Манастир Стањевићи, мушки манастир

Храм Свете Тројице. Зачеци овога манастира везани су за име деспота Стефана Лазаревића. Војвода овога деспота Ђурађ Ћурашев Црнојевић (дјед Ивана Црнојевића), господар Грбља и Светомихољске метохије, подигао је на мјесту данашњег манастира дворац а на брду Ђурђевцу војно утврђење са храмом Св.Георгија. После похаре Цетиња 1714. г. (Нуман паша Ћуприлић), владика Данило прелази у Стањевиће (тадашњу млетачку територију). По по вратку из Русије од средстава тамо добијених саградио је цркву Св. Тројице а некадашњи дворац Црнојевића обновио и претворио у манастирски конак 1724. г. После његовог повратка на Цетиње извјестан број монаха остаје у Стањевићима. Извјесне поправке и доградњу манастирског комплекса врши митрополит Сава Петровић. Он је ту 1780. г. отворио свештеничку школу коју је похађао Свети Петар Цетињски. Први писани закон за Црну Гору и Брда (после Душановог законика)  1798. г. написан је и озваничен управо овдје. Године 1839. Стањевићи су уступљени Аустрији и од тада почиње процес њиховог руинирања. Године 1994. године пробијен је колски пут, и започета обнова манастирског комплекса.

Настојатељ: јеромонах Јефрем Дабановић, тел. 041.762.042 (рођ. 27.10.1974.г. у Подгорици, завршио Богословију Св. Петра Цетињског, замонашен 10.2.1996.г., ркп. у чин ђакона на Недељу мироносица 1997.г., a y чин презвитера 28.8.2000.г. Настојатељ манастира Стањевића од новембра 2004. г.

Братство: јерођакон Никон Кокотовић, монаси: Игнатије Мијовић, Данило Бабић и Јован Шљиванчанин






Преузето са: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Старчева Горица, мушки манастир

Манастир Старчево налази се на Страчевој Горици острву поред западне обале предивног и пребогатог Скадарског језера. Овај манастир према писаним документима је настарији манастирски комплекс на острвима Скадарског језера, црква, тј. манастирска цјелина се помиње 1378 године.

Оснивање манастира везује се са старца Макарија, исахисте и угледног духовника, који је као испосник живио на острву, по коме је острво и добило име. Манастир је припадао династији Балшића. Претпоставља се да је јоч 1540 године на острву било калуђера, почто је те године на њему по својој жељи испред храма сахрањен познати штампар Божидар Вуковић Подгоричанин са својом женом.

Манастир је у средњем вијеку постао један од већих преписивачких центара, а оствро је касније постало турски посјед. Манастир је имао скрипториј из кога су сачувана два рукописа. Јеванђеље, које се чува у библиотеци Маркијани у Венецији, веома је битан документ тог периода.

Комплекс манастира састоји се из цркве посвећене Успењу Богородице, зграда конака, помоћних објеката, и великог оградног зида са монументалном капијом од које пут води ка малој ували на југоситочном дијелу острва. Зидови око манастира су овдје сачувани у много мањој мјери него на Манастиру Ком, али за разлику од Беске, они су ипак били нека врста утврђења.





Преузето са: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Ћелија Пиперска, женски манастир

Налази се недалеко од Подгорице, на неких петнаестак километара удаљености, и због чињенице да се налази на узвишењу опасан је великим зидом због чега више подсјећа на неки средњевјековни утврђени град него на манастир. Подигао га је Свети Стефан Пиперски 1637 године. Манастирска црква је посвећена Рођену Пресвете Богородице и направљена је од камена. Овај манастир је виша пута рушен и обнављан и од 1994 године има данашњи изглед. Има конак и помоћне просторије, а мошти светог Стефана почивају у цркви Рођења Пресвете Богородице.







Преузето са: Митрополија црногорско-приморска

Цетињски манастир, мушки манастир

Цетињски манастир, као что му и само име говори, налази се у престоном црногорском граду - Цетињу. Он је задужбина Ивана Црнојевића, који је био владар државе Зете крајем XВ вијека. У последњих 500 година овај манастир је био сједиште свих црногорских митрополита. Од самог почетка постојања за њега се везују арихјереји – епископи и митрополити, те се сматра највећим центром црногорског образовања и културе током протеклих вијекова.
Стари манастир је подигао Иван Црнојевић још 1484 године на локалитету који се зове “Ципур” (од грцког кипурион што знаци дивна баста), а манастир је сручен 1692 године током једног од упада Сулејмана Бусатлије на Цетиње, те о његовом тадачњем изгледу постоје два свједочанства: Гравуре из цетињског Октоиха, и један план млетачког инжењера Барбиериа. Манастир је почетком XВИИИ вијека обновио црногорски митрополит Данило Петровић. Умјесто да се обнови стари манастир, подигнут је нови на мјесту дворца Ивана Црнојевића, при чему су са старог манастира пренешени ктиторски натпис који се налази изнад узланих врата храма као и грб Црнојевића који је узидан у спољашњу страну олтарске апсиде. По реконструкцији манастирски комплекс је заузимао површину од 1400 метара квадратних. Био је опкољен рововима испуњеним водом и одбрамбеним зидом са 62 пушкарнице. Унутар зидина простирали су се конаци, мања црква Светог Петра и велика базилика Свете Богородице. Више пута дорађиван и адаптиран садашњи изглед добија од 1925 до 1927 године. Језгро цини црква Рођења Богородице. У њој је смјештен кивот Светог Петра Цетињског по коме је манастир и добио име.

У манастиру се чувају рука Светог Јована Крститеља, мошти и Светог Петра Цетињског,Честица Часног Крста, као и дио моштију Светог Теодора Стратилана чиме је и сам манастир једна од најбогатијих ризница хришћанског свијета. Изнад манастира се налази скит Светог Јована Крститеља који је саграђен 1997 године. У припреми је изградња храма Светог Јована Крститеља на том мјесту у част светитељеве десне руке која се чува у манастиру.
Прва основна и средња школа у Црној Гори оформљене су у манастиру. Петар ИИ Петровић Његош (1813 – 1851), најпознатији црногорски владар и пјесник је у манастиру водио штампарију као и ковачницу за ковање новца. Цетињски манастир је служио и као маузолеј династији Петровића, а у њему су сахрањени принц Данило Петровић, његова жена Даринка, кћерка Олга, као и велики војвода Мирко Петровић, владика Сава Петровић и многи други.







Преузето са: Митрополија црногорско-приморска

---

~ Епархија будимљанско-никшићка ~

---

Историјат

Настанак - Будимљанска епископија и митрополија

Будимљанска епископија је једна од првобитних епархија средњовековне српске цркве, будући да је основана 1219. године на сабору у манастиру Жичи. Сједиште епископије од њеног оснивања било је у манастиру Светог Георгија, тј. у Ђурђевим ступовима у Беранама, задужбини Првослава, сина великог жупана Тихомира, најстаријег брата Немањиног. Из тог времена је сачуван и запис који гласи „четвртога владику постави Свети Саво у Будимљи у Храм Светог Георгија“. Будимљанска епископија је у 15. вијеку подигнута на степен митрополије, па су поред имена будимљанских епископа сачувана имена и 9 митрополита будимљанских: Василије, Макарије I, Макарије II, Генадије, Сава, Герасим, Григорије, Јефтимије и Пајсије.

Духовни живот Будимљанске митрополије био је веома жив у раздобљу од 13. до 17. вијека. Културни живот посебно ће бити жив у манастиру Шудикови, који је био саборна црква и тако ће остати све до рушења овог манастира 1738. године. У Шудикови је 1648. године одржан црквени сабор на коме је донесена одлука о дизању устанка против турске власти. Турци су након сазнања о припремању устанка митрополита будимљанског Пајсија живог одрали.

У манастиру Шудикови настао један од најстаријих писаних споменика из ових крајева, Зборник, прозван "Светотројачки зборник", који се налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима. Будимљанска епископија је имала познату монашку школу. Поговор и "Морачку крмчију" написа будимљански епископ Теофило Будимљанин 1251/52. године у манастиру Ваведенија Богородичиног у Шудикови. Будимљански митрополит Герасим написао је 1573. године познати Минеј који се данас чува у Народној библиотеци у Београду, а 1592. године јеромонах Данило Будимљанин написа познати Псалтир, који се данас чува у Бечу. Ђакон Михаило 1602. године написа Молебник, који се данас чува у Библиотеци грофа Уварова у Москви, ту бијаше написан и „Божанствени апостол манастира Шудикове“.

Од 1552. године сједиште Будимљанске митрополије је у Никољ-пазару (данашњем насељу Никољац у Бијелом Пољу) у Цркви Светог Николе. Може се претпоставити да су у овом раздобљу Будимљанска и Хумска митрополија спојене у једну митрополију.

У "Шудиковском поменику" (17. вијек) помиње се „106 благочестивих монахиња“ које су све из сусједних мјеста: Будимље, Доца, Краља, Забрђа, Пријелога, Годуше, Бијелог Поља, Никољца, Прошћења.

На Морачком сабору 1648. године за новог патријарха српског изабран је господин Гаврило. На истом сабору је одлучено да се ступи у преговоре са папом Инокентијем Једанаестим. За одлазак на преговоре са папом изабран је будимљански митрополит Пајсије, који је присуствовао сабору са титулом „митрополит Будимља и Албаније“.

Свети Василије Острошки, митрополит Оногошко-источнохерцеговачке епископије од 1651. године, која је наставак укинуте Лимске (петровске) митрополије.

Почеци обнове - Епархија будимљанско-полимска

Након мученичке смрти митрополита Пајсија (1648) Будимљанска митрополија ће у управном погледу бити угашена скоро три вијека. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 8. децембра 1939. године изабрао господина Јоаникија Липовца (Православна црква га слави као Светог свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорско-приморског) за викарног епископа будимљанског. Ову дужност је обављао до свог устоличења за митрополита црногорског 23. фебруара 1941. године.

По измијењеном Уставу СПЦ од 1947. године, обновљена је древна Будимљанско-полимска епархија са сједиштем у Бијелом Пољу, а за епископа је постављен господин Макарије Ђорђевић. У њен састав ушли су некадашњи дијелови Пећке митрополије као и Пљевља и Пријепоље са манастиром Милешева. Због комунистичког насиља епархија је укинута 1956. године. Будимљанско-полимска епархија је подијељена између Црногорско-приморске и Дабробосанске митрополије. Пљевља са манастиром Свете Тројице, Аранђеловом, Довољом, Бањом Прибојском, Пријепољем и манастиром Милешево припали су Дабробосанској митрополији, а андријевичко, бјелопољско и беранско намјесништво враћени су Црногорској митрополији.

Обнова - Епархија будимљанско-никшићка

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на своме редовном мајском засједању 2001. године донио одлуку о формирању, односно обнављању Епархије будимљанско-никшићке, а за њеног администратора одредио викарног епископа будимљанског Јоаникија (Мићовића). На засједању Светог архијерејског сабора (маја 2002), Преосвећени Јоаникије, изабран је за епископа будимљанско-никшићког, са сједиштем у манастиру Ђурђеви ступови у Беранама.

Обухват епархије

Будимљанско-никшићка епископија је, како у ранијим временима, тако и на крају 20. вијека мијењала своје границе и називе. Историјски посматрано, данашња Будимљанско-никшићка епископија обједињује простор некадашње Хумске епископије, која је такође основана 1219. године са сједиштем у Стону, а од 1252. године са сједиштем у Цркви Светог апостола Петра у Бијелом Пољу. Хумска епископија је у 14. вијеку добила звање Лимске митрополије зване „петровска“, а укинута је у 17. вијеку, након претварања Цркве Светог Апостола Петра у џамију.

Оногошко-источнохерцеговачка епископија, наставак је укинуте Лимске (Петровске) митрополије. На овој митрополитској столици прије Светог Василија, били су митрополити: Максим Гаговић из Пиве, Пајсије Требјешанин. Патријарх пећки Гаврило издао је синђелију у Грачаници 27. новембра 1651. године којом је Свети Василије Острошки постављен за митрополита Источно-херцеговачке епархије. Послије Светог Василија Острошког 1671. године за четвртог епископа Оногошке митрополије постављен је Герасим. Оногошка епископија постојала је нешто више од 100 година, до времена када су се Турци усталили у Оногошту (Никшићу).

Затим, данашња Епископија будимљанско-никшићка захвата простор некадашње Епископије захумско-рашке, коју је основао књаз Никола 1878. године, али која је добила епископа тек 1909. године са сједиштем у Никшићу. Укинута 1931. године и припојена Митрополији цетињској. Простор некадашње Митрополије пећке, образоване 1912. (укинута 1931.) са сједиштем у Пећкој патријаршији, чији је први митрополит био Гаврило Дожић, такође припада Епархији будимљанско-никшићкој. Сачињавали су је протопрезвитеријати: пећки, берански, бјелопољски и пљеваљски.

Под надлежношћу Епископије будимљанско-никшићке данас се налази 10 општина Црне Горе: Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје и Шавник, што чини 52% укупне простора Црне Горе (око 7126 km²). На овом простору живи 242.585 становника или 39,4% становника у односу на укупан број становника у Црној Гори. У Будимљанско-никшићкој епископији живи 40.891 православно домаћинство са 148.998 становника, док су остало становници исламске вјере.

Манастири

Манастири Епархије будимљанско-никшићке су:

    Ђурђеви Ступови, најчувенији, сједиште епископа
    Манастир Бијела
    Манастир Блишкова
    Манастир Брезојевица
    Манастир Вољавац
    Манастир Добриловина
    Манастир Заграђе

   

    Манастир Калудра
    Манастир Кичава или Кладник (у рушевинама)
    Манастир Косијерево
    Манастир Мајсторовина
    Манастир Никољац
    Манастир Пива
    Манастир Подврх

   

    Манастир Подмалинско
    Манастир Самоград
    Манастир Светог Луке (Манастир Жупа Никшићка)
    Манастир Сомина
    Манастир Урошевица (у рушевинама)
    Манастир Црнча (у рушевинама)
    Манастир Шудиково

Порушени манастири: Манастир Кладник, Манастир Урошевица, Манастир Црнча, Манастир Чечево, Манастир у Бошиће, Манастир Вранштица, Манастир Соколац.

Архијерејска намјесништва

У Епархији будимљанско-никшићкој постоје три архијерејска намјесништва:

    Архијерејско намјесништво никшићко
    Архијерејско намјесништво беранско-андријевичко
    Архијерејско намјесништво бјелопољско

Епископи и митрополити будимљански (средњовековне Српске цркве)

    Јаков (13. век),
    Калиник (13. век),
    Теофил (1251-1252),
    Спиридон (13. век),
    Герман I (13. век),
    Неофит (13. век),
    Герман II (1292-1309),
    Никола (око 1318),
    Василије I,
    Макарије I,
    Макарије II,
    Сава (14. век),
    Василије II (1532),
    Матеј (1552),

Митрополити лимски (средњовековне Српске цркве)

    Филотеј (1442),

Епископи будимљански (Пећке патријаршије)

    Генадије (1559),
    Герасим,
    Теофил (1615),
    Григорије,
    Јефтимије,
    Пајсије Колашиновић (1639-1654).
    Јефрем (1709),
    Јефтимије Дамјановић (1725-1737),

Епископи петрушки или лимски (Пећке патријаршије)

    Максим (1572),
    Герасим (17. век),
    Јован (17. век),

Митрополити оногошки (Пећке патријаршије)

    Пајсије Требјешанин (пре 1651),
    Свети Василије Острошки (1651-1671).

Викарни епископи будимљански

    Николај Јокановић (1938-1939),
    Јоаникије Липовац (1939-1941),
    Валеријан Стефановић (1941-1947),
    Андреј Фрушић (1959-1961)

Епископи будимљанско-полимски

    Макарије Ђорђевић (1947-1955),
    Герман Ђорић (1955-1956), администрирао епархијом.

Епископи будимљанско-никшићки

    Јоаникије Мићовић (2001-).

Преузето са: Википедиа

Манастир Бијела, мушки манастир

Према народном предању задужбина је Св. Јована Владимира и кнеза Вуловића из Бијеле још из XI вијека и посвећен је Св. Георгију.

Први писани помен имамо из 1656. године. Након спаљивања од Турака 1702. године, обновљен је 1887. године од стране игумана Дионисија.

У току и послије Другог свјетског рата манастир је запустио и конак срушен. Трудом јеромонаха Исаије (Крговића), добротвора и приложника, манастир је обновљен и подигнут нов конак.



Настојатељ је игуман Исаија (Крговић).

Контакт:
телефони: 067/302-567 и 069/473-009

Преузето са: Епархија.ме

Манастир Блишкова, стари манастир у обнови

Име села Блишково по предању које се сачувало међу мјештанима води поријекло од ријечи "Бли(ж)ш-ково" што означава "мјесто које се налази у "близини" - "Блиш" неког мјеста, односно Брскова, у којем се ковао новац. Сигурно је једно, да назив Блишково има везе са „ковањем“ јер се у селу до данас сачувао топоним Ковачевац. У Блишкову се налазио манастир посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Налази се на мјесту Манастировина на Зећовини. Данас се овај манастир, који је познат у литератури као манастир Блишково, обнавља.

Тачно вријеме грађења цркве и оснивање манастира није познато. По Владимиру Петковићу, црква је могла бити из 13-14. вијека, али такво рано датовање није потврђено археолошким налазима и досадашњим истраживањима. Иако по архитектонском рјешењу црква може бити и из средњег вијека, судећи према техници градње, постојању дрвеног тријема на западу, карактеристичном поду сличном оном у цркви Свете Тројице манастира Мајсторовине, највјероватније да је црква подигнута крајем 16. вијека. Из тог времена потичу и најстарији писани подаци. Тако је 1615. године еклисијарх Лонгин приложио Минеј написан при игуману Антонију, а посебно је занимљив запис пишчев на Минеју по коме је књигу писао „под црквеном стрехом седећи“. Значајан је податак и натписа над вратима у припрати у коме се помиње игуман Макарије и за који се сматра да потиче можда из 17. вијека, прије 1615. године. По Владимиру Петковићу, манастир Блишково је одавно у рушевинама, али тачно вријеме рушења није утврђено. Судећи по томе да се манастир спомиње и почетком 18. вијека, вјероватно је до рушења дошло послије тог времена. Посљедњи игуман овог манастира, Ђорђе Варага, побјегао је од турског зулума у Свету Гору. Блишкова се помиње и у Сопоћанском поменику с почетка XVIII вијека.

По предању које се очувало, манастир Блишково је подигао кнез Вукан.



Настојатељ манастира је јеромонах Владислав (Цветковић).

Контакт:
телефон: 069/833-579

Преузето са: Епархија.ме

Манастир Брезојевица, стари манастир у обнови

Посвећен Св. Тројици, народно предање овај храм везује за рани средњи вијек – доба Немањића.

Манастир је био запуштен од 1850. године, а 1912. године и након 1945. године, насилно рушен. Након ових бројних напуштања, претворен је у парохијски гробљански храм.
Претпоставља се да је некада био метох манастира Високи Дечани, или Пећке Патријаршије.

Обнова монашког живота је започела доласком настојатеља јеромонаха Јоаникија (Ђукнића).



Садашњи настојатељ манастира је јеромонах Георгије (Рајаковић).

Контакт:
телефони: 051/252-568 и 069/407-403

Преузето са: Епархија.ме

Манастир Вољавац, стари манастир у обнови

Задужбина је Стефана Првовјенчаног из XIII вијека и посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице.

Цркву у Вољавцу су порушили Турци у XVIII вијеку и од њених порушених зидова сазидали мост на ријеци Бистрици на мјесту званом Лозна лука.

У нашој литератури црква Пресвете Богородице у Вољавцу позната је и као "Богородица Бистричка".



Храм је обновљен 1995. године, а од 2007. године настојатељица манастира је монахиња Евангелија (Поповић).

Контакт:
телефон: 067/571-883

Преузето са: Епархија.ме

Манастир Добриловина, женски манастир

Храм је посвећен Св. Георгију. Манастир је немањићка задужбина, који својим изгледом подсјећа на морачко манастирско здање, па се у народу и назива "Мала Морача".

Помиње се у XVI вијеку, а обновљен је 1609. године. Запустио послије Другог свјетског рата.

Храм је обновљен и освештан 1989. године, а за конак привремено је уступљена зграда бивше основне школе. Обнављање конака је у току.



Настојатељица је монахиња Јустина (Папић).

Контакт:
телефон: 067/530-727

Преузето са: Епархија.ме