7. KULTOVI I MORALNE ZNAČAJKE ŽIVOTA NOVOG JERUSALEMA

Ako se izuzme sigurnost da je Зек (Zek) iznad svega poštovao život, premda mu on ničim ugrožen nije bio, pa ga to stoga i čini najlogičnijim objektom obožavanja, religiozni običaji, verovanja i kultovi najtamnije su mesto ovih istraživanja. Nadam se, međutim, da ću s mrtve tačke krenuti čim rastumačim jedan pojam očigledno kultnog karaktera.
Reč je o metalnom predmetu, na novojerusalemskom jeziku nazvanom Параша(Paraša), šupljeg, cilindričnog oblika, kojim se, verovatno, izražavala kako apsolutna harmoničnost zajednice, tako i harmonija kosmosa, a možda i harmonija sa kosmosom. Opšta religiozna funkcija Paraše je izvesna, iako se o samoj veri malo šta s pouzdanošću može reći. Paraša je stajala u svakoj prostoriji Novog Jerusalema, po svoj prilici na oltaru, onako kako postavljeni behu kućni bogovi, Lari i Penati, zaštitnici rimskog doma. Sekundarni dokaz njene svetosti imamo u činjenici da je nema ni u jednoj prostoriji kažnjeničke kolonije izvan žica. Krivci su, dakle, pored oduzimanja prednosti kolektivnog života, mimo osude na udobnost, ostajali i bez boga.

O moralu takođe malo znamo. Bez rizika, međutim, možemo tvrditi da je on bio vrlo visok. U protivnom se Novi Jerusalem ne bi mogao održati ni jedan jedini dan. Jer njega nije toliko čuvala paranormalna orijentacija, mada je dosta pomogla, pa ni uspostavljanje najprisnijih odnosa s prirodom, koja mu je u svemu od pomoći bila, koliko izuzetan moral što je pripadnika Гулага (Gulaga) povezivao u zajedničku sudbinu.

Kako je bilo moguće postići tako visok moralni nivo, o kome su u našem čovečanstvu sanjali ekscentrici, a postizavali ga  jedino martiri i sveci?

Moral je u načelu voljna ravnoteža refleksima nagona za održanjem. On je veštački otpor prirodnoj nehumanoj gravitacionoj sili opstanka. On je od tog nagona iznuđen, po cenu znatnih žrtava u oblasti lične sigurnosti i prosperiteta. Njemu se protivi kako taj nagon tako i opšta, nemilosrdna borba za opstanak što podjednako defmiše i biološku evoluciju i humanu istoriju. Živimo u svetu u kome na bilione biliona živih bića, od najsitnije bakterije i insekta, preko čoveka i majmuna, do džinovske sekvoje vode očajničku bitku za opstanak. Novi Jerusalem, raj na Severu, našao je idealno rešenje za gustinu života. On se jednostavno odrekao borbe za opstanak. On je smrtonosnu gustinu života pretvorio u njegov izvor, iz uzroka hladnoće i nesreće u uslov topline i sreće, uključujući u svoju kulturu masu i toplotu životinja, pa i sav biljni svet u čijem se prijateljskom okruženju živelo. Oslobođen pritiska nagona za održanjem, lišen surove potrebe da se razvija samo njemu nasuprot i napreduje samo na njegove nadražaje, taj se moral kao ptica vinuo u nedostižne visine humanih mogućnosti.

Toliko daleko da je u svoju zajednicu, u taj prvi raj na zemlji, puna srca primio i pacove, kojih se mi bez ikakvih razloga gnušamo.

Kad i ako u potpunosti dešifrujemo jezik Novog Jerusalema, možemo se nadati da ćemo rekonstruisati filosofiju života i dijalektiku mišljenja iščezlog Зека (Zeka). Uzor-civilizacija Гулага(Gulaga), kad je budemo razumeli, pomoći će nam da rešimo većinu nevolja koje nas muče. (Uključujući i maltuzijanski problem naseljenosti planete.) On će čovečanstvo ponovo ujediniti bodljikavim žicama, simbolema harmonije i humane sreće.
To  je bitno. To je naša prva zadaća.
Kasnije bismo mogli pronaći i neke pacove i obnoviti veliko Trojstvo prošlosti.

U komunu bismo primili paprat, lišaj, mahovinu. Sve što živi.
Podigli bismo Novi Jerusalem.*26

*26. Kada je rukopis već bio završen, postigao sam još jedan uspeh. Nije striktno naučan, ovde mu nije mesto, ali ga pominjem kurioziteta radi. Očistio sam sviralu nađenu kraj kostora čoveka, pacova i krtice. Izmamio sam iz nje i prve zvuke. To još nije pesma, pogotovu magijska koja se iz nje nekada čula. Ipak sam ponosan. S ovim radom osećam se kao Svirač iz Zlatnih vremena koji je izašao iz bajke da ljude u nju tom pesmom povede.

Odbrana i poslednji dani

IZJAVA I KRATKA BIOGRAFIJA ANDRIJE A. GAVRILOVIĆA IZ NOVOG SLANKAMENA, ZAKLETOG SPASIOCA DAVLJENIKA, SADA EMIGRANTA U ZAPADNOJ NEMAČKOJ, PRILOŽENA UZ MOLBU ZA DOZVOLU DA SE NA TERITORIJI FNRJ SAHRANE NJEGOVI POSMRTNI OSTACI. 1959. MUNCHEN, WEST DEUTSCHLAND.


Rukopis je odštampan bez izmena. Popravljene su samo one ortografske greške koje misao čine nejasnom. Rečenice koje su u zagradama Andrija Gavrilović je svojeručno precrtao, smatrajući ovaj postupak dovoljnim da ih učini nevažećim. Shvatajući ih, međutim, kao neodvojive delove i ove Izjave i duševnog stanja njenog autora, priređivać je uzeo slobodu da se, u interesu istine, Gavrilovićevoj volji ne povinuje. Čitalac će prosuditi koliko je bio u pravu. Odlomci prevučeni debelim slojem mastila, rekonstruisani su uz pomoć jedne poznate kriminološke metode. Gavrilovićevi navodi iz nemačkog prevoda Platonove "Apologije", prevedeni su po srpskom izdanju Kulture iz Beograda 1970. godine, pod naslovom PLATON - "DIJALOZI", u redakciji u prevodu poč. g. dr Miloša N. Đurića i g. dr Albina Vilhara. Moto je priređivačev. Dodajmo, najzad, ovoj autobiografiji pomalo sentimentalan podatak da je Andrija A. Gavrilović 1960. godine umro, i da je kao osoba bez rodbine i naslednika, koji bi njegovu poslednju volju sproveli, prema propisima Savezne Republike Nemačke, sahranjen na zatvorskom groblju u Münchenu.

I

Kakav su utisak, gospodo drugovi, učinili na vas tužitelji moji, to ja ne znam. Od njihovih beseda, ja, evo, gotovo i ne poznajem sebe: tako su ubedljivo zvučale njihove reči. Pa ipak, rekao bih, nikakave istine nisu kazali. A među mnogim lažima što su ih izneli, najviše sam se začudio što su vas upozorili da se morate čuvati da vas ne prevarim, jer sam vešt govornik. Oni, dakle, ili su od istine kazali nešto malo ili ništa. A od mene čućete celu istinu. Ali vas, gospodo, usrdno molim i zaklinjem: ako u mojoj odbrani čujete onakve iste reči, kakvim sam navikao da se služim u javnom kupatilu, kao i na drugim mestima, nemojte se začuditi. Stvar je u ovome. Šezdeset mi je godina i prvi put izlazim pred sud.
Sve do jutros ni pomišljao nisam da se ikome obraćam, niti da dajem izjave, mada su ih od mene jednako iskali, i gospodin poručnik Kulman, moj istražni, i dr Eugen Hamm, koga su mi po službenoj dužnosti dodelili, jer nisam od čega imao da plaćam odbranu, a bez nje se na nemački sud ne može. Pa i drug Ozren, iz vašeg, odnosno našeg konzulata, konzulata FNRJ u Münchenu, Nemačka - Zapadna, i taj je svraćao, ponude, duvan donosio i nagovarao me izjavu da napišem, i u njoj, Erklärungu po ovdašnjem, navedem kako sam svog dobročinitelja, Tajnog savetnika g. Ericha Grubera, velefabrikanta, ubio zato što sam odnekud doznao kakav je pokor za prošlog rata pravio po vašoj, odnosno našoj zemlji (dok se još zvala Majka Srbija.)
Mi im, od kako smo pušku odložili, ne možemo ništa, veli drug Ozren. - Njemačka ih još puna ko oko. Štite se, čuvaju, gadovi, jedni druge. Ali ti bi, stari, da nijesi seronja, mogao da uzbuniš javno mnjenje.

Ko sam ja da uzbuđujem javna mnjenja?
Ti si, stari, žrtva fašističkog terora.
Nisam ja - otimam se - ničija žrtva.
Jesi, stari, kako nijesi, samo si nesvijestan.
Dobro, - pristanem najzad, - ako i jesam, onda sam samo svoja, žrtva svoje lude glave.
A moga bi, čuješ, da si promućurniji biti i fašistička.
Možda bih i mogao, - velim - samo, šta će mi to?
Odjeknuće.
Šta ja imam od toga što će da ječi?
Uzeće se u obzir prilikom izricanja kazne, - ne popušta on, navadio se pa ne popušta. - Mogu ti skinuti koju godinu.
Ne žalim ja za godinama, druže Ozrene. Da sam žalio, ne bih ubijao.
On me zagleda odovud, odonud. Tako me i zatvorski lekar merkao. Kao da sam skrenuo.
Ti bi, kanda, da te dokusure?
Bar bih se jednom smirio - kažem. - A nije isključeno da bi mi i bolje bilo. Jer smrt je jedno od dvoga: ili je takva da onaj koji umre nije ništa, pa ni o čemu i nema nikakvo osećanje, ili je nekakva promena i seoba odavde na drugo mesto.
O čemu ti to pričaš, stari?
Ako je smrt ono prvo, onda ti je ona, druže Ozrene, blagodet, jer ništa duže od noći nije. Noći bez snova. A ako je smrt kao neka seoba odavde na drugo mesto, i ako je istina ono što se govori da onde borave svi koji su preminuli, kakva bi sreća mogla biti veća nego se ponovo naći sa svojtom, druže Ozrene?
Zavisi kakva ti je. Ja sam sa svojom četrdeset prve raskrstio još. Mi bi se i u raju klali.

Sad vidiš kako stoje stvari.
Vidim.
Šta vidiš?
Da si manit! - pljunu on. - Zadribalda srpska!
Ali se ne predaje. Kad ne može na jedna vrata, on partizanski na druga. Natežemo se tako, što veli narodna, letnji dan do podne, a napolju, pa bogami i u mojoj ćeliji, februar. Mraz stegao radijatore. Popraviće, vele, am folgeden Tage. U međuvremenu ja od Ozrena pokupio svakake Zeitunge i Politike, turio ih pod košulju i pantalone, pa izdržavam, a on, sa krznenim okovratnikom, samo seva iz ćoška u ćošak. Drži miting, para mu iz usta bije.

Nikako ne popuštam, ali krišom mislim kako bi bilo kad bih se stvarno uvalio u žrtve fašističkog terora. Poizdalje se raspitujem kako se žrtva postaje. Rekao bih da malo kasnim, petnaesta je godina posle rata. S druge strane, ko ne bi pristao da se vodi kao tuđ greh?

To bi se već uredilo, - obećava drug Ozren.
Ko bi uredio?
Drugovi, - veli šapatom.
A šta bi ja sa svoje strane trebalo da doprinesem? (Znam da kod druga Ozrena ništa nije zabadava.)
Erklärung da sročiš. Stvar je takva i takva. Ubio zlotvora iz osvete. Ništa više.

A koga bih svetio?

I to bi se uredilo. 
Nisam pristao. Da takvu izjavu potpišem, sve bi se strunilo. Ovako se sve složilo, ne može biti bolje. Ako bih, pak, isposlao predstavku koju mi drug Ozren potura, bilo bi kao da ništa svojeumno nisam učinio, da se sve opet slučilo kako su drugi smislili. A meni je uveliko šezdeseta, i već mi je dojadilo da u mom životu uvek biva kako drugi snuju, a ja da sam kao stajaća voda, bara koja se uzmućka samo ako baciš u nju kamen. Hteo sam jednom i ja da imam reč.

Švabe me nisu upućivale šta da pišem, osim izokola dr Hamm, i otvorenije Oberleutnant dr Kulman, moj istražni. Samo da sednem i pišem, pa što ispadne.

A ova trojica kao da su se utrkivala. (Čak je i naš Spasitelj imao samo jednog đavola da ga smućuje, a na mene se ostrvilo tri.) Znali su ne samo šta treba da izjavim, pa da se kurtališem bede, ili je bar prepolovim, nego i kako da govorim pa da mi se veruje.

Kao da je meni bilo stalo?

Posle, o Bogojavljenju, kad su mi petnaest presudili, još malo pa punu kapu, evo ga opet g. poručnik dr Kulman, kome ni ako poričeš, ni ako priznaješ, ugoditi ne možeš, takav je to nastran čovek. Stade me, kučkoder, ubeđivati kako duši treba da olakšam.

Dobro, - rekoh - da olakšamo.

So, endlich, - obradova se on, i već iz torbe nekakve hartije vadi.

Samo ne znam čijoj, mojoj ili vašoj?

Tvojoj, natürlich.

Mojoj ništa ne fali, Herr Oberleutnant, mojoj je dobro. Sehr gut.

Kako dobro, um Gottes willen, kad si ubio čoveka?

Baš zato što sam ga ubio.

On se odmače, odskoči kao da ga je kopriva ožarila. Više će žalostivno nego strogo:

Mnogo si, - kaže - veliki zlikovac, stari. Rođeni Totschläger! Takvoga u praksi još nisam sreo.

Ali sutradan evo njega opet. Navrnuo, tobože, da čuje imam li našta da se žalim. Danke sehr. Nemam. Dobijam li sve što mi sleduje po propisima? Danke sehr. Dobijam. Postupa li se sa mnom po zakonu? Postupa. Da li sam promerdo mišljenje u pogledu izjave? Nisam.

On navaljuje, ja se ne dam. Ni da čujem za izjavljivanje neću. Što sam imao, priznao sam i u zapisnik je ušlo. Koliko sam sve protokola, dometaka i umetaka potpisao, ni broja im ne pamtim. Sve se složilo i na ročištu su svi bili zadovoljni što je sve tako zgodno, alles ist so sichpassen, da se predmet ne povlači po višim sudištima i troše državne pare. Na robiju sam osuđen, bez olakotnih okolnosti. Naprotiv, kao osobito otežavno mi je uzeto što sam ruku digao na čoveka, koji mi se jedini u tuđini našao i što sam ga dokrajčio "na naročito svirep način." A vi - kažem - pametni ljudi, još niste sigurni jeste li osudili pravog ili krivog! Pa kakav ste vi to soj, majku mu?

Pravnički, - rekao je g. poručnik. - Das ist ein Rechsstaat. - A to vam je kao da je kazao da je njihova Nemačka, Zapadna, prava država. - A ne kao tvoja Srbija, gde su naše vojnike, i to zarobljenike, zaštićene Haškom konvencijom, umlaćivali bez ikakvog suda.

Ne znam ja o tome ništa, gospodine, - odričem. - Ja sam odbegao i nisam bio tamo gde su umlaćivali zarobljenike zaštićene Haškom konvencijom. Ali, biće da su imali razloga.

Ti si, stari, crven! - viče on. - Ti si komunist!

Da sam crven, zar bih se potucao po Germaniji?

Jesi, stari, priznaj! I da ubiješ oni su te podboli, tvoji drugovi u konzulatu!

Kakvi su oni moji drugovi? I niko me nije podbo, - ne dam se, - niko!

Pa što si ubijao?

Tako mi došlo. Pita li ko zašto pada kiša, što raste trava?

Ni trava ne niče iz neposejane zemlje, ako ćemo već da filozofiramo! - ne da se ni g. poručnik. - Ne bi ti, stari, kakav si, sve to sam smislio, nego te tvoji komunisti naučili, a sad peru ruke i puštaju da za njih ispaštaš.

Nije tako bilo, Herr Oberleutnant.

Bilo je!

Nije, gospodine, živi mi vi!

Kulman spušta glas, jedva ga čujem. Kao da se ne obraća meni, već da se sa mislima nosi:

A da je bilo, vidiš, ne bi dobio ni pet godina. Možda bi se i sa uslovom izvukao.

Kako?

Uredilo bi se.

Znam, - kažem. - Uredili bi drugovi.

On sunu na mene: Kakvi vraški drugovi, magarče! Gospoda bi to uredila! Napiši Erklärung i navedi da si nagovoren. Ostalo je naša briga.

A ko me nagovorio?

Znaš ti ko, ne pravi se lud!

Ne znam ako mi ne kažete.

Nemam šta ja tebi da kazujem, - izvlači se on kurvinski. - Da ti kažem, pa posle da pričaš kako smo te mi zabludeli.

Malo kasnije, ipak, reče da u konzulatu FNRJ ima mnogo ljudi. Moram poznavati bar jednog, kada sam im - sve oni znaju - pragove obijao.

Znam jedino druga Ozrena. Išao sam kod njega zbog repatriacije.

Eto! - zasja on. - Taj te Ozren i nagovorio. Obećao ti bezbedan povratak u domovinu ako ubiješ gospodina Tajnog savetnika.

Čudno, ispod jezika, i drug Ozren mi je predlagao da kažem da sam crven. Nije, doduše, navaljivao da budem baš član. Naprotiv. Rekao je da nije dobro ni što sam Srbin, Jugosloven, a nekmoli još i da sam organizovan. Pri ovoj svetskoj situaciji, samo bi im još to trebalo.

Ali bi - veli - sasvim lijepo mogao da budeš radni čovjek. Ugnjeteni radni čovjek. Najbolje: ugnjeteni radni čovjek koji se osvijestio.

A šta sam dosad bio? - pitam.

Marva, - veli on. - Kamen o vratu istorije.

Dobro, - odgovaram. - Više volim da ja visim o vratu istorije, nego ona o mom.
Tako, otvoreno ništa na sredu, ali je, po mome sudu, opet na crveno izlazilo. Najpre me ubeđivao da je moj dobrotvor, gospodin Tajni, ratni zločinac, na spisku je nirnberškom, velim ti, i da bi ga oni, vaši, to jest naši, novovci i pojevci, pouzdano likvidirali, da kučak nije na vreme utekao. Odgovorio sam da o tome pojma nemam, da je prema meni g. Gruber vazda dobar bio i da prema meni nikad nije bio ratni zločinac, te da mi, isto tako, nije znano je li ratni zlocinac bio prema kome drugom.

Kad ti mi velimo, onda je bio.

Možda je i bio, koga briga, ja mu svakojako nisam skutove držo.

Dabome da je bio. Iz teftera nužno proizlazi da je bio.

Kakvog teftera?

Državnog. Država ti je, stari, jedno veliko preduzeće. Ako hoće da se održi, mora o svojoj robi uredno knjigovodstvo da vodi. Za svakog građanina stavku da ima.

Gospodin Tajni, Gruber, nije građanin.

Ali nas je lijepo zadužio, pa smo ga zaveli kao počasnog. I za tebe je imamo, Gavriloviću, ne boj se.

Lepo, - kažem. - Sad možete da me otpišete iz evidencije.

Nikad mi nikoga iz evidencije ne brišemo. I ne jedi govna, stari, bez prijeke potrebe. Ako se dokaže da ti je Gruber likvidirao koga od svojte, sud bi to u obzir i dispozitiv uzeo. Možda bi se provukao ko pas kroz rosu. Sa deset godina bi kapu mogao da nakriviš.

U šezdesetoj se kapa ne krivi, druže Ozrene.

Izašo bi u sedamdesetoj. Mogao bi se bar u rodnu grudu ukopati.

I to je nešto, - priznajem. - Samo, šta mogu kad mi nikog nije ubio.

To bi se uredilo.

Kako?

Lijepo. Zašto postoji Aparat.

Šta može Aparat kad nikog nisam ni imao.

Nije te, valjda, grom iz kamena iskresao?

Imao sam, istina, majku, ali je žena umrla četrdeset treće, kad su naši uzeli Staljingrad.

Vidiš, gad ti je majku ubio.

Umrla stara od creva. Zapetljala joj se creva.

I to bi se uredilo.

Ne vredi, - kažem. - Ne mogu čoveka da obeđujem. Bio mi je kao otac. Posao mi u najvećoj krizi našao. Kod sebe me, tako rekuć, primio. Nije čovečanski da ga mrtvog prljam.

A po čelu da ga raspališ, to si mogao, to je bilo čovječanski? I kako je to, jebem ga, bio dobar kad si morao da ga ubiješ?

A, to su me i drugi pitali. Za jednu se žicu zakačili: Je l' ti bio dobar? Jeste. Pa što si ga onda ubijao? Ama, kažem vam, ljudi, nešto je naročito bilo između nas. Jesu li pale reči? Nisu. Bilo je nešto gore. Šta je bilo? To vam ne smem reći. Zašto ne smeš? Zakleo sam se. A vi sudite, na robiju šaljite, ubijte, radite sa mnom što hoćete, samo ništa ne pitajte.

Muka je bila lično moja, a on, čovek, ništa sa tim nije imao. Uvek je prema meni bio dobar.

Ne može poslodavac biti dobar, - veli Ozren - da jebe oca!

Ovaj je bio.

Bio je kapitalistička krvopija.

Nije, druže Ozrene.

Vampir ti od plate zakido, u sindikat te nije pušto, ko pas te gonio, krv ti na pamuk pio! I zato si ga ubio! Ubio si ga kao neprijatelja radnijeh masa.

Nisam! - kukam. - Ne vredi da se za radnu masu hvatam!

A mogao sam da se za radnu masu uhvatim i iz ovoga neoštećen da isplivam. Možda verujete da je presuda i pala zato što nisam imao onakvih reči, kojima bih vas mogao uveriti, kad bih odlučio da se služim svim sredstvima, samo da izbegnem kazni. Nipošto. Osuđen sam, doduše, zbog nestašice, ali bolje bi bilo da govorim onakve stvari, koje je najprijatnije slušati: da plačem i jadikujem i druge mnoge stvari da radim i govorim, koje su mene, kako ja mislim, nedostojne.

I tako, izjavu ne htedoh da pišem, ni kad su mi robiju izrekli, ni kad je apelacija presudu potvrdila, a ni kad su me na čekanje izvršne u sudski zatvor preveli.

Inzwischen, namćor i drčan, nije dr Kulman prestao u ćeliju da navraća i da me nagovara. Sve jedno pa jedno: napiši, duši olakšaj! Kanda je pop, a ne policajac. A ovde su vam, u Germaniji, policajci kao naši popovi po palankama. Sve bi, do sitnih creva, da znaju. Kroz svaku iglu da su konac.

A što vi stalno kod mene, Herr Oberleutnant? Šta još hoćete?

Istinu.

Koju istinu? Šta je istina? Konac. Tanak konac. Celoga ga kroz ušicu nećeš prodenuti.

Šta si ti, Gavriloviću, filozof ili budala?

Oboje. Ali nikad ne bih postao filozof da najpre nisam bio budala.

A života ti nije žao?

Zar sam ja živeo, pa da znam?

Izjavu, dakle, nisam dao. Ni molbu za ublažaj isposlao. Čemu da je šaljem? Kako je ispalo, meni je pravo. Najzad sam dobio reč i hteo da je kao čovek zadržim.

Ali i tu se, opet, utrpao moj branitelj, dr Hamm, đavo ga odneo. Kao da su se dogovolili. Kad me jedan iz ruku pusti, drugi se već tu nađe da me prihvati. Sojuzila se doktorska gospoda Kulman i Hamm sa konzularnim drugom Ozrenom. Njima ne smeta što je on komunista, a njemu, bar za ovu priliku, nije na žulju kapitalizam. Presipaju me iz ruke u ruku, kao da sam trunje skupe rude, za koju je šteta da se, između paragrafa, uzaman raspe, a da prethodno ne pozlati kakav visok državni cilj. 
Iako nisam iskao, čak mu i izrekom zabranjivao, dr Hamm je, po svojoj glavi, samoinicijalno, molbu za ublažaj sročio. Te osuđenik je već vremešan čovek, godine mu i same izrekle onu najtežu, besprizivnu presudu. Te dugo je čovek izvan svoje zemlje, a opet, prekratko u nemačkoj civilizaciji. Pometen je, nesrećnik, sehr geehrte Herr Richtern, poštovana gospodo sudije. Kao da sam lud, šta li, tako je napisao. I još, od reči do reči, da sam "nepripremljen bio izložen pritiscima jednog visoko industrijalizovanog društva." Imam prepis kod sebe. Po tom prepisu ja sam tek onomad sa drveta pao. U šumi sam rođen, a ne u varoši, koja je imala i kinematograf, doduše, samo preko zime. Balkan je to, sehr geehrte Herren. Divljina. Setite se samo, veli, kako su bestijalno posmicali Njegovo carsko i kraljevsko nadvojvodstvo Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju u Sarajebu, devetsto četrnaeste. Ta oni su, kad smo već kod narodnih običaja, i rođene kraljeve kroz dvorske pendžere strmoglavljivali! Hašku konvenciju nisu poštovali. Za rata se kao kurjaci među sobom klali. I ovde, sehr geehrte Herr Richtern, zloupotrebljavaju naše gostoprimstvo da svoje obračune nastave. Kao da naših zakona nema, ili da za njih ne važe. Pa ako ćemo pravo, veli dr Hamm, i ne važe. I to je ona suštastvena činjenica koju je prvostepeni sud prevideo, donevši presudu. Za njih, to jest za nas, naime, važe drugi zakoni. Bio, kao, neki čovek, poglavar, koji se zvao Dukađini. - Ja, međutim, za takvog nikada čuo nisam, pa sve mislim da ga je Hamm za kratkoročne potrebe žalbe izmislio, računajući, valjda, Srbija je bogu za leđima, ko će proveravati! - I taj je Dukađini napisao zakon, po imenu Lex, po kome je njima, to jest nama, dika i ponos uvređenu čast krvlju oprati. A ako to ne učinimo, ustuknemo li, bivamo pred građanstvom doveka osramoćeni.

Zato je, poštovana gospodo sudije, moj branjenik Andreas Gavrilović - to sam ja - morao da ubije počivšeg Herr Geheimer Kommerzienrata Grubera, ako nije hteo da se "u svom primitivnom svetu kao čovek i muškarac definitivno diskvalifikuje", pa se može i mora uzeti "u svetlosti najnovijih istraživanja primitivnog plemenskog mentaliteta", da ga nije ubio on, to jest ja, već da ga je ubilo "varvarsko stanje duha i običaja u kome njegovi sunarodnici još žive". Eto šta je sve taj dramoser u žalbi nadrobio. Kao da sam tek iz Arnautluka, tako me je crno opisao. Iako, vidi se, za moje dobro, za ono što je, ne znajući istinu, mojim dobrom smatrao.