Манастир Ђурђеви ступови, мушки манастир

Оснивање манастира

Србија је у средњем вијеку била једна од најразвијенијих земаља у Европи, а Жупа будимљанска једна од најразвијенијих области срењовјековне Србије.

Своју задужбину Ђурђеве Ступове подигао је Господар Будимља, жупан Стефан Првослав, син Великог жупана Тихомира, а синовац Немањин 1213. године.

У Манастиру, његовој задужбини, на десној страни наоса налази се његов гроб, над којим стоји запис: "Жупан Првослав, син великога жупана Тихомира, синовац светога Симеона Немање и ктитор места сегов".

Ктитор је преминуо 6. јануара 1244. године (1174-1244).

Манастир је подигнут на лијевој страни Лима, под Растовцем, на заравни која се зове Ступови, одмах изнад ријеке понорнице гдје извире кристално чиста студена вода.
 

Архитектура манастира

Свако архитектонско рјешење бива подложно и жељама ктитора, па и ово. Марко Цемовић у то вријеме пише: "За време Немањића Будимља је била важан културни и политички центар. У њој је живио и сигурно из ње управљао делом Немањића државе један од синоваца Стефана Немање (Првослав), а Свети Сава у свом првом уређењу српске цркве у Будимљи назначује епископа Неофита. Првослав је и свој вечни боравак предвидео у Манастиру. Да му не би понорница кадгод кости узнемирила, он је дубоко у земљи озидао камене сводове и регулисао понорницу, па је онда над њом сазидао вечну кућу Ђурђеве Ступове и у њима сахрањен!"

Црква је једнобродна грађевина са главним улазом на западној и полукружном апсидом на источној страни. Црква и прва припрата су подигнуте у првој половини XIII вијека. Тачно вријеме подизања припрата остало је непознато. У Комплексу манастира запажају се три грађевинске фазе. Спољне површине зидова добро су рађене, од камених квадера, који су постављени у водоравне редове, и то се смјењује у неправилном ритму, редови тамније сиге и свјетлијег тврђег камена, по чему би се рекло да су у обради фасада тражени ефекти полихромије.

У грађевинском погледу црква припада архитектури, каква се дотле развијала у Приморју у XI и XII вијеку. То доказује њен тип базилике са нишама изнутра у бочним зидовима и појачавајућим лицима полуобличастог свода, који полазе са наспрамних пиластра, између ових ниша. То доказује и начин на који је купола дигнута између ова два појачавајућа лука, без коцкастога постоља изнад крова.

Уз првобитну цркву је прво дозидана једна припрата, фланкирана са двије куле, као код цркава: Св. Николе у Топлици, Ђурђевих Ступова у Расу и Св. Петра на Лиму и љетопис биљежи: "Црква Св. Георгија од два ступа у Будимљи", а испред ове президана је доцније и спољна припрата.
 

Фрескопис манастира

Фрескописац катедралног манастира "Ђурђеви Ступови" био је даровити сликар "али су све фреске у љутим ранама, непреболним ранама. Ја мислим да су све врсте ватреног оружја пробане у стрељању анђелских и других светих ликова по сводовима манастира и очи, нарочито очи, и други делови фресака падали су заједно са деловима малтера" (Марко Цемовић).

Манастир је био мета вјежбању турских тобџија са артиљеријског утврђења на Јасиковцу. Манастир је разаран и у Првом свјетском рату од стране Аустро-угара, кад су га претворили у коњушницу, а касније у кухињу и спаваону, што је за ионако уништене фреске било погубно.

Међутим, и поред свега тога, дјелови фресака су сачувани до данас. На њима се препознаје рука дечанских мајстора, поријеклом из которске школе сликања гдје је насликан сав циклус монолога, илустрованог црквеног календара, по дечанском узору. Претпоставља се да је тај фрескопис урађен још за живота Стефана Уроша IV Цара Душана. Фрескопис у другој припрати могао би бити дјело Страхиње Будимљанина.
 

Историјат манастира

Велика је заслуга катедралног манастира Ђурђеви Ступови у очувању националне свијести, јединства српског народа и ширењу културе на овим просторима.

Писац историје Срба, Константин Јиричек наводи: "Даље, уз реку (Лим) била је епископија Будимљанска код манастира Св. Ђорђе на Лиму (код Берана): она се спомиње и у немањићко и у турско доба, и пуки је случај да о њој немамо никаквих вести из XV века".

У Будимљанској жупи није било села да није имало макар једну цркву, зато се и каже "да је стожер Рашкој земљи и китна јој перјаница", као и на читавом простору Васојевића гдје је забиљежено да је било преко 80 цркава и 6 манастира.

Године 1219. у Ђурђевим Ступовима је Свети Сава основао једну од првих седам епископија – четврту по реду, о чему се у запису каже: "Четвртаго владику постави Свети Саво у Будимљу у храм Светога Георгија".

Захваљујући улози Будимљанске епархије, све до половине XVII вијека на овим просторима није било исламизирања становништва. Послије убиства митрополита Пајсија Будимљанина гаси се Будимљанска митрополија.

Манастир је паљен пет пута, што значи да је он, како народ зна да каже "Манастир мученик". Први пут је манастир запаљен 1738. године и запалио га је потурчењак Црнојевића Махмуд-паша. Други пут Ђулбег Шабанагић и Хасан Хот 1825. године. Трећи пут Дервиш-паша 1862. године. Четврти пут догодило се то на Преображење Господње 1875. године. Када су 1898. године поново хтјели да запале манастир, народ је устао у одбрану. Овога пута су одлучили, или да одбране манастир или да изгоре у њему.

У манастир су се затворили:
• Вуковић Маријан, главар
• Бојовић Ђорђије, учитељ
• Поповић Максим, свештеник
• Цемовић Анто, народни првак
• Јоксимовић Вукосав, народни првак
• Саичић Тодор, народни првак
• Бојовић Вукота, Беране
• Миковић Периша, Буче
• Вуковић Вукајло, Буче
• Шћекић Миљан, Горња села
• Дабетић Томо, Будимља
• Дошљак Васо, Велиђе
• Дошљак Панто, Велиђе
• Шћекић Радомир, Горња села
• Пешић Томаш, Горња села
• Обрадовић Баћко, Горња села
• Добрашиновић Голуб, главар
• Поповић-Пешић Томаш, главар
• Весковић Зарија, Беране Раичевић Иван, Трепча
• Шћекић Новак, Горња села
• Премовић Иван, Беране
• Пипер Радош, Берансело
• Лончар Јанићије, Берансело
• Бојичић Мушо, Будимља
• Лабовић Периша, Будимља
• Обрадовић Зарија, Горња села
• Раичевић Богдан, Горња села

Међу заточеницима, види се да је био и поп Максим Поповић, звани Лужац који је све заточенике исповиједио, како се то у предсмртном часу чини, и заједно са њима остао унутра да бране манастир. Поп Максим, са епитрахиљем о врату, камилавком на глави и сребрним крстом у десној руци, а путиром светог причешћа у лијевој руци, обратио се заточеницима:
"Бранећи свете Ђурђеве Ступове, браните и своју отаџбину, своју вјеру, и животе своје, и својијех, и аманет и образ отачески, и у том циљу, ако буде суђено да ова светиња и по пети пут буде горела, ријешисмо да и ми са њом у њој изгоримо и пођемо Богу на истину, и сад, браћо, прије овога светога причешћа тражим да се сви исповиједите; да ли је ко од вас увриједио родитеља, или брата, или пред невољником затворио врата, нејака увриједио, вјеру погазио, криво се клео, или се такао камена међаша... Јер, не признати гријех и не покајати се, није мањи гријех од гријеха чина против божје воље"...

Исповиједници су скинутих капа стајали један за другим у ред, крстећи се примали предсмртно свето причешће, љубећи крст и руку свештеника. Манастир је тада одбрањен.

Пети пут је манастир горио 1912. године, непосредно уочи Првог балканског рата. Манастиру ни касније нијесу дали мира нити смирка. Ипак, манастир је обновљен 1925. године. Урађен је нови иконостас којег је поклонио игуман Јосиф Лекић 1927. године. Послије Другог свјетског рата манастир је доживљавао судбину осталих светилишта.

Манастир јe надживио сваку невољу, није се предавао. Под његовим сводовима одржавани су зборови и сабори, договарани устанци и буне, проглашавана независност Васојевићке кнежевине и донесена одлука о уједињењу са Црном Гором 1857. године.

Манастиру су чињене посјете и поклони. Кнез Никола Васојевић је 1828. године поклонио манастиру Еванђеље у сребрним, златом опточеним корицама; архимандрит Данило Радуловић је из својих средстава уочи Првог Балканског рата купио 20 рала земље и поклонио их манастиру и подигао манастирски конак; игуман Јосиф Лекић је 1927. године поклонио манастиру црквено звоно...
 

Манастир данас

Од 2001. године, манастир је сједиште Епархије будимљанско-никшићке. По устројству је мушки општежитељни манастир.

Црква је посвећена Св. великомученику Георгију.

Намјесник: протосинђел Данило (Трпчевски).

Контакт:
84300 Беране, тел/факс: 051/246-473
е-mail: djurdjevistupovi@t-com.me




Преузето са: Епархија.ме

Манастир Жупа никшићка, женски манастир

Храм је посвећен Св. апостолу Луки. По старом предању манастир је основала унука Вукана Немањића у XIII вијеку. Највише података о монашком животу имамо из XVII и XVIII вијека. Страдао од Турака 1853. године. Ктиторством књаза Николе (подигао га за душу своме стрицу књазу Данилу) обновљен 1881. године.

Садашње сестринство је у манастиру од 1997. године.



Настојатељица је игуманија Ефимија (Никчевић).

Контакт:
телефон: 040/250-751

Преузето са: Епархија.ме

Манастир Заграђе

Храм је посвећен Св. Јовану Крститељу и потиче из XV вијека. Задужбина је Херцега Стефана Вукчића Косаче.

На брду изнад манастира налазе се остаци Соко Града, Херцегове престонице, а у Шћепан Пољу испред манастира, налазе се темељи цркве "Шћепанице" посвећене Св. архиђакону Стефану, задужбина Сандаља Хранића, такође из XV вијека.



Настојатељ: јеромонах Лазар (Стојковић).

Контакт:
телефон: 063/218-573

Преузето са: Епархија.ме

Манастир Калудра, стари манастир у обнови

Манастир је посвећен Св. апостолу Луки и подигнут је у вријеме Немањића. Запустио је половином XVIII вијека.

У току 2000. и 2001. године обновљена је и фрескописана манастирска црква, и подигнут нови конак трудом и средствима новог ктитора Господина Вељка Ралевића. Манастир је освештао Његова Светост Патријарх српски Господин Павле са још седам Архијереја 28. октобра 2001. године.



Преузето са: Епархија.ме

Манастир Кичава

Кичава је једно од најстаријих насеља у бјелопољском крају. Налази се у сјевероисточном дијелу бјелопољског краја. Први пут се помиње 1253. године у повељи краља Уроша који је Богородичиној цркви у Бистрици (Вољавац) даровао цркву и баштину у Кичави. У Ридовима, поред Кичавске ријеке налазе се остаци манастира Кладник са црквом Светог Николе.

Поред манастирске цркве налази се извор са пијаћом водом. Мјештани ову црквину сматрају великом светињом. Манастир и црква су порушени почетком 19. вијека. Изнад засеока Бреза на старом путу, по предању мјештана, некада је постојала црква поред које се налазило караванско станиште. Непосредно уз цркву налазила се и царина гдје се царинила роба коју су прегонили каравани.

Преузето са: Епархија.ме

Манастир Косијерево, мушки манастир

Манастирска црква посвећена Рождеству Пресвете Богородице подигнута је у првој половини XIV вијека. Године 1807. Турци су порушили манастир, а обновљен је 1817. године трудом хаџи Дионисија (Добрићевца).

Због изградње вјештачког језера 1966. године, премјештен је са првобитне локације (лијева обала Требишњице) у Петровиће (Бањани) 1979. године.

У овом су манастиру од 1884. до 1920. године боравиле мошти Св. Арсенија Сремца, другог архиепископа српског када су и пренијете у манастир Ждребаоник. Сада се у манастиру налази стопало Св. апостола Луке.



Настојатељ је јеромонах Арсеније (Самарџић).

Kонтакт телефон: 069/242-022

Преузето са: Епархија.ме

Манастир Мајсторовина, стари манастир у обнови

На десној обали Бистрице на уздигнутој заравни, низводно око један километар од њеног извора налази се манастир Мајсторовина са храмом посвећеним Светој Тројици. У натпису над улазним вратима манастира Свете Тројице који се очувао до 1926. године види се, да је манастир сазидан у вријеме Првог патријарха српског Јоаникија у 14 вијеку. Манастир се у литератури често помиње као манастир Равна Ријека. Често се помиње у периоду од 14. до 17. вијека. У средњем вијеку манастир је посједовао земљиште на коме се данас налази истоимено село Мајсторовина. О томе свједоче и називи шума: Калуђерски до, Попово прло, Манастирски станови.

По једном запису из 1649. године манастир Мајсторовина је запао у тешкоће, а књиге и црквене реликвије привремено су пренешене у манастир Добриловину. У манастиру Пакра чува се сребром оковано Јеванђеље манастира Свете Тројице из 1661. године.



Настојатељ је архимандрит Јоаникије (Зиндовић).

Контакт:
телефн: 069/572-055

Преузето са: Епархија.ме

Манастир Никољац

Посвећен Св. Николи, по предању је задужбина Немањића. Често се спомиње у XVI вијеку. Живописан је 1570. године, а обновљен 1688. године. Чува драгоцјене рукописе и књиге из прошлости, како свог, тако и оближњих манастира.



Временом је претворен у парохијску цркву. Старјешина храма је бјелопољски протојереј Мираш Богавац.

Преузето са: Епархија.ме

Манастир Пива, мушки манастир

Манастирска црква Успења Пресвете Богородице подигнута је између 1573-1586. године од стране Митрополита херцеговачког Саватија Соколовића, потоњег Патријарха српског.

Пренешен је 1982. године због изградње хидроцентрале на Пиви, на 2 км удаљености од првобитног положаја. Са зидова храма скинуто је и поново враћено 1260 квадратних метара живописа.



Црква је тробродна грађевина са надвишеним средњим бродом, без куполе.

Главни дио храма живописали су грчки анонимни сликари између 1604. и 1606. године. Горње зоне припрате осликао је поп Страхиња из Будимља, који је на најистакнутијем мјесту осликао Акатист Пресветој Богородици. Доње зоне су дјело префињеног сликара Јована, који се до скора помињао као Козма, настале 1626. године. Исти сликар је израдио и већину икона на позлаћеном, богато изрезбареном иконостасу. Престоне иконе Пресвете Богородице, Господа Исуса Христа и Успења Пресвете Богородице урадио је сликар Лонгин.

По богатству обредних предмета и рукописних и штампаних богослужбених књига, чувена је манастирска ризница у којој се налазе: "Псалтир" Ђурђа Црнојевића из 1495. године; омофор Саватија Соколовића из 1568. године...

У манастиру се чувају мошти Светог краља Уроша, дијелови моштију Светог Григорија Јерменског, Светог Григорија Богослова и Светог Свештеномученика Елефтерија као и дијелови моштију 11 непознатих светитеља.



Настојатељ манастира је јеромонах Јефтимије (Шкулетић).

Контакт телефони: 040/271-916, факс: 040/271-918

Преузето са: Епархија.ме

Манастир Подврх, стари манастир у обнови

Подврх се налази у близини Бијелог Поља, на удаљености од око 25 километара, поред извора ријеке Бистрице.

Како се из натписа на каменој плочи над главним улазом види, црква је сазидана 1606. године у вријеме архиепископа пећког Јована.

Живопис је осликао је 1613/14. године Поп Страхиња из Будимља. Фреске из Подврха спадају у Страхињина зрелија дјела и представљају најбоље очуван, до сада познат, Страхињин потписан рад.

Иконе изузетне љепоте сликао је Јован звани Козма и његов помоћник Радул.

Септембра 1960. године, поред осталих рукописа пронађено је Дивошево јевенђеље, настало око 1330. године, које се одваја љепотом сликаног украса, па као такво, данас представља главни ћирилски споменик босанских пергаментних рукописа XIV вијека.

У цркви се чува и дио моштију св. свештеномученика Харалампија.



Настојатељ манастира је јеромонах Дамаскин (Ракић).

Контакт:
телефон: 069/518-653

Преузето са: Епархија.ме