Istina o prihvatanju sporazuma od strane Srba južno od Ibra:
9. мај 2013. 00:02

https://www.facebook.com/photo.php?v=440278942728350

Tamo gde ga očekuješ - nije !

--------------------------------------------------------

Još jedan pokušaj zaobilaženja cenzure u domaćim pisanim medijima :

Србија може тражити да Русија буде гарант неспровођења „Дачићевог споразума“



Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

Промене у међународној политици не би само отвориле косовско питање, већ још неколико нерешених питања на Балкану.

И Париско-дејтонски споразум и Охридски оквирни споразум су суштински документи о замрзавању конфликта.

Косовско питање би било отворено само у ширем контексту стварања новог безбедносног оквира на целом Полуострву.

Наравно, захтев Албанаца ће бити да се дозволи реализација њихове великодржавне идеје, на шта би Србија, да би заштитила сопствени положај, морала да тражи низ уступака око поделе КиМ (дакле, у игру улазе северна Метохија, источно Косово и екстериторијалне енклаве), уједињавање са Српском и концесије у саобраћајном повезивању са луком у Бару.

Једина гаранција безбедности пред проширивањем Албаније, за Србију је институционално-државно заокруживање српског етно-простора.

Замрзавање конфликта зато не представља „сукоб нових генерација“ Срба и Албанаца у будућности, већ само нове преговоре у новим, по Србију повољнијим околностима.

Насупрот томе, прихватање Споразума елиминише поделу као решење у будућности, јер се Србија одриче суверенитета над Косовом и Метохијом.

Многи ће ово пробати да оспоре са правно-формалне стране, позивајући се на Преамбулу (још увек непромењеног) Устава Републике Србије. Суштински међутим, повлачење институција Републике Србије представља управо одрицање од суверенитета на делу територије. У таквим околностима, максимум на који можемо рачунати у „преломном тренутку“ када долази до промене у светском политичком систему, јесте размена територија: северни део Косова за Бујановац и Прешево.

Ово је за Србију неповољно, јер нам слаби територијалну повезаност са долином Вардара и скопском агломерацијом, а такође, Србија се тиме одриче и коришћења територијалних коридора у источном делу Косова зарад јачања сопственог утицаја у Приштини.

Разменом се проблематизује и питање припајања Српске, јер би укупни положај Србије био слабији, па би и одговор на отварање геополитичког жаришта у Рашкој области био слабији. У случају размене о источном делу Косова и северној Метохији не треба ни трошити речи. Такође, ово ће бити само могуће уколико се српско становништво одржи у Северној Митровици. Уколико дође до масовног одсељавања, Србији се сужава простор за трампу (и своди се на Лепосавић и Ибарски Колашин где ће се Срби вероватно одржати у сваком случају).

Потпуним слабљењем јужног геополитичког вектора и стварањем Велике Албаније, у Србији ће ојачати средњоевропски геополитички вектор који је једносмеран и у модерној историји је служио само као проводник западних (или прецизније речено немачко-тевтонско-католичких) утицаја у Србији.

„Килавом трампом“ Србија се дугорочно увлачи у позицију чистог геополитичког објекта, услед чега ће српско питање у Црној Гори и БиХ бити решено само од себе, по инерцији.

ДРУГИ проблем који се јавља у оваквом развоју догађаја је што би Србија морала да постане чланица НАТО-а! Нормализација односа са тзв. Републиком Косово је увод у актуелизовање геополитичког жаришта у бујановачко-перешевској зони.

Албанци би били политички неписмени и глупи, кад не би у наредним годинама (деценијама!) користили Бујановац и Прешево за сваки уступак који им је потребан.

Пошто је НАТО већ у игри као некакав „усмени гарант“ спровођења Споразума на северу Косова, онда је НАТО и фактор сигурности бујановачко-прешевских Албанаца. Србија неће смети да предузме ниједну акцију у Бујановцу и Прешеву (институционалну, политичку, безбедносну) без сагласности НАТО. У таквим околностима, боље је бити у НАТО, него ван њега. Са друге стране, претерано фокусирање на Бујановац и Прешево ће оставити мало простора и времена за бављење осталим геополитичким жариштима: Рашком облашћу и Војводином. То је још један разлог за улазак у НАТО.

Чланство у НАТО значи реализацију већ описаног сценарија о увлачењу Србије у позицију чистог геополитичког објекта са пратећим последицама у Црној Гори и БиХ. Српско питање је за НАТО део проблема, а не део решења.

Србија је последња у низу балканских земаља чијим захтевима треба излазити у сусрет. Због тога би Србија скупо платила свој улазак у НАТО.

Поред свега, као и Бугари, Срби би морали да се ритуално одрекну симпатија према Русији. Ово би значило улазак Србије у друштво земља у којима ће бити изграђене инсталације за ракетне системе којима се геостратегијски ограђује Русија. Тиме се Србија уписује на списак приоритетних руских непријатеља. Али, ако је само то решење да се после признавања „Републике Косово“ сачува остатак земље и избегну драматичније последице, онда је и то некакво решење.

Истина, Србија би тако ушла у нови период који би по свему подсећао на времена „османлијске окупације“, али бисмо сами за то били криви.

Нека будуће генерације суде садашњим и окарактеришу данашње политичке потезе као: мудрост или глупост, последицу кратковидости или једино могуће решење…Суд историје је суров, али је увек правичан.

Због свега наведеног, отвара се и питање руског постављања око Споразума о нормализацији односа Србије и „Косова“.

Углавном из незваничних извора, већ се могло прочитати да је Русија непријатно изненађена оним што се десило. Решавање српског питања по већ описаном сценарију слаби Србију, оставља Балкан под потпуном контролом НАТО-а, па и реализација руских планова везаних за Јужни ток не може имати исти ефекат као што би био случај у другачијем развоју ситуације.

Руско „морање“ да се нешто предузме у овом тренутку проистиче из компатибилности „геополитичких интереса“.

Уколико изгуби свако упориште на Балкану, Русија преноси геополитичко тежиште у сопствени меки трбух – на сопствене јужне границе. То је увек тако било у последњих два века, па је теорија Николаја Данилевског једнако актуелна и данас, као и у времену када је писана.

Изгуравањем Србије са јужне стране и даљим геополитичким јачањем албанског фактора, као и уласка „остатка Србије“ у НАТО, Србија би у односу на Русију у најбољем случају заузела позицију коју већ има Бугарска. Дакле, долазили би на власт у Србији политичари попут Георгија Парванова, који би имали већег разумевања за одржавање веза са Москвом, али би спровођење договореног било тешко изводљиво и саботирано са свих страна.

У Москви постоји и прилично политичара који понављају како и Русији одговара да Србија уђе у ЕУ и који понављају да на Косову „Руси не могу бити већи Срби од Срба“.

Фјодор Лукјанов је тако изјавио како би признавање „Косова“ од стране Србије било и повољно за Русију, јер би онда Русија могла да покрене акцију легитимизације статуса Јужне Осетије и Абхазије (у изјави подгоричким Вјестима од 08. априла).

Ово подсећа на ставове Андреја Козирјева. Његове занимљиве анализе биле су језгровите и методолошки изграђене, само у основи проблематичне: он је полазио од претпоставке да са западне стране Русији не прети апсолутно ништа!

Даље српско попуштање на Косову управо значи проблематизовање позиције Јужне Осетије и Абхазије и појачава западне притиске да се врате под окриље Тбилисија. Једини „геополитички профит“ који би Русија могла да извуче из слабљења српске позиције, јесте да је на време „трампи“ за преузимање контроле над Грузијом, коју би усисала у ОДКБ. Тиме би осигурала своју кавкаску границу.

Међутим, ништа не указује да би САД на тако нешто могле пристати. Чак напротив, атлантистичке акције у Узбекистану и Азербејџану, вероватно као припрема за организовање неког устанка у Ирану који ће бити повод за оружану интервенцију нове „коалиције вољних“, указују да значај Грузије расте и да се САД неће тако лако помирити уколико, очекивано, њихов пулен Михаил Сакашвили буде поражен на предстојећим председничким изборима.

Русија је са формирањем постојеће владајуће већине у Србији повратила сопствени утицај који је копнио од 2010. године, али ово потенцијално опозиво признавање „Републике Косово“ једноставно тера Москву на убрзавање одређених активности.

Русија, наравно, има низ других ствари које представљају приоритете у њеној спољној политици. Међутим, све ово је битно подвући због две ствари.

Прво, на прсте једне руке се могу набројати земље западно од Русије, у којима је подршка даљем јачању укупних односа са Русијом на овако високом нивоу (у истраживањима спровођеним од 2007. године од 57 до чак 71% становника Србије је за унапређење односа са Русијом). У Србији се на изборима побеђује тако што се говори о чврстим везама са Русијом.

Чак је и најпрозападнији српски политичар у последњих пола века, бивши председник Борис Тадић, морао јавности да говори о четири стуба спољне политике и стратешком партнерству са Русијом.

Русија у Србији има широко отвроена врата и уколико на њих не уђе, питање је како ће то учинити у неким другим земљама. Србија је за Русију, у том смислу, велики тест.

И друго, теза како „Руси не могу бити већи Срби од Срба“ више се не може износити. Оно што се дешава у Србији, а поготово потписивање Бриселског споразума, нема везе са грађанима Србије, већ са политичким представницима који су подлегли притиску западних земаља, САД и Немачке пре свега.

Уколико настави са досадашњим постављањем, Русија ће свакоме ко то буде хтео, представљати параван за долазак на власт и испуњавање западних диктата.

И Русија може извршити сличан притисак и одложити примену парафираног Споразума. Тиме би и отворила простор да Србија у наредним месецима размисли о пуноправном чланству у ОДКБ што би водило ка замрзавању косовског конфликта и ојачало североисточни геополитички вектор међу Србима, али и осталим балканским православним народима.

Ако то не жели, то је право Русије, у складу са проценом њених званичника и њеним интересима. Само, тада поменуту тезу више званичници из Москве не треба ни да помињу. Она ће се излизати као и аустријска саопштења о подршци европским интеграцијама. Русија се може водити другачијим интересима и доносити другачије одлуке. Срби ће сами бити криви за положај у којем ће се наћи, ту нема дилеме. У таквом развоју ситуације службене активности српских званичника на Божић и Ускрс неће бити само непријатан „политички гаф“, већ подразумевајућа обавеза. Међутим, такво понашање је против елементарне (гео)политичке логике.

Како би то објаснио Никола Пашић, Русији се ситуација „наместила“.

Могуће је да званичној Москви одговара и додатно „загрејавање ситуације“ и да се ова српска сага о (не)примењивању Споразума продужи још неколико месеци. Лако је образложити како би руски утицај сваког месеца растао. Ипак, треба имати у виду да је тачка после које више нема повратка назад организовање локалних избора на северу Косова и потпуна легитимизација институција „Републике Косово“.

За своју „игру“ у Србији Русија има неколико месеци, све после тога се може подвести под пропуштене шансе са дугорочним последицама. Пре свега по Србију, али и по одржавање пристојног руског утицаја на Балкану.

И Русији и Србији је повод за ново постављање дала сама ЕУ. Предложени План о спровођењу Споразума, према аутору већ прозван „Ђентилинијев план“ уводи сасвим нове елементе у све о чему говоримо.

Како је то добро приметио Обрад Кесић, Споразумом о нормализацији односа Србија је прихватила да повуче своје институције са територије Косова и Метохије и то је њен велики, али једини уступак! Сада се Планом спровођења тражи да направи петнаест нових уступака. И свака од тих петнаест тачака је потенцијални услов који се мора испунити зарад добијања некаквог формалног уступка у процесу евроинтеграција.

Врхунац је успостављање трочланог надзорног органа који би чинили двојица премијера и баронеса Ештон. Ако случајно премијер Дачић и покуша нечему да се успротиви, да буде прегласан!

Тако Србија мора у потпуности да легитимизује накарадно спровођење лошег плана. Све ово треба имати у виду кад говоримо о референдуму. Крупан корак је начињен прихватањем Споразума. По свему, он се може поредити са уставним променама 1974.

Зато се и потенцијална предреферендумска расправа мора проширити: и што се тиче рокова за одржавањем референдума; и што се тиче тема о којима се мора расправљати.

А помињање Русије је у контексту распарава на тему: има ли Србија алтернативу. Да, Србија је има! И није само интерес Србије да се чвршће везује за Русију.

Постоје велики интереси руске стране, што посао стварања искреног и истинитог стратешког партнерства олакшава и убрзава. Такође, помињање Русије је неопходно и због још једне ствари. То може бити „српски кишобран“ у случају и да се не распише референдум.

Уколико владина политика не добије подршку на референдуму, Споразум би се морао поништити, потпис са њега повући, а вероватно би све водило ка расписивању нових избора.

Зашто би Александар Вучић све ово ризиковао? Један од првака СНС, председник општине Вождовац Драган Вуканић рече како од нас „траже да не будемо Срби. Треба сви да постанемо Немци. Је ли то циљ? Морају да схвате да се један народ са озбиљном историјом која је део европске историје не може избрисати. Отвараће се и друга питања. Ево већ је почело у Војводини…“ (у интервјуу Вечерњим новостима од 6. маја).

Паметно збори председник Вуканић, али онда остаје питање како може бранити одлуку о спровођењу Споразума. Тога је свесно и руководство СНС.

Подршка коју добијају по „страначкој дубини“ је формална, није суштинска и све ово их може коштати пуно. Поготово кад се отпочне са применом решења.

Уколико желе да избегну неповољан развој ситуације и по земљу и по себе, могу тражити да Русија буде гарант неспровођења Споразума.

Споразум је потписан, и млеко је просуто, али још увек крчаг није разбијен. Нека се одржи у нашим рукама, па ћемо га полако пунити.

Не би ово био први договор на Балкану који није спроведен. Колико само одредаба Резолуције 1244 или Париско-дејтонског споразума није спроведено!

Према томе, нека Албанци заједно са западним пријатељима тумаче Споразум како они хоће, Србија уз подршку Русије може тумачити како ми то хоћемо. Наставићемо да живимо у „паралелној реалности“, суштински уводити косовско питање у режим замрзнутог конфликта и спречавати отварање осталих геополитичких жаришта на својој територији.

ЕУ сада има формални основ да настави са процесом евроинтеграција тзв. Републике Косово, што је огроман уступак на који би Србија требало стално да указује кад јој неко из Брисела припрети неким неповољним одлукама.

У таквој ситуацији, Србија би још могла и да помене да ће повући свој потпис уколико се настави уцењивање од стране ЕУ. Само, требало би Србија да има кадро руководство да такву политику припреми и оствари. А да ли га има?

То ће показати наредне недеље.

Зависиће пуно и од тога колики притисак буду српски политичари трпели од стране противника Споразума, како се одрже косовски Срби, али и какве процене буде имала Русија.

Камерон Мантер: Како смо заврбовали Ивицу Дачића
Објављено 15.09.2012 у 10:20


Бивши амерички амбасадор у Србији, Камерон Мантер, пише како је заврбован Ивица Дачић, и како су од њега преко ноћи направили европејца.

Мантер у књизи “Друга америчка армија – служење САД у иностранству и дипломатија 21. века” наводи да је врбовање Дачића између осталог, била освета Војиславу Коштуници за кога тврди да је организовао напад на америчку амбасаду 2008. године.

Мантер наводи да је утврдио да је кључ за слабљење Коштуничиних шанси за реизбор било одузимање подршке Социјалистичке партије Србије, коју је преузео Ивица Дачић.

“Преокренули смо га и од њега направили проевропљанина. Нисмо га платили, само смо га убедили. Оно што нам је заиста требало је међународни легитимитет. Испословали смо да Хозе Луис Запатеро, тадашњи шпански премијер и Јоргос Папандеру, будући премијер Грчке који су у то време водили Социјалистичку интернационалу, позову Дачића у посету током које се јело и пило. Рекли су му да ће му одобрити улазак у социјалистичку интернационалу уколико се прикључи проевропским снагама, што је он и учинио. Забио је нож Коштуници у леђа.” – наводи Мантер.

http://www.srbel.net/2012/09/15/kameron-manter-kako-smo-zavrbovali-ivicu-dacica/

Naravno da može. A ko će to od Rusije da traži? Da probamo poimence...

Srbija će dobiti datum ako primeni sporazum

Usvajanje jasnog i pouzdanog plana primene sporazuma Beograda i Prištine i početak njegove primene na terenu, ali i postizanje sporazuma o telekomunikacijama i energetici, uz pomake u reformama sudstva i borbi protiv korupcije, ojačaće šanse Srbije da u junu dobije datum za početak pregovora sa EU.

Ovako je juče za “Blic” ambasador EU u Beogradu Vensan Dežer opisao uslove koje Srbija još treba da ispuni. Jer, nije tajna da i posle postizanja briselskog sporazuma o normalizaciji pojedine zemlje smatraju da nije dovoljno učinjeno. Pitanje je da li će i početak primene sporazuma biti dovoljno ubedljiv za Nemačku i zemlje koje se obično kriju iza nje, da otvori pregovore o članstvu.

Ambasador Dežer podseća da se u izveštaju Evropske komisije i u izveštaju Ketrin Ešton pominje potreba implementacije, ali i postizanje sporazuma o telekomunikacijama i energetici.

- Pojedine zemlje već sledeće nedelje moraju da počnu raspravu o tome u svojim parlamentima i što pre se primete pomaci na polju postizanja dogovora oko plana biće bolje. Slučaj Srbije će biti ojačan ako sve to bude postignuto, mada je već veoma jak s obzirom na to da je postignut sporazum o normalizaciji - kaže Dežer.
Ambasador priznaje da nema garancija da će Srbija dobiti datum, ali ako budu ispunjeni svi elementi koji se pominju u izveštaju Evropske komisije onda će, kaže, “debata u skupštinama i vladama zemalja članica EU biti sadržajna”.

- Ne treba zanemariti ni deo sa reformama, posebno u pravosuđu i borbi protiv korupcije. Sve to može da ojača poziciju Srbije za dobijanje datuma - rekao je ambasador EU za “Blic”.

Predsednica skupštinskog Odbora za evropske integracije Milica Delević izjavila je da se Srbija može nadati početku pregovora o članstvu u EU u skorije vreme, uz uslov da se naprave prvi koraci ka primeni briselskog sporazuma.

- Srbija je danas dosta bliže EU jer je od 2012. i dobijanja mišljenja EK došla u mogućnost da otvori pregovore kada ostvari normalizaciju odnosa sa Prištinom. Potpisivanjem ovog sporazuma taj veliki korak je i napravljen, tako da mi se čini da se, uz uslov da se naprave prvi koraci ka primeni sporazuma, možemo nadati početku pregovora u skorije vreme - rekla je Delevićeva.

Velika su očekivanja i od posete Kosovu potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića u nedelju. Vučić će tada u Leposaviću, sa odbornicima skupština opština, ali i u neposrednom razgovoru sa građanima probati da dobije njihov pristanak. Nezvanično je najavljeno da je novi sastanak premijera Ivice Dačića i Hašima Tačija moguć 21. maja u Briselu.
 
Đurić: Odmah nastaviti razgovor

Šef beogradskog pregovaračkog tima i savetnik predsednika Srbije Marko Đurić pozvao je prištinski tim da se odmah nastavi razgovor o primeni briselskog sporazuma. “Mi njih pozivamo da nastavimo ovaj dijalog bilo kada, odmah, na bilo kom mestu koje njima odgovora”, rekao je Đurić za B92. Đurić je dodao da se čini da je za prištinsku stranu tema nadleženosti zajednice srpskih opština koju su prihvatili u sporazumu “nešto što je na njihovoj unutrašnjoj političkoj sceni izazovno i neprijatno”.


Izvor: Blic

File: Ključna primena sporazuma

Beograd -- Štefan File izjavio za Radio Slobodnu Evropu da je usvajanje plana za primenu Briselskog sporazuma veoma važani za dalje korake Srbije u EU integracijama.

Mi od početka samo pomažemo, ali Beograd i Priština su stvarni vlasnici ovog procesa, kazao je evropski komesar za proširenje File u intervjuu RFERL, govoreći o dijalogu koji je 19. aprila rezultirao parafiranjem sporazuma o normalizaciji, za koji je rekao da je prilično sadržajan.

EU sada želi, dodao je on, da pomogne da se, uprkos neslaganjima oko implementacije, sporazum i sprovede.

Plan implementacije je izuzetno važan kao što je i važno da Beograd i Pristina počnu sa implementacijom, rekao je File i podsetio da je to od posebne važnosti za Beograd, jer će zemlje članice EU krajem juna odlučivati o početku pregovora o članstvu sa Srbijom.

On je rekao da je za zemlje članice, koje će o pregovorima odlučivati konsenzusom, veoma važno da se usvoji plan i učine prvi koraci u primeni sporazuma.

Komesar je na pitanje da li se uskoro može očekivati da članice EU koje nisu priznale Kosovo to uskoro učine rekao da ovu odluku treba prepustiti tim državama.

File je odbio da spekuliše kada bi Srbija mogla da postane punopravna članica EU rečima da nema kristalnu kuglu, ali je podsetio da je od zahteva za članstvom do prijema u EU Hrvatskoj trebalo više od 10 godina.

Sa jedne strane imate administraciju u Srbiji koja je veoma poznata po svojoj efikasnosti, a sa druge strane posao oko priključenja postaje
sve zahtevniji, ukazao je komesar, dodajući da nije reč o promeni pravila igre, nego o zahtevu da se postojeća pravila striktno poštuju.

Govoreći o Bosni i Hercegovini, File je rekao da se ta zemlja nalazi u kritičnoj fazi za nastavak evropskih integracijama, a da je ključ u rukama tamnošnjih političara. Oni moraju da napuste svoje uske političke interese i da shvate da je ono što će ih pokrenuti i dovesti do evropske integracije jeste primena presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Sejdić-Finci, rekao je komesar.

Komesar je izrazio zabrinutost i u vezi sa šansama Makedonije da ovog juna počne pregovore o pridruživanju, ne samo zbog spora sa Grčkom oko imena, već i zbog zastoja u procesu reformi.

File je na kraju intervjua za RFERL istakao da je činjenica da Hrvatska ove godine pristupa EU, dok još osam zemalja stremi ka istom cilju,
dokaz da kriza nije uzdrmala temelje evropskog projekta. Mi imamo probleme i bavimo se njima, ali smo daleko od raspuštanja, naglasio je File i dodao da je EU jedan od najuspešnijih mirovnih projekata u istoriji, te da je sa razlogom dobitnik Nobelove nagrade za mir.


Izvor: B92

Okupljeni skandiraju "Izdaja!", "Dačiću p..., Kosovo si izd‘o"....

Ово није у реду...Вучић све работа а Дачићу пукне пичка 

Dežer:Dačić i Tači su već potpisali

Beograd -- Premijeri Dačić i Tači na predstojećem sastanku u Briselu neće potpisati sporazum o normalizaciji odnosa, "jer je to već učinjeno u aprilu", kaže Vensan Dežer.

Šef Delegacije EU Vensan Dežer je izrazio nadu da će timovi za primenu briselskog sporazuma uspeti da se dogovore, jer bi, u protivnom, to značilo da mora ponovo da se pregovora na političkom novou.

Dežer je pohvalio Vladu Srbije što preduzima konkretne mere na primeni postignutog sporazuma.

"Premijeri ne treba da razmatraju detalje i nadam se da će timovi u Briselu uspeti da postignu dogovor o primeni postignutog sporazuma", rekao je Dežer tokom debate "Evropske šanse Srbije i Balkana".

Na pitanje Tanjuga da prokomenatriše pisanje medija da će Dačić i Tači na predstojećem sastanku u Briselu potpisati sporazum o normalizaciji odnosa, Dežer je odgovorio:

"Sporazum je već potpisan, sada je bitna njegova primena i dve strane moraju da se dogovore oko toga. Trenutno nema jasnog dogovora između Beograda i Prištine kako da se sporazum sprovede na terenu."

On nije mogao da potvrdi da li će naredni susret Dačića i Tačija biti održan 21. maja, ali je rekao da smatra da do sastanka ima mesta za napredak.

"Trenutno se vode intenzivni razgovori u Briselu i mislim da će dve strane uspeti da se dogovore i oko stvari kao što su oficiri za vezu u Beogradu i Prištini", dodao je on.

Dežer je izrazio nadu da će Srbija dobiti datum za početak pristupnih pregovora sa EU krajem juna.

"Nadam se da ćemo nekoliko dana pre 1. jula imati dobre vesti za Srbiju", istakao je Dežer . On je ponovio da EU ne želi da nameće rešenje i da Beograd i Priština treba da pronađu održivo rešenje za dobrobit ljudi koji žive na Kosovu.

"Od izuzetnog značaja je da se između Beograda i Prištine normalizuju odnosi. Vi imate trgovinsku saradnju sa Kosovom što je za pohvalu u odnosu na vreme kada je trajao embargo na protok robe ka Kosovu", zaključio je Dežer.

Izvor: B92