Манастир Врдник-Раваница, код Бање Врдник

Манастир Врдник, познат и као Раваница, један је од најзначајнијих манастира на Фрушкој гори.

Као и код већине фрушкогорских манастира прошлост манастира Раваница у Врднику остаје нејасна. Први податак о њему долази из турских докумената где се у попису из 1566. године наводи његово имање и одређује сума од 3000 акчи за његов откуп. Монаси из манастира нису успели да сакупе потребну своту па су се, плашећи се турске освете, разбежали на све стране. На сву срећу појавио се један мештанин Купиника (Купинова) по имену Пејо који је исплатио Турцима тражени износ.

Тешко је рећи када је манастир стварно подигнут. Сигурно је једино да је основан у времену између краја XV и почетка XVI века. Будући да се не зна време његове градње то се још мање зна ко га је саградио. Опис фрушкогорских манастира из 1753. године прави додатну забуну наводећи да је Здатељ же јего св. кнез Лазар сербски, односно наводи да је оснивач овог манастира кнез Лазар. Но, то је нетачан податак.

Црква и конаци су били веома примитивно грађени - од плетера и дрвета које је облепљено блатом. Но, то је било довољно да манастир буде оспособљен за своју свету мисију у наредним вековима. Како су монаси из Раванице са собом донели и све оне драгоцености које су успели да извуку из свога манастира, посебно мошти кнеза Лазара, то се и манастир у Врднику од тога доба почео звати Раваницом. По попису из 1753. године види се да је црква од камена назидана у знаку крста, са сводом од цигле и покривена шиндром од храстовине. Била је кречом окречена (значи није била живописана), а ни иконостас се не помиње. У то време манастир је био сиромашан па су врднички монаси често путовали у Русију тражећи материјалну помоћ. Ипак, временом, највише захваљујући томе што су у њему биле смештене мошти кнеза Лазара, манастир је примао све више посетилаца, а и новчана помоћ је била све већа.

Иконостас је изрезбарио карловачки дуборезац Марко Вујатовић (1809-14), а позлатио га је Петар Чортановић. Најлепше су израђене царске двери и Богородичин трон. Сам иконостас по свом стилу јесте прелаз од барока ка класицизму.

Године 1811, на Видовдан, када је завршена манастирска црква, у њу су пренете мошти кнеза Лазара.

У цркви је дуго са десне стране олтара, под самим престоним иконама, лежао кивот од кипариса (израђен 1826. године) у којем су почивале мошти кнеза Лазара. Мошти су морале да се у више наврата склањају из манастира. Тако су 1716. године због опасности од Турака боравиле једно време у Футогу. Поново 1848. године врднички монаси морају да склањају мошти, овај пут у страху од Мађара и то у Кленак. Но, ту су боравили тек три месеца и онда су поново враћене у Врдник. Данас, оне више нису у Врднику, већ су враћене у Раваницу, задужбину кнеза Лазара. У манастиру постоји један комад моштију и изложен је у стакленој посуди уграђеној у кивот.

Врднички манастир је у сваком погледу изузетно вредан и представља један од најкапиталнијих на Фрушкој гори. Дуго је био и међу најбогатијим на Фрушкој гори - 1905. године поседује 1696 јутара земље, а 1941. године укупно 1420 јутара. Осим дела моштију кнеза Лазара, манастир поседује још и мошти свете великомученице Анастасије (III век), светиње са Христовог гроба, део моштију св. Теодора Тирона. Све те реликвије су изложене испред иконостаса. Слава манастира Раваница је Видовдан - 28. јуна (15. јуна - по старом календару).

Манастир Гргетег, код Ирига

Манастир Гргетег се налази на јужном обронку Фрушке горе у непосредној близини насеља Гргетег бившег манастирског прњавора. Манастирска црква посвећена је св. Николи. Према народном предању основао га је деспот Змај Огњени Вук 1471. године. Први поуздани подаци потичу из турских записа из 1546. Крајем 17. века манастир је напуштен а 1708. обнавља га митрополит Исаија Ђаковић. Стара камена црква замењена је око 1770. новом барокном грађевином. Тада је направљен и звоник. Ова црква обновљена је 1901. по пројекту Хермана Болеа. У цркви су забележена два иконостаса. Први који се налазио у цркви до обнове 1901. сликао је Јаков Орфелин 1774. а други који се данас налази у цркви, сликао је Урош Предић 1902. Манастирски конаци су саграђени у другој половини 18. века и обновљени заједно са црквом 1901. У Другом светском рату манастир је тешко страдао, срушен је звоник и велики део конака. Данас манастирски комплекс чине црква, конаци са све четири стране и економске зграде. У храму се налази икона Тројеручица те манастир походе многобројни ходочасници.

Манастир Јазак, код Јазака

Манастир Јазак је манастир Српске православне цркве који се налази на Фрушкој гори, епархија сремска. Изграђен је 1736. године на равном завршетку мале котлине, између два пропланка, на јужној падини Фрушке горе, на потезу познатом под именом Градац. Непосредно уз манастир, на путу према селу Јазак, налази се манастирски прњавор, а на удаљености око два километра, северно од манастира, налазе се остаци манастира Стари Јазак. Према предању, манастир Стари Јазак основао је св. Деспот Јован (Бранковић), млађи син св. Стефана Слепог и св. Мајке Ангелине. Био је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице (21 новембар/ 4 децембар). Међутим, први писани податак потиче из 1522. године. Помиње се у рукописном Триоду који је преписивао јазачки монах Лаврентије.

Манастир Крушедол

Манастир Крушедол је манастир Српске православне цркве на јужној страни Фрушкој горе у Војводини. Сам манастир се налази у атару села Крушедол, на путу између сремског градића Ириг и села Марадик. Манастир је задужбина породице последњих српских деспота у Срему - Бранковића. Саграђен је између 1509 и 1514. године. Породица Ђорђа Бранковића, два патријарха Српске православне цркве и краљ Милан Обреновић су сахрањени у Крушедолу.

Историја

Манастирска црква је посвећена празнику Благовештења. Манастир је основао деспот Ђорђе Бранковић (у монаштву назван свети Максим) са својом мајком Ангелином[1], уз помоћ влашког војводе Јована Њагоја, између 1509. и 1516. Неки истраживачи сматрају да се на том месту налазило светилиште старе словенске вере.[2]

Приликом повлачења Турака из Срема 1716, манастирски конаци су оштећени, а црква спаљена. Обнављање манастира је почело 1721. и завршено крајем шесте деценије 18. века. Уз западно крило конака изграђен је високи барокни звоник 1726, а између 1742. и 1750. године обновљена је црква. Изградња четвоространих манастирских конака завршена је 1753. године.

У цркви постоје два слоја зидног сликарства. Старији слој су фреске, сликане између 1543. и 1546, а други слој су узане зидне слике које су настале између 1750. и 1756. године. На западној фасади цркве је фреска са представом страшног суда, настала крајем XVII века.

Иконостас је компонован од икона из четири периода. Најстарије су иконе апостола са Христом, Богородицом и св. Јованом Крститељем, рад из половине XVI века. У Другом светском рату, манастир није разорен, али је опљачкана богата и вредна манастирска ризница. Манастир је после рата обновљен.

У цркви, испред иконостаса, налазе се кивоти у којима су смештени остаци моштију светих Бранковића, тј. деспота Ђорђа Бранковића (монах Максим) и његових родитеља Ангелине и слепог Стефана Бранковића. У манастирској цркви леже и посмртни остаци многобројних значајних Срба. Између осталих ту су сахрањени патријарх Арсеније III Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, гроф Ђорђе Бранковић, војвода Стеван Шупљикац, књегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић.

По историјско-културној улози, по богатству ризнице манастира, чувеном иконостасу и живопису, другим реликвијама, манастир Крушедол је један од најзначајнијих Фрушкогорских манастира. На дан 13. августа 2009. године Српска Православна Црква, Епархија сремска и манастир Крушедол прославили су велики јубилеј - пет векова, пола миленијума, постојања ове велике Српске Светиње. Том приликом Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је манастир Крушедол орденом Светог Саве првог степена, који је после Свете Литургије уручен високопреподобном архимандриту игуману Сави.









Преузето са: Википедиа

Манастир Мала Ремета, код Јазака

Манастир Мала Ремета се налази на јужном средишњем делу Фрушке горе, уз манастирски прњавор село Мала Ремета. Манастирска црква је посвећена Богородичином покрову. Традиција оснивање манастира везује за српског краља Драгутина. Поуздане податке пружају једино турски документи, у којима је манастир први пут забележен 1546. Крајем 17. века манастир су обновили избегли монаси манастира Рача на Дрини. Од тог времена па до 1920. манастир се води као метох манастира Беочин. На месту старе цркве, саграђена је нова грађевина 1739. Престоне иконе за ову цркву радио је Јанко Халкозовић 1759. У Другом светском рату страдао је конак као и манастирска библиотека. Данас манастир чине црква, једнокрилни конак, нови дрвени звоник и капела.






Преузето са: Википедиа

Манастир Ново Хопово, код Хопова

Манастир Ново Хопово лежи на благој падини јужних обронака Фрушке горе, недалеко од Ирига. Удаљен је свега стотинак метара од магистралног пута Рума - Нови Сад, те је један од најприступачнијих фрушкогорских манастира. Манастир Ново Хопово, заједно са Крушедолом, по својој архитектури, просветној улози, историји богатој културним, верским и политичким догађајима, један је од најзначајнијих манастира у Србији, а посебно међу фрушкогорским манастирима.

Историја

Од самог почетка манастир је уживао велики углед као културно средиште. Оснивач ове древне светиње, као и већине фрушкогорских бисера је свети владика Максим (Ђурађ Бранковић). Житије свете мајке Ангелине наводи светог Максима као оснивача овог манастира у времену од 1496 - 1502. године. По том извору манастир Ново Хопово је његова прва задужбина. Натпис изнад западних врата указује да је данашња манастирска црква, посвећена светом Николи, саграђена 1576. године. Задужбина је више ктитора, од којих двојицу Лацка и Марка Јовшића из Горњег (Српског) Ковина (место на острву Чепелу у Мађарској) ктиторски натпис на надвратнку западног портала бележи на првом месту. Саграђена је на месту првобитне цркве која је порушена. 1641. године, за време игумана Неофита, манастирске ћелије су стављене под кров.

Архитектура

Највећа и најрепрезентативнија грађевина епохе, црква светог Николе манастира Ново Хопово има у својој целини два, у архитектонском погледу, различита дела: цркву, развијене и сложене просторне структуре и велику припрату на западној страни, једноставног простора, правоугаоне основе. Црква је грађевина уписаног крста, комбинованог са триконхосом, са куполом на средини. У простору поред средњег дела, изнад кога је купола и према којем су постављене бочне конхе, има један травеј на западној страни. Травеј приближно исте дужине на источној страни, који се завршава олтарским апсидама и још један, сасвим узак травеј између куполног дела и олтарског простора. Међу фрушкогорским манастирима једино свети Никола у Новом Хопову има тај додатак на источној страни тако да се олтарски простор у архитектонском и структуралном смислу издваја као целина за себе.

Сликарство

Млађи живопис настао у припрати хоповске цркве 1654. такође је проучен захваљујући раду конзерватора Покрајинског завода за заштиту споменика културе, који су скоро деценију радили на његовом откривању. Тада су уочене разлике које одвајају живопис припрате од живописа наоса (колористичка решења, употреба злата на фрескама и обрада фигура), детаљно је прочитан иконографски репертоар који је и овде распоређен у одвојеним зонама. Једне изнад других ређају се фигуре ратника, краљева, архијереја, пустињака, мученика, затим сцене из циклуса Чуда Христових, сцене Богородичиног акатиста, сцене страдања апостола и илустрација Дамаскинове химне. Сликарство припрате се сматра конзервативним у односу на нови дух који провејава на фрескама наоса и олтара.

Манастирско Благо

Највеће богатство манастира су мошти светог Теодора Тирона које се чувају у кивоту, у цркви. Фреска светог Теодора Тирона из наоса манастира Ново Хопово.








Преузето са: Википедиа

Манастир Раковац, код Раковца

Манастир Раковац налази се на северној страни Фрушке горе у Раковцу, 10 km од Новог Сада. Манастирска црква посвећена је св. Козми и Дамјану.

Легенда каже да је манастир Раковац подигао извесни Рака, који је на том месту убио јелена. Како се јелен у хришћанству сматра симболом самоће и чистоте монашког позива, Рака је обећао да ће свој грех искупити, тако што ће на том месту изградити манастир. Међутим први званични документ о манастиру Раковац датира из 1546. године када су Турци извршили попис Срема, ради убирања пореза. Током свог постојања манастир је неколико пута био мање или више оштећен, међутим највећу штету претрпео је у I светском рату када је опљачкан, и у II светском рату. Рату када је минирана црква и звоник јер је у њему откривена партизанска штампарија. Црква Манастира је током 90-тих година већим делом обновљена, а 2003. године, захваљујући донацијама, започета је изградња и обнова конака.

У зиду капеле манастира Раковца 1893. су похрањене кости митрополита београдско-карловачког Вићентија Јовановића, заслугом тадашњег митрополита карловачког и патријарха српског Георгија Бранковића.

Манастир Фенек, код Бољеваца

Манастир Фенек је мушки манастир у сремској епархији Српске православне цркве. Манастир се налази у близини Јакова, 25km од Београда, некада општина Земун а сада Сурчин. Иако географски не припада Фрушкој гори постоји велика историјска повезаност са фрушкогорским манастирима. Манастирска црква посвећена је светој мученици Параскеви (празнује се 26. јула одн. 8. августа по новом календару).

Према народном предању манастир је саграђан у другој половини 15. века а основали су га Стефан и Ангелина Бранковић. Први писани запис о манастиру налази се у минеју јеромонаха Захарија из 1563. За разлику од фрушкогорских манастира Фенек је остао под турском влашћу све до 1717. Записи из 18. века сведоче о томе да је стара манастирска црква била подигнута у другој половини 15. века у духу српске средњевековне архитектуре. Нова црква подигнута је у периоду 1793-1797. и освештана је за време игумана Викентија Ракића који је написао историју манастира. Манастирска капела посвећена св. Петки сазидана је 1800. на месту старе, над бунаром за који се верује да га је саградила мати Ангелина Бранковић. За ову воду се у народу веровало да има чудотворна лековита дејства.

Крајем 18. и почетком 19. манастир Фенек је био у центру неколико историјских догађаја. У њему су се 1788. састали кнез Алекса Ненадовић и аустријски цар Јосиф II. После пропасти Првог српског устанка 1813. у њему су месец дана боравили вожд Карађорђе и његов син Алекса, о чему постоји и спомен плоча. Такође том приликом све до 1815. овде су боравили студенички монаси заједно са моштима св. краља Стефана Првовенчаног (у монаштву Симона). Ту је био и један Карађорђев сусрет са протом Матејом.

У Првом светском рату манастир је запаљен, а у Другом 1942. године готово сасвим разорен.

Манастир је обнављан 1991. и сада је у потпуности обновљен. У њему је до 2006. било женско монаштво од три старије монахиње од којих се једна упокојила Сестра Агрипина а преостале две су распоређене Мати Параскева у манастир Гргетег и Игуманија Магдалина у Радовашницу. Одлуком надлежних епископа сремског Василија и рашко-призренског Артемија у манастир је средином 2006. дошло ново мушко монаштво, Марко из Сопоћана и Макарије из Дечана. Од тада је посећеност манастира порасла и у току је обнова конака.

Манастир Петковица, код Лежимира

Манастир Петковица се налази на југозападном делу Фрушке горе између села Дивоша и Шишатовца. Манастирска црква је посвећена св. Петки. Манастиру се прилази од стране Шишатовца.

Манастир Петковица је проглашен Спомеником културе од изузетног значаја Републике Србије 1990. године.

Историјат

По предању манастир је основала удовица Стефана Штиљановића, деспотица Јелена у првој четвртини 16. века. Први поуздани подаци потичу из 1566-1567.. Црква је до данас задржала првобитни изглед, једино је дрвени звоник у другој половини 18. века замењен зиданим. Црква је украшена фрескама које су сликане 1588. године. Иконостас је подигнут 1735. године, а страдао је у Другом светском рату. Манастир данас чини црква и новоизграђени конак. Храм је обновљен, а војска је изградила пут до манастира и рибњак.









Преузето са: Википедиа

Манастир Кувеждин, код Дивоша

Кувеждин је манастир Српске православне цркве, један од 16 Фрушкогорских манастира. Манастир се налази на југозападном делу Фрушке горе, близу села Дивош. Најближи део села јесте некадашњи манастирски прњавор под истим именом.

Манастирска црква посвећена је Светом Сави и Светом Симеону, док је манастирска слава Преображење (слави се 19./6. августа). Будући да је Кувеждин посвећен светом Сави и светом Симеону, манастир је одиграо веома важну улогу у ширењу култа најстаријих српских светаца међу локалним српским живљем Срема.

Манастир Кувеждин је проглашен Спомеником културе од изузетног значаја Републике Србије 1990. године.

Положај

Кувеждин се налази у југозападном делу Фрушке горе, на око 2 километра северно од села Дивош код Сремске Митровице. Надморска висина манастира је око 150 метара.

Манастир се налази на у узаној долини истоименог потока, у унутрашњости западног дела планине. Поток протиче дуж западне ивице манастирског склопа. Од средишта села Дивош манастир је удаљен око 2 километра, а од најближих насељених кућа око 500 метара. Манастир је са три стране окружен ретком шумом, а са јужне стране, према селу, налази се манастирско имање и башта. Манастирска капела налази се на врху оближњег брега, југоисточно од манастира. Приступ манастиру је са западне стране, преко омањег асфалтираног пута, који води од месног пута Ердевик - Дивош - Беочин, удаљеног 1 km од манастира.

Историја

Османлијско доба

Према предању, манастир је основао последњи српски деспот деспот Стефан Штиљановић 1520. године. Први сигурни подаци потичу из турских записа из 1566-1569. Пред крај турске владавине Сремом манастир је вероватно опустео.

Хабзбуршко доба

Манастир Кувеждин су у првој половини 17. века обновили монаси манастира Сланци из Шумадије. Године 1753., када је манастир Кувеждин обилазила црквена комисија, записано је да је манастирска црква стара, да је саграђена од камена ("Церков каменоздана древња"), споља је била окречена и покривена шиндром од храстовине.

Стара манастирска црква са два кубета замењена је новом грађевином 1816. године. Нова црква је призидана уз троспратни барокни звоник, саграђен 1803. године, а тространи манастирски конаци започети су 1810. године. Иконостас за стару цркву сликао је Јанко Халкозовић 1722. године, а иконостас за нову цркву Павле Симић између 1847-58. Претходно је, 1834-36., дуборезац Георгије Девић урадио радове у дуборезу на иконостасу, певницама и столовима. Барокна капела, на манастирском гробљу, саграђена је 1788. године. Током првих деценија 19. века озидани су и велики конаци манастира са одликама класицистичке архитектуре. Они су манастир окруживали са четири стране, стварајући правоугаону основу манастира. Манастир је био изузетно монументалан, имао је велике земљопоседе и манастире - метохе, Петковицу и Дившу, удаљене пар километара од Кувеждина.

У манастиру су биле још две мање цркве капеле. Прва је била у конаку са јужне стране велике цркве и у њој се служило само зими у најхладније дане. Посвећена је Покрову Пресвете Богородице. Друга мала капела била је на узвишењу јужно од манастира. Посвећена је Вазнесењу Господњем, а подигнута је 1788. године. Названа је још и гробљанска капела, јер су около сахрањиване монахиње. У њој се служила литургија свега два пута годишње, на Спасовдан и Светли Уторак.

Манастир Кувеждин је тада био изузетно богат. Имао је богату ризницу, у којој су се чувале све драгоцености и старине, попут путира од чистог сребра, унутра позлаћеног, са староруским натписом, израђеног 1559. године, затим златне кашике за причест из времена витезова са 8 алемова и иконом св. Георгија. Чувала се и петохљебница из 1758. године, затим бакрорез који је израдио Захарија Орфелин 1772. године. У манастирској библиотеци чувало се 500 разних дела, а било је и 19 србуља, 15 писаних и 4 штампане.

Доба Југославије

После Првог светског рата манастир се нашао у тешком стању. Манастиру Кувеждин је већ од Аграрне реформе одузето 225 јутара најбоље оранице.

Током свој развоја манастир је првобитно био мушки, да би после Првог светског рата, постао женски. То је био један од првих манастира са женском обитељи на челу са првом игуманијом савремене Српске Православне Цркве, Меланијом (Кривокућанин). Сестринство је испрва бројало 24 члана и поседовало је 350 јутара лоше шуме и око 75 јутара оранице подељене на 22 парцеле.

Манастир се под добром управом брзо уздигао. У 30-им годинама манастир Кувеждин је броју монахиња (преко 50) био међу највећим у Српству. Међу њима било је и много монахиња Рускиња (неке и племенитог порекла), које су овде нашле духовно уточиште после напуштања Русије након Октобарске револуције. Манастир је у то време био веома богат и угледан, па је чак 1938. године његов метох постао Манастир Ваведење у Београду.

Манастир је разорен у Другом светском рату, а манастирско благо похарано. Уништење је било поступно. Месеца маја 1941. постављен је за комесара манастира - усташа Стипе Рукавина, а за његовог заменика Маријан Дебељак, обојица из Сремске Митровице. Пре доласка комисије загребачког Музеја почела је пљачка манастирских драгоцености и имовине. 6. септембра 1941. 32 монахиње су одведене заједно са игуманијом. Логор је био у Цапрагу. Усташе су држале монахиње Српкиње, а Рускиње су отпустили и оне су се одмах вратиле. Монахиња Августа је са децом сирочићима кренула за Београд. По пуштању, остале монахиње Рускиње прешле су у Београд, у свој метох, манастир Ваведење. Измучене и затворене монахиње Српкиње ипак по Божијем промислу бивају пуштене из логора на дан Воздвижења Часног Крста 27. септембра.

Записник о примопредаји историјско-уметничких дела манастира Кувеждина потписали су 15. септембра др. Иван Бах, др. Стјепан Готвалд, и комесар Стипе Рукавина: «Инвентар садржи 58 ставака, од тога 22 из цркве, 32 из ризнице и 4 из капеле.» Под ставком бр. 50 налази се «око 150 књига из књижнице.» Утврђено је да је у манастирским конацима боравила усташка јединица која је бројала око 120 војника. «У борбама са партизанима страдале су манастирске зграде у намерно изазваним пожарима. После повлачења усташа неспаљени део конака налазио се у рукама партизана и служио за команду.» Тада је манастир Кувеждин био у саставу фрушкогорских партизанских Рохаљ база, па је у њему била смештена велика интендантура са радницима.

У пролеће 1944. године немачка војска и усташе минирали су цркву и конаке, чак и економске зграде. Обурвани су кубе, стубови држачи кубета, звоник, сводови. У рушевинама цркве иконостаса, радови академског сликара Павла Симића, док је дуборезбарија потпуно уништена. После рушења цркве у Кувеждин се вратила монахиња Јелена и почела да спасава иконе испод дебелих слојева порушене опеке и шута. Преостале благо, око 20 икона, сакрила је у манастирској капели, што је касније платила животом. Усташе су је ухватиле, убиле и на њу набацале иконе. У Кувеждину је страдала архива, већи део библиотеке, део ризнице са црквеним сасудима.

После Другог светског рата нова, комунистичка власт није имала слуха за страдања манастира. Кувеждину је одузето огромно имање, па је опустео. Једино је сачувана манастирска капела, где су смештени сачувани делови иконостаса (20-ак икона). Непосредно после рата квалитетна цигла са рушевина западних и северних конака је употребљена за зидање домова културе у околним селима Дивошу и Чалми.

Данашње стање

Последњих година манастир је поново васпостављен као мушки, а обнова манастира је у току. Манастир је такође 1990. године стављен под заштиту као споменик културе.

Обнова манастирске целине траје од 1997. године, под руководством Завода за заштиту споменика културе у Сремској Митровици. Главни покровитеље обнове је Епархија Сремска СПЦ, уз помоћ Министарства културе и осталих републичких и покрајинских тела. Манастирска црква је обновљена, као и јужна страна конака. Најновији обновљени део је улазна капија манастира са најближим конаком. Такође, асфалтиран је и прилаз манастиру са локалног пута са приступним паркиралиштем за аутомобиле и аутобусе. Тиме је омогућена лакша доступност бројним верницима и поклоницима.




Преузето са: Википедиа