Манастир Бања код Рисна

Прошлост манастира

Од 1220. године манастир постаје седиште Дабарске епископије, због чега добија назив свети Никола Дабарски, а касније постаје седиште Дабробосанске митрополије, коју је основао Свети Сава. Заузимао је значајно место у држави Немањића, о чему сведоче гробови најистакнутијих властелинских породица из времена владавине царева Душана (краљ 1331 — 1346, цар 1346 — 1355) и Уроша (1355 — 1371), а једно време је била маузолеј властелинске породице Војиновић, на врхунцу њихове моћи, у трећој четвртини XIV века.

Садашњу манастирску цркву посвећену светом Николи, подигао је краљ Стефан Дечански (1322 — 1331) 1329. године. Током османлијских освајања манастир и црква су пострадали, тако да је око 1570. године манастирска црква значајно обновљена.

Последњи пут је обновљен 1905. године, а 1974. године, у њему је откривена богата ризница која спада у ред најочуванијих и најкомплетнијих средњовековних ризница на Балканском полуострву[2].

Црква светог Николе

Манастирска црква посвећена светом Николи има основу у облику уписаног крста са полукружном апсидом и две полукружне нише на истоку, припратом и пространим отвореним тремом на западу. Конструктивни склоп храма чине две куполе над средишњим простором наоса и припрате.

Живопис у цркви има два слоја:

    првобитни, из прве половине XIV века, који представља део српског сликарства насталог напуштањем класицизма ренесансе Палеолога
    каснији, са краја XVI века, који је дело непознатих сликара пећке сликарске радионице који и стилски и иконографски понављају старији живопис.

Остаци првобитног се могу видети у наосу и олтару са каснијим, док фреске у припрати припадају каснијем живопису.

Преузето са: Википедиа

Манастир Бешка

Храм Светог Георгија, задужбина Георгија II, Страцимировића-Балшића и храм Благовијести, задужбина његове жене Јелене, кћери „светопочившег кнеза Лазара“ како пише на ктиторском натпису из 1438. За манастир је Никон Јерусалимац, духовник Јеленин, написао у преписци са њом велику књигу духовног руковођења која даје и типик за живљење, па и неопходна свјетовна знања, познату под називом Горички зборник. Како она свједочи, на свим острвима Скадарског језера се живјело по строгом скитском начину живота. Богородичину цркву је почетком вијека обновио краљ Никола за здравље супруге Милене и посветио је Полагању ризе Пресвете Богородице, пошто Горички зборник    још није био познат. У Богородичином храму налази се Јеленин гроб. Обнова Манастира је започета почетком 2002.г.. Обнову је водио, по благослову Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија јеромонах Јефрем Дабановић, сабрат Цетињског манастира. Сада је женски манастир.

Настојатељица: Игуманија Фотина Хасл, (рођ.19.9.1962.г. у Сурдулици, дипломирани психолог, замонашена 1992.г. у манастиру Ждребаоник. Била у сестринству Манастира Дуга Морачка, настојатељица ман. Бешке од)

Сестринство:

монахиње: Серафима Драгић и Стефанија Мартиновић






Преузето са: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Војнићи, стари манастир у обнови

Храм Светог Димитрија („Светог Митра“). Предање не говори о времену постанка, колико о причи да околно становништво представља потомство два момка који су чували манастирску стоку (XV в.). Претпоставља се да је старији од оближњег Дуљева. Манастир је у обнови. Храм Светог Димитрија је обновљен, док је храм Светога Николе са конаком у рушевинама.

Настојатељица: монахиња Ана Јовческа

Сестринство:

Искушенице: Марина, Јелена и Марија.

Преузето са: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Врањина, мушки манастир

Храм Светог Николе, на ушћу Мораче у Скадарско језеро. По предању, основао га је Свети Сава, или пак први зетски епископ Иларион, Савин ученик (који је овдје и сахрањен). Цар Душан га је приложио као метох манастиру Светих Архангела у Јерусалиму. Био је богато дариван, како од Немањића, тако и од Балшића и Црнојевића. Једно вријеме његов игуман био је Никон Јерусалимљанин, чувени православни богослов и духовник (његово духовно чедо била је Јелена Балшић, ћерка Св.кнеза Лазара и жена Ђурађа II Стратимировића). Прије доласка на Цетиње, столица зетских митрополита била је и у овом манастиру. Спаљен од Турака 1843. г. Храм и конак  је 1886. г. обновио краљ Никола I Петровић. Послије рата спаљен и запуштен. Од 1998. г. манастир је у обнови.

Настојатељ: јеромонах Петар Драгојловић

Братство: послушник Константин





Преузето са: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Горње Брчеле, женски манастир

По предању манастир је из времена Балшића, мада се зна да је данашњи храм Покрова Пресвете Богородице, саградио Владика Данило I почетком XVIII в. Зато је у народу познат као „манастир Петровића“.

В. д. настојатељице: игуманија Еликонида Јевтић (рођена 16. 7. 1955. г. у Првићу, Уб четири разреда основне школе завршила у Звиздару; замонашена на Духове 1978.г. у Манастиру Ћелије код Ваљева; После боравка у Манастиру Месић код Вршца и ман. Бањи код Рисна  постављена за настојатељицу овог манастира 1993.г.)

Сестринство:

монахиње: Анастасија Илић, Ксенија Бугарчић, Гаврила Брајовић, Евангелија Аћимовић








Преузето са: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Градиште, мушки манастир

Манастир Градиште је веома важан споменик са средњовјековним фрескама. Налази се у Буљарици, на 3 километра удаљености од Петровца, према Бару, изнад магистрале. Легенда каже да је саграђен у XI вијеку, а први пут се помиње у писаним документима у XIV вијеку, односно 1305. године у повељи краља Милутина. Неко вријеме био је дио Манастира Дечани.

Манастирски комплекс се састоји од три цркве, конака и одбрамбеног зида.

Црква Светог Николе је главна манастирска црква. Као и остале цркве, Успенија пресвете Богородице и Светог Саве, садржи иконе са мотивима из Старог и Новог Завјета као и фигурама династије Немањића, које су настале 1620.године за вријеме црногорског владике Рувима. Насликао их је као и случају манастира Режевићи познати сликар Страхиња од Будимља. Иконостас цркве је осликао и изрезбарио сликар Василије Рафаиловић.

Црква Светог Саве подигнута је у XIX вијеку, 1864 године. Иконостас је осликао Николас Аспиоти, сликар са Крфа.

Црква Успенија пресвете Богородице налази се изван манастирског окружења и њену главну вриједност чине фреске којима је осликана. На једном од иконостаса налази се необична икона на којој је светац приказан са магарећом главом. Постоји више легенди које ово објашњавају. По једној Свети Христифор је био необичне љепоте, па је молио Бога да га наружи и Бог му је услишио молбу.

Као и други манастири, манастир Градиште је био рушен и обнављан. Турци су га неколико пута похарали, а у II свјетском рату италијански фашисти су га запалили и гранатама оштетили једну од капела.

Манастир Градиште је увршћен у списак културно-историјских споменика Црне Горе и налази се под законском заштитом.







Преузето са: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Дајбабе, мушки манастир

Храм Успенија Пресвете Богородице.

Необичног положаја и унутрашњег распореда (укопан под земљу, за простор цркве искоришћен је природни облик пећине).
Подигнут је 1897. г. на основу чудесног виђења које је имао чобанин Петко (потоњи јеромонах Платон).
Касније је пећина проширивана како би добила облик основе цркве. На обе бочне стране су мање пећинске просторије уређене као капелице.
Унутрашњост манастира осликао је њен ктитор калуђер Симеон Поповић, прилагођавајући сцене природном облику стијена. На његовом уређењу радио је све до  смрти 1941.







Преузето са: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Добрска Ћелија, женски манастир

У писаним подацима нема тачних података о оснивању манастира Ћелија Добрска. Смјештен је у близини Цетиња, у котлини између брда Вртијељке и Добрстака. Претпоставља се да је саграђен у 15. вијеку, у доба Ивана Црнојевића.

Манастир је првобитно био ћелија – испосница, да би касније прерастао у манастирски комплекс.

Био је у блиским везама са Цетињским манастиром, тачније његова филијала. Овдје су се школовали монаси нижег реда. Због благе зиме владике са Цетиња су понекад проводиле зиму овдје.

По неким изворима, владика Данило Петровић је започео своје школовање у Ћелији добрској. Њему се приписује и подизање гувна које ту и данас стоји, а Његош је овдје основао прву народну сеоску школу 1842. године, која је радила са мало прекида све до 1914. године.
Манастирска црква Успења Богородице има једнобродну основу са полукружном апсидом и звоником као и тријем.

Нарочиту вриједност манастира представљају зграде конака са приземљем ријешеним у виду низа волтова. Из старијег крила са волтовима, слично Цетињском манастиру, израста још један спрат. Уз ову зграду дозидана је још једна грађевина почетком овог вијека, која се користила као школа.

За разлику од других манастира, Ћелија добрска није страдала од Турака и нема података да је била паљена и рушена.

На неколико километара од Цетиња, на магистрали ка Подгорици, наићи ћете на знак за скретање удесно, ка Добрском Селу и ка манастиру. Узак асфалтни пут води вас до самог манастира. У близини може се видјети и чувена Липска пећина.

Добрско село се налази у близини Цетиња. Смештено је у пространој и дубокој ували између брда Добрштака, Вртијељка и Цеклинштака. У 15. веку помиње се под именом Добро, а понегде и Горње Добро. Стари назив село је добило због плодног земљишта а данашњи због положаја кућа које су до брда.

Добрско село се налази на надморској висини од 350 метара, тако да иако је у непосредној близини Цетиња има доста блажу климу.

На крају села налази се манастир Добрска ћелија. Сам назив нам говори да је у прошлости овај манастир био испосничка ћелија. Саграђен је у време Ивана Црнојевића, дакле у 15 веку и сматра се да је био метох Цетињског манастира. Манастир је у свом власништву имао много плодне обрадиве земље, тако да се та земља обилато користила и представљала добар извор за прехрану монаштва и помоћ сиротињи. Та да кажемо традиција је сачувана и данас па монаси из Цетињског манастира одлазе у Ћелију Добрску, заједно сасестринством манастира обрађују винограде и пашњаке, труде се да као и сваки добар домаћин одрже ову земљу у животу, не допуштајући да зарасте и окорови, па онда и земља да своје плодове. Лети грожђе у славу Бога обилато роди, тако да буде довољно вина и ракије да се  бројни гости који прођу кроз Цетињски манастир могу окрепити чашицом манастирске ракије.

Иако су овим нашим крајевима пролазиле невоље и невоље, уз Божију помоћ и заштиту некако је манастир Ћелија Добрска успевао да се одржи. Није рушен и паљен али је у неколико наврата бивао запуштен.

Манастирски храм посвећен је успењу Пресвете Богородице, у народу је називају Црква Св. Госпође.

Грађена је као једнобродну основа са полукружном апсидом, једноделним звоником на преслицу и тремом. На западну фасаду се наслања пространи трем, који носе два озидана масивна стуба и два дрвена. Стране трема имају делимично подигнуте зидове који стварају неку врсту камене клупе који се продужава и уз западну фасаду цркве. Конструкција трема је од дрвета, а поплочан је каменим плочама. Унутрашњост цркве је засведена  полуоблнчастим сводом, ојачаним са два попречно постављена лука.. Под је од камених плоча. Црква је површине око 30 квадрата.

Након земљотреса 1979. године оштећени су и црква и конак, тако да се приступило обнови која је завршена негде 1993. године.

Иконе на иконостасу су новијег датума и рад су блаженопочивше игуманије манастира Брчели, мати Еликониде. У цркви се чува делић моштију Св. Агатоника.

Посебну архитектонску вредност чини зграда манастирског конака са приземљем грађениму виду низа волтова. Старије крило са волтовима зидано је од квалитетно клесаног камена. Из његове кровне масе, слично конаку Цетињског манастира, израста још један спрат. Уз ову зграду дозидана је још једна грађевина почетком прошлог века, која је служила за школске сврхе. Према мишљењу историчара уметности амбијентални квалитети ове архитектуре представљају један од најлепших и најбоље очуваних примера народног градитељства у склопу сакралног комплекса.

Када је 1993. године завршена обнова, у склопу конака је направљена  велика свечана сала у којој се дочекују гости када је манастирска слава или неком другом пригодом.

У манастиру Ћелија Добрска живео је црногорски владика Сава Очинић у доба када је разрушен стари Цетињски манастир. Владика Сава је сахрањен испред манастирске цркве гдје се и данас налази његова гробница . Због благе климе и друге црногорске владике су проводиле зиму у Ћелији добрској. По неким изворима владика Данило Петровић је започео овде своје образовање. Владика Данило је овде подигао гумно, које и дан данас постоји.

Још један разглог због којег је манастир Ћелија Добрска посебан и важан је школа.

Наиме осам година после отварања прве световне школе у слободном делу Црне Горе, Петар Други Петровић Његош је 1842. године у Добрском Селу отворио другу народну школу. Та школа је радила у Манастиру Ћелији. Од најстаријих времена у Добрској Ћелији постојала је манастирска школа, у којој су стицали знања младићи опредељени за свештенички позив. У то време манастири у Црној Гори имали су велики просветни значај.У њима су преписиване књиге и стварана уметничка дјела.

Први учитељ добрске школе био је Ђорђе Срдић, свршени богослов, родом из Скрадина у Далмацији. Предходно је радио као учитељ у Кастел Ластви (данашњи Петровац на мору). Његови ђаци били су углавном синови главара и имућнијих Црногораца. У школи су имали обезбеђен смештај и храну. Књиге и учила набављана су из Србије. Срдић је у Добрском Селу боравио три године. У школском љетопису за њега се каже да је био добар учитељ, али веома строг.  Главни школски надзорник Милан Костић пише да је Срдић крајем 1844. године напустио Ћелију и прешао на Цетиње. Потом је двије године радио као учитељ Цетињске школе и писар у "Правитељственој канцеларији". За то вријеме до касно у ноћ читао је Његошу у Биљарди грчке и латинске класике у руском преводу. Одлазећи из Цетиња 1847. године, добио је од Његоша увјерење да се у Црној Гори честито владао и своју дужност часно вршио. Срдић је писао пјесме, које је касније објављивао у "Црногорцу".

Послије Срдићевог одласка, Добрска школа није радила десет година. Обновљена је 1854, али за кратко. Послије дуже паузе, Школа је наставила рад 1870. године у запуштеном и полуразрушеном старом манастиру. Тада јеу школи учило 28 ђака. Од 1871. године, док су вођени ослободилачки ратови, све школе у Црној Гори биле су затворене. Добрска школа наставила је рад тек 1890. године.

Све до 1948. дакле више од сто година, школа је радила у Манастиру Ћелији. Тада је близу Манастира саграђена школска зграда, чиме су створени бољи услови за рад. Но, почев од 1955. године, у школи је све мање ђака. Због тога је доживјела судбину многих других сеоских школа да буде затворена.

Један од ученика Добрске школе био је и свештеномученик Петар Вујовић, парох Метеришко-друшићки код Жупе Добрск;О  њему протојереј Велибор Џомић пише:

«Отац Петар Вујовић је рођен 21. јуна 1896. године у Жупи Добрској. После основног образовања, отац Петар је завршио богословију на Цетињу. Свештенички чин је примио на Петровдан 1925. године на Цетињу. Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, потоњи србски патријарх, га је за његов морални живот, примеран и ревносан рад у винограду Господњем 1938. године одликовао правом ношења црвеног појаса.

Честити Србин, одани и верни слуга Цркве Христове, добар духовни пастир свога народа, примеран отац и понос свога рода свештеник Петар Вујовић је свој живот завршио мученички павши од партизанске руке у мученичком Куновом Присоју 1941. године. «

Даље наводи:

«Партизани су га, после великог мучења, живог бацили у јаму седамдесет метара дубоку. По сведочанствима људи који су у то време као деца чували стоку у непосредној близини јаме, његов глас се из јаме чуо пет дана касније.

Тело оца Петра Вујовића је после неколико месеци извађено из јаме у Коновом Присоју. Сахрањен је у присуству многобројног народа који је 2. маја 1942. године одао пошту свом духовном пастиру који се за све њих молио Богу и свима им служио.»

Данас у Ћелији Добрској живе настојатељица мати Олимпијада Вуковић и једна монахиња сестра Христина. Иако их је само две, оне својим присуством и својим молитвама чине ову светињу живом. Много воле децу и деца воле њих. Увек у џепу своје монашке одоре имају по некакву дечију радост за случај да наиђе неко дете, била то иконица, бомбона или чоколадица, нешто се увек нађе да измами дечији осмех. А деца то памте и радују им се.

Ако до сада нисте били пођите у Манастир Ћелију Добрску. Поведите децу, овде ће се заиста радовати. Многи од нас данас живе у солитерима и великим зградама, немамо много додира са нетакнутом природом, на жалост. Излазак у природу је постао одлазак у парк, који је често само неколико метара удаљен од прометних саобраћајница. И даље смо у граду. Наша деца уче да се веру по пластичним направама. Већина је краву, овцу и коња видела само на телевизији. У Добрском селу имате шљиву, крушку, па јабуку, па брдашца и долине где могу да трче слободно до миле воље. Поведите их  да виде кошнице са пчелама. То је ту , у близини, двадесетак минута вожње од Подгорице и пола сата од Приморја. Не требају вам велики новци као за скупе брвнаре у неком етно селу. Поведите своју децу у манастир, да науче да упале свећу, да целивају икону, да се безбрижно играју и осете мирис чисте природе и здравог ваздуха. Да загрле мати Олимпијаду и сестру Христину, да их упознају и да им се радују и њима и њиховим дечијим радостима.





Преузето са: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Доње Брчеле, мушки манастир

Манастир Доње Брчеле налази се у Вирпазару. Сачињава га црква Светог Николе коју је подигла Јелена Балшић, ћерка Светог Кнеза Лазара.

Овај манастир је познат по томе што у њему почива лажни цар Шћепан Мали (човјек непознатог поријекла који је владао Црном Гором од 1767 до своје смрти 1773 представљајући се као руски цар Петар III).

Овај манастир је обновљен 1861 године, а обновио га је Никола I Петровић.





Преузето са: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Дуљево, мушки манастир

Манастир Дуљево налази се код Светог Стефана. Према легенди основао га је цар Душан, чији ћете лик наћи насликан у ктиторској сцени. Овај манастир је у историји Црне Горе и православља имао важну улогу и био изузетно јак духовни центар. Познат је и по томе што се у њему замонашио Арсеније III Чарнојевић епископ Пећке патријаршије.

Овај манстир је био филијала манастира Високи Дечани и сматра се да потиче још из времена Немањића. Композиција на јужној страни указује на Немањиће – прецизније на Цара Душана и на Светог Стефана Дечанског.

Главна манастирска црква саграђена је у XIV вијеку и фреске којима је црква осликана потичу из тога периода, а урађене су у класичном приморском стилу pictures graeci.
Манастир је бивао разаран и пустошен како од освајача тако и од земљотреса. Данас је дјелимично обновљен и у служби.

Преузето са: Митрополија црногорско-приморска