Петар Баћовић

Правни факултет и Војну академију је завршио у Сарајеву пре рата. Радио је као адвокат широм Југославије.

Као младић ратовао против Аустро-Угарске у Првом светском рату. Као резервни официр унапређен у чин мајора пред Други светски рат.

После капитулације војске Краљевине Југославије, одлази у Босну. По формирању Владе националног спаса генерал Недића, долази у источну Босну, а затим је вршио функцију шефа кабинета министра унутрашњих послова владе Милана Недића у Београду.

Недићев апарат је напустио почетком 1942. године, када одлази у Херцеговину и придружује се четничким формацијама у Херцеговини. Од јануара 1942. до јуна 1944. био је командант Команде оперативних јединица источне Босне и Херецеговине. Крајем 1942. Мајор Баћoвић добија задатак да са својим јединицама из источне босне и Херцеговине, прегрупише у "Експедициони Корпус" и крене према далматинско-личко-босанској Тромеђи и тамо помогне Динарској Четничкој Дивизији у одбрани против комуниста.

Са мајором Војиславом Лукачевићем боравио је у специјалној мисији Драже Михаиловића у Каиру. 14. фебрауара 1944. послат је у Италију као пратња шефа енглеске војне мисије пуковника Вилијама Бејлија. У Барију је разоружан и враћен у Југославију без пртљага. Након тога, Баћовић се стално налази у штабу са Дражом Михаиловићем.

Априла 1945. придружио се групи која је напустила Дражу Михаиловића. У покушају да се са њима пребаци на територију под командом савезника, издајом изрода зеленашког-Секуле Дрљевића, ухваћен је од Усташа на Лијевче Пољу, спроведен до Јасеновца и ликвидиран као и већина других официра крајем априла 1945. године.

Izvor:Ravnogorski pokret

Vojislav Lukačević

Vojislav Lukačević, četnički potpukovnik
(1908,Beograd - avgust 1945, Beograd.)

Biografija

Rođen u imućnoj bankarskoj porodici. Gimnaziju i vojnu akademije završio u Beogradu. Imao je čin kapetana vojske Kraljevine Jugoslavije u rezervi. Radio je pred sam rat u građevinskom društvu "Batinjol".

Po kapitulaciji, pristupio pokretu Draže Mihailoviću u leto 1941. i u njemu ostao sve do jeseni 1944. Lukačević je bio na visokim položajima. Bio je prvo komandant Starog Rasa, komandant Hercegovine, komandant grupe korpusa. Kao četnički komandant u Bosni, rukovodio operacijama protiv NOV i PJ, kao i Ustaša.Jedno vreme komandovao i četničkim snagama u Crnoj Gori i Sandžaku. U bici na Neretvi rukovodio četničkim položajima oko Glavatičeva, Drine i Kalinovika. Kao vojni izaslanik vrhovne komnade JVuO februara 1943. odlazi u Kairo, a zatim u London kao delegat JVuOna venčanju kralja Petra i kraljice Aleksandre. U zemlju se ponovo vraća krajem maja 1944. Lukačević je bio glavni pregovarač sa jugoslovenskom izbegličkom vladom u Londonu i raznim funkcionerima oko stvaranje "Nezavisne grupe otpora" JVuO koji bi imao zadatak da obezbedi povratak kralja Petra u zemlju i obnovu monarhije u posleratnoj Jugoslaviji.

Posle upada partizanskih snaga s jeseni u Srbiju, Vojislav Lukačević septembra 1944. sa svojom grupom sandžačkih jedinica i kombinovanim hercegovačkim četnicima je opkolio Nemce u Trebinju. U toku napada na Trebinje, 29 hercegovačka NO divizija je napala njegove snage u gradu, što su iskoristili Nemci i povukli se.

Lukačević beži prema Gacku. Tu se nalazila grupa Engleza koja se još ranije iskrcala kod Dubrovnika. Lukačević je otišao da pregovara sa tom grupom u nameri da se preda i pođe s njima. Međutim, razoružan je, uhapšen i sproveden prema Nikšiću, gde je predat partizaniskim jedinicama.

Protiv njega, Dragutina Keserovića i Đure Đurovića je organizovano prvo javno posleratno suđenje u glavnom gradu.

Avgusta 1945. pred vojnim sudom 1. Armije u Beogradu organizovano je suđenje protiv njega, Keserovića i Đure Đurovića.

Vojni tužilac, pukovnik Miloš Minić je optužio Lukačevića da je kao komandant četničkih snaga u Bosni organizovao pokolj u Foči, da je učestvovao u istrebljenju muslimanskog stanovništva, da je sarađivao sa okupatorom u četvrtoj i petoj neprijateljskoj ofanzivi, da je vršio zločine nad pripadnicima NOP-a i da je sarađivao sa kvinsliškom vladom generala Milana Nedića.

Vojno veće ga je kao i Keserovića osudilo na kaznu smrti streljanjem. Kazna je izvršena u Beogradu krajem avgusta 1945. Mesto streljanja nikada nije objavljeno.

Izvor:Vikipedia

Đuro Đurović

Dr Đuro Đurović. Doktor pravnih nauka

(Vranići, Gornja Gorevica kraj Čačka 11. januar 1900-Beograd 1980).

Gimnaziju je učio u Čačku. Tu ga je stigla mobilizacija za Prvi Balkanski rat 1912. godine. Kao trećepozivar nije otišao u armiju i vraćen je zbog nedostatka vojne opreme i oružja kao „prekobrojan“.

Po završetku gimnazije odlazi u Pariz gde je završio i doktorirao prava. Doktorsku tezu odbranio je na Sorboni 10. marta 1928. pod naslovom „Le protocole de Geneve devant l`opinion Anglaise.“ (Ženevski protokol prema engleskom shvatanju).

Po povratku iz Francuske radi kao advokat i jedno vreme kao službenik Beogradske opštine. Po aprilskom slomu se povlači iz advokatske komore i odlazi u Crnu Goru. Dolazi u štab Vrhovne Komande JVuO u aprilu 1942. godine. Na tom položaju je dobio zaduženje da uređuje novine i radi sa intelektualnom omladinom. Isticao se naročito po pitanju propagande i štampe. Po osnivanju Jugoslovenske ravnogorske omladine (JURAO) u novembru 1942. bio je prvo vreme predsednik organizacije da bi tu funkciju uskoro preuzeo dr Vojin Andrić, advokat iz Beograda.

Đurović dobija novu funkciju sekretara Centralnog Nacionalnog Komiteta i kao takav radi na uređenju i realizaciji sadržaja koji će putem radio stanice prenositi u inostranstvo. Bio je saradnik i lista „Ujedinjeno Srpstvo“.

Nakon proširenja CNK posle Svetosavskog kongresa u selu Ba postaje sekretar Izvršnog komiteta CNK. Septembra 1944. odlazi u Beograd sa zadatkom da se poveže sa beogradskom četničkom organizacijom. Tu ga je dočekalo i oslobođenje grada od strane Narodnoslobodilačkog pokreta i Crvene Armije. Po uspostavljanju prvih organa vlasti, odlučuje da se preda novim vlastima. Uhapšen je i sproveden u beogradsku Glavnjaču gde je čekao svoje suđenje.

Izveden je pred prvo javno suđenje organizaciji Draže Mihailovića u Beogradu pred Vojnim Sudom 1. Armije u avgustu 1944. za jedno sa četnilkim komandantima Vojislavom Lukačevićem i Dragutinom Keserovićem.

Zbog svoje idejno-političke linije koju je obavljao u četničkoj organizaciji osuđen je na kaznu zatvora od 20 godina sa prisilnim radom, konfiskacijom celokupne imovine i gubitkom građanskih i pojedinih prava od 10 godina. Kazne smrti ga je jedino spasilo to što nije vojnički učestvovao u organizaciji Draže Mihailovića. Takvu sudbinu nisu doživeli Lukačević i Keserović. Na izdržavanje kazne u Sremskoj Mitrovici je odveden odmah nakon kapitulacije Japana 2. septembra 1945. Tu je izdržao 18 godina. Pomilovan je i izašao je iz zatvora 1973. godine. U zatvoru je počeo da se bavi prevođenjem knjiga sa engleskog i francuskog jezika odmah po ukidanju sistema izolacije u vreme najvećih sukoba Jugoslavije i IB-a. Tako je pod pseudonimom J.R preveo čuvenog Doktora Dulitla, koje će po njegovom izlasku iz zatvora štampati „Dečija Knjiga“ iz Gornjeg Milanovca.

Po izlasku iz zatvora kratko vreme ostaje na slobodi i ponovo se nalazi na optuženičkoj klupi. Optužen je da je pisao panflete protiv samoupravnog sistema SFRJ, pa je osuđen na novih pet godina zatvora. Drugu robiju je proveo u Požarevačkoj „Zabeli“, pomilovan je i pušten 1975. godine.

Po izlasku iz zatvora pa sve do kraja života bavio se prevođenjem knjiga i romana. Poslednju godinu života je proveo u Beogradu, živeći kod svoga prijatelja gde je i umro. Sahranjen je na Novom Groblju u Beogradu uz pratnju manjeg broja svojih prijatelja od kojih je većina bila zatočenika Sremskomitrovačkog zatvora.
Dobavljeno iz :Vikipedia

Dobroslav Jevđević

Dobroslav Jevđević je rođen u svešteničkoj kući, od oca Dimitrija i majke Anđelke, u Miloševcu kod Prače 1895. godine. Kao član Mlade Bosne učestvovao je u neuspelom atentatu na austrijskog generala Poćoreka 1908. godine, kada mu je bilo svega 13 godina, a potom i u sarajevskom atentatu 1914. godine. Tada je uhapšen i kraj Prvog svetskog rata dočekuje u zatvoru. Između dva rata bio je publicista i političar (jedan od vođa Orjune i JNS-a). Tokom Drugog svetskog rata najpre je obavljao političke dužnosti u zapadnim srpskim krajevima, a 1944. postaje komandant Komande JVuO za Gornju Liku i Hrvatsko primorje, odnosno dva korpusa koja su postojala u tim krajevima: Ličko-kordunaškog i Primorskog korpusa. Krajem te godine prešao je na savezničku teritoriju u Italiji. Godine 1942. dobio je zvanje četničkog vojvode.

Poručnik Neđeljko B. Plećaš, u svojoj memoarskoj knjizi "Ratne godine 1944-1945", vojvodu Jevđevića opisuje sledećim rečima: "On je shvatio, bolje nego iko drugi, da je posle ratne tragedije (aprila 1941) bio najvažniji posao da se spasu srpski životi. Tome se cilju on bio sav posvetio. On je sve gledao srpskim očima. Nije se zanosio ni Saveznicima, ni okupatorima, ni prijateljima ni neprijateljima, već je vagao na nacionalnom kantaru i motrio ko će u kom momentu više koristiti našem narodnom interesu. U tom radu, on se ponekad ogrešio o interese Saveznika, često se grešio o interese okupatora, ali se nikada nije ogrešio o interese srpskog naroda".

Vojvoda Jevđević je u emigraciji je bio počasni doživotni predsednik Organizacije srpskih četnika "Ravna Gora". Objavio je knjigu četničkih novela "Kapi krvi" (1950), kao i knjige "Sarajevski zaverenici" (1953-1954) i "Od Indije do Srbije - tri hiljade godina srpske istorije" (1961). Osnovao je i uređivao "Srpske novine". Umro u Rimu 2. oktobra 1962. godine.

Izvor:Vikipedia

Jugoslovenska ravnogorska omladina

Jugoslovenska ravnogorska omladina (JURAO) je bila organizacija omladine u redovima Ravnogorskog pokreta.
   
Stvaranje JURAO

Jugoslovenska ravnogorska omladina zvanično je bila stvorena 7. novembra 1942. godine na insistiranje đenerala Draže Mihailovića. Pre toga, na području Srbije su se nalazile jedino četničke omladinske organizacije. Kao model poslužila je Sekcija za omladinu Srpskog kulturnog kluba. Organizacija je bila pod punom kontrolom Vrhovne komande JVuO i Centralnog nacionalnog komiteta. Ravnogorska omladina imala je i svoje regionalne štabove i to za Crnu Goru broj 708 i za Srbiju 501, 601 i 701. Najvažniji štab bio je 501 u kojem su se nalazili Milorad Drašković i Miloš Stranjaković, alijas Branko Lazić. Takođe, omladinska sekcija bila je oformljena i u Beogradu kao "Omladinska vrhovna komanda" - Štab 1b. i nju su predvodili student Bogdan Milutinović, Nikola Pašić mlađi (unuk počivšeg Nikole Pašića) i Vladislav Pašić (unuk počivšeg Vladete Jovanovića, prvaka Radikalne stranke), a bila je vezana direktno sa ilegalnom četničkom komandom u gradu.Jače grupe su stvorene još u Nišu, Kruševcu, Užicu Šapcu, Leskovcu i Banatu. Omladinska komanda je postojala u Beogradu sve do juna 1943. kada je bila rasturena nakon nemačke policijske akcije, a veliki broj njenih članova odveden je u logore.Preostali broj se priključio četničkoj vojsci.

Cilj organizacije bio je da se omladina vaspita u skladu sa politikom Ravnogorskog pokreta, da se omasovljava i da u svojim redovima prima nekompromitovane intelektualce s područja pod kontrolom okupatora. Omladinska sekcija je za vreme okupacije izdavala i list: "Omladinski bilten Ravne Gore"

Vrhovna komanda JVuO donela je uputstvo prema kome u sastav JURAO moraju ući svi omladinci koji su nacionalno orijentisani. Prema istom uputstvu omladinska organizacija se formirala na čisto vojnom principu, preko desetina, vodova, četa, bataljona, a nadzor su vršili sami komandanti jedinica i srezova. Početkom 1944. na području Srbije su se razvile i gorske omladinske ćelije u svakom većem selu.

Prvi kongres JURAO

Uput za sazivanje prvog kongresa JURAO predao je đeneral Mihailović svim komandantima brigada i korpusa u decembru 1943. sa zahtevom da se pošalju omladinski predstavnici iz Južne Srbije, sa Kosova, Srema, Vojvodine, Sandžaka, Crne Gore Hercegovine, Dalmacije, Like, Hrvatske i Slovenije. Glavni podstrek za sazivanje prvog omladinskog kongresa imala je i Demokratska omladina.

Prvi i jednini kongres JURAO održan je 13. i 14. januara 1944. u jednoj kafani koja se nalazila u selu Pranjani. Kao Mihailovićev delegat na otvaranju kongresa bio je prisutan đeneral Miroslav Trifunović, a kao delegat Centralnog nacionalnog komiteta Vladimir Predavec. Odluke kongresa su bile te da se JURAO proširi sa stvaranjem odbora u koji bi ušla tri člana i koji bi imao dužnost da u Vrhovnoj komandi koordinira politički i propagandni rad svih omladinskih jedinica i grupa, kao i da se stvori jedinstveni Vrhovni omladinski štab za Srbiju. Odbor trojice su sačinjavali: Slobodan Drašković, dr Vojin Andrić i student prava Milivoje Vasić.

Kraj JURAO

U junu 1944.godine od JURAO stvorena je Prva omladinska brigada. U septembru 1944. zamišljeno je stvaranje Omladinskog koprusa, ali ta odluka nije zaživela. Sredinom septembra 1944. Prva omladinska brigada je vršila osiguranje američke Vojne misije i bolnice ranjenih avijatičara, a zatim je vodila borbu sa jedinicama NOVJ.

Krajem septembra, jedan deo odlazi sa Vrhovnom komandom za Bosnu, a drugi se prebacuje na teren Zapadne Srbije. Najveći broj ravnogorskih omladinaca je mobilisan u redove NOVJ, a zatim se borio na Sremskom frontu, dok je jedan broj uspeo da pobegne iz zemlje, a jedan je sudski procesuiran.

Izvor:Wikipedia

Aleksandar Mišić

Aleksandar Mišić, major Vojno-četničkih odreda.

Rođen je 1891. u Beogradu, kao peto od šestoro dece cuvenoga srpskog vojvode Živojina Mišića i Lujze.Majka mu je bila Nemica, starinom iz Francuske. Kada je imao 18 godina,beži od kuće i odlazi u Rusiju. Predstavio se kod strica cara Nikolaja Nikolajevića, čija je žena bila crnogorska princeza, i izrazio želju da stupi u Vojni akademiju. Dobija preporuke i stupa u akademiju u Vilnu.

Godine 1912. se ozbiljno razboleo. Posle operacije vraća se u Srbiju,zbog povoljnije klime. U Beograd dolazi u trenutku kada je raspisana mobilizacija za rat protiv Turaka. Otac, koji se sa Vrhovnom komandom nalazio u Nišu, hteo je da ga ostavi kući, jer su braća već bila na položajima.Mišić ponovo beži od kuće i 11. oktobra u Vranju nalazi zeta (muža sestre Eleonore), Bogdana Anđelkovića, komandira jedne čete u 6. puku. Bojeći se reakcije familije, Bogdan nije smeo da primi Aleksandra u svoju jedinicu, pa on sam kreće sa vojskom. (Bogdan je poginuo sutradan.) Od lakše ranjenih,zalutalih i zaostalih vojnika formira četu, sa kojom, neposredno uoči Kumanovske bitke, prvi ulazi u Kumanovo i oslobađa sve taoce iz tamošnjih zatvora.

Neposredno pred početak novog balkanskog konflikta, primljen je u srpsku konjicu 6. puka, a u vreme Drugog balkanskog rata dobija čin potporučnika. U Prvi svetski rat ulazi sa 3. konjičkim pukom, koji septembra 1914 prelazi u Srem. Učestvovao je u mnogim bitkama, sve do proboja Solunskog fronta.

Više puta je odlikovan i unapređivan do čina kapetana druge klase. Aktivnu vojnu službu napušta 1922. godine.

Od 1928, do 1930. bio je vršilac dužnosti upravnika Vrnjačke Banje. Između dva rata živeo je dosta povučeno, ali je zato intezivo sarađivo na svim poljima kao nacionalni radnik, a pre svega na pitanjima obezbeđenja ratnih invalida i rešenje invalidskih pitanja uopšte.

Aprilska katastrofa ga je zadesila u Valjevu. Posle nemačke okupacije Srbije odlazi u Struganik, a već u maju 1941. susreće se sa pukovnikom Dražom Mihailovićem, i odlazi da radi u Vrhovnoj Komandi Vojno-četničkih odreda Jugoslavije.

U vreme ustaničkih borbi, postavljen je za komandanta Valjevskog četničkog odreda i komandanta odreda koji su učestvovali na opsadi Valjeva.

Nemci ga zarobljavaju 6.decembra 1941. u Struganiku i odvode u Valjevski zatvor. Od tada mu se gubi svaki trag. Prema nemačkom izveštaju od 20.decembra 1941, streljan je 17.decembra, a prema iskazima svedoka iz Valjeva i okoline odveden je u nemačko zarobljeništvo gde je najverovatnije umro. Misterija njegovog nestanka nikada nije razrešena.

Na predlog Vrhovne Komande, emigrantska Vlada ga je posthumno darivala ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima I reda.

Izvor:Wikiprdia

Jovan Deroko

Jovan V. Deroko (1916, Prokuplje - 6. novembar 1941, Selo Ljubić kod Čačka), četnički kapetan II klase.

Biografija

Rođen u siromašnoj porodici. Nakon izbijanja Topličkog ustanka, porodica se prebacila u istočnu Srbiju.

Vojnu akademiju je završio u Beogradu nekoliko godina pred početak Drugog svetskog rata i ubrzo je unapređen u čin kapetana. Za zasluge u službi odlikovan je ordenom belog orla, a potom je unapređen u čin kapetana II klase i preveden u đeneralštabnu pripremu. Pred početak rata u Jugoslaviji službovao je u Zagrebu kao artiljerijski kapetan. Na tom položaju ga je dočakao i Aprilski rat. Njegov divizion je bio raspoređen na periferiji Zagreba gde je doživeo izdaju hrvatskih oficira. Pošto je nemačka armija bez borbe ušla u Zagreb, kapetan Deroko se povlači u pravcu Crne Gore da bi izbegao zarobljavanje i nastavio eventualni otpor po Simovićevom planu R-41 na Bojani.

Nakon potpisivanja kapitulacije, sa nekolicinom oficira odlazi u Boku Kotorsku u nameri da se poveže sa izbegličkom vladom u Londonu i stavi joj se na raspolaganje kao oficir koji želi da nastavi borbu. Tu mu se pridružio i poručnik Zvonimir Vučković koji je posle kapitulacije pobegao u Crnu Goru.

Kapetan Deroko je u Boki Kotorskoj saznao da se negde u zapadnoj Srbiji krije i pukovnik Mihailović i tražio je vezu da dođe do njega. Deroko je uskoro uhvatio vezu sa istaknutijim političarima koji su mu otkrili gde se nalazi pukovnik Mihailović. Kapetan Deroko stiže na Ravnu Goru polovinom juna i ubrzo se ističe kao jedan od najsposobnijih komandanta. Pored toga, Jovan Deroko je bio najmlađi kapetan u čitavoj četničkoj organizaciji. Posle organizacije prvih četničkih odreda, Deroko je dobio zadatak da organizuje Ljubićki srez.

U prvim četničko-partizanskim akcijama u zapadnoj Srbiji, Jovan Deroko je učestvovao u oslobođenju Čačka zajedno sa Jeličkim partizanskim odredom. U gradu su zarobljena dva nemačka topa koja su odmah predata kapetanu Deroku koji ih je uvrstio u svoju jedinicu. Tako je Deroko postao komandant prve artiljerijske jedinice četničkih snaga u zapadnoj Srbiji. Po oslobođenju grada, Deroko je postavljen za privremenog predstavnika četničke komande u Čačku, dok je Ratko Mitrović bio određen sa predstavnika partizanske komande. Pukovnik Mihailović je zatim kapetanu Deroku poverio dužnost načelnika štaba Vrhovne Komande, a zatim mu je dodeljena komanda nad artiljerijskom jedinicom koja je učestvovala u opsadi Kraljeva.

Opsada Kraljeva je izvedena u toku prvih dana oktobra i trajala je skoro mesec dana. Komandant četničkih snaga bio je major Radoslav Đurić, a kapetan Deroko je imao funkciju Načelnika Štaba majora Đurića i istovremeno komandanta artiljerijskih jedinica koje su bile locirane na Ibru. Tokom opsadnih dejstava, Deroko je uspeo da onesposobi nemački aerodrom u okolini Kraljeva (danas Lađevci) i da preseče komunikaciju Kraljevo-Beograd.

Neuspeh opsade Kraljeva je bio praćen i početkom građanskog rata između partizana i četnika. Posle četničkog napada na Užice 2.novembra 1941. (Bitka na Trešnjici), Deroko je poseo nove položaje. Po otpočinjanju prvih ozbiljnijih borbi između četnika i partizana, kapetan Deroko je predstaljao četničku delegaciju na pregovorima o prestanku sukoba. Prvi sastanak je održan u selu Drakčići blizu Čačka. Na tom sastanku se pored Deroka pojavio i major Đurić sa četničke i Sredoje Urošević-Uča sa partizanske strane. Međutim pregovori su završeni bez rezultata. Za vreme pregovora, Deroko je naredio da se uhapsi partizanska delegacija kao odgovor na napad partizana na četnički štab u Čačku. Posle mučnih pregovora, Deroko je ipak oslobodio delegaciju, ali su partizani tada već opkoljavali selo. Tako je došlo do oružanog obračuna koji je trajao sve do proterivanja Deroka i njegove grupe iz sela.

Tada je Deroko poseo sa topovima novi položaj na Ljubiću u nameri da izvrši bombardovanje Čačka kojeg su tada držali partizani. Partizanska izvidnica otkrila je Derokov položaj na Ljubiću, pa je kao preventiva upućen Jelički partizanski odred da osujeti Deroka. Do borbe je došlo u popodnevnim časovima 6. novembra 1941. na Ljubiću. Partizani su gledali da unište dva topa sa kojima je Deroko raspolagao. Deroko je zauzeo položaje na brdašcu pored jednog potoka sa kojeg je imao dobar uvid u situaciju na terenu. Međutim u pokušaju da odbije partizansku kolonu koja je napredovala uz brdo, poginuo je pored svojih topova kada ga je puščano zrno pogodilo u glavu. Posle toga, partizani su preoteli dva topa i uvrstili ih u sastav svojih jedinica.

Po drugoj verziji, Deroko je bio lakše ranjen, pa je sišao do potoka da previje ranu. Tu ga je pronašao jedan partizanski vod i streljao na licu mesta.

Kada je poginuo Deroko je imao svega 25 godina. Bio je jedan od najmlađih kapetana u vojsci Kraljevine Jugoslavije i jedan od sposobnijih komandanata. Za Deroka je važila naročita maksima da je bio izvrstan „diverzant“. On bi noću sa još dvojicom pratilaca razoružavao na prepad nemačke stražare i špijunirao njihovu teritoriju. Osim što se pokazao kao sposoban komandant, bio je i odličan pisac.

Pošto je živeo u Topličkom regionu u godinama otpočinjanja slavnog Topličkog ustanka 1916.godine, Deroko je napisao knjigu „Toplički ustanak“, još kada se pripremao da stupi u đeneralštabnu pripremu.


Izvor:Wikipedia

Zaharije Ostojić

Zaharije Ostojić-Zare, četnički pukovnik

(1907, Gluhi Do kod Bara - Jasenovac, april 1945.)

Biografija

Pre rata generalštabni vazduhoplovni major kraljevskog vazduhoplovstva (pilot).

Učesnik puča od 27. marta 1941. kao bliski saradnik generala Borivoja Mirkovića. Iz zemlje avionom pobegao nekoliko dana pre kapitulacije. U Jugoslaviji je došao opet kao član jugoslovensko-britansko obaveštajne grupe koja se 21. septembra 1941. iz podmornice iskrcala u blizini Petrovca na moru. Po dolasku u štab Draže Mihailovića postao načelnik Operativnog odseka, a od kraja 1942. komandant Istaknutog dela Vrhovne Komande (IDVK) JVu0. Rukovodio je svim većim četničkim operacijama protiv snaga NOV i POJ-a u proleće i leto 1942. u Crnoj Gori, na Neretvi 1943. i na Limu početkom 1944.

Oktobra 1944. došao u sukob sa Dražom Mihailovićem, okrivljujući ga za neuspeh i slom četničke organizacije i na vojnom i na političkom planu. Krajem marta zauvek napustio Dražu Mihailovića i krenuo u suret zapadnim saveznicma u Italiji. Aprila 1945. pokušao da se, sa delom potčinjenih jedinica koje su predvodili pukovnik Mirko Lalatović, potpukovnik Pavle Đurišić, potpukovnik Petar Baćović i književnik Dragiša Vasić krenuo u suret zapadnih saveznika preko teritorije NDH. Posle opkoljavanja i uništenja njegove grupe kod Lijevče Polja, blizu Banja Luke, zarobljen i odveden u Jasenovac gde je krajem aprila 1945. streljan zajedno sa potpukovnikom Lalatovićem i potpukovnikom Đurišićem.


Izvor:Wikipedia

Pripreme za akciju zarobljavanja Draže Mihailovića

Posle sloma četničkih snaga u Bosni, posle katastrofe koja je pogodila JVuO, Odeljenje za Zaštitu Naroda (OZNA) otpočela je sa prvim pripremama na aciju zarobljavanja Draže Mihailovića. Kao pogodnost u tom cilju koristilo im je pomoć uhvaćenih četničkih komandanata, a takođe i stalna veza sa saveznicima i koordinacija sa tajnom sovjetskom policijom NKVD. Najveće pogodnosti u predstojećoj akciji Ozne bilo je prisustvo nekadašnjeg Mihailovićevog komandanta Centra za vezu br.2, kapetana Nikole Milovanovićai zarobljavanje pomoćnika komandanta 2.Ravnogorskog korpusa, majora Trifuna Ćosića i zaplenjena dokumenta.

Akcije u periodu decembar-februar 1946

Nezavisno od akcije beogradske Ozne, na poduhvatu je radila i cenrala Ozne BiH, koja je vršila stalne potere na terenu, pretraživanje sela i likvidiranja preostalih četničkih vojnika koji su se skrivale u širem reonu Bosne.Svi podaci o Mihailoviću i njegovoj grupi slati su centrali u Beogradu. Ove akcije su bile u to vreme najstrožija vojno-partijska tajna u čitavoj Jugoslaviji.

Pad Draže Mihailovića u ruke Ozne po zvaničnoj verziji

Na tom poduhvatu je bilo angažovano najelitnije ljudstvo iz raznih centrala Ozne Srbije i BiH. Jedan broj je bio ativan u NOP-u za vreme okupacije, dok je drugi bio na visokim položajima u Vrhovnom Štabu. Po zarobljavanju potpukovnika Nikole Kalabića, komadanta Gorske Garde Kralja Petra Karađorđevića, i njegovim pristankom da sarađuje sa organima OZNE, general Draža Mihailović je na prevaru zarobljen 13. marta 1946. u selu Repuševići i istog dana prebačen u najvećoj tajnosti u zgradu OZNE Republike Srbije u Beogradu. Bio je smešten u jednoj kancelariji koja je na brzinu pretvorena u zatvorsku sobu. U prvim danima njegove izolacije jedino su ga posećivali visoki partijski i državni funkcioneri KPJ. U tom periodu se desio i jedan mali incident koji je uslovio da kontakt sa Mihailovićem može imati isključivo njegov islednik. Dva mlađa oficira OZNE su pokuašali na nekorektan način da vrše isleđivanje, na šta je Mihailović odbio da sarađuje.

Pad Draže Mihailovića u ruke Ozne po nezvaničnoj verziji

Na tom poduhvatu su organi službe bezbednosti koristili i pomoć engleskih oficira koji su im predali šifre posle čega su ga službenici OZNE pratili preko radio-stanice i locirali mesto njegovog boravka. U akciji zarobljavanja korišćeni su avioni koji su bili udešeni da izgledaju kao saveznički. U jedan takav avion koji se spustio nedaleko od Višegrada službenici OZNE su prerušeni u savezničke uniforme i snabdeveni savezničkim propusnicama nagovorili već bolesnog generala Mihailovića da pođe sa njima u inostranstvo, ali umesto inostranstva avion je odleteo za Beograd, a kasnije je kolima prebačen u zgradu OZNE Republike Srbije gde je bio zatvoren i izolovan.


Boravak Draže Mihailovića u zgradi OZNE

Aleksandar Ranković, tadašnji šef OZNE FNRJ zvanično je saopštio javnosti 24. marta 1946. da se Mihailović nalazi u rukama narodne vlasti i da će mu biti suđeno kao narodnom neprijatelju i ratnom zločincu. Generala Mihailovića je prvobitno na sudu trebala da zastupa Desa Berić, ugledni beogradski advokat, ali se Mihailović opredelio za vođe Demokratske stranke u JNOF-u, Nikolu Đonovića i dr Dragića Joksimovića koji su bili aktivni za vreme okupacije kao antifašistički nastrojeni ljudi. Isledni postupak je trajao od 9. aprila do 31. maja 1946. Glavni islednik bio je partizanski prvoborac Josif Malović, koji je na tom položaju zamenjivao glavnog tužioca FNRJ Josipa Hrnčevića, tada odsutnog.Odluku o postavljenju Malovića za islednika potpiao je Politbiro CK KPJ na sednici održanoj 29. marta 1946. u Beogradu.Optužnica je uručena 3. juna 1946. i nju je zastupao pukovnik JA Miloš Minić, advokatski pripravnik.Uoči suđenja general Mihailović je premešten u pomoćnim odeljenjima Gardijskog kompleksa na Topčideru koji su bili pretvoreni u zatvore. Suđenje je otpočelo 10. juna 1946.godine u dvorani Pešadijskog učilišta na Topčideru.

Izvor:Wikipedia

Mirko Lalatović

Mirko Lalatović, četnički pukovnik

(1904,Straševina kod Nikšića - april 1945, Jasenovac.)

Biografija

Generalštabni vazduhoplovni major (pilot)

Bio na službi u operativnom odseku Generalštaba vazduhoplovstva vojske Kraljevine Jugoslavije. Nekoliko dana pre kapitulacije avionom pobegao u inostranstvo. Polovinom 1941. prebačen u savezničkoj komandi u severnoj Africi. Zajedno sa majorom Zaharijem Ostojićem u službi obaveštajne grupe iskrcao se 21. septembra 1941. u blizini Petrovca na moru.

Zajedno sa majorom Ostojićem došao u štab Draže Mihailovića na Ravnoj Gori. U Štabu je od kraja 1941. pa sve do kraja aprila 1945. bio Šef Drugog odseka Operativnog odeljenja Vrhovne Komande JVuO.

Tokom proleća 1942. rukovodio radio-vezom sa inostranstvom. Krajem marta 1945. pridružio se komandantima koji su napustili Dražu Mihailovića i krenuo da se probije na zapad, savezniocima u susret. Njegovu i Ostojićevu grupu su razoružale Ustaše na Lijevče Polje i odveli u logor Jasenovac .

Sudbina Lalatovića je bila ista sudbini Ostojića. Zajedno su ih streljali u Jasenovcu krajem aprila 1945.


Izvor:Wikipedia