Манастир Дивша, код Нештина

Дивша, у народу познатији као Ђипша, је српски, фрушкогорски манастир смештен на западном огранку јужног обронка Фрушке горе у Срему, између села Визић и Дивош. Манастирска црква посвећена је Светом Николи.

Манастир Дивша је проглашен Спомеником културе од изузетног значаја Републике Србије 1990. године.

Историјат

Предање каже да је Ђипшу сазидао деспот Јован Бранковић крајем 15. века. Први поуздани подаци о овом манастиру у турским изворима потичу из друге половине 16. века. Црква је највероватније саграђена у 16. веку. Почетком 18. века Дивша је забележена као метох манастира Кувеждина, удаљеног око 5 километара, а у зависном положају ће остати у наредном раздобљу.

Стара манастирска црква крстообразне основе је обновљена 1744. године покровитељством Петра Јовановића, житеља Новога Сада. Године 1764., покровитељством „пустиножитеља“ Матеја, изграђена је нова припрата са звоником, над којом је основана капела посвећена Покрову Пресвете Богородице. Иконостас је резан 1751. године у Новом Саду, а сликао га је 1753-54. године живописац Теодор Стефановић Гологлавац. У исто време започета је изградња конака. Црква и конаци били су скромне архитектуре, у складу са положајем Ђипше као првобитног манастирског метоха. И поред тога монаштво Ђипше поседовало је више стотина јутара земље, па се уз манастир образовао и омањи прњавор истог имена, чији су становници радили на манастирским пољима.

Од почетка Првог светског рата до 1922. године манастир је био напуштен. Дуже времена је био под управом манастира Кувеждина. Проглашен је за самосталан манастир тек 1923. године, када је Кувеждин постао женски манастир. Како је Кувеждин имао велики број монахиња (око 50), то је Ђипша 1933. године враћена манастиру Кувеждину, и као такав и он је постао женски манастир. Пред Други светски рат у њему је живело пет монахиња.

У манастиру се чувало једно четворојеванђеље, писано крајем 15. века или почетком 16. века.

За време Другог светског рата под управом НДХ црква манастира Ђипше је сравњена са земљом, манастир је тешко оштећен, а иконостас демонтиран и однесен (делимично сачуван). Оближњи прњавор је такође уништен у рату и касније није обнављан. После рата манастир је опустео. Од 1980. године манастир је васпостављен као женски и постепено се обнавља. Данас манастир чине Црква светог Николе и спратни конак северно од ње.





Преузето са: Википедиа

Манастир Шишатовац, код Лежимира

Манастир Шишатовац се налази на јужним падинама западног дела Фрушке горе у близини истоименог насеља и извора поточића Ремете. У почетку се манастир звао Реметица или Реметски манастир и посвећен је био Св. Николи.

Историја

Према „Свитку завешталном“ монаси манастира Жича предвођени својим игуманом Теофаном (Теофилом) почетком 16. века побегли су од турскиг зулума у Срем и ту су нашли малу стару црквицу посвећену св. Николи. Они су ту цркву срушили и на истом месту подигли 1520. нову и посветили је Рођењу пресвете Богородице. (Иларион Руварац је мислио да то није могло бити 1520, већ између 1545. и 1550. г.) Тај нови манастир се од друге половине 16. века назива Шишатовац. Године 1543. пренете су у Шишатовац мошти св. Стевана Штиљановића из Шиклоша у Барањи. Свечево тело почивало је у ораховом кивоту украшеном седефом до 1760, када је о трошку Вићентија Поповића, вршачког епископа, израђен нов, богато украшен метални кивот.

Првобитна црква није сачувана и брзо је срушена. 1634. године приморски мајстори Јован и Гашпар саградили су од камена двокуполну цркву, која је била покривена храстовом шиндром. 1742. године саграђен је четвороспратни звоник квадратног пресека прилогом Вука Исаковича (главни јунак Сеоба М. Црњанског)

Вићентије Поповић, као архимандрит шишатовачки, порушио је стару тескобну двокуполну цркву и почео да зида нову, садашњу цркву. Зидање је трајало 20 година, од 1758. до 1778., а осим Вићентија Поповића, који је постао вршачки епископ, велики приложници су били капетан Трифун Исакович, оберкапетан Јован и његов брат обрстер Јосиф Монастерлија, а такође и потпуковник Секула и његов брат капетан Јефтан Витковић. Оно што на њој одмах привлачи пажњу јесте њена величина која прелази у монументалност, тако да и по томе одступа од осталих, далеко мањих, фрушкогорских манастирских цркава. У њеној архитектури не само да потпуно преовлађује барок, већ су и њени прозори (њих 9) израђени у готском стилу, што је једини пример такве градње на Фрушкој гори. Капела, посвећена Св. Петру и Павлу, саграђена је у барокном стилу 1750. године. Зграде конака су окруживале цркву са три стране, док је четврту, северну, затварао храм. Коначни изглед конаци су добили крајем 18. и почетком 19. века, а обновљени су после пожара 1849. године.

Иконописац Григорије Давидовић-Обшић из Чалме сликао је цркву 1793., идуће године сликао је иконостас, а 1795. насликао је у цркви и лик епископа Вићентија.

Шишатовачка библиотека некада је била чувена по својим старим рукописним и штампаним књигама. Поменућемо само неке. Чувен је био такозвани Шишатовачки апостол. Овај рукописни апостол на пергаменту написао је јеромонах Дамјан 1324. у граду Ждрелу код Пећи. У запису на једном дивном писаном јеванђељу из 1560. стоји да је јеванђеље писано у манастиру званом реметски у храму рождества пресвете Богородице, где су и мошти светог и праведног кнеза Стевана Штиљановића; једно јеванђеље са минијатурама из 16. века. Ту је писан и један минеј 1566. овде се чува и један архијерејски служебник, писан 1616. у манастиру Молдовици (у Каравлашкој), који је приложио Шишатовцу, као манастиру свог пострига, епископ пожаревачки Јосиф 1627. године и др.

У ризници је чувано неколико скупоцених старих крстова, међу којима се истиче ручни крст окован од кујунџије Радослава 1598, петохљебница из 1659, затим бакрорез са ликом Стевана Штиљановића израђен у Бечу 1763. о трошку пуковника Вука Исаковића и један бакрорез израђен 1756. на коме је такође лик Штиљановићев.

Од 1812. до 1824. у Шишатовцу је био архимандрит Лукијан Мушицки, писац Гласа харфе шишатовачке. После пада Србије 1813. боравио је у Шишатовцу код Мушицког Вук Караџић. Ту су позвали гуслара Филипа Вишњића, чије песме о Карађорђевом устанку је Вук записао. У Карловцима и манастиру Шишатовцу Вук је забележио најлепше народне песме од својих најдаровитијих певача - гуслара Филипа Вишњића и Тешана Подруговића.

У трпезарији Шишатовца, по предлогу Лукијана Мушицког, насликао је 1821. Арса Теодоровић један детаљ из Житија Штиљановићева: сцену како Штиљановић у своме граду Шиклошу дели пшеницу гладном народу.

Манастир данас

Овај манастир је у току Другог светског рата готово потпуно срушен. једино су се очувале зидине цркве. Данас манастирски комплекс чине обновљена црква, једна зграда недавно изграђеног конака, југоисточно од цркве, а скоро је обновљен и монументална манастирска капија. Изградња источног конака је Завршена.






Преузето са: Википедиа

Манастир Привина Глава, код Шида

Привина (Прибина) Глава је најзападније смештен манастир од свих 16 Фрушкогорских манастира. Манастир се налази у крајње западном делу Фрушке горе, у општини Шид, покрајина Војводина.
Манастир је послвећен Сабору Светих Арханђела.

Положај

Манастир Привина Глава налази се око 5 километара североисточно од града Шид, а поред истоименог села Привина Глава, некадашњег прњавора, у чијем се хатару данас налази.

Историја

Овај манастир је добио је име по оснивачу властелину Приви (Приби) из 12. века. Обновљен је вероватно 1496. године од стране Јована И владика Максима Бранковића, али се према турским документима његово оснивање или обнова везује за средину 16. века. Привина глава се спомиње у 17. веку поводом обнове илуминираног рукописа из 14. века, познатијег као "Минхенски псалтир". Према овом рукопису, манастир Ковиљ основали су монаси Привине Главе на свом имању.

На крају турско-аустријских ратова манастир је опустео због честих немира, па су се монаси у манастир вратили тек после закључења Карловачког мира 1699. године. На месту старије цркве из касног средњег века 1741. године саграђена је нова црква, посвећена Св. Арханђелима Гаврилу и Михајлу, двоспратни конаци са јужне и источне стране.

Монахе су из манастира протерале усташе 1941. године, исти су опљачкали, али на срећу нису разарали манастир. Захваљујући томе реконструкцијом манастира, започетом 1987. године, брзо је враћен у првобитно стање, чак се данас раде и нови објекти. Највећа пажња поклоњена је рестаурацији и конзервацији иконостаса.

Данашње стање

Храм има триконхалну основу са куполом на слободним ступцима. Припрата је посебна просторна јединица, а на њену западну фасаду крајем 18. века дозидан је барокни звоник. Осликавање иконостаса, икона на стубовима пред олтаром и икона на престолима, као и зидне слике у цркви извео је 1786/91. године Кузман Коларић.









Преузето са: Википедиа

Манастир Обед, код Обедске баре, код Купинова

Стари средњевековни манастир Обед налазио се на речном острву на Сави код села Купинова. Подигла га је Ангелина Бранковић са синовима Ђорђем и Јованом која је ту дошла 1446 год. са моштима свог мужа Стефана Бранковића. Била је то најстарија црква брвнара посвећена Благовестима Пресвете Богородице. Због своје дотрајалости срушена је 1930 год. и на том месту саграђена је капела
која је такође руина.
 До острва са рушевинама манастира Обед долази се путићем око 1,5 км. пешке кроз шуму али се не препоручује без пратње. Пре рушевина манастира наилази се на остатке средњевековног града Купника  који се помиње у писанимизворима још 1388 год. Првобитно је у њему био деспот Стефан
Лазаревић 1404 год. Касније је припао Бранковићима када су се ту населили. Утврђени град је страдао 1521 год али је већ 1522 год. обновљен. Имао је основу правоугаоника дим.45x54 метара са четири куле и то две шестоугаоне једна кружна и једна код улаза у град петострана. Све до педесетих година прошлог века могли су се видети зидови зграда са прозорима у утврђењу.
Данас је то поприлично обрасло и зарасло и одаје утисак велике небриге.
Не постоје никакве ознаке.

---

~ Епархија тимочка ~

---

Историјат

Пре ослобођења Тимочке крајине од турског ропства и успостављења статуса епархије, ове области су биле под духовном управом, делом Видинске митрополије, делом Нишке, а најмањим делом Београдске. У току готово сто седамдесет година живота Епархије тимочке, управљало је њоме десет епископа. Епархија је једном приликом била укинута, од 1886. до 1890, а у више наврата су њоме администрирали епископи суседних епархија.

Епархија обухвата североисточно подручје Србије кроз које протиче река Тимок, по којој је ова епархија и добила своје име. Епархија је тако рећи обухваћена Тимоком. Са западне стране дотиче Црни Тимок а са јужне Бели да би се у самом Зајечару састали и образовали Велики Тимок.

Срби су приликом свога досељавања на ово подручје затекли већ организовани црквени живот са епископом чије је седиште било у граду Акве на Дунаву, негде код данашњег Прахова. О веома живом и у сваком погледу развијеном и устројеном животу од најранијих времена, сведоче многобројни остаци насеобина, посебно римских. Од 11. века улазило је ово подручје у састав Охридске архиепископије. Како се налазило на тромеђи српско-румунско-бугарској, мењало је оно и своју припадност у црквеном погледу. Припадало је и Охридској и Трновској и Пећкој и Цариградској цркви. За време аустријске власти над северном Србијом (1718—1739) припадала је Тимочка област Вршачкој епархији у саставу Београдско-карловачке митрополије. После укидања Пећке патријаршије (1766) било је ово подручје најпре у саставу Видинске епархије под врховном влашћу Цариградске патријаршије, под којом је остала све до 1831. године.

У време Првог српског устанка (1804—1813) ова област била је под влашћу београдског митрополита, Грка. Када је 1830. султановим хатишерифом Србија постала аутономна кнежевина, са Милошем Обреновићем као наследним кнезом на челу, исходио је кнез Милош 1831. од Цариградске патријаршије томос којим се у Кнежевини Србији образује аутономна митрополија са националном вишом јерархијом. Први митрополит ослобођене Србије био је Мелентије Павловић. Када је 1833. Тимочка област присаједињена Кнежевини Србији, одмах су предузети кораци за оснивање нове српске епархије за ову област.

Тимочка област, без великих центара, није имала ни материјалних ни духовних удобности онолико, колико су имале неке друге области Србије. Још у римско доба изграђена многобројним градићима и кулама, она је за време турске владавине била разрушена и дочекала ословођење 1883. године са малим бројем црквица и капела, од насилничког ока склоњеним чатмарама и брвнарама. Остављена дуго времена после ослобођења без саобраћајних веза са осталим крајевима, она је и у Првом и у Другом светском рату претрпела тешке околности.

Наместиштва

Епархија сремска подељена на четири архијерејска намесништва:

    Архијерејско намесништво зајечарско,
    Архијерејско намесништво неготинско,
    Архијерејско намесништво борско,
    Архијерејско намесништво књажевачко.

Епископи

Епископи ове епархије до сада:

    Доситеј Новаковић (1834—1854)
    Герасим Стојковић (1854—1865)
    Евгеније Симеоновић (1865—1880)
    Мојсије Вересић (1880—1883)
    Мелентије Вујић (1891—1913)
    Иринеј Ћирић (1919—1921)
    Емилијан Пиперковић (1922—1970)
    Методије Муждека (1970—1977)
    Милутин Стојадиновић (1977—1992)
    Јустин Стефановић (од 1992)

Преузето са: Википедиа

Манастир Буково са црквом Светог оца Николаја, код Неготина

Mанастир Буково, посвећен Светом оцу Николају Чудотворцу, налази се на 4 km од Неготина на путу Зајечар-Неготин, на падини Братујевачке косе. Име манастира по предању потиче од „букових шума“ или птице „бука“ које су живеле овде у некадашњим ритовима.

Историја

Писани подаци о ктитору манастира не постоје, али постоје више предања која о томе говоре. По једном предању манастир је задужбина српског краља Милутина са краја 13. века, подигнут после победе над бугарским царем Шишманом. По другом предању ктитор манастира је Свети Никодим Тисмански који је живео и делао у Тимочкој Крајини, а по трећем ктитор манастира је био неко из властеле источне Србије и потиче из 15. века. Током своје историје манастир је више пута страдао и био обнављан. Кнез Милош је након обнове манастира 1837. године поклонио звона манастиру, а 1839. године подигнута су два конака. Припрата на манастирској цркви је дозидана 1877. године.

Уочи Другог светског рата 1940. године, на севеној страни изнад улаза подигнут је звоник која је завршена 1966. године. Звоник је квадратне основе и чини саставни део улаза у манастирски комплекс.

Архитектура

У оквиру манастирске порте налази се извор посвећен животворном источнику – Пресветој Богородици. Бројна су исцељења која су се догодила од овог Источника. Осим овог извора, Пресветој Богородици, односно њеном покрову, посвећена је и капела у јужном конаку, чија је изградња у току.

Манастирска црква представља једнобродну грађевину са основом у виду крста. Дуга 18,80 m, широка 8,55 m и висока 6,90 m. Изграђена је од тесаног камена и без куполе, са хорским апсидама и нартексом који је касније дозидан. Стилски се убраја у специјалну варијанту моравске школе. Током свог постојања није битније мењала свој изглед.

Унутрашњост цркве је живописана. Постоје два слоја, од којих је најстарији слој представљен фрескама Светог Арханђела Михаила, фрагментима светих ратника у северној певници и фреском Пресвете Богородице окружене анђелима на своду цркве. Ове фреске потичу из 1682. године у време Игумана Михаила Дечанца, уз ктиторство кнеза Симеуна из села Трњана. Живопис који данас постоји и који захвата највећи део потиче из 1902. године. Рад је живописца Милисава Марковића из Малог Извора који се већ доказао осликавши цркву манастира Суводол 1892. године. Марковић је осликао унутрашњост цркве по нацртима Стеве Тодоровића сликара из Београда и иконописца дела икона у иконостасу зајечарске цркве.

Дуборезани и позлаћени иконостас рађен у Аустрији потиче скраја 19. века. Иконе је урадио Лазар Крџалић познати иконописац свог времена, који је урадио и медаљон на нартексу манастирске цркве. Део икона на иконистасу живописао је Павле Чортановић, учитељ цртања у Неготинској полугимназији. Иконе из старог иконостаса изложене су у манастирској библиотеци.

У овом манастиру је знаменити српски књижевник Светолик Ранковић написао свој познати роман „Порушени идеали“.








Преузето са: Википедиа
Преузето са: Званични сајт манастира Буково

Манастир Манастирица са црквом Сошествију Светог духа, код Кладова

Манастир Mанастирица је стари манастир, који сада нема већ скоро ништа старог сем успомене и предања о његовом постанку. Стари манастир је потпуно ишчезао, а старине су или нестале или су се којекуде развукле.

Неко време је манастир био метох манастира Букова а њена црква служила је као парохијски храм селима: Манастирици, Давидовцу и Петровом Селу.

Манастирица лежи на малом планинском потоку Шајна у кључком намесништву, око двадесет километара удаљен од Кладова према западу. По предању манастир је основао Свети Никодим тисмански под краљем Милутином и у њему је по једном старом народном предању кћер кнеза Лазара која је била удата за Бајазита турског владара, после његовог пораза и погибије у битци код Ангоре од стране Тамерлана, нашла уточиште бежећи са истока. Сем тога за овај манастир је везано име Радул-бега, онога који је познат као ктитор Лапушањске цркве. По томе треба да је Радул-бег обновио и измалао манастир Манастирицу, заменивши јој и патрона цркве Пресвета Богородица за Свету Тројицу.

Стара црква служила је до седамдесетих година деветнаестог века. Тада је свод на цркви препукао и средина њена се срушила. Услед тога је манастир био затворен и готово сасвим запустео. Manastir Manastirica

Године 1900. на месту старе подигнута је нова црква заузимањем Архиманадрита Гаврила и добровољним прилозима околних села.

Будући да се грађевина храма налази на нестабилном терену који је порозан и испреплетан подземним водама, исту судбину доживео је данас и храм из 1900. године свод је попустио и његова се конструкција срушила у средину цркве и потпуно онеспособила храм за било какво Богослужење.

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа Тимочког Господина Јустина,
13.05.2003. године на дан  Светога Апостола Јакова Заведејева одпочела је обнова кључке Светиње манастира Света Тројица у селу Манастирица, петнаестак километара југозападно од Кладова.

Грађевински део обнове, поверен је грађевинском предузећу „Делта“ из Кладова. Пошто је манастир био доста оштећен деведесетих година прошлога века, требало је извести обимне и озбиљне радове, како би оштећени делови манастира били што боље и квалитетније урађени.

Ископан је канал око целе цркве, онда повезан са  још четири попречна а све  у циљу стврања услова за ојачање темеља. Стари дотрајали кров и зидови до прозора су  срушени а на остатке постојећих зидова у висини прозора је стављена армирана бетонска греда. Обављено је додатно надзиђивање и на крају је постављен и горњи серклаж на који належе ново саграђена кровна конструкција. Објекат је покривен црепом и опшивен бакарним лимом и олуцима.

Са источне стране дозидана је  припрата димензија 5 x 4 метра а читав објекат је омалтерисан кречним малтером споља и изнутра. Подови објекта и стаза около цркве су саграђени од бетона.

Од столарије за сада су постављени само прозори а то је прилог Г. Димитрија Стојановића из Кладова.

Овим су практично обављени груби грађевински радови на обнови ове светиње а у вредности око 45.00 евра. Предстоји нам уређење и украшавање унутрашњости храма, не би ли ова наша Светиња што пре послужила својој намени на васколику радост и  спасење душа наших.

Манастир Суводол са црквом Рођења Пресвете Богородице, код Селачке

Манастир Суводол je посвећен Рођењу Пресвете Богородице (21. септембар).

Локација

Манастир се налази у атару села Селачке, 26 km од Зајечара. Смештен је у долини Селачке реке на једној заравни усеченој у северној страни планине Манастирска Глама испод висова Јаношица (992m), Ветрен (500m) и Треска (1025m). У близини манастира се налазе три пећине. Место зову Света Богородица или само Богородица.

Ктитор

О времену настанка и њеном ктитору постоји више сведочанстава. Sopiens don Šop наводи да је манастирска црква грађена у време освајања Византије, града Видина и целе видинске области између 1004. и 1008. године. Једини остатак из тог периода је надгробни споменик из 1255. године.

Постанак манастира се по традицији везује и за кнеза Лазара Хребељановића (14. век). Писаних остатака о изградњи цркве нема, јер је стара манастирска архива спаљена за време српско-турског рата 1876 – 1878. године, а новија је уништена за време српско-бугарског рата.

Стара црква манастира је порушена 1865. године, а на месту старе подинута је и освећена нова црква. Градња нове цркве почела је у августу 1866. године, за време владе Михаила Обреновића и Владике Герасима Стојковића, а освећена је и антиминсом троносана од стране Епископа Евгенија Симоновића 25. октобра 1869. године. Том приликом Епископ Евгеније је рекао: „Упамтите, ово су Свете мошти Пантелејмона, што се данас на овај Свети престо запечаћују!“

У оквиру манастирског комплекса налазе се и конаци подигнути у разним временским периодима. Први и најстарији конак је подигнут 1880. године од остатка цигала при изградњи цркве. На његовом месту је зидан нови већи манастирски конак у периоду 1986. – 1999. године залагањем старешине манастира игумана Јустина и мати Анастасије. Други конак је сазидан 1920. у време игумана Никанора Пујића родом из Малог Извора и служи за пријем народа приликом веће посете манастиру у време великих празника. Трећи конак је такође зидан за време игумана Никанра Пујића у периоду између 1926. и 1930. године. На истом месту сазидан је нови конак у периоду 1978. – 1979. године залагањем игумана Јустина и сестринства манастира. По жељи тадашњег Епископа тимочког господина Милутина у конаку се зида капела посвећена светом краљу Милутину која би трребала да послужи сестринству у току зимских периода. Конак и капелу је освештао 29. јула 1979. године Његова Светлост Патријарх Српски Господин Герман.

Архитектура

Према оскудним подацима знамо да је стара црква била грађена у византијском стилу у облику крста и са стране имала по једну малу црквицу – паперту. Данашња црква је правоугаоне основе.

У склопу манастирске порте налазе се и три конака који су изграђени у различитим временским периодима и обнављани. У дворишту манастира налази се јако врело које је обзидано чесмом са пет лула 1866. године. Вода је хладна и пријатног укуса у свако доба године. У средини комплекса налази се и базен-рибњак који користи хладну воду поменутог извора.

Живопис

Из 17. века постоје скромни подаци о обнављању и живопису манастира 1645. године трудом јеромонаха Пимена. Овај живопис је описао природњак Јосиф Панчић који је са лицејима Јестаственичког одељења високе школе посетио манатир 1863. године.

Иконе и фреске су јако страдале у турско-српском рату 1876. године када су Турци у храм унели сламу, полили је гасом и запаили. Црква је изгорела тако, да су само зидови остали.

Милосав Марковић из Књажевца, родом из Малог Извора у току 1892. године обнавља иконостас и живопис манстира. О томе сведочи запис у једном од Минеја Манастира Суводол.

Ризница

Скраја 14. века потиче „Маринков Еванђелистар“, на пергаменту, и „Октоих“ из 1692. године. Оба писана документа је Маринко Станојевић узео из манастира Суводола и поклонио их Српској Краљевској Академији. Знамо то на основу писама која се у документима Александра Белића чувају у Архиви САНУ.

Средином 19. века у време Игумана Кирила манастир је имао 34 богослужбене књиге и 10 великих икона.

Историја

У свом дугом постојању, манастир је доживео многа страдања и рушења. Прва страдања дошла су са навалом Уза, Печењега, Кумана и других крајем 11. века.

Пре рушења старе цркве, манастир Суводол је посетио Филип Кањиц, који каже: „Ретко сам видео живописнију клисуру. Кречне стене које се на обема обалама селачке реке све воше приближавају, рефлектовале су своје светло стање са сочном вегетацијом у крисатлно бистром потоку. Све јаче и јаче тајанствено хујање једног, преко 20 метара висиког водопада, који пада више каскада пратило нас је све до манастира Суводол који се види са његова платоа“.

„Овај се манастир сврстава у старе задужбине у Србији, ипак нема старих записа и повеља који би дали поуздана обавештења“.

„Године 1810. беше ту поприште једне битке између Срба и Турака. После пљачкања манастира Турци раскалише своју храброст на фрескама цркве, ноктима ископавши очи свецима. План, наново освећене цркве после тога, подсећа на Жичу, јер се и овде на уски нартекс наслањају две капеле, а главни простор без купола завршава се са своје три апсиде у форми детелиног листа и оскудно је осветљен кроз мали број прозора. Вредно је напоменути да сам овде нашао, код старих цркава, ретки намештај од перистила прочелној фасади. Три од два истурена зида и два лука на слободним стубовима, скривају хармонична звона учвршћена на своду. Према натписима, једно је звоно ливено у Пешти, друго 1858. године у Вршцу“.

Поред писаног документа, Филип Кањиц је оставио и цртеж из 1860. године на коме се налази манастира са водопадом.

Сведочанство бројних борби са Турцима представља и велики број костију које су пронађене свуда по манастирској порти и дворишту при изградњи нове цркве. Људске кости бивају избачене на површину земље чак и из пештери која се налази изнад манстира за време великих водостаја. Предпоставља се да су то кости које сведоче о страдањима током 11. и 12. века, и великом покољу у 17. и 18. веку.

У периоду од 1915. до 1918. године Бугари су држали Тимочку Крајину под окупацијом. У Манастир Суводол су поставили свог свештеника. Бугари су током 1917. године убили 82 свештеника и монаха, од којих су двојица била из Манастира Суводол. Један се звао Ђорђе, од народа назван Ђорђица, родом из Куманова, а другом име није познато.

Обнове

Народно предање каже да је манастир обновљен у потпуности за време Светог краља Милутина и касније за време кнеза Лазара Хребељановића у 14. веку. О томе нема или није сачуван ниједан писани документ. По подацима из 17. века манастир је обнављен и живописан 1645. године.

Последњи пут манастир је обновљен 1990. године под старешинством игуманије мајке Анастасије Голић, и јеромонаха Јустина.

Општежиће

Манастир је све до 1946. године био мушки манастир. Страда за време Другог светског рата, а и након њега доласком нове власти. Аграрном реформом манастиру се одузима земља, остаје без мушког монаштва и 1946. године се претвара у женски манастир. Долази сестринство из сремских манастира и тадашње Босне, а међу првима рођене сестре Девора и Анастасија Голић.

Девора Голић убрзо постаје Игуманија све до њене смрти 1975. године. Старешинство преузима њена сестра Анастасија која због старости предаје предаје старешинство тадашњем јеромонаху, данас игуману Јустину, 1990. године. У манастиру данас живе монахиње Меланија и Евдокија.

Манастир се издржава од пољопривреде и сточарства са свог имања које сами обрађују, и од прилог верника.



Преузето са: Википедиа

Манастир Вратна са црквом Вазнесења Господњег, код Јабуковца

Манастир Вратна налази се на око четрдесет километара од Неготина а двадесетак од Брзе Паланке. Лежи сакривен између високих стена а поред саме реке Јабуче. Види се тек када му се приђе са источне стране на око две стотине метара. Име је манастир добио по огромним, до тридесет метара високим, вратима или капијама исклесаним у стенама корита реке Јебуче која их је стотинама хиљада година дубила и обликовала без икаквог алата. Капија укупно има три и могу се сматрати за право светско чудо природе Божије. Манастирска црква дужине је 16 метара, ширине 7,5 а зидови дебљине 2,5 метара. Њена лађа је ниска у осветљена са шест прозора сличних пушкарницама, док њен нартекс осветљавају два округла прозора. Сама грађевина нема ништа нарочито што би било вредно особите пажње. Она није сачувана до данашњих дана у свом прволику. На појединим местима видљиви су трагови реновирања и дозиђивања.

Од старијег живописа сачувало се једино глава Христа Спаса у конхи проскомидије и делови живописа Светитеља на западном зиду: сцене из Јеванђеља, Свети Макарије, Зосим и Марија Египћанка. У прошлости је забележено да је манастир више пута обнављан. Године 1415. војвода Шарбан из Струза код Букурешта је оставио запис о обнови који се временом избрисао али га је забележио старешина Генадије 1856. године у свом служебнику на 163. страни. У почетку XIX века обнавља га оборкнез Станко Фрајкор. Манастирски конак подигнут је 1856. године трудом мештана села Уровице, Вратне и Јабуковца.

Манастир је у новије време препокривен а дозидан је и звоник над припратом. Недалеко изнад манастира налази се испосница Светога Никодима тисманског. Келија је у самој стене и готово да је неприступачна. Од грађевине келије данас се могу видети само тек по неки детаљи. Црква манастира Вратне посвећена је Вазнесењу Господњем (Спасовдан).

Манастир Света тројица са црквом Сошествију Светог духа, код Доње Каменице

Манастир Света Тројица налази се на обронцима Старе Планине, 15 километара југоисточно од Књажевца, на десној обали Трговишког Тимока. У прошлости паљен и уништаван, не оставља битније документе о свом настанку. Једини натпис који говори о ктитору реновирао је 1848. први познати игуман Свете Тројице, јеромонах Пантелејмон (Недељковић).

Судећи по том натпису који се налази у наосу храма, претпоставља се да је храм подигао деспот Лазар 1457. године. Неки историчари сматрају да је то деспот Лазар, син Ђурђа Бранковића, док је по Василију Марковићу „без икаквог разлога, тај оснивач идентификован са сином Ђурђа Бранковића“.

Манастир Свете Тројице налази се 15-так километара  југо-источно од Књажевца, на десној обали Трговишког Тимока. У прошлости паљен и уништаван, о свом настанку и ктитору оставља само један  писани траг  који се налази у наосу храма, а пронашао га је и обновио јеромонах Пантелејмон Недељковић, 1848. године. На обновљеној каменој плочи пише:
„Подписани обретох сеј натпис на малтеру, који је непријатељском руком струган, од честих заоста.  Да се не би овај споменик изгубио стављам га овде на плочи.
Извољенијем Оца и поспјешенијем  Сина и совершенијем Свјатаго Духа, повељенијем деспота Лазара, созида се у љето 6965. (тј. 1457. године ), 5. маја.
Многи историчари сматрају да је то деспот Лазар Бранковић, најмлађи син Ђурђа Бранковића, док Василије Марковић тврди да је црква много старија и да нема разлога идентификовати ктитора са деспотом Лазаром.


О настанку ове цркве постоји и једно предање у народу овог краја, које каже да су је подигли пастири Црновршани. Чувајући своја стада, чобани су једног дана доживели мало чудо. Наиме, стадо које су они терали зауставило се на месту данашње цркве и никако није хтело да пође даље. Пастири то почну поштовати као свето место и реше да ту подигну цркву. Зато оду у своје село, насеку потребну грађу и спусте је низ реку Тимок до овог места, те од те грађе саграде цркву у славу и част Животворне и Нераздељиве Тројице.

Манастирска црква је скромних димензија, саграђена у српско-        моравском стилу; иако сиромашне израде, била је у потпуности живописана. Данас се виде само трагови фресака, које су махом уништене  средином двадесетог века. Првобитна дужина храма била је  око 12 метара, док јој 1874. године за време игумана Пантелејмона, није дограђена припрата, засвођена полукалотом  са тромпама, а која је срушена 50-тих година 20. века. Иначе, јеромонах Пантелејмон Недељковић, је  први познати игуман овог манастира, који је замонашен и постављен за старешину 1836. у својој седамнаестој години. За његово доба уређена је сва црквена имовина, опремљена је манастирска библиотека, набављене су  богослужбене књиге којима се и данас служимо. Године 1876. Турци су спалили манастир. У цркви је изгорело све осим камених зидова, страдао је  и конак који је био испред цркве, рађен са десет одељења старинског типа од слабог материјала. Отац Пантелејмон са својом братијом поново оспособљава манастир за живот, чему свој допринос даје и протосинђел Василијан, један од наредних игумана, који је пострадао од Бугара. Након њега, деценијама су се смењивале старешине покушавајући да оспособе и покрену манастир, што је једино пошло за руком јеромонаху Серафиму и његовом младом братству (тридесетих година двадесетог века). Подигавши и уредивши манастир, они отпочињу рад на изградњи нове, велике цркве. Међутим, са почетком Другог светског рата, прилике се мењају.  Манастиру се одузима 500m3 камена и остали материјал припремљен за изградњу цркве, што је употребљено, део за зидање Дома у Доњој Каменици, а остатак за мост недалеко од Горње Каменице. Аграрном реформом одузима се и 50 ha обрадиве земље и воденица, а братији остаје само 10 ha неплодне земље.   

Шездесетих година у овај манастир по први пут долазе монахиње на челу са игуманијом Теодором (+1995), које су одржале и очувале ову светињу, у једном од најтежих периода за нашу Цркву. Захваљујући њима манастир се није затварао, и тиме је омогућен његов каснији развој.     


Трудом и залагањем Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Господина Јустина, од 1998. године, доласком првих сестара, манастир поново оживљава.

Установљава се општежитељни поредак, редовна богослужења, послушања, иконописачка, кројачка радионица и радионица за израду архијерејских митри. Међутим, манастир добија своју праву форму тек 2005. године када је замонашено седам сестара, а за игуманију  постављена монахиња Михаила. Пред нашим сестринством је велико уређење светиње у којој живимо, али и постављање духовних темеља за прибежиште онима који желе да свој живот посвете Богу.