Mrly je u pravu. Decka je trebalo nauciti da se sam izbori.

Mada ne mogu da kazem da se ne slazem sa Herros-om ili Shone-om. U sustini, bolje premlatiti onog ko je napravio monstruma (hipoteticki govoreci, ne o konkretnom slucaju). 

Morala sam da zaštitim svoje dete

“Znam ja gde živim i kako neki ljudi gledaju na posao kojim se bavim, ali ih pitam šta bi oni uradili da im se to isto desi”, kaže poznata striptizeta posle incidenta sa dečakom koji je maltretirao njenog sina Acu

„Moja je savest mirna, a Aca će školovanje nastaviti u Šapcu”

Branka Milijančević, poznatija kao striptizeta Branka Blek Rouz, ovih dana punila je stranice gotovo svih štampanih medija. I ne samo štampanih. Elektronski mediji objavljivali su u udarnim terminima vest da je, kako su govorili, Branka pretukla desetogodišnjaka koji ide u razred sa njenim sinom.



Javnost se podelila. Jedni su opravdavali takav postupak posle saznanja da je taj mališan mesecima maltretirao Brankinog sina, drugi su osuli na striptizetu drvlje i kamenje podsećajući je na posao kojim se bavi.

- Naravno da sam svesna svog postupka i da mi je žao što sam to uradila, pogrešila sam, ali, verujte, više nisam mogla da gledam kako mi dete gotovo svakodnevno dolazi modro iz škole i kako se sve više povlači u sebe, a da pri tom niko u školi ništa ne preduzima - kaže Branka. - Tog dana, posle ko zna kog po redu maltretiranja, pukla sam i desilo se što se desilo. Majka sam mu, morala sam da ga zaštitim kad to već nisu uradili oni kojima je to posao. Da li zato što sam striptizeta treba da budem lišena majčinskog instinkta i ljubavi, da svom detetu mislim manje dobro od drugih majki, da mu manje vremena i pažnje posvećujem? Šta je trebalo da uradim? Da kažem nema veze, udrite mi dete, ja sam striptizeta?!

Robe, liži pod


Branka sa sinovima
Acom i Vladimirom

Na početku razgovora Branka želi da razjasni dve stvari. Svesna je, kaže, da mediji jure senzacije, da od toga žive, ali je bole neistine. Žao joj je, kako kaže, i što niko nije hteo da sasluša celu priču, šta se sve događalo.

- Pisali su kako sam pretukla dete, kao da sam kriminalac, bezdušnik koji je unakazio nečijeg mališana - nastavlja Branka. - Valjda postoji velika razlika između pretući nekog i povući ga za uvo uz ćušku, što sam ja uradila. Pojedini mediji su objavili kako sam u školu povela telohranitelja što je budalaština. Telohranitelja nemam, a tog dana povezao me je radnik iz mog kluba koji mi je doneo pazar i zadesio se tu kad me je Aca zvao iz škole.

A sve je počelo jesenas, nedugo pošto je krenula školska godina. Branka je svog mlađeg sina Aleksandra koji je živeo kod babe i dede u Šapcu u četvrti razred prepisala u novobeogradsku Osnovnu školu "20 . oktobar".

- Htela sam da Aca bude sa mnom i bratom Vladimirom - kaže Branka. - U početku je u školi sve bilo dobro, našao je drugare, išao na rođendane, nastavio sa peticama. Posle mesec dana počeli su problemi. Sećam se, došao je iz škole, ostavio torbu i zaćutao. Ništa ne priča. Posle mog bezmalo dvočasovnog insistiranja na istini ispričao mi je da mu usne nisu ispucale od vetra, kako mi je prvo rekao, već da su mu odrane. Taj dečak prvo ga je terao da skuplja papiriće sa poda, a onda ga je oborio i stežući mu glavu naredio: "Hajde, robe, liži pod."

Sutradan nije hteo da ide u školu pod izgovorom da mu je muka i da ga boli stomak, pa je Branka pošla sa njim.

- Otišla sam kod učiteljice, sve joj ispričala i zamolila je da mi dete zaštiti - kaže Branka. - Razgovor smo nastavile u hodniku gde nam se pridružila još jedna učiteljica i spremačica. Tada mi je učiteljica mog deteta rekla da je reč o problematičnom detetu kojem oni ne mogu ništa. Da napomenem samo da smo i moja mama, koja je često odlazila u školu, i ja sa učiteljicom imale dobar odnos i da je ona o mom detetu uvek govorila kao o mirnom i marljivom dečaku.

Dolazio kući modar

Brankina mama, koja je došla iz Šapca, počela je posle toga svakog dana Acu da vodi u školu.

- U nameri da ih zbližim i nekako sve dovedem u normalnu situaciju, upoznala sam se sa tim malim - kaže Brankina mama Jadranka. - I kući sam ga dovodila, pomagala mu da piše domaće zadatke, govorila mu da treba da pomogne Aci jer je nov učenik, da tako rade pravi drugari. Ništa nije pomoglo. Nastavljao bi da ga maltretira i posle toga, čini mi se još i više. Aca nikako nije hteo da ide u školu bez mene. Kada bih ga dovela do ulaznih vrata u zgradu, molio me je da uđem sa njih u učionicu, valjda je mislio, kad me deca vide, da će biti sve u redu, da ga neće dirati. A dešavalo se i ovo. Taj mali pozove telefonom posle časova Acu i naredi mu šta sve sutra da mu ponese u školu, za likovno, muzičko, šta njemu lično treba.

Aca je popustio u školi, a kući je i dalje povremeno dolazio modar. I uvek ista priča. Taj njegov drugar, nekad sam, a nekad uz pomoć još nekog dečaka, na raznorazne načine kinjio je svog druga. Baka je odlazila kod učiteljice, opominjala i molila, ali osim uveravanja da direktor zna i da ga učiteljica grdi, sve je ostajalo po starom.

- Već smo počeli da se brinemo, pa sam mu kupila mobilni telefon kako bi mogao da me pozove ako se nešto, ne daj bože, ozbiljnije desi – priča Branka. - Tog dana pozvao me je oko pola deset i uplakan rekao da ga je ovaj dečak opet tukao. Bio je tu i radnik iz mog lokala koji je doneo neke papire. Otišli smo do škole, bio je kraj odmora, ušla sam u učionicu i kad sam videla Acu kako plače i na šta liči, pukla sam. Valjda mi se sve sakupilo. Ni slutila nisam da ću nešto tako da uradim. Da udarim dete. Ponavljam, pogrešila sam, zaista, bez obzira na sve, i on je dete, ali mi se smrklo. Počupala sam ga za uši, udarila ćušku. Odmah sam se pokajala, ali bilo je gotovo.

Vrati se, mi te volimo

Posle je došao policajac, pa su otišli kod zamenika direktora. Izjave, zapisnici, standardna procedura. Mediji su doznali, izvestili su kako su izvestili, a direktor škole se nije oglašavao.

- Pozvala sam novinare da odemo do škole i da i ja i učiteljica i direktor kažemo kako je sve bilo - kaže Branka. - Direktor nije pristao, ali se oglasio kasnije i rekao da on o svemu ništa nije znao. Pozvala sam se na učiteljicu koja je bila tu kad smo Acina učiteljica i ja razgovarale, a ona je izjavila pred novinarima kako se ne seća tog razgovora. Smučilo mi se. Tad mi je sve postalo jasno. Pa kako sam i mogla da očekujem da mi zaštite dete ljudi koji se koriste neistinama. Acu sam ispisala iz škole i vratiću ga u Šabac u školu među drugare koji su mu za rođendan poslali fotografije na kojima je i učiteljica i gde piše: "Vrati se, mi te volimo."

Priznaje Branka na kraju razgovora da možda i ne bi tako reagovala da sličan problem, gotovo u isto vreme, nije imala i sa starijim sinom Vladimirom.

- Pošao je u prvi razred Saobraćajne škole i počele su provokacije - kaže. - Kinjili su ga, maltretirali, ja sam im bila tema. Išla sam kod pedagoga i kad sam čula o čemu čovek priča, kakvih u školi sve problema ima, ispisala sam dete i sad pohađa privatnu srednju školu. Očajna sam i razočarana. Znam ja gde živim i kako neki ljudi gledaju na posao kojim se bavim, ali ih pitam da iskreno kažu šta bi oni uradili da im se to isto desi, kada pokušaju sve kako bi zaštitili dete, a da niko ne reaguje. Meni je savest mirna, uradila sam sve da zaštitim svoje dete, žao mi je što sam tako na kraju reagovala, a odgovorni u školi neka razmisle da li su dobro postupili. Sigurna sam da nisu, jer time što ništa nisu preduzimali, tom dečaku su samo učinili medveđu uslugu.
   

Ognjan RADULOVIĆ
Snimio Željko SINOBAD

Ilustrovana politika

  Robe,lizi pod,kupi papirice,poslije toga malo ko bi mirno odreagovao.