliku da zaviri u sefove savezne udbe, sefove su selektivno pročistili Slovenac Stane Dolanc i Hrvat Zdravko Mustać koji su godinama bili na čelu savezne policije, odnosno tajne službe. Mustać je, na primer, čitav dosije Franje Tuđmana odneo u Zagreb i time stekao naklonost HDZ.
Dokumenta vezena za Dražu Mihailovića uzeo je i sklonio. Kako je voleo da kaže, to je učinio za Srbiju.
Nejasno je, međutim, zašto se Kertes nije do sada javio Komisiji za utvrđivanje istine o likvidaciji Draže Mihailovića. Možda bi dokumenta koja je on sklonio mogla da skrate traganje za posmrtnim ostacima đenerala.
M. V.

Izvor: Blic

Ispituju streljanja u Beogradu i Zaječaru
Čelnici Ozne pod istragom tužilaštva
Autor: Vuk Z. Cvijić | 22.09.2009. - 05:00

Partizanski komandanti i čelnici Ozne odnedavno su pod istragom Tužilaštva za ratne zločine zbog streljanja Beograđana krajem oktobra 1944. na mestu gde se sada nalaze stadioni FK Obilić i kod Topčiderske zvezde na Dedinju, saznaje "Blic".


Tužilaštvo za ratne zločine uskoro će okončati i istragu protiv pripadnika Ozne osumnjičenih za streljanje civila u Zaječaru.

- Trenutno vode i istrage o dva zločina u Beogradu, za koje ima najviše dokumentacije. Kod stadiona FK Grafičar streljano je najmanje 40 civila iz tadašnjeg Dvanaestog beogradskog kvarta, koji su činili delovi Dedinja i Senjaka. Tada je između kafane "Grafičar" i manastira Vavedenje bio nemački rov u koji su žrtve zatrpane. Istražuje se i streljanje civila iz Devetog kvarta, današnjeg Vračara i Starog grada. Ti ljudi su streljani na mestu Obilićevog stadiona i tamo pokopani. Pripadnici Ozne umešani su u oba zločina, ali je rano govoriti o imenima - kaže izvor "Blica" blizak istrazi.
Prema dosadašnjim saznanjima, u jami ispod stadiona Grafičara nalaze se i tela dr Milorada Ivanića, šefa pozorišne trupe "Centrala za humor", Slavka Popadića, vlasnika fabrike čokolade, i Mileta Petrovića, vlasnika jedne beogradske kafane.
Za pokretanje istrage streljanja oko 750 civila iz Zaječara i okolnih mesta od septembra 1944. do marta 1945. najzaslužniji je Dobrivoje Tomić, sin industrijalca iz Boljevca Dušana Tomića, koji je tada ubijen.


- Taj februarski dan 1945, kada sam imao 14 godina, ostao mi je urezan za ceo život. Došao sam s majkom do brda Kraljevica, tadašnjeg predgrađa Zaječara. Videli smo stražare, oznaše, koji su postavili žicu i terali narod koji je došao po tela najbližih. Oznaši su sve tukli i vikali: "Gubi se odavde, marvo četnička!" Jedan stražar je viknuo: "Pazi, tamo kučići razvlače!" Video sam ruku kako viri iz zemlje i pse oko nje. Onda sam zapazio da na više mesta iz zemlje vire delovi ljudskih tela. Jedna stara seljanka udarila je oficira pesnicom u rame. Ljudi su uspeli da je sklone, a on je rekao da u jami "ima još mesta", pa su uperili puške u nas. Sklonili smo se - priča za "Blic" Dobrivoje Tomić.
Za taj zločin bio je osumnjičen Dušan Gligorijević, tadašnji šef Ozne za Zaječar, koji je nedavno preminuo, i Miodrag Cojić, šef Ozne za Boljevac. Jedan od važnih svedoka je i jedan tadašnji daktilograf u Ozni koji je kucao zapisnike sa saslušanja kasnijih žrtava. Kako saznajemo, Cojić je u istrazi potvrdio da je uhapsio Dušana Tomića po naređenju iz centrale Ozne u Zaječaru.
- Posle svedočenja, Cojić mi je rekao da su mi oca, koji nije bio ni na strani četnika ni na strani partizana, ubili zbog imovine. U našu kuću se uselio Steva Bogdanović, šef Komunističke partije za tu oblast. Krajem decembra došli su naoružani partizani i izbacili nas na ulicu - priča Tomić.
Kako saznajemo, u Tužilaštvu će žrtve pokušati da identifikuju i preko spiskova sa saslušanja iz Ozne. Utvrđeno je da su islednici Ozne bili Petar Mišić, Nikola Bojković i Veljko Nedeljković.
- Znam neka imena kao, na primer, gospođa Dunić, majka ravnogorskog oficira koja je rekla ispred streljačkog voda: "Ponosna sam na sina koji je stao uz kralja i otadžbinu. Pravda će vas stići, ubice!" - priseća se Dobrivoje Tomić.

Stratišta pored svakog zaseoka
Istoričar Srđan Cvetković, koji pomaže Tužilaštvu za ratne zločine u slučajevima iz perioda Drugog svetskog rata, kaže za „Blic” da skoro svaki zaselak u Srbiji ima grobnicu gde su partizani streljali „narodne neprijatelje”.
- Samo na području Beograda ima 30 takvih jama. Pretpostavljamo da u nekim jamama ima i do hiljadu žrtava, a najveće su u Vojvodini - kaže istoričar Cvetković.

Izvor: Blic

Пронађени посмртни остаци попа Саве Божића       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
четвртак, 22 октобар 2009
Равногорски покрет обавештава јавност да су његови припадници после дугог и исцрпљујућег трагања пронашли масовну гробницу у којој су 1945. године сахрањени посмртни остаци легендарног команданта Требавског четничког Корпуса попа Саве Божића

Равногорски покрет располаже подацима о тачном месту страдања, начину извршења, као и именима извршиоца овог злочина. Овом приликом равногорци позивају јавност да им доставе и друга сазнања о ликвидацијама и злочинима комуниста у току и после Другог светског рата. Такође, позивамо стручну и научну јавност, Српску православну цркву, представнике власти и институција Републике Српске да се званично одреде према комунистичкој идеологији, као и злочинима који су почињени током  Другог светског рата и после њега, у односу на историју коју су генерације људи протеклих 65 година учиниле.



Централна отаџбинска управа

председник, Јово Вукељић

ЈАСЕНОВАЦ, ИЗ ДРУГОГ УГЛА
2009-10-31 00:12:05.0 Милослав Самарџић

Тихи бојкот другачије историје ствара утисак да она заправо и не постоји – или барем да је реч само о малом броју књига

Међутим, заједно са књигама које су излазиле у емиграцији, постоји на стотине наслова о Другом светском рату које су писали некомунисти (на српском језику). Некада су их махом писали учесници догађаја, а данас аутори који рат памте само из прича.
Такве књиге не добијају рецензије у штампи, не представљају се на малим екранима, нису на видику особама који деле награде, нити на буџетима државних установа.
Како изостаје медијска пажња, мали су и тиражи, па их можемо видети само у малом броју књижара.
Ово приликом представићу једну од таквих књига, која се недавно појавила из штампе. Аутор је Верољуб Малетић, из Србца код Бањалуке, историчар млађе генерације. Књига се зове ''Горски штаб 314'', што је био шифровани назив Мотајичке бригаде Средњобосанског корпуса Југословенске војске (Дражини четници). Ово је друга Малетићева књига, тј. други део ''Мотајичке трилогије''.
Као пример другачије, а по мом мишљењу праве, историје, књигу ''Горски штаб 314'' наводим из два разлога.
Прво, да би шири круг читалаца уопште видео како те књиге изгледају.
Друго, јер књига описује догађаје у непосредној близини највећег концентрационог логора у овом делу Европе - Јасеновца. Као што и наслов сугерише, Јасеновац није у жижи ауторовог интересовања. Али професионалан опис прилика у области Јасеновца, укључујући и анализу партизанских и четничких јединица које су се ту налазиле, њихов састав, борбене задатке и активности, итд, не само што даје одговор на питање зашто ни партизани ни четници нису ослободили заточенике овог логора - већ то питање чини апсурдним...
Дакле, следе одабрани делови из књиге Верољуба Малетића ''Горски штаб 314'':
КОЗАРАЧКА БРИГАДА У НАПАДУ НА ЖУПУ И МОТАЈИЦУ
Учвршћивање четничке власти и мир који је завладао на подручју Жупе и подмотајичких села највише је сметао комунистичком вођству. Сви њихови досадашњи покушаји да овладају овим просторима и народу наметну своју власт су пропали. Комунистичко вођство је посебно било кивно на народ подно Мотајице, који је листом подржавао  четничку власт и спријечио сваку могућност успостављања комунистичких органа власти и њихових војних јединица.
Од почетка рата су се редали комунистички покушаји да освоје терен око Мотајице, али су сви редом пропадали - почев од покушаја да преузму вођство устанка у Вујановића потоку у јесен 1941.године, па преко катастрофалног пораза Пролетерског батаљона на Мотајици 8.6.1942. године, па и брзог одласка 1. пролетерске бригаде у јануару 1943. године. Поред тога што им је ово подручје било значајно због својих природних богатстава и плодне земље, и што су га третирали као мјесто на коме могу да се нахране, обуку и попуне своје резерве, све више је у њима расла жеља за осветом због свих претрпљених пораза.
Због тога су комунисти још у априлу 1943. године почели припреме за прелазак 5. крајишке или како су је чешће звали козарачке бригаде на терен централне Босне. Њихове припреме су биле привремено ометене новом усташко-домобранском офанзивом на Козару која је почела 7.маја 1943. године. Тада се дешава нешто јако интересантно. Штаб бригаде је одлучио да „не прихвата дуготрајне исрпљујуће борбе"5  већ да се маневрима извлаче, односно да пропусте непријатеља да пређе преко њихове територије. Знајући какво је страдање доживио народ Козаре у претходној непријатељској офанзиви у љето 1942. године, ова одлука штаба 5. бригаде је у најмању руку чудна.
Пустити усташе и домобране да десет дана, колико је трајала ова њихова акција крстаре по селима Козаре, оставити им нејач на милост и немилост - нема неког разумног оправдања. Послије ове усташко домобранске акције комунисти су чак констатовали да „први пут у рату непријатељски војници нису узнемиравали малобројне становнике, углавном жене и дјецу, у селима Козаре" и да је „било чак случајева и коректног понашања".6 А зашто је штаб комунистичке бригаде ризиковао животе нејачи на Козари и спријечио борце да се супроставе непријатељу, казују нам они сами у својим изворима, гдје се каже:"Одлуком Врховног штаба почетком маја 1943.године формирана је 12. крајишка дивизија у чији састав су ушле 5. и 12. крајишка бригада, те бањалучки и козарачки партизански одред. Све снаге новоформиране дивизије треба да се што прије концетришу у централној Босни и да отпочну дејства на том терену".7
Били су спремни да жртвују своју нејач, само да би сачували снаге за напад на четнике у централној Босни. То показује знакове њихове патолошке мржње према српском народу на подручју Мотајице, Жупе и остатка централне Босне. (...)
13. јула 1943. године 5. козарачка је добила наређење да упадне на простор сјеверно од Прњавора са циљем разбијања четничке групације на потезу Мотајица - Србац - Царева Гора. До прве веће борбе између дијелова мотајичких четника и дијелова 5. козарачке долази 22. јула у близини Смртића. Иако комунистички извори наводе како су козарчани имали великог успјеха у тој борби, то није тачно, јер сва села сјеверно од Прњавора су и даље у рукама четника.
То видимо и из Наредбе Команде Српског мотајичког четничког одреда од 3. августа 1943. године, којом се одређују правци наступања свих потчињених јединица „ради заједничке акције против комуниста који надиру у правцу нашег сектора".9
Ова акција је изведена 4. августа у садејству са Љубићком четничком бригадом, и имала је за циљ да протјера партизане из Прњавора. Након великих борби на свим прилазима града, и поред почетних четничких успјеха, партизани су ипак, захваљујући тешком оружју које су имали успјели да задрже град. (...)
Да су се мотајички четници брзо прегруписали, односну да је завршено формирање Мотајичке четничке бригаде, која је у новим формацијским јединицама одмах ступила у борбу са партизанским јединицама видимо из извјештаја 5. козарачке у коме се каже да су четници већ 14. септембра извршили напад на Прњавор. Према партизанским изворима „четници су успјели да продру у Прњавор, али по интервенцији 1. батаљона 5. бригаде они су одбијени."13
Комунистички извори даље наводе да су „четници одбачени ка Царевој Гори и Мотајици".14
И из ових партизанских извора је видљиво да њихове јединице више не владају Мотајицом, односно да је завршено прегруписавање мотајичких четника, који су опет потпуни господари Мотајице и околине.
То нам потврђују и Мирко Санчанин и Гавро Мајсторовић у својој монографији о Каоцима, гдје се наводи:"Пета козарачка бригада је дјеловала на терену Мотајице у времену од 28. августа до 16. септембра 1943. године."15
Дакле, козарчани су на Мотајици провели свега 19 дана, док није завршено формирање Мотајичке четничке бригаде, која их је потом протјерала. И то мало времена колико су овде боравили, било је довољно да оставе крваве трагове за собом. У већ поменутој монографији о Каоцима истиче се да је, према извјештају 1. батаљона 5. бригаде, у Каоцима била нека борба са четницима којом приликом су убијена 4 четника. У продужетку се каже: "Тада је убијен Марко Ћирић из Каоца, код крушке Војина Давидовића на цести (у јарку), наводно, као четнички курир, мада је био без пушке."16
Треба напоменути да су писци ове монографије били припадници партизанског покрета, с тога не треба сумњати у вјеродостојност овог податка. Ово убиство је правдано претпоставком да је Ћирић „грешком убијен"17.
 Да су те „грешке" биле честе, видимо и из једне кратке депеше коју је 11. дивизија упутила својим јединицама, а тако и 5. козарачкој, у којој се каже:
"Анализирати пред стројем и расправити све случајеве неправилногодноса према народу у досадашњим акцијама."18
Међутим, 17. септембра штаб дивизије добија кратку и јасну депешу од Врховног штаба, која се састојала од једне Титове реченице:
"Предузмите најенергичније мјере за потпуну ликвидацију четника и вршите мобилизацију људства."19
 Послије ове депеше услиједио је нови покушај крајишких бригада да овладају простором Јошавке, Мотајице и Чемернице,али без неког већег успјеха. Пета козарачка која је имала задатак да поново овлада Мотајицом била је принуђена на повлачења са ових простора. Ово стално тјерање козарачких Срба да нападају на Србе Жупе и подмотајичких села, које је вршио партијски врх, предвођен претежно несрбима, довело је до појаве масовног дезертирања међу козарчанима.
Увидјевши да су захтјеви које је пред постављала партија неизводљиви и да је немогуће уништити четнике у централној Босни јер уживају велико повјерење народа, велики број прекаљених партизанских бораца са Козаре бјежи из Жупе назад на Козару. Ово је довело до тога да политичко вођство 1. и 2. батаљона одрже војно - политичко савјетовање у Кулашима, 8. децембра 1943. године. На том савјетовању је изнешен податак да је од преласка у централну Босну, па до почетка децембра из 5. бригаде самовољно напустило јединицу и вратило се на Козару 64 борца, међу којима и 22 члана КПЈ.20
 Да није све како треба ни међу члановима партије у бригади видимо и из извјештаја Обласног комитета КПЈ за Босанску Крајину који је 12. новембра 1943. године упућен Покрајинском комитету за БиХ, а у коме се за стање у 5. бригади, између осталог каже:
"У партијској организацији осјећа се хабаблук,неправилан однос командног кадра према борцима и недовољно залагање да се борци и политички комесари политички уздигну."21
То политичко уздизање је значило да се сваком борцу усади у главу да су му главни непријатељи четници, а не рецимо, усташе и домобрани који су извршили геноцид на Козари, у љето 1942. године.  (...)
А како се провела 5 козарачка на терену Жупе, Мотајице и остатка централне Босне најбоље нам казује податак из књиге „Пета козарачка бригада" у коме се каже:
"Бригада је за ову годину дана много пута прокрстарила у батаљонским, четним и водним колонама, па и у стрељачком строју, с краја на крај централне Босне - од Врбаса до ријеке Босне, од Мотајице до планине Влашић, и за то вријеме водила на стотине већих и мањих борби са непријатељима свих врста. На овој етапи борбеног пута бригаде пало је 250 старих и прекаљених бораца који су у њеним редовима били од дана формирања. Њихова мјеста у строју заузели су нови борци из овог краја, а временом ју је народ прихватио као своју. Процес војничког разбијања четника и политичког освајања терена ишао је споро и мукотрпно, често уз жртве и напоре, који нису увијек и одмах давали резултате."26
На подручју Мотајице четници нити су били војнички разбијени, нити је политички освојен терен. Да је ово тачно свједочи нам брзо протјеривање козарчана са ових терена, од стране четника, као и нова, најжешћа офанзива од почетка рата, коју ће комунисти да изврше на Мотајицу. (...)
ФОРМИРАЊЕ 14 СРЕДЊЕБОСАНСКЕ НОУ БРИГАДЕ - КОМУНИСТИЧКА РЕАКЦИЈА НА МОТАЈИЧКУ ЧЕТНИЧКУ БРИГАДУ
Комунисти су увидјели да њихове летеће јединице које долазе на терен Мотајице не могу да униште четнике који се ту налазе и да бивају брзо протјеране са тог терена, па су одлучили да формирају једну бригаду која би била састављена од бораца са ових терена. Та јединица је требала да служи као логистика летећим, односно пролетерским партизанским бригадама, које би у садејству са њом могли да задају јачи ударац четницима у средњој Босни. Ове комунистичке планове је убрзало формирање Мотајичке четничке бригаде и они 17.10.1943. на Церу, код Прњавора формирају 14. средњебосанску НОУ бригаду, у коју су ушли борци родом из централне Босне, који су се до тада налазили у разним партизанским јединицама.
Разлог формирања ове бригаде, на овим просторима можемо да нађемо у књизи коју је о 14. средњебосанској НОУ бригади написао њен командант Стево Самарџија, а у којој се, између осталог каже: "Најважнији задатак је био слабљење и разбијање четника"33
Ко је овој новоформираној партизанској бригади био главни непријатељ видимо и из првих њених акција. Тако се у већ поменутој књизи каже:" Први борбени покрет на четнике око пл. Мотајице 14. бригада је извела 20. октобра 1943. године. Тога дана је једна патрола 3. батаљона у селу Мишковци дошла у сукоб са мањом четничком групом. При томе су убијена два четника и заплењен један пушкомитраљез."34 (...)
Комунистички прваци ће брзо да увиде да 14. бригада не може сама да се носи са четницима, па ће на овај терен бити послана 12. славонска бригада... (...)
ДОЛАЗАК 12. СЛАВОНСКЕ НА МОТАЈИЦУ
Пошто ни последња комунистичка офанзива на Мотајицу коју је извела 5. козарачка бригада није донијела жељене резултате, а како новоформирана 14. средњобосанска партизанска бригада није била у стању да се сама носи са Мотајичком четничком бригадом, партијски врх је ужурбано спремао нову казнену експедицију на Мотајицу. Овај пут је одлучено да се на Мотајицу пошаље јединица из Хрватске, 12. славонска ударна бригада, која је потпадала под команду партијског врха Хрватске.
Прије доласка на терен централне Босне, ова бригада је извела једну акцију у Хрватској, којом је извршила попуну у људству и наоружању. За нас је та акција битна јер нам показује ко је чинио језгро те бригаде, која је на овим теренима упамћена само по злу. 12. јула 1943. године 12. славонска бригада је извршила напад на казнионицу у Лепоглави, којом приликом је ослободила око 700 затвореника, од којих, према комунистичким изворима је било између 150 и 200 политичких затвореника, а остало су били обични криминалци.42
Већина ослобођених је ступила у редове 12. бригаде.
Ко је у то вријеме могао да буде заточен у Лепоглави?
Свакако не родољуби, устаници, па ни политички противници НДХ, јер су такви одмах убијани или слани у Јасеновац или неки други логор. Чак и комунистички активисти који су представљали опасност за НДХ су убијани без суда или су завршавали своје животе у Јасеновцу, Госпићу или неком сличном логору. Они који су имали среће су доспјевали у неки од логора у Њемачкој, јер су тамо имали пуно већу шансу да преживе, него у Јасеновцу.
Па кога је онда судство Независне Државе Хрватске слало у Лепоглаву? Окорјеле криминалце, убице, пљачкаше - једном рјечју највећи шљам, који је признавао НДХ и као њени лојални грађани извођени су на суд због својих криминалних дијела. Кад видимо ко је чинио језгро те бригаде када је прешла на терен Мотајице, не треба да нас чуди што су починили онакве злочине. Наравно, било је ту и домобрана који су прешли у партизане. Чак и партизански извори ће нам потврдити да је у тој јединици била јако лоша дисциплина. (...)
Шта је био главни циљ њиховог доласка у централну Босну и ко их је послао, казује нам један од политичких комесара у тој бригади Јован Кокот у својим сјећањима:
" У току боравка у централној Босни штаб бригаде имао је стално на уму да је бригаду упутио Врховни штаб НОВ и ПОЈ да разбије, а затим и уништи четнике на Мотајици, а политичким радом међу народом створи услове за мобилизацију нових бораца и организује народне одборе као органе нове народне власти."43
Већина извора се слаже у процјени да је Саву прешло око 1200 бораца ове бригада. То је била најопремљенија и најнаоружанија јединица која је, до тада, крочила на терен Мотајице. (...)
Усљед константног недостатка муниције, суочени са бројчано надмоћнијим и опремљенијим непријатељем, припадници Мотајичке четничке бригаде се повлаче из Српца и прелазе на герилску тактику ратовања.
У исто вријеме 12. славонска креће у чишћење Мотајице „вјерујући да ће њене борбено искусне јединице изаћи на крај са четницима."48
Међутим, није било тако. И сами руководиоци 12. славонске признају да је „бригада у централну Босну дошла неприпремљена за борбу са четницима, јер у Славонији није било четника Драже Михаиловића."49
Бригада је покушала ноћним препадима да изненади четнике, а потом је предузела чишћење јужних обронака Мотајице, уз претходно убацивање ударних група на повољне земљишне објекте, ради спречавања четничког бјекства. У акцији претресања Мотајице, која је трајала 16 сати, припадници 12. славонске су избили и на Градину, али нигдје нису нашли ни једног четника. За свој неуспјех руководиоци бригаде криве обавјештајну службу четника која је на вријеме сазнала за покрет бригаде и због чега је пропала акција.
У првој половини децембра они су још неколико пута вршили претресе Мотајице и њених појединих дијелова, али без успјеха. Како и сам Јован Кокот, политички комесар 3. батаљона 12. славонске истиче:
"Требало је доста времена да се коначно утврди да се четници служе герилском тактиком, коју су усавршили до највишег степена. У томе су постали веома вјешти, лукави и брзи. Уз помоћ обавјештајне службе која се ослањала на народ, четници су редовно обавјештавани о покрету бригаде, чак и о покретима мањих тактичких састава као што су патроле и извиднице."50
У првих мјесец ипо боравка 12. бригаде на овим просторима четници су вјештим маневрисањем избјегавали отворену борбу са надмоћнијим непријатељем и герилском тактиком ратовања стално узнемиравали непријатеља и исцрпљивали његову снагу. То истичу и сами припадници 12. славонске, који кажу:
"Главно тактичко оружје четника биле су дневне и ноћне засједе, које су вјешто постављали на раскрсницама, шумским стазама и појединим узвишењима. Поред тога вршили су и дневне и ноћне препаде на дијелове бригаде када су се они налазили на преноћишту или одмору."51
Колико су партизани били немоћни у борби против четника видимо и из следеће Кокотове изјаве, у којој каже:
" У Славонији је бригада била позната по успјешним нападима на непријатељева упоришта, а на Мотајици је била немоћна у борби против четника. Чишћење четничког упоришта Смртићи може послужити као примјер нашег неуспјеха. У другој половини новембра 1943. са 3 батаљона бригада је опколила село и постепено стезала обруч, јер је поуздано знала да се у селу налази група четника Владе Винчића. Сви становници били су прикупљени у средину села, а потом је извршен појединачни претрес сваке куће, али није пронађен ни један четник с оружјем.52
Поред Владе Винчића, велике заслуге за овако успјешно спровођење герилске тактике имају активни официри на челу са капетаном Сергијем Живановићем који је у то вријеме водио Летећу бригаду, чији је 3. батаљон био састављен од мотајичких четника. Након почетног избјегавања отворене борбе, четници се групишу и Летећа бригада у садејству са Мотајичком и Жупском бригадом врши напад на Прњавор, а потом и на Србац.
Четнички извори биљеже да је: „Мотајичка бригада у садејству са Жупском и Летећом 19.12.1943. године извршила напад на Србац у коме се налазила 12. славонска, исту бригаду разбила и нанела јој губитака 33 мртва и 64 рањена партизана."53
Убрзо након тога, 26.12.1943. године до Нове Веси стижу прве козачке јединице које се у склопу, како то комунисти називају 6. офанзиве, на свом путу према Крајини сукобе са 12. славонском бригадом. Комунистички извори биљеже борбу 12. славонске бригаде против козака и четника у близини Трстенаца и Пасје правде, 2. јануара 1944. године, којом приликом им је погинуо Љубан Беговић, један од водника у 3. батаљону.
Послије овога бригада се повлачи са ових терена и одлази јужно од Бањалуке у реон Теслића. Према партизанским изворима бројно стање 12. славонске 31.12.1943.године било је: „1549 бораца. Од тога је 300 било у расходу, рањено и болесно, а већина се налазила у болницама. Социјални састав: 234 радника и 1205 сељака. Национални састав: 427 Хрвата и 1088 Срба и 34 остале националности. Чланова партије било је 369, кандидата 185, скојеваца 285, дакле више од половине бораца у бригади."54
Овај податак нам је битан, да бисмо га упоредили са каснијим бројним стањем из кога ћемо јасно видјети колике губитке је 12. славонска претрпјела на Мотајици.
„НЕМА ПОВРАТКА У СЛАВОНИЈУ ДОК СЕ НЕ УНИШТИ ПОСЛЕДЊЕ ЧЕТНИЧКО ГНИЈЕЗДО НА МОТАЈИЦИ"
Након проласка козачких јединица, у другој половини јануара 1944. године 12. славонска се враћа на подручје Мотајице. Прво је 19. јануара, заједно са 14. средњебосанском учествовала у нападу на Прњавор, о чему ће касније бити више ријечи, а након тога почиње њен крвави пир у српским селима око Мотајице.
Како нису успјели да изврше постављени задатак и униште четнике на Мотајици, као и да успоставе народне одборе, почели су са страховитом одмаздом над недужним српским цивилима, светећи им се тако због хладног пријема на који су наишли приликом свог доласка и због наклоњености народа четницима.
2. батаљон Мотајичке четничке бригаде је у вишечасовној борби код Палачковаца покушао да заустави продор и поновни повратак 12. славонске у српска села подно Мотајице, али није успио. Ево шта је о тој борби Владо Винчић извјестио Лазу Тешановића, свог претпостављеног команданта, у допису од 9. 2. 1944. године:" Дана 30.1.44. Мотајички (2.) батаљон водио је жестоку борбу са партизанима у Палачковцима и Шерегу и након 4 сата жестоке борбе морао је да одступи услед немања муниције, а и услед много надмоћнијег непријатеља. Партизанске снаге које су продрле у Горње Смртиће почеле су да пале све четничке куће, а Винчића све, без обзира да ли се налазе у четницима или не. Укупан број запаљених кућа је 22. Поред попаљених кућа извршили су пљачку тако да поједине породице немају средстава за живот и остале су без игдје ишта. Неке су породице од стране комуниста биле истјеране из нашег сектора са наређењем да морају ићи у Дервенту, али смо то спречили и те породице пребацили на сектор Љубићке бригаде. Све остале породице чије су куће запаљене морале су да се крију испред партизана јер су их тражили да их све предају усташама у Дервенту."55
Ево како је спаљивање и пљачкање кућа у Смртићима описала Нада Врачевић, преживјели свједок:
"...А ми дјеца смо имали свако своју кокош коју храни. Ја почнем јаукати што сте ви моју кокош ухватили. Пусте они моју кокош. Кажем ја де пустите и ону од брата. Пусте они и њу. Кад у тору опали пушка. Једним метком је убио све троје крмака у тору. Набацише опне крмке на кола. Матера и брат су се сакрили и гледали из далека, једина сам ја дошла кући. Ал куд год ја макнем неко иде за мном и испитује ме, куд си кренула, ко те је пустио... гдје су други и тако. ал он не вјерује. Кад се дигсо и 6 и седми дим, знали смо да су све наше запалили, јер смо толико зграда имали на имању. Чак су и пчеле запалили."56
Ту своју акцију у Смртићима комунистички прваци из 12. славонске су описали овако:
" Када се бригада враћала на Мотајицу послије непријатељеве офанзиве и ослобађања Прњавора у пролазу кроз четничко село Смртић четници су припуцали из кућа и убили командира 1. чете 4. батаљона Божу Крњчевића, једног од најбољих командира у бригади. Борци 4. батаљона емотивно су реаговали и запалили неколико кућа, казнили и конфисковали њихову имовину."57
Није тачно да су они то урадили зато што су „емотивно реаговали", као и да су они само пролазили кроз Смртиће, већ су они, као што смо видјели из Винчићевог извјештаја, у Смртиће упали након четверосатне борбе. А да дисциплина није била јача страна борцима 12. славонске, казује нам и један од њихових комесара Јован Кокот, који каже:
" Повећани расходи за патролну, извиђачку дјелатност, као и за стражарску службу, увећали су шансе за ситне преступе бораца: тражење хране по кућама, појава алкохолизма и друге слабости."58
Да то нису били ситни преступи бораца и да је пљачка и паљевина од раније била уобичајна за припаднике 12. славонске видимо и из извјештаја политичког комесара 6. славонског корпуса Владе Јањића Цапе, који је још 19. јануара 1944. године извјестио Главни штаб Хрватске:
"12. ударна бригада која се налази на Мотајици бори се са разним тешкоћама као што су на примјер одјећа, обућа и исхрана и иначе тешке прилике, па је у њој политички рад врло слаб. Како је веза с њом врло тешка, не може јој се достављати политички материјал, а од 11. крајишке дивизије не добијају никакву политичку помоћ, то се у њиховом политичком раду осјећа непрекидно слабљење, а њихови поступци су често неправилни. Тако на примјер у предузимању мјера против четничких сарадника увели су разне казне које иду од конфискације имовине до паљења кућа. Због недовољног политичког рада борци праве разне испаде. Појединци се опијају, а догоди се да истуку поједине сељаке или хапсе поједине одборнике.59
Јањић је у свом извјештају констатовао и следеће:
"Код бораца бригаде развила се страховита мржња према четницима и борци изјављују да четнике треба клати, а не убијати."60
Извјештај је завршио следећом констатацијом:
"Одлучили смо да замјенимо 12 НОУ бригаду са неком од наших најбољих бригада."61
Какве је злочине вршила 12. славонска бригада на Мотајици можемо само да замислимо, када је морао да реагује и политички комесар 6. славонског корпуса. Нажалост, то је тек почетак страдања народа подмотајичких села од ових српских крвопија. Ако се присјетимо да је језгро ове јединице било састављено од убица, пљачкаша и разних других криминалаца ослобођених у Лепоглави, онда нас и не чуди шта су све радили. Главни штаб Хрватске није имао на располагању ни једну другу јединицу коју би могао упутити на Мотајицу да замјени 12. славонску, па је, незадовољан због неиспуњавања постављеног задатка, а то је уништење мотајичких четника, извршио смјене на руководећим мјестима бригаде.
Дотадашњи командант бригаде Јосип Антоловић звани Хрват је повучен у Хрватску, а на његово мјесто је постављен Иван Сењук Ујак, који је до тада обављао дужност комесара бригаде. На мјесто комесара постављен је Ивица Миличевић, а за његовог замјеника Душан Дрлић. Укупно је замјењено 9 руководилаца, од команданта бригаде и комесара, преко неких команданата батаљона и њихових замјеника, као и батаљонских комесара и њихових замјеника.
Ова смјена је завршена до 1. фебруара 1944. године, када су сви већ преузели своје нове дужности. Новопостављени командант бригаде Иван Сењук Ујак је још прије два мјесеца упутио писмо штабу 6. славонског корпуса, у коме је између осталог написао:
"Ја као комуниста треба да дам све од себе да дођем до коначног циља. Мислим да бих могао више користити вршећи неку другу војну функцију, јер зато имам жељу већ од прије, а осјећам се и способнијим. На том пољу бих се могао боље развити и више користити нашој борби."62
Његов коначни циљ је био уништење четника на Мотајици, а за спровођење тог плана у дјело он је смислио нешто најмонструозније, што не може смислити нормалан људски ум, а то је такмичење у убијању. Ево о чему се ради: Да би мотивисао своје борце, већином освједочене убице и криминалце, он је са својим штабом осмислио
такмичење између батаљона, чета, водова и десетина за уништење четника. О томе говори и политички комесар 3. батаљона 12. славонске Јован Кокот, који је записао:
" Поред такмичења које је организовао штаб бригаде, у акцију се укључила и скојевска организација за назив најуспјешније јединице. Детаљни план такмичења за сваку чету и вод и за сваку скојевску групу израдио је бригадни комитет СКОЈа. Такмичење
је изазвало интересовање у бораца и старјешина, које је спровођено под паролом:"НЕМА ПОВРАТКА У СЛАВОНИЈУ ДОК СЕ НЕ УНИШТИ ПОСЛЕДЊЕ ЧЕТНИЧКО ГНИЈЕЗДО НА МОТАЈИЦИ."63
Тада почиње хајка на све што је српско. Убице из 12. славонске су убијале сваког кога ухвате и објављивали да су убили четника, само да би достигли што већу цифру, ради побједе на такмичењу. У трећем тому Мотајичке трилогије биће побројане све жртве ових убица, именом и презименом, а сада ћемо приказати само пар свједочења о монструозним злочинима које је починила 12. славонска. У Смртићима су нашли Љубу Живанића који је остао код куће лежећи болестан од тифуса. О том случају Владо Винчић је извјестио Тешановића и Форкапу:
"Кад су га нашли онда су га пекли на ватри и тако мучили да нико не би могао да замисли да се то може да ради од једног човјека. То је учинила 12. славонска."64
(...) Из Лепенице су убили Драгу Вученовића, Миливоја Цвијановића, Душана Врејића, Живка Берића, Богдана Стојковића и многе друге. Сви побројани су били цивили. Драго Ракић је у својим сјећањима рекао:
"Доста су невиног народа побили партизани, посебно 12. славонска. Они су у Брезовљанима наишли на људе који су правили циглу, и свих 7, колико их је ту било, убили. Без икаквог разлога."66
Убили су и Јању Јездимир и Душана Медића из Српца и многе друге који нису били војници. Чак и комунистички писци биљеже:
"Због погрешних информација о српском народу у селима испод и око Мотајице, као четницима наклоњеног народа, ова бригада је, не провјеравајући, ликвидирала многе невине људе у околним селима."67
То су били најтежи дани за народ на подручју Мотајице и околних села, од почетка рата.(...)
У фебруару 1944. године 12. славонска је објавила и тадашње своје бројно стање које је износило:" 989 бораца у строју. Од наоружања имала је 87 пушкомитраљеза и митраљеза, 2 противтенковске пушке, 782 пушке, 25 аутомата, 35 пиштоља, 350 ручних бомби, 70000 метака, 87 товарних коња, 63 самара и 1 топ 45 мм."72
Ако саберемо наоружање које се помиње, и пођемо од претпоставке да је сваки борац имао оружје, не рачунајући пиштоље које су, поред аутомата и пушака носили официри и комесари, долазимо до броја од 896 бораца, дакле скоро 100 мање него што је наведено у овом извјештају. Присјетимо се бројног стања од 31.12.1943., па ћемо видјети колико губитака је до тада имала 12. славонска, а тек су јој предстојали црни дани.
Сазнавши за груписање мотајичких четника на подручју Ножичког и Мартинца 12. славонска бригада ће покушати, у садејству са 14. средњебосанском и 5. козарском да их опколи и уништи, иако су већ раније извјештавали како је Мотајичка четничка бригада уништена. (...)
Свој извјештај, који је 1.марта послао Тешановићу, Винчић завршава ријечима:
"Ова бригада ће да остане непрестано активна и бориће се против партизана све већом жестином само се моли да нам се додијели потребна количина муниције."79
Ову борбу, од 29.2.1944. године, извори 12. славонске нигдје не помињу. Разумљиво, јер су доживјели пораз и били су присиљени на повлачење, од бригаде за коју су већ раније изјавили да више не постоји.
На простору Жупе, око Друговића, Чардачана, Милосаваца и околних села, почетком марта извршена је концетрација Мотајичке, Жупске и Јошавачке четничке бригаде.
У ноћи 5/6. март 1944.године кренуће велика партизанска офанзива на тај сектор. У офанзиви ће учествовати 5 некомплетних партизанских бригада и један њихов одред. Према комунистичким изворима у нападу на четнике учествовали су:„5. крајишка козарачка бригада, 12. крајишка, 14. средњебосанска, 12. славонска и 1. пролетерска са по два батаљона и Мотајички партизански одред. У нападу и гоњењу четника учествовало је 13, а у засједи налазило се 3 батаљона."80
По комунистичким изворима четници су тада страховито поражени и имали су велике губитке. Упоредићемо овде извјештај двије партизанске бригаде које су учествовале у акцији, па ће нам бити јасно колике размјере је имала комунистичка пропаганда, односно колико су износили лажних података. Извор 12. славонске бригаде каже:
"У општем бјежању четници су налетили на 5. козарску и 1. батаљон 12. славонске бригаде. Козарчани су убили 61 четника, а 1. батаљон 12. славонске 13. укупно су убијена 74 четника и заплијењене 74 пушке. Ипак, већа група четника успјела је да се пробије преко терена 1. батаљона 12. славонске код села Кришковци.81
А ево шта козарчани, за које припадници 12. славонске кажу да су убили 61 четника, кажу о губицима које су нанијели четницима који су налетјели на њих у покушају пробоја фронта:
"1. батаљон сачекао је четнике који су одступали према Клашницама и у жестоком сукобу нанио им губитке од 17 погинулих."82
Да не помињемо четничке изворе у којима нема трага ни о тих 17, а камо ли седамдесет и нешто мртвих, довољно је да упоредимо два комунистичка извора и увјеримо се колико - лажу. С тога не чуди што је 12. славонска навела:
" У фебруару, марту и априлу 12. бригада је у садејству са 5. и 12. крајишком, 14. средњебосанском и Мотајичким НОП одредом уништила око 500 четника, 150 ранила и преко 70 заробила. Заплијењено је 12 пушкомитраљеза, око 200 пушака и 3000 метака."83
Овде је нешто друго у питању - све цивиле које су убили у свом сулудом такмичењу, они су подвели под четнике. Јер да су њихови подаци тачни, а већ раније смо се поредећи саме комунистичке изворе увјерили колико говоре неистину, на Мотајици не би био више ни један четник, а видјећемо у наставку да их има неколико стотина. Комунистички извори наводе да је на Мотајици послије завршетка Другог свјетског рата остало преко 150 четника под оружјем...

Преузето са...

ЧЕТНИЦИ У НАЦИСТИЧКИМ КОНЦ ЛОГОРИМА
2009-11-09 15:11:50.0 Милослав Самарџић

Овом приликом представићу још једног историчара млађе генерације, Александра Динчића из Ниша. Следе делови из његове књиге ''Четници у нацистичким концентрационим логорима – хроника страдалаштва Југословенске војске и четничког-равногорског покрета у Србији (1941-1944)'' – која треба да се објави наредне године

Дакле, у прошлом чланку имали смо прилике да видимо делове књиге историчара Верољуба Малетића из Србца, ''Горски штаб 314'', а овако пише Александар Динчић:

Месеци најтежих прогона у Србији

У новембру 1942. хапшења и репресалије се настављају. Ухапшено је 980 лица која су окарактерисана као четници или њихови људи, док је разоружано и такође ухапшено због сарадње са легитимном војском 670 четника Косте Пећанца. Овог месеца је ухапшено 1650 лица оптужених да су имали везе са четницима Равне Горе.1
Поред тога, због отпора Југословенске војске, стрељања су вршена скоро сваког дана, а забележена су и поједина на терену. Четвртог су у Мионици стрељана четворица, међу њима и председник Мионичке општине, Чедомир Петровић, два дана касније, у Лубу двојица, истога дана код Ариља 24, сутрадан на Јавору 10, итд.2
Овог месеца стрељано је много припадника и присталица националног покрета.
Ако су у новембру прогони и стрељања националних снага узимали још већи замах за разлику од претходних месеци, онда се децембар може слободно насловити као месец најтежих прогона и највећег терора од почетка рата. Античетничка нота се није крила код Немаца. Тако је генерал Јодл, начелник Оперативног одељења немачке Врховне команде саопштио Хитлеру на војној конференцији 12. децембра да се у Београду стално врше хапшења и да се може рећи да се сваког дана просечно стреља између 15 и 30 Михаиловићевих присталица.3
Истог месеца је упућена казнена експедиција на мајора Пилетића, који је, како су акције текле из месеца у месец, стално јачао. Офанзивом је захваћен делимично и Млавски корпус ЈВ под командом мајора Синише Оцокољића. До средине месеца у претрагама многих села неготинског, крајинског, кључког и звишког среза, заробљено је или ухапшено 303 четника и њихових сарадника и одведено на Бањицу.4
Најпре су ухапшеници одведени у зајечарски затвор, а одатле су возовима упућени за Београд. У тој групи налазили су се: Алимпије Стерлић из Вајуге код Неготина, Милутин Радивојевић, четнички командант села Витовница код Петровца на Млави, Стојадин Стевовић, трговац, Милан Благојевић, учитељ из села Вајуге, Петар Трајиловић, из Глоговице код Зајечара, Љубомир Предић из Глоговице и други.5
Истог месеца Немци су по други пут заробили војводу Војислава Јевремовића Триброђанина, сада наредника и команданта Звишке бригаде. Након што је потопио један немачки брод на Дунаву (Кајмакчалан - прим. АД), покушао је да побегне, али су га Немци заробили. Међутим, стари четник је успео да им побегне у Загребу приликом транспорта.6
Вратио се касније у свој матични крај и наставио четничку војну....

Комунистичко-гестаповско-бугарска сарадња и последице по четнички-равногорски покрет

Поред устаљеног ритма репресалија догађале су се на први поглед интересантне појаве, а било их је још раније. У партизанској архиви пронађеној у Горњем Милановцу крајем 1942. Окружни комитет је саветовао члановима партије да се убацују у обавештајну службу окупатора и на тај начин потказивањем продуже борбу против четника.7
Ускоро се тако нешто и десило. Партизански активиста  Љубомир Жарковић се јавио Немцима у Чачку на дан 27. јануара 1943. године. Одвео је Немце и Бугаре у селу Крстац (Драгачево), где су се налазили четници. Немци су у селу стрељали 6 људи, међу којима и Војимира Стојића, Милисава Стојића и Миливоја Стојића. Последњег су спалили живог у кући. Са собом су одвели Радета Ђорђевића и Радивоја Ђорђевића и запалили четири куће. Одведени Раде Ђорђевић је касније стрељан у Краљеву у циљу одмазде.
Истог дана, комунисти у служби Гестапоа довели су Немце и Бугаре у село Јежевица код Чачка. Четници су се повукли под заштитом борбе, а Немци и Бугари су убили Андрију Рачевића, Милана Рачевића и Бранка Јашића, док су упалили куће Рачевића и Милана Сретеновића.8
Месец дана касније, равногорски поручник Лукић је у селу Мрчајевци организовао забаву у корист сиромашне деце. Сазнавши за забаву, комунисти обавештавају немачки гарнизон у Горњем Милановцу да су у кафани четници. Немци ноћу неопажено опколе кафане где су се забаве дешавале, убију 13 мушкарца и две девојке, спале пет кафана и две куће и одведу 60 талаца, међу њима и Милију и Михајла Букумировића, Богосава и Бранка Лазовића, Бранка, Велисава и Мирка Јокића, Михаила Ранковића, Радосава Савића, Ненада Лазовића, које касније стрељају у Краљеву у циљу одмазде9
Највише мука је четницима задавао Савле Милосављевић. Ради се о партизану који је радио у служби Немаца, кретао се у немачкој униформи, а да после рата никоме није одговарао за почињено. Тако је почетком јуна 1943. одвео Немце у свој родни Дљин. Тамо су на спавању ухватили четворицу четника: Бранислава Пантелића, Драгишу Марковића, Војимира Марковића и Миленка Чолића. Прва тројица су стрељана, а четврти је успео да побегне. Истог дана убијен је Велимир Радосављевић, симпатизер четника, проказан од Савлета. За Немце је радио и присталица партизана Милојко Милосављевић. Он је по изласку из Бањичког логора добијао претње од четника. Пријавио се Немцима у Чачку и 3. јула 1943. одвео их у Дљин, где су заробили и на лицу места стрељали пратиоце четничког команданта Милутина Јанковића.10
Борба у чачанском крају против комунистичко-гестаповске сарадње била је врло тешка. Зато је било и великих ликвидација. Разуме се, после рата сви су били невине жртве.
О гестаповско-комунистичкој сарадњи има података који казују да се та колаборација изводила и на подручју пожаревачког среза. Тамо је на снази била денунцијација у пуном стилу, али и скривање од четничких егзекуторских тројки под скуте окупатора. Рад на уништавању ових комунистичко-гестаповских агената био је онемогућен из више разлога. Један је навео и мајор Пилетић, помињући да групу Александра Костића четници гоне у стопу, али она се већином крије у близини Немаца, где се тешко може прићи, па је зато ликвидација отежана.11
Немачки командант у Пожаревцу је ревносно сарађивао са комунистима. Министар војни је у депеши бр.1285 од 22. јануара 1943. јављао С. Јовановићу:
„Поручник Бауман у Пожаревцу има преко 200 агенета комуниста који су пуштени из затвора. Ови служе за проказивање наших сарадника у варошима и селима. Извештај од нашег команданта са Хомоља."12
Командант Јужне Србије, мајор Радослав Ђурић, јављао је да комунисти и даље одржавају везу са Гестапоом, и један од начина њиховог рада је проваљивање четничких организација.13
Амерички пуковник Роберт Мек Даул је подносећи исцрпан извештај својој војној команди о боравку у Врховној команди ЈВ и код генерала Михаиловића, напоменуо да му је Рудолф Штеркер, немачки преговарач, рекао за време разговора да су официри Гестапоа и СС-а наставили да одржавају везе са комунистима у Југославији и југоисточној Европи, и поред тога што се сматрало да Немци намеравају да искорене комунизам. Пуковник Мек Дауел на крају овог дела извештаја напомиње да су му четници рекли да су комунисти двоструки издајници, када су југословенске родољубе, предавали у руке Немцима и тако их слали у смрт.14
Сарадња са Бугарима остваривана је такође у разним видовима, а на штету четника. Најчешће је било денунцијација, потказивања, анонимих достава, док су некада партизански људи били путовође Бугарима приликом њиховог напада на четнике. Један у низу случаја масовног хапшења четника и њихових људи, а на доставу партизана, догодио се у моравском и алексиначком срезу у мају 1943. године. Многи од ухапшених прошли су бугарски затвор у Нишу, немачки концентрациони логор, Бањицу, Маутахузен, неки су и стрељани, а да после рата нико није могао сазнати како су Бугари дошли до ових људи и ко их је издао.
Бугарска војска је од 9. до 14. маја 1943. ухапсила 44 лица у срезу Моравском (Житковац). Ишли су по списку, улазили у сваку кућу где је било пушака, муниције и материјала. Ухапшено је 14 лица из Житковца: порезник Драгиша Бојовић, ђак Светислав Петровић, домаћица Вера Миловановић, кафеџија Радивоје Јанковић, родом из Моравца, кафеџија Божидар Ђорђевић, ученик Јован Пешић, касапин Радован Шпица, поручник СДС Ненад Радичевић, школски надзорник Петар Јовановић, трговац Бошко Савић, берберин Бошко Савић, општински писар Ранко Анђелковић и студент Миодраг Живковић; 9 из Тешице: Ратомир Врбић, Јеврем Врбић, Светозар Врбић, Адам Врбић, Драгољуб Врбић, трговац Живојин Станковић (да лицемерје буде веће уписан на споменику палих бораца у Тешици- прим. АД), Милун Бошковић, Хранислав Кузмановић и Добривоје Стојановић; 4 из Прћиловице- старешина села Миливоје Живадиновић Ливе, Драгослав Живадиновић, ђак и његов син, председник општине Боривоје Урошевић и стражар СДС Радомир Милојевић; 2 из Нозрине- Драгомир Стаменковић и Сретен Стаменковић; један из Пешчанице - старешина села Сретен Ракић, 2 из Лужана - Младен Станковић и наредник Живојин Јовановић, један из Трњана - учитељ Предраг Швабић, један из Јаковља-Милун Милосављевић, из Кормана - трговац Димитрије Грашић, 2 из Гредетина - председник општине Добросав Ракић и ђак Ранко Живковић, и још неки.15
Шездесет и више година по завршетку рата, партизански првоборац Љубомир Трифуновић објавио је своје мемоаре из рата. Не преоптерећен идеологијом, он је открио како су Бугари успели оволико људи да похапсе:
„Према причању Славка Стоиљковића-Паје из Моравске Каменице, Срба и Ратко Јовић-Душко (народни херој - прим. АД) убеде Пају да иде у Ниш и да тражи да га приме у команду бугарске војске, јер има нешто да им саопшти. Он пристане и они му дају списак најогорченијих непријатеља НОП из моравских села. На списку су се нашли Раде Јанковић-Шумар из Моравца и Воја Милојевић - Лунин. Ови Моравчани су ноћу правили заседу покрај наше куће, чекајући да Срба наиђе и да га убију. Ту су били и други противници НОП из околних села, као и наредник Тодоровић који ме је спроводио из расадника до затвора за таоце у Нишу. Паја оде, преда Бугарима тај списак и Бугари похапсе све по списку. Интересантно је да су пре рата Срба и Воја Лунин били добри другари, вршњаци, али политика је политика. Наредник Тодоровић је одседео мало у бугарском затвору, па су га пустили, јер је његова команда гарантовала  да није противник Бугара, већ сарадник Немаца. Раде Јанковић је умро у неком немачком логору (Маутхаузену- прим. АД), а Воја Лунин је био у логору заједно са мојим братом Бранком."16
Овакви „обавештајни радови", или нешто друго, нанели су непроцењиву штету четничком-равногорском покрету, па такође и ту треба тражити разлоге за масовна хапшења четничког елемента од стране окупатора. Многи борци за слободу, национални радници, па и обични грађани, који су имали неких симпатија за национални покрет отпора плаћали су партизанске денунцијације окупаторима логорима, затворима, стрелиштима и интернацијама. Историја ће некада морати да каже реч и о томе, а такође и да утврди да ли су кривице многобројних убијених партизана и њихових сарадника од стране четника постојале, ако јесу, у ком виду и који је тачан разлог узимања њихових живота. Многе од тих жртава су се после рата сакриле иза ореола народних хероја и жртава фашистичког терора.
Издаја четника окупаторима неоспорно је доказ партизанске колаборације са Немцима у Србији у циљу уништења националног покрета отпора. Овај вид сарадње протезао се за време читаве окупације, а исто је то рађено и са Бугарима. Тачан број пријављених окупатору није познат, јер се многи досијеи потказивача из редова партизана и данас налазе под ембаргом, а велики број њих је жив. Комунизам као идеологија не бира средства којима ће се служити само да постигне свој циљ. Могу да средства да буди и много прљава, али све се чини у име народа, а против истог народа. Парадокс....       

Логор у Лесковцу

Један у низу прихватних и привремених логора, формираних за потребе смештаја заробљених устаника и њихових помагача налазио се у Лесковцу. Логор је почео да ради још у октобру 1942. године, обзиром на високи проценат саботажних активности Југословенске војске и саботажних штабова на линији Београд-Солун. Логор је формирао Крајскомандант Лесковца, СС капетан Купфершлагер, који  је отерао у смрт многе националисте, да би га четници по ослобођењу Лесковца заробили, одвели у Власотинце и тамо ликвидирали.17
Вера Пешић је издала изузетно велики број националиста да су на вези са четницима. Она је такође многе четнике отерала на губилишта, због чега су је ови касније стрељали. Стрељана је и њена мајка, такође немачка и шиптарска шпијунка, која је са ћерком потказивала четнике и националисте окупаторима и уништила многе породице у лебанском и медвеђанском крају.
Поред немачког логора постојао је и бугарски затвор из кога се такође водило на губилиште, ретко у унутрашњости Србије. Налазио се у згради Лесковачке гимназије. Окупатори (Бугари и Немци) су предузимали низ оперативних акција против јединица Југословенске војске у лесковачком округу, из којих су доводили таоце, четнике или њихове помагаче. Било је доста хапшења и у самом граду.
Према непотпуним и до данас нађеним извештајима о одмаздама и репресалијама, окупатори су у Лесковцу и на подручју округа, стрељали или убили око 700 лица-четника или њихових сарадника.18
Број ухапшених, а такође и ухваћених за време акција изузетно је висок. Тако је само у августу 1943. године у Лесковцу и по околним селима, ухапшено 355 лица, припадника четничке организације, а на подручју лебанског среза 103 лица, осумњичених да су били у четницима или да су им давали уточишта. Још једно велико хапшење припадника четничке организације у Лесковцу извршено је у септембру и октобру исте године, када је приведено и процесуирано још 102 лица.19
Преко 1.500 лица је прошло по националној линији по лесковачким затворима, нишком концентрационом логору, Бањици, немачким интернирским логорима, а велики број је и стрељан...

Логор у Крушевцу

Највеће стрељање у Крушевцу извршено је 29. јуна 1943. године. Шта је била позадина овог масовног стрељања? Раније су партизани напали једну интендантску немачку чету код села Ћелије и нанели јој губитке. Немци су знали да су дело извршили партизани, а не четници војводе Кесеровића, али је одмазда на крају погодила и друге. Има више разлога зашто је стрељање погодило обе стране. Један је тај што у Крушевачком казненом заводу није довољно било партизана и њихових људи за одмазду, а други, да се не би таоци могли покупити ни после рација, јер сва села у околини Крушевца била су национална. Партизански покрет у Расини је био врло слаб. Сада се поставило питање како прикупити 530 талаца за предвиђену одмазду. У Крушевац зато долази авионом СС генерал Август Мајснер и држи конференцију. Све се сводило на то како прикупити 530 партизанских криваца и стрељати их у Крушевцу у циљу одмазде, а знајући да их толико нема. Мајснер је предложио да се један број може намирити и у Београду, јер има талаца, али је инсистирао да се у Крушевцу стреља 320 лица као опомена народу да се више учињено дело не понови. У том разговору је Мајснер питао какав је Кесеровић на терену, на шта је добио одговор да је јак и да има доста људи који га обавештавају и помажу. Онда је један недићев чиновник предао Мајснеру извештај у коме је стајала жалба Команде СДС из Београда због једног догађаја који се десио пре извесног времена у Брусу. Иако су стражари приметили да четници војводе Кесеровића држе литургију са свештенством, нису ништа предузели већ су се и они прикључили да би на крају изашли заједно из цркве. Тада је Мајснер, који је пажљиво слушао, скочио са столице и рекао „Е, онда ћемо и четнике да стрељамо!" Тако је и било и он је тај плакат и потписао. У Крушевцу је крајем јуна стрељано 320 мушкараца и 2 жене. Стрељање је почело код Казненог завода у 6. часова изјутра. Обнародовано је стрељање 575 лица.20
Где год је могао Мајснер је ударао на равногорски покрет и он је у овој одмазди која је извршена погођен далеко више него партизански, како у Крушевцу, тако и у Београду...

Епилог

Нацисти су у својим документима признали да су по србијанским логорима и на стратиштима уништили близу 15.000 припадника и присталица Југословенске војске под командом Министра војног владе Краљевине Југославије и армијског генерала Драже Михаиловића, и ухапсили или заробили скоро 40.000. Дакле, ово су подаци из немачких извештаја и директно признање окупатора да је уништио по логорима, заробљавао и лишио слободе 55.000 припадника и присталица легитимне војске Краљевине Југославије. Када је реч о четничким документима, иако их нема за све периоде, они дају далеко већу бројку, али истину ће открити само нови и темељни попис жртава рата, без идеолошких препрека, и онда ће се знати да ли истину не говоре четници или њихови природни непријатељи- Немци. Ово је био рад на основу сачуване архивске грађе и написаних књига које у неким својим деловима обухватају и сегмент ратног страдалаштва по логорима.
Првенствени циљ ове књиге, осим приказивања хронологије страдања, јесте и да постави два важна питања: „Ако је прогоњено и убијено 55.000 припадника и присталица легитимне војске Краљевине Југославије, зашто нико код нас, па ни у свету, није подигао послератну оптужницу против нациста за то дело?" Чак и да је прогоњено и убијено њих стотину, реч је о класичном и лако доказивом  злочину.
По свим правима Женевске конвенције о поступању са ратним заробљеницима од 27. јула 1929, заробљени војници и они који их помажу нису се смели убијати, понајмање слати у концентрационе логоре, израбљивати, интернирати, итд. Иако је за немачку страну овај историјски документ потписао Едмунд Ромберг, много година касније, исти ће га прецртати тако што ће сматрати да су потписивањем услова примирја од стране војног врха војске Краљевине Југославије званично завршили рат са Краљевином Југославијом, не гледајући на то што се поред парафа војног изасланика није нашао и параф претседника владе и да је таква капитулација н е п о т п у н а, јер је капитуларао само један сегмент државе-војска.
Да су одлично знали да је војска Краљевине Југославије наставила борбу показују довољно и њихове недоумице по питању како да се понашају према заробљеним борцима Војно-четничких одреда. Показује јасно да су интернирањем већег броја активних и резервних официра због сарадње са војним одредима пуковника Михаиловића и каснијег Министра војног сами признали да се ради о легитимним војним формацијама чим се официри одводе у заробљеничке, а не интернирске-кажњеничке логоре. И поред тога-начинили су низ већ описаних злочина због геноцидности саме политике Трећег рајха, која је, на жалост, дошла до изражаја.
Говорећи о логорима као резерватима за смештај заробљених и ухапшених противника морамо да направимо једну паралелу и да се сетимо Првог светског рата и како је изгледао заробљенички логор за Аустроугаре у престоници Србије, а како за српске војнике у Маутхаузену. Сетимо се само да су Аустроугари имали право на свог кувара, на бирање јела, на изласке по граду, док су наши заробљеници умирали у немогућим условима по аустоугарским логорима. Каваљерство нашег војника, оличеног Светосављем и богољубљем у односу на противника никада није долазило у обзир, почевши од најранијих ратова па до последњег грађанског, иако неки данас покушавају да прогласе Србе за геноцидан народ, а уздижу праве злочинце.
Друго питање гласи: „Зашто се шездесет и више година прелазило преко старадлаштва Југословенске отаџбинске војске и четничког-равногорског покрета од стране нациста?" Да ли је послератним властима страдалаштво идеолошких противника од стране нациста било и превисоко, а уједно и неприхватљиво за званичну верзију рата, па су се и зато определили да дају крњи и непотпуни попис жртава ратних старадања 1964, или су свесно ишли на прикривање нацистичких злочина, чиме су у неку руку и сами пали у ту категорију?"
Ако неке ствари у догледној будућности схватимо и разумемо, бићемо корак више ка сагледавању реалне, а не шаблонске слике рата. Ако се будемо правили да не разумемо или да не желимо да разумемо, онда нећемо никада ни схватити први део великог злочина који се десио у рату према једној легитимној војсци, на тај начин прикрити злочинце и постати сами злочинци. Да ли то заиста желимо?

Писац

Пренето са...

Ево да дам један мали допринос.   Прво као већина овде, ја нисам сведок другог св.   рата (срећом).   Из разговора са мени блиским очевицима тог времена могу да кажем неколико занимљивих опаски који ће вама који такође нисте очевици тих догађаја моћи да помогну како би сте се боље одредили према четницима из 2.   св.   рата, као што су те чињенице помогле и мени да о томе створим своје мишљење:

1) постоје слике и то истините, на којима су четници загрљени са Немцима.   Конкретно лично сам видео слику комшије негде 1970-тих (човек је сада покојни) из Велике Плане, за кога сви знамо да је био четник.   На тој слици налазе се чини ми се два четника са Немачким официром; комшија је пребацио руку преко рамена Немачког официра који онако хладно стоји и гледа у камеру!
Слика није лажна, слика је истинита, као што су вероватно и неке друге.  

2) четничке групе (данас познатије као злогласне "тројке") постојале су заиста и чиниле оно што данас знамо као најцрњи тероризам.   Конкретно то је изгледало тако што су неке куће у селу Марковац ујутру освануле са прекланим породицама.   Ово је чињено мучки чак и без вербалне осуде.   Једноставно дођу и НОЋУ побију људе.   Биле су то куће за које се могло помислити да су партизанске.   Знало се да су то урадили четници и око тога дилеме није никада било.  

3) четничке групе или формације су се у почетку рата негде сукобљавале са Немцима.   Међутим ово је касније престало.   

Невезано за ове непобитне чињенице из уста мени блиских особа у које ни мало немам разлога да сумњам, тзв дневник Вермахта помиње у једној од својих томова и четнике.   Оцена је била да су њихове јединице корисне и да су се добро показале у борбана на страни фашиста.   

Мислим да је ово довољно да се створи практична и основна слика о главној улози четника у 2.  св.  рату.

ПОМЕН, АЛИ ЗА СВЕ
2009-11-16 16:38:46.0 Милослав Самарџић

Претходни чланак младог историчара Александра Динчића изазвао је велику пажњу - што је разлог за представљање још једног његовог рада

Овај чланак, писан поводом обележавања 65-тогодишњице 20. октобра 1944. године, био је намењен једном часопису, па једним новинама, па опет једном часопису... На крају ипак нигде није одштампан, што је још један доказ чињенице да и данас, 20 година после пада Берлинског зида, предност у медијима има такозвана званична, односно државна историја.

Дакле, следи Динчићев чланак:
 
ПОМЕН - АЛИ ЗА СВЕ

Нико нема право да заборави 20. октобар 1944, али ни друге важније датуме и месеце из голготе српског народа

Као историчар и обичан човек, питам све добронамерне људе, који заиста желе да сагледају праву и истиниту слика ратног страдања: када ће се свечаност попут оне, одржане у Сава центру у част шездесетпетогодишњице ослобођења Београда, одржати у помен 120.000 стрељаних четника и њихових сарадника у Јајинцима и у окупираном Београду од стране нациста? Када ће ти људи макар добити неко спомен-обележје, где ће писати да су погинули од немачких пушака и митраљеза за Краља, Дражу и Отаџбину?

Нико нема право да заборави 20. октобар 1944, али ни друге важније датуме и месеце из голготе српског народа.

Скривена истина

Да је стрељано 120.000 припадника покрета генерала Михаиловића у главном граду није никаква пропаганда, већ истина. То што су је комунисти скривали, то је друга ствар, подложна посебном писању. Још за време рата, Американци су послали својој команди извештај да је 120.000 Дражиних националиста стрељано у Београду (Declassified, CIA-HR 70-2, извештај мисије „Ренџер"-22. XI 1944 - објављено у делу Миодрага Пешића: Дража Михаиловић у извештајима америчких и британских обавештајаца 1941-1944, стр.159). На стаљинистичком суђењу у Београду, генерал Михаиловић је поменуо да је стрељано преко 114.000. Српска тајна полиција (српска УДБ-а), нашла је у немачким заосталим документима податак да је уништено 127.000. Исти податак је пре пар година пронађен у једном државном архиву, где се поново наводи бројка од 127.000 стрељаних и убијених који су пописани. Тај податак је објавио и лист Српске патријаршије „Православље" (број 914, 14.V 2005). Било како да се узме, сви ови извори и бројке, независни једни од других, показују да је у окупираном Београду стрељано 127.000, па можда и више, а не 80.000, како је одредила послератна власт, држећи се исказа пребеглих људи са стрелишта који су ископавали и спаљивали лешеве.

У време саботажних акција на пругама, што ће рећи од септембра до краја децембра 1942, стрељано је за одмазду 20.000 присталица покрета генерала Михаиловића, од тога 90% на губилишту у Јајинцима код Београда и на Бањици, али не у логору већ на бањичкој ливади. У истом периоду, ухапшено је преко 40.000 људи, присталица и припадника ослободилачког покрета Равне Горе, а велики број је интерниран по нацистичким логорима смрти.
У децембру 1942, на подручју Србије, а нарочито у Београду, стрељана је маса четника и њихових људи због огромних губитака немачких војника у борбама против четника. Тог истог месеца су четници уништили (убили у борбама и саботажама) 500 немачких војника, због чега је 30 најзаслужнијих одликовано медаљама Карађорђеве звезде са мачевима, а њихова имена су објављена више пута преко Радио Лондона и у билтенима службених новина Краљевине Југославије. Ту су многи истакнути официри и команданти, међу њима и капетани Стеван Влаховић и Драгољуб Јеремић, погинули у тешким борбама против Немаца. (ВА, архива Краљевске владе, Пресбиро-лист 12.)

Тито и његов партијски лист „Борба" били су огорчени на снажан отпор јединица краљевске војске и огромних губитака које су те јединице нанеле Немцима. Комунисти су, с друге стране, још раније, галамили по свету (путем Коминтерне) да Дражине јединице сарађују са окупаторима. Одмах су покушали да дају своје виђење читаве ствари у децембру 1942. Потпору су имали у њиховом симпатизеру који је живео у Америци, Лују Адамичу, задуженом за дистрибуцију „тачних извора из Југославије". У свом гласнику су овако оповргли борбе четника:

„Издајничкој банди у Лондону ово није било довољно, јер им се пољуљао углед у јавности савезничких земаља. Они су сада отишли тако далеко да су издали један званични указ, поделили још 30 Карађорђевих звезди, „тридесеторици" хероја под командом Драже Михаиловића који су убили 500 Немаца и дигли у ваздук један немачки магацин." (Борба, 23. XII 1942, стр. 1-Ванредно саопштење за светску јавност.)

Што се тиче магацина оружја - он је заиста дигнут у ваздух код Краљева, 20. новембра 1942. (ВА, МИНХЕН, 9-I-1045.) Постоји и акција потапања брода Кајмакчалан, са немачким жртвама, пет дана касније (ВА, НДа, к. 51, рег. бр. 42/1). O томе су Тито и његови трабанти ћутали. Многима у Србији је познат окршај четника и Немаца у селу Блажево на Копаонику, 3. децембра 1942. године. Када је стигла вест да су четници имали тешку борбу на Копаонику, касније још неке, а све то објавиле су светске новине, Тито и његови другови су у „Борби" написали:

„Што се тиче бојева око Копаоника, ником није познато да су се тамо водили ма какви бојеви између четника Михаиловића и немачких окупатора. Напротив, сазнаје се да су тамо борбу водили партизански одреди против немачких окупатора, којима су помагали четници Михаиловића". (Борба, 22. XII 1942, стр. 1)

Стотине попаљених села од казнених немачких експедиција (Блажево, Градац, Думишевина, Бозољин, итд), одведени и убијени сељаци, педантно су забележени у једнодневним немачких извештајима о походима против војводе Расинског, Драгутина Кесеровића. Ту се партизани уопште не спомињу, јер њих на тим просторима није ни било све до лета 1944. године.
Поред тога, немачки радио је претио да ће казнити смрћу свакога ко помаже устаничке побуњенике Драже Михаиловића. Немци су сматрали да је избио нови устанак, што због претрпљених губитака, што због свакодневних саботажних и диверзантских акција.

Због огромног броја стрељаних, министар војни морао је да обустави даље вођење саботажног рата. Много се страдало, али је победа извојевана. То је победа на далеком афричком фронту, једна од прекретница Другог светског рата, у чијој су реализацији као помоћне трупе учествовале и јединице Краљевске војске под заповедништвом армијског генерала Драже Михаиловића. Оне су дале свој допринос победи над фашизмом и нацизмом у Другом светску рату, због чега је главнокомандујући примио многобројне похвале савезничких команданата. За то исто време, партизани Ј.Б. Тита су преговарали са Немцима у циљу сачекивања савезничке армије, како би је удружени бацили у Јадранско море.
Те похвале, па и награде, данашњи античетнички заговорници покушавају да пренебрегну и дотерају у колосек свог виђења прошлости. Они никако да схвате да су то похвале у корист учешћа у заједничкој, сложеној оперативној акцији сламања противника и преокрета у рату, а не зато што је министар војни неког обмањивао. У истину, партизани су обмањивали савезнике и читаво светско јавно мњење.
Тако, има разлога што су се стварни губици од стране нациста скривали. Први је тај што се не уклапају у званичну верзију рата, а други, можда и важнији, што су комунисти следили антисрпску политику, према којој број страдалих Срба никако није смео да пређе много веће размере од броја страдалих Хрвата. Другим речима, комунисти су стварне српске жртве скривали.

Ход по српским лешевима

У школским уџбеницима историје за осми разред, на страни 157, налази се слика Ј.Б.Тита који држи смотру својих јединица на Бањици крај Београда, октобра 1944. године. Наравно, наша историјска наука, па можда и сами писци уџбеника (Коста Николић, Небојша Јовановић и Сузана Рајић) не знају да Тито и његови људи ту газе преко лешева вероватно више од 7.000 стрељаних и сахрањених четника и њихових сарадника. Они су погубљени крајем децембра 1942, у систему масовних ликвидација припадника националног покрета отпора генерала Михаиловића. Читав тај поступак ликвидација постоји у Војном архиву, у предмету „Мајснер". Ту је београдски гробар дао податак да је крајем децембра 1942, на том истом месту, присуствовао сахрањивању 6-7.000 убијених. Чак је и Стојан Прибићевић, публициста наклоњен Ј.Б. Титу, морао да призна да су побијени били Михаиловићеви људи. Уосталом, то је знао и сам генерал Михаиловић. Његово сведочанство је забележио председавајући Светосавског конгреса у селу Ба, др Живко Топаловић. Министар војни Краљевске владе је тада рекао:

„По извештајима које сам добијао из Београда - на Јајинцима је тада стрељано 7.000 особа због тога што се сумњало да су дражиновци. Немци су тада довели у Србију нове четири дивизије, ставили у своју службу две бугарске дивизије, а од Немаца, југословенских грађана, образовали дивизију звану „Принц Еуген" (Савојски). Ова дивизија је са неколико чета Белоруса у немачкој служби вршила казнене експедиције и немилосрдно хапсила, тукла и убијала цивилно становништво. Цео наш народ је својим очима јасно видео да смо ми поднели највеће жртве и извршили напоре до крајњих граница наше могућности да послужимо савезничкој ствари." (Др Живко Топаловић, На Равној Гори, стр. 407)

У Србији је у децембру 1942. стрељано 13.000 лица, од тога 12.000 и више само у Београду - сви под оптужбама да су у вези са покретом генерала Михаиловића. Стрељало се тако масовно због немачких губитака о којима је већ било речи. О београдским „Бартоломејским ноћима" није се говорило и тај нацистички злочин се скривао шездесет и више година, иако има података у документима и све иде на шетету Немаца, али и комуниста. Оно друго је било по среди када се стварао завет ћутања.
Дакле, и ти људи из децембра 1942, па и сви скупа, стрељани и убијени по логорима, пали су за неку слободу и њима треба да се ода почаст и да се направи пригодан програм где ће се тачно рећи зашто су погинули, за коју идеју су се борили и да о њима народ нешто зна.
Па ипак, о њима се ћути.

Коју истину да знамо?

Документа су ту, извори такође, има живих људи-сведока, постоје немачке, четничке и америчке архиве и шта се чека да се истина нађе у најкраћем року? Картотека стрељаних у Јајинцима постоји. То је евидентирала и српска тајна полиција. Комунисти су је заробили од четника, који су је, пак, показали Американцима и отуда први извештаји у свету да се масовно стрељало у Београду због покрета отпора генерала Михаиловића.
Међутим, чека се, јер се одлично зна какве би то последице оставиле по званичну - партизанску историографију и иконографију Другог светског рата на нашим просторима. Зна се колико би људи тражили задовољене ускраћене правде. На тим историјама, боље рећи „квазиисторијама", учили су се многи који су и данас на власти. На тим причама се пишу и званични говори и спремају свечаности и манифестације, попут оне коју смо сви имали прилике да видимо пре пар недеља. Има ту још много зашто и зато.
Поред свега тога, историчари-истраживачи, људи од пера, и даље ће наставити да се боре за Божју истину, јер истина и правда је на страни оних који раде по правилима и који српску голготу неће препустити забораву.
Ако говоримо један део истине - не причамо је. Тако смо пре пар недеља имали прилике да чујемо како се масовно гинуло за слободни Београд, али не и то да су неки раније још масовније гинули у том истом Београду и за ту исту слободу. То, пак, није историја. Објективност и истинитост изискују да се почне од почетка, од 6. априла 1941. до 30. децембра 1945. Онда ћемо знати ко је био ко, ко је страдао, ко се борио, ко је газио по лешевима, итд. Тек када то будемо сазнали, можемо да непристрасно одајемо помене, али за све жртве. У супротном, ми се историјској истини напросто подсмевамо.

Александар Динчић

Пренето са...