Jezdimir Dangic


Major Јездимир Дангић
Рођен је 4. маја 1897. године у Сребреници, као свештеничко дете.
Још као ђак тузланске Гимназије и припадник босанске револуционарне омладине „Млада Босна“ осуђен је на три и по године затвора због велеиздаје Аустро-Угарске. Казну је одробијао у Тузли и Зеници, у време трајања Првог светског рата.
После рата, студирао је правне науке и радио у тузланском крају као полицијски чиновник и резервни коњички потпоручник. 3. јануара 1928. године преведен је у активну жандармеријску службу, са чином жандармеријског потпоручника.
 
Јездимир Дангић

За време априлског рата 1941. Дангић је командир Дворске жандармеријске чете која прати Краља Петра Другог од Београда до Никшића. Мајор Дангић избегава заробљавање од стране Немаца, и ускоро преко браће Тодоровића, активних ђенералштабних мајора, ступа у везу са пуковником Дражом Михаиловићем на Равној Гори. Дангић добија задатке организатора и вође устанка у источној Босни. Посебно се истакао у заштити Српског народа у Подрињу, од усташких злочина. Јездимир Дангић почиње са ширењем четничке организације по источној Босни.
По формирању ЈВуО, ђенерал Михаиловић му даје задатак да формира корпусне групе на простору источне Босне, а затим га је ставио за команданта корпуса источне Босне. Поред вођења непрестаних борби пред Дангићем је био још један озбиљан задатак прихват многобројних српских породица, углавном жена, деце и стараца, избеглих испред усташког ножа, и њихово пребацивање преко Дрине у Србију. За време привремене сарадње са партизанским снагама, Дангић са својим одредима заузима десетак већих места: Братунац, Сребреницу, Власеницу, Олово, Рогатицу, Фочу, Горажде и Чајниче. Не успевајући да се договори са комунистима о заједничким борбама, против непријатеља Српског народа, мајор Дангић испред четничких одреда објављује позив народу Босне да се сам бори против Усташа 1. октобра 1941. На месту команданта источне Босне остаје све до почетка априла 1942.
По формирању Владе Националног спаса у Београду, мајор Дангић се обраћа за помоћ Милану Недићу и почиње прве преговоре о помоћи Милана Недића Србима који живе у Босни. Почетком априла 1942. одлази на преговорk7; са Миланом Недићем у Београду где излаже тешко стање српског живља под Усташама. По повратку Јездимира Дангића у Босну, одсео је неколико дана у Ваљеву где је одржао један збор на коме је позивао на устанак Срба против Усташа. Међутим, агенти Анта Павелића који су надгледали овај збор су одмах дојавили немачким властима у Загребу да Дангић сарађује са владом Милана Недића против Усташа у Босни, а тиме и против Вермахта. j3;им је немачки отправник послова Глејз фон Хорстенау о овоме обавестио Берлин, Милан Недић је морао да се правда пред генералом Францом Бемеом, а за мајора Дангића је организовано хапшење. Специјални агенти службе АБВЕР-а су пронашли Дангића у месту Рогачица близу Бајине Баште и у ноћи 11. и 12. априла 1942. на спавању га заробили. Овом акцијом је руководио официр Српских добровољаца Милош Војновић, који је имао конспиративно име Хајнрих Лаутнер.
Заробљени мајор Дангић је одмах послат у заробљеништво у немачки логор Стриј у Пољској. Као заточеник логора остаје све до почетка Варшавског устанка у августу 1944. Под заповедништвом генерала; Бора Коморовског служио је као командант пешадијске бригаде за ослобођење Пољске од Немаца. Као и многе пољске официре, Совјети га заробљавају и одводе у логор Љубљанка у Москву.
Након успостављања дипломатских односа нове Југославије и земаља антифашистичког блока, мајор Дангић је испоручен југословенским властима да буде суђен за издају земље.
Суђење мајору Јездимиру Дангићу је почело фебруара месеца 1947. пред Војним Судом 3. Армије у згради данашњег пословног центра Скендерија у Сарајеву. Дангић је изведен пред суд под оптужбама да је помагао четнички покрет Драже Михаиловића, да је вршио масовне злочине, да је сарађивао са колаборационом владом Милана Недића, да је сарађивао са италијанским и немачкоим окупаторима и за издају земље.
Осуђен је на смртну казну и истог месеца стрељан.

Dragutin Keserovic

Dragutin Keserović, četnički pukovnik i vojvoda Kopaonički.

Датум рођења Драгутина Кесеровића тешко је утврдити, јер су Аустроугари за време Првог светског рата уништили црквене књиге у његовом родном селу Пироману код Обреновца. Документа о Драгутиновом школовању и службовању уништио је окупатор за време Другог светског рата.
Према породичном сећању, које преноси Драгутинов син Младен Кесеровић, наш јунак је рођен октобра 1896. године. Та година, без датума, наведена је и у Драгутиновом исказу пред комунистичким судом 1945. године.
Ранисав и Анка, Драгутинови родитељи, били су земљорадници са поседом од 14 хектара. Изродили су осморо деце, од којих седам синова и једну ћерку. То су Чедомир, Златомир, Витомир, Драгутин, Милутин, Тихомир, Божидар и Милена. Драгутин и Милутин били су близанци.
Основну школу Драгутин је завршио у родном Пироману, а затим је уписан у једну подофицирску школу у Београду. Из те школе отишао је у Први светски рат, заједно са још четири своја брата. Ратна срећа била је наклоњена Кесеровићима: сви су преживели рат и, овенчани славом Солунског фронта, вратили се кући.
После рата само два брата су остала у Пироману, Чедомир и Божидар. Тихомир је добио посао у Неготину, као агроном, Витомир у Београду, као писар, Златомир је био дворски жандарм, док су Драгутин и Милутин остали официри. Њих двојица су из рата изашли као поручници.
Поручника Милутина Кесеровића служба је одвела у Загреб. Тамо је ускоро упознао једног бившег аустроугарског официра, који је примљен у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тај официр је, у кафани, почео да прича Милутину своје доживљаје из тек минулог рата. На Милутиново запрепашћење, он је почео детаљно да описује како је терорисао народ у Посавини. Милутин је препознао своје родно село, и најзад своје родитеље. Без размишљања је извадио пиштољ и убио тог официра. Осуђен је на 12 година затвора. После издржане казне вратио се у родни Пироман. Бавио се столарским занатом, који је изучио на робији. За време Другог светског рата, Милутин је погинуо као четник у Тамнавском одреду.
Син Драгутиновог брата Витомира, Слободан Кесеровић, био је пилот у војсци Краљевине Југославије. У априлском рату 1941. године успео је да пребегне на савезничку територију, а затим је отишао у САД, где је засновао породицу.
Сем официрског чина, Драгутин Кесеровић је из Првог светског рата донео и Медаљу за храброст Милоша Обилића. Њега је служба одвела најпре у Невесиње, а затим у Мостар и Котор.Средином тридесетих година тражио је премештај у Србију. Тако се, 1936. године, са породицом преселио у Крушевац. Био је комадант 1. батаљона дванаестог пешадиског пука "Цар Лазар". Непосредно уочи Другог светског рата положио је испит за мајорски чин.
Драгутин се оженио у Невесињу, ћерком гвожђарског трговца Мирка Поповића, Веселинком. За време Другиг светског рата, једног Веселинкиног брата убиле су усташе, а другог комунисти.Веселинка и Драгутин изродили су петоро деце: Верицу, Младена, Ђорђа, Надежду и Милену. Верица живи у Холандији, Ђорђе и Надежда су професори у пензији, Младен је прнзионисани возач, а Милена пензионисани дактилограф.
У Крушевцу, Кесеровићи су најпре становали у Косовској 18, а затим у Пећкој 12. Били су подстанари и живели су скромно. Нису оскудевали у животним потрепштинама, али није било новца за луксуз какав је у оно доба био радиоапарат. Највећи део Драгутинове мајорске плате, која иначе није била мала, одлазио је на школовање и подизање деце.
За време рата, бројну породицу Драгутина Кесеровића чували су његови четници. Окупатор није успео да зароби и одведе у логор Кесеровићеву жену и децу, мада је покушавао. На дан ослобођења Крушевца, 14. октобра 1944, Кесеровићи нису успели да се уселе у свој стан у Пећкој улици, јер је све било опљачкано и уништено. Уселили су се у празну кућу трговца Зоића, ког су највероватније стрељали Немци, наспрам кафане Липов лад. Али, када су наишли комунисти, породица је већ у Зоићевој кући доживела тешку тортуру. Драгутинов брат Златомир, који је управо дошао из Београда, ухапшен је и одведен у затвор Окружног суда. Потом је стрељан у Багдали. Ухапшена је и Драгутинова супруга Веселинка, док су деца успела да побегну. Син Младен спасао се тако што се представљао као избеглица из Босне, коме су родитељи убијени за време рата.
У априлском рату 1941. године, према Адаму Стошићу, писцу обимне студије "Под небом Крушевца", батаљон мајора Драгутина Кесеровића давао је " одлучан отпор немачким моторизованим јединицама на бугарској граници". Кесеровић је избегао заробљавање код Цариброда и врати се својој породици. Али већ током јуна успео је да окупи десетак официра и подофицира, постављајући свој штаб на месту званом Пикет, изнад села Мали Купци, надомак Јастрепца. Одмах је ступио у везу са четничким војводом Костом Пећанцем, који је имао писмено овлаштење од Главног генералштаба Југословенске војске за вођење герилске акције у случају окупације земље. Од Пећанца, Кесеровић је добио титулу Расинског војводе. Глас о пуковнику Дражи Михаиловићу, у ово време, још није стигао до крушевачког краја.
Наредних седмица мајор Кесеровић обилази копаоничка и жупска села. Држи зборове, прикупља мобилизацијске спискове, као и оружје заостало иза војске поражене у априлском рату. Неко је обавестио Немце о томе, и једна патрола хапси Кесеровића на путу Алрксандровац-Крушевац. На саслушању у Крушевцу, Кесеровић је рекао да је члан Пећанчеве организације, а да циљ његовог рада, наводно, није дизање устанка, већ завођење реда. Било му је познато да је Коста Пећанац ступио у додир са Немцима, што он, према Стошићу, није одобравао. Заправ 086;, својом акцијом Кесеровић је већ тада иступао из Пећанчевог делокруга рада. Али у немачком затвору, он је све то другачије представио. Немци су уважили његову одбрану, иза које је, можда, стао и сам Пећанац. Кратко Кесеровићево тамновање окончано је испред фото апарата, јер су Немци хтели да имају фотографију са једним четничким војводом. Комунисти ће, наравно, касније злоупотребити ову фотографију.
Средином септембра 1941, генерал Љуба Новаковић преноси Кесеровићу наређење Драже михаиловића да почиње "општи устанак у Шумадији на дан 22. и 23. септембар 1941. године", нападом на " све градове у којима су Немци". Кесеровићев задатак биоје заузимање Крушевца. Он издаје наређење о мобилизацији и 21. септембра присуствује заклетви 6.000 регрута у манастиру Стрмци. У нападу на Крушевац, заказаном за 23. септембар, требало је да учествују и партизани. Међутим, њихов одред је тог дана само посматрао борбу, а следећег дана је напао Обилићево. Партизани су после тврдили да нису имали овлашћење од надлежног комитета, па чак и да су се четници масовно понапијали, због чега су напали Немце дан пре него што је наводно било договорено.
Кесеровић је напао Крушевац са више хиљада људи. Према Стошићу, процене се крећу и до 10.000 устаника. Али међу овим људством било је свега око 500 комада оружја. Остали су дошли са "вилама, секирама, косама, чак мотикама, а највећи број без икаквог оружја", пише Стошић. У три колоне, које су водили капетан Стеван Влаховић, капетан Спасоје Поповић и потпоручник Радивоје Милојевић, четници су на јуриш освојили центар града. Кесеровићев барјактар, Љубисав Марић Биса из Шаврана, чак је успео да стави заставу на Споменик косовским јунацима. Запањени његовим јунаштвом, Немци су за тренутак обуставили паљбу, али су га покосили када је силазио са споменика. Напад није успео, што због огромне немачке премоћи у наоружању, што због комунистичке издаје. Јер, са друге стране, из правца Сталаћа, Немци нису узнемиравани. Исто тако комунисти ће поступити и приликом напада на друге градове те јесени.
Немци су, у овом нападу на Крушевац, имали 22 погинула војника, четири погинула официра, и 80 рањених. Губици устаника износили су 17 мртвих и 74 рањених, као и седморо убијених грађана. Од овог броја, према подацима из Стошићеве студије, партизани су имали по једног погинулог и рањеног.
После напада на Крушевац, Кесеровић се са својим Расинским четничким одредом придружио опсади Краљева, Где је и формално постао припадник Равногорског покрета. Како ни напад на Краљево није успео, Кесеровић се враћа у крушевачки крај и наставља рад на организацији покрета. Први Кесеровићев задатак састојао се у формирању Расинског корпуса. Према Душану Д. Маринковићу, овај корпус је формиран од 1. јануара до почетка јула 1942. године, и представљао је једну од десет најачих четничких ратних јединица. У то време, Расински корпус је имао четири бригаде: Расинску, Копаоничку, Жупску и Трстеничку. Од септембра 1942. у саставу корпуса налази се и Дукађинска бригада,која је августа 1943. припојена Другом косовском корпусу. Током 1943. и 1944. године, корпус нараста до девет бригада: Прва и Друга расинска, Прва и Друга крушевачка, Прва и Друга трстеничка, Копаоничка, Жупска и Летећа. У тренутку настанка Расински корпус је имао 1.000, маја 1943. године 2.300, а током 1944. преко 5.000 официра, подофицира и војника.
Наређењем генерала Драже Михаиловића, Драгутин Кесеровић је 30. априла 1944. године унапређен у чин потпуковника и постављен за комаданта Расинско-топличке групе корпуса. Ову јединицу чинили су Расински, Топлички и Јастребачки корпус.
Кесеровић је непрекидно водио борбе против Немаца, Бугара, љотићеваца и комуниста. Управо против Расинског корпуса имала је ватрено крштење немачка СС дивизија "Принц Еуген Савојски", специјално обучена за противгерилско ратовање. Било је то октобра 1942. године у операцији "Копаоник", коју је из Краљева пратио Хитлеров помоћник Хајнрих Химлер. Расински корпус је пробио обруч који су око њега начинили делови дивизије "Принц Еуген" и три бугарска батаљона. За одмазду, Немци и Бугари су стрељали око 700 сељака у селу Крива Река на Копаонику и у једном селу на Гочу.Кесеровић је тражио да Савезници узврате бомбардовањем немачких, бугарских и хрватских градова, тако да се "преко Радио Лондона објави да је то за жртве у Кривој Реци и на Гочу". Енглези нису испоштовали овај захтев.
Априла 1943. године генерал Михаиловић је позвао неколико јединица из Србије да спрече могући продор комунистичке главнине из правца Црне Горе. Међу позванима је био и Расински корпус. Мајор Драгутин Кесеровић стигао је код Бијелог Поља са око 1.500 најбољих људи, али борбе није било. Пред налетом немачке офанзиве "Шварц", из Црне Горе су се повукли и четници и комунисти.
Лета 1943. делови Расинског корпуса нанели су тежак пораз љотићевцима код Стопање, због чега је уследила нова немачка офанзива, названа "Стифелкнехт". У акцији су учестовала два пука 297. немачке дивизије, један СС и четири бугарска батаљона. То су биле недовољне снаге за Расински и Други равногорски корпус капетана Предрага Раковића, који је, према Славку Здравковићу, дошао у помоћ Кесеровићу. Заправо, Раковићева и Кесеровићева јединица вратиле су се заједно из Санџака, па су удружиле снаге против Немаца и Бугара. Борбе су вођене на Јастрепцу, а окупаторске трупе су одбачене према Топлици.
Немци су одустали од покретања треће офанзиве против Кесеровића, о којој су разговарали 28. фебруара 1944. године у Београду.Превагнуло је мишљење генерала Мајснера да би за један такав подухват биле потребне "врло јаке снаге".
Те, 1944. године, у епицентар Кесеровићеве акције долази борба против комуниста, који уз енглеску подршку покушавају да освоје Србију. Априла месеца Расински корпус..... nastavice se.....niko79...

 Na pochetku rata bio je u partizanima i to negdje do 1943.godine kada mu partizani ubijaju rođenog brata. Tada on dolazi kod komandanta pljevaljskog chetnichkog odreda Milutina Jelovca i moli ga da ga primi u svoje redove. Poshto je Milutin posumnjao u njegovu iskrenost, Bozo se vraca partizanima i ubija jednog od znachajnih komunistichkih vodja koji je bio odgovoran za smrt njegovog brata i vraca se ponovo kod Milutina Jelovca koji ga prima u svoje redove. Vrlo brzo se istakao lichnom hrabroshcu tako da je zajedno sa Josifom Babicem i Vojinom Dzogazom postao ziva legenda. Prilikom odstupanja crnogorskih Chetnika kroz Bosnu, u chuvenoj bitci na Lijevcha polju Bozo onemogućava ustašku kolonu od 4. tenka u napredovanju tako shto iz zasjede iskache na prvi tenk i ubacuje bombu pod kupolu nakon chega se ostala tri povlache. Milutin Jelovac zajedno sa Vojinom Dzogazom prelaze 1945. u Austriju gdje Vojin u Judenburgu kod Graca, pronalazi i ubija Sekulu Drljevica crnogorskog ustašu, a Bozo Bjelica i Josif Babic se vracaju u podruchja tromedje Srbije, Bosne i Crne Gore gdje stupaju u kontakt sa Srpkom Medenicom iz uzichkog kraja i međusobno se ispomazu u akcijama koje su vodjene poslije rata a koje su uglavnom poznate.

 
Crna Gora zavijena u crno
Po samoj prirodi svog posla Ozna, odnosno i kasnije Udba, je bila represivni organ vlasti. U obracunu sa drzavnim neprijateljima, cesto iza rata, ova politicka policija se koristila i naoruzanim jedinicima milicije i Knoja (Korpus narodne odbrane Jugoslavije) koji je postojao sve do 1953. godine. Do te godine pripadnici jugoslovenske tajne i politicke policije nosili su uniforme i imali vojne cinove, sto znaci da su zapravo i bili vojna formacija. Sam Knoj su cinile jedinice za ciscenje terena od pripadnika tzv. kontrarevolucionarnih snaga. U narodu, taj krvavi posao je jos nazvan "crveni teror". Komunisti su tu vrstu odmazde nad svojim ideoloskim protivnicima zapoceli jos januara 1942. godine u Crnoj Gori. Tada je izdata naredba: "Isterati gubu iz torine!" Nju je na Durmitoru potpisao licno Milovan Djilas. Sam Djilas je u Crnoj Gori okrivljen, vise puta od gradjana, da je likvidirao oko 600 Crnogoraca. To je Djido u novinama pocetkom devedesetih javno demantovao. Beogradski profesor dr Aleksandar Draskovic, dobar poznavalac prilika u Crnoj Gori, tvrdi da je u to vreme, umesto Djida, za likvidatora antikomunista bio zaduzen Ivan Milutinovic-Milutin. Njegov pretpostavljeni je bio Mosa Pijade. Odluku o odmazdi i teroru nad ljudima koji nisu podrzavali NOP, doneo je, kaze dr Draskovic, licno Tito 7. decembra 1941. To se dogodilo u selu Drenovi kod Prijepolja, na sastanku najuzeg vodjstva KPJ i NOB-a, u sklopu razmatranja tzv. druge faze revolucije u Jugoslaviji. Josip Broz je tada savetovao Milovanu Djilasu da strelja svakog, pa makar i clana Pokrajinskog komiteta, ako se koleba ili pokazuje nedostatak discipline. Tito je imao obicaj da izdaje naredjenja o smrtnoj kazni, ali bez potpisa. Svojerucno je potpisivao samo pomilovanja. Tragove smrti ostavljao je drugima. Crnogorci pamte Djilasova "pasja groblja" koja su bila, zapravo, stratista i mnogih neduznih ljudi. I danas postoje uspomene na Sakovicke jame, bunare i krecane kod Savnika, Jaruge kod Zabljaka, Kunovo prisoje kod Cetinja i kanjon Komarice. Za cetrdeset devet dana vladavine Mose Pijade u Kolasinu, u zimu 1942. godine, ubijeno je 373 ljudi. Niko vatrenim oruzjem. U "Knjizi zlocina", koju je sastavio Branko Glogovac, upisana su stradanja zitelja Beranskog sreza. Na posebnoj listi smrti, vidi se da je u selu Polica, na primer, likvidirano 200 dusa, u Sekularu  100, Bucu 68, Budimlju 48. Porodica Zirojevica iz sela Brajevici pamti Veliku srijedu, odnosno 4. april 1942. godine kao dan kada je tzv. Udarni bataljon NOVJ, po kratkom postupku, usmrtio dvanaestoro ljudi. Medju njima i sedam Zirojevica. Kada je streljanje izvrseno komandant bataljona je naredio: "Pjesma nad bandom!? i vojnici su zapevali: "Nasa borba zahtijeva..."

Vojvodina i centralna Srbija

Vojvodjanski istoricari, na primer, tvrde da su partizanske jedinice, po naredjenju Josipa Rukavine, komandanta Vojne oblasti za Backu i Baranju, prilikom ulaska u Novi Sad 23. oktobra 1944. godine, uhapsile i streljale grupu vidjenijih Srba i Madjara u Rajinoj sumi. Zivi svedoci iz Subotice tvrde da je Ozna u ovom gradu likvidirala oko 300 "Njilasa", madjarskih fasista i njihovih simpatizera. Mnogi Valjevcani se secaju da je nova vlast vrsila odmazdu u gradu i po selima nad nepodobnim stanovnistvom od oktobra 1944. do maja 1945. godine. Stratista su bila na brdu Krusik, ispod kasarne V puka i u zvekarama, odnosno sibljacima. Ovim masakrom, u kome je stradalo vise od hiljadu ljudi, rukovodila je Ozna, odnosno njen major Dragan Djuric, a sprovodio je Knoj. Svedok Slaven Radovanovic u svom letopisu je zapisao imena i nekih egzekutora: brace Dudic, Stanka Paunovica, Obrada Jovanovica, Bore Vujica i Mice Jeremica. Njegova knjiga "Grgur Icanovic" je zbog svedocenja o ovom masakru Srba dugo bila zabranjena u Valjevu, a pisac Slaven Radovanovic izlozen progonu od strane Udbe. Penzioner Slavko Tomasevic, koji je u poratnim godinama radio kao grobar u Cacku, seca se, da je dok je opsluzivao Oznu, svojim rukama zatrpao najmanje 150 ljudi. Tomasevic tvrdi da je likvidacijama rukovodio Ratko Drazevic, sef Ozne u Cacku, koji je svakog dana Slobodanu Penezicu  Krcunu slao izvestaje o streljanjima i liste o uhapsenim Srbima. Samog Krcuna pripadnici nacionalnih snaga okrivljuju za smrt Andrije Mirkovica, ratnog predsednika opstine u Uzicu, Tihomira Ljubojevica, sefa policije, i nekog Tomovica, kao i rukovodilaca Zeleznicke stanice i Zeleznicke radionice. Narod pamti da je porodica Penezic pokusavala da zastiti Mirkovica, ali je on stradao jer mu je zet bio folksdojcer. Goran Lazovic, publicista iz uzickog kraja, na osnovu svedocenja Vidana Micica, tvrdi da su i Krcun i Rankovic organizovali streljanje starog komuniste Zivojina Pavlovica, poznatog po nadimku Zika Zdrebe. Pre likvidacije, Pavlovica su saslusavali i pendrekom tukli Petar Stambolic, Vladimir Dedijer, Slobodan Penezic i Aleksandar Rankovic. Streljacki vod mu je pucao u srce, dok je vecini drugih izdajnika pucano u potiljak. Titu je samo javljeno da je ... "posao obavljen"... Vidan Micic, partizanski likvidator, seca se da je pod komandom Krcuna Penezica i Petra Stambolica, u Uzicu usmrtio cak cetiri stotine ljudi. Nisu svi poginuli od metka, neke je ovaj egzekutor ubijao i maljem. Cetnici su u Uzicu i okolini, usmrtili 903 osobe, dok su zarobljenog Krcunovog rodjenog brata Dragana, predali Nemcima da ga streljaju. Povlaceci se iz "Uzicke republike", Slobodan Penezic je obecao svim palim partizanima da ce ih osvetiti!

Za Krusevac, kazu stari Carapani, da je bio posle oslobodjenja 14. oktobra 1944. grad sa najvise zatvora u Srbiji. Pripadnici cetnika Dragutina Keserovica, ali i mnogi sumnjivi gradjani bili su zatoceni u Realnoj gimnaziji, Starom zatvoru, Nacelstvu, Kaznenom domu, kuci inzinjera Z. Cvetkovica, podrumu Zivanovica i Negulicevoj kuci. Partizani su streljali 1.200 ljudi kao domace izdajnike. Tu likvidaciju izvrsila je I jugoslovenska brigada, koju je vodio Marko Mesic, brat Stipe Mesica, Hrvata koji je, kako sam kaze, 1991. godine srusio SFRJ. Marko je u Krusevcu imao i jednu ulicu, doduse, sa pogresnim imenom: Ulica Mirka Mesica. Pored njega, u ovom teroru ucestvovali su i clanovi Prekog suda, tajne policije, Knoja, oficiri Milan Lukovic, Rasa Lepenac, Desimir Milosavljevic, Vlada Bajcevic i Miodrag Tripkovic Madza. Covek koji je istrazivao ta streljanja, vrsena u koritu Zapadne Morave, pod Bagdalom, Garskom potoku, u Slobodistu, Globoderu i srpskim zupama, Branislav Markovic, procenjuje da je crveni teror u Krusevcu odneo vise od 5.000 srpskih dusa.

"Najvece stratiste u Pozarevcu nalazilo se na starom Petrovackom putu, mada su egzekucije vrsene i u koritu Velike Morave i u selu Smoljinac. Streljanja su vrsena, uglavnom, nocu. Mnogi gradjani su stradali i u zgradi Ozne, koja se nalazila u danasnjoj Nemanjinoj ulici. Za veci broj Pozarevljana se, ni dan danas, ne zna kako su zavrsili zivot. Bozidara Nikolica su nocu odveli islednici Ozne i vise ga niko nije video. Ni grob mu se ne zna, zna se samo da ga je izdala devojka. Sve pridosle Knoj je streljao po kratkom postupku. Majke mobilisanih i hapsenih mladica su prosto opsedale zgradu Ozne, ali ih cak ni Ludi Mane nije mogao oterati. Ovaj Mane se u Pozarevcu proslavio tako sto je u Ozni mnogima lomio kosti, jer nisu hteli da priznaju kome su za vreme rata bili jataci. Od Oznine ruke stradali su divni ljudi Zivojin Mladenovic-Kapetance i profesor Igor Venstajn. Njemu je licno presudio Sima Karovic... Ozna je, posebno u pozarevackom kraju, vrsila odmazde i nad srpskim vojnicima koji su bili u zarobljenistvu..." zapisao je u svojim beleskama novinar Rade Roncevic. U seriji napisa o tim srpskim stratistima, punim dramaticnih svedocanstava, kragujevacki list "Pogledi" je tokom 1991. godine, objavio podatke da je toj partizanskoj i komunistickoj odmazdi, na primer, u Cacku stradalo 1.500, u Pozarevcu likvidirano 2.800 ljudi, u Uzicu 3.000, u Arandjelovcu 3.600, u Nisu, cak 12.000 Srba. Bilo je to, doduse, u vreme kada se u Srbiji tragalo za dokazima komunisticke odmazde nad srpskim narodom i kada se vise verovalo pukim kazivanjima ljudi, nego istorijskim dokumentima i dokazima, kakvih je, bilo i danas ima, vrlo malo. Prema nepotpunim, ali i nedovoljno proverenim podacima autora i sagovornika kragujevackog lista "Pogledi", Oznin teror je u Srbiji odneo 50.000 zivota.

Crveni teror je, trajao sve do 25. decembra 1944. godine, kada je po naredjenju Slobodana Penezica Krcuna i ukinut. Ta naredba je glasila: "Nema ubijanja protivnika bez sudjenja!" Koliko je u tom teroru ljudi stradalo, niko tacno ne zna, pa su i brojke koje su se pojavljivale u novinama proizvoljne. To mi je potvrdio dr Obren Djordjevic, nekadasnji inspektor Udbe i nacelnik SDB Srbije. Ima svedoka koji tvrde da su oslobodioci Beograda ubili oko sedam hiljada ljudi osumnjicenih za saradnju sa okupatorima i domacim izdajnicima. Dr Djordjevic, medjutim, precizira da je obicno u svakom oslobodjenom mestu, Ozna likvidirala po desetak mestana radi osvete izdajnicima, ali i radi opomene stanovnistvu. Praksa je, medjutim, bila drugacija. Bez suda i na licu mesta jugoslovenska tajna policija i armija likvidirale su, ne samo pripadnike nacionalnih snaga, razne odmetnike, pa i kriminalce, vec i imucne i ugledne gradjane i seljake. Za to je bila dovoljna samo sumnja, da su to ljudi koji ideoloski nisu prihvatali novu komunisticku vlast i nisu podrzavali njene masovne akcije. Crveni teror je danas tesko dokazati, jer o njemu nema pisanih tragova, ali jos ima svedoka te drzavne odmazde, koja je, po slobodnim procenama ugrozila zivote, najmanje 100.000 ljudi u Jugoslaviji.

Smrt generala Milana Nedica

Ima ljudi, poput Bate Tomasevica, koji danas o tome javno govore:

"... Ja sam bio prisutan kad je general Milan Nedic skocio kroz prozor zgrade Ozne na Obilicevom vencu u Beogradu. Vodio ga je jedan od kurira iz pratece cete. Sedeo je Nedic naizgled mirno u hodniku pored prozora i cekao na saslusanje. Medjutim, iskoristio je priliku kad je kurir izasao i skocio kroz prozor. Nedic je pao kroz svetlarnik dole. Nije bilo razloga da ga bilo ko gurne, baci, jer nije bilo ni lako proci kroz taj prolaz. Zato su mene spustili konopcem kroz taj svetlarnik da ga vezem i da ga podignem na cetvrti sprat. Jos je krkljao, jos je bio ziv dok sam ga opasivao uzetom".

Drzava Jugoslavija nikada javno nije progovorila o crvenom teroru, ali Srpska pravoslavna crkva i grupe gradjana, jesu. Svestenici cacanske crkve su u jesen 1993. godine na fudbalskom igralistu FK "Borac", sluzili pomen stradalnicima u crvenom teroru, cije su kosti lezale tu na obali Morave. Mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije su novembra 1994. u Grahovu, odrzali parastos i polozili kamen temeljac za pravoslavni hram u spomen postradalima u odmazdi partizana nad 548 Srba, dvadeset drugog oktobra 1944. godine. Prezivelih sa streljanja i masovnih likvidacija ima. Tuzilastvu u Cacku, podneta je krivicna prijava protiv bivsih partizana Obrada Savkovica, Mijolka Todorovica-Plavog i Pantelije Vasovica za delo ratni zlocin protiv civilnog stanovnistva (cl. 142 KZ SFRJ). Tuzilastvo je tu prijavu, medjutim, odbacilo kao neosnovanu. U ime Demokratske stranke, dr Vladan Vasilijevic je jos 1990. godine, Tuzilastvu Srbije podneo zahtev za obnovu krivicnog postupka u svim slucajevima crvenog terora u Republici od 1944. do 1953. godine. Proces je vodjen protiv nekoliko desetina hiljada gradjana optuzenih za krivicna dela protiv naroda i drzave, izazivanja nacionalne, rasne i verske mrznje, nedopustene trgovine, spekulacije i privredne sabotaze. Republicko javno tuzilastvo Srbije je uzelo ovaj zahtev demokrata u razmatranje, ali do proleca 1995. godine nije o njemu donelo bilo kakvo resenje.

Krvavo prolece
Slovenija
Sve do 1952. godine, kada je u FNRJ ubijen i poslednji pripadnik cetnickih jedinica, trajao je obracun Udbe i sa ostacima nacionalnih snaga u Jugoslaviji. Gro te vojske pobijen je na Kocevju u prolece 1945. godine, kada su Britanci i Amerikanci vratili iz Austrije Titu prebegle ustase, cetnike, belu gardu i baliste, a on ih pobio. Britanski lord Nikolas Betel, svedok i analiticar zbivanja u poratnoj Austriji, tvrdi da je London izrucivanje prebeglica iz Jugoslavije partizanima, ucinio da bi zaustavio vojno nadiranje Titove armije na Zapad i da bi pruzio ruku saradnje Beogradu. Vida Tomsic i Edvard Kardelj su javno od Britanaca trazili Korusku, da udje u sastav nove Slovenije. Englezi su to zajedno sa Titom zeleli da sprece. Istovremeno, Cercil je uspeo da nagovori, tacnije da primora kralja Petra II Karadjordjevica da prizna Titovu prevlast u Jugoslaviji. Dokaz tog priznanja, bio je i apel kralja Petra II cetnicima u Bosni i Crnoj Gori, u prolece 1945. godine, da se predaju partizanima i predju na Titovu stranu. Zbog nepristajanja na pogodbu, Britanci su punih pedeset dana drzali kralja Petra II u podrumskom pritvoru, dok nije pristao na saradnju sa komunistima. Ovaj cin britanske i monarhijske izdaje tesko su podneli pripadnici nacionalnih snaga, kako cetnici, ljoticevci i nedicevci sebe nazivaju. Mnogi su se predali, neki cak izvrsili samoubistvo, a vecina je krenula preko granice u Italiju i Austriju. Pred naletom partizana maja 1945. godine, u Austriju su se povukla tri puka Srpskog dobrovoljackog korpusa, koji je predvodio Radoslav Tatalovic, cetnici Pavla Djurisica, koje je vodio major Vaso Vukcevic, slovenacki domobranci sa komandantom generalom Francom Krenerom, tridesetak hiljada izbeglica iz Slovenije, koje je vodio biskup Rozman. Njih su progonile jedinice pet divizija III armije, pet divizija II armije i dve divizije I armije, kao i formacije IV operativne zone Slovenije. Medju likvidatorima bio je Bosko Siljegovic, Pero Brajovic, generali Hocevar, Kosta Nadj, Petar Drapsin, Mitja Ribicic i Zdenko Zavadlov iz slovenacke Ozne, Sima Dubajic, Milan Basta, ali i Milka Planinc, dok je politicki komesar bio Relja Savovic. U Sloveniji su tada bili i Tito, Rankovic, pa i Krcun.

"Komandovao sam u Kocevskom rogu", izjavio je prvi put za javnost Simo Dubajic u listu "Svet" jula 1990. godine. "Ucestvovao sam u likvidaciji ljudi po naredjenju. To danas govorim, jer sam shvatio da je savest jaca od pobede. Kada sam 25. maja 1944. godine dosao u Ljubljanu, referisao sam Titu o zarobljavanju ustasa, fon Lera i zapleni zlata. Pre toga sam trinaestog maja dobio od Tita depesu da niko ne sme dirati nijednog zarobljenika. Mi tada nismo znali da ce ti zarobljenici biti pobijeni. Govorilo se da ih treba vratiti u Sloveniju, da bi im se sudilo po medjunarodnim konvencijama. Ja sam imao tu Titovu depesu, imali su je i svi ostali komandanti... Onda sam iznenada dobio nalog da se 30.000 tih domacih izdajnika pobije u Kocevskom rogu. Naredjenje su izdali Ivan Matija-Macek, Maks Bace i Jovo Kapicic. Sve Rankovicevi pomocnici. Takvu odluku niko nije mogao doneti, sem Tito. Samo je on mogao da opozove svoju raniju depesu. Bio sam sef i kontrolisao da se to izvrsi do kraja. Taj masakr je izvrsila XI dalmatinska brigada u kojoj je komesar bila Milka Planinc. Ona je za streljanje trazila dobrovoljce i najpoverljivije komuniste. Bilo ih je 85 ili 90, ali vise od 100 nije. Strojem je komandovao drug po imenu Perisa. Zvali smo ga jos Dinko i Ljubo. Sedeo sam ispred jedne krcme i pio "Bakarsku vodicu". Imao sam dvadeset i jednu godinu. I vojnici su bili mladi. Dolazili su kod mene, potezali iz flase, povracali i padali u nesvest. Bio sam pijan, pa nije iskljuceno da sam bas ja dao naredjenje da se posle streljanja baci eksploziv u te jame, kako neko ne bi iz njih izasao ziv. Za te jame u Kocevskom rogu rekao nam je Ivan Macek, ministar slovenacke policije. On je poznavao taj kraj, tu se, uostalom, tokom rata skrivao Glavni stab Slovenije."

Svedoci iz emigracije tvrde da je tada ubijeno oko 250.000 ljudi! U britanskim arhivima postoje dokumenta, i o predaji prebeglica, a i o likvidacijama, koje su nad njima nacinili partizani. Svedocanstva su dali i preziveli pripadnici nacionalnih snaga Branislav Todorovic, Todor Miletic, Stevan Brasevic, Velimir Golubovic, Milivoje Slavkovic, Joze Korosec. U Cercilovom dnevniku, ta komunisticka odmazda opisana je u poglavlju pod nazivom "Incident Basovice", po imenu jedne od kraskih jama, na italijanskoj strani. Deset godina kasnije, zbog stratista u Sloveniji, izbile su svadje u CK KPS, jer su se seljaci zalili da ne mogu da oru svoje njive, zbog leseva koji izlaze iz zemlje. "Kao da zemlja dise", govorili su seljaci. Slovenci su ih, medjutim, primirili visokim novcanim obestecenjima i kreditima za podizanje kuca. Pocetkom pedesetih i sam Edvard Kardelj je sprecio otvaranje istrage o posleratnim zlocinima u Sloveniji. Sami Englezi, medjutim, skrivali su ove istorijske cinjenice od svoje i jugoslovenske javnosti, sve do kraja osamdesetih godina, kada ih je grof Nikolaj Tolstoj objavio. Zbog knjige "Ministar i masakr", odnosno svedocenja o Titovoj i britanskoj odmazdi, grof je bio i sudski gonjen u Londonu.

O masakru u slovenackim sumama Borivoje Karapandzic, ljoticevski emigrant iz Klivlenda napisao je knjigu "Titovo krvavo prolece". Englezi su od 24. do 29. maja 1945. godine, na prevaru, pod izgovorom da ih salju u Italiju, izrucili Titu sve prebeglice. Prevozili su ih, prvo kamionima do Vilaha i Jesenica, a zatim vozovima u logor Sent Vid kod Ljubljane. U Mariboru ih je docekivao Zdenko Zavadlov, oficir Ozne. Zarobljenike je cuvala Vojska drzavne sigurnosti Slovenije, a njen put iz Austrije je kontrolisala Pokrajinska Ozna za Stajersku i Korusku. Zavadlov se seca da je i Tito dolazio u Maribor,da se susretne sa ruskim marsalom Tolbuhinom. Tek posle tog susreta donesena je odluka o likvidaciji ljudi iz transporta. U Maribor je dovezeno 8.000 slovenackih domobrana i 6.000 Srba. Tu ih je posetio Slobodan Penezic Krcun, u svojstvu predsednika Komisije DFJ za amnestiju. Borivoje Karapandzic tvrdi da je Penezic zapravo doneo Titovo naredjenje za likvidaciju prebeglica, koje su i poslate na stratiste u Kocevje. Jos prilikom transporta, cetrdesetak dobro naoruzanih partizana pretreslo je konvoj, a kako Karapandzic svedoci citirajuci reci prezivelih Srba, a neke izbeglice i opljackali. Najveca masovna streljanja Titovi oruznici su, po Karapandzicevim podacima, izvrsili na sledecim mestima: na planini Pohorje i oko Maribora, u tzv. marsu smrti streljano je oko 200.000 Hrvata, koji su doterani iz Pliberka (Blajburga); u sumama oko Kocevja, narocito u Kocevskom rogu ubijeno je 12.000 Slovenaca, domobrana, oko 3.000 srpskih dobrovoljaca, oko 1.000 crnogorskih cetnika, oko 1.000 hrvatskih domobrana i 1.000 ruskih belogardejaca. Oni su predati partizanima iz logora Vetrinje kod Celovca. Kod Zidanog Mosta streljano je oko 6.000 Crnogoraca, na celu sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Joanikijem i 70 srpskih pravoslavnih svestenika iz Crne Gore. Na padinama Pohorja unisteni su zivoti i 8.000 cetnika vojvode Pavla Djurisica, koji su vraceni iz Pliberka. Kod Teharja je ubijeno jos tri hiljade izbeglih Slovenaca, na prevoju Ljubelj i hiljade ranjenih i bolesnih dobrovoljaca, domobrana, izbeglica, medju kojima je bilo dosta Srba. Pedeset godina kasnije, 1995. kada se nasao pred Parlamentarnom komisijom Slovenije, koja istrazuje zlocine pocinjene posle zavrsetka II svetskog rata, nekadasnji nacelnik tajne policije u dezeli Mitja Ribicic, da bi oprao ruke i obraz, javno je izjavio "... da slovenacka Ozna nije znala, niti je imala nalog da ubija zarobljene... Vrh JA naredio likvidacije u Kocevju... mimo Titovog znanja!?"

Ribicica je na najbolji nacin demantovao bivsi partizan Albert Svetina Erno, koji je u leto 1944. godine postao prvi pomocnik nacelnika slovenacke Ozne, generala Ivana Maceka Matije:

?... Bio sam u Partijskoj skoli u Kocevskom rogu, kada je, maja 1944. CK KPS poslao po mene kurira sa naredbom da se javim drugu Maceku. Otisao sam u centar Ozne na Straznjem Vrhu, gde me je Macek imenovao za svog pomocnika. O njemu sam vec slusao da je bio surov i primitivan. Macek se upravo vratio iz Drvara, sa sastanka Vrhovnog staba. Na tom skupu bili su i Aleksandar Rankovic, Ceco Jovanovic, Edvard Kardelj. Razgovaralo se o kraju rata i zakljuceno je, na osnovu ruskog iskustva, da treba zapoceti obracun sa pripadnicima nacionalnih snaga, saradnicima okupatora i kvislinzima: "Likvidirajte, sto pre i sto vise, dok traju borbe za oslobadjanje zemlje", rekao nam je Macek. To su culi svi slovenacki oznasi - Brilej, Zore, Stadler, Ivanusa, Silih, Stjenka i ja. Macek nam je naredio da napravimo poseban spisak slovenackih kolaboracionista. Registraciju je vodio Branko Ivanusa, jer je on u Ozni Slovenije bio sef Odseka za evidenciju neprijatelja. Likvidacije su na teritoriji Slovenije trajale sve do 1953. godine. Za njih je Mitja Ribicic znao, cak je i sam pravio spiskove za streljanje. To mi je rekla moja bivsa zena Cveta Zimic, koja je bila Ribiciceva sekretarica u leto 1946. godine. Ja sam u to vreme bio nacelnik Ozne za Primorsko..."

Likvidacijama u Blajburgu i Kocevju nije zavrsen jugoslovenski gradjanski rat. U samom Becu, sa dozvolom saveznickih vlasti, Jugoslavija je otvorila Misiju za hvatanje ratnih zlocinaca. Na njenom celu se nalazio prvo pukovnik Pavle Milic, a zatim major Stanimir Dincic. Njihov zadatak je bio, da sa jos dvadeset jugoslovenskih oficira, na osnovu spiska Ozne od dve hiljade ratnih begunaca, pronadju sto vise ljudi i privedu ih u Beograd. U ruke im je pao Tanasije Tasa Dinic, ministar policije u Nedicevoj vladi, zatim Franc Nojhauzen, ministar Hitlerove ratne privrede i jos stotinak ratnih zlocinaca. Dr Ante Pavelic im je umakao u Juznu Ameriku. Ustase procenjuju da je do 1951. godine, Udba likvidirala i oko hiljadu katolickih svestenika, simpatizera Alojzija Stepinca. Dr Obren Djordjevic procenjuje da je Ozna, tj. Knoj, u obracunu sa sedam hiljada cetnika u Bosni, hiljadu ubila samo u kanjonu Sutjeske. Kada je, medjutim, na prostoru Jugoslavije taj unutrasnji rat zavrsen, specijalne jedinice Udbe iz Srbije i Bosne tragale su za ostacima cetnickih grupa da bi ih likvidirale. Najuspesniji egzekutor tog doba bio je dr Milan Dragutinovic iz Novog Sada, koji i danas kao trofej cuva pistolj cuvenog odmetnika Srpka Medenice. 


Da li je Udba ubila Titovu ljubavnicu?

Smrt Nikole Kalabica

Publicista Djurica Labovic tvrdi, na primer, da je Udba ubila Titovu miljenicu Davorjanku Paunovic, jer se toliko osilila da je pocela da se ponasa kao marsalica. Drugo ubistvo koje je ostalo sakriveno od javnosti je bilo ono Nikole Kalabica u njegovom beogradskom stanu. Posle izdaje Draze Mihailovca, ovaj cetnicki komandant je ziveo slobodno u Beogradu. Hranio ga je Josif Cvetkovic, Krcunov licni sofer. Njegov licni telohranitelj bio je oficir Ozne Josip Petrovic, koji ga je vodao nocu po Beogradu. Nikola Kalabic je "dobijen" na rec Slobodana Penezica. Obecano mu je da ce biti potpuno slobodan covek kada oda cetnickog Cicu. Iza tog obecanja stajali su i Tito i Rankovic. Nikola je verovao Krcunu, jer su se znali iz uzickih kafana od pre rata. U slobodnom Beogradu, a zatim i u Tuzli, gde je Kalabic prebacen, njegov telohranitelj ga je najcesce vodio u bioskop i malo poznate kafane. Nikola se, medjutim, propio i poceo da se, obrijan i ugladjen hvali, da je on cuveni Kalabic.

U Udbi je planirano, cak, da se Kalabic prebaci u inostranstvo, negde u emigraciju, ali se od toga odustalo zbog njegove plahovitosti i hvalisavosti. Onda je Krcun odlucio i naredio da se likvidira. Po svedocenju Slobodana Krstica-Uce, oficira Udbe, Nikola Kalabic je jedne noci zadavljen u stanu u Kosovskoj ulici, broj 43. Bio je tada u drustvu sa Miletom Mijatovicem, Slobodanom Krsticem-Ucom i Vladanom Bojanicem iz Udbe, sa kojima se dogovarao da ide na susret i suocenje sa Drazom. Kalabic je trazio da bude obmotan zavojem, kako bi Cici izgledao izmuceno i jadno. Prilikom previjanja zavoja, u sobu su usli operativci tajne policije i udavili ga tim zavojima. Telo Nikole Kalabica je zatim prebaceno na Adu Ciganliju i tamo sahranjeno bez nadgrobne ploce. Naredjenje za likvidaciju Nikole Kalabica, preneo je "odozgo" Mile Milatovic, Rankovicev zamenik, kada se i Leka slozio sa Krcunovim naredjenjem. Ubistvo su pocinila trojica radnika Udbe, ljudi u uniformama i sva trojica su, kako mi je rekao dr Obren Djordjevic, bili i u streljackom vodu koji je na Adi usmrtio Drazu Mihailovica. Cica je, po nalogu Aleksandra Rankovica, streljan u raci, sa grupom osudjenika. Pre likvidacije je djeneral Mihailovic i obrijan, kako ga u slucaju otkopavanja, neko ne bi prepoznao. Jedan od likvidatora Nikole Kalabica i Draze Mihailovica i danas zivi u Beogradu, ostali su preminuli.


U Beogradu, Sremu, Banatu i Backoj krajem 1944. i pocetkom 1945. godine, zbog saradnje sa okupatorom i sluzenju u njegovim oruzanim formacijama, najvisi organ vlasti, Predsednistvo AVNOJ-a, donelo je resenje, da se svi folksdojceri i madjarske porodice, koji su posle 6. aprila 1941. godine dosli na teritoriju Jugoslavije, zajedno sa okupatorom, budu pokupljeni od jedinica Narodnooslobodilacke vojske Jugoslavije i Korpusa narodne odbrane Jugoslavije i stavljeni u logor. Tom prilikom je uhapseno, na primer, oko 100.000 folksdojcera i 50.565 Madjara, koji su odmah proterani u Nemacku, odnosno Madjarsku.


Kosovska pobuna
Na Kosovu i Metohiji, krajem 1944. i pocetkom 1945. godine, izbila je pobuna balista sirih razmera. Tom prilikom odmetnici su pokusali da zauzmu tek oslobodjene gradove.

Istovremeno na podrucju vranjanskog okruga, doslo je do pobune u Bosiljgradu, kada su pobunjenici razoruzali jedinice NOV-e i odbili poslusnost Glavnom stabu NOV i PO Srbije. Borba nove komunisticke vlasti odvijala se prvo, uz pomoc vojske, i tajne policije, od kraja 1944. do jeseni 1945. godine, a zatim, od jeseni 1945. do l952. samo uz pomoc Udbe. Zato je u pocetku ovog tajnog gradjanskog rata, Ozna saradjivala sa jedinicama JA i Knoja, koji je pratio, otkrivao i locirao polozaje odmetnika i o tome informisao vojsku, dok je u drugoj fazi obracuna, Udba bila direktni nosilac poslova progona odmetnika. Politicka policija Jugoslavije je svojim operativnim kombinacijama uspesno, kako je ocenjivao KPJ, vodila borbu sa odmetnicima. Bio je to njen sud bez suda.

Najupornije i najzesce borbe protiv odmetnika bile su one koje su vodile jedinice NOV-e protiv glavnine cetnickih snaga, koje je predvodio Draza Mihailovic. Ova grupacija, koju je cinilo od 5.000 do 7.000 cetnika, stigla je iz okoline Modrice u predeo Zelengore sa namerom da forsiraju Drinu i tako udju u Srbiju. Njih su progonile jedinice 3. korpusa NOV-e, bataljoni i brigade bosansko-hercegovacke divizije Knoja, a zatim 37. sandzacka udarna divizija, 2. brigada 6. divizije i 2. brigada 5. divizije Knoja. U ovim borbama uzelo je ucesce i ratno vazduhoplovstvo, koje je bombardovalo, mitraljiralo, i bacalo letke kojima se preziveli cetnici pozivaju na predaju, jer su opkoljeni. Izmedju 12. i 13. maja 1945. godine, ova cetnicka vojska je unistena, jer vise stotina njih se predalo, jedan broj je uspeo da se izvuce, dok su drugi poginuli. U ovom napadu Knoja desetkovani su korpus Gorske garde NJ. V. kralja pod komandom potpukovnika Nikole M. Kalabica, deo pozeskog korpusa, jedinice iz Posavine i crnogorsko-zlatiborskog sreza. Pukovnik Dragutin Keserovic komandovao je ostacima toplickog, rasinskog i dela pozeskog korpusa; potpukovnik Dusan Smiljanic komandovao je ostacima I i II sumadijskog i timockog korpusa; pukovnik Radoslav Racic komandovao je ostacima cerskog i majevickog korpusa; major Nesko Nedic bio je komandant ostataka posavsko-tamnavskog i juznomoravskog korpusa; potpukovnik Sveta Trifkovic komandovao je jedinicama bivseg beogradskog i smederevskog korpusa. Prema kazivanju na zapisnik, okrivljenog pukovnika Dragutina Keserovica, od juna 1945. godine, kada je stigla na obronke Zelengore, Gorska garda je imala u svom sastavu oko 1.000 ljudi. Sest grupa je predvodio Draza Mihailovic, tako da je u sastavu Jugoslovenske Vojske u otadzbini bilo oko 5.000 ljudi. Posle borbi na Zelengori prestala je da postoji Jugoslovenska vojska u otadzbini, jer se raspala na manje ili vece grupice cetnika. Po operacijskom planu 5. srpska divizija Knoja imala je zadatak da spreci prodiranje razbijenih cetnickih grupa preko Drine do Srbije. U ovim borbama ucestvovali su delovi 2. brigade 5. srpske divizije i jedinice 37. sandzacke udarne divizije. Slicna situacija je bila sa cetnicima koji su se kretali u granicnoj zoni prema susednoj Rumuniji. Oni su se pred opasnoscu da ce biti pohvatani, sklanjali u Rumuniju. Bezali su kod rodjaka ili prijatelja iz redova srpske nacionalne manjine, sve dok je postojala opasnost od progona na nasoj teritoriji. Tako se i cetnicki vojvoda Vojislav Tribrosanin sklonio u Rumuniju sve dok nije otkriven i naveden na teren Velikog Gradista, gde je u borbi sa jedinicama Posadne cete komande mesta, poginuo. Takvu sudbinu je imao i Dusan Petrovic, zvani Boro, koji se kretao po Staroj Planini.

Lov na ljude
Jedinice Knoja i Ozne u borbi protiv odmetnika, pokusavale su da sa sto manje zrtava urade svoj drzavni posao. Za gonice je vazilo pravilo da je bolje da se uhvati jedan zivi odmetnik, nego vise desetina da se ubije, jer od zivog coveka pripadnici Ozne mogu da dobiju vrlo vazne podatke o drugim odmetnicima. Ozna je prilikom progona ostataka nacionalnih snaga koristila vise metoda, ali je princip bio da se nikada isti metod nije upotrebljavao dva puta u istom kraju i protiv iste grupe odmetnika. Taktika ubacivanja operativaca Ozne u jatacke, a zatim i cetnicke redove, primenjivana je, na primer, u periodu masovnog dezerterstva, od proleca 1945. do kraja 1946. godine. Metod primene specijalne grupe pripadnika Ozne i aktivista, sacinjene od proverenih Frontovaca i demobilisanih boraca NOV-e, na celu sa dva operativna radnika Ozne, koristio se vesto postavljenim zamkama i zasedama za odmetnike u drugoj polovini 1945. i celu 1946. godinu. U tom periodu desavalo se da je Ozna, a i Udba uspevala da pridobije ponekog cetnika da radi zajedno sa njenim operativcem, uz jake garancije da ce cetnik iskreno da radi za politicku policiju i da ce odati svoje bivse saborce. Ove kombinacije bile su u upotrebi do kraja 1946. godine.

Udba je, zatim pocela da koristi taktiku laznog emigrantskog predstavnika iz inostranstva, kakva je, na primer, koriscena u hvatanju Kalabica. Ovaj nacin hvatanja i likvidacije cetnika bio je dosta komplikovan. Primenjivan je u malom broju slucajeva, od kraja 1945. do 1953. godine. Dosta redje korisceni su i agenti Udbe koji su imali direktne veze sa jatacima i odmetnicima, a zatim i saradnici tajne policije, koji su iz odmetnickih redova radili za politicku policiju. Kako se broj odmetnika smanjivao, tako su i metodi Udbe sve manje bili nasilni i oruzani, a sve cesce informativne i obavestajne prirode, za sta su se, na primer, koristili prijatelji, pa i srodnici odmetnika.  Od 1944. do 1954. godine, srpska tajna policija je u Beogradu ubila 86, a uhvatila 68 pripadnika nacionalnih snaga, dok je u Valjevu ubila 238. Valjevo je bilo medju prvima oslobodjeno, pa su se partizani tu najvise i svetili pripadnicima Nedicevske Srbije. U Smederevu je likvidirano 129 ljudi, u Nisu 109, Kraljevu 254 i Uzicu  312 odmetnika. U celoj Vojvodini likvidirano je samo 38 odmetnika za tih deset godina crvenog terora. Neki Somborci su po zlu najvise upamtili kao batinasa i dzelata ucitelja Franju Nadja.

U toku 1945. i 1946. godine, Ozna tj. Udba je imala obicaj da javno izlozi les likvidiranog odmetnika i to onog koji je znacio nesto za Ravnogorski cetnicki pokret. Telo ubijenog je izlagano obicno u sreskom mestu i tu je ostavljano da stoji 24 casa, a zatim je sahranjivano. U leto 1945. godine u Srbiji je bilo preko 8.000 odmetnika, vecinom cetnika. Oni su izvrsili 1945. cak 516 akcija  napada na narodne odbore, pljackanje zadruga, rusenje komunikacija, ubistva istaknutih komunistickih aktivista. Samo tokom juna 1945. u Podrinju je Ozna tragala za 1.500 osoba, u Jadru za preko 450, u Radjevini za 300, Azbukovici za 400 i Macvi za isto toliko lica, za koja se pretpostavljalo da su medju odmetnicima ili dezerterima, odnosno, "u bandi", kako se govorilo u politickom i policijskom zargonu. U Bosni i Hercegovini, tokom leta bilo je osam hiljada, uglavnom cetnickih, odmetnika, svrstanih u prvo vreme u grupe koje su brojale od 15 do 30 ljudi. Kako je borba protiv odmetnika dobijala u zamahu tako su se ove grupe smanjivale, pa su brojale od 5 do 10 ljudi. Istina, ostaci nacionalnih snaga pokusavali su da se grupisu, da deluju organizovano i pod rukovodstvom svojih komandanata kao oruzana kontrarevolucija. Tako je, barem, procenjivano u Ozni. Zbog takve teznje odmetnika, Ozna je poostrila njihov progon iako su borbe protiv okupatora u Sremu i Backoj tek zavrsene. U takvoj situaciji rukovodstvo Odeljenja zastite naroda za Srbiju zakljucuje, da se mora pristupiti jos organizovanijoj i planskoj likvidaciji odmetnika. Da bi se ovaj zadatak izvrsio, donesena je odluka da se moraju prvo unistavati centri iz kojih se komanduje svim odmetnicima u Srbiji, pa tek onda grupu po grupu. Jedan broj cetnickih oficira ubijen je ili zarobljen jos prilikom borbi na Zelengori ili kasnije u Srbiji: pukovnik Dragutin Keserovic, uhvacen je na Drini, zatim potpukovnik Vladimir Komarcevic, potpukovnik Dusan Smiljanic, potpukovnik Radomir Cvetic, major Marko Muzikravic. U toku ove 1945. godine, ubijeni su i komandanti grupa korpusa potpukovnik Aleksandar Mihailovic, zvani Sasa, a zatim major Milos Radosavljevic. Tom prilikom zaplenjen je jedan puskomitraljez i 340. 000 dinara, pisalo je u Dnevnom izvestaju Ozne za Srbiju 26. juna 1945. godine.

Plan u Ozni za Srbiju poceo je 1945. godine, dobro i postepeno da se realizuje. Operativnim radom je otkriveno da se, na primer, pukovnik Dragoslav D. Racic komandant i njegov zamenik potpukovnik Nikola M. Kalabic, kriju u Zapadnoj Srbiji. Zatim je utvrdjeno, na osnovu dojava saradnika Ozne, da je krajem septembra dosao na prostor Srbije, iz Istocne Bosne i armijski djeneral Dragoljub Mihailovic. Ozna za Srbiju usmerila je paznju na ovu trojicu cetnickih komandanata sa uverenjem da njihovom likvidacijom prakticno prestaje da postoji cetnicko komandovanje. Ozna je prvo povela akciju za likvidaciju Racica. Ovaj posao bio je poveren Misku Pavicu, sefu Ozne u Ljuboviji, porucniku Janku Cavicu Cavki, Radetu Jezdicu i Nenadu Jokicu, pomocnicima u Opunomocstvu Ozne. Kada je dobijeno provereno obavestenje, od Raciceve svalerke, da se ne skriva u selu Savkovicu, jedinica Narodne odbrane, u zoru 27. novembra 1945. godine, pronasla je Racica u stogu sase, gde su ga zajedno sa njegova dva pratioca izresetali kursumi iz puskomitraljeza. Potpukovnika Nikolu Kalabica uhvatila je Ozna u slozenijoj operativnoj kombinaciji, kada je zajedno sa svojim pratiocem Dragoslavom Milosavljevicem, poznatim pod nadimkom "Cercil", doveden u Beograd, nocu izmedju 5. i 6. decembra 1945. godine, gde je razoruzan i uhapsen od Ozne za Srbiju. Celni ljudi Ozne, prvo Aleksandar Rankovic, zatim Slobodan Penezic  Krcun i Blagoje Blasko Neskovic, prvi covek srpske partije, ubedjivali su i ubedili Kalabica da im pomogne u hvatanju Dragoljuba Draze Mihailovica. Za uzvrat obecan mu je zivot u Jugoslaviji ili inostranstvu. Narednih dvadeset dana Kalabic je slao pisma- naredbe kapetanu Milicu Boskovicu da mu se pridruze i drugi odmetnici. Tako su u Beograd doputovale tri - cetiri grupe cetnika i to u kamionu koji je prevozio drva od Valjeva do Beograda. Prevezeno je dvadeset i osam uglavnom, cetnickih oficira. Od toga momenta zapocela je i operativna kombinacija dovodjenja Draze Mihailovica u Beograd. Naredjenje su izdali Rankovic i Krcun: Draza nam treba ziv!

Hvatanje djenerala

Najznacajniji dogadjaj u 1946. godini u Srbiji i Jugoslaviji za Oznu i KPJ bilo je hatanje Draze Mijailovica, sa kojim je likvidirano rukovodece jezgro cetnika u Srbiji. U toj operativnoj kombinaciji ucestvovalo je 12 oficira Ozne, odnosno Udbe, pa cak dva puta na terenu i sam Slobodan Penezic Krcun. Sve podatke, koji su dolazili iz JA, Ozne i saradnika slivali su se u Ozni Srbije, u II odsek, kod referenta za banditizam kapetana Milovana Pejanovica. Nacelnik grupe, tj. provizornog staba Nikole Kalabica i grupe za hvatanje, bio je major Svetolik Lazarevic. Dana 13. marta 1946. godine, posle kraceg obracuna u kome su poginuli cetnici Dragisa Vasiljevic, Blagoje Kovac i Nikola Majstorovic, armijski djeneral Draza Mihailovic, nacelnik staba Vrhovne komande JVUO je uhapsen i doveden u Beograd. Ta vest, kada ju je 24. marta 1946. u skupstini objavio Aleksandar Rankovic, obisla je zemaljsku kuglu i porazavajuce delovala na sve protivnike i neprijatelje vlasti u Srbiji i Jugoslaviji. Sudjenje cetnickom djeneralu u Beogradu pretvoreno je u antifasisticku-politicku predstavu, o kojoj su izvestavali i americki i britanski novinari. Dragoljub Mihailovic  Draza osudjen je na smrt streljanjem, zajedno sa jos dvadeset i pet osudjenika, 15. jula 1946. godine...

U toj akciji ucestvovali su visoki oficiri Ozne Srbije, i to: Slobodan Krstic Uca, sef treceg odseka, Rasa Nesovanovic, Radenko Mandic, Djordje Nesic, Dragoljub Vasovic, Zivan Ziva Ciklovan, Svetolik Lazarevic, tada sef IV odseka i rukovodilac referata Ozne Srbije za banditizam, Milovan Pejanovic, Voja Colovic, Savo Predja, Janko Dimic, Mile Bulajic, Mane Trkulja,Vladan Bojanic, Zvonko Sitaric, Djuro Serbedzija, Nikola Miscevic i sam Krcun, preobucen kao "cetnik Nikola". Njih je sam Nikola Kalabic obucavao kako da postanu cetnici. Za njegovog adjutanta postavljen je major Ozne Dragoljub Vasovic, a za licne pratioce Radenko Mandic i Bole Nesic. Koordinator na terenu Bosne, na radio stanici bio je pukovnik Jovo Kapicic.

Partizanske odmazde

U toku meseca marta, aprila i maja 1945. u akcijama Ozne i Knoja unisteno je komandujuce jezgro kraljevskih komandosa koji su se nalazili u Beogradu i koji su izveli niz diverzantskih akcija u glavnom gradu Jugoslavije. U 1945. godini, ubijen je u Srbiji od strane Ozne i Knoja najveci broj cetnika - 617. U samom Beogradu ubijeno 39, a uhapseno cetrdesetak pripadnika nacionalnih snaga. Kada je u avgustu 1945. Predsednistvo AVNOJa proglasilo amnestiju za sve odmetnike na teritoriji Demokratske Federativne Jugoslavije, tada se vlastima prijavio 241 cetnik, dok ih je uhvaceno od strane Ozne jos 379. Partizanski komesar Ratko Drazovic iz Raske o tome je, sa puno detalja, govorio za beogradsku "Dugu":

?... Najjacu komunisticku celiju imali smo u cetnickom korpusu. Naime, Krcun Radulovic otisao je u Javorski cetnicki korpus i postao glavna licnost. Zato smo kod njega mogli da ubacimo grupu partizana koji su se bili razasuli po terenu, tako da smo 1943. godine imali partijsku organizaciju od dvadeset ljudi u tom cetnickom korpusu. Cetnike smo vise mrzeli od Nemaca. Racunali smo - Nemci ce kad-tad otici, ali sta da radimo sa cetnicima, nedicevcima, ljoticevcima, kad se rat zavrsi? Zato smo zurili da ih sto pre i sto vise pobijemo, da se ne bismo s njima morali natezati. Sa Nemcima smo vrlo malo vodili borbe. Cetnici su usli u istoriju po svojim klanjima, mada treba priznati da smo i mi partizani klali. Prvo smo to radili iz nuzde, kad recimo zarobis neprijatelja, a ne smes da pucas da ne privuces na sebe paznju. Cetnike smo najvise klali iz osvete: kao da smo se takmicili ko ce biti vece zveri. Posle su partizanski borci u tome ogrezli i jedva su cekali da ima nekog da ubiju, ali ne da bi, recimo, skinuli cizme ili kaput sa ubijenog, toga je manje bilo, vec iz cistog zadovoljstva. Takvi ljudi su i pre dolaska u partizane bili primitivci, zlocinci i delinkventi..."

Pored problema koje je Ozna imala sa odmetnistvom, tokom 1945. bio je aktuelan problem dezertera. Njih je bilo u svim srezovima na teritoriji Srbije, u nekom manje, a u nekom vise. Maja 1945. u Srbiji se nije odazvalo mobilizaciji u JA oko 2.500 mladica, a jos oko 7.000 su napustili svoje jedinice u JA. Ostaci nacionalnih snaga su ih vrbovali za sebe kao kurire ili rezervni sastav, ali ne u velikom broju. Tako je, na primer, u niskom srezu 20 dezertera stupilo u cetnike, u racanskom 6, takovskom 3, a u sokobanjskom 6 dezertera, dok je u drugim srezovima ova pojava bila manje izrazena.

Prioritetni zadatak Ozne, odnosno Udbe 1946. godine, bila je likvidacija onih cetnickih grupa koje su svojom delatnoscu zadavale najvecu brigu organima vlasti na terenu. Jednu od tih odmetnickih grupa, koje su delovale u Srbiji, predvodio je porucnik Milorad Vasic. Ona se kretala u okolini Kraljeva, uglavnom na planini Gledicu. Vasiceva grupa je namamljena na desnu obalu Zapadne Morave, gde je i razbijena kod groblja u selu Stanisincima, dok je sam Vasic nateran da izvrsi samoubistvo na kraljevackom groblju. Zarobljena je i cetnicka grupa kapetana Dusana Petrovica zvanog Boros, bivseg komandanta Prvog nisavskog korpusa. Operativnom kombinacijom Udbe ubijen je kapetan Vojislav Tufegdzic, zamenik komandanta cerske grupe korpusa. 

Prema rezultatima istrazivanja dr Obrena Djordjevica po srpskim opstinama, te 1946. godine, u Beogradu je ubijeno 32, a uhapseno 16 odmetnika, dok je, na primer, u Zajecaru ubijeno 11, u Valjevu 83, Kragujevcu 21, Smederevu 42, Nisu 43, Kraljevu 72, Uzicu 41, i citavoj Vojvodini samo jedan.

U Bosni i Hercegovini, gde je, takodje, bilo dosta srpskih odmetnika, Udba je te godine tragala za grupom Laze Tesanovica. Akciju je vodio mladi oficir Gojko Baskot iz Opunomocstva Udbe za Kotor Varos, koji je prilikom likvidacije dvanaest cetnika poginuo januara meseca. Tesanovicev zamenik Mirko Dzomba izvukao se iz obruca Udbe i na planini Cemernici formirao baze za svoje cetiri grupe, koje su predvodili Boza Beric, Mitar Stolic, Dane Bubic i Marinko Ivanovic. Za njim je tragala i Udba Banjaluke, ali i oko sest hiljada pripadnika Narodne milicije i Knoja.

Dzombina grupa, iako je prebegla u Slavoniju, nije uspela da zaturi svoj trag, jer ih je, po povratku u Bosnu, Udba otkrila i likvidirala. U 1947. godini, likvidirani su odmetnici koji su zauzimali odgovornije duznosti za vreme rata u cetnickom pokretu i to: kapetan Aleksandar Videnovic, zvani Eugen, bivsi komandant II nisavskog korpusa; potpukovnik Branislav Petrovic, komandant moravske zone Kraljevskih komandosa; porucnik Rasa Radosavljevic, komandant ljubickog sreza; kapetan Radisa Cekovic, komandant ljubicke grupe brigada; kapetan Dragomir S. Popovic, komandant jurisne sumadijske brigade; kapetan Vladimir Martinovic iz ljubickog sreza, kapetan Miodrag Rajic, nacelnik staba temnicke brigade; porucnik Petar Simic, nacelnik staba mlavske brigade; Spasoje Jerinic i drugi.

Na terenu odzackog, a delimicno i na prostoru novosadskog sreza, kretala se cetnicka grupa Lazara Vidica zvanog Cice. Energicnom Udbinom akcijom Vidic je ubijen, a kasnije i pojedinci iz njegove grupe. Likvidirani su i cetnici iz grupe Radivoja Dobrica, koja se kretala u okolini Stare Pazove. Na terenu Vojvodine ubijeno je 13, uhvaceno 15, a predao se jedan odmetnik. Na prostoru Banjaluke u prolece 1945. godine, Ozna je uhapsila Dragisu Vasica, knjizevnika i pripadnika Ravnogorskog pokreta, sa namerom da ga preda centrali u Sarajevu. U hapsenju je, tvrdi Anton Duhacek, ucestvovao operativac Ozne Nebojsa Grebenar, koji je kasnije postao obavestajac SID-a. Kako tvrdi Vasiceva cerka Tatjana, pozivajuci se, upravo na kazivanje Nebojse Grebenara, nacelnika Ozne u Banjaluci, po naredjenju Djure Pucara Starog, zarobljeni Dragisa Vasic je streljan u ovom gradu.

Zavrsne borbe

Poseban problem za Udbu te godine u Srbiji, bile su osvetnicke cetnicke grupe koje su se isticale u vrsenju zlocina prema neduznom narodu. Takve su bile, na primer, grupe cetnika Mose Deljanina u kosaonickom srezu, Svete Milovanovica u gruzanskom srezu, Jordana Cavica u toplickom srezu, Mise Dunjca u trstenickom srezu, Zike Vesica u rasinskom srezu, Cede Ignjatovica, Predraga Nikolica zvanog Geba u takovskom srezu, Rajka Stefanovica u ljubicko- trnavskom srezu, Miroljuba Mitrovica zvanog Pican u crnogorskom i racanskom i Kornila Milovanovica u valjevskom srezu, koje su takodje likvidirane. U ovoj godini bilo je 30 novoodmetnutih cetnika, seljaka-jataka, kao i dezertera. Odmetnici su u Srbiji 1947. godine izvrsili ukupno 308 akcija, ali je zato Udba u Srbiji onesposobila ukupno 648 odmetnika: ubijeno je 238 cetnika, uhvaceno 192, a predalo se 218 odmetnika. Zbog slabih aktivnosti organa drzavne bezbednosti u Crnoj Gori krajem 1946. i pocetkom 1947. godine, ojacale su cetnicke grupe na cak 400 vojnika. Odmetnici su tada ubili brata Veljka Vlahovica, komandanta brigade nekog Masanovica i, po Rankovicevoj proceni, cak zapretili da uzmu vlast. Zato je ministar jugoslovenske policije drug Marko, naredio generalu Jovi Kapicicu da u Titogradu preuzme Ministarstvo unutrasnjih poslova i ostane tamo sve dok ne "... istrebis bandu..." Kako je u medjuvremenu Blazo Jovanovic pohapsio silan narod, uglavnom, jatake, novi ministar je odmah doneo odluku da te ljude pusti kucama, verujuci da ce da shvate da im je bolje da gledaju svoja posla, nego da pomazu cetnike. Tako je i bilo, veliki broj odmetnika se predao. Po Kapicicevom priznanju, likvidirani su samo Krsto Popovic, nekoliko ljudi iz Krnje Jele na Sinjavinama, jedan u Grblju. Ostao mu je jedino Bozo Bjelica, ali je on preko Sandzaka utekao u Srbiju.

Borbu Udbe protiv odmetnika u Srbiji u 1948. godini, karakterise nastavak fizicke likvidacije cetnickih grupa koje su prestale da zagovaraju ostvarenje ideja Ravnogorskog cetnickog pokreta, a prestali su i njihovi pokusaji grupisanja. Jedan od zaostalih cetnickih oficira bio je u Srbiji, na primer, kapetan Vuk Kalaitovic, komandant milesevskog korpusa, koji se kretao na terenima zlatarskog, sjenickog, milesevskog, ariljskog i moravickog sreza, gde je i likvidiran. U Srbiji su u to vreme na terenu postojale jos i grupe: Stanoja Senicica u zickom srezu sa 5 odmetnika; brace Bulatovica i Vlahovica u jablanickom sa 5 cetnika; Branislava Raketica zvanog Gembez u studenickom i desevskom; Milana Stefanovica zvanog Zandar u ljubicko-trnavskom srezu sa 5 cetnika; Milomira Cebica u valjevskom i crnogorskom sa 4 cetnika; Stanoja Zdravkovica u rasinskom i krusevackom sa 3 cetnika; Milana Lopuzica sa 4 cetnika; Ostoje Ostojica u valjevskom i racanskom sa 3 cetnika; Milana Milanceta Petrovica u paracinskom srezu sa 4 cetnika i drugi pojedinci. Dakle ukupno na teritoriji Srbije bila je 21 cetnicka grupa. U toku godine od strane pripadnika Udbe ubijeno je 117, uhvaceno 64, predalo se 30 odmetnika, dok je jedan cetnik umro u odmetnistvu prirodnom smrcu. Cetnici u sumi, izvrsili su 62 akcije i 16 ubistava.

U to vreme na tromedji izmedju Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije ostalo je nelikvidirano nekoliko cetnickih grupica. Zbog toga se pojavila potreba za objedinjavanjem i koordinacijom operativne aktivnosti organa gonjenja. Udba za Jugoslaviju preuzela je ulogu rukovodjenja svim akcijama na likvidaciji cetnika na ovom prostoru. Na teritoriji Srbije pretezno su boravile grupe pod komandom Boze Bjelice i Srpka Medenice. Ovaj prvi se neko vreme skrivao u selima oko Prokuplja. Toliko je bio drzak, da je jedne noci upao u kucu Draga Stikovica, nacelnika gradske Udbe i ukrao mu pistolj i masinku. Za Bjelicom i Medenicom su angazovane znatne snage Udbe i Narodne milicije, koje su trebalo da izvrse ovaj zadatak. Pored intenzivnog stvaranja obavestajne mreze radi uspesnog otkrivanja pojedinaca koji pruzaju pomoc odmetnicima i samih odmetnika, pored oficira iz mesnih Opunomocstava, na teren su poslati i oficiri Udbe za Srbiju. Novodosli oficiri su rasporedjeni u milesevskom, pribojskom, zlatarskom, zlatiborskom, racanskom i uzickom srezu. U toku i do kraja 1951. godine ubijeni su Bozidar Milic Bjelica i Srpko Medenica i njihove grupe cetnika. U ovoj operaciji bilo je angazovano oko trideset operativnih oficira,a medju njima najistaknutiji je bio dr Milan Dragutinovic. Te godine, na primer, u Vojvodini je ubijen samo jedan odmetnik, kao i u Nisu, Kraljevu i Uzicu, dok ih je u Valjevu stradalo jedanaest, a u Zajecaru cetvorica. Poslednji odmetnik medju cetnicima Bjelice i Medenice bio je Vladimir Sipcic, koji je ubijen 29. jula 1957. godine od organa unutrasnjih poslova u Bijelom Polju u Crnoj Gori.

 
Obavezan otkup
Druga vrsta terora Udbe bili su progoni seljaka zbog obaveznog otkupa, koji je intenzivno trajao od 1946. do 1947. godine, a zatim produzavan i do 1953. najvise u Srbiji, odnosno Vojvodini, a u Hrvatskoj samo u Slavoniji. Jos u vreme donosenja zakona o zadrugarstvu i otkupu u Skupstini FNRJ vodja levih zemljoradnika, dr Dragoljub Jovanovic javno je istupio protiv donosenja propisa kojima se ukida seljacka autonomija. Licno Josip Broz Tito je, po secanju Milovana Djilasa, naredio da se Jovanovic uhapsi i osudi. Kada je Aleksandar Rankovic primetio da je tesko naci krivicu za Jovanovica, Tito se obrecnuo i naredio da krivicu treba stvoriti, ako je nema. Bilo je kako je Tito rekao. Akcija obaveznog otkupa je u sustini bila politicka i odbornicka akcija kolektivizacije i socijalizacije sela, koja je sprovodjena koriscenjem i drzavne prinude, pa su joj se seljaci i oruzjem suprotstavljali. Samo u jednoj kampanji skupljanja razreza od seljaka u Vojvodini, zapisano je u arhivi CK KPJ, bilo je 94 slucajeva maltretiranja i prebijanja zemljoradnika. Posledice ove, nezgrapno vodjene politicko-policijske akcije je bilo vise ubistava seljaka, ali i odbornika i aktivista, kao i pljacki koje su vrsili odmetnici po nagovoru seljaka iz sredina koje su bile pogodjene ovim merama. Jednog dana sredinom cetrdesetih, dok je Komisija za razrez poreza i otkupa zasedala u Bezaniji kod Beograda, neko je prisao iz mraka i kroz prozor mesne zajednice osuo paljbu iz masinke. Svi clanovi komisije su pobijeni. Slobodan Penezic je hitno naredio istragu, koja je utvrdila da je na poreznike pucao najbogatiji seljak iz Bezanije, samo zato jer je dobio preveliki razrez. U belickom srezu, na primer, jedna grupa imucnih seljaka uporno je zahtevala od cetnika da ubiju odbornike MNOO-a, a koji su se narocito isticali u akciji otkupa poljoprivrednih proizvoda. Slicnih slucajeva bilo je u dobrickom i trnavskom srezu. Kada je sef Ozne u Krupnju pohapsio desetak seljaka zato "... sto nisu hteli u zadrugu...", da bi sprecio krvoprolice, Slobodan Penezic je naredio da se nacelnik politicke policije smeni, a pohapseni ljudi oslobode. U razgovorima sa novinarom Slavom Djukicem pisac Dobrica Cosic je izneo jedno svoje neprijatno iskustvo:

"... Strasan period, zaista. Danas apsolutno neshvatljivog drzavnog terora nad seljastvom, u stvari, nad svojim narodom. Ne samo sto je davan razrez na otkup zita i mesa, nego i vune, perja, cak i tursije. Mnogi seljaci su morali da lutaju po zemlji i da pozajmljenim parama dokupljuju zito, da bi ispunili razrezani namet. U prvom petogodisnjem planu, gotovo smo posekli sume u Srbiji. Stvarnost je bila u nepodnosljivom sudaru sa nasom ideoloskom fikcijom. Nasa partizanska obecanja narodu, malo u cemu su bila saglasna sa nasom praksom. Hapsene su partizanske pristalice samo zato sto nisu mogle da ispune nametnutu i nepravednu obavezu. U mom trstenickom srezu, kako sam naknadno cuo, u to doba otkupa hapseno je ili saslusavano oko devet hiljada ljudi. Sramoceni su i vodjeni u zatvor najugledniji domacini, upravo oni ljudi koji su partizanske ilegalce cuvali, zrtvujuci svoje porodice cetnickim odmazdama. Uplasena lica, moji seljaci i ratni saradnici, pitali su me: ? Zar i ovo dozivesmo od vas i tebe Dobrice??

Progon seljaka bio je narocito izrazen u Vojvodini. Kontrolu sprovodjenja ove drzavne akcije preuzela je jugoslovenska, odnosno srpska i hrvatska Ozna tj. Udba. U toj akciji je stradalo, u samoj Srbiji, oko 40.000 seljaka. U Vojvodini je, prema podacima Prvoslava Marica, autora dokumentarnog filma o prinudnom otkupu, konfiskovana imovina oko 13.000 domacinstava. To je, medjutim, bila greska, i KPJ, i Ozne tj. Udbe, a i KOS-a, jer ti ljudi nisu pocinili nikakvo krivicno delo. Njima je sudjeno na licu mesta iz politickih razloga, zato sto nisu prihvatali osnivanje zadruga, staljinistickih kolektiva, koji nikada nisu zaziveli. Rukovodstvo u srpskoj Udbi se, kaze dr Obren Djordjevic, sa tim nije slagalo. Kako o tome srpska tajna policija nije ni odlucivala, Penezic i rukovodstvo Srbije moralo je da radi sto mu je naredjeno, jer je generalnu odluku o otkupu, tacnije oduzimanju hrane sa sela, doneo partijski i drzavni vrh. Celokupni sistem otkupa bio je centralizovan i organizovan odozgo nadole. Centralni organi su razrezivali kolicine stoke, zitarica i vune po republikama, ove su razrez slale u okruge, a okruzi su uzimali od seljaka, i to imucnijih, po selima sve sto su nasli na imanju. Na pocetku 1947. godine ta akcija je vodjena sa parolom: "Mi radnicima zito, radnici nama industrijske proizvode!"

Zakonski otkup je regulisan, te godine, dvema uredbama vlade FNRJ, koje su predvidjale mogucnost da seljak prodaje svoje robne viskove, da za njih dobija tackice, kojima moze da pazari industrijsku robu u drzavnim prodavnicama.

U citavoj Jugoslaviji bilo je predvidjeno da se te godine otkupi 633.240 vagona zita, i to najvise u Srbiji - 481.180, odnosno Vojvodini - 303.421 vagon. Hrvatska je trebalo da proizvede samo 108.250 vagona, a Makedonija samo 23.280 vagona zitarica. Kako kupovna snaga radnog naroda u gradovima nije postojala, i kako seljak nije imao mogucnosti da kupi nepostojecu industrijsku robu, to se ovakav sistem otkupa pretvorio neminovno u drzavni harac iz koga se hranilo, po planu Privrednog saveta FNRJ, najmanje pet miliona gradjana. Zbog toga je citava akcija prerasla u politicku borbu protiv "kulaka", cime je dobijen ideoloski i socijalni alibi za nasilje nad seljacima. Seljacke pobune izbile su, prvo u Dolovu, pa u Knezici kod Banjaluke, a zatim je u Vrbasu doslo do velikih demonstracija. Taj drzavni harac bio je najjace izrazen upravo u vreme sukoba Beograda i Moskve 1948. kada je Jugoslavija naglim uvodjenjem kolektivizacije sela, htela da dokaze SSSR-u da je i dalje drzava Staljinovog tipa. O tome je na Trecem plenumu CK KPJ javno govorio Jovan Veselinov 30. decembra 1949. godine:

?... Stalno zakasnjavanje u sprovodjenju potrebnih mera otkupa i kolektivizacije doveli su nas dotle da smo poceli sa konfiskacijom. U Vojvodini je izvrseno oko hiljadu konfiskacija, od toga 160 totalnih i to prema ljudima koji nisu mogli izvrsiti svoje obaveze. To je prosto bila politika raskulacenja. Mi smo to cinili da bismo izvrsili plan, a tako je i moralo. No bilo je tu i gresaka, ljudi su gubili nerve, samarali, vukli za brkove...?

Tito, predsedavajuci, je seretski dobacio: "Nekome malo stavljali i pistolj u usta..." Zbog otkupa, u svakom srezu sedeo je po jedan oficir Udbe da kontrolise prikupljanje zita. To se, medjutim, pokazalo kao slabo sredstvo u otvorenom ratu protiv seljaka. Mnogo kasnije, pojedini politicki policajci razocarali su se u Udbu i drzavu, kada su saznali da je hrana koju su seljacima otimali od usta, slata kao bratska pomoc Albaniji, Grckoj, Rumuniji. Udba je, medjutim, bila rigorozna. Kada je u selu Lolovo kod Panceva, gde su se seljaci pobunili, pala je i krv, Mile Milatovic, pomocnik nacelnika srpske tajne policije nalozio je Slobodanu  Uci Krsticu da odmah ode u to selo i sredi situaciju. Kako se pobuna nije smirivala, opunomocenik Udbe za Pancevo je izvadio revolver, ali su mu ga seljaci oteli. Na to je i sekretar Komiteta potegao oruzje i ubio trojicu. Ova tragedija politicarima nije znacila nista. "Odozgo" je i dalje vrsen pritisak i na partijske aktiviste, ali i na radnike Udbe, da su neki od njih, u nemogucnosti da izvrse predvidjeni otkup, izvrsili samoubistvo.

Srpski seljaci i danas pamte ko im je oteo zemlju i imovinu, a posebno ko ih je nocu odvodio na saslusanja i tukao. Represalije, koje su sprovodili mesni aktivisti, zajedno sa inspektorima Udbe i milicije, bile su surove i, gotovo, monstruozne. U selu Ratkovo "kulake" su drzali za noge na vrhu crkvenog tornja i pretili im da ce ih ispustiti, ako ne potpisu da sve imanje i kucu predaju zadruzi. Perica Novakovic, Mile Obreski, Sava Vojnovic su, po secanju Maksima Kereckog, u Batajnici zatvarali paore u tesnu kancelariju i toliko lozili furunu, dok ljudi nisu popadali u nesvest od vrucine. Aktivista Panta Kikos iz backog Kovilja, vitlao je seljacima punim pistoljem oko glave i vikao: "Bog, Tito, pa ja! Daj ruku, upisi se u seljacku radnu zadrugu, pa neces imati obaveze, ako neces, oteracu te na robiju, konfiskovati sve, pa cak i ono najmilije!"

Njegov zastitnik je bio major Udbe Steva Strbac iz Zablja, koji je precutno gledao kako trojica milicionara seljaku Miki Paunovicu, starini od sedamdeset godina, cupaju brkove. U selu Ba, vrseni su nocni upadi i simulirana tajna streljanja ljudi, samo da bi se seljani zaplasili i naterali da ulaskom u zadrugu dokazu da nisu uz Drazu i Staljina vec uz Tita, priseca se seljak Momcilo Popovic. Zbog pretnji i paljevina letine i stale, ovaj seljak se zalio i Miletu Milatovicu u Udbi Srbije, mada je hteo da ide i kod Tita, a ovaj ga vrati u Opunomocstvo srpske tajne policije u Ljig, gde ga saceka razrezivac obaveza Radisa Matic. Tako se Popovic uverio da se otkup vrsio u tom krugu izmedju mesne vlasti i Udbe. Planski otkup u Ljigu je obuhvatio sve zivo i nezivo: zitarice, meso, pasulj, mleko, stoku, stvari, vunu. Uzimana je poslednja saka brasna i poslednja kasika masti, cak i ekseri sa zida. Predavalo se, na primer, drzavi kilo vune po ovci. Sve sto si imao, bilo je kontrolisano i javno i tajno. Ovce su nam brojane i danju, ali i nocu. Tako se jednom desilo da je neki aktivista kod Budimira Djirjanovica brojao ovce nocu, pa izbrojao i jednu kozu kao ovna. Sutradan je domacinu sa 11 ovaca i kozom bilo razrezano da preda 12 kila vune. Nije aktivista hteo da prizna da je pogresio, lakse je bilo naterati Djirjanovica da nabavi jos kilo vune. Tada je i nastala seljacka vrabac-pesmica "Ide kulak i drzavu kune, sto na kozu uze kilo vune".

 Slobodan Krstic Uca, jedan od bliskih Krcunovih saradnika, iskreno je bio zaprepascen idejom o seoskim zadrugama. Neko vreme je uspevao da toga postedi svoje rodno mesto Jarmenovce, izgovarajuci se pred pretpostavljenima da u tom planinskom kraju ne postoje elementarni uslovi za primenu novih tehnickih dostignuca, pa kolektivizacija nema nikakvog smisla.

Cazinska buna

Ustanak seljaka

Kada je krajem aprila 1950. godine, Udba u Banjaluci dobila dojavu od saradnika sa terena, da se u Cazinu priprema "ustanak seljaka", citava politicka i policijska garnitura Bosne i Hercegovine se digla na noge. Opasnost od seljacke pobune zbog nasilnog uclanjivanja u drzavne zadruge, procenjena je kao "neprijateljska", jer su se seljaci potajno naoruzavali, spremali za ustanak sestog maja i jer su ih vodili, prvenstveno Srbi sumnjivog politickog opredeljenja. Kao kolovodju Udba je registrovala prvoborca Milana Bozica, zemljoradnika iz sela Trzac kraj Cazina i njegovog sina Nikolu, koji je bio zaduzen za obavestavanje seljaka u Cazinskoj krajini. Plan im je bio, kako je to Udba rekonstruisala, da pobunjeni seljaci iz okolnih mesta, zauzmu grad Cazin i ucenom od vlasti u Beogradu zatraze oslobadjanje od obaveze stupanja u drzavne zadruge. "Ustanici" su, medjutim, uspeli da zauzmu samo selo Trzac i u njemu stanicu milicije. Na tu seljacku bunu, Udba iz Banjaluke je odgovorila slanjem, naoruzane do zuba, jedinice Knoja, pod komandom Ostoje Mijica i specijalnog poverenika Ratka Ilica. Zadatak Udbe je bio da se seljaci milom vrate u svoja sela ili silom pohapse, zatvore, osude i oteraju na robiju. Zaplaseni silnom vojskom seljaci su se brzo predali, dok su njihove vodje otac Milan i sin Nikola Bozic pobegli u sumu. Udbin oficir Ratko Ilic zauzeo je kucu Bozica, zarobio majku i zenu Milanovu, pa je on sa sinom morao da se preda, da mu porodica ne strada. Pored svih uveravanja Udbe da se Milanu i Nikoli nece nista dogoditi, Udba ih je posle hapsenja predala Armiji. Vojni sud u Cazinu je radi opomene i zastrasivanja seljaka, osudio Milana Bozica i njegovog pomocnika Aliju Mujkica na smrt, a ostale srpske seljake na kazne zatvora. Dr Darko Bekic, zagrebacki naucnik, istrazujuci po americkim arhivima tek 1986. godine je objavio podatak da je u seljackim pobunama u Cazinu i Smederevu tajna policija i milicija oduzela dvadeset i sedam zivota.

Драгиша Васић (Горњи Милановац 2. октобар 1885 - јун 1945, Бања Лука), је био српски књижевник,академик и адвокат.

Биографија

Као младић послат је на школовање у Београду. Пре почетка Првог светског рата студирао је књижевност и права. Био је угледни професор књижевности и правник у Београду. Ипак, одбацио је права и посветио се једино књижевности. Био је добар писац и песник. Рано је остао удовац. Прва жена му је била кћи председника Српске владе др Ивана Рибарца. У Први светски рат је отишао са чином резервног поручника војске краљевине Србије, да би се из рата вратио са чином мајора у резерви. Драгиша Васић је био велики поборник организације „Црна Рука“. Протествовао је код тадашњег председника владе Пашића да се генерал Драгутин Димитријевић Апис пусти на слободу. После Солунског процеса заоштрио је односе са државом. По завршетку рата, одлази у Горњи Милановац и наставља да се бави књижевношћу.

Бавио се писањем и историјских дела. Овековечио је бурни Мајски преврат и убиство последњег Обреновића у својој књизи „ Деветсто трећа“(1920). Детаље о убиству последњих Обреновића дао му је поручник Михаило Вемић који је једва извукао живу главу на Солунском процесу. Прелаз Српске војске преко Албаније овековечио је у својој књизи приповедака "Утуљена кандила"(1922). Комунистичком покрету се замерио својом књигом „Црвене Магле“ (1924). Васић је сматрао да је комунизам тренутна појава и да ће врло брзо нестати.

Драгиша Васић одлази у Москву 1925. године. Ту је упознао своју будућу супругу. Из тога брака родила му се ћерка Татијана. Заједно са будућом супругом враћа се поново у Београд где она почиње да предаје књижевност у једној београдској гимназији. Као једног од угледнијих човека тога времена, додељена му је титула Академика, а врло брзо Драгиша Васић постаје потпредседник Српског Културног Клуба са средиштем у тадашњем Капетан Мишином здању, одмах по његовом оснивању у Београду 1937. године. Ту се употнао са будућим поборником четничког покрета др Стеваном Мољевићем, који је био председник Бањалучког одбора клуба.

По почетку Априлског рата нашао се на пропутовању по Црној Гори. Одмах након капитулације Југословенске војске, Васић одлази у родно место и повлачи се из јавног живота. По формирању првих партизанских одреда у Таковском срезу, Драгиша Васић, бојећи се да ће пасти у њихове руке и да ће настрадати због својих предратних полемика одлучује да се приклони организацији пуковника Драже Михаиловића.

Из свог села пише неколико писама на Равну Гору. По наређењу пуковника Михаиловића, мајор Миодраг Палошевић и поручник Звонимир Вучковић долазе воловским колима по њега преобучени у сељаке половином августа 1941. Већ 17. августа Драгиша Васић стиже у штаб Драже Михаиловића у место звано Бабина Глава на Равној Гори. Пуковник Михаиловић је добро знао предратне заслуге Драгише Васића па га је убрзо уврстио у свој штаб као политичког делегата. Васић је почео да политички уздиже четнички покрет. Убрзо, пуковник Михаиловић поставља Васића за свог личног делегата, а затим и за политичког делегата читаве Врховне Команде. Драгиша Васић се апсолутно противио предлогу пуковника Михаиловића да се Краљевска Југословенска војска преименује у Српску Војску, објашњавајући да има већи број официра који су Хрвати, Муслимани и Словенци, те да је четнички покрет само наставак неуспелог априлског рата старе југослковенске државе. Драгиша Васић се својим залагањима и предлозима врло брзо наметнуо пуковнику Михаиловићу.

За време привремене сарадње партизанских и четничких одреда у западној Србији, Васић је у својству четничког делегата за политичка питања био присутан на свим састанцима. Тако је на другом састанку препознао покрајинског секретара за Ваљевски округ Милоша Минића, несвршеног адвоката из Чачка који се представљао под лажним именом.

По заузећу Горњег Милановца септембра 1941. Драгиша Васић преузима уређење првог листа ЈВуО под називом "Слобода или смрт". Васић је свој целокупшни боравак на Равној Гори од половине августа па све до краја октобра брижљиво бележио у својој првој историји. Васићева „Историја Равне Горе“ је била куцана на писаћој машини и имала је 600 откуцаних страна. Васић је започео своју књигу кратком историјом саме Равне Горе, затим априлским сломом и капитулацијом, организацијом Драже Михаиловића, преговорима са партизанима и своја запажања. Будућа секретарица партизанског чачанског одреда је била особа која је куцала Васићеву историју. Ова историја остала је негде у Србији после повлачења главине четничких одреда децембра месеца 1941. Васић је сакрио да не би пала Немцима у руке. Поред књиге, сакривена је и прва скица грба Четничке Врховне Команде у пећини на Равној Гори коју су Немци пронашли и уништили.

Након повлачења Четничких снага из Србије крајем 1941. одлази у Црну Гору. Стално је био присутан у Врховни Штаб пуковника Михаиловића у Шеховићима код Колашина. По формирању Врховне Команде ЈВуО 27. јуна 1942. Васић је заједно са др Стеваном Мољевићем био задужен за пропаганду. Све до краја рада у четничкој Врховној Команди сматран је за другог човека Равногорског покрета, одмах после генерала Михаиловића. Међутим водећу улогу у четничком покрету почиње полако од 1943. да стиче др Стеван Мољевић. Драгиша Васић је једно време био ван политичих домашаја и боравио је у Гружи коју је држао легализовани одред капетана Предрага Раковића.

Нови подстрек Драгиша Васић добија на Светосавском конгресу у село Ба, близу Љига у другој половини јануара 1944. Драгиша Васић је отворио Конгрес са балкона основне школе Краљица Марија у село Ба пред великом скупином народа. На Конгресу је изабран за члана Централног Националног Комитета (ЦНК), а затим и за секретара Извршног одбора ЦНК. У ЦНК вршио је функцију председника правног и законодавног одбора.

На следећем састанку четничких првака у родном граду генерала Михаиловића 21. октобра 1944., Драгиша Васић је предлагао да се четнички покрет мора очувати по сваку цену. Васић је одбио предлог потпуковника Павла Ђуришића да главнина снага крене у Црну Гору, последне Јадранску обалу и дочека искрцавање савезника. По разлазу са Дражом Михаиловићем, Драгиша Васић напушта четнички штаб код Лознице почетком априла 1944. и са пуковницима Остојићем и Лалатовићем креће преко Дрине у Босну.

Драгиша Васић је био један од ретких четничких бегунаца кога није снашла судбина Лијевче Поља. Са нешто од преко стотину војника и официра одбио је да поверује у гарантије Секуле Дрљевића са Усташама и окренуо натраг према Бања Луци. Међутим ту је колону спазила и опколила бригада Корпуса Народне Одбране Југославије (КНОЈА). Драгиша Васић је одмах признао ко је и шта је. По наређењу министра за Босну и Херцеговину у Влади ДФЈ-а Ђуре Пуцара-Старог одведен је и затворен у Бањалучкој гимназији. Његово заточење нигде није јавно објављено, па су сви мислили да га је снашла судбина Остојића, Ђуришића и Лалатовића у Јасеновцу. То је посведочила његова ћерка Татијана Васић. Једино је знала да јој је отац жив и да није страдао у Јасеновцу. У међувремену, постојале су индиције да су Васића спремали да буде сведок на суђењу Драже Михаиловића. Међутим, по наређењу Ђуре Пуцара Старог Драгиша Васић је изведен на тајно суђење у Бања Луци почетком јуна 1945. По кратком поступку, осуђен је на смрт као главни идеолог четничког покрета Драже Михаиловића. Стрељан је истог месеца у истом граду.

Записници са суђења и пресуда нигде не постоје. У литературама је протурана вест да је Васић страдао у Јасеновцу заједно са осталим похватаним четницима на Лијевче Пољу. Неки аутори су отишли толико далеко да су писали да је Васић уствари замењен за неке похватане Усташе на основу погодбе које су имали Народноослободичачки покрет и Усташка држава пред крај рата, па је тако доспео у комунистичке руке. На основу тих уговора, Комунисти су пустили неке веће Усташке личности да слободно беже Запад док они не затворе потпуно обруч.

РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ настао је у току последњег рата и ратних збивања на нашем простору од 1941-1945. године. Своје постојање засновао је на НУЖНОСТИ СПАСАВАЊА српског народа од потпуног уништења. Српски народ расељен по свим крајевима Краљевине Југославије био је биолошки угрожен, прво ратом и свим недаћама, које рат сам по себи доноси, а с друге стране, бројним српским непријатељима, који, користећи ратне околности, налазе могућност за остварење свога циља - уништење српског народа.
Хитлеров националсоцијализам, као носилац монструозне расне идеологије, подстакнут мржњом због српских победа у I светском рату, показао је своје злочиначко лице у масовним убијањима недужних Срба.
Злочини, до тог времена, незапамћени по бруталности, садизму и броју убијених, учињени од усташа, исламских фундаменталиста, хортијеваца, балиста и бугарских фашиста представљали су изузетну опасност по биолошки опстанак српског народа.
Посебна и катастрофална несрећа по српски народ била је Комунистичка партија Југославије. Заснована на сумњивим економским тезама, на негацији проверених духовних и друштвених вредности, вођена светским авантуристима, васпитаваним на курсевима Коминтерне, ова партија користећи тренутке потиштености поробљене земље, перфидном пропагандом и својим оружаним јединицама намеће српском народу грађански рат са свим последицама братоубилаштва. Данас је јасно и историјски доказано да је Комунистичка партија Југославије искористила трагично стање српског народа за време рата у циљу преузимања власти по сваку цену, без обзира на људске жртве и материјална разарања.
На жалост, Југословенска војска у отаџбини под вођством ђенерала Драгољуба - Драже Михаиловића била је изложена, у исти мах, контроверзним оценама савезника, посебно Енглеза, који нису хтели да разумеју свесрпску ситуацију. Препуштајући се и наседајући комунистичкој пропаганди у погрешном уверењу да штити своје интk7;ресе, као и дозволивши да буде обманута тенденциозним обавештењима разних информативних служби, влада Винстона Черчила неправедно је оценила настојања и борбу Југословенске војске у отаџбини као борбу за великосрпску хегемонију.
Последице таквих схватања и неодговорног и нечасног односа према Србима, као провереним пријатељима, узроковале су улазак совјетских тенкова у Југославију, победу комуниста и њихову страховладу.
РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ је дакле, настао у вихору рата, у најсудбоноснијим данима по српски народ у целини. Од свог оснивања свесрдно подржан од истинских родољуба, патриотски расположене интелигенције, огромне већине српских сељака и родољубиве омладине, Покрет је своје постојање засновао на:
- славним, слободарским традицијама српског народа кроз његову целокупну историју,
- тековинама, искуству и сазнањима проистеклим из херојске и ослободилачке борбе ЈВуО под вођством ђенерала Драже Михаиловића, од које је зависио биолошки опстанак, као и државна и политичка судбина српског народа,
- на демократским тековинама српске демократске прошлости и савремености, чиме се руководила ЈВуО, а о чему сведочи низ докумената међу којима је и Резолуција Конгреса у селу Ба, усвојена на Светог Саву 1944. године, као синтеза укупних политичких тежњи свих српских демократских настојања.
Имајући у виду да је од оснивања РАВНОГОРСКОГ ПОКРЕТА прошло скоро пола века, да су бројна писана документа донета у ратним условима, РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ наставља данас своју делатност на реорганизованим и савременим поставкама модерног друштва, која проистичу из најмодернијих достигнућа и искуства савремене науке о људском друштву, уважавајући при томе препоруке и праксу демократских заједница у свету. Разуме се, по себи, да се РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ не одриче своје прошлости, већ да на њу гледа са великим поносом и да са изузетном чашћу и доследношћу од ње преузима све оно што је било, јесте и што ће бити у свеопштем интересу српског народа.
Доследно таквим ставовима РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ жели да јавности саопшти своја основна опредељења и политичко - друштвене погледе којима ће се руководити у свом предстојећем раду:
- људско друштво не може напредовати ако у њему не влада мир, сарадња и равноправност међу народима заснована на људској и социјалној правди и економском прогресу свих друштвених слојева. У том смислу одавно прокламоване људске слободе, лично здравље и лични интегритет не смеју бити угрожени ни у ком случају. У категорију таквих права спада и право грађанина на апсолутну политичку сигурност, уколико својим личним интересима не угрожава интересе целине.
- прихватајући у свему основна начела, ставове и циљеве Организације Уједињених Нација, РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ посебно инсистира на човековом ослобађању од страха.
- РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ сматра да ниједан приватни интерес не може бити изнад интереса заједнице као целине.
- РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ изјављује да циљ његовог делања није борба за освајање власти, већ ће све своје снаге усмерити ка духовном, моралном, националном, социјалном, економском и културном препороду српског народа.

Чегарски корпус равногорског покрета - горски штаб 64.      
чегарски корпус горски штаб бр. 64.
1942. – 1944.


чегарски ( нишки ) корпус г. Ш. 64. Распоред јединица и командни састав :
-командант мајор милован поповић ( херберт )
-заменик ком. Кап. Мирко ћирковић ( милер )
-нач. Штаба кап. Михаило благојевић
бригаде у саставу чегарског корпуса :
- сврљишка бригада ( к- дант. Пор. Мирко ћирковић )
-белопаланачка ( к – дант. Кап. Сава поповић )
1. Нишка бригада ( к- дант. Пор. Петар беговић )
( поручник ратко несторовић )
2. Нишка бригада ( сувопланинска или заплањска бригада)
( командант поручник / капетан мирко ћирковић )
3. Нишка бригада ( чегарска )
( командант капетан алекса поповић )
- железничка бригада
- ђачки ( студентски ) батаљон чегарског корпуса.
јан / 1942 . К- дант. Мајор александар видановић ( еуген )
заменици пеш. Потпоручници мирко ћирковић и мирко стефановић , начелник штаба писарев.
6. Јан / 1942 . П. Пор. Мирко ћирковић долази у село љуберађу и држи неколико равногорских скупова и састанака.
23. Март / 1942 . Поручник мирко ћирковић прелази демаркациону линију код беле паланке , и на говору изјављује :
„ бугари врше терор над србима и ударају намет порезима,бришу српска имена и називе. Виђенији трговци и активни официри шурују са бугарским окупаторима. У пироту су наши националисти успели успешно да разбију ћелију комунистичке партије, тек их сада има десетак ! “
април / 1942 . Поручник мирко ћирковић долази у ниш, а касније и у београд , и успоставља везе са јвуо и равногорским покретом . Од др. Милана шијачког у нишу добија инструкције око оснивања равногорске организације у пироту и понишављу , с тим да пор. Мирко ћирковић преузме команду над горским штабом бр. 45.
25. Април / 1942. Бугарска полиција у пироту хапси групу симпатизера и активиста равногорског покрета , међу којима и пор. Мирка ћирковића , видена андрејевића , димитрија ђорђевића . Све их спроводи у логор за политичке затворенике у бугарској .
крајем априла / 1942 . У нишу је одржан састанак равногорског покрета , присуство су узели др. Милан шијачки ( од 1944. Обласни командант јвуо у нишкој области ) , капетан миленко рељић , мајор александар видановић . Мајору видановићу је поверена организација јвуо у понишављу ( нишавски , белопаланачки , царибродски и лужнички ).
након тога кап. Миленко рељић и мајор александар видановић са неколико официра одлазе пут заплања , које је тада 20. Феб. – 25. Марта 1942 . Било очишћено од комуниста .
мајор видановић од кап. Рељића добија печат горског штаба 64. Након тога долази у село штрбовац у име равногорског покрета и свраћа у дом стамена маринковића у пратњи милоја видојевића , градимира миленковића и многих других.
први носиоци отпора у области заплања билу су активни пешадијски официри јвуо . У заплање су почетком 1942. Дошли официри који се нису мирили са окупацијом . Нису се предали окупатору, него су храбро одолевали и отпочели борбе у шумама и планинама заплања за слободу србије .
вође равногорске организације у заплању били су мајор александар видановић и два пешадијска поручника мирко ћирковић и поручник мирко стефановић. Чланови горског штаба 64. Обилазе села и контактирају са повереницима у равногорским одборима . Издају листове и прогласе у име г. Ш. 64. :
проглас српском народу 1942.
друго писмо из врховне команде ( горског штаба бр. 1 )
равногорске листове горског штаба 64. :
слобода или смрт
лист за народ
видовдан бр. 1. – бр. 3. Са слоганом верни краљу и отаџбини непоражени официри и војници јвуо. Горски штаб бр. 64.
седишта горских штабова била су у селима ступница са командантом мајорем милованом поповићем ( хербертом ) и у селима мали и велики вртоп са командантом алексом петковићем. Изнад села велики вртоп, горски штаб је учествовао у великом окршају код места ракош , где је заплањска бригада под командом капетана петковића 1943. Потпуно разбила комунистичку банду , која је покушала са заробљеним бугарским оружјем да удари у бок равногорцима.
том приликом је наишла на јак отпор јвуо. Односно заплањску бригаду, која је потпуно уништила чету партизанских бандита . Податке смо добили од г. Петра марковића који је у то време био припадник заплањске бригаде , иначе наредника жандармерије под командом капетана алексе петковића и мајора миливоја китановића- грете . Сведочанство прибележено 30. Августа 1998 . У селу велики вртоп . У спомен погибије бандита на ракошу подигнут је након рата спомен дом са огромном петокраком и спомен плочом од преко 60. Бандита , који су упали у замку спремних војника јвуо. Горског штаба бр. 64. Нажалост г. Петар марковић је преминуо 2003 г. Нека му је вечна слава и хвала .


равногорски покрет у нишу , први активни организатори др. Милан шијачки и драгољуб црвенић – ганди.
март / 1942. Капетан миленко рељић долази из реона горњег милановца. У нишу се оснива равногорски комитет на чијем челу се налази драгољуб црвенић – војин , који има директне контакте са ђенералом драгољубом михаиловићем и горским штабом бр. 1. На равној гори .
новембар- децембар / 1943. Оснива се сврљишка бригада чегарског ( нишког ) корпуса г. Ш. 64. Заклетва и освећење бригаде врши се у селу галибабинац. Командант капетан мирко ћирковић, који се успешно вратио из бугарског затвора.
чегарски ( нишки ) корпус јвуо. Горски штаб бр. 64. 1943. Г.
сврљишка бригада.
нишавска ( белопаланачка ) бригада.
прва, друга, трећа нишка бригада.
железничка бригада.
од 1943 . Оснива се ђачки ( студентски ) батаљон чегарског корпуса .
до новембра 1943. Командант мајор милован поповић који је дошао из околине крушевца,а након њега команду над чегарским корпусом г. Ш. Бр. 64. Преузима капетан мирко ћирковић који је родом из пирота. Начелник горског штаба поручник михаило благојевић, штабски интендант живота николић. Главни организатор оружаних снага и отпора у нишком крају био је капетан мирко ћирковић, к- дант чегарског корпуса и горског штаба бр. 64. У пролеће 1943 г. На месту горуње у околини лукова формирана је сврљишка бригада чегарског корпуса, која се састојала од четири батаљона добро наоружаних и обучених равногораца под командом капетана мирка ћирковића.
крајем јесени 1943. Капетан мирко ћирковић по наређењу горског штаба бр. 1. Одлази натериторију заплања и формира заплањску бригаду . Када након тога кап. Ћирковић преузме команду над целим чегарским корпусом , команду над заплањском бригадом преузима поручник радован поповић из житорађе. Док је кап. Ћирковић командант бригаде, поручник поповић је командир 1. Батаљона заплањске бригаде. Заменик команданта бригаде је пор. Миладин а. Петковић. Након поручника радована поповића , команду преузима младен марјановић из села чукљеник. Командир 2. Батаљона заплањске бригаде је миливоје златановић – мика , који се 1944. Истакао спашавањем америчких авијатичара и падобранаца код горње студене. Командир 3. Батањона је драгољуб јовановић из банцарева . У то време седиште горског штаба и 2. И 3. Батаљона се налазио у селу сопотница и калетинац, а седиште 1. Батаљона у селу русна.
трећа нишка бригада , командант поручник алекса поповић из села великог вртишта,први батаљон под командом пор. Владе анћелковића из мрамора . Други батаљон под командом петра здравковића из села горње драговље,трећи батаљон под командом пор. Бошка матића из села бежишта .
железничка бригада , поникла из железничког батаљона чегарског корпуса , у другој половини 1943. Са седиштем у селу горње власе.

податке и сведочанства о деловању чегарског корпуса прикупио историјски савет општинског одбора равногорског покрета из ниша.

[Edit by SerbianFighter: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]
 

НОВА КЊИГА О ЂЕНЕРАЛУ ДРАЖИ И СТРАДАЊУ СРПСКОМ     
У издању јагодинског "Гамбита" и ''Равногорског Покрета'' коначно преведена књига угледног француског новинара Жана Кристофа Буисона - о Дражи Михаиловићу

Херој кога су издали савезници

Биографија генерала Михаиловића, из пера угледног француског новинара, Жана Кристофа Буисона, иначе историчара по образовању, вишеструко је важна биографска књига, и у домаћим и у међународним оквирима. Она на један сугестиван, научно утемељен и објективан начин, прати животни пут генерала Михаиловића, са свим неопходним увидима у његову богату војну каријеру, анализује његову ратну биографију и осветљава његову трагичну судбину. Врстан историописац, елегантног француског стила, Буисон је успео да кроз Михаиловићеву биографију осветли читаву једну епоху, у којој је његов јунак несумњиво жртва светских околности изазваних тектонским поремећајима на политичком и идеолошком плану.
У доброј сразмери, у овој заиста узорно написаној биографији, дате су опште околности југословенске и европске стварности од балканских ратова до првих година комунистичке владавине, вешто испреплетене с животном путањом Драгољуба Михаиловића, као носиоца једне аутентично српске, демократске и европске традиције, пренет из Краљевине Србије у мултинационалну Краљевину Југославију, са свим њеним локалним обележјима, дометима и ограничењима.
Уверен да пише биографију човека чија је трагична судбина имала елементе једне античке драме, Буисон је сасвим убедљиво доказао своје истраживачке премисе. Аутор је користио, сада већ веома обимну, публицистичку, мемоарску и научну литературу - и на нашем и на више страних језика, литературу која, лишена некадашње идеолошке заслепљености, просипа нову светлост на улогу, домете и укупни значај политичког рада и војне делатности генерала Михаиловића, у смутним временима грађанског и светског рата.
За француску интелектуалну публику, која се деценијама заносила самоуправљањем и несврстаношћу - као главним политичким обележјима савременог југословенског простора, појава ове књиге, биографије једног, с моралног гледишта неправедно жртвованог савезника, означава и повратак на деголистичку линију разумевања Другог светског рата у Југославији, као грађанског рата у којем је генерал Михаиловић пострадао у још једној исцрпљујућој борби за слободу и демократију свога народа.
Идући трагом мудрих Де Голових историјских процена, Ж. К. Буисон је биографију генерала Михаиловића, не одричући се повремено ни за француску историографију карактеристичног моралистичког тона, написао надахнуто, али без патоса. Избегавајући све замке стереотипног, идеологизованог приступа који је, често, још увек присутан у једном, све мање утицајном крилу наше историографије, Буисон је изаткао једно значајно историографско дело, исказавши се, при том, и као одличан писац.
Буисон је, на релативно малом простору, на сажет, аргументован и упечатљив начин, распршио многе историографске заблуде које се у нас још увек провлаче по разним основама - мање по нашој савременој историографији, а више по журналистици и публицистичкој литератури, највише, свакако, по електронским медијима (филмови, игране и документарне серије), који упорно, с једном врстом тешко оправдиве инерције, репродукују једну параисторијску, научним сазнањима несагласну слику наше недавне прошлости. Добар пример раскринкавања брижљиво негованог комунистичког мита у Буисоновој књизи је онај који се тиче реконструкције начина хапшења генерала Михаиловића, а око којег су деценијама, из идеолошких потреба, ткане легендарне приче о наводној издаји унутар Равногорског покрета.
Превод ове, подацима богате, упечатљивим, а мало познатим, брижљиво одабраним детаљима обогаћене биографије, с јасним увидима једног упућеног страног истраживача, стога је још један значајан допринос разумевању не само сложених међунационалних и идеолошких ломова на нашим просторима, него и једна персонификација српских заблуда, подела и лутања, српских неспоразума са собом и с другима, у преломним историјским раздобљима.
Да многе од поменутих подела још увек нису превазиђене, упечатљиво сведочи и чињеница, да данас, пуних шездесет година после стрељања генерала Михаиловића у монтираном политичком процесу, нико од његових џелата нити од њихових идеолошких настављача, није, макар као цивилизацијски дуг према садашњим нараштајима, нашао за сходно да открије можда најдуже чувану тајну Титовог комунистичког режима: где се налази гроб генерала Михаиловића.

Škola Kraljevskih komandosa

Organizovanje, obučavanje i samo postojanje komandosa u JVuO pokazuje snagu same organizacije celokupnog Ravnogorskog pokreta i ujedno odbacuje sve komunističke i pokušaje drugih da ga okarakterišu kao običnu bandu.

Kao što znamo po upadu Crvene armije u Jugoslaviju, tačnije istočnu i središnju Srbiju i zarobljavanju četnika i njihovom odbacivanju kao antifašističkih savezničkih snaga general Mihailović naređuje povlačenje u bosnasku Posavinu. Pri povlačenju koje je izvršeno preko Novopazarskog sandžaka ili ti Raške i istočne Bosne JVuO gubi veliki broj svojih vojnika po vrletima bosanskih planina. Sve to dovodi do reorganizacije vojske i smanjivanja jednica, a time i do rezervisanja pojedinih oficira. General Mihailović se vodio mišlju da je povlačenje u Bosnu privremeno i da se što pre treba u Srbiji pripremati teren za ustanak kao u slučaju iz 1941. samo sada protiv novog neprijatelja, jugoslovenskih komunista. Za pripremanje terena trebalo je odrediti mali broj odabranih i obučenih ljudi. Koliko je general Mihailović bio odlučan u svom stavu dokazuje i činjenica da su prvi kurs i škola za komandose organizovani još decembra 1944. što znači samo nešto manje od 2 meseca po polasku iz Srbije. Škola za komandose organizovana je u Srednjem, pored Sarajeva i njome je rukovodio pukovnik Dragoslav Pavlović, dotadašnji zamenik i pomoćnik generala Mihailovića, inače jedan od starijih i prvih oficira Ravnogorskog pokreta. Po zauzimanju Modriče 15. januara 1945. škola je preseljena u taj grad. Prva grupa od 32 komandosa pod komandom majora Aleksandra-Saše Mihajlovića, beogradskog ilegalca, krenula je put Srbije već 5. februara 1945. Jedan deo grupe, inače pripadnici Cerskog korpusa, ostao je na Ceru, dok se drugi sa majorom Mihajlovićem probio do Beograda gde je ubrzo otkriven. Većina je pohapšena i likvidirana, a sam major Mihajlović ubijen je na beogradskom aerodromu 30. aprila 1945. Jedini komandos iz prve grupe koje je uspeo da emigrira bio je Ilija Stevanović, koji je kasnije živeo u Čikagu.

U sledećim grupama komandosa koje u prelazile u Srbiju bili su i potpukovnik Vesić i kapetan Bora Manić, koji je kasnije uspeo da pobegne iz leskovačkog zatvora iskočivši iz poljskog klozeta. Na ime majora Branka Gašparevića sam nailazio, ali nažalost ne znam u kojim izvorima. Važno je da je on bio jedan od komandosa. Greškom ga u seriji Povratak otpisanih komunisti stavljaju još avgusta 1944. kao ilegalca u Beogradu koji radi za Nemce i Nedićeve vlasti koljući Beograđane. Jedino mi je poznato iz izvora Vojislava Davidovića da je major Gašparević uhapšen od OZN-e onako kako su posle konstruisali hapšenje generala Mihailovića, preko radio-stanice. Ovom prilikom važno je napomenuti i još neka imena komandosa kao: sveštenik Miloš Jeftić (komandant Podrinjskog okruga), kapetan Nikola Sokić (kom. Mačvanske brigade Cerskog korpusa), major Boža Ivanović (kom. Prvog beogradskog korpusa), Dušan Mićić (iz Cerskog korpusa)...

Skoro svi komandosi su likvidirani od strane novih komunističkih vlasti, ali su inače predstavljali najveći problem istima. Pripremani za preživljavanje i u najtežim okolnostima, pripremani za diverzije i brze prepade nisu mogli biti likvidirani od lokalnih vlasti već od posebno obučenih Oznaša i Knojevaca.

Organizovanje i slanje komandosa u Srbiju prilikom suđenja u Beogradu 1946. stavljeno je na teret generalu Mihailoviću. Pošto to nije mogao biti zločin komunisti su postavljali ovakva pitanja Mihailoviću:

Predsednik: Jesu li komandosi imali zadatak da režu glave odbornicima narodnih odbora Mihailović: Taj zadatak nije nikada od mene dat. Oni su imali da vrše duhovnu pripremu naroda

Stevan Moljević

dr Stevan Moljević (Rudo, Bosna i Hercegovina, 6. januar 1888 - 15. novembar 1959, Beograd). Srpski pravnik, advokat, političar i publicista, član Centralnog Nacionalnog Komiteta Kraljevine Jugoslavije

Biografija

Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Zagrebu, a potom i pravni fakultet, i doktorat.

Još kao gimnazijalac pristupio je omladinskom srpskom pokretu koji se borio protiv Austrijske Monarhije i protiv Aneksije BiH.U Banja Luci je organizovao društvo “Soko“ i udruženje „Pobratimstvo“.

Kao jedan od pripadnika srpske inteligencije u BiH, osuđen od austro-ugarskih vlasti na Banjalučkom procesu 1916.za veleizdaju, kada je osuđen na zatvorsku kaznu koju je odrobijao sve do sloma carevine.

Godine 1918. bio je inicijator ujedinjenja BiH u sastav države SHS. Po stvaranju SKK u Beogradu, postao je predsednik Banjalučkog odbora kluba i na tom položaju ostao sve do početka novog rata.

Posle stvaranja NDH, napušta Bosnu i odlazi u Crnu Goru. U junu 1941. napisao je projekat „Velika Srbija“, a u avgustu 1941. izabran je za člana CNK. U Srbiju dolazi u aprilu 1942, a sa Dražom Mihailovićem se sastaje prvi put na Zlataru maja 1942. U oktobru 1942.odlazi u Vrhovnu Komandu JVuO u C.Gori i sa Mihailovićem se ponovo vraća u Srbiju u leto 1943.

Bio je urednik lista „Ravna Gora“ i jedan od inicijatora Svetosavskog kongresa, kada je bio jedan od tvoraca rezolucije. Nakon kongresa izbran je u odbor trojice i predsednika Izvršnog Odbora CNK Kraljevine Jugoslavije.Na tom položaju je bio savetnik Mihailovića sve do napuštanja Srbije i odlaska u Bosnu. U martu 1945. podneo je ostavku, da bi u okolini Krajine bio zarobljen od snaga J.A. Na suđenju Draži Mihailoviću u Beogradu 1946. osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina.

Umro je kao težak bolesnik za vrema izdržavanja zatvorske kazne u Sremskoj Mitrovici 15. novembra 1959.