XV - ŽIVKA, ANKA


ŽIVKA (klonula od umora, pada u fotelju): Uh! 

ANKA (dojuri spolja): Gospođo, one se dve vaše rođake počupaše.

ŽIVKA: Neka se čupaju, pa šta me se tiče. Umorila sam se kao da sam ceo dan kopala. Idem da legnem malo, gledajte da me niko ne uznemirava. (Ode.) 

ANKA (odlazi na zadnja vrata i otškrine ih, pa gleda šta se zbiva napolju. Svađa se polako stišava i udaljuje). 

XVI - ČEDA, ANKA


ČEDA (posle izvesne pauze otvori vrata i sretne se lice u lice sa Ankom. On je još uvek svečano obučen kako je otišao od kuće): Ah, kako prijatan susret! Jeste li vi mene čekali, Anka? 

ANKA: Razume se. 

ČEDA: Idite odmah u vašu sobu, evo mene za vama. 

ANKA: Je li istina? 

ČEDA: Idite samo i čekajte! 

ANKA (nudi obraz): Poljubi me u ime kapare! 

ČEDA (poljubi je): Sasvim. Divna kapara! 

ANKA: Odoh i čekam! (Ode.) 

XVII - ČEDA, RISTA


ČEDA (pripali cigaru). 

RISTA (posle izvesne pauze nailazi na vrata takođe obučen u svečano odelo. Nosi buket). Klanjam se, dobar dan. Je li slobodno? 

ČEDA: Molim, izvolite! 

RISTA: Čast mi je predstaviti se: Rista Todorović, kožarski trgovac. 

ČEDA (iznenađen): Kako, molim vas? 

RISTA: Rista Todorović, kožarski trgovac. 

ČEDA: I počasni konzul Nikarague? 

RISTA: Da, tačno! 

ČEDA: Ama nije moguće! E, to mi je milo, osobito mi je milo da se upoznamo. 

RISTA: A s kim' imam čast? 

ČEDA: Čekaj, molim te, dozvoti mi da ti kažem "ti", čekaj, molim te, da te vidim! (Izmakne se i posmatra ga.) E, ko bi to rekao? Dakle ti si to, Risto! E, to mi je odista milo! 

RISTA: A s kim imam čast? 

ČEDA: Ja, je li? Je l' za mene pitaš ko sam? Ja sam ... kako da ti kažem ... pa ja sam, brate, ujka Vasa, Živkin ujak. 

RISTA: Dakle, vi ste ujka Vasa? E, to mi je milo. Ja sam, boga mi, mislio da ste stariji. 

ČEDA: Nisam. 

RISTA: Čuo sam za vas i baš mi je milo da se upoznamo. 

ČEDA (gleda ga i meri sa svih strana): Dakle ti si to, obešenjače jedan, a? ... Gledaj ga, molim te, kakav trbuščić ima, lola nikaraguanska! (Tapka ga po trbuhu.) Ko bi to rekao! A ja sam te sasvim drukče zamišljao. 

RISTA (smeje se prijatno). 

ČEDA: A došao si, je li, obešenjače jedan, znam već zašto si došao. 

RISTA (snebivajući se): Pa da ... 

ČEDA: A dopada ti se naša Dara, a? 

RISTA: Pa znate kako je. 

ČEDA: Znam, de! 

RISTA: I ona mi se dopada, a potrebno mi je i zbog moga položaja da stečem vezu sa višim krugovima. 

ČEDA: Razume se! A veruj, što te više gledam, sve više verujem da ćeš se i ti njoj dopasti. Ja sam se, znaš, toga najviše bojao: da l' ćeš se ti njoj dopasti, a sad kada sam te video ... lola jedna, mora da se ti uopšte dopadaš ženama. 

RISTA (polaskan): Kažu! 

ČEDA: Ama, šta kažu, vidim ja! Dopašćeš se ti našoj Dari. A veliš, je li, ona se tebi dopada? 

RISTA: Dopada mi se. 

ČEDA: I ništa ti ne smeta što je ona tuđa žena? 

RISTA: A što ima to da mi smeta? Kako, na primer, kad kupim kuću, ne smeta mi ništa što je ranije bila tuđa kad znam da je sada moja. 

ČEDA: Sasvim. Onaj stari gazda se iseli, a ti se useliš. 

RISTA: Pa jeste! 

ČEDA: Ko bi rekao, molim te, da ti umeš tako filozofski da posmatraš život! E, a kad je već tako, onda ćemo celu stvar lako da izvedemo. Ništa nam više ne stoji na putu. 

RISTA: Ništa. 

ČEDA: Pa ipak, mislim se nešto, samo kako ćemo da se oprostimo one vucibatine? 

RISTA: Koga? 

ČEDA: Pa njenoga muža, taj nam mnogo smeta. 

RISTA: Kako, zar vam nije kazala gospa Živka? Pa njemu je već umešen kolač, čeka se samo da se ispeče. 

ČEDA: E? 

RISTA: Jeste. Gospođa Živka je udesila sa sobaricom da ga odmami u svoju sobu, pa kad on bude tamo, da ona sa gospa-Darom i svedocima upadne. 

ČEDA: Gle, molim te! Ala je to lepo smišljeno! Ha, ha, ha, ala će se uhvatiti kao miš u mišolovku; taman on da lizne slaninu, a ono: hop! Ha, ha, ha! ... 

RISTA (pridružuje se i slatko se smeje): Ha, ha, ha! 

ČEDA: Pa onda? 

RISTA: Onda ... onda to ... Gospođa Dara je rekla, ako se uveri da je vara, da će ga odmah napustiti. 

ČEDA: E, to je divno, odista! Samo brinem se da nam nešto ne pokvari tako lepo smišljeni plan. 

RISTA: A šta to? 

ČEDA: Nisi ti trebao još sad da dođeš, dok mi ne svršimo taj posao sa njim. 

RISTA: Pa gospa Živka mi je poručila da dođem. 

ČEDA: Znaš, ne bih voleo da on naiđe pa da te zateče ovde. 

RISTA (malo kao uznemiren): Pa šta? 

ČEDA: Kako, pa šta? On se zakleo da će te ubiti kao psa i kupio je ovoliki revolver, kalibra kojim se volovi ubijaju. 

RISTA (preplašen): A što, brate, da me ubije? 

ČEDA: Eh što, zakleo se, preda mnom se zakleo. Ali ti ne treba da se bojiš, ne smeš biti kukavica, razumeš li. Uostalom, ja sam lično video revolver, pokazivao mi ga je i uveravam te da u njemu nema više od šest metaka. Ne mogu te svih šest pogoditi, budi siguran da će te bar četiri promašiti. 

RISTA: A ona dva! ...

ČEDA: E pa, bože moj, dva metka valjda možeš progutati za ljubav toga da spaseš čast Nikarague. 

RISTA: Ama što ja da gutam metkove zbog časti Nikarague? Slušajte, ujka-Vaso, kako bi bilo da ja idem, pa drugi put da dođem? 

ČEDA: Ja mislim da bi to dobro bilo ... (Pogleda na prozor.) Ali dockan je, sasvim je dockan! 

RISTA (preplašen): Zašto, brate? 

ČEDA: Evo ga, sad baš uđe u kuču. 

RISTA (preplašen): Ko? 

ČEDA: Onaj s revolverom. 

RISTA (usplahiren): Pa sad? Ujka-Vaso, govori, šta sad? 

ČEDA: Moram te prikriti dok ja njega uklonim. 

RISTA (ustumara se): Gde da se sakrijem? 

ČEDA: Ne znam ... Čekaj, sad mi pade na pamet. (Zvoni.) 

RISTA: Gde? 

ČEDA: Ćuti i ne pitaj. jer nemamo vremena za razgovor.

XVIII - ANKA, pređašnji


ANKA: Molim! 

ČEDA: Ančice, učinite mi jednu ljubav, pa ću vam se odužiti. Vi znate kako ću vam se odužiti. 

ANKA: Molim! 

ČEDA: Vodite brzo ovoga gospodina u vašu sobu i zaključajte vrata. Ne pitajte zašto, već žurite, opasnost je velika. 

RISTA: Vrlo velika. Vodite me, nagradiću vas bogato! 

ANKA (Čedi): A posle? 

ČEDA: Posle — no, pa znate već. 

ANKA (Risti): Hajde brže! (Odvede Ristu.) 

XIX - ČEDA, RAKA


ČEDA (udari u sladak smeh, zatim ode prozoru i dovikuje mašući rukom): Rako! Rako! ... 

RAKA (dolazi spolja): Šta je? O, zete, što si se ti tako obukao? 

ČEDA: Kazaću ti, ali da nikome ne kažeš. Evo, daću ti dinar da nikome ne kažeš. Idem kod Anke u sobu. (Daje mu dinar). Nikom, razumeš li? Ja znam da bi ti mama dala i dva dinara samo da joj to kažeš, ali ti budi karakter pa nemoj da joj kažeš. Je l' nećeš? 

RAKA: Pa neću, dabome! 

ČEDA: E, dobro. (Ode.)

XX - RAKA, ŽIVKA


RAKA (na levim vratima): Mama, mama! ... 

ŽIVKA (dolazi): Šta je? ... 

RAKA: Zet Čeda mi je dao dinar da budem čvrst karakter i da ti ne kažem gde je on sad. Ako mi daš dva dinara, ja ću biti još čvršći karakter pa ću ti kazati. 

ŽIVKA: Govori, gde je? 

RAKA: Dva dinara, pa da čuješ. 

ŽIVKA (daje mu): Evo ti, stoko božja, govori! 

RAKA (pošto je primio): Eno ga u sobi kod Anke.

ŽIVKA: Je li istina? 

RAKA: Sad je otišao. 

ŽIVKA (ushićena): Ju, slatko moje dete! (Ljubi ga.) Evo ti još dva dinara. 

RAKA: Olrajt! 

ŽIVKA: Idi mi brzo zovi Daru. 

RAKA (ode desno). 

XXI - ŽIVKA, sama


ŽIVKA (na telefonu): Alo ... molim 7224! ... Je li to kvart? Dajte mi vezu sa članom kvarta ... A, vi ste na telefonu? Ovde je gospođa Živka, ministarka. Molim vas hitno, ali vrlo hitno, odmah pošaljite mojoj kući jednoga pisara sa dva žandarma. Da, hitno ... pa nije baš pravo razbojništvo, ali je ipak razbojništvo ... Neka pisar ponese i hartije za saslušanje, neka povede i dva građanina kao svedoke. Molim vas, to neizostavno da se učini, nek povede dva gradanina. Odmah, razume se, vrlo hitno! Da! (Ostavlja slušallcu.)

XXII - DARA, ŽIVKA


DARA (dolazi iz desnih vrata, za njom Raka). 

ŽIVKA: Daro, kćeri, zvala sam te da te pripremim. Budi hrabra, dete moje, da podneseš udarac koji te očekuje. 

DARA: Šta je sad opet, šta znači taj uvod? 

ŽIVKA: Ja sam ti rekla da ćeš se i sama uveriti koliko te ona vucibatina vara. E, pa, evo, kćeri moja, došao je čas da se svojim rođenim očima uveriš. Tvoj rođeni muž nalazi se ovoga časa u sobi kod Anke naše, i to u rđavoj nameri. 

DARA: To nije istina! 

ŽIVKA: Kaži, Rako, gde je naš zet Čeda? 

RAKA: Nek mi da dinar, pa da joj kažem. 

ŽIVKA: Napolje, alo nesita! Zar ti je malo? 

RAKA: Ništa ja više besplatno! (Ode.) 

DARA: Hajdemo! (Hoće da pođe u Ankinu sobu.) 

ŽIVKA: Čekaj de, udesila sam ja već stvar. 

DARA: Šta si udesila? 

ŽIVKA: Videćeš.

XXIII - PISAR, građanin, žandarmi, pređašnji


PISAR (dolazi hitno sa dva žandarma i dva građanina): Po vašem zahtevu, gospođo ministarka, gospodin član me je hitno uputio. Doveo sam i dva građanina. 

ŽIVKA: E, vrlo dobro! Ajde sad za mnom svi! (Ona napred, za njom Dara, a za ovom svi ostali). 

PAUZA. Zadnja se vrata polako i pažljivo otvaraju i kroz njih proturi Čeda glavu. — On posmatra i osluškuje, i kad čuje larmu, brzo se povlači i zatvara vrata. — Sa leve strane gde su svi otišli cika ženskih glasova i larma. Malo zatim pisar uvodi Ristu, koji je bez kaputa, a za njim dolazi cela gomila, izuzimajući Anku.

ŽIVKA (klone od uzbuđenja u fotelju): Nikaragua, crni Nikaragua, šta ćeš ti tamo? 

RISTA (uzbuđen): Ne znam ... tako ... sudbina valjda. 

ŽIVKA: Zar zavukao si se u kuvaričinu sobu, svukao kaput, zaključao vrata, pa to sudbina? A što svuče kaput, ubio te bog da te ubije? 

RISTA: Pa, naložena peć. 

DARA (majci): Dakle to je taj počasni gospodin koga si mi namenila? E, baš ti hvala, majka. 

PISAR (Živki): Treba li, gospođo, da uzmem ovoga gospodina na saslušanje? 

ŽIVKA: Ta kakvo saslušanje, saslušao se on na onome, a ne na ovome svetu, dabogda! Ako već treba ko da ga uzme na saslušanje, ja ću to. Govori, šta ćeš tamo? 

RISTA: Poslao me ujka Vasa. 

ŽIVKA: Ujka Vasa? Dakle on je sve to zamesio? E, Vaso, sad si zbrinuo celu familiju. 

XXIV - ČEDA, pređašnji


ČEDA (dolazi spolja noseći Ristin kaput i pridržava mu da ga navuče): Obucite kaput, zaboga, dobićete inače kijavicu. 

RISTA (kad spazi Čedu, kao da mu je svanulo): Ujka-Vaso, pomažite. Vi ste me naterali da se sklonim kod sobarice. 

ŽIVKA (zabrinuta): Pa je li to ujka Vasa? 

RISTA: Pa on, dabome! ... 

ŽIVKA: O, izvasio se on dabogda! Čedo ... ! (Pisaru.) Molim, zapišite to što ću reći i stavite posle numeru. (Digne tri prsta u vis). Čedo, zaklinjem ti se svim na svetu da ćeš još večeras biti potpisan za Ivanjicu! ... 

ČEDA: Još bolje, premestite me u Nikaragu-u. 

ZAVESA

ČETVRTI ČIN


Ista soba. — Po stolicama, levo, masa novina savijenih kao za prodaju; po stolicama prebačena muška i ženska odela, šeširi i sve drugo. Tu je ogroman otvoreni kufer u koji Dara pakuje sve ove stvari donoseći ih iz susedne sobe.

I - ANKA, DARA


ANKA (dolazi spolja, noseći svežanj novina): Evo, gospođo, nisam mogla više da kupim od dvadeset brojeva. (Ostavlja na stolicu pored ostalih.) 

DARA (pakujući): Šta se to mene tiče! 

ANKA: Htela sam samo da vam kažem, jer gospođa mi je naredila koji god prodavac prođe, da kupim sve koliko god brojeva ima, ali svega je jedan prošao otkad stojim na kapiji. Ne znam da l' još da čekam na kapiji? ... 

DARA: Radite onako kako vam je gospođa kazala, nemojte me ništa pitati. (Ode u sobu po stvari.) 

II - RAKA, ANKA


RAKA (dolazi spolja, noseći desetak i nesto više brojeva): Evo, ja jedva našao dvanaest. (Ostavlja na stolicu.) A ti Anka? 

ANKA: Ja, boga mi, dvadeset. 

RAKA: Pa dosta! 

ANKA: Gospodin Pera iz administrativnog odeljenja je najvredniji, on je kupio dosada trista. 

RAKA: E, a ujka Vasa? 

ANKA: On je svega osamdeset. A je li, boga ti, Rako, znaš li ti zašto gospoda kupuje tako mnogo današnjih novina, i to sve ovaj isti list? 

RAKA: Znam, dabome! 

ANKA: Zašto? 

RAKA: Izgrdili su je u novinama, pa hoće da ih kupi sve, da ne bi svet čitao. 

ANKA: Ju, kako smeju jednu ministarku da izgrde? 

RAKA: Izgrdili su je za ono. 

ANKA: Koje ono? 

RAKA: Zbog tebe. 

ANKA: Zašto zbog mene? 

RAKA: Hoćeš li da pročitam? 

ANKA: 'Ajde, molim te! 

RAKA (uzme jedan broj, razvije ga i sedne u fotelju): Dodaj mi, boga ti, jednu od tih ministarskih cigareta. 

ANKA: Jaoj, kako smeš da pušiš? 

RAKA (paleći): Ne pušim ja inače, ali znaš, novine se čitaju uvek sa cigaretom. (Čita.) "U jednom delu Kine ..." (Prekine i govori.) Pazi ti dobro da odnekud ne naiđe majka, proveli bi se lepo i ja i ti! 

ANKA: Paziću, čitaj slobodno! 

RAKA (čita): "U jednom delu Kine održava se još i danas jedan čudan običaj. Tako, ako se kome prosiocu dopadne udata žena, on je prosi bez obzira na to što ona ima živog muža. Takav se običaj desio ovih dana u kući mandarina Si-po-po." (Govori.) — Znaš ovaj mandarin Si-po-po, to je moj otac, Sima Popović. 

ANKA: Ju! ... 

RAKA (čita dalje): "U njegovu ženu, jednu odvratnu babu" ... (Obzirući se, govori.) — Ta odvratna baba, to je majka. — Pazi da ne naiđe, inače odosmo u mandarine i ja i ti! 

ANKA: Ju, ju, ju, ju! ... (Obzire se). 

RAKA (čita dalje): "U njegovu ženu, jednu odvratnu babu, zaljubio se Ni-ni-ko". 

ANKA: Ko je to? 

RAKA: Ne znam, neki Kinez ... dakle ... (Čita.) " ... zaljubio se Ni-ni-ko, sekretar Ministarstva spoljnih poslova!" ... 

ANKA: A, sad znam ko je. Čitaj, molim te, dalje! 

RAKA (čita): "Ta se ljubav među njima izražavala na taj način što je ona njemu izradila klasu, a on njoj pisao ljubavna pisma". 

ANKA: Kažem ja, znam ko je. 

RAKA (nastavlja čitanje): "Taj Ni-ni-ko inače je jedan napudrovani praznoglavić, koji se zaljubljuje u svaku mandarinku dok je na vlasti, te mu ove ćurke izrađuju preko svojih muževa klase. On je čak poslao i provodadžiju kući, da prosi babu u isto vreme kad je jedan kineski smrdljivac, neki Ka-ra-gua, dolazio da prosi njenu udatu ćerku". (Govori.) Znaš li ko je to Ka-ra-gua? 

ANKA: Ko? 

RAKA: Onaj što su ga našli u tvojoj sobi. 

ANKA: Pa zašto Ka-ra-gua? 

RAKA: Otkud ja znam! 

ANKA: Siromah čovek, a baš ništa nije kriv. 

RAKA: E, a što je skinuo kaput? Eto, u novinama piše da je skinuo kaput. 

ANKA: Zar i to piše? Ju, bože! A, boga mi, čovek je sasvim nevino skinuo kaput ... 

RAKA: Boga mi, ja da sam bio u tvojoj sobi, pa da sam skinuo kaput ... 

ANKA: E, gle, molim te! Pa šta bi onda? 

RAKA: Ja bih onda skinuo i pantalone. 

ANKA: Ubriši prvo nos, sram te bilo! 

RAKA: A znaš li kako tebe zovu u novinama? 

ANKA: Zar i mene pominju? 

RAKA: Pa dabome. 

ANKA: A kako me zovu? 

RAKA (traži i nađe): Sobarica A-ki-ka. (Smeje se slatko.) A-ki-ka! ... 

ANKA: Ima li još? Čitaj! 

RAKA (čita): "Ali, razume se, ni te prosidbe u Kini ne idu uvek tako glatko. Tako na primer ... " 

III - DARA, pređašnji


DARA (donosi još odela iz sobe i zatiče ih): Pa zar vi tu sedite i čitate novine? Neka samo naide majka, pa ćete se lepo provesti. 

RAKA: Samo onako, pregledali smo. Je li, Daro, znaš li ti da mi kažeš ko je to Ni-ni-ko? 

DARA: Ne znam ja ništa, a tebi preporučujem da se čistiš, da te ne zatekne majka. A i vi, Anka, mogli bi gledati drugi posao a ne da čitate novine ... 

ANKA: Ja sam samo donela novine koje sam kupila. 

RAKA: A i ja. Znaš, jedva sam kupio dvanaest brojeva. Onaj Karagu p!ača po dvadeset para komad, pa sve njemu prodaju. I ove sam dobio samo tako što sam jednom prodavcu podviknuo: "Moraš mi prodati, ja sam sin mandarinov!" 

DARA: 'Ajde, 'ajde, nosi te đavo! 

RAKA: Ama nije, hteo sam da kažem ministrov. 

DARA: Bolje idi pa kupuj i dalje novine kad ti je majka tako naredila. 

RAKA: Pravo kažeš! (Anki.) 'Ajde, A-ki-ka! (Ode.) 

ANKA: Ako želi gospođa da joj pomognem? 

DARA: Nije mi potrebna pomoć. 

ANKA: Molim. (Ode.) 

IV - ČEDA, DARA


ČEDA (dolazi spolja): Pa ti se to baš ozbiljno pakuješ? 

DARA: A šta da radim? 

ČEDA: Zamisli kako sve to ide ekspres! Sinoć potpisali ukaz o mome premeštanju u Ivanjicu, a već jutros sam razrešen dužnosti. 

DARA: A kad moraš na put? 

ČEDA: Šta ja znam kako je tvoja majka naredila! Možda će mi se u toku današnjeg dana narediti da sutra krenem. Sve zavisi od naređenja koje je izdala tvoja majka. 

DARA: Najzad, svejedno, neka je i sutra, ja ću biti gotova. 

ČEDA: Pa zar si ti odista rešila da ideš sa mnom? 

DARA: Rešila sam. Pravo da ti kažem, ne mogu više da podnesem ovo ministrovanje; ovo je postala luda kuća otkako je otac ministar. 

ČEDA: Otkad ja to govorim. 

DARA: A ne mogu da podnesem ni ovu sramotu. Posle ovoga što je izašlo u novinama, veruj, ja ne bih smela izaći iz kuće, niti bih smela da pogledam svetu u oči. Volim u Ivanjicu, samo da se sklonim svetu ispred očiju. 

ČEDA: Još kad bi ti znala kolika je bruka. Ceo se Beograd trese od smeja. 

DARA: Strašno! 

ČEDA: Novine se kupuju na jagmu. 

DARA (pokazuje): Majka ih najviše kupuje. 

ČEDA: Ona misli da umanji broj čitalaca kako bi se bruka što manje znala, a ne zna da je današnji broj umesto tri, štampan u šest hiljada. 

DARA: Ju, ju, ju! 

ČEDA: Ne računajući što jedan broj čitaju četvorica. 

DARA: A da li se baš zna da se sve to odnosi na našu kuću? 

ČEDA: Razume se, da se zna. Zna se po imenima, ali još više po tome što je gospa Živka jedina od današnjih ministarki koja ima udatu kćer. Odmah je ceo svet pogodio. 

Dara: A zar nisi nikako mogao da saznaš ko je pisao? 

ČEDA: Saznao sam. 

DARA: Ko? 

ČEDA: Reci ću ti ako mi daš časnu reč da nećeš reći majci. 

DARA: Zar je to tajna? 

ČEDA: Još kako velika tajna! 

DARA: Reci mi, ko je pisao? 

ČEDA: Ja! 

DARA: Šta kažeš? (Ispusti haljine koje je imala u ruci.) 

ČEDA: To što ti kažem! 

DARA: Čedo, Čedo, šta si učinio? 

ČEDA: Neka vidi da i ja umem da plombiram. 

DARA: Kako si smeo, kako si mogao? 

ČEDA: A kako je ona mogla mene da gurne u Ivanjicu! 

DARA: I kako si imao srca, ona je moja majka. 

ČEDA: A kako je ona imala srca svoju ćerku da premesti čak u Ivanjicu! 

DARA: Osramotio si nas, osramotio si celu kuću! 

ČEDA: Ja? Bože sačuvaj, osramotila je ona. 

DARA: Bože moj, bože moj! Ja već ne umem da se snađem, ne umem više ni da mislim. (Plače.) 

ČEDA: Pa zar ti ne uviđaš, boga ti, i sama, da je već krajnje vreme bilo da se toj ženi stane na put? Zar ne vidiš da je napravila ludnicu od kuće? Ostavi to što tebe udaje kraj živoga muža, ali i ona se raspalila, i ona ima ljubavnika. 

DARA: To nije istina! 

ČEDA: Ama čitao sam svojim očima ljubavna pisma. Pa izradila mu je i klasu, i izađi molim te u čaršiju pa ćeš čuti, ceo svet joj se smeje. 

DARA (krši ruke): Bože moj! 

ČEDA: Ako tebi podnosi da trpiš tu sramotu, meni ne podnosi. Sramota me je da izađem u svet; svi se gurkaju, svi šapuću i podmiguju se ... 

DARA: Pa zar nije bilo bolje kazati joj sve to i razgovarati sa njom ozbiljno? 

ČEDA: Razgovarati sa njom ozbiljno? Pa zar nisi ti razgovarala, pa šta ti je odgovorila, — priredila ti je onu scenu sa Nikaraguom. 

DARA: Tu si scenu ti priredio. 

ČEDA: Pa da, ja — ali da spasem i tebe i sebe. Da nisam to učinio, po planu tvoje majke ja bih bio bez kaputa u Ankinoj sobi, a ti bi bila u sobi sa Nikaraguom. Dakle, šta je bilo bolje? 

DARA: Pa ... 

ČEDA: Molim, reci samo, šta je bilo bolje? 

DARA: Dobro, neka je i tako, ali zašto je moralo sve to da se objavi u novinama? 

ČEDA: Zato da se trgne, da se opameti za vremena. 

DARA: A misliš ti da će to što pomoći da sve bude drukčije? 

ČEDA: Ja se nadam, jer kako je ova bruka od jutros buknula po Beogradu, nije nemoguće da čak i očev položaj bude doveden u pitanje. 

DARA: Njegov položaj? 

ČEDA: O, da! O tome se mnogo govori napolju. Ima ih koji misle da je posle ovoga on prosto onemogućen ... 

DARA: Siromah otac! 

ČEDA: I meni ga je žao, ali za sve ima da blagodari svojoj ženi. 

DARA: Pa kako, zar ti odista misliš da bi otac ...? 

ČEDA: Ne mislim, ali je vrlo moguće. Kompromitovan je, a to može povući neprijatne konsekvence. 

DARA: To bi bilo užasno! 

ČEDA: Ako hoćeš, iskreno da ti kažem, ja mislim naprotiv, to bi bilo dobro, jer što dalje, ona bi u sve veće gluposti padala. Zar ne vidiš, boga ti, šta je sve ta žena počinila; zar ne vidiš da je oca, onoga čestitoga čoveka, načinila smešnim i onemogućila ga za politiku i za javan život! Zar ne vidiš ti to sve? 

DARA: Vidim. 

ČEDA: E, pa! 

DARA: Po meni, uveravam te, milije bi mi bilo da otac nije ni postao ministar. 

ČEDA: More, nije zlo u tome što je otac postao ministar, već je zlo u tome što je majka postala ministarka. Zato, slušaj ti mene i drži se ti samo mene. Videćeš na kraju krajeva, da je bolje što sam ovako uradio i kazaćeš mi hvala. Budi samo ti uvek uz mene, onda sam hrabriji.

V - ŽIVKA, ČEDA, DARA


ŽIVKA (dolazi spolja, besna): Daro, imam s tobom ozbiljan razgovor. Molim strane persone da se udalje iz sobe. 

ČEDA: Molim! (Odlazi levo.) 

DARA (odlazi za njim). 

ŽIVKA (gleda zaprepašćeno za njom, pa onda besno baca suncobran i šešir sa sebe). 

VI - ŽIVKA, PERA


PERA (donosi veliki štos novina): Dobar dan, gospođo ministarka. Evo, ja sam kupio još šest brojeva, — dosad trista šest. 

ŽIVKA: Hvala vam, vi ste najviše kupili, ali, kažu ipak se mnogo prodaje. Je l' te, čita li svet; jeste li primetili, čita li svet? 

PERA: Pa ... kako da vam kažem, gospođo ... čita. Sad sam baš prošao kraj hotel "Pariza", pa skupili se oko stola, a jedan glasno čita. 

ŽIVKA: Pa dabome, kad u ovoj zemlji nema zakona. Bila sam kod upravnika varoši da zabrani list, pa kaže: Ne može po zakonu o štampi. Ama kako to, molim vas, zar može biti zakona po kome policija nema vlasti? 

PERA: To je valjda zato što ovde ne piše o vama, nego kao da se sve to dešava u Kini. 

ŽIVKA: Iskinio se on dabogda nikakav! 

PERA: Pa stoga valjda policija i nalazi da nema uvrede časti. 

ŽIVKA: Ama kako da nema uvrede časti. Zar kaže za mene da sam odvratna baba, pa nema uvrede časti? 

PERA: Pa jeste, s te strane ima. 

ŽIVKA: E, pa s koje strane onda nema? 

PERA: Pa mislim da se inače ne odnosi na vas, jer se dešava u Kini. 

ŽIVKA (ščepa jedan broj): A evo, pročitajte ovo na kraju, evo ovo ... 

PERA (čita glasno): "Najzad nije nikakvo čudo što se ovakve stvari dešavaju u Kini, ali je pravo čudo što se to isto dešava i kod nas, i to u najvišim krugovilma našega društva, u domu jednoga našega mandarina ... " (Govori.) — E, evo, jest, ovo mu ne valja. 

ŽIVKA: Ne valja, dabome da ne valja. 

PERA: Kad bi se bar moglo doznati ko je pisao? 

ŽIVKA: Pa eto, kobajagi rekoste ... 

PERA: Rekao sam, gospođo, i verujte, raspitivao sam na sve strane, ali — ne može, pa ne može da se dozna. 

VII - VASA, pređašnji


VASA (donosi paket novina i stavlja na stolicu): Evo, još ovo sam kupio, ali — nema više. Razgrabio se ceo današnji broj. 

ŽIVKA: Pa, razgrabio se, dabome, kad vi niste bili vredni. 

VASA: Eh, nismo bili vredni! Eto, sa ovim što sam doneo kupio sam sto i sedamdeset brojeva. 

PERA: A ja trista i šest. 

VASA: Eto! 

ŽIVKA: A jesi li bio vredan da raspitaš ko je pisao? 

VASA: Boga mi, Živka, raspitivao sam, na sve strane raspitivao, i ne možeš doznati, pa to ti je! 

PERA: I ja sam raspitivao, pa ne može. 

VASA: Palo mi je na pamet, ako može nekako, što kaže onaj naš novi rođak, da se dozna preko ženske linije. 

ŽIVKA: Kako misliš? 

VASA: Pa ako je urednik ženjen, on je svojoj ženi izvesno kazao ko je pisao, a onda, treba raspitati koja je gospođa njena najbolja prijateljica, jer ona je izvesno njoj kazala, pa onda, da raspitamo koja je prijateljica te prijateljice ... 

ŽIVKA: Uha! 

PERA: Pa ipak, gospođo, tako ćemo još najpre saznati ... 

ŽIVKA: E pa, 'ajde, gospodine Pero. Uhvatite tu žensku liniju, pa saznajte. Ali samo što pre, što je moguće pre, jer gorim od nestrpljenja; ugušiću se od nestrpljenja dok ne saznam. A kad saznam, lele majci, taj će zapamtiti. 'Ajde, 'ajde, požurite, gospodine Pero! 

PERA: Molim! (Ode.) 

VIII - ŽIVKA, VASA


ŽIVKA: Boga ti, Vaso, reci ti meni: poznaješ li ti koliko toliko zakone? 

VASA: Pa, kako da ti kažem, Živka, niti ja poznajem zakona niti zakoni mene. 

ŽIVKA: Pa kako to, kad si bio tolike godine policijski činovnik? 

VASA: Bio sam, nije da nisam bio, ali, pravo da ti kažem, dok sam bio policijski činovnik, nisam osećao potrebu da se upoznam sa zakonima. Ali, ako te treba što posavetovati, ja i onako znam, umem da odmerim šta je pravo, a šta nije. 

ŽIVKA: Ne pitam te ja šta je pravo a šta nije, nego te pitam kakvi su to zakoni u ovoj zemlji kad policija ne može da zabrani novine koje vređaju jednu ministarku? 

VASA: Ti si bila kod upravnika varoši? 

ŽIVKA: Sad sam došla otud! 

VASA: Pa šta ti kaže? 

ŽIVKA: Ne mogu, veli, po zakonu; to nije, veli, prava uvreda, to je samo aluzija. Ama kakva aluzija, pobogu brate, zar nazvao me odvratnom babom, pa to aluzija. 

VASA: Pa to nije, al' biće ono aluzija što je Simu nazvao mandarinom. Ja mislim, to će biti aluzija. 

ŽIVKA: A ako ja tome koji je pisao razbijem nos, hoće li i to biti aluzija? 

VASA: Ostavi se, boga ti, Živka, toga. Ja ne znam kakva je to manija u tvojoj porodici, svi hoćete da razbijate noseve. Nego stišaj se ti malo, pa da razgovaramo o tome: šta da se radi? 

ŽIVKA: Ama, kakvo te stišavanje snašlo, crni Vaso! Zar izgrdili me i nagrdili i nafarbali svima bojama u novinama, a ti meni da se stišam. More zemlju ću da pregrizem, pa ću da ga nađem, a već kad ga nađem, zapištaće majci i proklinjaće čas kada je naučio da piše. Zadaviću ga, razumeš li, evo ovim ću ga rukama zadaviti. 

VASA: De, de, de! Opet si pala u vatru. 

ŽIVKA: Pa kako da ne padnem u vatru, nego u šta hoćeš da padnem? 

VASA: Ono jest ... znam kako ti je! 

ŽIVKA: A znaš li ti, Vaso, šta ja mislim, koja me je zmija ujela? 

VASA: Ne znam. 

ŽIVKA: Niko drugi nego gospa Nata. Ruku bih u vatru met'la ako to nije njeno maslo. 

VASA: A što misliš da je ona? 

ŽIVKA: Pa preotela sam joj onoga. 

VASA: Koga si joj preotela? 

ŽIVKA (trgne se): Onako de ... samo forme radi. 

VASA: Ne razumem te, šta si preotela forme radi? 

ŽIVKA: Pa brate, preotela sam joj ministarsku fotelju, i onda, dabome, i sve ono što ide uz to. 

VASA: Fijaker? 

ŽIVKA: Ama nije fijaker samo, nego i druge stvari. Ne razumeš ti to! 

VASA: Pa to "forme radi" ne razumem. 

ŽIVKA: Pa ne razumeš, dabome, kad nisi otmen; da si otmen, ti bi razumeo, ovako dabome ... 

IX - ANKA, pređašnji


ANKA (donosi pismo): Za gospođu. 

ŽIVKA: Ko je doneo? 

ANKA: Jedan šegrt. 

ŽIVKA: Dobro. 

ANKA (odlazi). 

X - ŽIVKA, VASA


ŽIVKA (otvara pismo i pregleda): Ko je ovo, boga ti? Išarao potpis kao uskršnje jaje, ne mogu da mu pročitam. 

VASA (uzme pismo): Rista! 

ŽIVKA: Koji Rista? ...

VASA: Pa taj, de, Nikaragua. 

ŽIVKA: Samo mi on još treba na ovu muku. Šta hoće, boga ti? 

VASA (čita): "Poštovana gospodo Ministarka. Posle one neprijatnosti koja mi se desila u vašoj kući" ... 

ŽIVKA: A on što se zavlači kod sobarice! 

VASA (nastavlja): "Ja uskraćujem sebi zadovoljstvo da vam lično dođem, utoliko pre što posle iznete bruke u današnjim novinama prestaje sama sobom i svaka mogućnost da postanem član vaše poštovane porodice". 

ŽIVKA: Ko mu pa i traži da postane član porodice! Nek ide bestraga! Eno mu njegove Nikarague, pa neka se tamo ženi! 

VASA (čita dalje): "Kako je današnjim napisom u novinama izložen podsmehu moj trgovački ugled, pa možda doveden u pitanje i sam moj visoki položaj počasnog konzula, to pojmite što nisam žalio ni truda ni sredstava da saznam ime pisca, kako bih mogao pribaviti sebi satisfakciju. I uspeo sam najzad da ga saznam ... "

ŽIVKA (nestrpljivo): Ko je, tako ti boga? 

VASA: Čekaj, molim te. 

ŽIVKA: Čitaj, čitaj brzo! 

VASA (nastavlja): "I smatram za dužnost da vam ga saopštim ..." 

ŽIVKA (kipti od nestrpljenja): Ama ne zaobilazi, Vaso, nego čitaj ime! 

VASA: O maj ... kakva si! ... 

ŽIVKA: Preskoči sve drugo. Čitaj ime! 

VASA: Evo, de! (Čita.) "Pisac je toga članka u novinama ujka Vasa ..." 

ŽIVKA (plane i nasrne na Vasu): Vaso, lopužo matora! Vaso, pijanduro! ... Vaso ... (Naleti i u besu čupa s njega sve što stigne.) 

VASA: Ama čekaj, brate, čekaj, de! ... O majku mu, gde ću da poginem ni kriv ni dužan. 

ŽIVKA: Pišeš članke, je li, pseto gadno; aluzija, je li ... (Dočepa stolicu.) Sklanjaj mi se s očiju, jer ćeš sad poginuti, svinjo pijana! ... 

VASA: Ama, Živka, pobogu, stišaj se i čekaj da ti pročitam do kraja! 

ŽIVKA: Pročitao si ti meni ono što mi je trebalo pročitati. 

VASA: Ama smiri se, tako ti boga ... Otkud ja da pišem, ni na pamet mi nije palo. Zar ja zbog nepismenosti otpušten iz državne službe, pa da pišem članke, i to još aluzije ... 

ŽIVKA: Jesi, jesi, Vaso, poznajem ja tebe dobro, matora lopužo! 

VASA: Pusti me, molim te, da ti pročitam do kraja. 

ŽIVKA: Čitaj, 'ajde čitaj! 

VASA: Hoću, samo, molim te, ostavi tu stolicu! Ne umem da čitam kad držiš stolicu! 

ŽIVKA: Čitaj! 

VASA (čita): "Pisac je toga članka ujka Vasa, odnosno onaj gospodin koji se meni predstavio kao ujka Vasa, a to je vaš rođeni zet ... " 

ŽIVKA (ispusti stolicu): Šta kažeš? 

VASA (ponavlja): "A to je vaš rođeni zet!" 

ŽIVKA (zgranuta): Ama šta kažeš, tako ti boga? 

VASA (opet čita): "A to je vaš rođeni zet!" 

ŽIVKA: Ju, ju, ju, ju, sad će me strefiti. Zet, zet izetio se on dabogda nikakav! Jaoj, proklet bio majci i ovoga i onoga sveta. Kuću mi ocrni, obraz mi oduze, oduzela mu se dabogda ruka kojom je napisao ono. 

VASA: Smiri se, boga ti! 

ŽIVKA: Kako da se smirim kad mi je iskidao sve živce: isekao mi život kao faširano meso. Kako da se smirim, smirio se on dabogda nikakav! (Plane.) Vaso, daj mi pušku; čuješ li, pušku mi daj da ubijem skota. Pušku mi daj ... ili nemoj ... 

VASA: Pa dabome da neću! 

ŽIVKA: Idi, idi mi kupi mišomor. Čuješ li šta ti kažem, idi mi kupi mišomor! ... 

VASA: Što će ti, pobogu Živka, mišomor? 

ŽIVKA: Hoću da ga otrujem, hoću kao pacova da ga otrujem! 

VASA: Ostavi se, boga ti' ... Ne biva to! Nemoj tako da govoriš. Nego lepo i pametno da smislimo. Ja mislim, Živka, da ti njega prosto optužiš. 

ŽIVKA: Koga? 

VASA: Zeta! 

ŽIVKA: Pa drugi da mu sudi, je li? A, to ne, hoću ja da mu sudim; ja, razumeš li? Što ga snađe, od moje ruke da ga snađe! 

VASA: Pa dobro, ali kako, šta misliš da uradiš? 

ŽIVKA: Proteraću ga, tražiću još ovoga časa da se protera! 

VASA: Je l' u Ivanjicu? 

ŽIVKA: Ama kakvu Ivanjicu! Preko granice, razumeš li, preko granice, kao što se skitnice i kockari proteruju. Eto, to ću ja njemu, i to odmah, ni jednog sata mu neću dati da se skrasi, proteraću ga majci ... odmah dabome, odmah ... (Uzme slušalicu.) Molim 407 ... da 407 ... ! 

VASA: Šta ćeš? 

ŽIVKA: Tražim Simu! ... Jesi ti, Simo? Ovde Živka. Slušaj, Simo, što ću ti reći: ako si vlast i ako si ministar, a ti odmah učini kako ti kažem, a ako si mandarin ... (Zastane i sluša menjajući boju u licu.)         Vaso, 'odi ti ovamo na telefon, nešto psuje i grdi, ne razumem. Odi, boga ti! (Daje mu slušalicu.) 

VASA (uzme): Ja sam ovde, zete, Vasa ... Jest! Živki nešto zvrji ... reci meni ... (Sluša.) 

ŽIVKA: Šta kaže? ... 

VASA (mane rukom da ćuti). 

ŽIVKA: Ama šta kaže, boga ti? 

VASA (ostavi slušalicu i vrti glavom): Ljuti se, mnogo se ljuti. 

ŽIVKA: Pa što mu nisi kazao da se i ja ljutim? 

VASA: I rekao ti je da ga ostaviš na miru i da se okaneš tvojih budalaština. 

ŽIVKA: Šta kaže? 

VASA: I kaže ti da si ga užasno osramotila onim što je izašlo u novinama. 

ŽIVKA: Pa nisam ja to pisala. 

VASA: I kaže, biće kroz koji čas ministarska sednica. Ministar unutrašnjih dela mu je saopštio da će se na sednici govoriti o tome. 

ŽIVKA: O čemu? 

VASA: Pa o tome što je izašlo u novinama. 

ŽIVKA: More, šta me se tiče što će oni da razgovaraju, nego što ti njemu nisi kazao ... 

VASA (preseče je): Čekaj, molim te. Još nešto mi je kazao. Veli: boji se da i njegov položaj nije doveden u pitanje, jer je ovaj današnji napis izazvao negodovanje i na najvišem mestu, i sve su kolege, ministri, vrlo neraspoloženi. 

ŽIVKA: Šta kaže? ... Kakav položaj u pitanju? Samo neka proba. Idi, Vaso, na telefon pa mu reci: ako da ostavku, da mi slobodno ne dolazi kući. Ako su njegove kolege neraspoložene, neka oni dadu ostavke. Svi neka dadu ostavke, ali on da se nije usudio! ... Tako mu reci! ... 

XI - ANKA, pređašnji


ANKA (dolazi spolja): Gospođa Nata Stefanović želi ... 

ŽIVKA: Ko more? ... 

ANKA: Gospođa Nataša Stefanović, ministarka. 

ŽIVKA (popravlja je): Bivša ministarka. 

ANKA: Da! ... 

ŽIVKA: Otkud ona! Ala je potrefila kad će da mi dođe! Pročitala je, kučka, ono u novinama, pa sad došla da omiriše. Ne mogu, ne mogu da je primim, nek ide bestraga! ... 

VASA: Pa ipak moraš, Živka, red je! 

ŽIVKA: Pa vidim i sama da moram, ali, znaš, sve mi se prevrće u stomaku od muke. Sad mi došla, bestraga joj glava ... Nek uđe! 

ANKA (ode). 

ŽIVKA (gleda po sobi): Ju, ju, ju, i gde ću da je primim u ovom vašaru? Skrhala vrat dabogda i kad joj je palo na pamet da dođe.

XII - NATA, ŽIVKA, VASA


NATA (dolazi): Dobar dan, dobar dan želim, gospa-Živka. 

ŽIVKA: Ju, slatka moja gospa-Nato, baš vam hvala što naiđoste malo. Otkad vas nisam videla pa baš kažem; što li mi se to gospođa Nata odbila? 

NATA: Nije boga mi, nego verujte, ne mogu da danem dušom od raznih sednica. Znate, dok sam bila ministarka, sva ženska društva izabrala su me u svoje upravne odbore, pa sad eto teglim ... Popeše mi se, boga mi, navrh glave razne sednice, predlozi, rezolucije; već sam i od kuće digla ruke. (Gleda kufer.) Gle, gle, gle ... kakvo je to pakovanje? 

ŽIVKA: A, ovo ... Znate, moja ćerka se sprema za banju. 

NATA: Zar još sad, pa još nije sezona? 

ŽIVKA: Šta ću, kad je stegao reumatizam, pa ne može da čeka sezonu. 

NATA: A u koju će banju? ... 

ŽIVKA: U koju ...? Pa u Abaciju. 

NATA: Tako! A putovaće, razume se, u salon-vagonu! Ja sam uvek putovala u separatnom salon-vagonu, to je tako prijatno. 

ŽIVKA: Pa da, da! 

NATA: Nego čudi me što će u Abaciji, to nije banja za reumatizam? 

ŽIVKA: Pa ona će, znate, samo da se prođe do Abacije, a posle će u Ivanjicu. 

NATA: U Ivanjicu? 

ŽIVKA: Jeste! Znate, kod same Ivanjice pronađen je jedan nov izvor lekovite vode protiv reumatizma. 

NATA: Tako! To nisam znala. (Spazi novine po stolicama.) Ju, šta je novina, čitava redakcija! 

ŽIVKA: A jest, pretplatili smo se za celu godinu pa nam doneli sve brojeve od početka godine. Je li, Vaso? 

VASA: Jeste, od početka ove godine i za celu prošlu godinu. 

NATA: Ja ne čitam novine, ne volim, verujte ... ne čitam novine, sem kad ima štogod vrlo interesantno. 

ŽIVKA: Pa da, da! (Pogleda značajno Vasu.) Vaso, telefoniraj ono što sam ti kazala. Reci mu slobodno da mi se ne vrati kući! (Odu.)


XIII - VASA, ČEDA


VASA (najpre uzme iz kutije sa stola cigarete pa napuni svoju tabakeru, a zatim ode desnim vratima): Daro, Daro ... Je l' tu Čeda? Molim te reci mu nek dođe ovamo. Hteo bih da progovorim reč-dve sa njim. 

ČEDA (dolazi): Šta je, ujka-Vaso? 

VASA: Hteo sam, Čedo, da ti kažem ... Čekaj, šta sam ono hteo da ti kažem? Ah, da! Zamisli, saznali smo ko je pisao ono u novinama. 

ČEDA: E? 

VASA: I šta misliš ko je? 

ČEDA: Ko bi to mogao znati? 

VASA: Ti! 

ČEDA: Ta nije moguće? 

VASA: Jeste, ti! 

ČEDA: Ko bi to rekao? 

VASA: I znaš kako smo saznali? 

ČEDA: Baš sam radoznao? 

VASA: Saznao Nikaragua i javio nama. 

ČEDA: Ama zar se taj Nikaragua još meša u naše porodične stvari? 

VASA: Ne meša se, nego napisao i traži satisfakciju. 

ČEDA: Pa neka mu da Anka satisfakciju.

VASA: E, taj si mu kolač lepo ispek'o, to ti se mora priznati. Ali ovaj drugi kolač, što si ga ispekao Živki preko novina, to ti ne valja. 

ČEDA: Pregoreo je malo. 

VASA: Pregoreo je mnogo a ne malo! I onda, brate, ne valja ti što se služiš falsifikatima. 

ČEDA: Kakvim falsifikatima? 

VASA: Pa to, na primer, prvo si mene falsifikovao. 

ČEDA: Ne znam. 

VASA: Znaš, — kako da ne znaš, predstavio si se čoveku kao da si ti ujka Vasa, a to je, brate, falsifikat, a ja zbog toga mal' ne pogiboh maločas. Pa onda, 'ajde mene, neka ti je prosto, ali si falsifikovao i Živku. 

ČEDA: Da se nisam kome predstavio kao ministarka? 

VASA: Nisi, ali si napisao da je odvratna baba, a to je opet falsifikat. 

ČEDA: Gle, molim te, e, to nisam znao. 

VASA: A znaš li ti prijatelju, da si time učinio najveći greh koji živi čovek može učiniti? Ubiješ čoveka, — naći ćeš u zakonu ma kakvu olakšavnu okolnost; opljačkaš crkvu, — nači ćeš opet u zakonu kakvu olakšavnu okolnost; upališ susedu kuću, — i za to ćeš naći u zakonu kakvu olakšavnu okolnost; ali — reći javno za jednu dobrodržeću taštu da je odvratna baba, e nema toga zakona na kugli zemaljskoj u kome bi se za taj zločin mogla naći olakšavna okolnost. 

ČEDA: To, vidite, nisam znao. 

VASA: Nisi dabome, a nisi znao ni to da će cela ta stvar rđavo po tebe da se svrši. Nego deder da ja i ti onako ozbiljno progovorimo. 

ČEDA: Znam, znam već, hoćete da me savetujete da napustim ženu. 

VASA: Ama kakva žena, molim te, ovde su sad u pitanju mnogo krupnije stvari no što je žena. Ostavi ti ono što sam ti ja govorio pre, ono sam ti govorio po ministarskoj pameti i onda, razume se, morao sam govoriti koješta, ali ovo što hoću sada da razgovaram s tobom, to je po mojoj sopstvenoj pameti. 

ČEDA: Da čujemo, dakle? 

VASA: Cela ta stvar u novinama, kao što i sam vidiš, otišla je daleko, vrlo daleko. Sam Sima je došao u vrlo nezgodan položaj. I, malo pre nam je telefonirao, stvar će se izneti čak i na ministarskoj sednici, i to još sad, do podne. 

ČEDA: To je dobro. 

VASA: Pa ja, znaš, nešto mislim — ovo je potpuno po mojoj pameti — kako bi bilo da stvar nekako zagladimo? 

ČEDA: Pa zagladite je! 

VASA: Ama šta imam ja tu da gladim! Ne mogu ja tu ništa, nego kad bi ti. Kad bi ti, na primer, napisao onako otvoreno: ono što sam pljunuo, pristajem da poližem. 

ČEDA: Ko da poliže? 

VASA: Pa ti, brate! 

ČEDA: A, izvinite! 

VASA: Ama de, to se samo tako kaže. Nego evo ovako da napišeš: sve ono što sam pisao u novinama nije istina. 

ČEDA: Pa znam. Ali kad je istina. 

VASA: Znam ja da je istina, ali ... brate moj, istina se nikad ne govori javno, i istina se nikad ne štampa u novinama. Istina je zgodna za ogovaranje, onako u četiri oka, u porodici, a kud si ti pa video i čuo da se istina javno kaže? 

ČEDA: Je li to sve iz vaše pameti? 

VASA: Pa iz moje, dabome! I vidim, nešto se mislim: kada bi ti tako napisao pa ja to odneo Simi pre sednice. Pa oni njemu u ministarskoj sednici: "Šta je ovo, gospodine Simo, u novinama?" a on njima: "Ništa, izvolite pročitati ovo!" pa ispovrti tvoje pismo. 

ČEDA (kobajagi ushićen): Ala bi to divno bilo! 

VASA: I ja mislim da bi divno bilo. Jer, vidiš, ovako, bez toga, mogu oni njemu reći: "Brate Simo, ti si ceo kabinet obrukao, pa da spaseš ugled kabineta, daj ti, brate Simo, ostavku!" 

ČEDA (još ushićeniji): Ala bi to divno bilo! 

VASA: Koje? 

ČEDA: Pa to! 

VASA: Da Sima da ostavku? 

ČEDA: Jeste. 

VASA (razočarano): Bre, bre, bre! Pa šta ja ovo govorim i zašto tupim zube. Pa ja, bre, mislim da govorim s pametnim čovekom. 

ČEDA: Pa tako i ja mislim govoreći s vama, ali, vidite, prevarili smo se obojica. 

VASA: Još kako smo se prevarili! 

XIV - PERA KALENIĆ, pređašnji


PERA KALENIĆ (dolazi spolja): Dobar dan želim, dobar dan! 

VASA: Dobar dan! 

KALENIĆ (Čedi): Čast mi je predstaviti se: Pera Kalenić. (Vasi.) Je li kod kuće tetka Živka? 

ČEDA: A gospodin je ... ? 

VASA: Naš rodak. 

KALENIĆ: Najbliži rođak po ženskoj liniji. 

ČEDA: Tako, to mi je milo. Ja sam zet tetka-Živkin. 

KALENIĆ (rukuje se): Vi? Bože moj, eto, a nismo se ni poznavali. Saslušajte, možda je i bolje što tetka Živka nije momentalno ovde, da nas troje, kao muški članovi porodice, održimo jedan uži porodični savet. 

ČEDA: Molim, izvolite samo objaviti dnevni red. 

KALENIĆ: Na dnevnom je redu, kao što znate, ovaj napad u novinama koji je danas izašao protivu tetka-Živke. (Čedi.) Vi ste izvesno čitali? 

VASA: Jest, pročitao je on to. 

KALENIĆ: Ja sam dakle sastavio jedan odgovor, jer, dozvolite, naša je dužnost, kao članova porodice, da odbranimo tetka-Živku od tako gadnih kleveta. 

ČEDA: Razume se! 

KALENIĆ: Hoćete li da čujete moj odgovor? (Vadi hartiju iz džepa.) Moj odgovor je upućen na adresu onoga magarca koji je napisao to u novinama. (Čedi.) Šta mislite, da li da ga nazovem konjem ili magarcem, šta mi savetujete? 

ČEDA: Sasvim svejedno, ne vidim da ima kakve razlike. Samo, jeste li vi mislili o tome da će taj koga budete nazvali konjem ili magarcem vama razbiti nos? 

VASA (za sebe): Opet nos! 

KALENIĆ: Mislio sam i na to, ali ja se neću na ovo potpisati. 

ČEDA: A, tako? E, to je druga stvar. 

KALENIĆ: Ja sam, dakle, da vam ne bih čitao sve, u svom napisu vrio vešto izveo stvar. Rekao sam da je dotični gospodin predstavnik jedne strane države, Nikarague, i da je kao takav došao u posetu radi izvesnih zvaničnih pregovora, recimo radi pregovora za zaključenje trgovinskog ugovora. 

ČEDA: Sa gospa-Živkom? 

KALENIĆ: Ne, nego s našom državom. Zatim sam rekao da dotična gospoda ministarka, kojoj je on došao, momentano još nema čekaonicu u kući, a kako je toga trenutka bila zauzeta, uputila je dotičnog gospodina u sobaričinu sobu da tamo pričeka, kao u čekaonici. 

ČEDA: A što je skinuo kaput? 

KALENIĆ: A to što je skinuo kaput, rekao sam da je stoga što je dotična sobica vrlo niska i tesna. 

ČEDA: To ste se, vidite, vrlo dobro setili. Meni nikad ne bi tako nešto palo na pamet. To vam je neobično duhovito. 

KALENIĆ: Je l' te? 

ČEDA: Baš mi je milo što imam tako duhovitog rođaka. No, ujka-Vaso, sad nemamo šta više da brinemo. Stvar je sasvim u redu. Ako ovo što je gospodin napisao izađe u novinama, stvar će biti potpuno uređena. 

VASA: Samo da ne bude dockan? 

KALENIĆ: Zašto dockan? 

ČEDA: Pa znate, nije nemoguće da će g. Sima još danas dati ostavku. 

KALENIĆ (neprijatno iznenađen): Teča Sima? 

ČEDA: Da, teča Sima. 

KALENIĆ: To nije moguće! 

ČEDA: I to zbog onoga u novinama. 

VASA: Da, na žalost, zbog onoga u novinama. 

KALENIĆ: Ali zašto, molim vas? To ne bi bilo nimalo lepo. I, najzad, ne vidim da je on tu kriv. 

ČEDA: Pa nije, al' vidite, obično se kola krhaju na onome koji nije kriv. 

KALENIĆ: Jeste li vi baš sigumi da će on dati ostavku? 

ČEDA: Siguran nisam ali tako se misli, tako se govori. 

KALENIĆ: Onda, šta mislite? Zar ne bi bilo bolje da ja pričekam sa ovim odgovorom ... da vidimo najpre situaciju, jer, ja bar tako mislim, ako da ostavku i ne bude više ministar, onda prestaje svaka potreba da se brani, zar ne? 

ČEDA: Razume se. Isto tako i ja mislim. I ne samo to, nego ako da ostavku i ne bude ministar, onda nema smisla biti u srodstvu sa njim. 

KALENIĆ: Pa jest! 

ČEDA: Ja, na primer, to ću vam iskreno reći, ako on ne bude više ministar, mislim sasvim da se odrečem srodstva sa gospa-Živkom. 

KALENIĆ: A mislite vi odista da će dati ostavku? 

ČEDA: Pravo da vam kažem, ja mislim da je dosada već i dao. 

KALENIĆ: Pravo da vam kažem, baš ja i nisam tako bliski rod. 

VASA: Gle, sad! Pa je l' reče juče da si najbliži rod? 

KALENIĆ: Pa jeste, ne kažem da nisam, ali više po ženskoj liniji, a znate, srodstvo po ženskoj liniji nije nikad dovoljno pouzdano. 

VASA: Pa je li reče, pre ćeš da pogineš no što ćeš dopustiti da ti se ospori srodstvo? 

KALENIĆ: Da, ja sam se onako figurativno izrazio. 

ČEDA: Razume se, to je samo figurativno. Vi to, ujka-Vaso, ne možete da razumete. 

VASA: Ne mogu. 

ČEDA: Nekad, u staro vreme, rod je rod; danas su se izmenile prilike, pa rod može da bude i figurativni rod. 

KALENIĆ: Vi vrlo pravilno shvatate stvari. 

VASA: Ja ih, bome, ne shvatam, pa to ti je! 

ČEDA: Pa zato i ne vredi o tome govoriti. Dakle, dragi i figurativni rodače, najbolje je, metnite vi taj rukopis u džep i otidite u čaršiju, ili zađite po kafanama pa se raspitujte o situaciji. Ako teča Sima ne bude dao ostavku, vi dodite i pročitajte to tetka-Živki; ako bude dao ostavku, onda ne vredi cela stvar truda. 

KALENIĆ: Sasvim, sasvim, kao da mi iz usta vadite reč. Dakle, čim čujem kakva je situacija, ja ću doći ... 

ČEDA: Ako je potrebno. 

KALENIĆ: Pa da, ako je potrebno. Zbogom, gospodine; zbogom, gospodine Vaso. (Ode.) 

XV - ČEDA,VASA


ČEDA (Vasi): Ko vam je ovo, pobogu? 

VASA: A đavo će ga znati; sam je izmislio da nam je rod, a vidi ga sad! 

ČEDA: Pa vi, ujka-Vaso, meni prebacujete da sam vas falsifikovao, a eto vi falsifikujete rođake. 

VASA: Ama nisam to ja, sam se on falsifikovao. I vidi ga, molim te, čim ču za ostavku, a on opra ruke. 

ČEDA: Tako je to, moj ujka-Vaso. Pacovi se razbegavaju čim lađa počne da tone. Nije ovaj ni prvi ni poslednji. 

VASA: More, nek ide dođavola! Nego, deder, kaži ti meni ono što sam te pitao: može li ona stvar nekako da se izgladi? 

ČEDA: Ama ostavite se, ujka-Vaso, glađenja; zar ne vidite da je cela situacija tako rapava da se ne može ni izrendisati a kamoli izgladiti. 

VASA: 'Ajdemo mi tvojoj Dari. Hoću s njom da progovorim. Ipak, ćerka je, nju će pre da zaboli srce nego tebe. 

ČEDA: Molim, izvolite, nemam ništa protiv. Pokušajte, možda će nju zaboleti srce. Izvol'te ovamo! (Odu zajedno u desnu sobu.) 

XVI - NATA, ŽIVKA


NATA (izlazi iz sobe, Živka za njom): Kažem vam, gospa-Živka, nemojte vi to uzimati k srcu. Tako vam je to: dok sam bila ministarka, ceo svet oko mene; te svi mi prijatelji, te svi me postuju, te puna mi kuća poseta. A o žuru nema dovoljno stolica u kući i nema dovoljno šolja za čaj, a imam dva tuceta. Pa onda, ženska društva biraju vas za upravnu članicu, pevačka društva biraju vas za patronesu i tako sve redom. A kad prestanete biti ministarka, prave se svi Englezi. Tek vidiš, na žur ni rodbina ne dolazi; tri šolje za čaj dovoljno. Pa jedni vas izbegavaju, a drugi se prave čak da vas ne poznaju. Prošla sam ja to pa znam, a vi, zdravlja bože, videćete. Samo, znate, ne treba to primati srcu. 

ŽIVKA: Ako hoćete pravo da vam kažem, meni i nije baš toliko stalo do toga da budem ministarka. 

NATA: E, pa nemojte, gospa-Živka, budimo iskreni. Prijatno je to: imaš fijaker, imaš cigarete na reprezentaciju, ideš besplatno u ložu, imaš salon-vagon za putovanje, pa momak iz ministarstva; pa čim potražiš telefon i kažeš ko si, a telefoniskinje pobrkaju se koja će ti pre dati vezu; pa klanjaju ti se činovnici, pa činovničke žene ti jednako prave vizite. Pa onda, ako si na ručku, počasno mesto; ako je kakva svetkovina, dobiješ puket, ako je parada, dobiješ mesto na tribini. Ne može se reći da sve to nije prijatno. 

ŽIVKA: Pa jeste, kad se s te strane uzme. 

XVII - ANKA, Pređašnji

ANKA (donosi pismo): Za gospodu! (Odlazi.) 

ŽIVKA (pomiriše pismo). 

NATA: Molim vas, dozvolite mi da to pismo pomirišem? 

ŽIVKA: Ju, gospa-Nato, šta vam pada na pamet; otkud pa sad tuđe pismo da mirišete? 

NATA: Dozvolite mi, molim vas. 

ŽIVKA (podmetne joj): Evo baš, pomirišite, kad vam je toliko do toga stalo. 

NATA: Isti miris i ista boja, roze ... Otvorite slobodno, otvorite; nije to meni ništa nepoznato; dobijala sam i ja takva pisma. 

ŽIVKA: Iju, šta vi mislite? 

NATA: Pa de, de, — što se sade pravite ... Učili ste i vi bridž, nisam samo ja ... More, znam ja sve to po redu. Otvorite, kad vam kažem, slobodno to pismo, jer kako ste mi malopre govorili da može doći do ostavke vašeg muža, onda znajte da to pismo može da bude vrlo važno. 

ŽIVKA: Važno? (Otvori nervozno, čita, zgražava se i daje pismo gospa-Nati.) 

NATA (pročita): Ostavka! Kažem ja vama. Ovako isto pismo sam i ja dobila čim je pao moj kabinet. 

ŽIVKA: Ju, ju, ju ... Ne mogu da dođem sebi! 

NATA: Šta ćete, takva je ta diplomatska ljubav. 

ŽIVKA: Čujte, gospa-Nato, ovo je neka prava diplomatska svinja. 

NATA: Samo slušajte, gospa-Živka, to pismo mnogo znači. Ta diplomatska svinja ne daje ostavku sve dotle dok nije siguran je dotični ministar dao ostavku. 

ŽIVKA: Šta kažete? ... Ju, pregrizla jezik dabogda! Kakva ostavka? 

NATA: Kažem samo: ovaj nasigurno piše. 

ŽIVKA (uzruja se): Ama, je li to moguće? 

NATA: Eh, kako da nije moguće. Ostavka vlade, gospa-Živka, to vam uvek padne kao grom iz vedra neba. Pravim ja planove: te ovako ću da namestim kuću, te ovako ću da pravim izlet; te u ovu ću banju letos ... a tek ... brrr ... bum! Udari grom: padne vlada i odu svi planovi u vetar. Zgodio me je, slatka moja gospa-Živka, pa znam kako je! 

ŽIVKA: Ama, šta vi tu govorite ... 

NATA: A natuštilo se nešto nebo pa nemojte se iznenađivati. Gde je oblaka, tu će biti i groma. Zato ja, blago meni, da se sklonim. Ne volim da vam sta-jem na muku; znate kako je, svakome je lakše kad sam podnosi ono što ga snađe. Hajde, zbogom, gospa-Živka; pa nemojte vi to tako da primite k srcu. Zbogom! (Ode!)

XVIII - ŽIVKA, VASA

 
ŽIVKA (gleda poraženo za Natom). 
 
VASA (dolazi iz sobe): Ode li ti ta? 
 
ŽIVKA: Ode, more, ali mi nasluti. Šta misliš ti, može li odista da se desi da onaj da ostavku? 
 
VASA: Pa ... kako da ti kažem ... i moglo bi. Eto, baš sad mi kaže Čeda ... 
 
ŽIVKA: Je l' Čeda ti kaže? E, neće ga majci biti onako kako ti Čeda kaže. Idem ja tamo, idem sama lično da upadnem u ministarsku sednicu. Ako je podneo već, pocepaću mu ostavku, a njima, ministrima, reći ću neka svaki prvo počisti pred svojom kućom, pa neka se onda brine o ugledu vlade. I reći ću im ... znam već šta ću im reći ... Ček samo da se obučem ... 
 
VASA: A, a, promisli malo da l' ćeš dobro učiniti? 
 
ŽIVKA: Ne pitam ja više da l' je dobro; idem da upadnem u sednicu pa da im ja pokažem ... Čekaj samo da se obučem! (Odjuri u sobu.) 
 
XIX - VASA, ČEDA, DARA

 
VASA (na levim vratima): Čedo, Daro ... Daro ... 'odite, 'odite, Boga vam, ovamo! 
 
ČEDA (dolazi). 
 
DARA (za Čedom dolazi). 
 
ČEDA: Šta je? 
 
VASA: Ama da vidiš novo čudo. Ona hoće da upadne u ministarsku sednicu. 
 
ČEDA: Pa neka upadne! 
 
VASA: Ama ne biva, što ne biva, ne biva. 
 
DARA: Pa šta mi možemo? 
 
VASA: Da mi pomognete, silom da je zadržimo! 
 
XX - RAKA, pređašnji
 
RAKA (Izlazi iz sobe sa ogromnim kuhinjskim nožem, a Anka za njim držeći ga za peševe od kaputa): Puštaj me, puštaj me kad ti kažem! 
 
ČEDA (spreči mu put): Ehe, prijatelju, kuda si navro? 
 
RAKA: Jaoj, puštaj me, hoću da ga proburazim. 
 
ČEDA: Koga more? 
 
RAKA: Sretu Matića. 
 
ČEDA: Zašto, bre? 
 
RAKA: Opsovao mi je oca mandarinskog. 
 
ČEDA: Pa što nisi i ti njemu opsovao? 
 
RAKA: Pa opsovao sam mu. 
 
ČEDA: Pa, onda ste kvit. 
 
RAKA: Al' za njegovog oca nije bilo u novinama da je mandarin. 
 
XXI - ŽIVKA, SIMA, pređašnji

 
ŽIVKA (izlete iz sobe obučena). 
 
VASA i DARA (hteli bi da je zadrže). 
 
ŽIVKA: Sklanjajte mi se s puta! (Grune na vrata.) 
 
SIMA (na otvorenim vratima pojavljuje se). 
 
ŽIVKA (trgne se): Šta je, govori šta je? 
 
SIMA: Uvažena mi je ostavka. 
 
ŽIVKA (cikne kao ranjena): Bog te ubio da te ne ubije, a što je dade? 
 
SIMA: Zbog tebe! ... 
 
ŽIVKA: Šta, zbog mene? A što zbog mene, smetenjače jedan! Bolje reci, nisi ni bio za ministra, eto ti! Bolje to reci! ... 
 
SIMA: Pa nisam, dabome, kraj takve žene. 
 
ŽIVKA: I sad, je li, i sad nismo više ministri? 
 
SIMA: Dabome da nismo! 
 
ŽIVKA: Gospode bože, zašto me zgodi tako dušmanski kad sam ti palila sveću svakog petka! (Simi.) Je li, ni fijaker, ni loža, ni salon-vagon ... sve to ode, je li ... sve, sve? 
 
SIMA: Pa ode, dabome! 
 
RAKA: Dole vlada! 
 
ŽIVKA (ščepa štosove novina sa stolice i gađa ga njima): Kuš, štene jedno, pregriz'o jezik dabogda ... (Raka pobegne. — Prilazi Simi i unosi mu se u lice.) Zbog mene, je li, zbog mene? More, ne bila ja ministar, pa bi ti video da l' bih ja zbog tebe dala ostavku. (Sima ode. Ona gleda Čedu, Daru, Vasu.) A vi, je li, smejete se u duši i podgurkujete se, je li? Ali, Čedo, upamti: nosićemo se dok je sveta i veka, nećeš ga majci više mirno ni oka sklopiti. (Čeda ode.) A ti ... (Dari.) ... pakuj se, 'ajde, pakuj se kad ne možeš da odlepiš tu krlju sa sebe. Pakuj se, ali ga majci nećeš putovati salon-vagonom, nego trećom klasom. Trećom klasom, upamti, trećom klasom! (Dara ode.) A što se ti keziš? (Vasi.) Idi, idi, optrči familiju, i objavi da nisam više ministarka; neka Savka, Daca i Soja kliknu od radosti i neka kažu: "E, vala, dosta je Živkinog i bilo!" Tako će da lanu: znam ja njih, a znam i tebe. Idi, idi pa objavi. (Vasa ode. — Publici, prilazeći rampi.) A što se vi cerekate mojoj sudbini? Ne zaboravite da sad nisam ministarka pa ne moram više da budem otmena, i onda neka vam ne bude krivo ako raspalim jezik po vama! 'Ajde, idite kući, idite, nećete valjda do kraja da mi stajete na muku. Idite i nemojte, đavo da vas odnese, da me ogovarate, jer, ko zna, danas-sutra mogu ja opet biti ministarka. Samo dok se zaboravi ovo nešto malo bruke, evo mene opet, pa posle da ne bude: što nam nisi kazala. 'Ajde, 'ajde, idite sad! ... 
 
ZAVESA