Panta Rhei

Evo me igram fudbal sa bandom okorelih mališana
pomalo nalik njima pomalo svojoj zlobi
šutiram penal gol jedan nula
jedan nula
al ono istinsko tek počinje
O kako mrzim ove nasmejane dečake
ove kovrdžave kose gradove na svetlom vetru
o kakobih tukao te lepe detinje oči
ta srca u galopu taj bakar
kako bih pojeo taj pljesak mome pogotku

tu bujicu to more to bravo brane
o kako bih zaratio sa svim tim glupim sjajem
što mi se podsmeva ptičijim letom
što se ceri ružno sa svakoga krova

Al
igra teče dalje
Gle TEČE
stanite četiri slova
stanite T
stanite E
stanite Č
stanite E
TEČE
Heraklite ti si zaista hulja
Pa ovo i nije pesma
al utakmica teče dalje
teče čovek teče reka teče groblje
teče moje namršteno čelo
već smo poveli sa dva nula
od radosti je život iz mene kroz rebra iskočio
ležim srećan na zemlji slep za veštine maga
za njegovo zvučno drveće sa požarom umesto mračne smrti
ne vidim oblak koji prosipa zlatnu kišu
(a to je jedan od njegovih strašnih trikova)
ne vidim grumen reke iznad igrališta
ni vetar u kamenjaru što kuće zida
al utakmica se ne prekida

Jurišaju moji plavokosi koji kudravi
nadiru moji mrtvaci
more im golova treba dati
(grob mi za podzemlje cipele obuva)
oči im treba rasticati
glave im treba pokidati
evo me srećan na zemlji
grob mi već ruku ljubi
(živ bio veliki porasto)
pobedili smo
pobedili smo
Heraklite crkni pukni.

Pesma o Aninom povratku sa letovanja

Vratila se sa mora moja cigančica pocrnela
pocrnela kao afrička kraljica
baš me briga što je tamo na moru jednog
dripca iz Pančeva ljubila
sad je važno da se ona meni vratila
jer ima na moru opasnih morskih pasa
ima na moru mornara ima na moru alasa
mogao je neko kolena njena da mi otme
za spomenik u svome gradu
mogli su gusari mogli su mangupi da mi je ukradu
pričaj mi kako je bilo kako izgleda more
ima li more mlađeg brata je li more protiv rata
voli li more bure svežeg piva ume li more da pliva
kako ljube francuzi cigančice moja ljubljena moja ženo?

Kako Ana dijalektički traje u meni

Ana je bila cvet
ana je bila divlja krava
ana je uvek pozivana kad treba
neko carstvo da spašava

Ana je učestvovala u osvajačkom pohodu dece
na grobove očeva
ana uveče zalazi
ana izjutra izgreva
ana obično plače
kad mene pojede medved u velikom gradu

to su čuli mladići
iz susednih bratskih zemalja
pa mi je svake noći
četrdeset puta ukradu.

Prva pesma čovekova

Miroslavu Egeriću

Ovih dana ovih dana
ja i moja žena
gradimo sebi prvo dete
oooh
da nas vidite samo
kako jedno na drugo kidišemo
kao u doba očeva granate
poljupci lete
pljušte
lete
to nas dvoje rešavamo Pitanje Svetsko
to se mi sa čovečanstvom solidarišemo

ženo moja
oh
ženo moja
pojmiš li šta se noćas
u ovom prozaičnom sobičku zbiva
to mi zi ničega iz ničega
joj iz ničega
gradimo čoveka živa
čoveka
to je nadrealista što žedan kad je ptice lovi
mangup što u svome telu krompir seje
spadalo koje otadžbinu proda
ringišpil u brod prekuje morem plovi
onaj fantastican što reči ume da izgovara
pa to je onaj što na zemlji jedini ume kuće da zida
i da ih nikad dovoljno lepe ruši
znaš ti tu gladnicu što sa vulkanima druguje na dnu mora
onaj što strašno mnogo psuje pije i puši
ženo moja
još iz tebe svetlost dubrovnika muca
trijumf morske soli
pronašao sam, ura:
tvoja su kolena gorka
kao obrazi gvozdene rude
ali čuj reči
kojima darivam ljude;
hiljadu poljubaca treba za prćasti nosić samo
taj veličanstveni izvor slina
a koliko ljubavi za ruke rebra noge
a tek za one stvari
ženo moja hrabro jurišaj na me
iako sam ovako nezgrapan i čupav

ne štedi poljupce za budućeg fantastu
poljupce za našeg sina

Snevam:
u proleće
tatinu curicu
van dana i gradske buke
daleko od škole tate mame
odmami poljsko cveće
kad tamo u parku na klupi jedan je međed čeka
taj dripac toliko drzak da moju ćerkicu ljubi
a on je ljubi ljubi
otima se ona
al
ne odustaje momak grubi
bude pod njima mnogo trave svelo
a negde u ponoć njeno se otvari telo
u njemu
joj
al moram priznati da je to posao nekog velikog boga
počinje avantura čoveka još jednoga.

A mamin dečko
preskače zidove gradske
i progone ga seljaci što krade njihovo voće
ali on krade jer on je muško i tako mu se hoće
i šta mu ko može
neka sav svet iskoči iz kože
jer on će jednoga leta u polju
u vihoru ratnom na užarenoj morskoj plaži
jednoj lepotici bezobrazno
VAŽI LI
NE VAŽI
pokaži joj sine moj pokaži
oooh
za tvoju snagu
na životinju noćas gladnu liči tvoj tata
a tvoja sirota majka
od prevelikog straha
s njim se u koštac
hvata.

iz davnih predela leta

gde si mi
sad
narandžo
leta
u šumi
na grančicama?
(jao boli! )
i ja te prenosim
i nastavljamo u travi!
baka tvoja bela!
bakica tvoja bela!
princeza bela!
u kući beloj
zapršku meša
i razmišlja
brižno:

bože, čime li se taj bavi?
seljak nije. . . Odelo mu je novo. . .
a ni gospodin nije. . . Pokreti su mu nekako. . .
grubi. . .
tja. . .
mora da je neki đavo čim ga moja lutkica. . .

bako, bela fantastična, najlepša bako!
tvoja lutkica bela ima plikove na koži!
pssst. . . O mladežima ni reči - nije to za baku -
razgovor o najmedenijem medu
više bi zanimao dedu!
deda
neobrijan
čvornovat
sed:

u albaniji devesto petnaeste
jeli smo led
pa te trke
kad videsmo prvi put grke!
fijuče metak kroz beznađe belo -
da ne bi propao metak vojnik podmetne čelo.
a jedan iz naše čete neki cvetozar rođen u banatu
podmetnu' trbu' pod granatu. . .

dosta deda! Znaš da se baki gadi. . .
znamo,
znamo i to da si pojeo generala
da ne bi umro od gladi. . .
znamo
dođavola
sve o ratu
sve o leševima
sve o stravi! -
pričaj ti nama
dedice,
pričaj ti nama,
pričaj ti nama o. . Ljubavi! ! !

na vreme nismo obratili pažnju.
počinje kiša.
kiša, šta to beše kiša?
ti se oblačiš
češljaš
skidaš mi travke s leđa
uvuci košulju kažeš
vidi šta si uradio kažeš
poznaje li mi se pitaš,
-oh! -
strašno nevreme preti,
zemlja od neba beži! -
žao mi je što nisam pesnik
pa da svaki tvoj pokret
i svaku reč
i sve detalje
u večnost
ubeležim!

sad kao mala deca trčimo prema domu
jer ko zna šta može pasti na pamet nekom gromu.
pred samom kapijom tebi je misao pukla:
jao. . .
ja sam zaboravila. . .
nisam obukla. . .

e pa ako i nisi
šta ja tu mogu!
neka to bude od nas dvoje
poklon velikom bogu!

uzletesmo u bakin dvorac
kao cvetovi kao komete
baš kad je bakica pomislila
gde li je taj
po ovom nevremenu
odvede dete?

i držeći se za ruke
i trčeći kroz kišu
putnici
zvezdanog
puta
doživeli smo čitav život
za tih nekoliko minuta.
   branislav petrović
 

Kako Ana rešava ukrštene reci

Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima,li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al,
znam:
niko ne može
žešce da opravda vazduh
od njene tamne kože.

Kad
Ana
place!
(o ne lažem vas)-
to je lepše
od voca!
Od
kiše!
Od...
rakova na žaru!
Od...
cega god hocete!
Od ptice u galopu!-
pa nisam ja valjda vica radi
prokocko celu Evropu!

A kad se svlaci!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
naaajvecem cudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana,
zapalio bih i svoje kosti.

Kad ladju crta! Kad jecam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad cita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dodje!
Kad ljubi proleterske vodje!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grcka azbuka!
Kad sanja cvece!
Kad NECE!

Secanje na Nepojmljivog Decka
uvek ce moci vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram Dunav, il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog
Ane.

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li
Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i Englezi
svi vec znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleci!
Ali ja nju naj naj naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reci.

Ona to izvodi kao da se igra!
A mani izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmladji konj:
u jednoj ruci drzi svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, rec, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka
rec
koja nije kao ostale reci:
rec koja ume da rešava ukrštene reci!

Tada
nastaje mala drama:
voda otice za svojim obalama:
Ana,
naga,
na mom dlanu,
vecnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I
dddok je tttako
ooo opasnu
ddddrzim u zzzz zagrljaju
rrr reci se
reci se
sssssame rrrrrr
resavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene ozivljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?