Pozvao sam prijatelja po imenu, pa nadimkom, kako smo ga u detinjstvu zvali. Nije se ni na jedno odazvao. Pretražio sam stan. Pomislio sam da se uplašio i pobegao. Nije za bekstvo imao šanse, nije za tako nešto bio sposoban. Posredi je bio impuls koji će zora vratiti među nemilosrdne činjenice zločina. A onda mi se zaključak učinio nepodesnim. Na telefonu je govorio pribrano. S obzirom na ubistvo, neprirodno mimo. Nije odavao utisak čoveka koji se plaši posledica svog postupka, pa ni nekog ko zbog njega naročito žali. Takvi ljudi ne beže. Poverovah da  je otišao u policiju i da će se ova uskoro pojaviti.
Nisam mario da me ovde zatekne. U načelu, ništa protiv policije nisam imao. Ona mi je pomagala da pređem ulicu i davala mi iluziju da sam bezbedan u mraku, ali je svoje usluge naplaćivala povremenim hapšenjima i saslušanjima. To ni najmanje nije uticalo na moja načela, ona su, što se građanskog reda tiče, ostala nepokolebana, no nikad, u načelu takođe, nisam ostajao na mestu na kome sam, zavisno od okolnosti, koje lično nisam određivao, bio podjednako dobar svedok, saučesnik ili krivac.
Pre nego što odem, ostalo mi je još nešto da  uradim. Dugovao sam to prijateljstvu.
Da li stoga što je vaspostavljeni stari izgled kabineta dirnuo najdraže uspomene, ili ponavljanje drevne sideracije predmeta magijski obnavlja i život koji se među njima odvijao, tek nisam više u godini 1987.
Petnaest godina imam. Zadušnice su, 20. oktobar 1944. Datum koji će u povest naroda ući kao dan oslobođenja Beograda a u moju biografiju kao jedno od najtužnijih iskustava. Duga okupacijska noć završena je, ali u ovoj sobi, uspomenama osvećenoj kripti mog detinjstva, još je polumrak. Prozori su zatvoreni, zavese spuštene, bronzana hetera iz gole ruke ne rasipa svetlost. Struje nema. Kadaveričan sjaj karbidne lampe dodiruje lice prijatelja u fotelji. Do mene, kraj prozora, ne dopire. Cutimo. Sve što se imalo reći, rečeno je. Vremena više ni za šta nema. Budućnost ne postoji. Mi smo mrtvi. Ako i preživimo, i kad prođu godine poklonjenog života, pa i ako prema nekom velikodušnijem budućem kantaru budemo proglašeni živima, mrtvaci ćemo biti. Ne zato što nam je drugi život darovan, nego što ni prvi nismo iskoristili.
S ulice se čuje bat nogu i pesma. Četiri godine čekala se pesma, četiri godine bat nogu. Ni ova pesma, ni ove noge. Koja i kakva se pesma očekivala, nije uvek jasno bilo, uopšte nije bilo jasno, ali ova - nije. Reči se ne razabiraju, ali ih znamo. Culi smo ih od onih koji su hteli da budu pobednici pre pobednika. Sve su ruske. I ova koja se Krunskom spušta ruska je pesma.
Nema jezika koji može opisati tragediju oslobođenja koje se ne deli. Sloboda koja je došla nije bila i naša. Na robiji se tako osećate kad sa glasnogovornika slušate imena pomilovanih među kojima nema vašeg. Teši vas mogućnost da ga čujete iduće ili neke od nared-nih godina. Ali, ako ste na doživotni zatvor osuđeni, ni tog olakšanja nema. Svaka od tih sloboda drugome će pripasti, nijedna vama. Osećali smo se kao večitaši u tamnici koju su svi drugi kažnjenici već napustili. U tom trenutku nismo znali šta nas čeka, niti smo znali da ćemo dobar deo toga što nas je čekalo sami izabrati. U tom čudesnom trenutku duševne entropije, u kome se s druge strane prozora, jedine naše brane, odvijala istorija, nas dvojica, dva odrasla deteta, seđasmo skamenjeni, mrtvi, ubijeni pre nego što je ikome na pamet palo da uopšte i živimo.
Izgubili smo bitku koju nismo ni vodili.
Pesma se sad pevala pod prozorom. I nisu je pevali samo osvajači. Narod  je neki bio tu. Svi su oni pevali, igrali, radovali se, srećni bili, a nas smo dovijica, dva petnaestogodišnja starca, dva mumificirana mrtvaca, sedeli, iza spuštenih zavesa, u dve fotelje; kraj gramofona „His Master's Voice", koji je crnački nostalgično sinkopirao o nekakvoj afričkoj slobodi i tužio ,,nad vodama vavilonskim".
- To ne može trajati - rekao je.
Ciljao je na slobodu. Nadao se da ona ne može potrajati. Pesma je, u meduvremenu, trajala. Najzad je prestala. Da sam trezveno mislio, shvatio bih da je prestala zato što sam ja na istom mestu ostao. Da sam za njom pošao, možda nikad prestala ne bi.
- Ne - rekao sam — ne može. Oni to neće dopustiti.
Ko to neće dopustiti, ni zašto dopušteno ne bi bilo, nije rečeno. Podrazumevalo se. -A do tada?
- Šta do tada?
- Šta da radimo do tada?
Za tako nešto niko me nije pripremio. U svakom slučaju, nije se moralo izjuriti na ulicu. Pevati pogotovu. Moglo se vratiti kući i zatvoriti u sobu. Tamo se, možda, može očevima uputiti nekoliko prigovora, ali i oni su sada zbunjeni, za istoriju indisponirani, ne sme se očekivati odgovor koji bi bio pametniji od dosadašnjih. Misliti se može i dalje sve što se misli, ako se nešto sa petnaest godina misli, čekati otvaranje škole, u nju se uvući, ako nam dopušteno bude, ako dobro obavešteni „Signal" ipak nije u pravu, a onda, kao pas iz rose, videti.
- Šta da radimo?
- Što i do sada.
-Šta je to?
-Ništa.
Promenio je stranu ploče, muzika je ostala ista, i rekao:
- Mi smo poslednji ljudi.
Rekao je to tako ozbiljno, kao nešto što se poslednje izriče, a zatim deluje. Strašno  je ali i prijatno biti poslednji. Pod uslovom da čoveku to ne izgleda smešno, jer u sebi ne oseća ništa što bi zavređivalo da ostane poslednje. I, naravno, da mu se uopšte - deluje.
- Da li nas to na nešto obavezuje?
- Ne tebe.
- Zašto ne i mene?
- Zato što pitaš.
Stajao je nasred sobe lep kao avet doba koje se nikad neće vratiti. Bio je toliko sam, da je morao biti jedini, i poslednji, i da mu se moralo verovati kako će povodom toga nešto značajno preduzeti. (Nikad to nije učinio. Učinio sam ja. Nije to bilo ništa značajno, ništa poslednje od poslednjeg čoveka, ali  je učinjeno. Kad sam ga pozvao da mi se pridruži, odbio  je. Rekao je da još nije došlo vreme. Opravdanje mi se učinilo poznatim. Kasnije i dobrim.)
Tih nekoliko godina, odmah posle rata, u kome su mnogi sugrađani bili oslobođeni, a ja i moji drugovi pod okupacijom, ponekad i vlastitom, ostali, bile su najlepše godine mog života. One nisu lepe zato što su lepe, naprotiv, u svakom pogledu ružne behu, nego što je nama lepo bilo. Živeli smo ekskluzivnim životom. Taj ekskluzivitet je, razume se, bio pomalo leprozan. Ali  je lepra tada bila  jedini znak dobrog zdravlja.
Krik džez-trube u pravom trenutku ugušuje mesmerične zvuke budućnosti. Opet smo živi i slobodni. Do dugih senki kestena, pod kojima ćemo jedni druge izdati, još ima vremena.
Stavih u prijateljevu pisaću mašinu prazan list hartije, otkucah pažljivo, u nekoliko serija, sva velika i mala slova, strpah hartiju u džep, pa se bacih u potragu.
Frulu Svirača iz Zlatnih vremena nisam našao.
Ni moj prijatelj nije nađen.
Nikakav trag nikuda nije vodio. Ništa nije ukazivalo na to da je mrtav, a ni živ. Nestao je isto onako savršeno kao što iščezava gonjeni indijanski ratnik, stopu po stopu vraćajući se vlastitim tragom, da bi se jednim skokom našao na tlu koje otiske ne prima.
Nestala  je i njegova soba, ona stara iz Zlatnih vremena. Kako nije imao porodice, pripala je opštini. Iz nekih razloga ova nije bila raspoložena da je pretvori u muzej. Stan je ustupila drugom. Kad sam ga poslednji put obišao, čekao je novog stanara i bio prazan. Tako  je bar neposvećenima izgledalo.
To i nije bila najneobičnija pojedinost ove gotske istorije. Sve su stare kuće u Beogradu pune tajnog, nevidljivog, posthumnog života. Svim starim ulicama lutaju utvare mrtvih, samo ih ne vidimo. I videti ih nećemo sve dok opet ne čujemo frulu Svirača iz Zlatnih vremena. Druga je pojedinost uznemiravala razbor. Policija nikad nije identifikovala ubijenog mladića. Izgledalo je da ne postoji, da nikad ni postojao nije.
Samo sam ja znao da je postojao isto onako sigurao kao što su postojala  Zlatna vremena. Znao sam od trenutka  kada sam ga  na  podu ugledao. Košulja mu je bila boje neba, imala je staromodnu nesrazmerno široku kragnu, a bele su nogavice bile nesrazmemo uske, kakve se već davno ne nose.
Pregledajući zaostavštinu, koja mi je po njegovoj pisanoj želji na staranje prepuštena, pronašao sam  pismo ubijenog mladića. Papir je bio žut, slova, mašinom otkucana, izbledela. Uporedio sam ih sa slovima otkucanim na prijateljevoj pisaćoj mašini. Bila su ista. Pismo je pisano pre četrdeset godina i drugom, jamačno, starijem i slavnijem pesniku namenjeno. Nije poslano. Uručeno je piscu, mom prijatelju, četrdeset godina kasnije.
Našao sam i pesmu o Sviraču iz Zlatnih vremena. I ona je drugom dobu pripadala. Našao sam, takođe, i njegovu partijsku knjižicu. Nisam je otvorio da vidim datume. Nisu više bili važni. Učinio  je najzad ono što je pre četrdeset godina obećao. Preduzeo je nešto.
Spalio sam pismo, pesmu, knjižicu.
Ostaje mi samo priču da završim. Mnogo vremena nemam. Iza zatvorenog prozora i spuštene zavese jesenji vetar malaksava i setna pesma Svirača iz Zlatnih vremena  jasno se čuje.
Osvmuh se oko sebe. Bio sam umoran ali zadovoljan. Moja je soba bila kao nekad. Bila je to soba iz 1946. Soba u piramidi moje mladosti.
Otvorio sam prozor i čekao s nožem za sečenje hartije u ruci.

Luče novog  Jerusalema
2999.

„Decenije prolaze, ožiljci i rane prošlosti zaceljuju se zauvek. Za to su se vreme neka ostrva Arhipelaga raspala i prekrilo ih je polarno more ništavila. Ali jednog dana u budućnosti, Arhipelag, njegov vazduh, kosti njegovih žitelja, smrznute u kristalu leda, biće otkrivene od naših potomaka kao neki neverovatni salamandri. "
(A. Solženjicin: "Arhipelag Gulag")


Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, dragog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.

Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina.


Kostur pacova otvorio mi je oči.
On, razume se, ništa ne bi značio da je u ledenoj špilji naselja Novi Jerusalem nađen sam ili s ostacima drugih pacova. Ali iskopan je s kosturima čoveka i krtice i to je mome arheološkom otkriću davalo vrednost ravnu iskopavanju Prijamove Skeleti su bili čvrsto pripijeni jedan uz drugi - životinje duboko u karličnom pojasu čoveka - a sve troje već vekovima je počivalo u hibernizirajućem kristalu sevemih glečera.
I upravo je položaj bezgraničnog poverenja i međusobne upućenosti tih fosila, čije bi se smrtno neprijateljstvo i sada pamtilo da je sećanje poželjno, da se pamtiti ume, da se o preistoriji čovečanstva išta pozdano zna, davao dirljivom prizoru smisao koji je hrabrio nade da sam u predvorju veličanstvenog, za svet spasonosnog otkrića.

Jer, kad su ljudi ledene civilizacije umirali sa zverima, što su ih sve, prethodeće i sledeće, prezirale, progonile, u najmanju ruku zloupotrebljavale, kad su s najgadnijim primercima faune spavali, jeli, bratimili se, pa zacelo i snove sanjali, kakvi su tek morali biti jedni prema drugima?
Svakako bolji nego danas, godine 2999, kada se ljudi ni jedni za druge ne interesuju, i odavno se zaboravilo kad se poslednja životinja srela i ubila, a one zatvorene u zoološke vrtove hologramskih simulatora već blede, te je oštar vid i znalcu potreban da bivšu mačku razlikuje od nekadašnjeg psa.
I pre otkrića ovog uzor-trojstva imao sam u istraživanjima polarnog kruga uspeha. Posle su došla još bogatija, za moju revolucionamu antropološku ideju, presudnija iskopavanja. I uopšte, ceo je Severni lokalitet arhipelag neobične prostranosti i razuđenosti, a naročito Novi Jerusalem sa svojim rudimentarnim naseobinama, na minimum svedenom materijalnošću, koja je demonstrirala duhovnost kao pokretačko načelo Ledene epohe, sa čudesnim saobraćajnicama bez početka i kraja, pa, izgleda, i svrhe, otvorenim crkvenim tornjevima, što su ukazivali na ekumensku prirodu i bezgraničnu toleranciju vladajuće vere, neobičnim gradilištima na kojima se, osim gradilačke volje, ništa nije gradilo, spomenicima koji ništa poznato nisu predstavljali i tako se najbržim putem uznosili do nedokučive univerzalnosti, bodljikavim žičanim ogradama, nesumnjivim simbolema neraskidive duševne zajednice, a iznad svega masovnim grobnicama, potresnom slikom žudnje da se srećna komuna i u smrt ponese; sve je to neoboriv dokaz da naš svet bolesnog individualizma i materijalizma nije najbolji, da čak ni dobar nije, da je u stvari, od svih mogućih najgori, i da se u pogledu traženja, postizanja i vrednovanja idealnog opstanka od ledenog protočovečanstva mnogo još može naučiti.

Pa ipak su tri nežno, ljubavnički isprepletena kostura, bića srasla u prizor savršene harmonije, smrznuta u kristalu večnog leda, ostala moja najdragocenija arheološka uspomena, zlatan pečat na priči mog naučničkog života, a njihova transkripcija u idealan svet manje dokaz ličnog dara, više pohvala snazi Ijudskog uma.
Obraćao sam se toj slici savršenog humaniteta kad god mi je ponestalo snage u traganju za moćnim i razumnim sponzorima kojima ću poveriti otkriće, pa možda, ako na ohrabrujuće razumevanje naiđem, obnoviti s njima novojerusalemski način života, a ovaj će se onda, silom neodoljivog uzora, raširiti planetom i vratiti joj negdanji sjaj, s kosturima, koštanim rekonstrukcijama  minule sreće, sačuvan u polarnim mećavama dubokog Severa.

Moja istraživanja još nisu završena. Trebaće vremena da se materijalni tragovi drevne civilizacije uredno razvrstaju, ispravno shvate, naučno protumače i logički ugrade u "Novojerusalemski Koncept Života". Zato je ovaj izveštaj tek sažet sumarijum dosadašnjih otkrića i zaključaka, te ne pretenduje na konačnu istinu o Novom Jerusalemu. Ali tu je sve što sevemo nalazište pruža kompetentnom naučnom duhu, pa, uz nešto napora, i svakom čoveku zdrave pameti. Ma kako malo, međutim, i to je dovoljno za ubeđenje da se u Novom Jerusalemu - pisac se nada privremeno - zaledila ona antropološka orijentacija humaniteta koja je predstavljala njegovu jedinu nadu.

Beleške su stoga pisane popularnije nego što naučni rukopis nalaže i fusnote izbegavane gde god se moglo. Stao sam na stanovište, da je, u času opšte krize i odsustva jasne humane perspektive, važnije za istinu pridobijati nego je dokazivati, za šta, kad ona pobedi, uvek ima vremena. Pisane su, takođe, kako se ta istina otkrivala, postepeno, sporadično, bez sistema. Tek kad se ceo Arhipelag iskopa, moći će se o njemu sačiniti konačan rad.
Ali je to već posao budućih ljudi, novih Novojerusalemljana.
Jer, moja je nada da ćemo jednog dana opet živeti s pacovima.

Svaki naučni rad, uključivši i populame, u koje ovaj želi da se ubroji, ima svoju unutrašnju logiku. Otkriti je, znači rad razumeti. Spoznati kako naučnik misli, isto je što i znati šta je morao da misli. A to opet znači njegovim zaključcima poverovati.*1

*1 Obrnuto saznanje je lakše, ali nekorisno. Ako, naime, znamo šta misli, jer to iz dela vidimo, ali ne znamo kako  je do mišljenja došao, ne moramo mu verovati, jer je i pogrešno mogao misliti. Ako mu je, međutim, logika ispravna, mora mu ispravna biti i misao.

Logika  je teška disciplina. Nemam nameru da vas njome opterećujem kako bih u njenim apstraktnim terminima objasnio svoj način mišljenja. Učiniću to na reprezentativnom uzorku.
Novojerusalemski svet ostavio je za sobom malo pisanih tragova. Ako ih  je što i bilo, do njih  još nisam došao - iz razloga kojima ćemo se baviti kasnije - osim u nekoliko slučajeva.
U najinstruktivnijem od njih, reč je o dokumentu tipa proglasa, objave, zakona ili uredbe, fragmentu dokumenta, u stvari - jer celina je uprošćena - završnici, po svemu sudeći, jedne fraze, čak i u ovako svedenom, abortiranom vidu, značajne, a možda i sudbonosne, za ispravno tumačenje „ledenog" načina mišljenja i „ledenog" koncepta života u Novom Jerusalemu.
Bila je ispisana na nepoznatom pismu, koje nije nađeno ni u  jednom drugom istorijskom dokumentu ili na arheološkom spomeniku, niti je o postojanju takvog pisma pomena bilo u ostavštini nestalih protocivilizacija koje su drugu ortografiju upotrebljavale.*2
Zato će ovo što ću napisati biti za vas samo slika, koja pre objašnjenja ništa neće značiti:

ПОСЛАЋЕ СЕ  У ПОДРУМ НА  ЧЕТРНАЕСТ ДАНА.

Nekoliko sam godina utrošio na prevod sačuvanog fragmenta, suočen s brojnim semantičkim teškoćama, neizbežnim kad pojmovima jednog jezika iz određenog mu uzrasta objasniti valja pojmove drugog, u nekom od njegovih razvojnih doba, sasvim oprečnog, koji se, povrh svega, još i ne shvataju, jer im u sadašnjem svetu ništa ne odgovara, ni u stvarnosti, ni u sećanju.

Što se alfabeta tiče, nikakvu pomoć nisam imao u azbukama danas u upotrebi, ni u opsolescentnim ali uspešno transkribovanim (klinastom pismu, hijeroglifima ili embrionalnoj ortografiji australijskih urođenika Aboridžina), a još manje u nepročitanom etruščanskom ili minojskom lineamom pismu. Bilo je, u svakom slučaju, fonetsko. Nijedan znak nije predstavljao neki prepoznatljiv predmet ili živo biće, premda su neki podsećali na njihov geometrijski prikaz.*3
Nema potrebe da vas uvlačim u sve te teškoće. Dovoljno je ako obelodanim zaključke do kojih sam došao u pogledu svake reči tajanstvenog pisma, a onda ih složim u jezik koji ćete razumeti.

ПОСЛАЋЕ CE" je glagol koji označava radnju „slanja negde nekog". Na našem jeziku znači - „POSLAĆE SE". („On je poslao čoveka u zatvor.")

"У" je, očigledno, prilog za mesto, kome odgovara naše „U" (kao u primeru, gde je čovek poslat „u" zatvor).

"ПОДРУМ" je termin za konstruktivni deo kuće u njenim temeljima, u kome su se, hronološki, držali zatvorenici, ogrev i vino, a danas se odlažu nepotrebne stvari. Obično je u rđavom stanju i nenastanjen, osim beskućnicima. Najpribližnije bi mu odgovarao pojam „PODRUM". („Sužnje su držali u podramu.") U jeziku Novog Jerusalema evidentno znači nešto drugo.

„HA" je, takođe, prilog, ovaj put upotrebljen u funkciji vremena, kao naše „NA". („Osuđen je na godinu dana.")
"ЧЕТРНАЕСТ" je broj 14, ČETRNAEST. („U ćeliji za jednog bilo nas je četrnaest ljudi.")*4

"ДАНА" Mera za vreme koja odgovara jednom obrtu Zemlje oko Sunca. Označava se rečju „DAN" a sadrži uvek samo 24 časa. („Osuđen je na godinu dana robije.") Novojerusalemski "ДАН" nije, kako iz transkribovanih fragmenata proizlazi, imao 24 časa, nego daleko više. Izgleda, u stvari, da nije bio strogo defmisan kao naš „DAN" i da se prema prilikama menjao, pa umeo trajati i godinama. Ova fleksibilnost u računanju vremena ukazuje na visok stepen lične slobode građana, njihovo pravo da vrednost vremena prema sebi a ne prinudi zakona određuju. Pojam vremena se tako približio idealu. Vreme je od objektivnog postalo subjektivni faktor života. Kako su se ta različita, lična vremena međusobno sinhronizovala, još nije poznato. U sačuvanim dokumentima, po svoj prilici umrlicama, jer svako nosi drugo ime, pominju se uglavnom dva tipa vremena, ДЕСЕТ(10) i ДВАДЕСЕТ(20) ГОДИНА (DESET I DVADESET GODINA). Očevidno je to dužina njihovog života. Monotonija u toj dužini postaje jasna ako znamo da je vreme bilo subjektivno, i da je ГОДИНА za svakog Novojerusalemljanina imala različit, unutrašnjim hronometrom određen broj ДАНА.

Sada možemo rečenicu prevesti na današnji jezik, kazati da ona znači:

POSLAĆE SE U PODRUM NA ČETRANEST DANA,

i očekivati da se razume.

A ne razume se, kao da ni prevedena nije.
Sad vidite kakve su bile teškoće, koliko se truda moralo uložiti da se rečima Novog Jerusalema vrati njihov davno izgubljeni smisao, pa da se tek onda rečenica ponovo prevede, i da tek onda nešto savremenom čoveku kaže.
Da čudesne kosture već nisam iskopao, da nisam znao štа je u tom подруму(podrumu) iako uspešno prevedena, rečenica bi ostala nejasna. Slanje u bez pacova ne bi imalo nikakvog smisla.
U su, srećom, bili pacovi.
Krtice, takođe. A nađena su sleđena legla vašaka i buva, dražesnih životinjica; prvih spokojne, lenje, gospodske, pomalo uzdržane, drugih živahne, vragolaste, druželjubive, rečju plebejske naravi, što su ih  pripadnici vrste "ЗЕК" ili „ZEK" - kako su Novojerasalemljani sebe zvali - uzgajali kao domaće prijatelje i družbenike, čuvali ih na svom telu i bez njih se nikuda nisu micali, pa nije preterana pretpostavka da su s njima bili u biološkoj simbiozi koja je, svima na korist, od države pomagana i podsticana.
Ujedinjeni kosturi čoveka, pacova i krtice, uz legla plemenitih supkultura vašaka i buva, opisuje sistem međusobnih odnosa koji je u Novom Jerusalemu bio poželjan, a, verovatno, i vrhunac idealnog stanja kome se težilo.
Bio sam, međutim, svestan, da kao naučnik raoram manifestovati krajnju opreznost i ne hitati s preuranjenim zaključcima.*5 Nije, naime, isključeno da su po arheološki još neispitanim regijama planete sačuvane i savršenije forme ljudske sreće od drugovanja s pacovima, vaškama i buvama, premda u tome pogledu, kao i u svakom dragom, naročito higijenskom i prezervativnom, led ima prednost što ih topliji klemati ne obezbeđuju.
U svakom slučaju, ako čovek hoće da ostane naučnik, slanje u podram među pacove ne sme ocenjivati prema današnjem opskumom shvatanju o genusu Rattus, iz familije Muridaea, van konteksta ustanovljenih kriterijuma za sreću u zajednici koja se istražuje. A kad se ti kriterijumi na odnos ЗекаЗека (Zeka) i pacova primene, moguća su samo dva logička zaključka:
Da se time onome ko se u (podrum) šalje čini neko naročito dobro, ali da se ono, iz nepoznatih razloga, uživati može samo u ograničenom vremenu, u datom primeru "ЧЕТРНАЕСТ" (ČETRNAEST, 14) dana.*6

Premda logički besprekorno, objašnjenje me nije zadovoljavalo. Bilo je u njemu nešto neprirodno. Hoću reći, neprirodno za onako visoku civilizaciju, nešto u neskladu s ostalem faktorima i faktima koji su ukazivali na njeno savršeno ili skoro savršeno biće. Dobro je, naime, iz njega proizlazilo kao privilegija. Izvesna prednost koja nije svima podjednako pripadala već se morala zaslužiti naročitim delom, čijoj definiciji je, jamačno, posvećen bio prvi, izgubljeni deo sačuvane fraze. Novojerusalemljanin je, u bukvalnom prevodu, slat u (podrum) za nagradu, a ne što je, makar i oročeno, uživanje u ekskluzivnom društvu pacova bilo njegovo prirodno pravo.
A to je ozbiljno denunciralo dokazanu idealnost Novog Jerusalema.
Zajednica u kojoj dobro nije opšte, urođeno, neotuđivo pravo, nego se stiče, od ljudskih činova zavisi, pa se može ali ne mora uživati, nije idealna, premda prema savršenstvu može biti orijentisana, njemu stremiti, naročito ako je stalno sve više pojedinaca u posedu tog dobra (bratstva s pacovima i vaškama, recimo) a sve manje onih koji su ga lišeni.
A komuna Novog Jerusalema bila je idealna. Svi su drugi, primarni i sekundarni izvori to dokazivali. U njoj je svako dobro bilo svima podjednako već naturalizacijom pristupačno, kao što se u našoj primitivnoj zajednici sa 18 ili 20 godina stiče pravo na učešće u biranju rđave vlasti.
Tajnu „slanja u podrum na četranest dana", od ovih premisa polazeći, rešio sam čistim mišljenjem, pa ga zato ističem kao formulu koje sam se i u drugim slučajevima strogo pridržavao. Silogistički ćorsokak otvorila je sledeća logika.*7

Ako se neko osvešteno pravo, na sreću, pravdu, ili što drugo, ne ostvaruje, ne mora odmah značiti da se ono hotimično uskraćuje. Tako nešto prirodno je u nesavršenoj zajednici. U idealnoj, protivrečilo bi njenoj idealnosti. Kako je Novi Jerusalem bio model savršenog društva, kruna najboljih tendencija materijalističke civilizacije, do povremene neostvarljivosti nekog opšteg prava moglo je doći samo ako za njegovu proklamovanu opštost nisu postojali objektivni uslovi.*8 Jednostavno rečeno, pravu koje se, inače, kao neotuđivo priznavalo, nije moglo udovoljiti, jer za to još nije bilo uslova. U našem slučaju, gde su pacovi uslov sreće, njen  prima facie dokaz, što simpatičnih životinjica nije bilo dovoljno.
Od te tako reći epifanijske tačke zaključivanje je teklo rutinski glatko.*9 Logički je sledilo da se pri oskudici u pacovima druženje s njima moglo ostvarivati jedino na smenu. Sreća se morala deliti, iako je po shvatanju ljudi ЗЕК-civilizacije bila nedeljiva. Mogla se uživati samo od vremena do vremena, i u ograničenom vremenu, iako je načelno predviđena za sve i sve vreme.
Na sreću, ova forma sreće nije bila jedina. ЗЕК-ljudi, trenutno lišeni podrumskih uživanja, u međuvremenu, dok su na pacove čekali, usrećivani behu na druge načine. Neposrednim dodirom s Majkom prirodom, bez ičega na sebi što bi blagosloveni, antejski dodir ometalo, na stupnjevima 40 ispod i iznad temerature vazduha, da se pomene samo jedan primer.
Visok osećaj za pravičnost, po kome ništa što živi sreće ne sme biti lišeno, usađen beše u opšta načela i praksu ove mudre civilizacije.
Krucijalni problem našeg čovečanstva je usklađivanje opšteg prava na sreću s opštim pravom na pravdu. U ledu Severa ova su se prava najzad pod ruku uzela. Protivurečje ljudske povesti je razrešeno, vekovni ideal postignut. Krug se najzad zatvorio bodljikavom žicom, simbolom konačnosti i završenosti:
U Novom Jerusalemu svako je imao svoj trenutak s pacovima.

*2. Civilizaciju, pre svega, odlikuje naročita logika koja je odvaja od svake druge. Otkriti njenu logiku znači razumeti civilizaciju. Ali, ta logika za novo polje stvarnosti što ga obrazuje mora pronaći i novi jezik kojim će je izraziti. Otuda u Novom Jerusalemu i nov jezik i novo pismo za njega. Izgleda, na žalost, da  je ta logika bila toliko fundamentalno od naše različita da  je i sam jezik učinila nečitljivim. A s njim i logiku koja ga je konstruisala. A to je, sa svoje strane, ograničilo komunikativnost novojerusalemskih ideja. Budućnost jednog sveta zavisi od njegove sposobnosti da bude shvaćen. Novi Jerusalem nije shvaćen. Zato je i propao. Cilj ovog rada je da se ta nepravda ispravi.
*3. Tako je veliko slovo "Ћ" moglo predstavljati piktografsku predstavu kralja na tronu, a, tome sledstveno, malo "ћ" u sintagmi "послаће ce" - prestolonaslednika na istom tronu; slovo "в" moglo je simbolizovati trudnu ženu ili debelog čoveka, premda je odsustvo slike za mršavog išlo u prilog prvom tumačenju; "Г" bi svakako bila vešala, "Ш"ograda ili falanga ratnika, zavisno od konteksta, „o", u reči pojedinačna raka, a „O" masovan grob, itd.
*4. Izgleda da u Novom Jerasalemu nije bio u važnosti ni decimalni, ni dvanaestodelni, već - četrnaestodelni merni sistem. Takođe se zapaža naklonost prema okruglem ciframa (10, 20), što ukazuje na težnju prema harmoniji kao antropološkoj karakteristici zajednice.
*5. Oni su me već više puta uveli u analitički ćorsokak. Kad sam, na početku prevođenja spomenute fraze,  u  "подруму" video samo naš „podrum", prostor pod zemljom u susedstvu pakla, koji zbog toga nesvesno težimo da isključimo iz ljudskog života, ja sam, vulgarnim prevodom, takođe nesvesno, i novojerusalemskom подруму hteo da dam htonski karakter, značenje groba u kome se i mrtav živi, odnosno, i živ umire, kako se hoće. A to je do sada najbolja definicija - pakla.
*6. Kasnije sam dobio dokaze da je  комуна (komuna) s pacovima mogla trajati i godinama.
*7. Ona je, priznajem, opšta logika naučnog mišljenja, i ja ne polažem pravo na originalnost ako se prati samo njena silogistička procedura. Ako se u vidu ima i njena dijalektička suština, novine su upadljive. Ni za njih ne treba slaviti mene. Ona je pozajmljena od Novojerusalemljana. Ona je osnovni mehanizam njihovog mišljenja, iscrpnije analiziran u Poglavlju No. 6. Ona je istovremeno i Kritika našeg čistog uma.
*8. Parentetički, u rđavoj se državi gladuje, jer se hrana rđavo, nepravedno distribuira; u dobroj, jer je nema. Za građane to možda i ne čini značajnu razliku, pošto na isti način umiru usled odsustva hrane i usled nepostojanja pravde u njenoj deobi, ali je za istorijsku nauku ona presudna. Ignorišući je, zapali bismo u logičku grešku da i dobra državu, čiji žitelji od gladi umiru zato što hrane za sve nema, iako se nemaština pravedno distribuira, proglasimo za rđavu, dok je ona samo ne
srećna.
*9. Ni nauka, srećom, nije uvek i samo beskonačaru pipav laboratorijski rad. Ponekad, retko doduše, događaju se otkrovenja, slična proročkim, gde blistava ideja nepoznatog porekla u jednom mahu osvetli sva tamna mesta nekog problema, otporna dotada prema svakoj indukciji. Ovo je takav slučaj.

U Novom Jerusalemu sve je bilo drukčije nego danas. Sve, ili na potupuno drugim osnovama, nama teško shvatljivim, premda im prednost, ako u predrasude nismo zarasli, odmah uočavamo, ili, ponešto, kao danas, ali neuporedivo savršenije, unapređeno do krajnjih potencijala ono malo vrednih mogućnosti što su se u našem svetu nekim čudom sačuvale, ali nikad do ideala filosofa razuma i slobode razvile.*10

Pokušaću da te razlike predočim, ukoliko nauka za to ima termine, a naš život pojmove, grupišući ih oko različitih ali po nečemu zajedničkih tema. Njihov redosled, međutim, neće slediti tradicionalnu klasifikaciju. Poznavanje izvesnih sadržaja pomoći može razumevanju dragih, koji im, inače, po normalnom redu prethode. Postupak je sličan rekombinovanju Mendeljejevljeve Tablice elemenata na osnovu nekog dugog kriterijuma a ne prema njihovoj atomskoj težini.

Tako se dobija Kompendijum sa sledećim sadržajem:
1. Odnos prema prirodi.
2. Duhovna kultura.
3. Materijalna kultura Novog Jerusalema, model civilizacije i odnos prema svojini.
4. Ishrana (zdravlje), rad, zabava.
5. Društveni i porodični život; ljubav i reprodukcija.
6. Umetnost i nauka; vlast i poredak.
7. Kultovi, moralne značajke i filosoflja života (Gulaga). Ne očekujem da ću u svemu odmah i u celosti biti shvaćen – i meni je vremena trebalo da fakta u naučne, logične, trezvene zaključke pretvorim. Priznajem, takođe, da u ovom konceptu života ima prednosti do kojih ćemo samo uz velike napore i odricanja stići.
Ali, zar tako nije bilo sa svakom idejom koja je pred svojim dobom žurila, iako, istini za volju, ova ne dolazi iz budućnosti nego iz prošlosti i samo je naša krivica što je nismo razumeli kad je za to još bilo vremena?
Da bih kolikotoliko olakšao praćenje teksta, prilažem u Glosaru Novog Jerusalema tumačenje nekoliko pojmova koje sam uspeo dekodirati iz ono malo sačuvanih dokumenata, a bez kojih bi poimanje „ledene" civilizacije bilo još teže:

НОВИ ЈЕРУСАЛЕМ Neprevodiv pojam. Ne samo geografski prostor u kojem rasa živi, nego i način na koji živi. U primamom značenju je to kolonija protoljudske civilizacije na severa današnje Evroazije. U sekundarnom, označava veoma visok stupanj realizacije bazičnih ideala te civilizacije. Toponomastički najbliži mu je hrišćanski pojam NOVOG JERUSALEMA, kojim je jevanđelist Jovan u „Otkrovenju" imenovao i opisao Carstvo božje posle boja kod Armagedona i obaranja Satane u ognjeno jezero. („Otkrovenje", 21.)

АРХИПЕЛАГ Znači ARHIPELAG. Na nešem jeziku to je sistem ostrva, na jeziku ЗЕКА (Zeka) lanac kolonija novojerusalemske civilizacije, smešten u sevemom ledu današnjeg Sibira.

ГУЛАГ(GULAG). Ova je reč dugo predstavljala poteškoću dok nije dešifrovana pomoću njene funkcije u sačuvanim dokumentima. U užem smislu označavala je celu civilizaciju. U prenosnom je kao u savremenim jezicima značenje reči RAJ & EDEN & OBEĆANA ZEMLJA.

ЗЕК Odrasli, punopravni pripadnik civilizacije ГУЛАГА(Gulaga). U tekstu ćemo ga imenovati zbimom imenicom ZEK ili originalom s prevodom u zagradi  Зек (Zek).

ЗЕЧКА Pripadnica civilizacije Gulaga. Izgovara se ZEČKA.

КОМУНАЛИЗАМ (KOMUNALIZAM). Opšta  oznaka  za vladajuću filosofiju ГУЛАГА (GULAGA). Da li je to baš prava reč, ne može se ustanoviti. U dokumentu je nedovršena i, dokle je ima, čini se najverovatnijim da je ovako glasila.

ДИЈАЛЕКТИКА (DIJALEKTIKA). Zajedničko ime za filosofiju, istoriografiju i sve ostale nauke Novog Jerusalema.

ПОЛИТБИРО Prvosveštenički skup novojerusalemske religije koji odgovara SINODIMA današnjih crkava. Fonetski prevodivo sa POLITBIRO.

ТУФТА Mera za rad, odnosno njegov učinak. Nisam je uspeo uporediti ni s jednom postojećom. Izgleda da nije obuhvatala samo količinu rada, već i specijalan, cenjen i visoko kvalifikovan način na koji je obavljan, što svedoči da svrha rada nije ležala u parametru ponižavajućih ciljeva našeg. Neprevodivo. Čita se TUFTA.

НКВД(Sinonimi: ЧЕКА, ГПУ)  Nepoznat pojam, verovatno akronim, gotovo sigumo kultnog značenja. Ako je to tačno, s obzirom na kontekst u kome je upotrebljavan, najviše bi mu odgovarala reč DOBRI DEMON, DUH; takođe, skupina takvih sila. Fonetski prevod: NKVD, ČEKA, GPU.

МАХОРКА Nešto čemu su bili vrlo privrženi, ali  je iz ograničenih izvora nemoguće utvrditi tačno šta je posredi. Analoško zaključivanje, na koje se oslanjamo, bazirano na dokazanim pozitivnim svojstvima ostalih aspekata civilizacije, upućuje na supstanciju neophodnu za održavanje telesnog zdravlja. Čita se MAHORKA.

СЛОН Reč nepoznatog značenja. Možda i akronim za ГУЛАГ. Čitaćemo je kao SLON.

КУЛАК Najbliže sam došao u pretpostavci da je reč o naročitoj, dosta rasprostranjenoj neizlečivoj bolesti koja je mučila civilizaciju u obliku epidemije. Ima znakova da je bila infaustna. Završavala se smrću koja je najčešće uzimala celu porodicu, pa i pojedine staleže i struke, ukoliko su postojale. Izgovara se KULAK.

СТРАЖАР Uprkos idealnosti poretka koji su uživali 3EK-ljudi, imali su i one što su se na bilo kakav način o norme društva ogrešili, te bili kažnjeni progonstvom van žica, odnosno granica teritorije svakog naselja. Predlažem našu reč KAŽNJENIK ili OSUĐENIK.

ДВУХСОТКА Jedna od dve vremenske mere za prosečnu dužinu života u Novom Jerusalemu. Iznosi 20 godina, pri čemu one nisu definisane određenirn brojem Дана(Dana). Izgovara se kao DVUHSOTKA.

ПАРАША Kultni pojam predstavljen crnim, metalnim, cilindričnim predmetom. Po svoj prilici Vrhovno božanstvo, Bog Novog Jerusalema. Njemu je odgovarala antropomorfna slika istog božanstva, nešto drukčije likovno shvaćena nego danas.*11 Čita se PARAŠA.

СТОЛИПИН Mobilne, putujuće novojerusalemske komune. Moguće je da su to misionarske grupe koje su slate da civilizuju okolna varvarska plemena. Ime su dobile po prevoznom sredstvu koje se tako zvalo i čiji je izgled podsećao na kuću s točkovima, pa se mora pretpostaviti da mu je i komfor bio odgovarajući (razume se, prema ondašnjim, duhu orijentisanim standardima). Neprevodivo. Gde se o tome govori, upotrebiće se reč STOLIPIN.

ПРОЗИВКА Neka vrsta Areopaga u staroj Grčkoj, opštenarodnog parlamenta čijim su svakodnevnim skupovima, ujutru i uveče, svi Novojerusalemljani prisustvovali i gde su se donosile najvažnije odluke za život zajednice. (Više o tome u Poglavlju 6. Umetnost i nauka; vlast i poredak.) Čitaj - PROZIVKA.
Ovo su jedine reči do sada prevedene. Mnogo više, izgleda, i nije ih bilo. Pripadnici Novog Jerasalema su u pogledu međuhumanih

komunikacija otišli tako daleko da im za sporazumevanje nisu bile potrebne reči. Sve je svima bilo  jasno, i to jasno na isti način, stvamost je svima bila jednaka, opet na isti način, pa su komentari postali izlišni. Jesu li one zamenjene pokretima ili duhovnijim oblicima izražavanja, ne verujem da ćemo ikad saznati. I to upravo zbog odsustva reči.
Pokušajmo sada da, uz pomoć arheoloških izvora, glosara i logike, demonstrirane pri transkripciji fraze „poslaće se na četmaest dana", iznesemo topiku života civilizacije Gulaga Novog Jerusalema.

Samo nam ona može objasiti plemenitu komunu čoveka i pacova.


*10. I naše se vlade trade da propagandom, pa i racionalizacijom proizvodnje smanje potrošnju hleba, čiji skrob zakrečava krvne sudove i goji, ali se zdravlje u načelu širi spontano i slučajno, sušama i nerodicom. U Novojerusalemljana je dijeta bila stalan oblik ishrane, nešto što se podrazumevalo bez obzira na visinu agrikulturnih prinosa. I danas ima malo prave umetnosti, ali ne stoga što je, kao u Novom Jerusalemu sam život postao umetnost, što je čovek da bi živeo umetnik morao biti, već što nikome ne treba.
*11. U Sikstinskoj kapeli Michelangelo je, u Genezi, Boga pri tvorbi Adama predstavio kao starca sa sedom bradom. Bez obzira na izvesnu kanonsku stalnost njegove predstave u ikonografiji, ona varira zavisno od talenta slikara i mode doba. Bog Novog Jerusalema, međutim, uvek je isti. Mladi je od našeg, likom blaži, što odgovara režimu života, a mesto brade ima brkove, što ne znam čemu odgovara.

1. ODNOS PREMA PRIRODI

Čitaoca valja  upozoriti da samo s našim poimanjem prirode, njene funkcije u životu ljudske vrste i interakcije između nje i čoveka, nećemo daleko dospeti u razumevanju odnosa prosečnog Зека (Zeka) prema prirodi, pogotovu u poimanju filosofije Novog Jerusalema koja ga inspiriše. Taj odnos počiva na ekstremno drukčijoj osnovi od našeg. Dok ovaj, danas kakav je, demonstrira tradicionalno i frontalno neprijateljstvo, te proklamuje borbu protiv prirode, dok mi u njoj vidimo ograničavajući faktor razvoja humaniteta, a kada joj bolju odliku i priznamo, to  je zato da bi je zloupotrebili, mudri Novojerusalemljanin je prirodu poštovao, pa i obožavao, kao čimbenik vlastite egzistencije, a potom i korak dalje otišao, učinivši je njenim trajnim uslovom.*12

Genetička memorija vrste nastanjena je uspomenama na okrutnosti i bezumnosti prirode zemljotresima kojima je drobila ljude, vulkanskim erapcijama na kojima ih je pržila, sušama kojima ih je morila, pošastima kojima ih  je trovala, poplavama kojima ih  je davila, toliko da prava povest svakog naroda ne počinje od njegovog stvaranja već uvek od prvog mitskog potopa što ga  je uništio.
Stoga se u našem svetu priroda principijelno, temeljno, metodično eleminiše. Mikrofauna, privremeno izmakla istrebljenju, povukla se u zemlju, puštajući na površinu najneupadljivije i najotpomije redove: kameleone, mage mimikrije, i buve, pratilje večnosti. Retka se flora vratila mahovinastim prapočecima ili na svoje hologramske rekonstrukcije podseća još samo ugljenisanim, lomljivim skeletima. Trula zemlja ima sablasnu boju ugašenog kreča, a njeno se stenje u sitnež raspada i pod najslabijim udarima vetra. U škrpama i vrtačama isparenih jezera guše se poslednje vode bez kiseonika, a suvim koritima bivših reka besne aveti modre prašine, ogrnute vrelem pokrovima varničavog elektriciteta.
Pošto smo je u to stanje, iz straha, a i odmazde, doveli, nije čudo da smo je najposle prezreli i poneti antropocentričnim zabludama ovako razmišljali:
Sva je priroda, i dok je u izvornom obliku postojala, bila uvek samodovoljna, što podrazumeva ravnodušnost, pa i averziju prema svim drugim, naročito umetnim oblicima postojanja, u kojima se ispoljava inteligentna, ljudska intervencija, jedina primerena njegovoj sudbini. I najgnusnija, kakva je većinom, i ona što se, surogatima prilagođena čovekovoj mašti, bez straha i gađenja može gledati, makar se i ne smela doticati, poseduje arogantnu gordost samostvorenog. Sve što  je ljudsko dobro, pravo, veštačko, zavisi od nečeg izvan sebe, u najmanju ruku od tuđe ideje i stranog materijala, a klasifikuje se prema spoljnim kriterijumima koji određuju vrednost tvorevine uvek u odnosu na dragu iste vrste, ili prema svrsi ako uzor ne postoji, nikad prema samom sebi. Analogija je bila i ostaje jedino pouzdano oruđe uma. I sve što je njime stvoreno, sve se u svakom pogledu moglo uporediti s nečim drugim.
Priroda se ne može ni sa čim porediti. Vodopad se ne može porediti s brdom, ni potok sa šumskim čestarom. Od komparacije mora s jezerom ne dobija se ništa do neupotrebljivog akademskog zaključka da su oba ispunjena beživotnim vodonikom i kiseonikom u odnosu dva premajedan. Od dva kamena ne vredi reći koji je bolji, osim ako jedan od njih ne nosi zlatnu žilu, a tada to nije kamen. Trava je, uz sintetičku ishranu stoke, izlišna u svakom svom obliku, ali se izlišnosti dva pašnjaka ne mogu porediti ako su u pitanju dva stada koja se na njima napasaju. Prašume su evidentno beskorisne na sasvim drugi način od svakog svog drveta pojedinačno. Zvezde se bez svrhe okreću u orbitama praznih sfera, ravnodušne prema Zemlji, koja sa svoje strane takođe rotira, ne znajući za njih, dok im smisao nije našla u stvaranju metala, materice i matrice naše mehaničke civilizacije. Priroda je oduvek zavisila samo od sebe, ne poznajući za svoje proizvode nikakve standarde, uzore i pravila koja, na bazi takmičenja i usporedbe, veštačkim ljudskim tvorevinama obezbeđuju svrsishodnost, harmoniju i lepotu. U njoj su vladali Otac Hronos (slućaj) i Majka Geja (haos), roditelji okrutne ravnodušnosti događanja.

Ta je strašna ravnodušnost, ako igde dragde, upravo ovde na severa očigledna. Na arheološkim terenima Novog Jerusalema sva se priroda sastoji od klizavog, hladnog, mrtvački modrog leda. Topeći se kao morbidan san, opsena, fazma, u suru, mraznu tečnost, otiče ona u ništavilo beskrajnog cmog okeana. Jedinu toplinu u taj ukleti pejzaž, sličan m6ri, unose posmrtni ostaci velike prošlosti pod tim ledom sahranjene.
I sad, kako bez pomoći nauke odgovoriti na pitanje zašto su Novojerusalemljani baš ovaj i ovakav kraj izabrali da u njemu žive? Zašto su nastanili prirodu koja više liči božjoj kazni nego mudrom izboru jedne mudre rase, prirodu koja je sposobna da od celokupnog života podupre jedino najniže vrste lišaja, a održi vaške i to ako su u zim-skom snu duboke hibernizacije?
Logički je moguć samo jedan odgovor. Njihovo je shvatanje prirode i odnosa s njom fundamentalno drukčijeg kova od našeg. Ono što je za nas ružno, za njih je bilo lepo, što je nama nepremostiva prepreka, njih  je potpomagalo. A to, opet, znači da su prirodu razumeli kao fizički izdvojeni deo vlastitog humanog bića, da između sebe i nje razliku nisu pravili, pa su zato i mogli da se u njoj osećaju na pravom mestu, čak i kada je ona, prema našim izopačenim, moroznim standardima, izgledala za život nemoguća.
Šta je u toj prirodi, navodno ravnodušnoj i prema sebi i prema čoveku, mogao da otkrije novojerusalemski pračovek, što ga je uz nju privezalo, toliko s njom srodilo i sjedinilo da je brisalo svaku distinkciju između čoveka, lišaja i pacova - razliku koja po nama čini osnovu njegove istorije - da sam ja, njegov pronalazač, istraživač i u neku ruku prvi biograf, kosture te istorije vadio iz šupljina ugljenisanog drveća, iz podzemnih glečerskih kripti, koje su, dok su funkcionisale, bar do kolena morale ledenom vodom biti potopljene?
Pokušaću i na to da odgovorim.
Zaticanje prirode u dubljera pa i najdubljem odnosu s pripadnicima ledene civilizacije - zajednica čoveka i pacova njen je nepotpun no približan model - uputilo me je na ubeđenje da oni nisu poznavali našu genetsku odvratnost prema svemu što nije pravljeno, što nije veštačko, što se ne drži savremenog principa da je "život kopija mašine koja rđavo radi, a mašina kopija usavršenog života".
Da bi tako bio blizak pacovu, Зек (Zek) se sa njim morao moći da sporazumeva isto tako dobro kao s drugim Njihova prisnost inače ne bi bila objašnjiva. S pacovom se moralo govoriti da bi se ovaj na čovekovom stomaku osećao kao kod kuće. Pacov se morao ubediti da mu je mesto uz čoveka, ili je bilo obrauto, ali je, ovako ili onako, telepatska razmena misli i emocija - ako uvažimo da zvučni biološki instrumentarij genusa Rattus nije sposoban za artikulaciju u ljudskom smislu reči - pa i protok među njima čistih psiholoških stanja, kao uslov jedinstva prirode, morala stajati u samim temeljima novojerusalemske civilizacije.
Ovakav odnos prema prirodi neprimereno se izražava u pojmovima sveta koji je odbacuje, teško objašnjava čoveku koji bi neprijateljskim aktom smatrao da ga neko golog i bez hrane danima prepusti snežnoj mećavi i gladnim vukovima. Ma šta se ovde tim povodom reklo, nedovoljno će biti da se i minimalna predstava pruži o moćnom stepenu jedinstva s prirodom ostvarenom u Гулагу (Gulagu).
Ne vidi se to jedino u izjednačenju života čoveka i životinje, u ravnopravnom statusu sa zverima (pacovima, vaškama, vukovima, buvama), pa i s biljem (lišajem, mahovinom), čemu se uveliko težilo, ali, izgleda, tek u projektu bilo, ne vidi se to jedino po tome što je ovakav život proizlazio iz teorije o čoveku kao biću prirode, već i u raznim posebnim, strogo poštovanim običajima.
Cesto se spava pod otvorenim nebom. U šumi, na snegu i ledu, u vodi, bez ičeg što nam ometa neposredno osećanje prirode i kosmosa. Tome nesumnjivo umnogome doprinosi letnja odeća u predelema u kojima se živa spušta i do 40 stupnjeva ispod nule.
Ako Зек (Zek) nije napolju, u oživotvoravajućem dodiru sa snežnim olujama i ledenim kišama, unutra je među zidovima i pod krovom. Ali to nisu naši debeli, neprobojni zidovi straha od prirode, ni nepropustljivi krovovi bekstva od nje. To nisu skloništa nego izletišta. U njima sve prokišnjava, sve vetar propušta, sneg celiva ljude ledenim poljupcima, priroda ulazi slobodno da se sretne sa ljudima koji je ne mrze i ne odbacuju.
Ja ne tvrdim, razume se, da i takva priroda nije imala rđave strane. U načelu, svakom je golom čoveku na 40 ispod nule hladno. Svaki čovek ako nezaštićen danima stoji pod ledenom kišom mora računati bar sa pneumonijom.
Kako je onda Зек (Zek) ne samo sve to podneo već u tome uživao?
To dokazuje, između ostalog, da su oni razumeli i nadvladali klemu, ali ne kao mi, njihovi primitivni potomci, izolacijom od nje, već regulacijom telesne temperature snagom čiste volje.*13 Inače bi od hladnoće izumrli pre nego što bi ikakvo savršenstvo postigli. Drugo objašnjenje naučnu vodu ne drži, da narodni izraz upotrebim. Jer ko bi, zdrave pameti, ljude držao u uslovima u kojima ni životinja nc može da preživi?

Nisam pesnik, učenjak sam, ali ne mogu odoleti iskušenju da pred sobom vidim veličanstvenu viziju moćnog Зека (Zeka) okruženog prirodom i udruženog s prirodom!
On stoji na steni od leda, u tankoj, skladno iscepanoj odeći, u kojoj bi se mi i leti smrzli, u lakoj obući koja mu, zato je i pravljena, velikodušno dopušta da taj led u punoj njegovoj snazi oseti. Oko njega, kao brižna majka, obvija se bela oluja, ledena kiša njenih suza radosnica miluje mu lice, nežno mrsi kosu. Na metar se ništa ne vidi, ali on je bezbedan - iz daljine čuje zov vukova, njegove braće po prirodi.
On drhti.
Da, drhti. Ali tamo gde bismo mi to činili iz straha ili od zime, on, Зек (Zek), srećni pripadnik novojerusalemske civilizacije, građanin Гулага (Gulaga), drhti od - uzbuđenja. Antej je. Svaki ga dodir s Majkom prirodom obnavlja.

A kod kuće ga čekaju pacovi.


* 12. Pogledajte samo razliku u našem i novojerusalemskom ponašanju sa prirod-nim izvorima, sirovinama, radama, šumskom blagu. Mi zemlju iscrpljujemo, vadeći iz nje sve što se pokrenuti može, sve što se od nje može odvojiti, s jedinim ograničenjem da joj ne poremetimo gravitaciju. Maroderstvo zovemo eksploatacijom, čime i sami priznajemo kriminalnu suštinu ove privredne procedure. Зек (Zek) je sa zemljom bio domaćinski ekonomičan. Uzimao je samo ono što mu je bilo krajnje neophodno, a ima dokaza da se i toga lišavao. U rudnicima su dokazi da je odustajao i od onog što mu je neophodno, jer nijedan od njih nije korišćen ni do četvrtine kapaciteta.
*13. Volja je svakako bila jedna od temeljnih osobina Зека (Zeka). Ona je bila bitan uslov života tamo gde  je u nas taj uslov prinuda. O tome više u Poglavlju No.2 (Duhovna kultura).

2. DUHOVNA KULTURA

Civilizaciju defmiše pre svega njen odnos prema duhovnim vrednostima, mesto koje one zauzimaju u opštoj skali ljudskih ciljeva, ali i priroda tih vrednosti. U protivnom bi se ljudožderstvo moralo uzeti za uzor vrlo visoke i napredne duhovne kulture, jer, u većini poznatijih masovnih primera, kod kanibalskih plemena Dajaka sa Bornea, na primer, nije posledica ni izopačenih nagona ni akutne gladi, već plemenite težnje da se jedenjem tuđih glava vlastita učini vrednijom.

Naš je odnos ambivalentan. Mi ne osporavamo važnost duhovnog života za razvoj balansirane humane zajednice, ali smo zbog bića naše ekskluzivno materijalističke civilizacije nesposobni da ga obezbedimo u meri u kojoj bi on ikakvu uravnotežujuću funkciju obavljao. Naš je život u potpunosti orijentisan materijalnom, iz njega crpe nadahnuća, u njemu traži podsticaje i nalazi svoje primarne ciljeve. Materijalno je od uslova postalo razlog životu. Pri čemu je i taj uslov, od nečeg takođe uslovnog, bezuslovan postao.
Već žive ljudi koji ne bi samo u odsustvu hrane umrli od gladi, umrli bi i bez pribora za  jelo. A Зек (Zek) nije umirao ni bez hrane, dok za većinu instrumenata tog pribora ni znao nije, oslobođen, očigledno, potrebe i za jednim i za drugim. Već žive ljudi koji po nekoliko puta u godini, od sezone zavisno, moraju menjati odeću, inače bi se u jednoj smrzli, u drugoj skuvali. A Zek je nikad nije menjao, oslobođen zavisnosti od klematskih promena. Već žive oni za koje je svet izvan vlastite kuće neprijateljska teritorija kroz koju se moraju probijati kao osvajači, silom moći, ili kao uhode provlačiti snagom lukavstva. A Zek je dobar deo vremena upravo napolju, u tom svetu provodio, dok mu je kuća toliko gostoprimno otvorena da razlika između naših pojmova „unutra" i „napolju" ne postoji. Jer, očigledno, za njega ništa neprijateljski nije bilo.*14 Već žive ljudi, većina je takva, koji bi se bez mnoštva tehničkih pomagala osećali kao bogalji bez ortopedskih udova, nesposobni i za jedan efikasan pokret, koristan čin, racionalan rad. Ničim od svega toga, celog tog veštačkog i mehaničkog instrumentarija života, njegove materijalističke ortopedije, Zek nije raspolagao. Nije mu ni potreban bio, jer da jeste, svakako bi ga imao. Logika potrebe je neumoljiva, a uprkos svemu, svom savršenstvu i savršenim okolnostima života, Zek je ipak bio samo čovek. Već znamo za ljude koji jedva žive i uz najbrižljiviju medicinsku negu. Nisam naišao na dokaze da  je Zek ikakvu uživao. Očigledno mu je bila izlišnajer se njegovo telo samoregenerisalo po ugledu na daždevnjaka, čij i je prirodan stil života podražavao. Već živc ljudi, ako ćemo pravo, svi su takvi, koji bez pomoći materije ni do najskromnijih duhovnih iskustava došli ne bi. Savremenom čoveku je za to nužna knjiga, rauzički instrument, skulptura, slika, pa u filmu i kinetička. Zek ništa od toga nije imao. Njemu knjige nisu bile potrebne da bi znao šta u njima piše, slike da bi znao šta predstavljaju, instrumenti da bi čuo muziku koju su proizvodili. Sadržaj svih duhovnih ekspresija svog vremena unapred je znao. Oni su, na neki način, koji kao naučnik mističnim ne smem nazvati, oduvek u njemu bili.

Paranormalnost je  po svoj prilici, najveće pojedinačno dostignuće civilizacije Гулага (Gulaga). Moglo bi se kazati da je ona i njegova bitna karakteristika, jer bez nje život u Novom Jerusalemu jednostavno ne bi bio moguć. Otelotvoren je najzad san čovečanstva, oslobođeno je materijalnih briga prirodnijim, bržim i lakšim putem nego da su sve one zadovoljene, kao što mi težimo. (Zadovoljene u potpunosti nikad ne bi bile, nego bi mesto zadovoljenih, kako bi se ovih oslobađali, zauzimale nove koje bi takođe valjalo zadovoljiti, i to bi se oteglo u nedogled.) One su u Novom Jerusalemu zadovoljene prostom eleminacijom potrebe za njima.
Dok izvestan donji stratura života  još mora da trpi poslednje muke u doticaju s prljavom materijom (među njima i kažnjenici, Стражари  na novojerusalemskom), onaj gornji, stratum Zeka, odvija se u čistoj duhovnosti.
Mnogo ima nepobitnih, da ne kažem „materijalnih" dokaza za ovakvu tvrdnju. Pored vidljivog odsustva materije u svim njenim veštačkim oblicima (oruđa), to je u prvom redu - jezik. Rudimentarnost jezika Гулага(Gulaga) direktan je dokaz nadnaravnih moći Зека (Zeka). Novojerusalemljanin govori malo, jer misli isto, a isto misli jer jedanko živi.*15 U svetu gde privilegija nema, gde su svi jednaki, jedanko zadovoljni i srećni, jednako slobodni, jednako voljeni i jednako vole, razlikama u mišljenju nema mesta, pa ni govoru, koji u najvećem broju slučajeva služi da se te razlike uklone.*16 Govor je oduvek sredstvo za postizanje kompromisa u pogledu stvamosti. Ukoliko se stvarnosti više razlikuju, zahtevaju i više reči da se međusobno objasne i nagode. Savremeni čovek u tom pogledu podseća na ludaka. Svaki ima svoju ekskluzivnu stvamost i govor nam služi da se oko neke opšte, zajedničke istine sa sugrađanima dogovorimo, pa i da je ponekad menjamo. (Mi to moramo, mi znamo da ona nije idealna.)
Svaki je Зек (Zek) imao istu stvarnost. Stvarnost  je za sve bila jednaka. I nepromenljiva. Фулаг (Gulag) je bio tu zauvek, takav zauvek. I idealan, kao što smo dokazali. A idealna stvarnost se ne menja. Ona može postati još idealnija, naravno, ali samo u pojmovima već postojeće idealnosti, u modulu njene večne formule.
Govor je postao nepotreban. Iščezao je, stvarnosti  jednog Зека (Zeka) nije protivurečila stvarnost drugog, osim ako nije bio Стражар (Osudenik), ali taj je onda živeo izvan žica, izvan idealne stvamosti Novog Jerusalema. U njoj se ništa nije imalo menjati, pa je govor i s tih razloga nestao.
Paranormalne moći pripadnika ledene civilizacije možda se najubedljivije očituju u delovanju na prirodu. Oni, vežbe svakako radi, jer drugi smisao ne vidim, miljama pomeraju čitava brda, koja obični smrtnici ni pedalj s mesta pomerili ne bi, pa da ih vekovima guraju, ili da za to imaju prave razloge. Oni godinama - premda koliko je to vremenski ne znamo - rade na toj prirodi, a da se na njoj ništa ne primećuje, da je ni u čemu ne oštećuju, niti joj šta oduzimaju, dok bismo je mi u tom roku do dna iscedili, čak i bez paranormalnosti, samo uz pomoć krampa i ašova.

Oni, najzad, žive s pacovima, kraj kojih bismo mi pomrli.

* 14. Savremeni graditelji koji su u stalnoj potrazi za konstraktivnom „krvnom" vezom između arhitekture i prirode, objekta i sredine, kako vele, mogu u Novom Jerusalemu naučiti kako se ona bez napora postiže. Skladna naselja Гулага (Gulaga) deo su prirode. U svakoj od kuća osećao se Зек (Zek) kao usred šume. Njihova geometrija, simetričnost sheme u kojoj su nastambe postavljene, pripada, nesumnjivo, ljudskom urau, ali sloboda što je u njoj omogućena odsustvom svih suvišnih stvari, koje naš život ometaju, može pripadati samo prirodi i njenim zverima.
*15. Kažnjenici (Стражари)govore znatno više, jer  se razlikuju, jer ih nesrećan položaj izgnanika iz Комуне (Komune) svakako tera na žalbe i prigovore.
* 16. Cini se da ovaj razvoj, što kao vrhovni ideal uključuje opštu mutavost, zadovoljava i neke filosofske, a i mnoge povesne težnje, one, recimo, za jednakošću, bratstvom i slobodom.

3. MATERIJALNA KULTURA NOVOG JERUSALEMA, MODEL CIVILIZACIJE I ODNOS PREMA SVOJINI

Kada bi neko nepripremljen, ko priliku nije imao da ovaj rad pročita, dospeo na bivšu teritoriju Novog Jerusalema, obišao njegove arheološke lokalitete, pomislio bi, verovatno, da su oni žrtva skrvniteljske pljačke, onakve kakva je, pre muzejskih eksperata, ispraznila egipatske piramide. Ili da su iskopavanja neprofesionalno obavljana. Odsustvo artefakta materijalne kulture ničim drugim ne bi objasnio.

A stvar je nadasve jednostavna.
U Novom Jerusalemu materijalna kultura jedva postoji. Ono što je od nje preostalo smatra se recidivom varvarstva. Za to, razume se, nema pisanih dokaza, jer ih je o Гулагу(Gulagu) i inače malo, ali i da ih ima, sasvim je pouzdano da u njima tumačenje odsustva predmeta materijalne kulture ne bismo dobili. Ono je u toj meri bilo aksiomatično, prirođeno novojerusalemskom modelu civilizacije da bi svako objašnjenje bilo suvišno koliko savremenom čoveku objašnjavati prednosti bogatstva.*17 A aksiomatično je moglo biti samo takvo shvatanje - ovde izloženo - koje je koincidiralo s idealnim bićem seveme zajednice.
Svu materijalnu ostavštinu, ograničenu, beznačajnu inače, odlikuju rudimentarni oblici:
Barake su drvene, slabo konstruisane, trošne, nezaštićene i estetski neugledne. U njima ne egzistira ni najelementarnija oprema za stanovanje. Kupatila i toaleti ne postoje. Ležaji su daščani, uski, kratki, neudobni, a povrh svega tako gusto zbijeni da je, pored propor-cija iskopanog kostura, to bio krunski dokaz moje teze daje Зек (Zek) i u rasnobiološkom pogledu sledio svoja antimaterijalistička načela, pa je, u skladu s njima, počeo i vlastitu telesnu materiju odbacivati, te se smanjivati i preoblikovati do genetičke forme čijim su pigmej-skim razmerama nađeni patuljasti kreveti jedino odgovarali. Ukratko, da je prestajao biti čovek, barem u onom antropološkom smislu što ga mi tom pojmu pridajemo.
Iskopane klupe za sedenje danas bi služile - i služe - za mučenje. Posuđa jedva da ima. Od lakog je lema, uvek istog oblika metalnog nokšira bez drški, sa žičanim kolutom za prenošenje. Ono me je, pre drugih indicija, uputilo na značajnu ulogu ishrane u borbi građana Novog Jerusalema protiv gnusnih materijalnih opterećenja i u njihovom napretku u organskoj izmeni tradicionalne forme ljudskog tela.*18
U njima nikad nije nađen nijedan umetnički predmet, što još jednom potvrđuje epohalnu tezu da je najveća, zapravo, jedina umetnost u Novom Jerusalemu bila - živeti, a da su sve druge, naše umetnosti, u toj jedinoj bile i sadržane i praktikovane.

Mogao bih ovakve dokaze i dalje ređati, premda ih još mnogo nema, jer nema stvari, ali bi to bilo nepotrebno nagomilavanje, neka vrsta logičkog pleonazma.
Pravo naučno pitanje, dakle, nije zašto sam našao malo predmeta, bez kojih bi savremenom čoveku, čak i na najnižem nivou današnje civilizacije, bilo nemoguće opstati, ili možda moguće, ali uz svest da se vratio hiljadama godina unatrag, da živi kao diluvijalni pračovek, nego zašto sam i te predmete našao, zašto sam uopšte našao išta da nečemu služi.
Model civilizacije u kome je materijalnost kao kriterijum odbačena sam po sebi opravdava i objašnjava odsustvo njenih uzoraka. Ali šta opravdava njihovo prisustvo? Ako odmor nije potreban, šta će ležaj? Ako je hronična dijeta uslov zdravlja, šta će porcije? Ako kuća ometa konačno spajanje s prirodom, šta će kuća, zašto se uvek ne boravi napolju?


Priznajem da me je zagonetka dugo mučila. Kao i sve enigme čija je tajna skrivena pod njihovom jednostavnošću.
Ako nešto ne treba da postoji, a ipak postoji, za to mogu biti odgovorna samo dva razloga. Prvi je istorijskomuzejske prirode, i zadržavanjem nepotrebnih rukotvorina opslužuje naše povesno osećanje; drugi ritualne ili simboličke naravi, i služi ekskluzivno duhov-nim zahtevima. Kako nisam našao neki smisao u podsećanju na istoriju blagostanja koja im je morala biti odurna, pa pre daleko od očiju nego blizu njih, kako, takođe, nisam video nikakve ritualne ili kultne potencije u predmetima za svakodnevnu upotrebu, ostala je njihova simbolična funkcija. Ona se kao zaključak sama po sebi nametala.

Zaostali predmeti, i u tako nesavršenom, primitivnom obliku, Зека (Zeka) su podsećali na ropstvo materiji kojeg se oslobodio kad je svoje težnje uputio čistoj duhovnosti.
Rekao sam da se ovaj zaključak po sebi nametao. Ali nije. Kada bi nauka bila jednostavna, svi bi se njome bavili. I ona ima svoje teškoće. U nedoumici se nalazite i kad raspolažete s mnogo autentičnih izvora, jedanko kao kad ih je malo. Stvar nikad nije u njihovoj količini. Niti u prirodi. Uopšte u njima nije. Ona je uvek u vama. U snazi vaše logike. U vrednosti tumačenja. I ako ovo delo zasluži ikakvu pohvalu javnosti, voleo bih da mi se priznanje oda manje zbog otkrića Novog Jerusalema, a više zbog ispravnog tumačenja njegove civilizacije.

Prirodno je da ona, ako materijalizam odbacuje i za spiritualno optira, promeni i odnos prema svojini, odnos koji nas toliko muči i izvor je naših najkrvavijih nesporazuma. Bez obzira na retoriku, revolucije se vrše zbog preraspodele dobara, u koje, razume se, spada i moć. Moć se onda koristi za njihovo sabiranje. U krajnjoj je liniji posedovanje cilj svakog društvenog prevrata.
U Novom Jerusalemu privatan posed ne postoji. Ono malo uvek istih ličnih predmeta, što sam ih kraj kostura Зека (Zeka) zaticao  -drvena kašika, prazna ulubljena konzerva, igla, češalj i muštikla od riblje kosti ~ može imati samo ritualnu vrednost.*19
Sve je komunalno dobro. Sve što je u njemu vredno našeg divljenja i zavisti, svima podjednako pripada, i svi to s istim pravom uživaju. (Osim, dakako, ili Kažnjenika, koji su iz zajednice isključeni, i čija se kazna i sastoji u tome da se moraju brinuti za izvestan privatan posed, veći ukoliko im  je krivica veća, manji ukoliko im je manja.)

U Novom Jerusalemu i pacovi su opšte dobro.


*17. Reč, razume se, nije bila o siromaštvu  Гулага(Gulaga) nego o odsustvu potrebe za materijalnim bogatstvom, onim što mi zovemo blagostanjem i toliko vremena trošimo na njegovo osiguranje da nam ništa ne preostaje za uživanje u njemu.
*18. Da bismo ma i najmanji napredak u svojoj formi postigli, moramo danas vršiti vrlo komplikovanu i uvek neizvesnu rekombinaciju genetičkog materijala u DNAhromozomima. I sve to obavljati u skupim laboratorijama, izloženi hroničnim napadima od strane dosadnih poštovatelja biološkog statusa quo.
*19. Prvi put, i to van teksta, jer mu ne nalazim objašnjenja, pominjem jedno otkriće. Pored kostura čoveka, pacova i krtice, kome zahvaljujem za razumevanje prirode i značaja civilizacije Novog Jerusalema, našao sam samo jedan predmet. To  je bila drvena, obla palica, debljine dva, dužine dvadeset pet santimetara, s osam rupa. Ličila je na dečju sviralu od zove ili na vrlo primitivnu frulu. Po tome bi morala biti neka vrsta muzičkog instrumenta, sličnog koncertnoj flauti koja se svira s vrha, a ne sa strane. Morala bi biti, ali kako u Novom Jerusalemu ništa nije kao što izgleda, nisam siguran. Do sada sam iznosio samo one zaključke koje sam naučnim metodama mogao da verifikujem. Neću da ih sada, pri kraju rada, amaterskim nagađanjem kompromitujem.

4. ISHRANA (ZDRAVLJE), RAD, ZABAVA

Ishrana je puritanska. Upadljiv je napor zajednice dajede što manje. Nije za čuđenje što je njihova nauka daleko naše uočila štetnost prekomeme ishrane, nego što su njeni nalazi od građana tako zdušno, oduševljeno prihvaćeni i dosledno sprovođeni. Razlog je svakako u tome što su iz iskustva spoznali prednosti dijete nad sitošću.
A to, opet, znači da su bili zdravi. Zdravlje Зека (Zeka) je uistini besprekomo. Ljudi Novog Jerusalema nikad nisu bolesni. Dokaz: odsustvo medicinske nege.*20
Pretpostavka visoke verovatnoće: težilo se da se uslovi metabolizma prenesu u celosti na paranormalne sile i da se sasvim oslobode fizisa. Raspolažem dokazima da su se mnogi od njih danima od svakog jela uzdržavali da bi postizanje astralnog stanja ubrzali, ali u to dokle su u dematerijalizaciji tela dospeli - nemam uvida.
Tip, model, filosofija rada u Novom Jerusalemu jedan je od velikih doprinosa humantetu. U našem svetu on se po pravilu obavlja s naporom i uvek ima smisao, neku unapred defmisanu svrhu. Svrha može biti pogrešna, izvedena iz zablude, a proizvodi se rada pokazati nekorisnima, ili ispravna a nepostignuta, s proizvodima koji su nesavršeni, no svrha u svakom slučaju mora postojati. Radio, inače, ne bi niko.
U Novom Jerusalemu rad nema smisao, nema svrhu, osim u sebi samom, u radu, čime stiče onaj najdublji skriveni smisao što su ga sve civilizacije i pre i posle Гулага (Gulaga) uzalud tražile.*21 Svrha je rada ekskluzivno u radu, ničem drugom. Privremene i povremene koristi slučajan su nusproizvod. Moraju biti, inače bi i taj rad imao svrhu i u novojerusalemskom smislu izgubio smisao. Nisam siguran, nemam dovoljno fakata za konačnu hipotezu, ne znam da li sporadične koristi pokrivaju stvame a zaostale potrebe te inače u svemu već zadovoljene zajednice, ili su obične tehničke omaške, moguće i u najsavršenijoj. Da li je kad se kuća gradi, pa se ponekad, retko ali jednom, i sagradi, to posledica htenja neke žalosne greške u planiranju i izvođenju? Ako se kopa zlato u rudniku, pa se s bezvrednim kamenom iskopa i nešto zlata, znači li to da je ta minimalna količina zlata iz izvesnih razloga Novom Jerasalemu potrebna ili je iskopana zato što kopači, već odavno odviknuti od materijalnih potreba, ne razlikuju više plemenite metale od kamena i zemlje? Ako se radi u radionici za kašike - to je najčešći proizvod koji sam nalazio - pa se, mimo nebrojeno promašaja u obliku i kakvoći, i dobra napravi, da li je to zato što je ona još u nekoj upotrebi, ili je reč o slučaju koji je po zakonu verovatnoće bar jednom u milion promašaja neizbežan?
Za sada je to nemoguće utvrditi. Туфта(Tufta), jedina mera za rad na koju smo naišli, i koja se primenjivala na sve njegove oblike, raalo pomaže, jer je promenljiva, nestandardizovana, nedefinisana. I tiče se više načina proizvodnje nego proizvoda rada.
Analogija će, međutim, kao i uvek pomoći. Uočio sam izvesnu podudarnost između robotskog rada i rada Зека (Zeka). Pokušaću zato da putem slike, a potom logičke komparacije, dočaram filosofiju rada u Novom Jerusalemu.
Uzmimo našeg savremenog robota, mašinu koja nas u radu sve više odmenjuje. Mi ga možemo programirati za većinu korisnih poslova. Ali možemo narediti da obavlja i nekoristan, besmislen posao. Možemo od njega zahtevati da gomilu kamenja prenosi s mesta na mesto, nikad je ni za šta ne upotrebljavajući. Robot će kamen tamo-ovamo prenositi jednako prilježno kao da izvršava najsudbonosniju misiju na svetu. Ni u jednom trenutku neće osetiti ispraznost ni zadatka ni posla. Igraće Sizifa, ne postavljajući ljudsko pitanje - čemu?
Zamenimo sliku robota slikom Зека (Zeka) i videćemo Novi Jerusalem. Smisao rada više nije u koristi od njega, premda se ponekad i ona dopušta, ili slučajno događa, no tu prestaje svaka sličnost između današnjeg robota i Zeka. Robotu mora biti naređeno da necelishodan rad obavlja. Zeku ne mora. On tako postupa po nagonu, udruženim s osobenom filosofljom rada. Smisao njegov nije u prinudi da se obavljaju neracionalni i necelishodni poslovi, nego u spoznaji da su samo takvi poslovi za zajednicu korisni.
Razlika, dakle, između robota na besmislenom radu i Novojerusalemljanina pri njemu veća je od prividne sličnosti u nekorisnosti oba, jer ga prvi obavlja prisilno, suprotno urođenoj racionalnosti mašine, a drugi voljno kao bitan izraz svoje životne fllosofije.
Ako su mu naređene, videli smo, robot je radio i očevidne besmislice, ma koliko možda zbog toga iznutra rđao; Зек (Zek) ih je kao slobodno biće mogao raditi samo ako je to hteo; ako je u besmislicama nalazio smisao koji našem nižem umu izmiče.

A za zaključak da su se u Гулагу(Gulagu) upražnjavale besmislice - dakako prividno besmislene - po slobodnom izboru, a ne po programu, pod prinudom ili u nuždi, za taj zaključak nisu potrebni empirijski dokazi. Posao svršava logika. A onaje neumoljiva: nikakva spoljna sila ne bi nikoga mogla primorati na takve gluposti. U najmanju ruku bez katastrofalnih posledica po svet. Mogla je to samo unutrašnja sila ubeđenja da se time ispunjava neka viša svrha.

Radi li se, pri tome, nešto vrlo korisno ili savršeno beskorisno, proizvodi li se nešto potrebno ili krajnje nepotrebno, proizvodi li se najzad uopšte išta ili se samo radi, a ako se nešto i napravi, to je slučajno, bilo je svejedno dok se, radeći, ispunjavao jedini smisao rada, sadržan u radnom procesu. Rad je bilo ono što je Зека (Zeka) inspirisalo. Zato su povremene koristi bile nusproizvodi, za koje, kako rekoh, nisam načisto, jesu li bili namerni ili posledica nehata, greške, slučaja.

Tzv. korisnih (zapravo besmislenih) radova je bilo sve manje, po svoj prilici zato što su se Novojerusalemljani već izvežbali u nekorisnim (onima sa smislom, zapravo) aktivnostima, što su u neproizvodnom radu postali veštaci, a možda i stoga što je za korisnim, upotrebnim stvarima sve manje potrebe bilo. Civilizacija je imala sve što joj je potrebno, a što imala nije, nije joj trebalo jer da jeste, da joj je trebalo, svakako bi imala.
Stoga je, takođe, pretežna većina radova - da naučnik nisam pa se od izuzetaka osiguravam, rekao bih i svih - za koje sam na nalazištu našao dokaze bila besmislena, pa time i najkorisnija u smislu u kome se korist u Novom Jerusalemu shvatala: unapređivan je rad kao proces, a ne nešto izvan njega, neko delo, neki proizvod.
Najomiljenije je bilo obaranje drveća, s kojim se posle ništa nije činilo, ili razbijanje stena, s čime se stvar završavala. Nije bilo retko ni naizmenično prokopavanje pa zatrpavanje izlišnih useka u zemlji. (Ukoliko je bila tvrđa, useci behu dublji.) Naveliko je upražnjavano pravljenje krajnje jednostavnih tvorevina koje su brzo propadale, da bi se ponovo pravile i propale, ustupajući mesto još kratkotrajnijim kopijama.*22
To mi je otvorilo oči. Utvrdio sam da je smisao tog rada bio u samom radu. Ali, u čemu se on sastojao? Bio je u radu, u redu, ali šta je - bio?
Igra. Igra  je bio. (I sad smo već na temi Zabave ovog Poglavlja.) Rad je za te ljude bio puka igra. Večna igra jednog u svemu namirenog i zadovoljnog sveta. U njoj se oslobađala energija, koja se u savršenim uslovima života nije mogla trošiti na nešto pametno i korisno, kao u nesavršenom što se čini. U njoj je, možda, bilo i izvesne ritualne simbolike. Ukazivala je na to ceremonijalna monotonija svake javne delatnosti. Obožavanje rada iz varvarskih davnina, kad je za njim nestalo potrebe, pretvoreno je u kultnu zabavu.*23
No sve je to od drugostepenog značaja. Nedoumica u izboru krajnjeg motiva, izvesne logičke pukotine u ovim tezama irelevantne su prema udivljujućoj spoznaji da je postojao svet kome je rad uistini nešto značio i sa radošću se obavljao. Svet toliko različit od našeg da se njegov koncept mora tumačiti s više pažnje nego da je reč o civilizaciji termita.

Što se zabave tiče, ona je takođe bila u radu. Зек (Zek) se najbolje relaksirao radeći. Neki drugi oblici odmora koji bi se porediti mogli sa savremenim načinima gubitka vremena nisu postojali. Osim ako u zabavu ne računamo sam život u Novom Jerusalemu, na šta bismo, posle svega, imali prava.

I pacove, razume se. Pre svega - pacove.


*20. Jedna parenteza. Nauka je u prvom redu - metod. Od njega sve zavisi. Metod je sinonim za logiku. Logika je sadržina metode, metod oruđe logike. To je dokazivo i u primeru odnosa ishrane, zdravlja i odsustva potrebe za lečenjem. Iz, za naše pojmove, bedne, za zdrave pojmove, međutim, prave ishrane, izvlači se logičan zaključak o besprekomom zdravlju Зека (Zeka), ali se on, sigurnosti radi, potpomaže i drugom premisom, odsustvom bolničke nege, koja se opet logično zaključuje iz njihovog zdravlja, a ovo iz odmerene dijete, koju opet to zdravlje i odsustvo potrebe za medicinom potvrđuje. Svaka premisa je sa nužnim zaključkom silogizma višestruko vezana. Sve ovde dokazuje sve. Sve se na sve oslanja.
*21. Istorija bi mogla sasvim drukčije izgledati. Ropstvo u Rimu zamenjeno  je tzv. kolonatom, jer je ropski rad postao neekonomičan, neproduktivan. Da mu  je, po ugledu na Novi Jerusalem, umesto menjanja smisla, ovaj sasvim oduzet, ropstvo ne bi moralo da se menja. Rad je ropski samo ako robuje nekoj svrsi. Kad nje nema, i to ni za koga, ni za čiji rad, on se više kao ropstvo neće ni osećati.
*22. Prostoje neverovatno kako su uzastopne humane civilizacije, još od Akada, Sumera i Egipćana, poput gladnog slepca kraj pune činije, prolazile pored prostački jednostavne činjenice da rad smisla može imati jedino ako ga u sebi ostvaruje, ako ništa van sebe ne proizvodi, a u sebi ga ostvarivati može jedino ako je besmislen, ako ništa ne proizvodi.
*23. Na vrhuncu razvitka, civilizacije ukidaju razliku između bitnog i nebitnog, svoja najozbiljnija nadahnuća pretvaraju u zabavu, a neozbiljna u religiju i tako formiraju simbolične obrede, na granici između igre i svetinje.

5. DRUŠTVENI I PORODIČNI ŽIVOT; LJUBAV I REPRODUKCIJA

Ako se opstanak punopravnih žitelja Архипелага Гулала(Arhipelaga Gulag) može pripisati paranormalnim, nadnaravnim silama kojima su oni zamenili instrumente našeg materijalnog i materijalističkog sveta, u području morala i društvenih običaja otišli su i dalje. Stoga držim da je komunalnost, zajedništvo - za koje su oni koristili izraz комунализам(komunalizam), ili neki akustički sličan, možda najveći doprinos ove civilizacije humanitetu.
Oduma privatnost, opaki individualizam, ubitačan egocentrizam, Sveto trojstvo našeg izopačenog sveta nisu u Novom Jerusalemu bili poznati.
Programski se živi zajedno. Sve se u isto vreme obavlja. Spava se, budi, radi, odmara, ukratko - živi, u društvu, s društvom. Da bi se plemenito bratstvo pojačalo, u njega se uvodi apsolutna  jednakost. Sve se u isto vreme obavlja. I spava, i radi i jede. Međuprožimanje je konstanta načina života Гулага(Gulaga). Зек (Zek) nikad nije sam. Nikad usamljen tako često kao što smo vi i ja (osim, možda, s pacovima, i to samo stoga što ovih nema dovljno za sve u istom trenutku). Ni u grobu nije sam. I tamo je sa svojima. Pojedinačne grobnice nisu poznate, osim za najteže krivce među стражарима(kažnjenicima), izvan komunalnih žica. Ljudi se sahranjuju isključivo u masovnim grobovima, gde se kolektivizam može u nedogled produžiti.
Ovakva filosofija, ovakva praksa čini od njih neraskidivu duševnu i telesnu zajednicu - otvorenu i životinjama bez ikakve diskriminacije - koja zajedno živi, zajedno je u grobu rartva.
Slika koju pred sobom imamo kad predstaviti želemo savremenog čoveka slika je nesrećnog, večno gladnog i žednog Tantala koji se muči da dohvati nedostižne zemaljske hrane. Zek pre pruža sliku jednog srećnog Sizifa koji je i kamenu što ga gura našao smisao.
Nijedna ljudska zajednica, ma koliko visoko razvijena, ne može biti baš toliko savršena da ovdeonde ne zaslužuje i neki prigovor. Moram priznati da to nije bio ni Novi Jerusalem. Moglo se, doduše, očekivati da će se i on i dalje unapređivati u smeru postavljenih povesnih ciljeva a u skladu sa svojom idealnom prirodom, ali ja ne bih bio naučnik kada bih prenebregao izvesne insuficijencije na tom putu.
One su me zbunjivale. Naselja Novog Jerusalema, naime, nisu se završavala u žicama. Izvesni depandansi u svakom naselju izvan su žica. Tamo, takođe, žive ljudi. U njima je, međutim, vidno prisustvo delemične materijalne udobnosti, ni ovde naročito visoke i neprijatne, ali znatno veće nego i u jednoj nastambi originalnog Гулага(Gulaga). Postojali su, dakle, i u Novom Jerusalemu građani koji su živeli u relativnoj materijalnoj udobnosti, idiosinkratičnoj svakom pravom Зеку(Zeku). Upravo zbog te idiosinkrazije spram tehnološkog napretka, primetne na svakom lokalitetu, nemoguće je pretpostaviti da se izvan žica živelo dobrovoljno. To je, dabome, dokazivalo da nijedna idealnost nije savršena i stvarnosti Novog Jerusalema davalo naučnu ubedljivost, ali nije objašnjavalo ko su ti ljudi, kako su izvan žica dospeli i zašto su - u novojerusalemskom smislu - živeli neuporedivo gore od ostalih sugrađana.
Raspolažem dokazima da su to bili retki, no ipak postojeći kažnjenici (tzv. Стражари) koji su se ogrešili o zakone društva -mada ovih u našem smislu nije bilo - pa su u cilju rehabilitacije poslani u privremenu strogu privatnost i tešku materijalnu udobnost.*24
Iz naprednih društvenih običaja nužno su proizišli naročiti porodični odnosi. Porodica je najeflkasniji poznati oblik preovladavanja korozivnog osećaja usamljenosti a biološka reprodukcija, kao čin ličnog produžetka, maskiran nagonom za produžetkom vrste, najlakši oblik nadoknade cilja koji se inače nema. Pošto se u Novom Jerusalemu zajedno živelo, za porodicom u savremenoj formi nije
bilo potrebe. Osećaj usamljenosti lečio se prirodnim putem, samim tim što čovek nikad nije bio sam.*25 Porodica, dakle, nije postojala. Ako i jeste, bila je na rok i trajala kratko. U njoj je uvek neko nedostajao. Ili je to bio muž ili žena. Najčešće oboje. Uostalom, svi su ljudi Novog Jerusalema bili jedna velika porodica, a ljubav komunalno dobro (kao i sve drugo).
Ne raspolažem dovoljnim brojem premisa da objasnim proces njihove reprodukcije, a s tim u vezi i gustinu populacije - da bi se čak i o biološkoj eksploziji moglo govoriti - ali, u uslovima zasebnog života žena i muškaraca seksualni su se odnosi morali zasnivati na izvesnim paranormalnim svojstvima Зека (Zeka) i (Zečke). Na tom pitanju ostaje još da se radi.
No, već sada se sme reći da zajednica čoveka i pacova nije bila reprodukcionog tipa.

*24. Ali je, čini se, ipak najteža kazna bila što su ostajali i bez svojih pacova.
*25. Ako kraj njega nije bio drugi čovek, bio je pacov.

6. VLAST I POREDAK; UMETNOST I NAUKA.

O ovim temama, pogotovu o prvim dvema, koje komentatorima ljudske istorije najviše brige zadaju i najviše vremena oduzimaju, jedva se šta ima reći.
Vlasti nema. Ni fiksiranih zakona. Za naš svet prinude zakoni su, čak i ako se ne poštuju, poslednja brana varvarstva. Za slobodan svet Novog Jerusalema bili bi upravo to varvarstvo. Svaki bi drugi zaključak bio nenaučan. Sve se odvija spontano, kao posledica visoke svesti i dobrovoljnosti. Izvesna organizacija, u formi distributivne službe, verovatno postoji i stara se o određivanju reda kojim će se živeti u društvu pacova i koliko će za  стражаре(krivce) kazna teškog života u materijalnoj udobnosti trajati. Прозивка(Prozivka), objašnjena u Glosaru, najviši je izraz demokratije. Učestanost jutarnjih i večernjih sabora Зека (Zeka) dokazuje maksimalno učešće građana u vlasti, ukoliko ona postoji, i u vapijućoj je suprotnosti s današnjim običajima da se to čini ili jednom u četiri godine ili nikad. Učešće je obavezno, kao u savremenoj Danskoj. Na ПРОЗИВКИ (Prozivki) svako morao biti. Da li su represivne mere preduzimane protiv onih koji građansku dužnost nisu obavljali, nije poznato. Ne verujem. Nasilje nije bilo u biću poretka. Vidi se to i po odsustvu oruđa za represiju. Ukoliko su nađena, uvek su iskopana izvan žica, pa zaključujem da je i oružje bilo neka vrsta kazne.
Pogledajte oko sebe. Koliko mi, mutanti jedne istorijske pogreške, moramo biti smotreni, lukavi, pritvorni, neiskreni da bismo se održali? I koliko se to bedno i ponižavajuće ponašanje, bitan uslov našeg opstanka, razlikuje od jednostavnosti, otvorenosti, neposrednosti, iskrenosti, prirodnosti u kojoj su, oslobođeni zebnje i straha, žudnje i pohlepe, živeli blaženi ljudi Novog Jerusalema?
Poredak nema imena. Ostatak oštećene reči u  jednom dokumentu ukazuje na to da bi on mogao biti комунализам(komunalizam) ili nešto slično. Ali je izvesno da, ma kako se zvao, obezbeđuje bratstvo, jednakost i slobodu za sve pripadnike Гулага (Gulaga).
Odsustvo umetnosti potvrđuje da je čovečanstvo u Novom Jerusalemu ispunilo vlastitu arhetipsku težnju da život postane estetička kategorija, umetnička veština koja sve ostale čini izlišnim. Živeti u to doba i tamo moralo je, uistini, biti ravno pravoj, velikoj umetnosti.
Nauka je uspela da raskrči neprohodnu prašumu protivurečnih doktrina i teorija ljudskog mišljenja, i da istinu o svetu, u tzv. дијалектици(dijalektici), svede na fundamentum, tri univerzalna zakona kojima se sve objašnjava. Koji su to zakoni, na žalost, ne znamo, ali ako Novi Jerusalem njima za svoj napredak zahvaljuje, postoji nada da ćemo ih iz tog napretka dedukovati.
Neki su pojedinačni naučni uspesi više poznati. Umesto komplikovanog izračunavanja vremena, kakvim se mi služimo, izmišljen je ingeniozni univerzalni kalendar, zatečen po zidovima iskopina СЛОНА(SLONA). Sastojao se od ukrštenih šara, ugraviranih šilom ili noktom, za svaki dan okomita crta, za svaku nedelju vodoravnom prevučena.
U nađenim dokumentima od prošlosti te civilizacije nema traga. Uništeno je, izgleda, sve što bi na nju podsećalo. Da je posredi neka osvajačka, ratoboma rasa, pretpostavili bismo anihilaciju hunskog modela i razloga. Ovako smo obavezni zaključiti kako su, imajući o  prošlosti rđavo mišljenje, i istoriju kao nauku ukinuli, u potpunosti se budućnosti okrenuvši. Uništenje prošlosti bio je, nesumnjivo, preduslov za izgradnju bolje budućnosti već i po дијалектичком(dijalektičkom) subzakonu da dva sadržaja ne mogu istovremeno zauzimati isti prostor, a kako u Novom Jerusalemu vreme nije postojalo, ni dva razna vremena, koja bi to dopuštala, koja bi, dakle, dozvoljavala da budućnost zameni prošlost, a da ova ostane, nisu bila moguća.