Манастир Поточац са црквом Светог Николе - Својново

Историја, архитектура

Сви објекти манастирског комплекса распоређени су у узаној издуженој дубодолини западно од села Својнова, на обронцима планине Јухор. Средњовековно порекло засновано је на предању, мада би се могло основано предпоставити да је на овом подручју у другој половини XIV века подигнут манастир, што потврђују и његове архитектонске карактеристике (триконхална основа са бочним певницама и источном апсидом). Томе у прилог иду и помени у турским пописним документима из XVI века манастира Светог Николе код села Поточца у Левачкој нахији.

Зна се да је манастир потпуно страдао крајем XVIII века, у време ратова са Турцима капетана Коче Анђелковића, односно да је обновљен за време Карађорђевог ослободилачког устанка, 1812. године. Тада је нахијски кнез Милета Радојковић од остатака порушеног манастира изградио данашњу цркву и стари источни конак. Овај храм током наредних стотинак година биће мирска црква.

Манастирски храм у Својнову има триконхалну основу са неправилно засведеним ваљкастим сводом. На источном делу је велика полукружна апсида, а на бочним странама плитке конхе. Црква је зидана ломљеним белим каменом са фугованим и дерсованим фасадама. Главна улазна врата на западном зиду и бочна на јужној певници рађена су од дрвета и орнаментисана су у народном стилу са низом биљних украса и преплета. Кров је двосливан, доста стрм, са избаченим стрехама. Зидови су делимично живописани у наше време. Унутрашњост је осветљена са по два узана простора са стране и јеним већим на олтарској апсиди.

Североисточно од цркве сачуван је приземни конак из 1812. године. На западу је подигнут монументални конак правоугаоне основе, са великом улазном капијом и лучним прозорима.




Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Прекопеча са црквом Праведног Јова - Дивостин

Историја

Остаци цркве у Прекопечи, на месту где је данас подигнут нови манастир, нису дали могућност да се било шта поуздано сазна о најстаријој историји овог светилишта. Међутим, сачувано је предање о Јову Синаиту који је живео у Прекопечи код Крагујевца више Драче. Ту је умро и сахрањен. У науци се овај синаитски монах повезује са познатим преписивачем старих рукописа Јовом који је живео у манастиру Хиландару током треће четвртине XIV века. Мошти овог подвижника склоњене су у манастир Драчу, а његов гроб био је изузетно поштован у народу. Верује се да је средњовековни манастир постојао до краја XVIII века, када су га, током Кочине крајине, уништили Турци.

Подизање новог манастира почело је 1988. године, да би до данас били саграђени једнобродна црква у рашком стилу и двоспратни конак.



Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Липар код Горње Сабанте, у близини Крагујевца

Историја, архитектура, сликарство

Манастир се налази на брду Липару, у селу Доња Сабанта, десетак километара од Крагујевца. Ово село и Липар постали су шире познати по српском романтичарском песнику и сликару Ђури Јакшићу који је овде службовао 1865. и 1866. године као учитељ основне школе и где је написао чувену песму На Липару.

Садашња манастирска црква Светог великомученика Георгија подигнута је 1936. године на темељима старијег храма. Освећена је исте године од викарног Епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег горњокарловачког – свештеномученика Српске православне цркве, пострадалог у Другом светском рату. У време подизања Светогергијевског храма у Доњој Сабанти, која је од 1910. године имала парохијску цркву Преображења Господњег, свештеник је био Добривоје Бранковић.

На месту данашње цркве, по предању, постојао је манастир још у XVI веку који су Турци опљачкали и порушили. Традиција памти и гроб монаха, вероватно синаита, и исцељење верних над њим. Шематизам Српске православне цркве у краљевини Србији из 1895. године (приредио Митрополит Михаило) бележи да у Доњој Сабанти постоји црква Светог великомученика Георгија, саграђена 1849. године „од слабог материјала“. Парохију од 249 домова и 1500 становника, те 1895. године, чинила су села Доња Сабанта, Горња Сабанта и Велика Сугубина. Свештеник је био Гвозден Илић који је почетком XX века подизао и Преображенску цркву у Доњој Сабанти.

Милан Ђ. Милићевић у Кнежевини Србији бележи да Доња Сабанта припада Јагодинском округу и Левачком срезу, да према државном попису из 1872. године има 128 пореских глава и да је село добило школу 1865. године. Када је реч о школству у Доњој Сабанти, остало је сећање да су виђенији домаћини још у Карађорђево време у село доводили „лутајуће учитеље“, односно да су имали неку врсту приватних школа.

До 2003. године црква Светог великомученика Гергија на Липару имала је статус филијалне у Доњосабаначкој парохији и у њој се служило једном месечно. Те године Епископ шумадијски Јован на Липару васпоставља Светогеоргијевски манастир у којем игуман постаје схиархимандрит Сава (Аврамовић). Почињу свакодневно да се служе Свете Литургије и друга богослужења по типику Свете Горе, где је архимандрит Сава, у испосници Светог Саве, примио велику схиму. Недељом и празником у манастир на Липару долази велики број младих Крагујевчана који учествују у светој Литургији.

Из Литургијске заједнице овог манастира израсло је Православно братство Светог великомученика Георгија које активно учествује у обнови и сређивању манастира и организује поклоничка путовања. Члановима братства на располагању је богата библиотека у којој доминирају књиге светоотачке литературе.

Храм, малих димензија али складно изведен, грађен је по угледу на моравске цркве, са низом архитектонских украсних елемената. Правоугаоне је основе са полукружним конхама и олтарском апсидом. Засведен је полуобличастим сводом и покривен бибер црепом. Црква на Липару обновљена је 1997. године и тада је испред ње подигнута чесма са натписом о приложницима који су помогли обнову храма и подизање чесме.

Нови конак, припрата цркве и звоник освећени су 20. октобра 2007. године. Манастирска црква и капела у конаку почели су да се живопишу. Фрескопис изводе мајстори Уметничке радионице Светог краља Милутина из Крагујевца.




Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Тресије са црквом Светог Архангела - Сопот

Оснивање манастира Тресија на Космају, недалеко од Сопота, приписује се деспоту Стефану Лазаревићу. Међутим, највероватније да је манастир настао још крајем 13. века или почетком 14. века, у време краља Драгутина, а да је обновљен у време деспота Стефана, почетком 15. столећа.

У турским изворима манастир се помиње 1560. године, као манастир Светих Арханћела под именом Трес, који је имао 12 калуђера. Страдао је крајем 17. века од Турака. Калуђери су са манастирским драгоценостима прешли у Срем и нашли уточиште у фрушкогорским манастирима. У манастир Хопово донет је 1641. године један Псалтир из манастира Тресија, који је касније пренет у Хиландар где се и сада налази.

Разрушени манастир обновили су 1709. године раковачки калуђери са игуманом Висарионом. О тој обнови сведочи натпис уклесан у камену лево од улазних врата данашњег храма. Међутим, манастир је убрзо запустео и остао је у рушевинама све до 1936. године, када је почела обнова која је окончана 1950. године.

Црква манастира Тресија спада у скупину грађевина које су у великој мери везане за традицију рашке школе. Основа храма је једнобродна, са тространом апсидом споља и полукружном изнутра. Засведена је полуобличастим сводом. Зидана је од притесаних квадара камена. Од првобитних декоративних елемената сачувена је розета од камена и пет кружних отвора. Накнадно су дограђени припрата на западној страни у кубе над наосом.

Иконостас је новијег датума, из времена последње обнове. Међу иконама истичу се олтарске двери, рад Јеремије Михаиловића из 1827. године и престоне иконе, дело Илије Петровића из 1852/53. године. Југоисточно од цркве је стари конак који се састоји од приземља и спрата.

Историја, архитектура

Имајући у виду предање, али и историјске прилике и стилске карактеристике првобитног храма, вероватно је црква манастира Тресија заснована крајем XIII и почетком XIV столећа, у време владавине краља Драгутина, а да је у време деспота Стефана Лазаревића, почетком XV века, била само обновљена. Овоме у прилог иде облик основе и начин градње, који је сличнији рашким грађевинама, него моравским триконхалним црквама.

У историјским изворима први пут се помиње 1560. године у турском пописном дефтеру, као манастир Светог арханђела, други назив Трес или Треси – са дванаест монаха. Овај податак посредно говори да је манастир у средњем веку био веома значајан, јер је знатно братство задржао и у најтежим данима под Турцима. У XVII веку вероватно је запустео, те се монаси, драгоцености и књиге селе северно од Саве и Дунава. Тако је 1641. године у манастир Хопово донет један псалтир из Тресија, који се данас налази у библиотеци манастира Хиландара.

Почетком XVIII века, 1709. године, игуман манастира Раковице Висарион са братством обнавља манастирску цркву о чему постоји очуван натпис на каменој плочи у припрати. Манастир се помиње у XVIII веку, до краја аустријске окупације ових крајева, да би потом био у рушевинама све до обнове пред Други светски рат спроведене залањем Патријарха Варнаве и под надзором архитекте Момира Коруновића, која неће до краја бити реализована због смрти Патријарха и почетка рата.

Овом обновом знатно је измењен распоред плана, а делови првобитне грађевине сачувани су само у приземном појасу. Сазнања о првобитном плану могућа су захваљујући архитектонском снимку из 1908. године.

Црква је имала план једнобродне грађевине са издуженим наосом подељеним на три једнака травеја по дужини, апсидом на источној страни, улазом на западу и касније дозиданом припратом правоугаоне основе са пролазима на северној и јужној страни. Апсида је била изнутра полукружна, споља тространа. Два пара наспрамних пиластара у наосу носила су ојачавјуће лукове на које се ослањао полуобличасти свод.

Од елемената декоративне пластике сачувана је једноставна камена розета са пет кружних отвора. Првобитни делови цркве озидани су притесаним каменим квадрима.

У Тресијама чувају се занимљиве иконе пренете из суседних цркава у Стојнику, Неменикућама и Бељини. Ове иконе су из XIX века и припадају првој генерацији иконописаца ослобођене Србије. Међу иконама истичу се олтарске двери из 1827. године, рад ученика познатог Карађорђевог сликара Јеремије Михаиловића, Богородица са Христом из 1819, коју је бељинској цркви приложио господар Паја Сретеновић и неколико престоних икона Илије Петровића из 1852. и 1853. године. На иконама су веома важни записи који дају низ података о историјским приликама тога времена.





Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Саринац са црквом Вазнесења Господњег - Рековац

Недалеко од Великих Пчелица на малом платоу изнад Дуленске реке, налази се обновљени манастир Саринац. Предање је једино сведочанство да је овај манастир постојао у даљој прошлости.
Претпоставља се да је саграђен крајем 14. века, непосредно после Косовске битке. На месту црквине направљен је нови и освећен 1996. године.
 

Историја, архитектура

Недалеко од Великих Пчелица на малом платоу изнад Дуленске реке налази се обновљени Световазнесењски манастир Саринац. Легенда и његово заснивање повезује се са три сестре које у XIV веку подижу у Левчу три манастира (Денковац, Ралетинац, Саринац). До обнове, од првобитних грађевина, цркве и конака, очувани су само нејасни трагови темеља.

Деведесетих година XX века почиње обнова, подизањем нове цркве и конака. Манастрски храм је скромних димензија, грађен у духу средњовековне рашке архитектуре. То је једнобродна грађевина са отвореним тремом на западу и петостраном плитком олтарском апсидом ма истоку. Изнад централног простора уздиже се масивна осмострана купола. Зидана је од белих опека, а фасаде су обрађене полихромно, зидови су бели, а оквири око прозора и кровни венци црвени. Засведена је полуобличастим сводом и покривена бакарним лимом. Трем је оживљен ступцима и полукружним луцима.

Обновљен је и гроб ктитора, који се, према веровању, налази десетак метара источно од цркве.




Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Сибница са црквом Свете Петке - Сибница

Историја

Нови манастирски храм посвећен Светој Петки подигнут је у селу Сибници, на локалитету Сеона, у сливу истоимене речице, где се налазила стара капелица. Видели су се и трагови зграде дугачке тридесет метара, а проналажени су и широке цигле, земљани чираци и старински новац. Турски порески дефтер из XVI века помињу манастир Пречисте код села Сеоне у Београдској нахији.

Манастирска цркве је ниска једнобродна грађевина са високим четвоространим звоником изнад западног портала.

 

Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Брезовац са црквом Светог Архангела Михаила

Историја, архитектура

Налази се у атару села Брезовца на југоисточној страни планине Венчац, изнад потока Каменице, пет километара југоисточно од Аранђеловца, шест и по западно од Тополе.

Према накандно постављеном натпису, узиданом изнад јужних врата цркве, види се да је манастир саградио 1444. године деспот Ђурађ Бранковић, да је појала наредних сто педесет пет година, да би након тога до 1795. године била пуста. У време док је била активна, значајна је комуникацијска тачка на главном путном правцу који је водио из Београда преко манастира Павловца за Рудник, Островицу, Жичу и Косово. Приређивачи османских пописа цркву у Брезовцу идентификују са манастиром Светих Арханђела код села Шаторње који има и друго име – Рахичић, Рајичић, Раланчићи. У дефтерима се види да манастире најчешће обрађују становници околних насеља, што наводи на закључак да монашко братство није било бројно. Једино је 1528. године поменут монах Никодим.

Црква је након обнове 1795. године била парохијска, о чему сведоче фрагменти надгобних плоча свештеника умрлих 1828. и 1834. године које су уграђене у доњој зони олтарског зида цркве. Након што су добили одобрење од кнеза Милоша, парохијани ове цркве 1836. године започињу обнову и препокривање о чему је остављен запис урезан на плочи изнад јужног портала цркве.

Брезовачки манастир до краја XX века биће парохијска црква, да би од Епископа шумадијског Саве била проглашена манастиром, који ће оживети за време Епископа шумадијског Јована.

Црква је у плану једнобродна грађевина са веома издуженим правоугаоним наосом и три неједнака травеја по дужини, улазима на западној и јужној страни и апсидом према истоку. Западни и средњи травеј приближно су једнаки, док је источни нешто дужи. Апсида је споља и изнута полукружна. Припрата квадратне основе, са два широка, лучно завршена бочна пролаза, накнадно је призидана. Са унутрашње стране подужни зидови су рашчлањени паровима наспрамних пиластара премошћених ојачаним луковима, на које налаже полуобличасти свод. Фасаде су нерашчлањене и без икаквог украса. Једноделни прозорски отвори, лучно завршени, постављени су у истом нивоу. Плитак камени сокл обухвата целу грађевину. Црква је озидана ломљеним каменом, опеком и кречним малтером. Кров је двосливан благог нагиба и малих стреха, покривен ћерамидом. Грађевина је доста рсутично и невешто презиђивана 1795. и 1836. године, тако да се њени првобитни облици тешко могу сагледати.



Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Светог Ђорђа у Ћелијама код Лазаревца

У првој половини 20. века, 1923. и 1924. године,  извршена су археолошка истраживања на локалитету села Ћелије код Лазаревца, а настављена су од стране Завода за заштиту споменика културе Ваљева 2005. године.

Дошло се до сазнања, да је на овом месту, током 14. или 15. века, постојао манастирски комплекс, састављен од једнобродне цркве и неколико зграда, чији је ктитор био неко од српске властеле (по некима Гргур Бранковић, син деспота Ђурађа Бранковића). Манастир је служио за смештај мањег броја монаха, и по угледу и концепцији подсећа на велики број мањих манастира који су у то време, под утицајем Свете Горе, подизани у Србији.

Овај манастир је обновљен 1923./1924. године, али овога пута као филијална црква петчанске парохије и као заједничка костурница српских и аустроугарских бораца погинулих у Колубарској бици.

29. јула 2006. године, на дан освећења обновљеног храма, и новоподигнутог конака, васпостављен је манастир Св. великомученика Георгија, као први  и једини манастир у Колубарско-посавском намесништву Епархије шумадијске, а као метох манастира Св. Луке из Бошњана код Варварина.

Историја, архитектура

На основу остатака архитектуре, положаја у простору и избора места у скривеној долини, може се закљућити да је током XIV или почетком XV века на месту садашње цркве подигнут мањи манастирски комплекс. Богомољу је подигао припадник српске властеле који је и сахрањен у манастрској цркви. Манастир је изгледао као и велики број мањих манастира који се у Србији подижу почевши од друге половине XIV века под утицајем монаха са Свете Горе (Павловац, Кастаљан, Копорин... ). Манастир је уз мање прекиде вероватно живео до XVIII века када је у потпуности запустео.

Према народном предању, овде је сахрањен Гргур Слепи, син деспота Ђурђа Бранковића. Међутим, поуздани историјски подаци говоре да је Гргур последњу годину свога земаљског живота провео у Хиландару, где се замонашио и упокојио 1459. године.

Средњовековна црква је била изграђена од притесаног кречњачког камена и квадратних тесаника сиге који су узиђивани у релативно правилним редовима. Сига је углавном употребљавана за израду пиластра у наосу, углова цркве и у много мањој мери зидова. На основу пропорција цркве, као и димензија и распореда пиластара, може се са великом вероватноћом претпоставити да је црква у средњем веку имала кубе над наосом.

Остаци старог живописа сачувани су само у нижим зонама. Слично фреско сликарство откривено је у цркви села Дића, подигнутој у првој трећини XIV века. У много мањој мери фреске су сачуване и на спољашњем лицу зида.

Приликом сондирања порте цркве источно и јужно од храма откривени су темељи грађевина од камена у кречном малтеру који представљају остатке манастирских конака из времена заснивања манастира. Источно од олтара откривени су остаци темеља зграда које су северном страном биле наслоњене на падине брега. Вероватно су подигнуте током XVII или XVIII века.

Градња спомен цркве „где ће бити смештене кости наших јунака који су погинули бранећи своја огњишта“ у Првом светском рату, почела је 1924. године да би већ 1925. године служена Литургија. У њену костурницу смештену су кости од три до пет хиљада пострадалих ратника, донетих искључиво са Врачег брда. Према речима мештана села Ћелија, када је године подигнута црква у Лазаревцу, кости из ћелијске спомен цркве однете су у њу. Тада је простор старе цркве очишћен до нивоа пода новоподигнуте цркве. Ниво свих старих зидова цркве сведени су на најнижи сачувани ниво од један и по метар у односу на стари под цркве. Светогеоргијевски манастир у Ћелијама васпоставио је 2006. године Епископ шумадијски Јован. Нова манастирска црква освећена је 29. јула исте године.




Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

---

~ Митрополија дабробосанска ~

---

Историјат

До сада се зна за сљедеће дабарске епископе: Христофор, Јоаникије, Методије, Никола I, Јован I, Спиридон, Исаија I, Јован II, Јован III, Исаија II, Гаврило, Јован IV, Никола II и Никола III.

Данас се не може поуздано утврдити када је Дабарска епархија уздигнута на ранг митрополије. Можда се то догодило 1346. када је проглашена Српска патријаршија, а можда и много касније.

Падом српских земаља под турску власт у 15. вијеку, почело је и ширење јурисдикције Охридске архиепископије на епархије Пећке патријаршије. Покушаји смедеревског митрополита Павла, тридесетих година 16. вијека, да обнови Пећку патријаршију завршили су се неуспјехом. Његов рад је осуђен на Архијерејском сабору 1532. године. Сабору је председавао охридски архиепископ Прохор, а у раду сабора учествовао је босански митрополит Марко. Иако пропао, покушај смедеревског митрополита Павла био је од великог значаја. Турцима је јасно стављено до знања да се српско свештенство не мири са губљењем црквене самосталности. С друге стране, при Порти се дошло до увјерења да би успостављање нормалног стања у Пећкој патријаршији утицало на мирољубив став српског народа према турским властима, што би користило учвршћивању власти и даљим освајањима. У таквим околностима дошло је 1557. до обнављања Пећке патријаршије. За првог патријарха изабран је Макарије Соколовић (1557—1571).

Јурисдикција обновљене Пећке патријаршије простирала се на све српске земље под Турцима. Скоро цијели српски народ дошао је тада под власт Пећке патријаршије. Успостављајући редовно стање у Патријаршији, патријарх Макарије је извео нову организацију Цркве. Босна и Далмација, осим зворничке области, гдје је постојала епископија, дошле су под духовну власт дабарског, односно дабробосанског митрополита. Никодим Милаш пише да за „далматинске Србе није постављен засебан епископ, него да су они подређени били дабробосанском митрополиту, који је у то доба имао своје сједиште у манастиру Рмњу, и који је вршио над далматинском црквом власт као егзарх пећког српског патријарха”. Митрополит је имао свог замјеника у Далмацији у лицу игумана манастира Крке.

Митрополити дабробосански

Први дабарски архијереј послије обнављања Пећке патријаршије био је Варлам (око 1557). Столовао је у манастиру Бањи. Око 1573. помиње се дабробосански митрополит Симеон, за кога се зна захваљујући једном његовом писму на коме се потписао као „митрополит дабробосански, зворнички, клишки и цијеле Далмације”. Двије године касније помиње се митрополит Јосиф, који је умро 15. маја 1575. у манастиру Бањи. Његов насљедник Гаврило Аврамовић (1575—1588), преноси епископску столицу из манастира Бање у западну Босну, у манастир Рмањ, на тромеђи Босне, Лике и Далмације. Он је 1578, као егзарх пећког патријарха за Далмацију поставио новог игумана манастира Крке. Митрополит Гаврило је заједно са монасима напустио манастир Рмањ и побјегао у Хрватску. Када је то било, не зна се тачно. Послије митрополита Гаврила помиње се митрополит Петроније (1578—1589), који је управљао Дабробосанском епархијом из манастира Бање. И послије њега много митрополита ће сједити у манастиру Бањи. Митрополит Аксентије је управљао Дабробосанском епархијом од 1589. до 1601. године. Из сачуваних записа о њему види се да је био књигољубац и приложник манастира. За митрополита Теодора дознајемо из једног записа на књизи коју је писао монах Данило у манастиру Липље. Име овог митрополита се помиње и у запису на панегирику у манастиру Беочину. Био је дабробосански митрополит од 1601. до 1619. године. Године 1620. у запису на кивоту манастира Ораховице помиње се митрополит дабарски Макарије. Није познато колико је дуго био на катедри дабробосанских митрополита. Послије митрополита Макарија у неколико записа помиње се босански митрополит Исаија, који је највјероватније био митрополит од 1627. до 1635. године. Ко је наследио митрополита Исаију не зна се. Манојло Грбић у књизи „Карловачко владичанство“, књ. I, помиње босанског митрополита Гаврила (Предојевића), који је 1638. са ђаконом Савом Станисављевићем прешао из манастира Рмња у Хрватску и настанио се у манастиру Марчи. Из поменутог дела епископа шумадијског Саве дознајемо за митрополита босанског Исаију II (1640—1655). Затим следе: Лонгин (1656—1666), Христофор (1666—1681), Атанасије Љубојевић (1681—1688), Висарион II (1690—1708). Митрополит Висарион је после Сеобе Срба 1693. пренео седиште епархије у Сарајево. У Сарајеву су столовали: Исаија III (1708—1709), Мојсије Петровић (1709—1713), Мелентије Умиљеновић (1713—1740), Гаврило Михић Михаиловић (1741—1752), Пајсије Лазаревић (1752—1759), Василије Јовановић Бркић (1760—1763), Дионисије (1763) и Серафим (1766—1767).

Грци — дабробосански митрополити

Дуго се мислило да је Дионисије био посљедњи Србин митрополит дабробосански прије доласка Грка (фанариота). Сматрало се да је први Грк на катедри дабробосанских митрополита био митрополит Серафим, са још неколико грчких архијереја, потписник молбе упућене пећком патријарху Калинику II, да се Пећка патријаршија угаси и потчини Цариградској. Међутим, Светозар Душанић је доказивао да је митрополит Серафим био Србин и да је устоличен прије септембра 1766. године. Према томе, митрополит Серафим је био посљедњи Србин дабробосански митрополит, а митрополит Данило, његов наследник, био је први Грк на том положају.

Митрополит Данило се помиње као дабробосански митрополит 1769. године. Није познато колико се дуго задржао на овој катедри. Послије митрополита Данила помиње се митрополит Кирило, који је добио од султана берат 24. маја 1776. године. У овом берату су уписана мјеста која су улазила у састав Дабробосанске митрополије. То су: Високо, Травник, Јајце, Језеро, Лијевно, Гламоч, Вакуф, Стари Мајдан, Маглај, Сребреница, Вишеград, Нова Варош „са свима селима и међама”. Митрополит Кирило је добровољно уступио мјесто своме насљеднику Пајсију, коме је берат издат 29. марта 1780. године. У берату за митрополита Пајсија пише да је вриједан, да добро познаје вјерске обреде и народне обичаје, да је вјешт да чува рају и обавља њене послове и да је изабран од патријарха са епископским збором. Њему се приписују заслуге за оправку сарајевске цркве настрадале у пожару. Митрополита Пајсија је наследио Калиник коме је издат берат 13. новембра 1802. године. У његово вријеме је избио Први српски устанак, који је имао великог одјека и међу Србима у Босни. Из једног фермана упућеног сарајевском кадији, 5. фебруара 1808, дознајемо да је митрополит Калиник био у Цариграду ради неких послова и да му је, на молбу патријарха и Светог синода, за насљедника одређен зворнички митрополит Евгеније. Како су подаци о овоме архијереју оскудни, може бити да је он замјењивао митрополита Калиника само за вријеме његовог боравка у Цариграду.

У вријеме митрополита Калиника у Босни се појавио Венедикт Краљевић, који је скупљао милостињу за синајске калуђере. Краљевићу је пошло за руком да поткупи секретара митрополита Калиника, који је фалсификовао патријархову грамату издату за посвећење у епископско достојанство протосинђела Антима. У грамати је избрисано име протосинђела Антима и унијето име Венедикта Краљевића. Послије тога је митрополит Калиник са митрополитима призренским и херцеговачким 1806. хиротонисао Краљевића давши му титулу епископа кратовског. Митрополит Калиник је уступио управу дабробосанске митрополије Краљевићу за 4.500 гроша и повукао се у Цариград. Међутим, Краљевић није дуго остао у Босни. Пошто је радио на подизању устанка, побјегао је из Босне у Славонију.

Од Краљевићевог напуштања Босне па до 1816, катедра дабробосанских митрополита је била упражњена. Исте године 25. октобра султан је издао берат новом митрополиту Венијамину. Управљао је митрополијом до смрти оставивши лијепу успомену о себи. По мишљењу једног броја историчара, митрополит Венијамин је умро 1834. године. Међутим, из једне листине цариградског патријарха, издате маја мјесеца 1835, видимо да је митрополит Венијамин био још у животу. Вјероватно је умро 1835. године. Према томе, берат новом сарајевском митрополиту Амвросију није, како се тврдило, могао бити издат 10. октобра 1834, већ послије маја 1835. године.

Митрополит Амвросије рођен је 1791. у Еносу, Румелија. На катедри дабробосанских митрополита био је од 1835. до 1841. године. Остао је у успомени као добар епископ, чувао је паству и штитио је од насиља. Због тога је дошао у сукоб са турским властима, па је уклоњен са митрополитског трона. На његово мјесто Цариградска патријаршија поставила је 1841. дотадашњег митрополита самоковског Игњатија. Посљедњи помен о митрополиту Игњатију датира из 1851, када је за игумана манастира Гомионице поставио јеромонаха Дионисија. Наследио га је Прокопије. Био је пет година на катедри дабробосанских митрополита — од 1851. до 1856. године. Због сукоба са Сарајевском црквеном општином око проширења цркве, Цариградска патријаршија га је повукла. За новог митрополита је постављен Дионисије (1856—1860). Остао је у лијепој успомени по напорима на просветном и културном уздизању своје пастве.

Први помен о Дионисијевом наследнику Игњатију II је из новембра 1860. године. Он се те године потписао, са осталим архијерејима Светог синода у Цариграду, на посланици патријарха Јоакима II упућеној вјернима Дабарске епархије, у којој се од њих захтијева да подигну своме митрополиту Генадију двор, како би му омогућили да стално борави међу њима. За име митрополита Игњатија II везано је отварање Бањалучке богословије 1866. године. За издржавање школе дао је велики прилог у износу од 1.000 цесарских дуката. Умро је 1868. у Бањој Луци.

Послије смрти митрополита Игњатија II за митрополита дабробосанског је постављен митрополит зворничко-тузлански Дионисије II (Илијевић) 1868—1871. године. Због неспоразума са Сарајевском црквеном општином уклоњен је са свога положаја. По жељи епархиота Зворничко-тузланске епархије поново се вратио у Тузлу. После премјештања митрополита Дионисија у Тузлу, Цариградска патријаршија је за митрополита дабробосанског поставила дотадашњег митрополита зворничко-тузланског Пајсија. На епархији је остао двије године. Умро је 1874. године.

Посљедњи митрополит Грк у Сарајеву био је Антим (1874—1880). У његово вријеме, одлуком Берлинског конгреса (1878), Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину. Тако је Босна и Херцеговина добила новог господара — умјесто Турске Аустроугарску. Иако је дошло до промјене господара, Босна и Херцеговина је и даље остала под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. На основу конвенције склопљене између Аустроугарске и Цариградске патријаршије 1880, митрополит Антим је уступио своје мјесто Сави Косановићу, првом Србину митрополиту дабробосанском послије више од сто година.

Митрополија дабробосанска (од 1880)

Митрополит Сава Косановић је управљао Дабробосанском митрополијом од 1881. до 1885, када је под притиском власти поднио оставку. За његовог насљедника је изабран Георгије Николајевић (1885—1896). Иако је изабран за митрополита у поодмаклим годинама, био је веома активан. Остао је упамћен као велики народни добротвор. Послије смрти митрополита Георгија за дабробосанског митрополита је изабран дотадашњи митрополит зворничко-тузлански Николај Мандић (1896—1907). За вријеме митрополита Мандића дошло је до промјене границе дабробосанске митрополије. Села Коњичког котара издвојена су од Дабробосанске митрополије и припојена Захумско-херцеговачкој митрополији, а од Захумско-херцеговачке је узето Рудо и припојено Дабробосанској митрополији. На молбу митрополита Мандића, цариградски патријарх Константин са Светим синодом 1899. године од дијелова Дабробосанске митрополије основао је четврту митрополију у Босни и Херцеговини — Бањалучко-бихаћку. Мандић је умро у 67. години. За његовог насљедника је изабран бањалучко-бихаћки митрополит Евгеније Летица (1908—1920). На трону сарајевских митрополита био је у вријеме Првог свјетског рата, у коме је Српска црква много пострадала. Повукао се у мировину 4. августа 1920. године. Исте године васпостављена је Српска патријаршија, а за дабробосанског митрополита је изабран митрополит захумско-херцеговачки Петар Зимоњић (1920—1941). За његово вријеме изведена је организација и уједначавање законодавства Српске православне цркве. Закон о Српској православној цркви донијет је 1929, а Црквени устав 1931. године. Новим Уставом извршена је нова арондација епархија. Од Дабробосанске епархије издвојени су ливањски и гламочки срез и припојени Далматинској, а јајачки и мркоњићградски припојени су Бањалучкој епархији. Дабробосанска епархија је добила од Захумско-херцеговачке фочански и чајнички срез; од Рашко-призренске прибојски, нововарошки и милешевски; од Пећке пљеваљски.

Од доношења новог Устава није прошло ни десет година а дошла је несрећна 1941 — Други свјетски рат. Епархије Српске православне цркве у Босни и Херцеговини су се нашле у Независној Држави Хрватској. Одмах по преузимању власти усташе су почеле беспримјерну хајку на Србе. У овом времену нечувених страдања убијен је 1941. митрополит Петар. Из дабробосанске епархије убијено је у току рата 27 свештеника. До новог устоличења дабробосанском епархијом је администрирао епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ. У то вријеме, 1947, од Дабробосанске епархије издвојени су срезови: пљеваљски, нововарошки, прибојски и пријепољски и припојени новооснованој Будимљанско-полимској епархији. Епархија је коначно попуњена 1951. године. За митрополита је изабран Нектарије Круљ (1951—1966). Пет година по његовом избору укинута је Будимљанско-полимска епархија, а срезови: пљеваљски, нововарошки, прибојски и пријепољски враћени су Дабробосанској епархији. Митрополит Нектарије је умро 1966. године. За новог митрополита је изабран епископ захумско-херцеговачки Владислав Митровић (1967—1992). Пензионисан је 1992. због болести. Исте године Свети архијерејски сабор је обновио Будимљанско-полимску епархију под називом Епархија милешевска. У састав епархије ушли су дијелови Епархије дабробосанске, који су од 1947. до 1956. припадали Будимљанско-полимској епархији. На истом Сабору за дабробосанског митрополита изабран је епископ далматински Николај Мрђа.

У посљедњем рату од 1991. до 1995, Дабробосанска митрополија је много пострадала. Порушено је 23, а оштећено 13 храмова. Срушено је 11 парохијских домова и осталих црквених здања, док су три парохијска дома оштећена. Због ратних дејстава митрополит Николај је привремено пренио сједиште епархије из Сарајева у Соколац.

Манастир Успења Пресвете Богородице у Добруну

Манастир Успења Пресвете Богородице (познат још и као манастир Добрун и манастир Крушево) је манастир Српске православне цркве који се налази у Дабробосанској митрополији.

Манастир се налази у близини Вишеграда, на реци Рзав. Ово је један од најстаријих манастира на просторима данашње Босне и Херцеговине.Тренутно (јануар 2008) је игуман манастира отац Калистрат.

Најпознатије фреске у манастиру су фреска цара Душана са женом Јеленом и сином Урошем, као и фреска са ктитором манастира, жупаном Прибилом, његовим синовима и зетом Станом које су и до данас сачуване.

У стенама изнад манастира се налази пећина чији је улаз некада био озидан сигом. У њој су живели испосници који су у манастир силазили само за време великих празника.

У саставу манастира постоји издавачка кућа „Дабар“ која издаје истоимени часопис посвећен митрополији дабробосанској. Сем њега ова издавачка кућа је штампала око 50 других духовних наслова

Историја

Не зна се тачно када је манастир основан, и постоји више верзија. Према митрополиту Сави Косановићу манастир потиче још из деветог века. По неким историчарима подигнут је 1219. године, када је Српска православна црква добила своју самосталност, док постоје и извори који тврде да је манастир настао за време владавине цара Душана када је у Добруну дужност чувара тог дела западне границе српске државе вршио жупан Прибил.

Према изворима који тврде да је манастир настао за време владавине цара Душана манастир је основао жупан Прибил. Он је поред жупанског двора у тврђави између 1340. и 1343. године саградио и манастир. Манастирска црква је била скромна, зидана је од камена и сиге, имала је облик једнобродне засведене базилике без куполе. Храм су живописали врсни зографи из јужне Србије.

После монашења жупана Прибила (монашко име Варнава) наслеђују га синови прво Стефан а потом Петар, који је дозидао спољну припрату и ризницу са северне стране и живописао их 1383. године. У време жупана Петра у Добруну је било око 720 монаха.

Под утицајем босанских властелина Радиновића и Павловића, који су столовали у Вишеграду, повлачи се жупан Петар и по примеру свога оца замонашио се под именом Јован.

Добрун је пао под Турке 1462. године. Према сачуваној легенди, освојен је издајом. Један српски слуга открио је Турцима да су из Добруна отишли сватови по младу у Пријепоље. Турци су сачекали сватове у повратку иза Бијелих Брда, побили их, преобукли се у сватове, ушли у град Добрун и заузели га. Том приликом разрушили су град док је манастир оштећен. Млађи монаси су се разбежали по неприступачним испосницама широм добрунске области док су у манастиру остали само старији. После смрти ових монаха манастирска црква је отварана само о великим празницима док манастир није порушен и потпуно запустео.

Манастир у XVI веку обнављају монаси, који су након напуштања добрунског манастира основали метох у месту Ваган. Турци су га поново порушили крајем XVII века а монаси су се разбежали по старим испосницама. Народ добрунског краја је поново обновио је манастир крајем XVIII века. Ипак у манастиру није било монаха па се служило три пута годишње: на Божић, Васкрс и на Духове.

Устанак у Босни и Херцеговини 1875. године Турци су казнили рушењем великог броја светиња међу којима и манастира Добруна. Берлинским конгресом 1878. године Босна је добила новог господара, уместо Турске, босну су окупирали Аустроугари. Захваљујући митрополиту Сави Косановићу, народу добрунског краја и помоћи баронице Вилхелмине Николић манастир Добрун је 1884. године поново обновљен. Обновљена је првобитна црква жупана Прибила али не и припрата и ризница жупана Петра.

Током Првог светског рата манастир је поново страдао. Са обнављањем се почело 1921. године. Приликом обнове прекречен је ктиторски натпис изнад надвратника на улазу у нартекс а старе фреске у засведеном трему покривене су новим слојем живописа. Нова несрећа задесила је манастир у Другом светском рату. Немци су цркву користили као магацин за мине, које су јануара 1945. године активирали и разорили манастир до темеља. Ово је било најтеже разарање манастира. Остали су само припрата и звоник.

За годину дана народ је поново обновио манастирску цркву која је освећена у недељу по Митровдану 1946. године.

Године 1994. након 250 година одлуком митрополита Дабробосанског Николаја манастир је поново насељен монасима.

Године 2004, када је обележено 200 година од подизања Првог српског устанка, манастирском комплексу су додати нови објекти. Међу тим објектима налази се и Карађорђев конак у коме је, на првом спрату смештен Музеј Првог српског устанка, док се на другом спрату налази музеј дабробосанских митрополита у коме је приказан историјат ове митрополије. У саставу музеја дабробосанских митрополита се налази и мала капела која је посвећена светом апостолу Андреју Првозваном, крсној слави краљевске породице Карађорђевић.

Године 2004. је на стени поред великог белог крста, изнад манастирске порте постављен споменик Карађорђу. Исте године је познати добротвор и пословни човек из Чикага Слободан Павловић финансирао изградњу пешачког моста преко реке Рзав.

У току је и оправљање старе цркве Успења пресвете Богородице. У ископинама испод цркве су пронађени остаци фресака из средњег века, керамике, као и аустроугарски метални новац. Такође је у ископинама откривено и преко два квадратна метра делова фресака, које су највероватније затрпане након експлозије коју су изазвали немачки војници 1945. године. Археолози су такође открили више људских посмртних остатака и један цео гроб, што указује на то да су се овде у прошлости сахрањивали црквени великодостојници, као и ктитори.

Највећа светиња у добрунској парохији је манастир Успења Пресвете Богородице у Добруну, познат и као манастир Крушево. Основан је у XIV веку, 1343. године. Ктитор манастира је жупан Прибил са синовима Стефаном и Петром.

У доба краља, а потом цара Душана (1331-1345. и 1345-1355) у Добруну дужност чувара тог дела западне границе српске државе врши жупан Прибил. Поред жупанског двора у тврђави гради око 1340-1343. године манастир. Манастирска црква је била скромна, зидана је од камена и сиге, имала је облик једнобродне засведене базилике без куполе. Храм су живописали врсни зографи из јужне Србије.

После монашења жупана Прибила (монашко име Варнава) наслеђују га синови прво Стефан а потом Петар, који је дозидао спољну припрату и ризницу са северне стране и живописао их 1383. године. У време жупана Петра у Добруну је било око 720 монаха.

Под утицајем босанских властелина Радиновића и Павловића, који су столовали у Вишеграду, повлачи се жупан Петар и по примеру свога оца замонашио се добивши име Јован.

Добрун је пао под Турке 1462. године. Према сачуваној легенди, освојен је издајом. Један српски слуга открио је Турцима да су из Добруна отишли сватови по младу у Пријепоље. Турци су сачекали сватове у повратку иза Бијелих Брда, побили их, преобукли се у сватове, ушли у град Добрун и заузели га. Том приликом разрушили су град док је манастир оштећен. Млађи монаси су се разбежали по неприступачним испосницама широм добрунске области док су у манастиру остали само старији. После смрти ових монаха манастирска црква је отварана само о великим празницима док манастир није порушен и потпуно запустео.

Манастир обнављају у XVI веку монаси, који су након напуштања добрунског манастира основали метох у месту Ваган. Турци су га поново порушили крајем XVII века а монаси су се разбежали по старим испосницама. Народ добрунског краја обновио је манастир крајем XVIII века. Нажалост, у манастиру није било монаха па се служило три пута годишње: на Божић, Васкрс и на Духове.

Устанак у Босни и Херцеговини 1875. године Турци су казнили рушењем великог броја светиња међу којима и манастира Добруна. Берлинским конгресом 1878. године Босна је добила новог господара, уместо Турске Аустро-Угарску. Захваљујући митрополиту Сави Косановићу, народу добрунског краја и помоћи баронице Вилхелмине Николић манастир Добрун је 1884. године обновљен. Обновљена је првобитна црква жупана Прибила а не и припрата и ризница жупана Петра.

Током Првог светског рата манастир је поново страдао. Са обнављањем се почело 1921. године. Приликом обнове прекречен је ктиторски натпис изнад надвратника на улазу у нартекс а старе фреске у засведеном трему покривене су новим слојем живописа. Нова несрећа задесила је манастир у Другом светском рату. Немци су цркву користили као магацин за мине, које су јануара 1945. године активирали и разорили манастир до темеља. Ово је било најтеже разарање манастира. Остали су само припрата и звоник.

Народ није могао да гледа своју светињу разорену. За годину дана манастирска црква је обновљена и освећена у недељу по Митровдану 1946. године. На сву срећу у последњем рату 1992-1995. године манастир је сачуван. Године 1994. након 250 година одлуком митрополита Дабробосанског Николаја манастир је поново насељен монасима.

Свештеници који су службовали на добрунској парохији од 1849-1995. године: Јевто Ђуровић; Алекса Ђуровић; Петар Ђуровић 1931-1933; Вељко Шкаљак 1934-1935; Будимир Соколовић 1936-1942; Јосиф Богдановић 1946-1971; Милорад Љубинац 1971-1976; Милосав Видаковић 1976-1994. Године 1994. обновљен је у манастиру Добруну монашки живот и отада парохију опслужују синђел Калистрат (Бобушић) и синђел Јован (Гардовић).

Преузето са: Митрополија