Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 ... 20 21 23 24 ... 32
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Благодети Србије ~ Манастири Српске Православне Цркве  (Pročitano 473031 puta)
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Читлук, код Љубовије


До манастира се долази када са магистрале (Лозница - Ужице) скренете на главни улазак у Љубовију. Идете право и на семафору лево путем са првенством пролаза, а затим прво скретање десно. Већ после 2-3 стотине метара скреће се лево улицом каја води до манастира
(ово скретање није обележено). Ако промашите ово скретање наставите право, пар стотина метара, све до табле са путоказом. Код табле се скреће лево макадамским путем са мало већим успоном, али врло брзо стиже до капије манастира. Цркву је подигао народ из села Читлук 1967 године и на простору око цркве одржавао се вашар на Тројице. Касније је на том простору сазидан конак и овај простор претворен у манастир. У њему живе монахиње.





IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Чокешина, код Мачванског Прњавора


До манастира Чокешине се може стићи тако што  на магистралном путу  Лозница - Шабац  постоји скретање  у Мачванском Прњавору, који је од манастира удаљен 6 километара.
Пут до манастира је пресвучен новим слојем асвалта . Удаљеност манастира од Лознице је 30 километара, а од Шапца 34 километра.



По предању,манастир је првобитно био задужбина војводе Милоша Обилића, који је започео градњу манастира уочи Косовске битке. Предање даље вели : Кад је гласник јавио Милошевој мајци  да јој је син погинуо у Косовској бици на Видовдан 1389. године, она је рекла грађевинарима који су градили манастир: Чок више! престајте са радом!  И називи појединих делова манастирског имања " Нечаја " и  " Пусто поље " доводе се у везу са речима које је гласник рекао Милошевој мајци: " Не чај "  ( не чекај ) више, Милошева мајко, пусти овце на то " пусто поље ", Милош ти је, мајко погинуо.

Довршетак радова на манастиру Чокешини ( почетак XV века ) везује се за војводу Чокешу, властелина из тог краја.

Манастир је , због свог положаја, неколико пута био рушен и спаљиван. Према записима на листовима књиге Октоиха (Осмогласника ), штампане у Москви 1777. године, Јеванђеља, штампаног у Москви 1782. , Општег Минеја , штампаног у Кијевопечерској Ларви 1766 и другим сачуваним књигама, види се да је манастир Чокешина обновљен 1785. године при архијереју ваљевском кир Јоакиму и старешини манастира јеромонаху Пајсију Лукићу. Мада је претрпео велика оштећења у II светском рату, манастир је последњи пут запаљен 1804. године, када је био знаменити Бој на Чокешини.

На Чокешини, више манастира, била  је борба Давида и Голијата, бој међу Србима и Турцима за Карађорђева времена, где су  на Лазареву Суботу, уочи Цвети, 16. априла 1804. године са 300 друга јуначки изгинули браћа Недићи ( Глигорије и Димитрије ), рођени у Осечини, 30. км на западу од Ваљева.

После Боја на Чокешини, манастир је обновио 1823. године кнез Милош Обреновић при игуману Константину Вујанићу. Иконостас је прављен 1834. године а мајстори су били Михаило Константиновић из Битоља и Никола Јанковић из Охрида за време старешине манастира јеромонаха Софронија Мијатовића.

Манастирска Црква је посвећена рођењу Пресвете Богородице и од 1830. године у Цркви се налази чувена икона Покров Пресвете Богородице Чокешинске, пред којом се, како у прошлости тако и данас, на верни народ излива милост Господа нашега Исуса Христа и Пресвете Богородице.

Потстицајем старешине манастира Чокешине, игумана Германа, 1890. године подигнут је са северне стране до саме манастирске цркве, споменик од камена, висок 5 метара, под којим су положене на вечни починак мученичке кости браће Недића и славних  Чокешинских јунака са места њихове погибије.

Од 2002.године, доласком схимонахиње Ане (Петровић), започиње велика и значајна обнова манастира Чокешине. Уз помоћ државе, општине и верног народа а нарочито обитељи манастира обнавља се комплетно велики конак из 1928. године, на храму уместо црепа поставља се бакар , поново се споља малтерише храм и ставља нова фасада, ради се дренажа,унутрашњост храма се генерално санира, обија се стари малтер и зидови се доводе у пређашње стање, санира се олтар, комплетно се рестаурира иконостас из 1834. године и постављају се нови полијелеји. На месту старог чардака урађен је нови конак и озидана је нова зграда у економском делу. Урађен је асфалт до манастира и уређен је велики паркинг простор.Радови на уређењу порте манастира су у току и уколико се верни народ одазове акцији креће се у поновно зидање конака из 1934. године који је се срушио као последица клизишта које је захватило место где се налазио конак.











IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2

~ Епархија шумадијска ~





Епархија шумадијска је епархија Српске православне цркве.
Надлежни архијереј је господин Јован, а седиште епархије се налази у Крагујевцу.


Историјат


Територија данашње Епархије шумадијске у далекој прошлости припадала је Београдској и Топличкој епархији, а поједини делови, од 1557. до прве половине 17. века, Рудничкој епархији, а потом Веначкој епархији чији митрополит веначки и руднички Серафим резидирао, 1632, у манастиру Благовештењу. Не зна се да ли је та област у то доба сачињавала засебну епископију, или је била само део Ваљевске или Ужичке епископије. Познато је да су делови Шумадије припадали Ваљевској или Ужичкој епархији да би на крају припали Београдској архиепископији у чијем су саставу остали све до краја Првог светског рата.

После васпостављања Српске патријаршије, 1920, патријарх српски Димитрије управљао је не само својом архиепископијом, у чијем је саставу била Шумадија и Браничево, већ и Сремско-карловачком архидијецезом. Идуће године, Свети архијерејски сабор, издвојивши из Београдске архиепископије пожаревачки и стари ћупријски округ до реке Мораве, васпоставио је стару Браничевску епархију.

Доношењем црквеног устава, 1931, спојене су Београдска архиепископија и Сремско-карловачка архидијецеза у Београдско-карловачку архиепископију, с тим што је ова архиепископија добила од Вршачке епархије град Панчево. Тако је Београдско-карловачка архиепископија обухватала територију од 27 срезова, односно од Варварина и Београда до Осјека. Није онда никакво чудо што су при оваквој подели трпели и Шумадија и Срем. Патријарси, због послова у целој Српској православној цркви, нису стигли да посвете одговарајућу пажњу својој пространој архидијецези и да је редовно обилазе. Шумадијски део епархије посетили су неколико пута у току двадесет година, а викарне епископе слали су да освете новоподигнуте храмове. Сремским делом епархије патријарси су управљали уз помоћ својих викарних епископа, који су се опет често мењали.

Идеја о оснивању Шумадијске епархије рођена је, изгледа, за време прве посете новоизабраног патријарха Гаврила Крагујевцу, о Духовима 1938. године. Наиме, после те посете Крагујевчани траже дозволу да подигну зграду за митрополију. Убрзо потом почиње рат и тако није подигнута ни зграда за Шумадијску епархију, нити је она основана.

После повратка патријарха српског Гаврила из заточеништва, 1946, Свети архијерејски сабор састао се први путу своје редовно заседање у Патријаршијском двору у Београду 11/24. априла 1947. године. Заседање је трајало све до 8/21. маја исте године. У раду овог заседања узели су учешћа сви епархијски архијереји који су преживели Други светски рат: патријарх српски Гаврило, митрополит скопски Јосиф, епископи: будимски Георгије, бачки Иринеј, тимочки Емилијан, нишки Јован, зворничко-тузлански Нектарије, браничевски Венијамин, банатски Дамаскин, шабачки Симеон, злетовско-струмички Викентије и администратор Рашко-призренске епархије Владимир. У раду овог Сабора нису узели учешћа епископи: жички Николај, далматински Иринеј, и америчко-канадски Дионисије, који су у то време били ван земље.

На предлог патријарха српског Гаврила, Свети архијерејски сабор у седници својој одржаној 24. априла/7. маја 1947. донео је следећу одлуку:

„Оснива се самостална Епархија шумадијска са седиштем у Крагујевцу. Овој епархији припадају намесништва: крагујевачко, лепеничко, темнићко, левачко, беличко, јасеничко, космајско, опленичко, колубарско-посавско, Архиепископији београдско-карловачкој остају град Београд, парохије ван Београда које спадају под архијерејско намесништво београдско и врачарско-грочанско намесништво, град Земун и Панчевачки рит.“

За првог епископа шумадијског Свети архијерејски сабор изабрао је 7/20. маја 1947. викарног епископа будимљанског Валеријана. Свети архијерејски синод је, у смислу одлуке Светог архијерејског сабора АС Бр. 28/зап. 102/1947, Епархију жичку поверио у администрацију епископу шумадијском Валеријану, с тим што ће Жичка епархија исплаћивати епископске принадлежности у пуном износу.

Прво архијереј устоличен је у Новој цркви Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу 20. јула 1947. Устоличење је извршио викарни епископ моравички Хризостом.

Патријарх српски Гаврило из Патријаршијске ризнице дао је Епархији шумадијској један архијерејски окрут, жезал и митру (дар последњег руског цара Николаја митрополиту српском Димитрију), и архијерејски чиновник. Патријарх Гаврило се такође постарао и за издржавање Епархије шумадијске у њеним првим данима. Наиме, Епархијски управни одбор Архиепископије београдско-карловачке донео је одлуку у којој се, између осталог, каже:

"Да би се могла отпочети организација ове ново-креиране епархије

ОДЛУЧУЈЕМО

Из благајне Епархијског управног одбора А. Е. Београд.-карловачке исплатити на име помоћи Епархији шумадијској Дин. 10.000 (десет хиљада) на терет парт. поз. 6 расхода (непредвиђени издаци) епархијског буџета за 1947. годину.

О овој одлуци обавестити Његово Преосвештенство епископа шумадијског Господина Валеријана и епархијску благајну знања и исплате ради.

А. Е. М. Патријарх српски Гаврило"

Већ другог дана после устоличења епископ Валеријан је, да би обезбедио основна средства за нормалан живот и рад новоосновне епархије, упутио распис свим архијерејским манастирима и управама манастира у коме је рекао:

"1. Епархијски управни одбор А. Е. Београдско-карловачке у почетку ове године учино је епархијски разрез на црквене општине и манастире, и о тпме обавестио црквене и манастирске управе, да би оне предвиделе у својим буџетима, и да новац шаљу одбору у Београд. Већи број црквених општина и манастира, овај разрез до сада нису уплатили ЕУ Одбору Архиепископије.

Како је одлуком Св. Арх. Сабора бр. 1704/зап. 102 од 24. априла / 7. маја 1947. године основана нова Епархија шумадијска са седиштем у Крагујевцу, у чији је састав ушло и ваше намесништво, односно манастир, те се позивате, да обавестите све црквене општине да убудуће своје материјалне обавезе према Епархији/епарх. разрез за 1947. г. и дужни за 1946/као и добровољне прилоге, које свештенство прикупља за издржавање Епархије шаљу Епархијском управном одбору у Крагујевцу. Новац доносити лично или слати за сада поштанском упутницом, док се не одштампају чеков. уплатнице.

Пошто је ово нова Епархија, која сада има и веће потребе, то се позивају црквене општине и свештенство, да у испуњавању својих обавеза буду ревноснији.

2. Св. арх. синод пов. бр. 1786/зап.398 од 16/29. маја 1947. г. донео је одлуку, да се сви његови расписи штампају у Гласнику и да се више не достављају канцеларијским путем.

Пошто ови расписи у будуће неће бити на до сада уобичајен начин саопштавани, то упозорите све свештенство и црквене општине, да читају Гласник и да се стриктно придржавају расписа, који ће се тамо штампати, и ако се тражи неки извештај, да по распису одмах поступе, јер се некакве ургенције неће чинити."

Нова епархија је за потребе епископа изнајмила једну грађанску кућу близу Нове цркве и свој живот отпочела скромно.

Крајем 1947. епископ Валеријан је, у сагласности са Црквеним судом и Епархијским управним одбором, а на молбу свештенства Младеновачког среза основао ново архијерејско намесништво младеновачко. Касније су основана још два архијерејска намесништва: бељаничко и орашко, тако да Шумадијска епархија и данас има дванест архијерејских намесништава.

У Шумадији затечено је 158 парохија и 109 црквених општина. Само 9 парохија било је без свог редовног парохијског свештеника. У епархији било је укупно 111 парохијских храмова.

Приликом оснивања Епархије шумадијске Крагујевац се, као седиште епархије, нашао не само на периферији епархије, већ је и један његов део припадао Жичкој епархији, а такође и сва његова залеђина. До нове арондације дошло је, споразумно између новог епископа жичког Германа и епископа шумадијског Валеријана, 1956. године. Тада је Свети архијерејски сабор донео следећу одлуку: „Прихватити предлог Његовог преосвештенства Епископа шумадијског Господина Валеријана и извршити арондацију и ново разграничење Епархије шумадијске и жичке на тај начин што се од Епархије жичке одузимају и Епархији шумадијској припајају манастир Драча и парохије: баљковачка, грбичка, грошничка, прва и друга забојничка и дивостинска.“

У току минулог пола века повећавао се број парохија, црквених општина, манастира, парохијских храмова, капела, а такође и број парохијског свештенства, јер је рукоположено преко 200 свештеничких кандидата. Нагло се повећао број нових парохијских домова, с обзиром да их је 1947. било свега 39.

Сви успеси постигнути су захваљујући вредном свештенству и народу који су свје дарове давали у радној снази, материјалним добрима и новцу.

Побожност и црквеност народа Шумадије за све време трајања ове младе епархије биле су присутне у најтежим послератним временима, временима прогона, застрашивања и затварања свештеника и верника због јавног исповедања вере, подизања црквених објеката или ношења литија. Али највећу радост причињавали су дуги и дуги редови причесника за време Великог ускршњег поста у свим годинама постојања наше епархије. И што је врло важно, ти редови су још гушћи, јер "Господ сваки дан додаваше цркви оне који се спасаваху" (Д. ап. 2:47).

Немањићки период


Територија данашње епархије била је од давнина у саставу српске државе још од времена Стефана Немање када је у другој половини XII века освојио неке крајеве и присајединио их својој држави. У повељи манастиру Хиландару он наводи жупе Загрлату, Левач, Белицу и Лепеницу а његов син краљ Стефан Првовенчани у повељи којом оснива манастир Жичу 1213. године помиње неке делове Шумадије као што су Борач, обе Лепенице, Белица, Левач и Лугомир. Све до кнеза Лазара ова територија припада намањићкој Србији али с обзиром да је била гранично подручје не игра значајнију улогу у економском и политичком животу Србије. Шумадија се налази на територији Београдске и Топличке епархије а граница између њих је од Авале, Космаја и Рудника према Западној Морави. Север припада Београду а већи јужни део припада Топлици. Близина седишта Српске архиепископије у Жичи утиче и на црквене прилике у Шумадији па део прихода иде и овој епархији. Топличка епархија са седиштем у манастиру Светог Николе код Куршумлије коју је основао Свети Сава била је цењена у средњевековној Србији а њен епископ је био пети по угледу у Српској цркви. Београдска епархија је присаједињена Србији када је краљ Драгутин после абдикације 1282. године као уграски зет добио Мачву али процват доживљава много касније тек за време Стефана Лазаревића. Из времена краља Драгутина у Шумадији су саграђени манастири Тресије и Кастаљан на Космају, Орашје у Темнићу и Петковица на Руднику.

Развој верског живота


Слабо настањена без већих насеља и утврђених градова и манастира, Шумадија почиње да се развија за време кнеза Лазара и депота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. Како се престоница преместила из Крушевца у Београд а касније у Смедерево ово подручје постаје најважнији део Србије. Граде се Жупањевац, Рудник, Острвица, Борач и други утврђени градови а зидају се или презиђују и украшавају фрескама манастири Каленић и Ивковић у Левчу, Благовештење, Вољавча, Никоље, Павловац, Петковица на Руднику, Јошаница на Великој Морави, Брезовац на Венчацу итд. Све грађевине припадају моравској архитектури са наглашеном вертикалом, складних пропорција, разнобојнох фасада.

Под турским ропством


У том периоду долази до великих промена у границама епархија па Топличка се спаја са Нишком а епископи носе назив нишки. Београдска епархија је поприште разарања. Поједини делови Шумадије од 1557. до XVII века припадају Рудничкој а потом Веначкој епархији чији митрополит Серафим резидира у манастиру Благовештењу. Долази до знатних разарања манастира али и до обнове после обнављања Пећке патријаршије под патријархом Макаријем Соколовић. Саграђени су манастири Драча и Грнчарица а живописани Благовештење и Никоље.

Ослобођење Србије


Под вођством Милоша Обреновића креће почетак велике уметничке активности на обнови и уређењу манастира и градњи цркви, једно време је Крагујевац био престоница Србије. Приступа се обнови цркава, звоника, конака и трпезарија. Делови данашње епархије припадали су Ваљевској или Ужичкој епархији да би на крају припали Београдској архиепископији у чијем саставу остају до Првог светског рата.

Између два светска рата

Када је васпостављена Српска патријаршија, патријарх Димитрије управља не само својом архиепископијом у чијем којој припадају и Шумадија и Браничево, већ и Сремско-карловачком архидијецезом. Године 1931. Пожаревачки и Ћупријски окрузи су издвојени и формирана је Браничевска епархија а створена је Београдско-карловачка архиепископија од Сремско-карловачке архидијецезе и остатка Београдске епархије. Патријарх је презаузет и не стиже да посвети пажњу Шумадији и Срему због велике површине на којој има надлежност. Новоподигнуте храмове освештавају углавном викарни епископи.

Оснивање Епархије шумадијске


После прве посете Крагујевцу патријарха Гаврила на Духове 1938. године Крагујевчани траже дозволу за подизање зграде за митрополију али убрзо почиње рат. После рата на седници Светог архијерејског сабора 7. маја 1947. доноси се одлика о оснивању Шумадијске епархије са намесништвима крагујевачким, лепеничким, темнићким, левачким, беличким, јасеничким, космајским, опленачким и колубраско-посавским. Викарни епископ будимљански Валеријан Стефановић постаје први шумадијски епископ коме је поверено и администрирање Жичке епархије. Устоличење извршава викарни епископ моравички. Затечено је 158 парохија и 109 црквених општина са 111 парохијских храмова.

Епархија данас


Поред набројаних намесништава основана су још два: орашачко и бељаничко. Повећао се број храмова, црквених општина, манастира, капела и свештенства. После смрти епископа Валеријана на чело епархије долази 1977. године владика Др Сава Вуковић. После његове смрти 2001. године и једногодишњег администрирања епископа зворничко-тузланског Василија Качавенде за владику шумадијског долази Његово преосвештенство Јован Младеновић. Епархији припадају следећи градови са својим околинама: Крагујевац, Аранђеловац, Топола, Баточина, Лапово, Рача, Варварин, Јагодина, Рековац, Смедеревска Паланка, Младеновац, Лазаревац, Сопот и Барајево. 12. јула 2007. године је основан српски православни радио Епархије Шумадијске Златоусти, црквени медиј који приступа свету и човеку из литургијског искуства Православне цркве.[2] Последњих година је било доста инцидената у храмовима ове епархије, због противљења појединаца вршењу литургијског обреда на нов начин (отворене двери, гласно читање појединих молитви...), који се поред Жичке и Браничевске епархије врши још и у Шумадијској епархији.

Епископи


Епископи руднички и веначки


    Диомидије (1577-1582),
    Арсеније (1611-1618),
    Серафим (1627-1632),
    Теофан (пре 1690).

Епископи шумадијски


    Валеријан Стефановић (1947-1976),
    Сава Вуковић (1977-2001),
    Јован Младеновић (2002-).

Преузето са: Википедиа
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 13:33:10 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Благовештење са црквом Свете Благовести - Страгари


На северним обронцима планине Рудник, у клисури Благовештенске реке, шест километара западно од Страгара, подигнут је око 1400. године овај манастир, који живи, уз мале прекиде, шест столећа. Како се манастир не помиње у сачуваним средњовековним изворима, не зна се ко је био ктитор; једино скромне димензије првобитне цркве упућују на незнатног, скромног ктитора. На време настанка упућују првобитне фреске, испод млађих слојева, које су настале на прелазу XIV у XV век.

Tурски дефтери о манастирским пореским обавезама Благовештење помињу од 1476. године, са два инока, па до друге половине XVI века, са врло скромним приходима. Око 1580. године изгледа да Митрополит руднички Диомидије има седиште у манастиру Враћевшници, али повремено и у Благовештењу Рудничком. У манастиру је 1615. године сахрањен бивши смедеревски Митрополит Софроније чију је гробницу четири године доцније обновио Митрополит смедеревски Сивестар. Уз ове податке, имајући у виду турске изворе о организацији Српске цркве у XVII веку, закључује се да су Митрополити смедеревски почетком XVII века могли да столују у овом манастиру.

Манастир је свакако био напуштен током Велике сеобе Срба 1690. године, али се током треће и четврте деценије XVIII века, када су Аустријанци привремено  заузели знатан део Србије јужно од Саве и Дунава, па се потом повукли 1739. године, манастирско братство обновило и увећало о чему сведоче записи на рукописним и штампаним богослужбеним књигама, све до осамдесетих година XVIII века (типик 1725, два јеванђеља 1732. и 1735, псалтир 1733, рукописни молебник 1730, минеј 1747. и 1782, требник 1786. године).

У време Кочине крајине, вероватно 1788. или 1789. године, уз многе друге српске манастире, пострадало је од Турака и Благовештење. Када у њега 1791. године долази студенички проигуман Григорије, „у манастиру ништа не нађе, но пуст луг, оструга, зарасло“. Студеничко братство са архимандритом Григоријем, након дозволе турског везира у другој половини 1793. године, за две године започиње и довршава обнову: саграђене су келије и подрум над њима, покривене су келије код олтара, прорадила је чесма изнад кухиње, начињени су столови у цркви, набављене су одежде, подигнута је нова манастирска воденица, а утврђене су и старе границе манастирског поседа.

Од Благовести 1796. године, када Карађорђе у манастиру, пред народом тражи опроштај због убиства оца, па до слободе након Другог српског устанка, Благовештење ће имати истакнуту улогу у устаничким догађањима, између осталог, током Првог устанка поред манастира правио се барут, а 1814. године овде је одржан сабор српских првака са којег је упућено писмо руском цару да се заузме за њих код турских власти.

У доба игумана Јосифа, 1819. године, на манастирској цркви замењен је кровни покрвач. Током посете Јоакима Вујића 1826. године, архимандрит благовештенски Герасим Георгијевић, потоњи Владика шабачки, Турчину спахији за земљу „плаћа на годину главнице по 12 гроша“. Иако је Феликс Каниц забележио да је у осмој деценији XIX века манастир био мало запуштен, у периоду од 1835. до 1886. године, када је архимандрит био Василије Нешић из Страгара, подигнути су зид око храма и конака који су темељно обновљени, велика троспратна звонара, а манастир поседује и две воденице и механу.

Мада на размеђу XIX и XX века манастир није економски назадовао, озбиљнија обнова предузета је тек 1937. године, за време игумана Варнаве. За време Другог светског рата казнена експедиција окупатора спалила је све манастирске конаке и срушила их, а двојица затечених манастирских житеља су убијени. Здање цркве није страдало.

У разрушеном манастиру нашла се 1945. године, уз привремено настањене руске монахиње, и млада сестра Михаила (Кнежевић). Она је 1947. године постала игуманија и од тада је манастир потпуно преображен. Поред осталог, обнова старог конака завршена је 1957, а три године касније саграђен је нови конак, на којем је 1982. године дозидан спрат са капелом. Великом препороду манастира Благовештења Рудничког допринели су много сви Епископи шумадијски, Владике Валеријан, Сава и Јован.

Данашњу цркву манастира Благовештења сачињавају три спојене целине, наос са олтарским простором, припрата и звоник. Настајали су између приближно око 1400. године и средине XIX века. Најстарији део је наос са олтарским простором, настао почетком XV века. То је омања грађевина правоугаоне основе дуга скоро осам и по, а широка пет метара, на чијој источној страни је нешто издужена апсида. Зидана је од ломљеног камена и била је првобитно омалтерисана, али сада није. Олтарски простор одељен је од наоса иконостасном преградом. Због малог пространства храма две нише замењују проскомидију и ђаконикон. Апсиду, несразмерно велику, а доста ниску, прекрива полукалота, а наос храма полуобличасти свод. Кровна површина је прво била прекривена оловним плочама, потом клисом, а данас бакарним лимом. Западни зид наоса је већим делом делом уклоњен приликом градње припрате да би се објединили простори наоса и припрате.

Припрата је придодата старијем храму, највероватније у трећој деценији XVII века. Она има скоро квадратну основу, са зидовима од око четири метра. Пресведена је полуобличастим сводом и шира је и виша од цркве настале у доба владавине деспота Стефана Лазаревића. Нарочито упада у очи висина припрате – око девет метара – у односу на висину првосаграђене цркве од пет и по метара. Несразмерно висока припрата подигнута је, вероватно, по жељи монаха, да би у највишим деловима грађевина имали скривницу, чији трагови се назиру и данас.

Уз припрату цркве подигнут је 1844. године масиван звоник манастирске цркве. Висок око осамнаест метара, он је једноставне конструкције: изнад приземља кроз које се улази у храм, издижу се два спрата и један полуспрат на коме почива кровна конструкција у облику пирамиде. Грађен је делом од притесаног, делом ломљеног камена, док су за сводне површине у звонику коришћени опека и отесана сига. На улазу звоника са западне стране полукружно завршена врата уоквирује плитак резани камени рељеф на који се преноси декорација типична за народно дрворезбарство.

Дуж јужног спољашњег зида цркве налази се четрнаест гробних плоча некадашњих игумана и истакнутијих монаха.

Већ први истаживачи зидног сликарства у Благовештењу Рудничком запазили су да се испод видљивог слоја фресака у храму налазе и неке старије. Помињани су само фрагменти најдоњих делова прве зоне. Конзерватори, приспели 1981. године у манастир, не само да су заштитили раније већ примећене остатке старих фресака, већ су открили, једним делом очувану, првобитну представу Страшног суда у некадашњем трему на спољашњој страни западног зида наоса. Данас је то источни зид припрате. После открића ових фресака закључено је да су настале на размеђи XIV и XV столећа.

Аутор очуване благовештенске фреске, настале око 1400. године, има сигурну руку и лепо цртачко знање. То огледа нарочито у лику Христа, чија глава је лепо насликана, као и на његовој одећи – хитону и хемтиону, чији богати набори падају складно. Али, главна врлина овог Страшног суда је истанчан колорит. Префињене нијансе употребљених боја које је нанела лака рука, њихова тананост неодољиво подсећа на најбоља сликарска остварења моравског раздобља.

Позније фреске у храму Благовештенског манастира су доста добро очуване. Сликане су у техничком погледу доста ваљано за своје време. Рађене су на влажном кречном малтеру у коме је, ради учвршћивања, била и исецкана слама. Само су на појединим местима, посебно на лицима, вршена досликавања на сувом малтеру.

Живопис Благовештења Рудничког урадиле су две групе мајстора, можда у краћем временском раздобљу, или што је вероватније, истовремено. Једни су сликали олтарски простор и наос, други припрату. Аутори фресака у олатру и наосу су, по знању иконографије и зографској вештини, несумњиво бољи од оних који су радили у припрати. Настале су током треће или треће деценије XVII века, приближно око 1630. године.

У цртачком погледу, вероватно захваљујући добрим сликарским предлошцима, живописцима олтара и наоса не могу се ставити веће замерке. Њихов цртеж је наглашен и упадљив, јер ликове оивичавају дебљом црвеном линијом. Лица светитеља у најнижој, првој зони лепо су моделована, а на њиховој одећи набори доста природно падају. Поједини ликови, као Богородице, светог Теодора Тирона, светог Јована Претече, као и нека попрсја светитеља у медаљонима лепо су сликарски решени. При приказивању композиција сликари наоса и олтара, међутим, не обраћају велику пажњу живописању учесника у неком догађају. Осим тога, све личности су размештене у првом плану, а простор иза њих је тек мало назначен. Живописци користе доста неизразите боје, очигледно стога што су лакше доступне и јевтиније – сиву, тамно љубичасту, црну, прљаво жуту. Све оне утичу неповољно на општи утисак о овим фрескама. Срећом, на сликарским палетама нашла се и изразито тамнија црвена боја која местимично оживљава зидне слике наоса.

Ко су сликари не зна се, па ни њихово порекло. Судећи по натписима ове фреске су дело српских сликара, иако се може помишљати због дватри назива написана на грчком, да је учествовао и неки грчки мајстор.

Сликарство у припрати заостаје знатно за фрескама у наосу и олатару манастирске цркве, како у иконографском тако и у уметничком погледу. Зографи који су сликали припрату, могу се убрајати међу слабије мајсторе свога времена. То се уочава посебно на пропустима како при распоређивању тематике, тако и у иконографским решењима. Фреске у припрати цркве манастира Благовештења нису много привлачне. Главни разлог лежи у колористичкој учмалости. Док у наосу тамно црвена боја освежава донекле монотони колорит, сликари припрате су коришћењем претежно угаслих боја – љубичасте, мрке, сиве – допринели једноликости ансамбла фресака.

На садашњем иконостасу најстарији очувани део су Царске двери које потичу из треће или четврте деценије XVIII века. Двери нису боље остварење ни сликара, ни дрвересца, што није необично обзиром да је у време њиховог настанка средњовековна уметничка традиција замирала. И на осталим престоним иконама, из још познијег времена, анонимни сликар живошћу боја настоји да сакрије своје цртачке недостатке.

У благовештенску цркву доспео је велики сликани и резбарени крст у непознато време, вероватно из неког запустелог храма у широј околини манастира. Да није првобитно крсио Благовештење види се по његовим димензијама (3,46 х 2,90 метара), па му врх дотиче највиши део сводне површине, а при том је скраћиван, изгледа, и по ширини и по висини. Крст је веома репрезентативно дело своје епохе – и он својом лепотом надмаша и зидне слике XVII века и, још више, иконе. Настао је заједничким напором обдареног дуборесца и још талентованијег сликара.

Судећи по иконографским и уметничким особеностима могло би се закључити да је аутор овог сликаног крста вероватно Грк који је учио код критског мајстора или, што је мање могуће, да је крст дело сликара са јадранског приморја. Необичности на благовештенском сликаном крсту потичу, отуд, што су критски живописци имали снажне везе са венецијанским, па и италијанским атељеима, јер је Крит све до 1667. године био под млетачком влашћу. Крст је настао у време велике обнове Пећке патријаршије у другој половини XVI века.

Најраније иконе очуване у манастиру потичу тек из XVIII века (арханђел Михаило, Христос у храму, Вазнесење Господње). Из средине XIX века су иконе Сабор светих арханђела и светог архиђакона Стефана. Део манастирске библиотеке су двадесетак руских штампаних богослужбених књига из XVIII и XIX столећа са важним и занимљивим записима о историји манастира. Средином XIX века у Благовештењу налазиле су се и три рукописне књиге, као и четрдесетак штампаних богослужбених књига.






Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 13:34:50 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Вољавча са црквом Светог Архангела Гаврила - Страгари


Манастир Вољавча се налази 5 km од Страгара, на североисточним падинама Рудника. По предању потиче из XI века. Обновљен је 1430. године. Први поуздан извор о овом манастиру потиче  из 1539. године, када  је спахија Мехмед издао „велекупцу“ Живку Кончиновићу из Сребренице, тапију на земљу манастира Вољавче. У то време игуман је био Теодосије Кончиновић.

Историја, архитектура


Манастирску цркву која се налази на левој обали Бањског потока при његовом извору, три и по километра југозападно од Страгара, подигао је у првој половини XV века властелин Михаило Кончиновић – према изводу из његове оснивачке повеље садржаном у тексту који крајем XVIII века саставља Хаџи Рувим користећи старије документе. Према запису, манастир подиже: „Михаил Кончиновић рождением и воспитанием из ове Сребрнице где стичет се поток Вољавча у реку Сребрницу се и восхотје саздати манастир на своје име“.

Каснија историја Вољавче била је веома тешка, манастир је под Турцима више пута паљен, рушен и обнављан. О великом оштећењу и обнови 1551. године сведочи следећи запис: „Живко Кончиновић велекупац од племена Михаила Кончиновића из Сребрнице пресели се из дома отечества свога и удружи дом свој више Бање код потока Вољавче и оста тамо мало времена и обнови Монастир, покри и повеницу подписа и две келије од западне стране пред црквом покри“. Турци су 1759. године убили манастирског старешину Теодора Тепца, а конаке запалили. Значајна обнова извршена је након доласка (1762) у манастир игумана Алексија. И за време Хаџи Рувима (1788), руднички Турци су палили Вољавчу, да би садашњи облик добила 1796. године када су мајстори из Охрида сазидали цркву „своу от основания и широу и лепшоу“.

У устаничко време, у првим деценијама XIX века, и поред тога што је овде било седиште Правитељствујушчег совјета, манастир није страдао. Значајан грађевински захват била је градња куле звонаре на западном делу цркве, коју је 1838. године подигао устанички старешина Јанићије Ђурић. Реконструкција манастирских објеката спроведена је током 2005. године, када је у Вољавчи одржана прослава двестогодишњице извршне власти у Србији, поводом заседања устаничког Совјета у овом манастиру.

Црква манастира Вољавче је триконхална грађевина засведена полуобличастим сводом са витком куполом изнад централног простора. Олтарска апсида и бочне певнице су споља и изнутра полукружне. На западу је мала правоугаона припрата, зидана истовремено са наосом. Кров је двосливан, првобитно покривен плочама од камена шкриљца, а сада од поцинкованог лима. Црква је врло скромних димензија, рустично зидана, без декоративне орнаментике и архитектонске пластике. Грађена је од ломљеног камена са малтерисаним фасадама. Очигледно да је првобитна цркве 1788. године била у потпуности срушена, а да је приликом обнове 1796. године саграђена много мања и скромнија грађевина. У унутрашњости цркве нема никаквих трагова живописа, што потврђује да је данашњи храм сазидан крајем XVIII века.

Источно од цркве налази се конак у коме је 1805. године заседао Правитељствујушчи совјет. Зграда је подигнута 1765. године и спада у ред најзначајнијих манастирских конака у Србији. Зграда конака у којој је Совјет заседао сачувана је и налази се у добром стању, а најзначајније преправке извршене су баш у време када је адаптирана за седиште Совјета. Тада је реконструисан спратни део конака, у коме је устаничка влада и радила, па се у том делу и данас налази соба коју називају Карађорђева.




Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 13:35:12 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Грнчарица са црквом Светог Оца Николаја - Корман


Најстарији писани запис говори да је манастир подигнут на почетку 16. века, 1521-1567. Док предање говори,  да је реч о задужбини краља Драгутина, или о светињи новијег датума који су основали мајстори грнчари из околине Сверљишке бање.

Историја, архитектура, сликарство


Манастирски комплекс смештен је у благој долини омеђеној шумовитим брежуљцима, десетак километара југоисточно од Крагујевца, код села Прњавора. Према народном предању, Грнчарицу је подигао краљ Драгутин крајем XIII и почетком XIV века. Манастир, по народном веровању, није био саграђен на месту где се данас налази, већ на оближњем брду Цукари у Ковановићима. После Косовског боја црква је срушена и од њеног материјала подигнута је нова Грнчарица на данашњем скровитом месту.

Вероватније је да је манастир Грнчарица саграђен средином XVI века, после обнове Пећке патријаршије. Према натпису изнад улазних врата, који је постојао и на цркви која је претходила садашњој, Грнчарица „сазда се и пописа се“ за време турског султана Сулејмана трудом и настојањем игумана Максима. Проналазак фрагмената првобитног живописа дуж јужног зида ово потврђују, јер се комади фресака стилским особинама везују за сликарство друге половине XVI века.

Манастир до наших дана није очуван у првобитном облику. За време ау с т р и ј с ко - т у р с к и х ратова у првој половини XVIII века и за време Кочине крајине, више пута је био паљен и рушен. Једно време је био запустео, да би почетком XIX века поново оживео и почео да добија на значају. Највећа обнова је извршена 1869. године када су црква и западни конак из темеља подигнути и када је каменим зидом ограђен читав манастирски комплекс.

Током Првог светског рата аустроугарска војска је опустошила манастир, спалила архиву и однела три звона. Исту судбину доживела је ова светиња и током Дргог светског рата. Немци су прогнали монахе, манастирске конаке и манастир запалили. После рата (1946) у запустели и разорени манастир долази игуманија Ефросинија са четири монахиње из Свете Петке код Параћина. Од тог времена Грнчарица постаје женски манастир који се вредно обнавља.

Манастирска црква је триконхалне основе, засведена полуобличастим сводом са витком осмостраном куполом изнад централног простора. Олтарска апсида и бочне конхе су споља и изнутра полукружне. На западу је масиван квадратни звоник са четири бифоре. Фасаде су без декоративне орнаментике. Кров је двосливан и покривен је поцинкованим лимом.

Живопис је из друге половине XX века и задужбина је првог Епископа шумадијског Валеријана (Стефановића).




Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 13:35:25 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Денковац са црквом Успења Пресвете Богородице - Горња Сабанта


Најстарији писани запис говори да се манастир Денковац првобитно звао Северин, и помиње се у турском попису из 1530. године, као манастир у селу Денковцу у Крушевачкој нахији. Његова обнова је трајала од 1965. до 1987. године, када је окончана обнова Успенијског храма.

Историја, архитектура


На месту остатака средњовековног манастира, у долини Дуленске реке, недалеко од села Велике Пчелице, почела је 1965. године обнова манастира Денковца. Манастирски храм посвећен Успењу Пресвете Богородице освећен је 1986. године.

Један слој предања постанак манастира везује за време краља Драгутина (крај XIII и почетак XIV века), а други за турско доба, каду су три сестре истовремено подигле Денковац, Ралетинац и Саринац. Била је жива и традиција да је манастирско кубе било толико високо да се могло видети из велике даљине, односно да је у њему столовао Владика кога су због блага убили хајдуци. На путу од Денковца до Ралетинца и данас се налази гроб назван у народу Владичин гроб.

У једном делу литературе (Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 171-172) наговештава се да би левачки манастири у околини Жупањевачког града могли припадати „преднемањићком времену“. Оваква пртпоставка наслања се, вероватно, на идеје о ранохришћанском пореклу храмова у Жупањевцу.

На основу турских пописних дефтера види се да је манастир током XVI века био активан као Северин код села Денковца у Крушевачкој нахији са два монаха. Претпоставља се да је запустео у XVII веку и да због удаљености од насеља и главних комуникација није обновљен у XIX веку као што је био случај са манастирима и црквама у околини. Сведочанство из друге половине XIX века говори како остаци упућују да је стари манастир имао правоугаону основу са три травеја и да је био ограђен зидом.

Данашња манастирска црква рађена је у моравском стилу као трихонокос са омалтерисаним и окреченим фасадама. Кров је полуобличаст, покривен бакарним лимом. На дуборезном иконостасу налазе се иконе из 1986. године. Нови конак је великих димензија и састоји се од приземља и спратног дела са четвоространим кровом.




Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 13:35:39 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Дивостин са црквом Свете Благовести


Манастир Дивостин, посвећен Благовестима, налази се  у истоименом месту, шест километара удаљен од Крагујевца. Од свога оснивања био је женски манастир, због чега је и назван Дивостин (дијевин стан).Једно предање казује да манастир потиче из времена Византијског царства,  а друго, да је настао у време деспота Стефана Лазаревића, на почетку 15. века.

Манастир Дивостин ужива на далеко поштовање нашег народа. Веровање народа, да је код манастира погребен један српски светитељ и да је извор, познат у народу као Светиња, целитељниј.

У Манастиру је у периоду од 1994 до 2002. године било сиротиште, где су биле смештене девојчице (њих 30) углавном из Републике Српске, чији су родитељи погинули у рату 1991-1995. године.

Историја, архитектура, сликарство


На месту данашњег Благовештенског храма манастира Дивостина у истоименом селу код Крагујевца, подигнутог 1974. године, налазило се у прошлости више манастирских цркава. То потвруђује слојевито народно предање, али и научно потврђени историјски извори.

Питање, да ли се црквени топоним Διβισισχον, из повеље византијског цара Василија II о организацији Охридске архиепископије после слома Самуиловог царства (почетак XI века), односи на Дивостин код Крагујевца, како су мислили неки научници (Стојан Новаковић), још увек није разрешено. На то да су тада овде постојале хришћанска црква и парохија, може упућивати и посвећење ранијих храмова цару Константину и царици Јелени, светитељима најзаслужнијим за ширење хришћанства. Да је ово место због повољног комуникацијског положаја, од давнина било живо, сведоче археолошки остаци неолитског и римског насеља.

Традиција која је још увек жива у народу Шумадије, подизање манастира Дивостина, срушеног од Турака у XVIII веку (вероватно 1739. године у време ратова са Аустријом), повезује с временом деспота Стефана Лазаревића. О животу манастира од XV до XVIII века сачувано је најмање поузданих историјских података, једино се помиње у сведо чанствима на почетку XVIII века. Несумњиво је био у тесној вези са суседним манастиром Драчом, чији ће метох бити касније.

Народно веровање у исцелитељску моћ манастирског изворишта Светиње, посвећеног Пресветој Богородици, и гробног места неког богоугодног човека, вероватно је заживело у време рушења манастира од Турака, када су пострадале монахиње које су живеле у манастиру. Светилиште су посећивали не само болесници из Крагујевачког округа, него и из других крајева. Симболи гроба поштованог светитеља, кивот и надгробна плоча, данас се налазе у манастирском храму. Кости пострадалих монахиња и становништва околних села, уграђене су у темеље данашње цркве.

Подстрек за обнову светиње у Дивостину, разрушене у XVIII веку, дало је монаштво манастира Драче. Градња нове цркве потрајала је до 1873. године. Овај храм имао је мало кубе, торањ и звонару и био је покривен лимом. Мада је грађена каменом и опеком с малтером, већ 1890. године црква је била „трошна и рабаћена“. Оправка из тог времена није много помогла, па је временом црква била у све лошијом стању. Зато што је препукла, била је затворена за вернике. Ова црква, претворена 1958. године у манастир и посвећена светом цару Константину и светој царици Јелени, срушена је 1969. године. Последњу Литургију одслужио је те године први епископ шумадијски Валеријан (1947-1976) у недељу пред Светог Илију, на дан традиционалне манастирске заветине. Већи део новца за подизање нове цркве, по пројекту архитекте Драгомира Тадића (у облику триконхоса са јако издуженим главним бродом), приложио је Вељко Максимовић из Лонодона, по чијој жељи је посвећена Благовестима. Цркву, око чијег грађења су се много потрудиле игуманије манастира Драче, Јелена и Февронија, осветио је 30. маја 1974. године епископ Валеријан.

Данашњу Благовештенску цркву манастира Дивостина, више пута од подизања 1974. године сређивану и украшавану, живописали су 1978. и 1979. године јеромонах Данило Марунић и Момир Кнежевић. Живопис је ктиторски прилог епископа шумадијског др Саве (1977-2001) за покој душе оцу Василију и мајци Милици.

Престоне иконе на иконостасу рад су монахиње Јефимије. Резбарени иконостасни оквир урадио је Милић Урошевић. Изнад улазног портала 2001. године постављена је мозаичка икона Благовести, рад сликара Мише Младеновића. Живопис манастирске капеле Светих цара Константина и царице Јелене у конаку, подигнутом осамдесетих година двадесетог века, насликала је и манастиру поклонила иконописна радионица Матеја Минића из Београда.

Портрет у рељефу краља Милана Обреновића (1854 - 1901), постављен изнад извора воде Светиња, посвећеног Пресветој Богородици који је и данас поштован у народу као целитељниј, рад је познатог српског вајара Симеона Роксандића. Аутори мозаичке иконе су Миљан и Јекатерина Милетић. У манастиру Дивостину одржано је између два светска рата више богомољачких сабора о којима је писао свети владика Николај Жички у књизи Диван.





Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 13:35:58 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Доброводица код Баточине


Манастир Доброводица је мушки манастир Српске православне цркве, припада Епархији Шумадијској. Посвећен је Вазнесењу Господњем. Налази се у селу Доброводица које је удаљено око 5 километара од Баточине и 30 километара од Крагујевца.

Историја


Манастир је подигнут 2000. године. Сазидао га је садашњи Игуман Николај, родом из Доброводице, који је четрнаест и по година као искушеник провео на Светој Гори. Освећен је од стране епископа зворничко тузланског Василија, администратора Епархије шумадијске 9. маја 2002. године.

У манастиру живи старешина манастира јеромонах Николај Стојановић



Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 13:36:13 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Драча са црквом Светог Оца Николаја - Дивостин


Најстарији податак о овом манастиру сачуван је у Врдничком поменику с краја 16.  века.
Други податак је из 1726. године (Архив Митрополије београдске), одакле се види да се у Драчи учио и замонашио поп Јосиф из Раковице.
Трећи је из 1731. године. Те године је као делегат свештенства из Крагујевца и околине, на црквено-народном сабору у Сремским Карловцима, присуствовао игуман Леонтије, старешина манастира Драче.
 
Историја, архитектура, сликарство


Комплекс манастира Драче налази се десетак километара западно од Крагујевца, у котлини Драчке реке, на падинама брда Рујевице. Према предању, на месту садашње цркве постојао је средњовековни храм подигнут крајем XIV века, у коме је живео и умро светогорски монах и светитељ, преподобни Јов. Да није реч само о народној традицији, сведоче остаци гроба монаха Јова из Прекопече код цркве; трагови старијих фресака испод живописа из 1735; године: врло кратко време подизања данашње цркве у време Станише Млатишуме, од 27. маја до 6. октобра 1734, што не може бити ништа друго него обнова. Драчу познају и турски пописи XVI века, као манастир Светог Николе код села Драчице у нахији Лепеници.

Током XVIII и XIX века манастир је значајан духовни и културни центар овог дела Србије. У време Кочине крајине монаси Драче били су на страни Аустрије, па се и сам Коча Анђелковић у њему једно време крио, због чега је манастир тешко  страдао. Нешто касније, у првој половини XIX века, Тома Вучић Перишић обновио је манастирске конаке и саградио двоспратни звоник на западном делу цркве. Неколико година, у трећој и четвртој деценији XIX века, Драча је била мирска црква, да би 1845. потпала под управу манастира Враћевшнице, и у том статусу била до 1851. године. Од 1958. године, када управу преузима игуманија Јелена (Јокић), Драча је женски манастир.

Црква у Драчи, по својој основној концепцији, склопу, распореду простора и декоративној обради фасада припада закаснелим одјецима моравске архитектуре. Основа је издуженог облика, са јасно израженом припратом, наосом и олтарским простором. Бочно су постављене певничке апсиде, које полукружно излазе у равни подужних зидова. Изнад централног простора уздиже се осмострана купола. Припрата на западном делу цркве је правоугаоне основе засведена полуобличастим сводом, који је са северне и јућне стране прихваћен преломљеним луцима. Са јужне стране је акросолијум са гробним саркофагом преподобног Јова. На западном делу је улазни портал са сликаном лунетом и фреском светог Николе. Црква је са свих страна оплаћена правилно тесаним квадерима од жућкастог камена пешчара. Између водоравних редова квадера постављен је по један ред опека, који се смењују до кровног венца. Врло лепа структура штокованог камена и полихромија материјала фасадама дају сликовит ефекат.

У XIX веку са западне стране дограђен је спратни звоник. У приземном делу је мањи трем са великим лучним отворима, засведен крстастим сводом, а на спрату квадратни простор за звона. Торањ је конципиран као барокно здање и истиче се својом висином и виткошћу.

„Како се чита са натписа изнад улазних врата у наос цркве манастира Драче, храм је освећен у доба цара Карла VI, за митрополитовања Вићентија Јовановића, а у време када се о Ваљевској епархији старао Владика Доситеј Николић. Подизање и живописање цркве платио је 1735. године Станиша Марковић Млатишума – виши (обер) капетан и, уз Вука Исаковића и Атанасија и Јована Рашковића, један од заповедника такозване српске милиције и истакнути вођа побуњеника непосредно пред другу сеобу Срба. Млатишума је, као пријатељ и сарадник Патријарха Арсенија IV, пре повлачења на север, а за службовања у Крагујевцу, одлучио да део имовине утроши на обнову манастирског храма у непосредној близини свога oбитавалишта. Иконографска својеврсност олтарске композиције Причешћа апостола с ликом ђавола на Јудиним плећима, коју је нешто раније (1726) зографска радионица мајстора Давида из Селенице извела и у Мосхопољу изузетно је олакшала атрибуирање овог јединственог фреско комплекса у српском зидном сликарству XVIII века. (Фигура апостола Јуде с ђаволом на плећима, леђима окренутог Христу и његовим ученицима, својим двократним појављивањем скренула је пажњу и довела у везу млађи са старијим спомеником. Живопис манастира Драче, наиме, мада несигниран, са овом сценом као аутографом, већ више од десет година слови као самостално остварење Мосхопољаца чији је учитељ, Давид из Селенице /места крај Валоне у Албанији/, између 1715. и 1735. године био присутан на ширем јужнобалканском подручју /Света Гора, Костур, Мосхопоље, Битољ/. Представљање Јуде адорсираног свом Учитељу и дотадашњим друговима, запажено је, између осталог, у светогорском сликарству XVI века, али Јудина опседнутост ђаволом све доскора није тумачена другачије него као утицај македонског фолклора.) И композиционо устројство сцене Исцељење слепог у припрати цркве манастира Драче још је један показатељ о дуговечности образаца монументалне зидне декорације базилике Светог Николе у Мосхопољу.

Јака емотивна приврженост овог грчко-цинцарског мајстора и његових следбеника светогорској линији неовизантијског сликарства, није по аутоматизму значила и одсуство слуха за снажне уметничке западноевропске таласе – превасходно оне из правца Венеције који су, запљускујући јонска острва, повремено успевали да се прбију и до јужнобалканског залеђа. Зидно сликарство цркве манастира Драче – изведено за свега неколико месеци на измаку једног од дужих затишја између узастопних аустро-турских војни које су се распламсавале посред српских земаља – права је мала ликовна енциклопедија како крајњих могућности једне епохе на издисају, тако и отварања широких видика које је са собом доносило наступајуће ново доба. Брисање и потирање просторних граница између вишевековном традицијом успостављених сликарских зона и црквених компартимената отуда можда ваља схватити као непосредну последицу директног сусрета двају, премда суседних, ипак оштро супростављених светова. (Одвајање фрескописних сцена у Драчи није вршено на уобичајени начин, бордурама, већ је низано стриполико, а илустровање појединих циклуса, започетих у припрати, настављено је у наосу, у певничком простору /мартиријуми из менолошког циклуса/, или се приликом илустровања, преласком са зида на зид, мењао и хоризонтални регистар /легенда о прекрасном Јосифу/).

Докази да је ктитор обновљене Драче, крагујевачки капетан Станиша Марковић Млатишума, заиста имао крупне личне разлога када се подухватио свог богоугодног дела, осим у већ образлаганој сцени Причешћа апостола, почивају и у својеврсној ктиторској композицији или у представи која то у ствари није, али би се могла сврстати у њену уприличену замену узроковану посебним разлозима. Наиме, макету храма Драче у првој зони на јужном зиду наоса, придржавају апостолски прваци и темељи васцеле Христове Цркве, свети Петар и Павле у пратњи светог Антонија Великог. Неугледност и грешност пред Господом ктитора Драче, Станише Марковића Млатишуме, нагнала је овог истакнутог српског војника да свој лик у ктиторској композицији замени ликовима бораца за хришћанску веру, а своју породичну трагедију (умоболност све тројице синова) покуша да сумблимира патриотским и богољубивим чином искупљења.

Извођачка спремност и окретност следбеника Давида из Селнице огледа се у завидно ревносном удовољавању посебним захтевима наручиоца. Осим заиста беспрекорне ктиторске композиције, живописцима већи проблем за приказивање није представљала ни композиција везана за чуда храмовног патрона, светог Николе, распрострањена, али популарна и међу Цинцарима и Румунима. Ради се о сцени Свети Никола враћа вид светом Стефану Дечанском, приказаној у форми привођења Христу изнад прозора на јућном зиду између олтарског простора и наоса. (На јужном, западном и северном зиду наоса тече изузетно опширно илустрован циклус из живота у чуда светог Николе. Бројем и избором композиција, мајстори из Драче премашују упутства сликарима Дионисија из Фурне и живопишу чак десет сцена.) Међутим, изузев у одсуству дрвета са три гране у доњем левом углу, поменута фреска из Драче у свему је представљала копију истоименог дрвореза Божидара Вуковића из његовог штампаног Празничног минеја (Венеција, 1538), што значи да се књига са готовим предлошком морала налазити у време живописања у манастиру. Тако су се грчко-цинцарски фрескописци, у погледу овог изворника при коришћењу графичких узора, нашли раме уз раме са српским иконописцима и минијатуристима (Г. Стефановић-Венцловић) свога доба.

За представе у олтарском (Богородица са Христом на престолу окружена светим арханђелима, Божанствена литургија, Причешће апостола, Поклоњење архијереја) и поткуполном простору (Христос Пантократор, старозаветни пророци, четворица јеванђелиста, Свети Убрус и Керамида), као и на улазној лунети (Свети Никола на трону), западном зиду припрате (Деизис) и добром делу наоса (Велики празници, Успење Богородице /Смрт са Вазнесењем Богородице/) може се рећи да, уз мања одступања, доцније не искорачују из иконографских правила одомаћених у позном византијском живопису XVI века.

За преостали, претежни део програма унутрашњег зидног украса цркве манастира Драче мора се приметити да је настао вођен, вероватно, основном богословском тријадолошком идејом о страдалништву, чудотворном Божијем посредништву и спасењу.

Све остале сцене и циклуси у драчком наосу и припрати – а њих је највећи број – упадљиво илуструју само једну једину тему: досезање вечног живота и славе претходним понижавајућим телесним мучењима и умирањима („Сије се у срамоти, а устаје у слави; сије се у слабости, а устаје у сили; сеје се тијело тјелесно, а устаје тијело духовно“ – 1 Кор 15, 43-44.) Реч је о невероватном броју снажних, уверљивих и незаборавних библијских и апокрифних мартиролошких сцена које се пружају куд год се баци поглед; оне су остављале мало места за лирски излив и пасторални детаљ за сликара, или тренутак предаха и опуштености верника. (У том смислу мале излете у савремени живот представљају барокни детаљи с архитектонским кулисама /Рођење светог Николе/ и оновремени јужнобалкански костими светих ратника – дубока обућа од воловских опута заједно са вишеструко обмотаним појасевима о којима висе /свети Нестор/ или су у њих заденути ножеви /непознати мученик/, огрлице /или бројанице/ и марамице.)

Кроз супростављање неуобичајене множине старозаветних као пандана новозаветним композицијама, јужнобалкански мајстори зидног сликарства цркве манастира Драче као да су желели да осим своје занатске перфекције искажу и несвакидашњу, велику теолошку ученост. Обнављање духа сазданог по правди и светињама Новог завета, претпостављало је одбацивање правила првобитног живљења старозаветног човека (Ефес 4, 22-24). Нови човек био је Христос. Покоревање њему значило је истовремено противљење ђаволу, а приближавање Богу значило је и његово узвратно приближавање људима (Јаков 4, 7-8). Како се небески Цар најпотпуније опонашао управо строгим аскетским начином живота у ком се добровољно прихватала непрекидна смрт (свакодневно умирање), алегорије о идеалном монаху-мученику на зидовима манастирских храмова биле су у функцији непрестаног подсећања на издизање над смртним гресима. О овим живим морализаторским сликама нарочито је водио рачуна Дионисије из Фурне у својој Ерминији. Он у зографима манастира Драче добија можда и најверније следбенике који су се по упорном истрајавању на планском илустровању херојских дела истакнутих заветованих мартира могли мерити још само са најортодокснијим круговима светогорских зографа-монаха. Сасвим је природно што је неуобичајено велики број старозаветних сцена и приказа страдања најистарнијих бораца за хришћанску веру са мноштвом питорескних детаља (шкорпион као симбол ђавола у сцени мучења светог Димитрија) нагнао раније истраживаче живописа манастира Драче да га непосредно повежу с оновременим продором западњачких сликарских новотарија. Ипак, сада се чини извеснијим да је посреди само њихово у теорији (Дионисије из Фурне) и пракси (Света Гора) већ раније спроведено брижљиво и промишљено укрштање са оним изданцима древне византијске сликарске баштине који су предњачили по свом традиционализму и конзервативизму“ (Према: Љ. Стошић, Српска уметност 1690 - 1740, 99-104).





Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 13:36:26 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 20 21 23 24 ... 32
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.16 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.