Reporter Glasa na Badnji dan u bajkovitom selu Vilovu na obroncima Zlatara

U Boga nikad nije kasno

Badnjaci su visoki barem petnaest metara, mladi vitki hrastovi, i to obavezno tri komada, koje je tog jutra s volovima pred crkvu dovukao jedan domaćin

Istina je da priča koju ispisujem bezmalo dvanaest meseci iza prošlogodišnjeg Božića, sa stanovišta naših običnih, brzih gradskih i novinarskih života, veoma kasni, ali je takođe istina da je do Vilova teško otići, a još teže se odozgo vratiti, posebno kada se u brda krene po snegu celcu ili slabom prtinom na Badnji dan popodne. Sem toga, u Vilovima uopšte ne haju za brzinu, nego kažu: "Brzo - kuso, preko preče, naokolo bliže" i "nepovrat kola lomi". Ko ih razume - razume, kome nije jasno - džaba mu objašnjavati.

Dakle, moglo se prošle godine, na Badnji dan, do Vilova i okolo, kolima, dobrim makadamom, kuda je i bliže i brže, a ipak sam rešio da idem prečicom, od Nove Varoši na zaseok Vrlan, pa dalje preko planine Bosanje, onda preko Bučja, na Jadžića vratnicu, preko Raskrsnica, ispod Vrhova, pored Bistrovine, sve manje-više poznatim stazama, pravo do crkve koja je na LJubičinoj ravni, i sve to pešice.

Na kraju sam ispao, rekli su mi Vilovčani kad sam im kasnije ispričao šta sam uradio, jedan običan - trkopiš. Naravno, može se nekome učiniti da je pomenuta reč i uvredljiva, a ja - pošto sam je kupio, poto i prodao. U Vilovima je izgovaraju i pred ženskim svetom i pred decom, bez prethodnog izvinjenja, pa, prema tome, ona izgleda i nije uvredljiva, a kači se za onoga kome je jezik brži od glave, koji ide "kao ždrebe pred rudu", i onoga koji "nema u glavi nego u - nogama".

U osoju ispod Bučja
Ohrabren vremenskom prognozom, zimskim suncem koje je sijalo kao o Đurđevdanu, zlatarskim pejsažima u kojima i nije bilo nekog naročitog snega, u laganoj jakni i plitkim cipelama, već iznad Vrlana, a naspram Zlatara, u osoju ispod Bučja, iznenada, upao sam u sneg, bezmalo do kolena. Uz brdo, otegla se slaba prtina, više nogostup, i ona zaleđena, pa su mi noge letele čas levo čas desno, u celac, sve korak napred, dva koraka nazad. Nadvilo se Sunce nad Bučjem, nadvile se smrčeve grane pod snegom na prtinu, suv sneg sipa za vrat kad koju grančicu dotaknemÖ Vratio bih se nazad, ne mogu. Jedno, žao mi da ne odem crkvi u Vilovima, da ponovo ne vidim stare Vilovčane, drugo, ko zna valja li vraćati se sa ovakvog puta. Badnji dan je, da me kakav maler ne potera? Okolo, na sve strane pukla brda, ne zna se koje je od kog lepše. Tišina. Ćute čečari pod debelim snegom, oko prtine poneki trag zeca i lisice, svetluca oštar sneg pod niskim sunčevim zracima. Ucaklilo nebo, nigde na prtini ni okolo žive duše. Gore pod Raskrsnicama, pošto sam srećno prošao poledicu kod Jadžića vratnice upao sam u još dublji sneg, a prtina nikakvaÖ Vidim, hoću da zakasnim, kod crkve u Vilovima založiće badnjake, ali, džaba. Da sam se pridržavao već pomenutih pravila o tome kuda je preče a kuda bliže, i stigao bih na vreme, ovako " učinjenom poslu nema mane. Pešačio sam, ćutao, žurio koliko sam mogao. Okolo, pukla nedođija...

Posle, iza Raskrsnica, kod je Sunce klonulo brdima, stvar je sasvim iznenada spasio momčić koji je putem naišao traktorom "triesdevetakom" kome su na velikim gumama umesto lanaca bili montirani debeli vlačezi, da ne "šlajfa po poledici". Momčić na traktoru, sav rumen od sunca i vetra, sa šajkačom na glavi i šalom oko vrata, prosto se obradova kad me ugleda na prtini. Stade, "ajde upadaj, veli mi, kao da vozi autobus a ne traktor, još me dohvati odozgo pod ruku da me skoro odiže od zemlje, pomože da se smestim na drveni sanduk odmah pored njegovog sedišta. Velim mu, čim sam koliko-toliko udobno pričučnuo na onom sanduku i dohvatio rukom za metalnu šipku ispred da ne ispadnem iz kabine i ne padnem pod točkove, da, ako ikako možemo, požurimo, zakasnićemo, on me gleda, kaže - u Boga nikad nije kasnoÖ Jeste da sam mnogo stariji, ali, momčić ispade pametniji.

Ispostavilo se posle da je bio u pravu. Pred crkvu smo stigli taman kad je prota Mile završavao molitvu i kad su Vilovčani, sedi i gologlavi, sa šajkačama u rukama, počeli izlaziti iz crkve da lože badnjake.

Ledeni severac
Prvo što sam primetio jeste da u Vilovima badnjaci nisu kao ovi naši gradski. Mislim na ono malo hrastovih liski i šaku slame što uoči Božića unosimo u kuće. U Vilovima badnjaci su visoki barem petnaest metara, mladi vitki hrastovi, i to obavezno tri komada, koje je tog jutra sa volovima pred crkvu dovukao domaćin Milojko Leković.

Teške hrastove badnjake, pošto ih je prota Mile osveštao i poškropio vinom, oko crkve nosilo je desetak Vilovčana, ostali su se krstili i čekali badnjake kraj velike vatre naložene u uglu porte.

Na Badnje popodne, pred crkvom u Vilovima stezao je mraz. Sa zapada duvao je ledeni severac, sunce je tonulo u vatrene oblake, za čečare, više ka jugu nego ka zapadu, stari Vilovčani, uglavnom u opancima i vezenim vunenim čarapama, stajali su oko vatre, grejali se na badnjacima, tapkali nogama po ugaženom snegu sve pripijajući vruću rakiju i tako se grejući. Svi redom ustali tog dana u zoru, u tri ili četiri ujutru, stigli da odu u šumu da dovuku badnjake svojim kućama, da obave sve običaje, da namire stoku, da doručkuju, da dođu pred crkvu, i niko nikud niti je žurio, niti je ko koga požurivao.
Oko vatre jedni drugima prenosili su seoske novosti. Prvo najvažniju, pa onda ostale. Prvo promisle pa progovore, ali, domaćinski.

- Kaka ti je LJubomire ona krava što si kupio...
- Boga mi dobra, uzo sam je od poštenijeg ljudi, sve je nako kako su mi rekli...

- Laka zima za sad, dosta sam sijena uštedeo... Vala i ja sam i sijena i drva... Jes laka, ali, znaš li ti da je Božić jesenji praznik... Stigao sam i ja da se požalim Vjekoslavu, Miroslavu i LJubomiru, sve Matijevićima i Milojku Kaplanu kako sam ispod Raskrsnica, kod sve lake zime, upao u sneg, kako sam jedva stigao na paljenje badnjaka. Oni su mi onda, savetujući me, pomenuli sve gore već pomenute poslovice i onu čudnu reč kojom opisuju one što mnogo žure, a na kraju slabo kud stignu na vreme.
Ostali smo pred crkvom sve dok nismo popili "četres kila" vruće rakije, a ja sam rešio da barem u Vilovima više ne izigravam - trkopiša. Sramota od onih ljudi. Zato i ova priča kasni godinu dana.
Zoran Šaponjić


Izvor: Glas Javnosti

Kako poznate ličnosti obeležavaju Badnje veče i Božić

Džaraju po ringli

Danica Drašković: Do ponoći posno, od ponoći jagnje l Gorica Popović: Paricu u česnici uvek nađe moj brat koji nikad nema para l Dragan Marković Palma: Kod nas je sve pošteno - nema nameštanja dinara

Može se nekome, zagledanom u lice Srbije, na prvi pogled učiniti da tradicionalne vrednosti lagano gube bitku... Ipak, samo jedan ulazak u prepunu prodavnicu pokazaće vam da nije sve izgubljeno - izgleda da se neki ipak sećaju korinđanja, razbacanih oraha i žita po uglovima kuće, varnica koje na sve strane pršte sa badnjaka dok ukućani uglas uzviku: "Koliko varnica, toliko parica, zdravlja, sreće..." I, naravno, preturanja po slami ispod stola prepunog đakonija, u potrazi za bombonama i kockama šećera. Tu je i Božić Bata, koji "nosi kitu zlata da pozlati vrata" i česnica, koju su mnogi kao klinci jeli, često i na silu, sve nadajući se da će im zub natrčati na srebrnkasti novčić.

Pamti narod pravoslavne običaje vezane za Božić, a pamte i mnoge poznate ličnosti. I, iako baš svi ne poste ceo božićni post, pridržavaju ga se bar na Badnje veče.

Tako se i u porodičnom domu Zorana Anđelkovića Bakija iz Socijalističke partije Srbije najveći hrišćanski praznik obeležava na isti način kako se slavio nekoć, u njegovoj rodnoj kući u Varvarinu.

- Bude tu suvih šljiva, oraha, bombona i ostalih sitnica koje se stavljaju na sto u tim danima... Pa se onda baca novac i razno zrnevlje po uglovima kuće, što je obično moje božićno zaduženje... A, posle bogatog ručka, naravno, lomi se česnica. Dinar najčešće pronađu deca jer oni lome pogaču svake godine. Mada, moram priznati da je do sada sin uglavnom imao mnogo više sreće od ćerke - priča Anđelković.

I Igor Blažević, alijas Prljavi inspektor Blaža, Badnje veče i Božić, kao i većina pravoslavaca, proslavlja kako dolikuje - s porodicom i prijateljima i uz ogromnu količinu jela i pića.
- Kod nas je svake godine za božićne praznike puna kuća. Bude bar dvadeset gostiju - što prijatelja, što rođaka. Onda se svi malo opuste, pa malo i popiju i onda je posle najveći problem što ne znaju da odu kući. Ali, i taj problem lako rešavam - samo u neko doba uhvatim kapute i izbacim ih kroz vrata, a gosti odmah krenu za njima - priča Blaža.

U kuću Dragana Markovića Palme, predsednika opštine Jagodina i stranke Jedinstvena Srbija, po običaju, pre Badnje večere u kuću se unose badnjak i slama.
- Donedavno su slamu na pod stavljala deca, a sad to rade unuk i unuka. Taj dan, naravno, svi ukućani poste. A, sutradan, na Božić, svi smo opet oko stola. U našoj porodici je običaj da se peče prase, dočekuje položnik, pa mu se onda da 200, 300, 500 dinara, kako se valja. Najmlađi onda džaraju vatru, najčešće uz želju da porodica bude živa i zdrava i da godina bude berićetna - priča Marković i dodaje da se unučići uvek najviše obraduju česnici.

- Kod nas je sve pošteno - nema nameštanja dinara, a dosad je najstariji sin uglavnom imao najviše sreće - dodaje Palma.
Zoran Baranac, nekadašnji voditelj BK televizije, a sada novo lice Televizije Foks, praznike će proslaviti u krugu porodice, dok će za Oliveru Jeftić, našu proslavljenu atletičarku, praznik biti prilika da se, posle naporne sezone, odmori i praznike provede u Užicu, s najmilijima.

- Na Božić se, već tradicionalno, cela porodica skupi na zajedničkom doručku ili ručku - kako kad. Onda, naravno, sve ide po običajima - badnjak, položajnik, džaranje vatre, lomljenje srpske pogače... I, naravno, ništa bez pečenice - priča srpska maratonka.

Josip Joška Broz, Titov unuk, doduše, kaže da nije vernik i da se u njegovoj kući tog dana neće spremati ništa posebno, ali dodaje da, ipak, poštuje Božić, kao i ljude koji ga slave. Zbog vernika koji za njega rade, objašnjava Broz, u subotu uveče i u nedelju restoran "Čuburska lipa", čiji je on vlasnik, ostaće zatvoren za goste.

I u kuću glumice Gorice Popović ovih dana se i te kako lagano uvlači duh Božića. I slavi se, onako, domaćinski, sve po redu.
- Sve đakonije koje se nađu na našoj porodičnoj trpezi spremam starinski. Na isti način na koji ih je nekada spremala moja baka. Ujutro, naravno, u kuću prvi ulazi položajnik sa badnjakom. Sad, to se malo razlikuje u odnosu na moje detinjstvo jer se onda zaista džarala prava vatra, a sad položajnik ode do onog električnog šporeta, pa se kao nešto muva oko ringle. Ali, dobro... Sprema se, naravno, i česnica, u nju se stavi para, jer postoji ono staro verovanje da će onaj koji je pronađe u svom parčetu imati para tokom cele godine. Mada se u našem slučaju pokazalo da je to verovanje više običaja radi jer u mojoj česnici dinar uglavnom pronalazi moj brat, koji nikad nema para - priča Gorica Popović.

Andrej Kulundžić, vozač i urednik TV izdanja magazina Top spid, objašnjava nam da mu je tradicionalno proslavljanje Badnje večeri i Božića, uz poštovanje svih običaja i verskih pravila, u amanet ostalo još od pradede, koji je bio patrijarh.
- Badnje veče obično proslavimo u domu moje majke, dok na sličan način, ali u svojoj kući, Božić svake godine provodim sa ženom i detetom - dodaje Kulundžić.

I Kristina Kovač, pop-pevačica i kompozitor, veče uoči Božića proslavlja u stanu svog oca Kornelija, strogo se pridržavajući nepisanog pravila porodice Kovač po kom se na Badnje veče ne izlazi iz kuće.

- To mi je, nekako, ostalo u sećanju još iz perioda kad smo sestra i ja bile mlađe i kad smo koristile svaku priliku da ne budemo kući. E, te večeri je uvek na snazi bila zabrana napuštanja kuće - priča Kristina.
- Pa, za Božić se u svim porodicama, pa i kod nas, nekako sve vrti oko te hrane. Još se na taj dan okupljamo u "matičnom domu", kod oca u stanu. Tako valjda ide - sve dok čovek ne dobije svoju decu, pa onda njegova kuća postane taj matični dom, u kom se sve dešava. A, dok nema dece, slavimo sa roditeljima - objašnjava Kristina.

Danica Drašković odaje nam da će u domu lidera Srpskog pokreta obnove Badnje veče biti proslavljeno uz badnjak, posnu trpezu i obavezno pečeno jagnje, koje će ukućani načeti čim sat otkuca ponoć.
- Isto je to kao u vreme dok sam Božić slavila sa roditeljima. Jer, moj otac nikada nije bio komunista, a verski praznici su se u našoj kući slavili i u vreme kad niko drugi nije hteo, ni smeo - priča gospođa Drašković.
Aleksandra Klarić-Žak

Izvor: Glas Javnosti

Anea je odlično sve ovo uredila ,kako naš veliki praznik i dolikuje ,samo se plašim da RTS sutra u dnevniku ne izmisli  nekakvo  " gradjansko obeležavanje Božića " , kao što je bio slučaj sa sv.Nikolom.

Neka vas sve Bog Blagoslovi  i neka u predstojećim praznicima duh Božji bude sa vama..

Danas Badnji dan
6. januar 2007.
Beograd -- Pravoslavni vernici, koji poštuju Julijanski kalendar, proslaviće danas Badnji dan koji najavljuje Božić, praznik rođenja Isusa Hrista.

 
 Badnje veče

 
Božić je praznik cele porodice i zato je po običaju ona na okupu već na Badnji dan. Poseban značaj u bogatstvu božićnih običaja pripada badnjaku, čijim se sečenjem i svečanim unošenjem u kuću počinje proslava velikog praznika mira i ljubavi. S Badnjim danom se završava i četrdesetodnevni post.

Običaj je da se rano zoru u šumi odseče mlado hrastovo ili cerovo drvo i u kuću se unosi kada padne mrak. U gradovima badnjak, hrastovu grančicu sa slamom, vernici dobijaju u crkvi ili kupuju na ulici. Sa badnjakom se u dom unosi i drenova grančica, simbol zdravlja, ali i slama koja se rasprostire po podu.

Za proslavu Badnje večeri pripremaju se Srpska i Ruska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija i Sveta gora, koje su zadržale Julijanski kalendar.

U beogradskoj crkvi Svetog Marka, obred za Badnje veće počeće danas u 17 časova, a predvodiće ga episkop hvostanski Atanasije uz sasluživanje sveštenstva.

Poglavar Srpske pravoslavne crkve Patrijarh Pavle čestitao je Božić svim pravoslavnim vernicima. Patrijarh je Srbe na Kosovu i Metohiji nazvao "ranama Hristovim" i rekao da se u Crkvi mole i za neprijatelje da uvide da činjenje zla nikome ne donosi dobro.

U božićnoj poslanici patrijarh Pavle je pozvao sve na pomirenje i zaželeo da svi čistog srca,  punog ljubavi i hrišćanske pokornosti proslave veliki hrišćanski praznik Božic.


                      [/b]Izvor:[b]B92

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
О БОЖИЋУ 2006. ГОДИНЕ

П А В Л Е

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„...Заиста, велика је тајна побожности:
Бог се јави у телу, оправда се у Духу,
показа се анђелима, проповеди се
незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у
слави”(1. Тим. 3,16).

Ове речи апостола Павла најпотпуније осликавају сву лепоту божићне радости у којој смо ми, драга децо духовна, истински учесници велике тајне Божјег силаска са Неба на земљу и човековог узношења са земље на Небо и седења са десне стране Оца. А то је, у суштини, богосиновство свакога човека који то пожели делатном вером. Син Божји је дошао да нас позове у непролазно Царство Божје и уведе нас у стварност вечног живота, будући да је Он, Господ наш, увек Пут, Истина и Живот (Јн 14, 5).

Догађај Христовог Рођења од Дјеве Марије сабира сва надања и ишчекивања људска кроз векове који му претходе, као и веру свих каснијих векова до данас, и трајаће кроза све векове до вечности. То је „пуноћа времена” (ср. Гал. 4, 4), јер су Бог и човек у Личности Христа Спаситеља сједињени. Бог се рађа као човек не престајући бити Бог, како би човек могао постати „бог по благодати”, не престајући бити човек.

Радујући се радошћу непролазном и неописивом због великих дарова љубави Божје, упитајмо се ми, верујући хришћани, који смо позвани и послани у свет да будемо „со земљи и светлост свету” (ср. Мат. 5, 13-14), да ли смо и колико смо заиста одговорни у својој богодарованој слободи. Није добро изговарати се другим и увиђати његове грешке, јер осуђивање – није пут вере. Често је то препрека на животном путу и претежак терет за онога ко тако поступа. Зато се вама обраћамо, синови и кћери Цркве Христове, „не као да господаримо вером вашом него као помагачи ваше радости” (ср. ИИ Кор. 1, 24). Коленопреклоно вас молимо: покажите љубав нелицемерну једни према другима и према свима људима – „добро чинити да нам не досади” (Гал. 6, 9). Потрудимо се да испунимо светоотачку поуку: „Сваки хришћанин треба да буде такав човек да га се Бог никад не постиди”. Можемо ми то, благочестиви народе Божји: само ако се мало потрудимо, успећемо у добром делу благочестиве вере.

Много је данас себичних људи који мисле да све могу сами. Много је лажно „великих” људи и народа и свако мисли да баш он може да промени слику света. Зато, имајмо веру праведног Јосифа, простодушност и гостољубље витлејемских пастира, мудрост мудраца са Истока који су, вођени звездом, принели дарове Христу, не уплашивши се Ирода. Верујмо вером старозаветних пророка и праведника и будимо, заједно са светим апостолима, истрајни у сведочењу велике Тајне вере, знајући да осим Христа „нема другог имена под небом, даног људима, којим треба да се спасемо” (Дела ап. 4, 12).

Ово знање у вери не спутава нас у љубави према свима. Напротив, оно нас покреће напред и отвара за свакога човека, без обзира на то ко је он, како се моли и да ли се моли. Јер, „Бог не гледа ко је ко него му је у сваком народу мио онај ко твори правду” (Дела ап. 10, 35). Наша вера да је Христос Спаситељ света и човека чини нас спремнима и способнима да увек служимо бољитку и спасењу света. Син Божји, н?с ради, и нашега спасења ради, постао је човек, служећи нама и нашем спасењу. Тако је свако од нас призван да служи бољитку живота и спасењу свих и свега. Како би све било боље и другачије када бисмо ми хришћани делатно разумели смисао служења „већих” оним „мањима”! Живот би био лепши, а овај свет бољи. Могуће је то – само је потребно да свако победи себе, да превазиђе сопствену себичност, да изиђе из сопственог интереса у жртвено, несебично.

Чинили смо безакоња – престанимо, и Бог ће опростити. Највећи превид чинимо у вези са чедоморством, јер нећемо да признамо да је то грех убиства детета, мотивисан себичношћу недостојних родитеља. То је најгнусније убиство, одбијање благослова Божјег и ускраћивање права на живот новој личности. Још нерођено дете није безимени заметак, фетус; то је човек – душа жива. Молимо вас, родитељи, не чините то више, не затварајте врата својих срца и домова за благослов живота. Има места за све и биће хлеба за све. Сетите се оних бездетних родитеља који сузних очију моле Бога да им подари тај благослов! Нека вам материјалне недаће не буду изговор за чедоморство! Не ускраћујте себи Божји благослов!

Знамо да ће неки самозвани заштитници опет рећи како Црква ускраћује људска права и слободу, али нека знају да ми опомињемо из љубави, без омаловажавања! А њима Бог благи нека опрости грех и нека их призове у заједницу љубави. Веома ћемо се радовати ако се одазову. Многи народи воде рачуна о свом историјском постојању и вечном спасењу, а наш, српски народ, поубијао је, нажалост, своје нерођене деце више него наши непријатељи у свим ратовима заједно. Желимо да нагласимо да је у нашој Отаxбини број умрлих годишње већи од броја рођених за двадесет пет хиљада. Надамо се да ће ови подаци покренути многе на одговорно размишљање и још боље чињење.

У вршењу добрих дела, у праштању и у молитви треба да будемо истрајни и да издржимо до краја, јер „кад нас псују, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо...” (И Кор. 4, 12-13), знајући да је „победа која побеђује свет – вера наша” (И Јн 5, 4). Православни Срби на Косову и Метохији то најбоље осећају и знају, као и многи други обескућени и са огњишта прогнани. Они носе на телу ране Христове и побеђују своје прогонитеље. Многи њих не разумеју, будући оптерећени собом и својим страховима. Они, попут негдашњих хришћанских мученика и исповедника, побеђују оне који мисле да могу стићи до циља наносећи пораз другоме. Дубоко верујемо да ће доћи време када ће се насилници постидети. Молимо се и за непријатеље наше да увиде да чињење зла не може донети добро никоме. Нека знају да ће, после свих пораза којима понижавају друге, на крају сами себе поразити безнађем. И за њих се молимо да победе себе и постану учесници оног мира који Христос свима даје.

Драга децо духовна, наша света Српска Светосавска Црква наџивела је све историјске Голготе и распећа радошћу витлејемских пастира и мудрошћу мудраца са Истока, и живеће вавек, у саборном јединству са свим помесним Православним Црквама, које чине Једну Свету Цркву. Својом саборношћу она окупља васколики српски род, на свим континентима и у свим државама, и отворена је за све добронамерне људе. Сабирала је своја верна чеда кроз све векове, идући уским путем и градећи мостове мира и љубави међу људима и међу народима.

Знамо добро за све наше падове, расколе и поделе. Молимо се Господу да то престане једном заувек, а све вас молимо да будете једно у Господу, како бисмо свима показали чисту веру и свету слогу, сву лепоту вере у Бога и вере у човека Божјег. То ће бити онда када престанемо да се међу собом делимо на разне начине, најчешће по безумљу. Покушајмо, у радости божићњега славља, да се измиримо и саберемо око колевке Богомладенца и да превазиђемо све наше бесмислене поделе!

Наравно, треба о свему промишљати, суочавати различите ставове и расправљати, али то не сме да буде разлог за међусобну мржњу или за мржњу према било коме. Мора да важи правило да „онај ко жели да буде први, тај треба свима да служи”. Христос је Својим животом показао све ово, а ми хришћани имамо свети задатак да и својим живљењем то потврдимо. Данас је најпогоднији дан да испитамо себе где смо ми у том делу и да исправимо сами себе и једни друге како би наша радост била потпуна и трајна.

Свако од нас треба да у личности другога човека види лице Божје, лице свога брата и вечног сабрата. Тада ће срце свакога од нас истински бити витлејемска пећина у којој се Христос увек изнова рађа. И што више буде таквих срдаца, свима ће бити боље и сви ћемо бити бољи.

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ !

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2006. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски
АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит средњезападноамерички
ХРИСТОФОР
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ нишки ИРИНЕЈ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ за Америку и Канаду
Митрополије новограчаничке ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГНАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички и местобљуститељ
Епархије битољске МАРКО

Свети Владика Николај

БОЖИЋ

Из љубави жарке Ти се с неба спусти,
Из вечне красоте у ругобу муке,
Из вечне светлости у мрак злобни, густи,
Дављеним у греху пружи свете руке.
Зачуди се небо, земља затресе се,
Добро дош'о Христе! Људи радујте се!
Из љубави жарке, којом свет сотвори,
К'о роб се понизи, да робље одрешиш,
Да обновиш кућу што Адам разори,
Да мрачне просветиш, грешне да разрешиш.
Љубав не зна страха нити понижења,
Добро дош'о Христе Владико спасења!
Из љубави жарке, Царе свих красота,
Ти остави блесак красних Херувима,
У пећину сиђе људскога живота
С буктињом и миром очајним људима.
Устраши се земља како да Т' одржи?
Добро дош'о Христе, Тебе небо држи!
Девица прекрасна давно Ти се нада
Земља ти ју диже да се кроз њу спустиш
С високог престола, из небеског града,
Да донесеш здравље, грехе да отпустиш.
О девице света, кадилнице златна,
Слава ти и хвала, мати благодатна!

Владика Николај
Охридски пролог

postoji tema sa poslanicom.. aman...

Сирота Анеа, није јој лако са нама. Са некима од нас поготово.

De,objasnite vi meni,zar nije tema Bozic,prekrizena ILI to samo cirilicom napisana-prekrizena a ova latinica se nastavlja pomutnja,ili ja ne kuzim?????