Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 26. Nov 2024, 13:43:26
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
1 3 4 ... 8
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Borislav Pekić  (Pročitano 29383 puta)
Moderator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple 15
U grofovijama Norfolk, Suffolk, Essex, Cambridgeshire prisustvo đavola, veštica i čarobnjaka otkriveno je u King's Lynnu, Tunstallu, Loweatoftu, Bungayju, Haddenhamu, Willinhamu, Long Stantonu, Blythburghu, Wickam Skeithu, Horseheathu, Ipswichu, Manningtreeu, St. Osythu, Tolleshunt Knightsu, Chelmsfordu, Little Baddowu, Danburyju, Canewdonu, Hadleighu i Wallasea Islandu. Nije samo niža demonija iznela East Angliju na rđav glas, donevši joj zlokoban ugled „Veštičije zemlje". Đavo je, prerušen, pa i kakav jeste, mada kakav stvarno jeste niko opisao nije, češći ovde nego i u jednom drugom kraju Engleske.
Pastva crkve Sv. Trojstva u Blythburghu mišljaše da ih je u nedelju, 4. avgusta 1577, za vreme službe, zateklo nevreme. Oluja, stigla niotkud, iščupa koplje sa zvonika, kroz krov ga u crkvenu lađu hitnu, trojicu ljudi ubi, glave im otpilivši, druge plamenom oprlji. Tek kad na dverima, okrenutim susednom selu Bungayju, otkriše duboke rovaše papaka, shvatiše ko ih je obišao. Prema "Historia Anglicana" Sir Walsinghama, slično se dogodi s hramom Sv. Jovana Krstitelja u Danburyju. Satana se pred užasnutom Kongregacijom ovaploti u sivog kaluđera, pogana jezika. Najčešće se javljao po usamljenim mestima, rečnim obalama, zabitim putevima, drevnim ruinama ili grobljima, u obliku golemog cmog psa, usijanih očiju, s kojim susret niko nije preživljavao.
Skoro da naselja ne beše što ga poneki neupokojeni duh kinjio nije. U Chrishallu, žrtve kuge, pokopane u zajedničku raku, izlažahu noću da nad grobom igraju, nikome ne poveravajući čemu se vesele. Svake godine u ponoć, na dan pogubljenja Anne Boleyn, zaustav-ljahu se pred dverima Blickling Halla, njene rodne kuće, sablasne kočije, sa četiri upregnuta hata bez glave, bezglavim kočijašem, u kojima sedi kraljica s lepom, mladolikom glavom u krilu. U Coggeshallu, u Essexu takođe, i ja sam iz šume čuo fijuk bradve pokojnog drvodelje Robina, za koga kažu da je izdeljao divotnog „Anđela božićne tajne". Delo mu se nekako izgubilo. Otada pravi drugog, probajući veštinu na različitom drvetu, ali bez uspeha, u svakom sluča-ju, uspeha koji bi ga, kao dobrog umetnika, zadovoljio. U međuvre-menu i dalje traži izgubljenog, napadajući namernike da su mu životno delo ukrali. Meštani me usrdno moljahu da ih napasti oslobo-dim. Ništa, na žalost, nisam za njih mogao učiniti.
Moj dar nije pod zemlju odlazio, nije mrtve doticao. Sa smrću je toliko imao što joj je satanine učenike sa sigumošću privodio, ali s one strane groba nije delovao.
Jedino sam se zanimao za „Grantchesterskog frulaša".
Podrum Manor Housea, starog plemićkog dvora u Grantchesteru, bio je od davnina začaran. Prostran, s mnogo zidovima predvojenih ostava, više je nalikovao ulazu u zabranjeni svet nego gospodskom spremištu za vino i ogrev. Jednom je mesni frulaš, mlad čovek, blagosloven znatnim muzičkim darom, pozvan da gospodaru Kuće svira
o svadbi ćerke. Pošto je dugo goste pesmom zabavljao, siđe u podrum da se odmori, jer su ga, dok god je pod okom bio, zvanice terale da svira, toliko mu je veština bila čarobna. Dole, slučajno, u sviralu dunu. Odazva mu se iz daljine zvuk druge frule, bajniji i od onih što ih je sam iz instrumenta izvlačio. Mladić se zaprepasti, pa malko
I posrami. Zvuk iz dubine podruma, premda je početnu firazu melodi-je, narodne svadbene pesme starog,  jamačno nehrišćanskog porekla ponovio, neuporedivo beše čistiji, iskreniji, zamamniji od glasa njegove frule. Pođe za zvukom, no ovaj se izgubi. Mladić se rasrdi, opet zasvira, sve istu frazu, iznova je iz daljine ču, još lepše izvajanu no prvi put. Išao je tako neko vreme, ponavljajući melodiju i slušajući uvređeno kako mu se vraća, svaki put sve savršenijim odjekom. Nije hteo da veruje da je nepoznati svirač veštiji umetnik od njega nego da mu je instrument, zbog nečega, bolji. Hteo je da frulu vidi, razgleda, dozna ko je instrument pravio, a po mogućnosti, ako se s vlasnikom nagodi, nekako je i otkupi. Ne zna se dokle bi u pogađanju išao, da li bi se jedino na dogovoru zadržao, jer ga je taština već uveliko uzela, ubeđujući ga da bi na magijskoj fruli - jer šta ova drugo može biti? - bolje svirao i od nevidljivog suparnika. No, prepade se da se u katakombama, koje su se beskonačnim činile - iako je, na povratku, video da nisu, da podrum nije veliki kako izgleda - uplaši se, dakle, da se ne zagubi, te se vrati da koga obavesti gde je i šta ga dole zadržava. Srete majordoma Manor Housea. Od njega doznade da ga zvanice odavno traže, da je gospodar kuće ljut, te da je za njega pametnije ako se mane bazanja među bačvama, i vrati poslu za koji je plaćen. Mladić reče da će se odmah vratiti, da se gosti još malo strpe, pa će čuti muziku kakvu nikad u životu nisu čuli. Potom se, zasviravši svadbenu himnu, izgubi u tmini podruma, i otada ga više niko ne vide. Priča se da svatovi Manor Housea još čekaju, ali ih nije moguće ni noću čuti, jer su vrlo tihi, osluškujući da iz podruma čuju pesmu izgubljenog svirača s kojom bi nastavili prekinuto veselje.
Moj je interes za „Grantchesterskog frulaša" bio u neku ruku profesionalne prirode, pa da ga objasnim moram zakoračiti u budućnost, prateći, usput, i drugo, sporedno zanimanje, kome je posvećena ova ispovest.
Već od detinjstva odlikovao sam se izvanrednim sluhom, koji nije nagoveštavao moju buduću gluvoću. Svirao sam sviralu - sam je od barske trske izrezao i udesio - iako me tome niko nije učio. Pevao sam u dečjem crkvenom horu ženske glasove. Tamo me je čuo Sir Thomas Howard, grof od Arundela, naslednik titule vojvode od  Nor-folka, koji je, kad četrnaestu uzeh, imenovan za Lorda Lieutenanta pokrajine. On me je uzeo za ličnu kapelu, jer običaj je takav bio da se velikim gospodinom niko nije slovio ako sopstveni orkestar nije imao, a i sam u dostatnoj meri muzički bio naobražen. U kapeli Njegovog lordstva naučio sam svirati flautu, koja se zvala recorder, Fipple flute takođe, jer imađaše osam rupa za prste, a duvala se s vrha, ne kao Flute d'Amour, sa strane. Tako sam ušao u službu moćne porodice Howarda, vojvoda od Norfolka, i u toj službi ostao do njihovog pristajanja uz kralja i propasti s njim. (Tutor mi je 1648. umro u izgnanstvu, u talijanskom gradu Padovi.)
Ali, ta moja muzika, premda sam  je voleo, i njome se zabavljao kad god sam stizao, beše služba za oko. Po odobrenju Sir Thomasa, vreme sam provodio, ne s flautom, kako sam obavezan bio, nego na putovanjima, u potrazi za silama Tmine koje su u legijama mučile zemlju.
Tako sam, jednom prilikom, zamoljen od Starosta grada Leices-tera da prepoznam naslednice mračnih umeća Anne Baker, Joane Willimot i Ellene Green - o kojima čitalac može saznati iz učene knjige ,"Divotno otkriće veštica" od Margarete i Phillipa Flowera -prošao i kroz Grantchester u Cambridgeshireu.
Setih se priče o Podrumu Bez Povratka i izgubljenom sviraču i odlučih, uzdajući se u dar, premda ga na avetima nikad isprobao nisam, da okušam sreću gde  je drugi nisu imali, i egzorciram sablasne svatove iz tamošnjeg Manor Housea. Domaćin kuće nije bio ponesen. Duhovi mu nisu smetali. Bili su vrlo pristojni, nevidljivi, nečuj-ni, sasvim, izgleda, zaokupljeni čekanjem nestalog umetnika. Bojao se da im neizazvana intervencija ćud ne pokvari, pa i gore da bude. Ali, odbiti me nije smeo. Već sam bio čuven. Mogao sam - ne bih, razume se, no on to nije znao - i na njega prstom pokazati, kriveći ga da je s avetima u dosluhu, da ih štiti. (Takvo je vreme bilo.) Pre nego što sam se strpljivim svatovima pozabavio, htedoh se uveriti postoji li uopšte taj flautista kojeg čekaju, jer ako njega nema, ako je on samo priča iz starina, ni njih nije moglo biti, i nečujni su zato što ih nema, ne što su nesrećni ili dobro odgojeni. Siđoh u podrum s flautom. Na sve sam načine pokušavao da od izgubljenog mladića izmamim bilo kakav zvuk, kao što je, po pričanju, njemu uspelo od nekog još nevidljivijeg umetnika. Znao sam da s crkvenim koralima i pslamima nemam, pod zemljom, velikih izgleda, pa sam, iz-molivši od boga izvinjenje, svirao melodije koje javno ne bih smeo, drevne balade, narodne tužbalice, svadbene pesme, pa i paganske, nadajući se da je među njima i ona na koju se ovde čeka. Ništa mi se iz tmine podruma ne vrati, ništa čuo nisam ni video što bi potvrdilo začaranost Manor Housea. (Velikoj sam se opasnosti lakomis-leno izložio. Svatovi su mogli pomisliti da sam ja taj koji se čeka, tako sam lepo svirao, i zadržati me da im zauvek veselje pratim.)
Nisam, dakle, uspeo i napustih Grantchester u uverenju da je žalos-na sudbina izgubljenog svirača iz Zlatnih vremena izmišljena.
Međutim, kad siđem u svoju dušu i pošteno ispitam razloge zbog kojih sam u Grantchester otišao, jasno je zašto nisam uspeo. Oni, naime, ne behu u želji da Manor House oslobodim nečastivih svatova, nego sebe nekih ponižavajućih slabosti u sviranju. Hteo sam od sablasti nešto da naučim, pa, možda, da se i čudotvorne svirale domognem. Zaboravio sam, kao da me iskustva s vešticama ničemu naučila nisu, da su od đavola poklonjena dobra, Θαύματα, prividi i opsene. Da od njih ostaje samo zlo.
Dobro sam prošao.
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple 15
Otkako od kuće otidoh, nisam se, sem jedan jedini put, s roditeljima, a ni braćom i sestrama video, čak i kad bih, božjim poslom, u King's Lynn svraćao.
Kanda je smrt Rebecce Winslow u majčinom srcu smanjila moje mesto, nije ga za mene baš zabravila, ali ga je izjednačila s mestom za ostalu decu. Metlu na mene više nije dizala. Ustezala se, pa i izbegavala, kad god je mogla, da me kažnjava i kad sam zasluživao. Braća i sestre tumačili su ovu oprostivost naklonošću prema meni, i kriomice mi se opako svetili. Samo smo ja i otac znali za razloge koji su rastanak od rodne kuće učinili lakšim.
O događajima na trgu nismo govorili, niti je ime Winslow ikad preda mnom pomenuto, a ubrzo, posle posete učenjaka iz Cambridgea, i građani King's Lynna prestaše da mi dojađuju, da me propituju o stvariraa o kojima sam i sam onda malo znao. Svi behu okupljeni ozbiljnijim brigama. Pronosili su se glasovi o novom ratu sa papističkom Španijom. Parlament je opet bio u svađi s kraljem, ne mogavši Jamesu oprostiti nečuvaraost, što je ratne dugove pokojne Elizabethe za pet godina udvostručio, a u pogledu strogosti vere, bez koje nema uspešnog ljudskog poduhvata, više kitnjasto besedio i pisao nego nešto opipljivo činio, pa je već tada počelo množenje sila s kojima ću kasnije imati da se nosim.
Prvi put se ime veštice Winslow pomenu kad već davno van King's Lynna bejah, u muzičkoj službi Howarda, grofa od Arundela.
Rekoše mi da me traži  jedan gospodin, neće da kaže ko je, ni zaštc sam mu potreban, ali da je za poverljiv razgovor sa mnom dopuštenjr dobio od Sir 'Thomasa. Posetilac je bio u cmoj odeći ovdašnjih Puritanaca, blatnjavoj od duga jahanja, u godinama, sumomog držanja Svi Čistunci takvi behu, jer su druženje s bogom shvatali vrlo ozbiljno i tužno. U svemu je delovao časno i obično, sem što mi se čini lo da je iskaljan više nego što je jahanje i po najgorim jesenjim putevima iziskivalo. Reče da se zove Master Henry Walker, da je trgovac iz Canewdona u Essexu i da je ovde po vrlo važnom, božjem poslu. Rekoh da sam flautista u kapeli Sir Thomasa Howarda, i ukoliko mu, uz odobrenje Njegovog lordstva, razume se, mojom svirkon mogu pomoći, spreman sam, jer verujem u boga  u koga i on, pri čemu sam mislio da ga shvatam ozbiljno kao njegova Crkva, nipošto olako kao Dvor ili većina razuzdanog plemstva.
- Jesi li ti John Blacksmith, sin kovača Johna Blacksmitha iz King' Lynna? - upita me.
Odgovorih da jesam, da sam ja taj, uplašen da se s roditeljim; što neprijatno nije slučilo, s majkom najpre, čije mi ponašanje, nezavisno od hlađenja prema meni, nije po volji bilo sve otkako je u njenoj prijateljici Goody Winslow otkrivena veštica koja nam je donela kugi
- Onda nam pomoći možeš i bolje nego svirkom. Jer sveta muzika, koju smo takođe probali, nije pomogla.
- Ne vidim kako, gospodine, mada volje imam.
- Ako si John Blacksmith, kao što veliš, a razloga da ti ne verujem nemam, pored pohvalne volje, imaš još nešto što nam je potrebno, što je u ovom slučaju i od volje pretežnije.
- Šta bi to bilo? - u čudu upitah.
- Oko za veštice, mladiću - reče čovek, pa ispod crnog ogrtača izvuče „Čudesnu pripovest o divotnom otkriću gadne veštice Rebecce Winslow koja je u King 's Lynn (grofovija Norfolk) dovela svoju ses-tru kugu...", Master Samuella Johnstona, učenjaka iz Cambridgea.
Tek tada sam saznao kuda je mašta učenjaka odvela, a i mene s njim, jer je većina opisanih „divotnih" podviga Johna Blacksmitha bila izmišljena, pa ni onaj na trgu King's Lynna nije sasvim kako valja opisan. Ali se taj u King's Lynnu zbio, poreći nisam mogao, prem-da ni objasniti ga, a to beše sve što je gospodina iz Canewdona brinulo. Jesam li ili nisam prstom pokazao na kuću u kojoj se veštica Winslow preobrazila u lepu devojku, pa u crnu mačku, i, tek pošto je izgorela, vratila u pravo obličje gadne babaroge?
Rekoh da jesam, ali da preobražaj nisam video.
- Nisi ni mogao - rekao je Master Walker sumomo. - Niko ga nikad nije video. To i jeste jedan od najubedljivijih dokaza njenog saveza sa đavolom.
Rekoh, takođe, da ne znam zašto sam to učinio, zašto sam kriknuo i na staričinu kuću prst uperio, kad ništa od svega o čemu govori nisam video.
- To je, opet, dokaz tvog saveza s bogom - reče čovek, krsteći se. Prekrstih se i ja. A odmah potom, čim se posetilac od blata opra,
nađoh se na konju i putu za Essex. Master Walker  je unapred osigurao milostivo odobrenje Sir Thomasa da duvanje u flautu zameniku prepustim, a usluge mog drugog dara, u koji su svi do mene nekako ubeđeni bili, posvetim Canewdonu i njegovim nevoljama.
Windsor je imao svoje „vesele žene windsorske", što ih  je Shakespeare učinio slavnim; Canewdone, moglo bi se reći, svoje „vesele veštice", za koje se očekivalo da ih slavnim učinim ja. Bilo ih  je sedam na broju. U svojim spectrima, kako im se fantomska prikazivanja zvahu - žene su ostajale za bezazlenim kućnim poslovima - pojavljivale su se bez glave na raznim mestima u selu, u razno vreme i meštanima činile pizme. Premda njihove nepodopštine nikad nisu bile od najgore vrste, niko nije umoren, niti mu se što nepopravljivo desilo, nego su više bile obesne pakosti, budući da ih je bilo puno, da su se događale svakoga dana, osim za velikih Sabata, kad su veštice bile odsutne, i da im umaći niko nije mogao, život u selu postade nesnosan, te mnogi iz njega izbegoše a Canewdone zapade u čamotinju i bedu. Znalo se da će tako biti sve dok stoji toranj na crkvi Sv. Nikole - zašto, nije se znalo, ni u kakvoj je on vezi s prokletstvom - i da će sve dotle Canewdon imati sedam veštica. Ni jednu više, ni jednu manje. Građanima je bilo žao zbog skupe crkve, jer znađahu, ako je sruše da se kastiga oslobode, drugu svojim novcera sagraditi moraju, te su tragali za jeftinijim načinom.
Blagodareći knjizi učenjaka iz Cambridgea, u meni, flautisti Johnu Blacksmithu, taj spasonosni način nađoše. U iskušenju sam bio da gospodinu iz Canewdona kažem kako se, po svoj prilici - šta pričam, sasvim pouzdano! - prevario, da  je divotno otkriće iz King's Lynna slučajno, nipošto posledica dara, naročito trajne sposobnosti - jer da je tako, otada bi nadahnuće još koji put osetio - ali je on bio, iz očaja valjda, u moju moć već toliko sebe ubedio, da ga razuverilo ne bi ni da sam se pred njim, tu na drumu u sedlu, sam u gnusnog jarca preobratio i dokaze bespomoćnosti pred demonijom zavrečao a ne izgovorio.
Iskušenje zameniše brige. Jedno je, iz saučešća i blagooprostivosti srca, koga u zabludi ostavljati; drugo, kad do probe dođe, vešticu prepoznati. Znao sam, doduše, ono nekoliko nesumnjivih znakova po kojima se - mimo priznanja - otkrivaju đavolovi saveznici, znao za cme Satanine belege, neosetljive mladeže na telu, da veštica, kad je vezanu u reku potope, ne tone, da nikad jasno, bez pogreške i spletenosti jezika, nijedan sveti tekst ne može pročitati, ali to i drugi znađahu, a povrh svega, što sam kasnije uveliko iskusio, većina najopasnijih nisu imale nikakve belege, u vodi su se davile, a Bibliju su čitale tečnije od svakog pastora. Pa i kad bi drukčije bilo, da su satanski žigovi obavezni, malo bi mi pomogli. Od mene se nije očekivalo da poznatim putevima do istine dođem - za to su postojali zvanični istražitelji kao što će biti Matthew Hopkins ili John Steme - nego da  je pomoću božjeg dara prepoznam. Da ruku dignem i u vešticu je uperim.
Priznajem da sam, u očajanju, pomislio kako to „prepoznavanje" i ne mora biti teško. Dovoljno je ruku na nekog podići. Svejedno na koga. Dobri građani Canewdona obaviće ostatak posla. Ali, nevinog okriviti, greh je na koji po cenu sopstvenog života nisam pristajao. A ni od stvarne pomoći ne bi bio. Ako se posle pogubljenja opet pojavi sedam, a ne samo šest veštica - a bi - obmana će se otkriti i obesiće mene. Sir Thomas me, jamačno, neće u zaštitu uzeti. U takve stvari ni najmoćnijoj se gospodi nije mešalo.
Iako znađah da me ni veća  upućenost u divotna zbivanja  u Canewdonu neće učiniti vidovitijim - ukoliko se predviđanje o osiguranom kraju na vešalima zanemari - ipak se odvažih da se kod Master Walkera raspitam o vrsti maleficija kojima su mu sugrađani izloženi.
- Zašta će ti to? - upita pomalo osomo. - One ih ionako neće pred tobom činiti.
- Zacelo neće - rekoh - ali je uvek dobro znati kakvoj demonskoj sorti pripadaju. Ćud se pokaže na licu i držanju. Ne velim da je neophodno, ali bi posao ubrzalo. A vama se, vidim, žuri.
Ispriča mi mrzovoljno nekoliko nepočinstava za koja reče da su od manjih, no redovna. Zbog jednog od žešćih, međutim, u Canewdonu se ne jedu posoljena jela. Ko god hoće čestito da se najede, a svi su toga željni, mora ići rođacima u okolinu. Jer, kad god se so u jelo sipa, veštice je u biber pretvore.
Ja se nehotično nasmejah.
- Ne bi se smejao - reče Master Walker - kad bi  jeo splačinu koju meni moja žena za ručak sprema.
Zamolih ga za oproštaj i još neki primer. Ispriča mi da su se veštice okomile na mesnog pastora, da ga muče biranim poniženjima, sve u vezi s njegovom časnom službom. U poslednje vreme i ne održava nedeljne besede, jer mu, nekad već na početku, drugi put sredinom, ponekad tek na kraju oracije, kad jadan misli da se izvukao, ove jezik zapletu, te, umesto mudrih saveta, izgovori čudo gadosti i bedastoća.
- I to je sve? On me pogleda.
- Nije - reče pakosno - ali ćeš ostalo sam videti - ako nas tvoja jahačka veština primora da u selo po mraku uđemo.
- Ja sam muzičar - rekoh uvređeno - nisam konjanik.
- Važno je da si ono treće - odgovori Master Walker suvo.
Na šta je mislio kad mi  je savetovao strpljenje doznadoh na samom ulazu u Canewdone. U mraku stajaše stari, oronuli mlin. Master Walker ustavi konja i oslušnu. Čula se škripa zarđalog vodeničnog kamena.
Htedoh da popravim rđav utisak ako sam ga nesmotreno pitanjima stvorio, te rekoh da je šteta što ovako vredan narod, koji i noću radi, od nezaslužene nevolje trpi.
- Kakav vraški narod! Mlinar je još prošle godine pobegao u Kent. To veštice melju prokleto seraenje od kojeg svi imamo sraćke. Ali se njihova zauzetost sutrašnjim zlom, danas, bar za tebe i mene, može pokazati dobrom.
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple 15
Skrenu s puta da mlin zaobiđe a u selo ujaše u luku, preko utrina, gazeći potok koji ga je s jugoistoka opkoljavao. Tek što ga pregazismo, i on zausti nekoliko hvala Gospodu, diže se oko nas, na izgled niotkud, silan vetar, očas se kovitlac napravi, u nevidljiv me naručaj steže i obevuti.
Osvestih se, nedaleko od potoka, u jarku punom blata. Prljavština mi je prodrla u usta i, pošto je izbacih, dođoh do glasa kojim pozvah mog saputnika. Odgovori mi grgotanje i gušenje, a onda provala psovki, kakve iz usta  jednog Čistunca  nikad čuo nisam. Nedaleko od mesta na kome ležah podiže se mršava prilika Master Walkera, na mesečini, crna kao da je iz katrana ustala.
- Sad si video, Johne Blacksmithe - reče. - Imaš li još nešto da me pitaš?
Nisam imao.
Sutradan sam se uverio da je valjanje po blatu glavna nevolja Canewdonea. Vrlo brzo pošto se iz kuće izađe, pogotovu ako se ko za praznik ili svečanost obukao, danju kao god i noću, na mestu koje se nije dalo predvideti, pa ni zaobići, čoveka su veštice sačekale, oko njega kolo zaigrale i zakovitlale olujni vir koji bi ga bacao u najbližu kaljugu. Većina meštana je bila poprskana skorelim blatom, jer se prati, pod ovim prilikama, nije isplaćivalo.
Bila je nedelja. S Master Walkerom i Odborom Starosta dogovoreno je da se divotno otkriće veštica - u koje oni behu sigurniji od mene - obavi u crkvi Sv. Nikole, onoj čiji će toranj pasti kad selo od njih bude očišćeno. Crkva  je  jedino mesto gde se svi meštani skupljahu, pa i veštice, iako ih tamo neupućeni čovek ne očekuje, što dokazuje da je nerazlikovanje od drugih, pa i najboljih ljudi, jedna od njihovih najzločestijih osobina. Sabrati pod kakvim god izgovorom žene Canewdonea na drugo mesto moglo bi vešticama među njima postati sumnjivo, mogle bi zamku naslutiti i maleficije, gore od činjenih, preduzeti. Zato o meni i mojoj misiji niko ništa ne reče, nego da sam flautista koga je Odbor najmio da očišćavajuće dejstvo Davidovih psalama prigodnom muzikom ojača. Za vreme bogosluženja, duvajući u frulu, trebalo je pastvu da motrim, a potom ništa drugo nego da na veštice prstom pokažem, kako sam u King's Lynnu već učinio.
Nevolja  je bila u tome što nisam znao kako sam to u  King's Lynnu učinio, i da li sam, ruku na srce, išta uopšte učinio, nego sam, kao i svako dete, nesvesno ozbiljnosti onog što se oko njega dešava, uskliknuo kad sam mačku ugledao, a ostalo je obavio strah odraslih. Zato sam u crkvu ušao s većim užasom nego što bi u nju stupile veštice da su znale šta ih čeka.
Beh s flautom u ruci posađen na stolicu ispod pevnice tako da sam građane gledao u lice. S moje leve strane behu žene, s desne muškarci. Kako mi je izričito rečeno da su u pitanju veštice a ne vešci, polovinu vernika mogao sam odmah zanemariti, ali moj strah time nije napola spao. Sve su mi žene i devojke jednako izgledale. Ni odećom se nisu razlikovale. Samo što su neke bile više, druge manje ublaćene, zavisno kojim su putem do crkve došle, u kakvu su kaljugu umočene.
Tokom službe, dok je moje očajanje raslo, setih se da bi mi baš to blato moglo pomoći. Veštice svakako nisu same sebe u blato valjale. U prirodi maleficije je da se priređuje drugome, ne sebi. Sebi se maleficijom priređuje zadovoljstvo. Veštice, dakle, moraju biti  jedine čiste žene u crkvi.
No takvih nije bilo. Sve su bile iskaljane. Ni ružnoća nije od pomoći bila. Veštice su, vele, mahom ružne, premda to nije istina. Meni su, međutim, sve te devojke i žene, nešto zbog kaljavosti, što zbog njihovog, što zbog mog straha, podjednako ružno izgledale.
Veštice su, takođe, mahom stare mada ni to nije istina. Nije istina, ali poraoći može, mislio sam, jednako u frulu duvajući, postiđen što iz nje izlazi tako malo od zvukova koji su oduševljavali mog poslodavca, Sir Thomasa. One na koje prstom pokažem, obesiće. Od vremena Henryja, Elizabethe i Krvave Mary, ljudi su se prosvetili. Retko se spaljivalo. Margaret Read, čije je jareće srce ostavilo trag na našoj kući, bila je jedna od poslednjih spaljenih demonki. Samo će ih obesiti. Možda pre toga dugim iglama isprobadati da nađu hladne Satanine rovaše ili vezati i u vodu potopiti da vide plivaju li ili tonu. Ali, biće da ni to neće učiniti, toliko imađahu u mene poverenje. A i žurilo im se. Samo će ih obesiti. A tada je bolje da obese nekoga ko je dosta živeo, ko je možda već toliko zanemoćao da smrt priželjkuje, nego nekoga ko za životom, ne iskusivši njegove nesreće, još žudi.
Od greha, jer i to bi greh bio, spasao me je Bog. Dok sam očima tražio pogodnu staricu, znajući da će me i tu čekati izbor, kome neka merila moram naći, jer bih inače opet mogao pogrešiti, pa izabrati zdravu mesto žene bolesne, ženu koja je, uprkos godinama, srećna, namesto nesrećne, dok sam pogledom prelazio preko smežuranih lica, pod belim kapicama, poprskanim blatora, ne prestajući u međuvremenu da sviram, naiđoh iznenada na lepojku u prvom redu klupa, tamnoputu, mršavu i sasvim golu, koja je u ruci, mesto Sv. pisma, stezala držalju raetle, uglavljene između butina. Oćuteh naglu ukočenost i hladnoću, istu  jezu koju sam - sad se svega setih - osetio na trgu u King's Lynnu kad sam prokazao vešticu Rebeccu Winslow, i uprkos dogovoru sa Starostama da im veštice otkrijem tek posle službe, omutaveo, kao i pri prvom ispoljavanju dara, drhtavu ruku uperih u prikazu, baš u času kad nestade, kad je moj prst pokazivao pitomu staramajku, s belom kapicom i Biblijom u rukama.
Moji se sugrađani iz King's Lynna nisu prevarili u meni, nije lagao ni učenjak iz Cambridgea, premda je u pojedinostima preterao. Ja, John Blacksmith, imao sam dar, kojeg sam se do sada, u grešnom neznanju, odricao.
Prepoznavao sam zlo.
Služba se u metežu prekide, staricu odvukoše, a ja se, iscrpen, kao da sam pola života u crkvi ostavio, povukoh u parohijski dom da se povratim, okrepim i, u osami gostinske sobe, izađem na kraj s dva oprečna osećanja: zahvalnosti Bogu što me je ovako retkom i korisnom sposobnošću obdario, zadovoljstvom u uspehu, ali i neugod-nom izvesnošću da će se proba ponoviti, da će se ponavljati sve dok ne otkrijem svih sedam veselih veštica Canewdoneskih.
I tu se prevarih. Sutradan me posetiše Staroste sela na čelu s Master Walkerom, svi u čistoj odeći, bez ijedne mrlje od blata na sebi. Pitao sam se šta, do vraga, rade onih šest još slobodnih veštica. Držanje građana me zbuni. Nosili su darove, koje sve odbih, jer što sam učinio nisam svojom zaslugom držao, nego sam u sebi video pokomog božjeg egzekutora. Rekoše da je moj bogougodni rad u Canewdoneu završen, da sam slobodan vratiti se Ser Thomasu i svojoj umetnosti.
- A šta je s ostalih šest veštica? - upitah oprezno.
- Mary Puthman ih je prokazala - reče Master Walker. - Sad ih sve poznajemo. Nema smisla tvoj časni dar uzaman trošiti.
- Beste li udivljeni kad videste ko je sve duše đavolu prodao?
- Pa i nisam.
- Kako to? - začudih se. Obično su ljudi tvrdili da nikad za nekog ne bi rekli da je veštica pre nego što se to pomoću šila i vode dokazalo.
- Među njima je i moja žena.
- Žao mi je, gospodine.
- Ne treba da žališ - reče, odlazeći da nadgleda podizanje gubilišta ispred crkve. - Moja je supa uvek bila najpaprenija u selu.
Istog dana odjahah iz Canewdonea. Kad sam pored mlina prošao, vodenički je kamen mirovao, ni vetrića nije bilo, nekmoli olujnog kovitlaja, pa se, kad u zamak Sir Thomasa Howarda stigoh, sjahah i u odaju svoju otidoh, začudih mrlji od blata na licu.
Dugo mi trebaše da je skinem.

Divotno otkriće „veselih veštica iz Canewdonea" izmenilo je, kao što se predvideti može, moj život. Ono me je iznelo na glas, kojeg se osloboditi nisam mogao, sve da sam hteo. A nisam. Ko se trsi o božji dar oglušiti? To je kao da čovek ne koristi život od Gospoda primljen, kao umetnik koji se odriče dara što ga ničim, očevidno, nije zaslužio, a ipak ga, iz nekih razloga, uživa. Ko sam, dakle, ja, John Blacksmith, da Najvišu volju osporavam?
Pa ipak, s početka, žao mi beše tih nevoljnica. Verovao sam da sve i nisu od prirode zle. Slabe su, nemoćne da se odupru iskušenju. Kad im je nečastiva moć ponuđena, ne pitahu se za njeno poreklo. Zadivljavahu ih posledice. One su zadovoljavale njihove potajne želje, bilo da se ticahu kakve odmazde, bilo da se sastojahu u pribavljanju zemnih užitaka.
Onda, u Canewdoneu, mlad, neiskusan bejah, te mi se naivnost mogla oprostiti. Sad bi bila grešna, sad bi svaka milost, makar i u srcu, ma se ničim drugim do sažaljenjem ne ispoljila, grehu služila, saučesnik zločinu bila.
Jer, 1645. godina je ona o kojoj pišem, ja četrdeset pet imam, zovu me već Master Blacksmith, svuda unaokolo besni Građanski rat, mirovni pregovori u Uxbridgeu su s rđavim ishodom prekinuti, čuje se da  je Cromwell ametice potukao kralja kod Nasebyja, a ni naj-vremešniji starci ne pamte ovako nesigurno i smutno vreme. Vlast, ukoliko se uopšte vršila, podeljena beše između Charlesa I Stuarta, po volji božjoj suverena, i Dugog parlamenta, suverena po volji narodnoj, a svaka se od njih više za onu drugu brinula nego što se za nas starala. Otkako, 1642, bratoubilački rat otpoče, građani su, nemajući potporu niotkuda, izloženi prohtevima obe stranke, između nakovnja kraljevih Kavaljera i čekića Generalovih Okrugloglavaca, svu pažnju telu posvećivali, za dušu odvajajući malo ili nimalo vremena.
Nije onda čudo što je pakao pometnju iskoristio da zaluđene, napuštene, obeshrabrene ljude za sebe priveže. Otvorio se širom - a daleko, ni duboko ne beše, nego odmah ispod peta - i iz sebe, kao iz kužne jame, izbljuvao vojsku demona da po svetu pristaše vrbuju. Ni u jedno doba, pre ni posle, ne haraše zemljom toliko veštica koliko od te, 1645, do godine 1647. Nikad ih više ne bi pohvatano i omči privedeno.
Podosta njih i mome daru blagodareći.
Oslobođenje Canewdonea, kako rekoh, iznese me na glas. Sir Thomasu, najpre iz Norfolka, East Anglije, a onda drugih krajeva Engleske, pa čak i sa severa, iz daleke Skotske, počeše stizati molbe da me ustupi. (Kad Howardi, pristavši uz kralja, odoše u smrt ili izgnanstvo, odobrenje mi nije trebalo.) Vavek na nekom putu bejah. Flauta od zanimanja postade uživanje. Više je nisam svirao da bi za život zaradio, nego uveče, posle teške, iscrpljujuće borbe s demonima, za odmor i razonodu, svejednako, moram priznati, žaleći što u Grantchesteru nisam o instrumentu došao do nekih većih znanja.
Ovim ne velim da sam za pobedu u ovom drugom građanskom ratu, koji se vodio mimo Cromwellovog, u podzemlju njegovog, samo ja zaslužan, kao što ni on sam nije za pobedu u svome. Uvek su takvi trijumfi zajedničko delo izvesnog broja ljudi posvećenih cilju. Bez Sir Percivala ne bi se ni Sir Galahad Hristove kupe domogao.
Matthew Hopkins je slovio kao najslavniji među nama, i ovi redovi nemaju za svrhu da umanje njegovo učešće u uništenju veštičijih legala u Istočnoj Engleskoj, kao što će nekome po sadržaju iz-gledati - jer on je, broja što se tiče, umorivši ih oko četiri stotine, nadmašio sve, čak i mene - nego da izvedu suštastvenu razliku među nama, poslenicima istog zanata, iste vere ali različitog shvatanja svoje zadaće.
Matthew Hopkins je bio sin sveštenika iz Wenhamsa u Suffolku. Praktikovao je prava u Manningtreeju, Essex, i njegov  je prvi krupniji podvig bio vešanje dvadesetak veštica u tom mestu i Chelmsfordu, optuženim za maleficije jula 1645, pred sudom kome je predsedavao Sir Robert Rich, grof od Warwicka. U avgustu, s  još većim uspehom, jer tamo svrši s njih šezdesetak, ponovi delo u Bury St. Edmundsu. Proces pamtim jer  je u njemu stradao čovek kojeg sam poznavao, a kao vešca nikad prepoznao, mada sam svojim darom na to obavezan bio, pa neka ova sećanja na žalosnu sudsku nepravdu, u potpunosti posledicu Hopkinsovih metoda istraživanja, vrate čast nevinom hrišćaninu, i pokažu u čemu su, kako i zašto moje metode bile neuporedivo pouzdanije.
Reč je o časnom Johnu Lowesu, vikaru iz Brandestona. U našoj zemlji, budući da ne dopušta torturu kojom papistička Inkvizicija iznuđuje priznanja, veštici ili vešcu nisu se smeli nanositi telesni bolovi da bi nedelo ispovedili, nego to prirodno, od svoje volje morahu činiti. Volja se, kao što je za očekivanje, demonski  jaka kod krivih, vrlinom ojačana u nedužnih, nije odmah davala, te isleđenja trajahu danima i noćima, bez sna, zastanka i odmora. Morali su se, takođe, naći Satanini znaci, belege podložnosti đavolu, pečati ugovora s njim. Oni su traženi pomoću tri palca dugog šila, pa kad bi se našli i proboli, niti su krv ispuštali, niti je bodeni ikakvu nelagodu osećao. Nevolja je što je sve što se demonskog tiče tajno, pa su i belezi tajni, skriveni, i, nalazeći se pod mošnjama, očnim kapcima, međ prstima, vrlo teški za otkrivanje. Mahom se nisu razlikovali od mladeža, pa i uboda kakve bube. A njih đavo nije štitio. Njihovo je probadanje i te kako bolelo. Na telu ih beše sijaset. Kod starih ljudi naročito. Master Hopkins je, pozivajući se na nepristrasnost, ovu pogodnost obilno koristio, pa ima okrivljenih koji su, oslobođeni, jer ih je svaka igla bolela, umrli od uboda. I vikar iz Brandestona je, pred Hopkinsom, priznao najposle da je čarobnjak, odgovoran ,,sa svojim žutim familijarom za sva zla počinjena između Yarmoutha i Wintertona, te da je potopio i jednu lađu kod Landguard Forta blizu Harwicha". Što u označeno doba nije bilo potopljenih lađa, ni blizu, ni daleko od grada Hanvicha, nije pomoglo. Obešen je sa šesnaest pravih veštica - ako je Master Hopkinsu verovati - i kako ga na gubilištu nijedan od svešteničke sabraće nije s bogom hteo izmiriti, sam je sebi zaupokojenu molitvu očitao.
Ja za takvim strahotnim sredstvima nikad posezao nisam. („Malleus Maleficarum" baš zbog opisa torture dočitati nisam mogao.) Nikad nijednu vešticu, ma kakva zla počinila, rukom nisam takao. Samo sam vidovitim pogledom, samo na nju prstom pokazao. To je bilo dovoljno. Meni se nije moglo desiti, kao rečenom Hopkinsu u Haddenhamu, da osudim sedam žena, koje su, vezane, po vodi plivale i tako dokazale da su krive, a oslobodim jedinu koja se udavila, dokazavši time da  je nedužna. Nikome bol nisam naneo. Nikome priznanje iznudio.
A ipak nikad pogrešio nisam.
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple 15
Što me od drugih lovaca na veštice luči jeste to što se tim lovom nisam po službenoj dužnosti već dobrovoljno bavio. Dužnost, ako je postojala, beše, prema mom daru, božja, dakle, ne moja, ljudska. Što, dakle, baš zarad toga, nikad grešio nisam, niti nevinog na vešala poslao.
Neka me razum sačuva oholosti, na koju, ako ćemo po uspehu, možda i prava imam! Ja ne tvrdim da je moja bezgrešnost poticala od mene, nekih osobitih sposobnosti, uvežbanog oka, znanja iz demonologije. Trudio sam se, naprotiv, što manje o vešticama da znam, da božji dar u slobodnom dejstvu zabludnom ljudskom logikom ne ometam. Moja moć je od Boga proizlazila. Da Njega nije u tom daru bilo, da Ga ja nisam samo zastupao, On izbor pravio, a ja prst upirao gde me Njegova volja vodila, grešio bih i ja, kao Master Hopkins, Sterne ili bilo koji službeni istražnik; oslonjen jedino na iskustvo i nauku. Oni se moradoše pouzdavati u spoljne i varljive tragove demonskog, mladeže, zverkefamilijare, pa i na dokazana zlodela, meni sasvim nepotrebna,  jer demonsko nije demonsko zbog demonskog čina, već zbog demonske prirode. Ili su pitati morali nesiguran ljudski razum, po kome je za utvrđivanje krivice neophodno priznanje optuženih, meni takođe izlišno. Jer što se zna, ničim se dokazivati ne mora, niti sme, budući da je samo dokazivanje dokaz da se to, u stvari, još ne zna.
Zbog mog delikatnog načina, koji je uz to bio i brži, uzimao je vremena koliko da se demon oseti i prstom na njegovu humanu ljusku ukaže, pa i jeftiniji - oskudno doba zahtevalo je štednju - jer osumnjičeni nije morao da se hrani dok se muči, da se hrani krvnik koji ga muči, pomoćnik mu, zapisničar i sam istražitelj, niti da se plaćaju troškovi boravka, ako su ovi, kao što često behu, iz drugog mesta, što se ceo trošak procedure svodio na podizanje vešala, ako već postavljena nisu, što je takođe bio najčešći slučaj - zahtevi za mnom toliko se umnožiše da sam im jedva udovoljavao.
Preteran rad ne mogade ostati bez posledica po moje, i inače krhko, putovanjima iscrpeno, prinudnom družbom sa zlom opterećeno telo. Niti demoniji stalno izloženi um ostati sasvim neoštećen. Ma  koliko se, prilikom veštačenja, pouzdavao u božja uputstva, data, na žalost, najčešće naprasno, u kakvoj mutnoj slici, neodređenom osećaju, ponekad sasvim ovlašno, da ne kažem baš aljkavo, uvek sam se plašio da ih pogrešno ne rastumačim i uperim ruku na nedužnog.
Mora biti da je taj strah razlog snovima koji me počeše mučiti.
Svi oni neku vezu s metlom imađahu. Ako se moj posao u vidu ima, jednolikost je snova razumljiva. Jedino što su tokom godina postajali življi, da ne kažem - životniji. Gubili su pojedinosti, koje kao da im nisu pripadale, a dobijale nove, više u skladu s opštom sadržinom more.
Za metlu nisam mario i pre nego što sam saznao za njenu nečastivu upotrebu. Još dok je, u ranom detinjstvu, služila časnoj svrsi da od mene napravi čoveka. I sad pamtim metlu kojom je majka pozdravila moje divotno otkriće veštice Rebecce Winslow. Od svih oruđa čarobnjačkog zanata, s kojima sam se, silom službe, susretao, ona me je jedina plašila, a opet, kao da me je, upravo tom grožnjom, nekako i privlačila.
Posle Canewdonea, gde sam je video, u crkvi Sv. Nikole, među nogama prve od sedam tamošnjih veštica, i prvi put samovoljno ponovio delo iz King's Lynna, odmah sam je i sanjao. Opet je bila među golim butinama, ali su noge pripadale telu mlade devojke koja je letela, nema sumnje, na sabatsko viđenje s đavolom, vesela, sva sjajna, namazana, očigledno, magijskim lojem, mešavinom sto grama ljudske masti, pet grama hašiš-prašine sa zrnom istucanog suncokretovog semena.
Izbacio sam sve metle iz odaja koje mi je gospodar Sir Thomas Howard ustupio, a postigao da se ni njegove sluge metlama ne služe. Podovi su se otada brisali krpama, čime sam izazvao govorkanja i porugu. Iza leđa, razume se, jer niko nije mario da i na njega prstom pokažem.
Drugi je san bio još gadniji. Dogodio se, maja, u Chelmsfordu, gde sam dovršio Master Hopkinsov, kako videsmo, traljavo obavljen posao, i poslao na stratište ostatak tamošnjeg veštičijeg Konventa. Te večeri sam snevao nekoliko nepoznatih demonki, ali i jednu poznatu, susetku iz King's Lynna, Rebeccu Winslow. Sedela je za vretenom i prela nešto što se kao vuna rastezalo ali vuni nije ličilo, pre ljudskim crevima. Gornji deo tela je bio izgoreo i staricu sam jedva prepoznao. A onda videh da nisam. Da me  je vreteno, koje je nesumnjivo njeno bilo, prevarilo. Bila je to nepoznata žena, ali nepoznata na naročiti način, kao neko koga na javi nismo nikad sreli, ali ga ipak odnekud poznajemo. Slobodnom rukom pružala mi je metlu. I druge žene pružale su mi svoje metle.
Pevale su složno i umilno:

„ Poleti, Johne, požuri, pohitaj,
 Noćas je Sabat radosti i slasti,
 Kad prođe slavlja našeg maj,
Cele godine imaćemo vlasti!"


Činilo mi se kao da odozdo, ali izdaleka, i prigušeno, kao iz podruma, čujem neku svirku i u njoj prepoznajem flautu.
O ostalim morama ne vredi pisati. Bile su slične, na istom vretenu predene. U svakoj se javljala  metla, samo, kako rekoh, u drugim rukama, u drugoj okolini, pod drugim, uvek sve življim prilikama. Ubrzo je među tim avetima bilo sve manje nepoznatih osoba, sve više poznatih, ali, začudo, nikad nijedna od veštica koje sam otkrio, mada im je tu mesto bilo.
Lekarima se nije vredelo obraćati. Oni bi mi pustili krv i savetovali odmor. Odmarati se nisam mogao sve dok živi i jedna veštica u Engleskoj. Ispuštanje krvi malo bi pomoglo. Meni je dušu valjalo ispustiti. A to niko nije znao.
Duša  mi je  bila ugrožena. Demonski bestijarijum što sam ga  preko dana u cmu jamu bacao, vraćao se noću da me iskušava i kinji, kako je pakao i sa svecima postupao, Sv. Antunom  u  Tebaidi, Sv. Terezom, Sv. Katarinom Sijenskom, pa i sa samim našim Spasiteljem.
Ali i ja ću biti jak.

Slucaj je hteo da sam baš posle Chelmsforda prvi i jedini put sreo Master Hopkinsa.
Slučaj je hteo da to bude, pre nekoliko dana, baš u mom rodnom King's Lynnu. Slučaj je, takođe, hteo - a možda i sudbina - da se, usled administrativne zabune u Gradskom odboru, Hopkins i ja  nađemo u King's Lynnu u isto vreme. Ovo se mahom izbegavalo, kako zbog štednje, tako i zbog udvajanja nadležnosti, iz kojeg su uvek nastajale neprilike. Ali Starosta Thomas Rivett je, očigledno, sedeo na ušima kad je Gradski odbor odlučio da pozove mene, domoroca, Johna Blacksmitha, što je učtivim pismom i učinjeno, porukom u kojoj sam zamoljen da se „ponesem s gnusnim vešticama kao što jed-nom već učinih u slavnom slučaju Rebecce Winslow", nego je razumeo da treba zvati Matthewa Hopkinsa, stranca, pa je tako i postupio, napisavši i njemu pismo.
Tako smo se Master Hopkins i ja našli u krčmi u kojoj smo, opet po odluci slučaja, obojica konačili. Ni u jednom zanimanju takav se slučaj ne može računati u srećne. U ovom možda i manje nego u drugom. Svuda gde je posredi umeće, veština, zanat, umetnost, prate ih nesigumost, kolebljivost, sumnja i zebnja, a ove, suočene s konkurencijom, sujeta, uobraženje, bolesna osetljivost i pristrasnost, pa Gilde takvih zanimanja liče na neishranjene menažerije. Lovci na veštice ne imađahu svoju Gildu, ali su sve njene rđave osobine imali.
Obedovasmo zajedno i Master Hopkins, crn, usukan, neprijazno ljubazan, odmah ih ispolji, raspitujući se u kakvim vizijama mi bog saopštava ko je nedužan, ko nije, ako su u pitanju slike, ako mi se ne poverava rečju, a ako mi pomaže rečima, jesu li one engleske ili naročitom jeziku pripadaju. Odgovorio sam da tu nema nekog reda, niti za stalno utvrđenog načina, nego kako kad, put se od prilike do prilike menja.
- Tako sam i mislio - reče on zajedljivo.
- Kako?
- Da tu nema nikakvog reda. A pravo ako ćemo, ni mnogo čega drugog.
- Cega, ako smem pitati, Master Hopkinse?
- Dokaza, Master Blacksmithe.
- Mislite li na dokaze u kojima ste udavili Elizabeth Kent iz Haddehama?
- Goodwife Kent se nije udavila  u mojim dokazima, Master Blacksmithe. Udavila se u reci jer je bila nevina. Da nije, da je veštica, plivala bi.
- I bila obešena?
- Razume se. Ali s dokazanom krivicom. Nipošto na osnovu optužbe koja se pre Strašnog suda ne može proveriti.
- Demonskim vretenom, recimo? - I njim, naravno.
- Onim kojim ste, izbovši ga, utvrdili da pokojni Isaac Norton iz Chelmsforda nije veštac, jer neraa Satanina znaka i jer ga je svaki ubod terao da urliče?
- Isaac Norton je bio pravedan čovek i dobar hrišćanin - reče Master Hopkins. - Milo mi je što sam ga spasao vešala.
- I što je umro od vaših uboda?
- Master Blacksmith - reče on skoro s nevericom - da li biste vi stvarno voleli da  je kao veštac umro od omče?
- Dabome da ne bih! Ko bi to voleo?
- Onda ne stavljajte besmislene, da ne kažem suranjive prigovore jednom poslu za učenjake i pravnike, a ne sanjare i frulaše!
- Videćemo, gospodine, sutra - rekoh ljutito.
- Jeste, gospodine, videćemo sutra - odgovori on zamišljeno.
Niko u King's Lynnu nije pretpostaviti mogao da će se moja i Hopkinsova služba gradu pretvoriti u takmičenje u jednom od najstarijih zanata sveta, ustanovljenom još u Bibliji, u Izlasku - Glava 22, 18 - zapovešću Mojsijevom ,,Ne daj veštici da živi." Posredi, u stvari, nije bilo merenje moje i Hopkinsove umetnosti, već odmeravanje dva oprečna načina za utvrđivanje zla, mog božjeg i Hopkinsovog ljudskog.
O tome neću da pišem, o tome svako može pročitati u iscrpnoj knjizi Staroste Thomasa Rivetta "Istinita priča o tome kako su Master John Blacksmith i Master Mattew Hopkins u jednom jedinom veličajnom danu oslobodili lepi grad King 's Lynn osamnaest zlih veštica, iz pakla poslatih da ga kinje." Ali ako kažem da je do podne i odmora za ručak u moj spisak bilo ubeleženo njih trinaest, koliko ih obično broji Konvent, i koliko sam dosta lako već na prvi pogled prepoznao, a Master Hopkins ih je otkrio samo četiri, odnosno od toliko je žena davljenjem u vodi i bodenjem tela priznanja izvukao, moja je pobeda bila izvesna, a čuđenje ogromno kad za obedom Hopkins zbog toga ne pokaza nikakvu srdžbu ni ljubomoru.
Samo me pri kraju, kad se već digosmo posao da nastavimo, nehajno upita:
- Imam zanimljiv slučaj, Master Blacksmith, pa se pitam možete li mi pomoći.
Odlučih da prihvatim njegovo udvaranje i da mu ga uzvratim titulom koju je sam sebi dodelio. Nazivao se Witchfinder Generalom.
- Sa zadovoljstvom, Master Generale, ako takvom veštaku pomoć treba. - Bio sam pobednik, mogao sam sebi dopustiti velikodušnost.
- Videli smo danas ko je veštak - reče on ponizno.
- U čemu  je, dakle, stvar?
- U nekoj trgovkinji po imenu Sarah Show, koja tvrdi da joj je ovdašnja babica činima umorila dete.
- To nije ništa neobično, Generale. Veštice to svakodnevno rade.
- To je istina i dotle nedoumice nema. Ona je nastala tek kad sam saznao da ta babica već godinama ne porađa, da je bolesna i nepokretna.
- Ni to, kao što znate, nije prepreka.
- Znam. U delu «Drugi deo i veličanstven kraj tačnog i nepristrasnog izveštaja o ispitivanju, suđenju i egzekuciji notorne veštice Glover u parohiji Stepney, za dobro celog Kraljevstva..."
- Ne čitam knjige o vešticama - rekoh - niti mi za moj posao trebaju. Ja to znam iz iskustva.
-Nemaju svi vaš dar, gospodine. Ostali tnoraju učiti. Gloverova je, dakle, prema navedenom delu, takođe bila nepokretna, a ipak sposobna za maleficije pomoću familijara, žabe krastače koja je dobro skakala.
« Poslednja izmena: 10. Avg 2005, 19:30:04 od Anea »
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple 15
- Eto, vidite.
- Vidim, pa ipak siguran nisam, a dušu ne želim da grešim. Moraću staricu ispitati.
-Pogledaću  je i  ja, ako želite.
- Još kako, gospodine - reče Hopkins odlazeći. - Pogledaćemo je obojica. - Na vratima se okrenu. - Ja, na žalost, nemam vaš dar, Master Blacksmith. Moraću se osloniti na šilo.
Kad, posle podne, na slučaj Show dođe red, prozvaše Anne Blacksmith.
Moju su majku uneli na nosilima nepoznati ljudi. Znao sam da u King's Lynnu nema nikog, da je otac umro, a moja se braća i sestre rasturili po zemlji, ali da  još živi u staroj kući, na trgu, čiji zid čuva lik uplašenog, nagorelog srca Margaret Read. Kad posao završim hteo sam da je posetim, možda i sa sobom povedem.
Slabo je videla i nije me poznala. A i ja nju jedva.
- Anne Blacksmith - upita je Master Hopkins ljubazno - priznaješ li da si umorila novorođenče Sarah Show?
- Ne, i kako govorim, tako mi bog pomogao.
- Ako istinu govoriš, nemaš čega da se plašiš - reče Hopkins i uputi joj se sa šilom u ruci.
Nije do nje stigao. Podigao sam ruku i na majku uperio.
Svetina se udivi, a Staroste odadoše priznanje mojoj nepristrasnosti.
Sutradan, pošto je sedamnaest veštica povešano, prineta je na nosilima gubilištu moja majka, pa s njih na podijum na leđima dželatovog pomoćnika ispeta. Imala  je sitne, žmirkave oči. Sad su bile velike i nisu žmirkale.
Master Hopkins je stajao između mene i Staroste Thomasa Rivetta.
- Podvrgao sam vašu gospođu majku ispitu s vodom - reče. - I šta  je bilo? - upitah, s nadom.
- Potonula je.
- Zašto je onda vešate? - viknuo sam. - Zaustavite pogubljenje!
- Nemoguće! To bi značilo da vi, odnosno da bog nije u pravu! - rekao je Hopkins. - Doduše kod mene i mojih zaostalih metoda bio bi to dokaz nevinosti i ja bih je pustio.
- Pa zašto niste?
- Ko sam ja da se suprotstavljam vašem daru, Master Blacksmith? Uveče odoh u rodnu kuću. Ove poslednje redove u njoj ispisujem. Ništa se od mog odlaska nije promenilo. Tamna mrlja srca Margaret Read još se na južnom zidu vidi. Još liči na Izbledeli list. Izgleda da je majka nekako došla do vretena koje je pripadalo Rebecci Winslow, jer sam ga u njenoj sobi našao.
Opet sam imao moru. Malopre, ovde, za stolom. Ovog puta sve su veštice i vešci bili na okupu. Noćas su Zadušnice, Veliki Sabat, pa me toliki broj i ne čudi. Satana  je za ovu svečanu priliku imao ljudsko obličje. Vrlo poznato, iako ni sad ne znam čije. Sve beše kako se zamišlja jedna demonska svetkovina.
Kao po slikama, kao u glavi, kao na javi.
Od sna sam saznao kako i gde da nađem Grantchesterskog mladića, svirača iz Zlatnih vremena i unapredim svoje sviranje. Jer i njega sam u snu video. I tamo je, pod zemljom, na Sabatu, flautu svirao. Uistini prelepo, iako pomalo nezahvalno prema svatovima Manor Housea koji ga uzalud čekaju.
Otići ću u kuhinju. Mora da u njoj ima neka metla. Možda i ona s kojom sam zbog Rebecce Winslow od majke dobio batine. Pomast za letenje nemam, ali i ne treba mi. To su naučenjačke bajke, izgovori onih koji ne znaju da za čudo recepti nisu potrebni. Samo mali naročiti mladež na koži.
I do sada sam leteo bez ikakve masti. Samo na metli. Moram jedino paziti da zaobiđem reku Nar. Voda nije za mene.
Moja je Zemlja.
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple 15
Čovek koji je jeo smrt
1793.




,,En revant a  la  sourdine
J'ai fait une machine,
 Tralala, lala, lalala,
 Lala, lalala,
 Qui met les tetes a bas!"

(„Razmišljajući tiho u sebi,
 Napravio samjednu mašinu,
 Tralala, lala, lalala,
Lala, lalala,
Koja skida glave!")

(Pesma iz 1793.)



Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu.

Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudibina.


Dve su vrste alfijskih bića, fazmi, kako bi rekli Heleni koji su sa senima živeli prisnije nego mi sa senkama. Jedna trag ne ostavlja, druge trag ne vidimo. Putanje života postoje, ali, plitke, neizrazite, nisu od onih što se na tlocrtu sudbine golim okom opažaju ili su takve prirode da ih kao ljudske stope ne primamo.
U kakvu vrstu ide život ličnosti što ćemo je pesnički nazvati „čovekom koji je jeo smrt", administrativno obeležiti kao građanina Jean-Louisa Popiera, a upoznati blagodareći mojoj idiosinkraziji prema zvaničnoj istoriografiji, nećemo reći. Delimično stoga što to ne znamo, delimično da neobičnu povest o njemu uskladimo s običajima starovremene istrage koja konačne zaključke o osumnjičenom donosi posle hapŠenja, a ne one napredne što im s tim zaključkom na vrata kuca.
Ne očekujte da ime građanina Popiera nađete i u jednom kom-pendijumu Francuske revolucije, ma kako iscrpan bio. Nema ga kod Carlylea, jer ovaj je obožavao heroje, a ljudi se spominjao tek ako su kao žrtve čast imali sudelovati u njihovim herkulskim Radovima, ali ga nema ni u knjigama poštovaoca narodnih masa Mathieza, kome su i bogovi, nekmoli ljudi, bili tek marionete Velike Majke Nužde, nevidljivim koncima vezani za Njenu previšnju volju i pokretani potrebama Vremena, a pomalo zabludama njegove lične doktrine. Nema ga, najzad, ni u „Histoire de la societe francaise pendant la Revolution" braće Goncourt, gde bi se, po dvostrukom pravu, morao nalaziti: neobičnošću sudbine i darom pisaca da u Carlyleovom herojskom Haosu i Mathiezovom neljudskom Redu nazru paradoks što u sumnju dovodi i Haos i Red, i Slučaj i Zakon. Nema ga takođe ni u opštinskim protokolima Pariza, gde je živeo, ni u matičnim arhivama Liona, gde se, navodno, rodio (navodno, velim, jer za ovo, do njegove izjave, ništa ne  jamči). Nije pod tim imenom ni u jednoj ličnoj uspomeni iz tog doba, pribelešci, pismu, računu, dokumentu, posredno ili neposredno za njega vezanom, koji bi meni, njegovom prvom biografu, pružio umirujući osećaj da se ne bavim prividom. (Ima ga tnožda na jednoj Davidovoj skici, a možda se kaže ne što se sumnja da je rad Davidov - nesumnjivo jeste - već što nema dokaza da je neka od ličnosti, prikazanih ugljenom na poslu za stolom u pisarnici Revolucionarnog tribunala uistini Popier.) Ima ga u usmenim predanjima iz tog vremena. I ima i nema, doduše, jer koliko se izvesne vesti na njega mogu odnositi, toliko i ne moraju.

Ako me sada pitate zašto o Jean-Louisu Popieru pišem kao da je postojao a za to dokaza nemam, ili ako ih imam, neodređeni su, nejasni, protivurečni, ukratko nedovoljni, odgovoriću da činim to stoga što su i dokazi da nije postojao podjednako neodređeni, nejasni, protivurečni, ukratko nedovoljni.
Ako je to za istoričare po struci, rođake pasa tragača po krvi, razlog da se njime ne bave, da svu pažnju posvete slavnijim savremenicima Dantonu, Robespierreu ili Jean-Paulu Maratu, roditeljima Revolucije pod kojom je trajao, za pisce, skrvnitelje grobova, još je bolji da g"a od zaborava sačuvaju.
Povest počinje saznanjem da je čovek koga sam nazvao Jean-Louisom Popierom postojao. Zbilo se to 1982, gotovo dvesta godina od pada Bastille i Francuske revolucije u čiju je povest, bez svoje volje, silom retkog zanata, uvučen. Dokazi nisu dramatični - nije ni njegov život - dovoljni su, međutim, da mu egzistenciju izvan sumnje stave. Svi su u Nacionalnoj arhivi, među "Documents inedits", u seriji Section Judiciaire, a da mi je do naučenjačke ubedljivosti, i ja bih smeo reći da je ovaj životopis pisan avec des documents inedits:

1. Popis kancelarijskih snaga Palais de Justice (Palate pravde), zaposlenih u administraciji Revolucionarnog tribunala, datiran 29. Germinala (mart-april) 1793, iz koga se vidi da je na nepun mesec dana od osnivanja suda u njemu radio pisar koji se zvao Jean-Louis Popier.

2. Imenik službenika zaposlenih u njoj na dan 9. Thermidora (27. jula) 1794, iz koga se doznaje da je taj Popier, Jean-Louis, rođen godine 1744. u Lionu i da je u municipalne knjige - koje u međuvremenu pregledane to ne potvrđuju - uveden kao treće dete opštinskog pisara Jean-Paula Popiera i matere Charlotte, rođene Moritz.

3. Podsetnik o dugovanju sudskoj Intendanturi sedmorice pisara Tribunala - Popiera među njima - sume od 125 livara na ime stanarine za antičke prostorije Palate pravde, rentirane između dva Thermidora godine 1793. i 1794.

Davidov crtež izbrisao sam iz dokaznog postupka. Na njemu se, doduše, prepoznaje pisarnica Revolucionamog tribunala, u živom se razgovoru vide članovi Odbora javnog spasa Maximilien de Robespierre i Louis Antoine de Saint-Just, te državni tužilac Fouquier-Tinville, ali se u nejasnoj pozadini, među ovlašno skiciranim anonimnim pisarima, ni po čemu ne može prepoznati Popier, čak ni znati da li je na slici, jer niko ne zna kako je on izgledao, niti o tome ikakvu ideju ima. Ono malo protivurečnih opisa što kroz legendu o njemu kruže potiče od popularnih predstava o pisarima i svecima, i mogu se podeliti na dve osnovne zablude: da je bio sitna rasta, pisarski zgurenih leđa, vodene, bezizražajne puti i neuočljivog ponašanja, ukratko da je izgledao činovnički neugledno, što mu je omogućavalo da tako dugo radi što je radio; i da je krupan, svetački lep, uočljiv, kako u izgledu tako i u držanju, što mu je, paradoksalno, takođe, omogućavalo da radi što je radio. Priznaćete da je pod takvim okolnostima najmudrije isključiti iz hronike i sitnog i krupnog Popiera, a ostaviti jednog neodređenog, koji će najbolje odgovarati i neodređenom poreklu i neodređenom životu svog uzora.

Jedini sekundaran izvor usmeno je predanje iz doba Restauracije koje o čoveku za koga tvrdimo da je Jean-Louis Popier govori kao o "sainte personne", svetoj ličnosti. Zavisno od porekla legende, ima on uvek drugo ime, a njegovo delo drukčije oblike, ali, ma kako se pojedinosti menjale, nikad u sumnju ne dovodeći ono zbog čega je svetost zaslužena.
Time smo se istoriji odužili i s izvorima završili.
Vraćamo se Popierovom delu, puštajući istinu da o njemu govori.
Pod istinom podrazumevamo, razume se, i ono što smo, u nedostatku verifikovanih podataka, morali pretpostaviti da bismo priču pokrenuli s neke mrtve tačke u koju je zapala zbog njihovog odsustva. Da ove slobode nije, i cela bi se ljudska povest zaglavila, zaustavila još na stepeništu Vavilonske kule, pa se krivim ne osećamo.

Prema usmenoj predaji, od koje ćemo ubuduće zavisiti, Jean-Louis Popier  je iz rodnog Liona u Pariz došao  još za vreme ancien regimea, za prve Neckerove vlade, negde oko 1781. O njegovom životu do Revolucije malo se zna (odnosno, malo pretpostavlja). Stanovao je u jednoj od krivih, plesnivih uličica predgrađa Faubourg Saint-Antoine.

(Odbacio sam tvrdnju da je prozor rentiranog sobička gledao na kamenim lukom nadsvođen ulaz za kola u No. 30, Rue des Cordeliers, blizu stare zgrade L'Ecole de Medecine, gde  je stanovao / 'ami du peuple, Prijatelj naroda i neprijatelj svega ostalog, Jean-Paul Marat. S obzirom na antagonističku prirodu njihovih Radova, smeštanje jednog jedva dokazivog Jeana u susedstvo Jeanu, nesumnjivo is-torijskom i nesumnjivo omraženom, činilo mi se apokrifnom intervencijom pesničke duše u žitije, koje je, po nastanku i protivrečnostima, i inače ličilo na „Ilijadu", ako se ona shvati kao spev više homerida a ne jednog rapsoda. Jedan ga je supevač, eto, naselio u Rue des Cordeliers, preko puta J.-P. Marata. Humanist očigledno nije verovao da je ljudska priroda, kako je propovedao J.-J. Rousseau, dovoljna za dobra dela. Pretpostavljao je da joj podstrek može dati samo nešto veoma opako i da to mora živeti preko puta.)
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple 15
Zna se, takođe, da je dugo radio kod nekog advokata, koji je kao deputat Konventa pripadao nižim ešalonima glasačke mašine Gironde.
A onda ga, u Germinalu, na prelazu marta u april godine 1793, vidimo u Palati pravde, za jednim od pisarskih stolova Revolucionarnog tribunala. Kako je tamo dospeo, predaja ne kaže. Pret-postavljam da je časnik Suda, na Dantonov predlog utemeljenog 10. Germinala, prolazio kroz kancelariju njegovog poslodavca, krasnopis mu video, pa ga u sudsku pisarnicu premestio.
Popier je, kao što se vidi iz Priznanice dugovanja, priložene uz Dokument 3, imao rukopis kakav je Revolucija iziskivala: puritanski oštar, rimski jasan, patriotski čitak, lišen kitnjastih digresija rojalističkih povelja. Ortografija mu  je bila nalik gotskim crkvama, svedenim na konstrukciju šiljatih stereometrijskih oblika, najpribližniju sankilotskom koplju, na kome je, u noćima Septembarskog pokolja, nošena glava princeze de Lamballe ili na dan pada Bastille glava njenog guvemera gospodina de Launaya.

Odbiti se nije moglo sve da se htelo. Značilo bi to na Trgu Revolucije i sam ,,u vreću kinuti". Tako se krasnopisac iz provincije obreo na magijskoj raskrsnici između ideje i stvarnosti, Filosofije i Istorije, Nacrta i Dela, pa i, neizbežno, iz piščeve nazadnjačke perspek-tive, između Revolucije i Kontrarevolucije, na razvođu koje se u to vreme nalazilo u svetlim kamenim holovima Revolucionamog suda, odakle se putevi račvahu: jedan da ode prema "Društvenom ugovoru" i "La Nouvelle Heloise" J.-J, Rousseaua, potom u nebo; drugi da sađe u mračne podrume Conciergerieje, i ulicom Saint-Honore stigne do giljotine na Place de la Revolution, a odatle pod zemlju.
Na povesnoj raskrsnici koja vidljivom postaje tek mnogo poznije, i s neke druge hijazme, u međuvremenu takođe nevidljive, Popierov je pisarski sto bio poslednji u nizu, s leve strane vrata i daleko od prozora, u kancelariji Arhive, odmah do sudnice.
Posao mu je bio jednostavan. U Protokol je zavodio presude kako su padale i predavao ih činovniku koji je sastavljao spisak za pogubljenje. Spisak je istog dana poveravan dežurnom članu Tribunala. Ovaj ga je odnosio u Conciergerieju, nadgledao prozivku osuđenika i pripreme za smaknuće, ograničene na rezanje dugih kosa i širokih okovratnika, pratio u zatvorenim kočijama njihove taljige do gubilišta, i kad bi im glave pale u slamu ispod giljotine, kad bi u narodnom žargonu ,,u vreću kinuli", njihovu je presudu na licu mesta svojim potpisom pretvarao u umrlicu.
Prema Dokumentu 3, već u julu 1793. posla je bilo toliko da se Popier, sa šestoricom pisara, preselio u potkrovlje Palate pravde. Osim nekoliko za spavanje dopuštenih časova, sve vreme posvećivao je ažuriranju sudskog protokola. Upisivao je lične podatke osuđenika, ne upuštajući se u pojedinosti, zadržavajući se na sadržaju krivice. Sumiranje kontrarevolucionarnih prestupa, kojih je bilo sve više ukoliko je Revolucija uspešnije tekla, zahtevalo je znatan duhovni napor. Protokoli su nasleđeni iz starog režima, čije štedljive rubrike ne behu predviđene za ovakvu epidemiju antidržavnih raspoloženja. (Paradoks, ni uz svesrdnu saradnju dijalektike učenog Mathieza, ne mogu da objasnim. Vekovima se ugnjeteni narod za svoja  prava borio. Najzad je do njih uz izvesnu pomoć J.-J. Rousseaua i Enciklopedista došao, bio je najzad suveren, a stradao je za dve godine Revolucije više nego za nekoliko vekova rojalističkog apsolutizma.)
Postupak se kasnije, srećom, uprostio. Moglo se inače dogoditi da, sledeći svoja čovekoljubiva  načela, Konvent ukine smrtnu kaznu za buduće krivce, a da giljotina  još ubija bivše. Zakonom od 22. Prairiala, l0.juna 1794, ukinuto je pravo na odbranu. Odbrana je proglašena demonstracijom kontrarevolucionarnog nepoverenja u Narodni sud. Kao dokaz „nedeljivosti vrline" zabranjena je i svaka druga presuda osim smrtne ili oslobađajuće. Revolucionama praksa dovršila je prirodan proces lakonizacije sudskog postupka odustajanjem od oslobađajuće i svođenjem svih krivica - od prostitucije do konspiracije, od sumnjivog porekla do kiselog lica na stalnim patriotskim poselima - Pariskih sekcija - pod sveobuhvatan pojam ennemis du peuple, narodnih neprijatelja.
Tek tada je Popier mogao odahnuti. Naime, mogao bi, da već duboko nije zagazio u čin koji ga je u očima homerida Restauracije načinio svecem, a u mojim, hladnijim, temom za ovu priču.

O tome kakav je to čovek, malo se zna. Priče o njemu potiču od poklonika njegovog dela, koji su neumerenim preterivanjem uspeli da  jednu manjeviše ubedljivu biografiju pretvore u apokrif. Kada se odbace pohvale njegovoj izrazitoj čovekoljubivosti, srčanosti i spretnosti - a ne zađe se u drugu krajnost i ove se odlike prozovu nesmotrenošću, nerazumnošću, pa i mahnitošću - ocrtava se pred nama obris čije stope ni najgušća glina života nije kadra da sačuva.

Rastom je bio, izgleda, ni krupan ni sitan, ni div ni patuljast da privlači pažnju; debeo nije mogao biti, pre mršav, ali u doba opšte izgladnelosti ne više od drugih; bled, zacelo, takođe, ali u vremenu straha bila je to uobičajena boja ljudskog lica; ćutljiv, verovatno, no ko je tada, osim naivnih ili moćnih, razgovoran bio?
Za naročitim osobinama kod Popiera ne treba tragati. Da ih je imao, sedeo bi na slami Conciergerieje, ne u pisarnici Revolucionamog tribunala.
Svi se izvori slažu, a pošto je podatak u suprotnosti s kontrarevolucionarnim duhom predanja o njemu, mora im se verovati, da Jean-Louis Popier nikad nije video giljotinu (nije je, uostalom, pre pogubljenja video ni Robespierre), nikad taljige s osuđenicima (ni Robespierre, izgleda), nikad sišao u Conciergerieju ili ušao u sudnicu Tribunala (u koju je i Robespierre stupio samo da čuje presudu, a Jean-Louis samo što sam ga ja, na vlastitu odgovornost, podržan jedino logikom priče uveo), nikad upoznao - istoriju na delu.

Neke od njenih tvoraca video je u kancelariji. Louisa Antoinea de Saint-Justa Egeriju Odbora javnog spasa u vreme kada je jedini spas bio u bekstvu; bogalja Couthona i njegovu mehaničku stolicu, industrijsku posestrimu giljotine; Fouchea, koji je ubijao u ime Revolucije, Kontrarevolucije, Carstva i Restauracije, a umro u krevetu; Barerea, koji je, sudeći kralju, osudio sebe; Brissota, koga je na giljotinu popela  umerenst, i Heberta, koga je ispela neumerenost; barona Clottsa što se Građaninom sveta proglasio u času kada se u Parizu u svakom strancu video engleski špijun; Collot d'Herboisa, autora pariskih vodvilja i koautora lionskog pokolja; Desmoulinsa, koji je zbog giljotine plakao, saznavši zašto tek kad je pod nju stao; Chaumettea, koji je smerao da ujedini Razum i Giljotinu, Razum da mehanizuje, Giljotinu urazumi, a od unije magle i gvožđa ostade nerazumna sekira; Dantona, koji je znao da povede Teror ali ga nije umeo zaustaviti; Fouquier-Tinvillea, državnog tužioca, svog domaćina, koji je nepristrasno tužio i prijatelje i neprijatelje naroda; a pre svih, naravno, Maximiliena Robespierrea, njenog Sveca i Krvnika.
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple 15
Jean-Louis Popier  je istoriju samo slušao.
Nije mogao ne čuti bombarde što su oglasile pad Bastille, i top koji je u slavu narodne slobode ispratio miropomazanu glavu Louisa XVI, vapaje Septembarskog pokolja i himne Razumu sa svetkovine Najvišeg bića. Nije mogao prečuti oštro zvono predsednika  Tribunala Hermana ili Dumasa, a ako kontrarevolucionamu odbranu nije uvek mogao da  razabere, svakako se naslušao rike Velikog Dantona. Svakoga dana posle podne čuo je žamor svetine koja je ispred gvozdene balustrade Palate pravde čekala osuđeničke taljige. Slušao je škripu točkova kako se ulicom Saint-Honore udaljuje prema Trgu Revolucije i smrti. A, s vremena na vreme, kad bi se neka od tih nemuštih imena u njegovoj kancelariji srela, istorija je dobijala ljudski glas, i on je mogao da čuje, s Protokola ne dižući glavu, u oči je ne gledajući.
Jedan od tih razgovora odlučio je njegovu sudbinu i započeo ovu priču.
Dan  je bio 31. Thermidor po revolucionarnom kalendaru, a  nazadnjački 18. juli, drugi posle pogreba građanina Marata i prvi posle pogubljenja demonke iz Calvadosa. Iako  je Popierov sto bio prekriven novim, današnjim presudama, u njemu je ime Charlotte Corday još bilo poslednje.

Mlle Corday je Prijatelja naroda zatekla u kadi nalik čizmi kako na dasci piše, na sirće miriše i sanja o očišćavajućoj krvi. Zarila mu je oveći nož s belokosnom drškom u grudi. Posle dužeg vremena rubrika posvećena krivici sadržala je i zločin. Izgledala je najzad kako je, prema njemu, odgojenom po advokatskim pisarnicama, morala da izgleda jedna dobra pravosnažna presuda.
Da li je poverovao da je s presudom devojci iz Calvadosa nastao preokret u sadržaju njegove Knjige, a s njim i u duhu revolucionarnog pravosuđa, koji će mu omogućiti da u poslu ne uživa samo kao pisar u kaligrafiji, već i kao čovek u pravdi? Ne smemo daleko ići u susret mišljenju da je imao za tu pravdu neko osobito razvijeno čulo. Imao je vrlo razvijen krasnopis, to je istina, i s tim ćemo se zadovoljiti, ne praveći od njega heroja ili martira pre nego što se, iz bilo kakvih razloga, sam na to odluči.
Uživanje u poslu, dakle, inspirisanom dobro obrazloženoj kazni Maratovom ubici, nije bio pravi, ne bar dokazivi razlog, što je, kad su mu uručili današnje presude, mimo običaja i propisa, odustao odmah da ih zavede, čak ih ni pogledao nije, nego  je iz džepa izvukao parče  ječmenog hleba i tvrdog normandijskog sira i stao da jede svoj ručak. Monsieur Joachim Vilete, dežurni član Tribunala, koji će posle podne nadgledati izvršenje kazni, neće po spisak osuđenika, u nadležnosti pisara Chaudeta, doći pre tri sata.
Imao je vremena, ali bi pisac, iako u junaku hronike za to nema povoda, voleo da je razlog odlaganju bila nada u povratak pravde u posao kojim se bavio. Vratimo se zato toj mogućnosti.
Ima li u njegovom životu osnova za tako smelu pretpostavku?
I ima i nema. (Ova dvosmislena formula pokriva većinu naših obaveštenja o Jean-Louisu Popieru.)
Legitimistička predanja saopštavaju da je bio potajni neprijatelj Republike - k6 je smeo javni biti? - te da ga je u administraciju Palais du Justice uvukao bivši poslodavac, advokat, takođe prividni pripadnik Gironde, a stvamo saučesnik rojalističke zavere. Stanje koje dopušta da se najopasniji kontrarevolucionari otkrivaju među onima koji su Revoluciju podigli i inače odgovara bizamom ukusu vremena. Međutim, oduzimajući mu političku nevinost, homeridi Restauracije lišavaju Popierov život spontanosti, njegove najveće vrednosti. U želji da ga načine herojem senče sliku izmišljenim motivima. Tako se dobio palimpsest, ispod čijih se naslaga lik pravog Popiera sasvim izgubio.

Očišćen od tih nanosa, javlja se on kao čovek van istorije. Pre se može kazati da je bio umereni pristalica Promene nego njen protivnik. Za otpor Revoluciji nikakvih razloga nije imao. Ancien regime ga nije zadužio ničim što bi se osećao obaveznim da vraća. Ni saosećanjem, nekmoli činom. Da već u pedesetim nije bio, u dobu u kome se čovek, osim lake smrti, ničemu više ne nada, imao bi sve razloge da pozdravi ukidanje starih privilegija i otvaranje brisanog prostora za sticanje novih. Revolucija mu nije mogla ništa ni doneti ni oduzeti. U prvim ga  je danima učinila, verovatno, ravnopravnijim s drugim građanima nego što je to ranije bio, a možda, premda sumnjam, i slobodnijim. Nekolike večernje šetnje, ako se na njih odvažio, po kafeima Palais Royala, gde se govorilo sa stolova a konspiriralo između njih, moralo ga  je uveriti da se većina izvojevanih Jednakosti i Sloboda njega ne tiču i da će, ma kako prosvećene bile, on lično od njih imati malo vajde.
Plata od 12 livara koja mu, i pored odsustva želja - odsutnih možda baš zbog tih 12 livara - nije dopuštala da za pet-šest i bokal puncha dobije devojku u ,,La Paysanne" (Palais Royal, No. 132), o poseti Mme Duperon (Palais Royal, No. 33) za 20 livara da se i ne govori,
ta plata postaće s vremenom u džepu i veća, ali nikad toliko da stigne pomahnitale cene, te će na tržnici stalno biti sve manja.
Mogao je govoriti što je hteo, to je istina. Ne baš sve, naravno. Posle kraljevog abortivnog bekstva u Varennes ne beše uputno klicati „Živeo kralj!", a posle Vendemiairea 1793. i njegovog pogubljenja bilo je već i nemoguće. Ali, on za kraljem nije osećao naročitu potrebu ni pre Revolucije. Mogao je, dakle, po volji iskazivati svoje misli. Stvar je bila u tome što ih ili nije imao, ili ih iz skromnosti nije smatrao za iskazivanje vrednim. Ova građanska sloboda, izvedena iz slavne avgustovske Deklaracije o pravima čoveka, nije za njega imala vrednost koju je imala za Robespierrea, Desmoulinsa, Dantona, Vergniauda ili Heberta, govornike revolucije.

Najzad ni Bratstvo, treću prednost novog stanja, nije mogao iskusiti, jer je bitna odlika bila u deobi s nekim, a on - tu su svi izvori saglasni - za takvu deobu nikog nije imao. Ni porodice, ni rodbine, ni prijatelja, pa ni istomišljenika.
To mi daje pravo da, odbacujući pristrasnost usmenih predanja, i njihove reakcioname motive, kao presudnu odliku Jean-Louisa Popiera vidim ravnodušnost. Ravnodušnost prema svemu što se oko njega dešava. Stanje koje nema ništa zajedničko sa istoimenim hrišćanskim grehom i ne obuhvata toliko neobaziranje na ljude, koliko na ono što svi zajedno preduzimaju, a što se posle zove - istorijom jednog naroda.

Tako je, eremitski odvojen od istorijskog vremena, Popier živeo sve dok se ne obre u Palati pravde, u magičnom trouglu između Revolucionarnog tribunala, tamnice Conciergerieje i giljotine na Place de la Revolution.
Tek za pisaćim stolom, nad sudskim Protokolom, njegova se ravnodušnost poče rastapati. Tek tu, u kabinetu, gde se tako nešto najmanje očekuje, gde se drugi od života sklanjaju, njega ovaj obuze. Premda pogubljenju nikad nije prisustvovao, ni giljotinu video, morao je znati da svaka rubrika u njegovoj Knjizi znači čoveka manje u Knjizi života.
Ne govorim napamet. Imam potvrdu čija posrednost ne umanjuje njenu snagu, iako bi cinik i nju protumačio kao dokaz najokorelije od svih ravnodušnosti: one koja ne prati čin već ga onemogućuje.
U Parizu je tih dana vladala moda skupljanja uspomena na pogubljenja. Život se opirao smrti, bunio protivu stratišta, pretvarajući ga u bezopasnu zabavu. U kancelarijama Tribunala, među pisarima koji su imali privilegovan dodir s dželatom Sansonom i prislužiteljima giljotine, uveliko se terala trampa kolekcionarskim raritetima. Njegov sused, arhivar Chaudet raspolagao je čuperkom iz perike Louisa XVI, i, upravo, dok je on svoj ručak metodično žvakao, u pregovorima bio sa pisarom Veraerom o zameni nekoliko dlaka iz kraljeve kose za čuperak iz zlatnog uvojka devojke Corday. Kasnije u promet uđe parče Dantonove poslednje košulje, krvav znoj s ozleđene Robespierreove čeljusti, pa i poneki vešt falsifikat, jer dok bruka nije pukla, samo u njegovoj sobi behu tri zma ispaljena na Nepodmitljivog, iako je pravo moglo biti samo jedno. Popier u trgovini nikad nije učestvovao. Niti je i jedan sou uložio u klađenje koliko će koga dana ljudi biti smaknuto. Takvo uzdržano ponašanje, u vreme kada su dnevni obroci Razuma iznosili i do šezdeset života i Parižana činili indiferentnim prema smrti, značiti može jedino da se na nju misli i s umirućima saoseća.
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple 15
Tek s ovim na umu Popiera možemo prekinuti u ručku da bolje oslušne galamu koja dopire iz hodnika.
Neko je preplašeno prošaptao da hodnikom dolazi Nepodmitljivi. Popier nije imao kad trezveno da zaključi neznatnu verovatnoću za takvu posetu, zgrabio  je parče hartije sa stola, umotao u njega ostatak ručka i strpao ga u džep, pa je, uzevši sa svežnja prvu današnju presudu, glavu zaronio u Protokol. Čuo je muklu škripu Couthonovih invalidskih kolica, šum otvaranja i zatvaranja vrata, a onda glasove, od kojih je jedan pripadao članu Odbora javnog spasa, a drugi državnom tužiocu Fouquier-Tinvilleu. Ovaj se, ogmut cmom pelerinam, pod crnim šeširom širokog oboda, na kome se isticala bela perjanica i trobojna kokarda Republike, zadihano prateći kolica, žalio Couthonu kako Odbori Tribunalu šalju i suviše ljudi dnevno da bi se proces njihove eliminacije, koji obuhvata rad na optužnici, suđenje, pripremu osuđenika za pogubljenje, odvođenje na gubilište i samo pogubljenje, mogao okončati pre mraka.
- Revolucija ne bira ni prijatelje, ni njihov broj - odgovorio je član Odbora javnog spasa.
- Ali može izabrati koliko će ih dnevno smaći.
Državni tužilac je objašnjavao da, prema Sansonu, a taj valjda svoj posao zna, rad oko osuđenika ispod gubilišta zahteva najmanje dva do tri munuta, pa ako ih, kao što se sve češće događa, ima i do šezdeset, na njih se mora utrošiti preko tri sata. Kako se na Place de la Revolution retko stiže pre pet posle podne, zimi će se raditi uz sveće, čiji je kontrarevolurionarni učinak očigledan a nazadnjački smisao građaninu Couthonu svakako poznat.
- Giljotina je spora.
- Brža ne može biti, građanine Couthone.
- Onda brži neka bude sud, građanine Fouquier-Tinville.
- Dajte mi zakon koji će to dozvoliti.
- Revolucionarnom sudu nije potreban zakon nego revolucionarna volja, građanine Državni tužioče.
- Ona dan neće učiniti dužim - rekao je Državni tužilac. - Šta ćemo s neprijateljima raditi zimi?
- Ništa - rekao je Couthon dok su ispred njega otvarali druga vrata.
- Ništa?
- Ništa. Do zime ih neće biti.
Vrata se zatvoriše. Popier podiže glavu. U sobi više nije bilo istorije. Ostali su samo njeni zapisničari, zagnjureni u debele protokole.
Razgovor što ga je čuo imađaše sudbonosne posledice ne samo za građane, neprijatelje Republike, na koje se odnosio, već i na građanina Jean-Louisa Popiera, njenog lojalnog službenika, s kojim, barem za sada, ni u kakvoj vezi nije stajao. Ma koliko to neverovatno izgledalo, samo zbog njega je zaboravio na ručak i samo zbog toga ušao u istoriju i našu priču. Pretpostavio je, naime, da će dežurni član Tribunala Vilete po presude danas doći ranije nego obično, i da se, ako s jelom nastavi, dogoditi može da one na vreme ne budu zavedene.

Drhteći, prionu na posao. Predavao je Chaudetu presude kako ih je zavodio, kako im je zavrtnje, u pisarskom žargonu Kancelarije „rubrike s krivicama", ispunjavao, a ne sve zajedno, kao što je obično činio, i ovaj ih je veštim potezima guščijeg pera pretvarao u spisak za egzekuciju.
Kad se građanin Vilete pojavio - ranije nego obično i nestrpljiviji nego obično - Chaudet je poslednje ime u spisak upisivao. Sudija ga bez reči zgrabi i istrča iz kancelarije. Popier i Chaudet se pogledaše s olakšanjem. Chaudet i znoj s čela obrisa. Popier to ne učini. Imao je sitno, mršavo telo koje nije ispuštalo vodu. Nije je ispuštalo iako mu se ponekad činilo da je od nje i sačinjen. Da, osim vode, u sebi ništa drugo i nema.
Uveče, u potkrovlju Palate pravde, odakle se Pariz mogao gledati a da se Revolucija ne vidi, odakle je sve imalo tamne, nepokretne, umirujuće obrise ravnodušnosti, pre nego što su mu sustanari na spavanje došli, sede na madrac, položen preko dasaka, i iz džepa izvuče ostatak ručka da ga pojede za večeru. Bio je uvijen u hartiju. Učini mu se poznatom. Ispravi  je dlanom,  jer beše zgužvana i sirom  umašćena. Naže se nad sveću i pročita:
„ U ime francuskog naroda... "
Reč beše o siromašnoj prelji, po imenu Germaine Chutier, koja je pred rodoljubivim svedocima izjavila da joj u životu najviše nedostaje le roi, kralj. Na sudu se branila tvrdnjom da  je kazala le rouet, vreteno. Sud je stao na stanovište da je jednoj prelji kralj potrebniji od vretena i osudio je na smrt. Danas je trebalo da plati vemost kralju. Ali, umesto pod giljotinom, ležala je u slami Conciergerieje, duboko ispod svog nevoljnog spasioca, građanina Popiera, i spavala, sanjajući vreteno s kojim bi joj život bio bolji nego s kraljem.

Na vreme ču žagor u hodniku i hartiju strpa pod  pokrivač. U sobu uđoše pisari Chaudet i Verner. Vraćali su se iz Palais Royala. Bili su puni puncha, devojačkih mirisa i priče. Robespierre  je održao govor u Konventu. Nije spominjao imena. Govorio je o načelima. Možda će pisarnica ovih nekoliko dana imati i nešto mira. To je bilo mišljenje Chaudeta.
- Ne verujem - rekao je Verner. - Govorio je i Vergniaud.
- Lepo je govorio.
- Suviše lepo.
- Šta ti misliš, Popier?
Popier nije odgovorio. Mislili su da spava.
A spavala je prelja Germaine Chutier, u Conciergerieji, duboko pod njim. Popier nije spavao. Celu noć je probdeo da, skriven ispod pokrivača, presudu iscepa, pa je, komad po komad, pojede.
Tako je građanin Jean-Louis Popier, pisar Revolucionamog tribunala, pojeo prvu smrt.
Pred zoru zaspa i usni giljotinu. Kako je nikad nije video, imađaše oblik golemog gvozdenog vretena. Kraj crnog kotura stajao je krvnik s kapuljačom preko glave. Kad se drvenim skalama na postament uspe, vide da to nije Sanson nego neka žena. Ona skide kukuljicu i on poznade Germaine Chutier, prelju koja je kralja pretpostavljala vretenu, iako ni nju nikad nije video. Na licu joj se ne opažaše ni zahvalnost, ni saučešće. Pruži prema njemu mršave, krvave, od prediva izbrazdane ruke.
Odnekud, umesto doboša, koji su potmulom lupom pratili sva pogubljenja, ču tanak, melodiozan zvuk frule. Pesma je bila vesela, pa i drska, malo je prizoru odgovarala.
Prenu se u znoju i umokri, ispustivši dosta od vode koja ga je godinama u čvrstom stanju držala.

1. Fructidora, 18. avgusta 1793. sedeo je za stolom i u Protokolu crnim mastilom izvlačio rubrike koje će ispuniti idućeg meseca. Nije mislio o onome što je juče učinio. Bio je to jedini način da preživi strah i zadrži nešto vode u sebi. Ali kad mu oko podne donesoše današnje presude, već prvo ime, valjda što je i to bila žena, izazva u njemu sliku Germaine Chutier.
Prelja je sedela na slamom zastrtom kamenom podu Conciergerieje i po ko zna koji put nekolicini poslednjih plemića objašnjavala svoj slučaj. Nije rekla le roi!  Rekla je le rouet! Trebalo joj je vreteno! Nije trebala kralja! Šta će, kojeg vraga, njoj kralj? Od njega nije mogla živeti. Od vretena može. I zato gaje od Revolucije očekivala. Vreteno, a ne kralja! A evo šta je dobila! Zar  je zato drala grlo na galerijama Konventa, tražeći smrt za Louisa Capeta, koga su neprijatelji naroda hteli da spasu, koji i njoj nisu davali njeno vreteno?

Oseti radost, jaču od straha, što je za tu sliku odgovoma njegova nepažnja.
Kojim je putevima tog letnjeg dana išla Popierova misao da od nepažnje, što ga ispunjavaše grozom ali i zadovoljstvom, uz obilno znojenje i povremeno mokrenje, stigne do čina milosrđa, u kome će se groza, strah, zadovoljstvo, čulna sreća, pa i sva njegova pražnjenja izmešati u bunilo, niko ne zna. Niti je vodio dnevnik, niti  je to iko od njegovih usmenih biografa pokušao da utvrdi. Njima, uostalom, ovakve bizame rekonstrukcije nisu bile potrebne. Za njih je Jean-Louis Popier bio neprijatelj Revolucije još od njenog početka.

U poslednjim verzijama pisarevog života, kada je homeridska mašta izvitoperila ili potpuno izbrisala iz njih i ono malo verodostojnih činjenica, u tančine se opisuje kako je, 1792, o Septembarskom pokolju, spasavao ljude, najpre iz La Force, a potom, kako je priča u zamahu dobijala, i iz drugih tamnica - Chatelet, Salpetriere i Conciergerie. U tim apokrifima nije bilo nikakvog razvoja, pogotovu neočekivanosti što prate činove na granici sumanutosti.
Sve su, dakle, pretpostavke, dozvoljene, ma koja da će poterati priču dalje.
Možemo reći da ga je utvara Germaine Chutier, pavši preko imena žene bez lika koja će danas umreti, na čudesno delo pobudila. Mogao se u njemu prenuti osećaj samilosti, uspavan sporednošću, pa  i  nevinošću svog udela u mehanizmu Terora. Možda je i inata bilo, prkosa anonimnog i nedužnog prema sudbini koja ga čini saučesnikom giljotine, suizvršiocem činova o kojima su odluke donosili drugi.
Mi ne znamo kakva su bila Popierova verska osećanja, da li ih je uopšte gajio, pa tim putem, koji bi olakšao razumevanje njegovog postupka, ne smemo ići. Još manje pretpostaviti da je čitao Jean-Jacquesa Rousseaua i od njega saznao kako su ljudi po prirodi dobri, nesposobni da smisle giljotinu, a zlim ih čini i giljotine izmišlja rđav način života kojim su prinuđeni da žive.
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple 15
Sve su pretpostavke dozvoljene, nijedna dovoljna da objasni kako se neugledan pisarčić, u cmom pohabanom žaketu, sedeći u predvorju Strašnog Suda Revolucije, okružen podozrenjem, nepoverenjem, sumnjom, strahom - nerazdvojnim pratiljama opšte revolucionarne budnosti - i sam od zebnje oduzet, usudio da ždere njegove presude, samovlasno da opoziva i suverenu volju naroda, i prirodan tok revolucionarne pravde, i odluke jačih i mudrijih od sebe.

A to je slika koju pokušavam čitaocu da dočaram.
Avgustovsko sunce pisarnicu čini jasnom do providnosti. Svi su u košuljama, osim građanina Popiera. On  je u crnom žaketu. Kaput će sakriti ukradenu presudu. Znoji se, avaj, više nego što i kaput na žezi zahteva. Stalno u nužnik trči. I ranije je osećao vodu u sebi, ali ni pomislio nije da je ovoliko ima. Na sreću, ni najspretniji žbiri Odbora  javne bezbednosti ne mogu razlikovati znoj od vrućine i onaj od straha. (Napredne naučne teorije spontanih refleksa u policiji još nisu u modi.)
Svi su vrlo zaposleni. Spolja se čuje žamor naroda koji se okuplja ispred gvozdene balustrade Palate pravde da dočeka taljige sa osuđenicima. Iako je zasedanje završeno, iz sudnice dopiru mukli glasovi. Upravo je istrčao sudija Paleter, koji u presudi na Popierovom stolu hoće nešto da proveri - ta je, srećom još tu! -ušao je na kratko i Fouquier-Tinville, i on  je nešto hteo, Popier nije sposoban da razabere šta Državni tužilac traži, nekoliko je znojavih Nacionalnih gardista galameći minulo sobom, a video je i bledo, napeto lice Barerea iz Odbora  javnog spasa, i sve se to zbiva u isto vreme, u košmarnom polusnu, nerazumljivom prepletu nejasnih slika, haosu suparničkih osećanja, tako da i ne zna kako mu se presuda žene, što je iz dubine tamnice, kao iz močvare pamćenja, izvukla prelju Germaine, već zgužvana našla u ruci, a ruka pod kaputom.
Natrag se nije smelo. Nikom ne bi uspeo da objasni bedno stanje presude. A u džep je gurnuti nije se usuđivao. Vršeni su iznenadni pretresi. Vidljivog povoda nije bilo. Nikad nije nađeno nešto čemu ovde nije mesto, niti je nedostajalo išta od onog što je ovde moralo biti. Povod je bio u revolucionarnoj budnosti, a njeni su putevi nedokučivi.
Desnom rukom zavodeći presude u Protokol, Popier je levom od ukradene otkidao parče po parče, smotreno parčad u usta trpao i, pošto bi ih pod jezikom ovlažio, gutao ih je, pa ruku pod kaput po nov zalogaj vraćao.
Tako je građanin Jean-Louis Popier, pisar Revolucionarnog tribunala Velike francuske Revolucije, pojeo i drugu smrt.
I prvu svojom voljom.
Papir ne beše neukusan kao sinoćnji, mastilo ga nije teralo na povraćanje. Obe tvari imale su sada sladak ukus njegove volje.

Na treću presudu čekao je ceo avgust.
Od prelje Chutier nije se plašio neprilika. Njen je zavrtanj, njena krivica ništavna. Da li je živa ili mrtva, nikoga nije briga. Ali presudu druge žene ni pogledao nije. Nadahnuće ga je ponelo pre nego što ga je zaštitilo razumom i s njenim se zločinom upoznao. Mogla je biti osoba čije preživljavanje nikome neće ostati nezapaženo.
Nije, dakle, slučaju smeo pustiti da bira ljude čiju će presudu pojesti. Svaku je, naročito generalije osuđenika i njihov zavrtanj, morao proučiti. (Kasnije je shvatio da  je dovoljno ime. Njemu je uvek sledio odgovarajući zavrtanj. Irae ga je i određivalo. Zavrtanj beše skriven u svačijem imenu. Kao anagram. Sud ga je tek vidljivim činio.) Osuđenike je valjalo birati iz anonimne većine, koju niko nije poznavao, za koju se niko nije brinuo.
Utoliko mu je veće zadovoljstvo pričinjavalo što se brine on.
Treća, avgustovska presuda, odnosila se na Moulina, piljara iz Faubourg Saint-Antoinea, čijem su prijatelju Monnardu, takođe piljaru, na zboru Sekcije krčala creva. Pascal je fenomen nazvao „Glasom revolucije", ali kad  je to mišljenje Moulin ponovio, budući da nije bio filosof i da mu budalaštine nisu bile posao, uhapsili su ga i osudili na smrt. Iz presude se videlo da ga je prijavio rodoljub Monnard. Popier se razgnevi i ovu presudu izabra sebi za ručak. Da li  je neprijatelj naroda Moulin živ, moglo je zanimati jedino rodoljuba Monnarda. Ali su rodoljuba Monnarda, uhapšenog zbog druge krivice, giljotinirali pre tri dana.
Zakon o Sumnjivima, proglašen na pragu Sansculottides, pet bezgaćanskih dana, pre nego što će se ući u revolucionarni septembar, nazvan Vendemiaireom, doneo je Popieru još više zvaničnog posla, ali i olakšanja u nezvaničnom. Točak Terora vrtoglavo se zaošijao. Broj suđenja je rastao, stvarajući u pisarnici Tribunala pijačni metež, u kome je lične intervencije u revolucionarno pravosuđe bezbednije obavljao. Ni najžešći rodoljubi među kolegama, postioci Jakobinskog kluba, omutaveli od dranja noću, nisu danju stizali da, povrh službene, savesno obavljaju i prvu građansku dužnost. Od notiranja već otkrivenih narodnih neprijatelja nije se imalo vremena za motrenje na one još prikrivene. Tako je Popier, blagodareći povećanju broja presuda, uspeo da poveća broj ljudi koje je spasao, paradoks za koji sumnjamo da ga je bio svestan.

Ali, nikad više od jedne glave dnevno. I nikad u procesima u kojima je Revolucija sudila sebi. Na optuženičkim klupama sedeli su tada njeni tvorci i saučesnici, suviše poznata i slavna imena da ih sačuva Popierov neobičan apetit.
Razlog je, razume se, bio strah da pri takvom pokušaju ne bude otkriven, ali mi smemo, ostavljajući ga za iduće poglavlje, pretpostaviti i drugi, bez koga priča neće imati pravu temu.
16. oktobra 1793, Vendemiairea, upisao je u svoju Knjigu ime bivše francuske kraljice, MarieAntoinette, koja se narodu zameri la, upućujući ga da, u odsustvu hleba, jede kolače. (Tek mnogo kasnije je ustanovljeno da time ništa rđavo nije mislila. U vremenu ancien regimea pariski su pekari, kad hleba nije bilo, za istu cenu morali prodavati kolače.)
31. oktobra 1793, u Brumaireu, uneo je u Protokol dvadeset i jedno ime cveta Gironde, koji su se u to doba zvali Brissotinci, i bili Revolucionarna vlada pre nego što su postall Kontrarevolucionarna zavera; među njima Brissota, Vergniauda, Valazea i Gensonnea.
8. novembra 1793, u Brumaireu, takođe, zaveo je u Protokol gospođu Roland, koja će prethodne noći zapisati: "Prirodo, raširi ruke! Bože pravde, primi me! U trideset devetoj godini!"
24. marta 1794, u Germinalu, dodao je Knjizi Heberta i devetnaest drugova. Popier nikad nije izašao na prozor da gleda tovarenje osuđenika u dvokolice, ne ode ni ovog puta, ali je u iskušenju bio. Od kada su, pevajući La Marseillaiseu, Federalci, koje su izvesni građani zvali „stubovima slobode i otadžbine" a izvesni „ološem što su ga ispovraćale robijašnice Genove i Sicilije", u Pariz ušli, takvu buku nije čuo. Narod je najbolje prijatelje u smrt ispraćao s većim oduševljenjem nego svog najvećeg zlotvora, Louisa XVI, kad su ulice ćutale i čuli se samo potmuli doboši Nacionalne garde.

5. aprila 1794, Germinala, jedanaest dana kasnije, upisa i najvećeg među njima, tvorca Tribunala koji ga je osudio, Georgesa Jacquesa Dantona. Danton je svoju sjajnu odbranu vikao u uši Pravdi. Ali revolucionarna Pravda nije bila slepa. Ona je videla neprijatelja. Ona je samo za njih bila gluva.

Ali, između 24. marta i 5. aprila godine 1794, u tih jedanaest dana, dogodio se u životu građanina Jean-Louisa Popiera preokret od nesagledivih posledica po njegovu sudbinu i ovu priču. Ispravnije je, u stvari, reći da se posledica preokreta ispoljila između Herbertovog i Dantonovog pogubljenja, a da se preokret zbivao postepeno, pošto je pojedena i svarena presuda piljara Moulina.
Izbor presude koja će se progutati nije uvek bio jednostavan. Ukoliko su upornije i okrutnije uništavani, neprijatelja je bilo sve više.
Kada su aristokrati istrebljeni ili emigrirali, neprijatelji se preseliše među građanstvo, pa potom i u narod odoše. Pod giljotinu stupiše seljaci, zanatlije, trgovkinje, sluge, kurve, pa i prosjaci. Njihovi zavrtnji nisu omogućavali spontan izbor. Sve su krivice izgledale i podjednako male, podjednako besmislene, podjednako nepravedne. Većina je imena dopuštala nadu da preživljavanje presude niko neće primetiti.

IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 3 4 ... 8
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 26. Nov 2024, 13:43:26
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.114 sec za 18 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.