Манастир Стубал, код Чукојевца

Кад је 1978. године Владика Стефан дошао у Србију на трон Жичке епархије, Стојан (КМС)* га је одмах посетио и упитао га шта му још треба чинити да би Стубалски манастир био озваничен и службено при-
знат. Према упутствима Владике Стефана, манастир се није могао отворити са три цивила, без иједног монаха, па је било потребно да Стојан заинтересује за отварање манастира неко монашко лице, које би привремено или за стално дошло да живи при новој цркви и конацима у Стублу.
У другој фази Стојан и његови цивили један по један би требали да примају монашки чин, при чему би морали да слушају монашко лице које ту буде дошло ради отварања манастира.
Стојан се сетио извесног игумана Мирона из манастира Враћевшнице код Горњег Милановца, који је иначе био наклоњен Стублу јер је и сам рођен и живео четрдесет година у суседном селу Чукојевцу. Стојан га је посетио у Врачевшници и успео да га заинтересује за отварање новог манастира у његовом родном крају, а када је чуо да би манастир био посвећен Светој Петки његовој породичној слави, игуман Мирон је одмах донео одлуку да у Стублу проведе своје последње дане. Заједно са Стојаном посетили су Патријарха Германа. Он је рекао: „А, ти си тај Стојан. Слушао сам о теби, јер сам и ја некада био парох надомак Стубла, у Новом Селу и Врњачкој Бањи, где и данас имам доста пријатеља, који су ми причали о теби и изградњи. Не брини, помоћи ћу ти код твог епископа Стефана“. И тако, са надом у успех, вратише се Стојан и игуман Мирон из Београда. Успут се десио један комичан догађај. На аутобуској станици у Београду Стојан и игуман Мирон се разиђоше и у гужви, међу путницима нису могли видети један другог. Тада Стојан, успаничен због близине поласка аутобуса, уђе у просторију шефа станице и замоли га да на микрофон објави поруку за игумана Мирона. Велики станични звучници загрмеше: „Игуман Мирон нек се јави код шефа станице“. За свега минут ипо, игуман је већ био у шефовој канцеларији, и ту се нашао са Стојаном, а за два минута обојица су већ седели у ауто-
бусу за Краљево, који је већ излазио са станичног простора.

Кроз два месеца, после повратка из Београда од Патријарха Германа, игуман Мирон је дошао у Стубал на договор са владиком Стефаном. Овај је на Кирика и Јулиту, градску славу Врњачке Бање, одслужио у Бањи архијерејску литургију, и после службе са ђаконом и возачем дошао у Стубал где су га чекали игуман Мирон, Стојан (КМС)*, Станка и Драгиша, као и известан број пријатеља будућег манастира и неколицина мештана из села Стубал. Владика Стефан је упитао присутне представнике грађана да ли се слажу да новој цркви буде додељен статус манастира, и они су се сложили.
Два месеца касније, на дан Свете Петке 27. октобра 1978. године Владика Стефан је освештао нови храм, посветио га Светој Петки, озваничио манастир у Стублу, и поставио му као првог старешину игумана Мирона, са три искушеника: Стојана, Станку и Драгишу. Ускоро је Стојан примио монашки чин са новим именом Сава 23. децембра 1978. године на дан Свете Ане, па је Стубал већ имао два монашка члана, једног искушеника Драгишу и две искушенице: Станку, која је тада била у 52. години живота, и Станку Илић из Стубла која је тада дошла , и имала и она око 56. година.
Иначе, Стајка је, док је манастир још био у изградњи, поклањала Стојану дрвену грађу из свог забрана на Гледићким планинама, за грађевинске потребе, а како је становала близу ливаде Светог Камена, одмах иза брега, долазила је пешице преко брда и кувала ручкове помажући Станки. За време игумана Мирона коначно је прешла 1978. године и прикључила се као искушеница.
Нажалост игуман Мирон није дуго поживео, већ у првој половини 1979. године упокојио се у седамдесет трећој години живота.
Игуман Мирон рођен је 3. марта 1906. године. Завршио је један разред основне школе 1913. године, јер је већ следеће године плануо први светски рат који је трајао око шест година. Тако је дечак Драгомир (како је било његово крштено име) био спречен да учи основну школу, остао везан за земљорадњу и у осмнаестој години оженио се Милевом. Са Милевом добија сина Александра и ћерку Милку. Милка млада отишла је у манастир Каленић и тамо поживела са именом монахиња Миропија (+1971), а Александар је добио петоро деце од којих му две ћерке, по теткином примеру такође оду у манастир (Грнчарију) и замонашише се под именом Домника и Христосија, а његова жена Милева у манастир Грнчарицу. Обоје се замонашили и добили имена монах Мирон и монахиња Мелитина. Монах Мирон је из манастира Велућа (1951-2 године) прешао у манастир Вољачу код Страгара, а потом у манастир Студеницу. Дуго година је био старешина манастира Вујна и духовник који је одгајио 4-5 ученика међу којима су игуман Варнава из Свете Тројице у Овчару и два брата монаха у Вујану, игуман Јован и јеромонах Арсеније. У старости је игуман Мирон био и члан манастира Враћевшнице код Горњег Милановца где су биле монахиње, а одатле прешао за старешину манастира Свете Петке у Стублу, где се и упокојио 1979. године.
До доласка игумана Мирона, ливада Светог Камена и Стубалски ма-
настир у припреми, били су под управом црквене општине Чукојевац, као и нека манастирска имања на оближњим брдима, такође под управом Ц.О. Чукојевац. Званично 14. септембра 1978. године прешао је манастир Свете Петке са Чукојевачке црквене општине под управу игумана Мирона, првог старешине манастира Стубла. Иначе још 3. септембра 1978. године издата су из Епархије жичке два акта: први о оснивању мушког манастира Свете Петке у Стублу, и други о постављењу игумана Мирона Игњатовића за намесника истог манастира, а затим 5. октомбра 1978. године Синод одобрио оснивање мушког манастира у Стублу.
Игуман Мирон је поред Стојана (Сад већ монаха Саве), Станке, Стајке и Драгише, ускоро примио и једну старију жену, Јулку Пешић из Годачице и 26. октобра упутио молбу епископу жичком са захтевом да се одобри Јулки статус искушенице, што је повратним писмом и одобрено. Одмах затим игуман Мирон пише владики Стефану молбу за монашење исте Јулке, а овај му одговара актом бр. 1005/78 да се прихвата молба. Већ 15. новембра 1978. епископским актом бр. 1026. потврђено је монашење дотичне са новим именом Јулијана. На жалост петнаест дана касније Мирон пише извештај Владики да је монахиња Јулијана напустила манастир и вратила се у село. За Стајку Илић из Стубла, молбу је послао игуман Мирон 27. новембра 1978. године да се одобри и њој статус искушенице.
Игуман Мирон је усмено затражио од владике Василија одобрење да замонаши Стојана, градитеља и оснивача манастира у Стублу. Уз владикино одобрење игуман Мирон га је замонашио на дан Свете Ане (23. децембра 1978. године) и Стојану дао монашко име Сава. Од тада ће се Стојан потписивао као монах Сава Коматовић. Дана 31. децембра написан је епископски извештај бр. 1204. да је Стојан замонашен.
Због болести игумана Мирона, послата је молба 18. јуна 1979. годи-
Монах Сава (раније сељак Стојан), 1990. година
не Владики да пошаље помоћника свештеника за службе уз петровски пост, а десетину дана касније игуман Мирон пише молбу да уместо свештеника епископ пошаље неког јеромонаха. Дана 25. јуна епископ Стефан одређује јереја чукојевачког Вељка Јараковића да богослужи у манастиру Стубал док не оздрави игуман Мирон.
31. августа 1979. године игуман Мирон поново пише молбу за одобрење Стајки Илић за пријем у статус искушенице. Овог пута стиже одобрење епископа бр. 806 да се одобрава њен пријем и статус.
Пошто је с јесени 1979. године игуман Мирон преминуо, епископ Стефан шаље акт 17. децембра 1979. године бр. 1308. којим се за намесника манастира Стубла одређује јеромонах Серафим Ћировић из суседног манастира у изградњи Годачице.
Дана 18. јануара 1980. године епископ издаје одобрење бр. 61/80 да се Радивоје Мирковић из Риљца прими у Стубал као искушеник, са својих око 60 година живота.
Један младић стар око 20. година из Мајданпека, Мирослав Јаношевић послао је 30. октобра 1980. године молбу за пријем у чин искушеника манастира Стубал, али се Мирослав ту није задржао дуже од 2-3 месеца и вратио се у Мајдампек.
Овим се завршила прва етапа оснивања манастира Стубал. Од 1980. године почеће нов период као и нов замах у формирању новог манастира у Стублу.

После смрти игумана Мирона, постоји један прелазни период управе манастиром у Стублу. Премда је манастир имао пет чланова, три мушка и два женска члана, и премда један од тројице мушких чланова има монашки чин, (био је то отац Сава – бивши Стојан), владика Стефан ипак није Сави поверио управу манастира него је власт пренео на јеромонаха суседног манастира Годачице, Серафима Ћировића. Серафим је са две рођене сестре, монахињама Серафимом и Параскевом, и родитељима (касније замонашеним пред смрт) живео на властитом сеоском добру у Годачици, који је преписао епархији жичкој да би му ова признала да на бившем домаћем поседу подиже манастир Светог Димитрија. Још један члан ове занимљиве монашке породице Серафимов рођени брат – монах Сава Ћировић, такође је радио на отварању једног новог манастира у Овчарско – Кабларској клисури, Светог Вазнесења који је започео градити на врло негостољубивом планинском терену.
Али га је јеромонах Сава Ћировић током времена преобразио у гостољубиво подручје, силним равнањем терена у брдском крајолику, и ту утемељио женску обитељ са неколико монахиња. Тако су једно време три манастира: Вазнесење у Овчару, Годачици и Стубал у Гледићким планинама, заједнички делили блиске судбине. Јеромонах Серафим је по службеној дужности често навраћао из Годачице у Стубал, али лично није хтео да се меша у ситуацију у манастиру, сматрајући да пуну бригу и контролу има сам монах Сава Коматовић, над манастиром који је сам изградио и над члановима које је сам сакупио. Тако је Серафим мање више био неутралан, што се показало као веома исправно и примерено у односу на манастир Свете Петке у Стублу. Службе није могао обављати монах Сава, већ је недељом долазио суседни парох Вељко Јараковић. Радивоје Мирковић старији искушеник већ је основао једну башту, био је вредан повртар, али и пчелар који је у манастир Свете Петке у Стубал пренео и своје кошнице. У то време долазио је као гост један искушеник манастира Јошаница код Јагодине, Стеван Ђорђевић, дипломирани сликар, коме су стицајем околности ишла на руку нека збивања, која су га упућивала на Стубал као могући манастир у који би он дошао, као члан. У исто време још један млад човек, Живојин Симић из Љубостињског Прњавора, музичар дошао је на самом почетку 1981. године у јануару. Њега је довео монах Сава Коматовић и написао молбу за његов пријем у чин искушеника. На Света Три Јерарха исте 1981. у фебруару, дипломирани сликар Стеван Ђорђевић прешао је из манастира Јошанице у Стубал, код монаха Саве. Сада је монах Сава поред себе имао Дра-
гишу, Радивоја, Станку, Стајку и још ова два младића: Живојина и Стевана као нове искушенике. Стеван је са собом донео знање црквеног читања и појања и врло брзо обучио и Живојина (бившег музичара) па су сада њих двојица већ заједно држали све службе читања и певања за певничким пултом.
О Ускрсу 1981. године поред ових седам чланова обитељи, појавили су се једног поподнева старији брачни пар Будимир и Милица Петровић из Крагујевца, који су по договору са монахом Савом Стубалским продали кућу и плац у Крагујевцу, предали новац Сави, за који је купио плац за проширење манастирског дворишта за још 40 ари, са доње стране дворишта и већ ископао и излио темељ за нови конак од Будимировог новца. Цело приземље направљено је од фебруара до априла, а у приземљу новог конака опремљена је једна просторија и претворена у кујну. Тај конак такозвани нови конак имао је димензије у основи 18 x 9 метара што је у односу на кућице које су до тада служиле, било нешто грандиозно. Наредних година над приземљем подигнута су још два спрата (донацијом госпође Милене Томић из Сарајева). Али та 1981. године Стојан је био сведок многих промена новог манастира – увећање чланства са 5 на 9 чланова, уз додатно побољшање умећа богослужења.
Тог лета 1981. године монах Сава је унапредио два своја искушеника, старог Драгишу и младог Живојина у монашки чин, у обреду који је на дан Свете Петке Трнове у августу извршио владика Стефан. Драгиша је постао монах Алимпије а Живојин монах Арсеније.
Муж и жена, Будимир и Милица, добили су статус брачног пара који је манастиру заложио сву своју имовину, а за узврат добио пола приземља новог конака уз уговор о доживотном издржавању. Милица је као вредна Крагујевчанка, и у манастиру наставила са својим навикама да гаји цвеће и обрађује поврће у башти, коју је убрзо направила испод новог конака.
С јесени 1981. године у Стубалски манастир дошао је десети члан, који је из женског манастира Вољавче код Чачка прешла у Свету Петку Стубалску.- монах Димитрије.
За сво то време од 1978. до 1983. архијерејев заменик био је Милорад Кљајић, у Епархији у Краљеву, после кога је од 1983. дошао прота Драгослав Даниловић и на тој функцији остао неких десетак година.
Старешина Краљевачке Цркве протојереј Михајло Милосављевић имао је саосећања за нови манастир који је у то време тек стајао на своје ноге, па је у манастир доносио по доста флаша зејтина из саборне Краљевачке цркве, из фонда верних прилога у натури а издејсвовао је и доделу киоска саборне Цркве Краљевачке, за потребе манастира у Стублу.

Монах Сава је 1981. године примио и чувеног игумана Калиста, родом из Ђуниса, који је монаховао са владиком Николајем по Македонији, а потом прешао у Србију на Гоч, у Станишинце па у Стубал (3 месеца) а затим коначно у манастир Жичу. Калист је био познати испосник.
Монашење искушеника Стевана Ђорђевића, дипломираног сликара, учињено је у манастиру Жичи, у десет сати увече, у Светосавској жичкој цркви, у присуству монаха Сава Стубалског, а сам чин монашења извршио је жички игуман Доситеј Марјановић, давши Ђорђевићу ново монашко име Стефан. Те ноћи, после монашења у Жичи, монах Стефан и монах Сава вратили су се око поноћи у манастир Стубал.
Деветочланој обитељи у Стублу, привремено су се прикључили и два нова искушеника сликара Милета Ђурђевића из Шапца и Блажа из Никшића, али су до јесени обојица напустили манастир у Стублу. Милета је отишао у шабачке манастире Каону и Лелић где је замонашен са именом Фотије, а Блажа је после неколико српских манастира, прешао у САД. Тако је до краја 1982. године Стубал остао са својих десет чланова. Ипак је 1983. године искушеник Радивоје напустио Стубал и отишао у Лепенац, замонашио се и добио име Симон (умро при манатиру Љубостињи), а уместо њега монах Сава примио је једну старију жену Зору из врњачке Бање као десетог члана и једног донатора Љубисава Станишића из Краљева који је због болести одмах замонашен са именом Никанор, а потом истог дана и умро, сахрањен дан касније.
Године 1984. замонашена је искушеница Зора са именом Јелисавета, и примљен је старац Радомир Вујовић, из Новог Села у чин искушеника манастира Стубла, који се замонашио заједно са Зором. Док је Зора замонашена у женском манастиру Годачици и након обреда враћена са монашким именом Јелисавета у манастир у Стубал. Радомир са монашким именом Антоније замонашен у Стублу који је у то време био мушки манастир. Исте 1984. године монах Арсеније стубалски (бивши музичар) упућен је на пола године на обуку у манастир Студеницу, да би примио јеромонашки чин и могао обављти
службе у манастиру Стубал. Када се вратио из Студенице примио је дужност јеромонашког служитеља. Наредне 1985. године и део села Стубла и цело село Угљарево преведени су да буду у рангу парохијске територије манастира Стубла.
Монах Сава је 1985. године издејствовао и за свог монаха Стефана Ђорђевића (бившег студента уметности) рукоположење у чин јерођакона 23. децембра (дан Свете Ане), а сутрадан и рукоположење у чин јеромонаха. Оба чина обавио је владика Стефан у манастиру Жичи, а Ђорђевића је као ментор привео игуман Доситеј Жички.
Монах Сава је чуо да епархија расходује 2500 комада ћерамиде са епархијског дома, па је издејствовао да епархија то додели као донацију манастиру Стубал. Том ћерамидом су Будимир и Милица покрили зградицу манастирског магацина.
Године 1986. јеромонах Арсеније Симић је из манастира Стубал прешао у манастир Павлицу, тамо примио старешинство и нову парохију. У Стубал је исте године дошла једна млада жена Снежана Петровић са двогодишњом ћерком Маријом. Девојчицу су убрзо преузели баба и деда, а Снежана је са својих 23. године примљена у чин искушенице. Снажне воље, и са радним навикама ова је искушеница одмах прионула на опште чишћење манастира, и организовање покућанства на практичнији начин. Њу је монах Сава, сада већ старешина манастира, довео из Крагујевца, где је упознао у саборној цркви Свете Тројце. Снежана је постала Савов „стуб“ манастира у Стублу, постала је његова штићеница.
1985. године дошао је још један брачни пар са падина планине Ртањ, из Алексиначке Бање Јошанице код Сокобање, Зага и Ђорђе. Зага је чула да Сава машта о отварању још једног манастира близанца манастиру у Стублу, на неких пола километра даље у шуми изнад Свете Петке Стубалске. Зага је дала дукате од којих је купљена шума површине 30 ари изнад манастира. Али до изградње манастира бли-
занца никада није дошло, то је остала само идеја, па су се Зага и Ђорђе вратили у Бању Јошаницу код Сокобање.
Године 1988. искушеница Снежана Петровић и добила монашко име Марија, јер ју је владика Стефан замонашио други дан Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице. Тог лета 1988. године на Трнову Петку замонашена и је и искушеница Станка, са својих већ пуних 60 година, и добила монашко име Параскева.
Монах Сава је уз себе имао следеће чланове: монаха Алимпија, Монаха Антонија, јеромонаха Стефана, монаха Димитрија, монахиње Параскеву, Марију и Јелисавету. Као искушеница остала је само још Стајка Илић, која напусти Стубал и пређе у Павлицу, а за њом ускоро то уради и Јелисавета. Али тада дође у Стубал старац Витомир (Вита) из Јагодине, где је у једној цркви био црквењак. Њега монах Сава убрзо замонаши тако што владика Стефан посла из Жиче игумана Доситеја, па старца Витомира замонаши у Стублу и даде му монашко име Гаврило.
Још један старац дође у манастир Стубал, украјинац Василије Роман. Њега око 1989. године замонаши јеромонах Стефан Стубалски, давши Василију монашко име Илија.
Крајем 80-тих година умиру Антоније, Алимпије и Димитрије, од стараца остају само монах Сава, монах Илија и тридесетогодишњи јеромонах Стефан. Монахињама Марији и Параскеви ускоро се придружује и искушеница Миља Несторовић из Брезовице код Каоне Чачанске.
Монах Сава је довео у Стубал и две вредне жене: Славку Јемуовић из Баљевца код Рашке и Катарину Миловановић из Београда. Обе су се замонашиле, Славка је добила монашко име Херувима, а Катарина је остала са истим именом Катарина.
Видевши да је број женских чланова у порасту, монах Сава је одлучио да Стубалски мушки манастир претвори у женски, а да старешинство преда младој Марији (Петровић), те да се он сам повуче из Стубла у Црногорско – Приморску Епархију где би наставио рад на обнови још два манастира: Дуљева (Свети Стефан) и Подмајно (Бла-
говести Богородице). Одласком монаха Саве Стубал постаје женски манастир са настојатељицом Маријом, јеромонахом Стефаном и монахињама Параскевом и Катарином.
Фотографија из 1991. године приказује женско чланство у манастиру у Стублу, које је заменило ранију мушку обитељ
Одласком монаха Саве Коматовића, манастир Свете Петке наставља традицију Савиног градитељско – неимарског духа, јер ничу нови објекти, црква се продужава (добија припрату са звоником), и улаже се доста у парковски амбијент.
Монах Сава је из Стубла отишао 1991. године и даљи ток догађаја у вези остатка живота монаха Саве на тлу Црне Горе, може се наћи на сајту Манастира Подмајне у Будви где је умро и сахрањен 1997. годи-
не. Суоснивач манастира монахиња Параскева умрла је 1998. године.
Женска обитељ манастира Света Петка у Стублу данас броји четири члана: настојатељица монахиња Марија (Петровић), монахиња Параскева (Миловановић), искушеница Љиљана (Рудинац) и протосинђел Стефан (Ђорђевић).





Преузето са: Званични сајт Манастира Стубал

Манастир Јежевица, код Стјеника

Манастир Јежевица је манастир из 14. века Српске православне цркве, епархије жичке.

Локација

Налази се у самом подножју планине Јелице, око 11 км југоисточно од Чачка, а четири до пет колометара истим путем удаљена је од села Заблаћа. Са југозападне и западне стране манастир Јежевицу окружују шуме и стене планине Јелице, затим село Бањица и Јежевица. Поток који тече из планине Јелице у виду благе клисуре протиче јужно поред манастира и постепено се разлива и губи по пољима и њивама села Јежевице и Заблаћа. Ово привлачно место је по предању за светилиште изабрао и себи задужбину саградио војвода српског цара Душана, бан Милутин са својом супругом Иконијом.

Оснивање манастира

О оснивачу и времену подизања манастира Јежевице нема података који то потврђују писаним изворима, али има посведочено више пута у писаном и усменом народном предању, на које се хроничари позивају у недостатку оригиналних извора. Народ је своју историју кроз своју традицију чувао и с колена на колено преносио, поготово у доба Турског ропства. Поводом зидања Манастира Јежевице у народној песми „Бан Милутин и Дука Херцеговац“ каже се, да Бан Милутин као властелин и Душанов војвода (и његовог оца краља Стевана Дечанског), полазећи у рат против бугарског цара Михаила Шишмана на Велбужду, где је цар Душан победио Шишмана 1331. године, Бан пре битке поручује својој љуби:

„Но, чу ли ме љубо Иконија,
………………………………………..
Копај мене девет винограда,
У Бањици и у Атеници,
У Лозници и у Паковраћу,
А чувај ми девет воденица,
Низ Бјелицу и низ Моравицу,
Гледај нашу славну задужбину,
Под Бањицом цркву Јежевицу…“

То говори народна песма, али о зидању цркве у Јежевици као извору њеног настанка из 1337. године, говори и народно предање тога краја, које се преноси с колена на колено. Говори, по М. Протићу, и једно старо из 14. века писано на пергаменту рукописно јеванђеље, ако се оно што је у њему подвучено може прихватити као доказ. Оно је у манстиру Јежевици чувано дуго времена, и сада се налази у Народном музеју у Чачку. Није познато када је и зашто је, као најстарији манастирски предмет тамо пренесен. Сачувано је у њему Марково јеванђеље са 34 кожна од пергамента листа. По М. Протићу то место у јеванђељу дешифровано значи: „T рождества (Христова) 1337. въ дни царz душана созда Милутин ег(о) воевода олтар и жена Икониz к господу Богу и оцу светому Николају зашчитнику месzц пет ден. Илиz писа.“ Говорећи о времену настанка цркве Јежевице, М. Протић и Р. Станић покушали су да је ставе у 14. век, на основу записа у народним песмама и података довољно нејасних у јежевичком четверојеванђељу из истог времена, као и натпису на надвратнику испред проскомидије (аутентичност ових записа натписа оспорила је Надежда Синдик). По народној песми Вука Караџића наведен је одељак који се односи на ктитора и време зидања цркве Јежевице. Сам стил и архитектура цркве говоре да је ово светилиште из дубоке старине, из доба цара Душана, чак и старије од Душановог доба и Велбуждске битке. Тога су мишљења Владимир Петковић, М. Валтровић и други стручни старији истраживачи и историчари. Ако бисмо се задржали на народној песми „Бан Милутин и Дука Херцеговац“, видели бисмо да је 1337. година спорна, јер Бан говори Љуби Иконији кроз песму, полазећи у битку са Шишманом на Велбужду, која је била 1331. године, да чува њихову задужбину „под Бањицом цркву Јежевицу“, чија би изградња била макар започета пре битке на Велбужду, рецимо 1330. године. У то време је цар Душан са оцем Стефаном Дечанским зидао Високе Дечане од 1327. до 1335. године, а властелин њихов Бан Милутин, угледајући се на њих можда је у исто време почео да зида своју задужбину „Цркву Јежевицу“, а песник уместо 1327. године као антитезу ставио 1337. годину. Ово су само претпоставке, не зна се ни то да ли је ова њихова задужбина коначно довршена 1337. године, када је у том времену Милутин као Јежевачки оснивач и ктитор могао бити одређен и постављен за босанског бана, што би одговарало том времену. Парох Бањички и Јежевички Милисав Протић, прикупљајући податке из народног предања и традиције, као и других писаних извора или записа, спремао се да изда кратку и за то време веома садржајну, ако се тако може рећи, монографију Манастира Јежевице за њену шестстогодишњицу 1937. године.

Легенда и назив манастира

По народном предању назив Манастира налази се у називу села Јежевице и Бањице, и тиме се објашњава њихов настанак. Село Јежевица се први пут помиње у турским пописима 15. века. Тако је по том предању властелин и војвода Милутин примајући нови почасни назив „Бана“ и нову дужност за постављење босанског бана, да би оставио лепу успомену свом народу у овом крају „најежио“ је, то јест, ужурбано, на брзину довршио им је започету цркву, па се по томе по Протићу и место прозове Јежевица, које се данас налази поред манастира. Назив села Бањица, по народном предању назива се тако, што су се у близини изнад манастира Јежевице налазили Иконијини двори, тачније речено Бањички двори, због којих се и сав тај крај прозове Бањицом, а затим Бањица. Међутим, место где су били изнад манастира богати банови виногради носи назив до данас „Бановина“. На територији села Бањице постоји и фамилија са презименом Иконићи, а постоји у селу и Бањици, и место са извором – бања, што неки тумаче да је отуда назив овога села.

Основа и архитектура цркве

Црква манастира Јежевице има основу уписаног крста. Њен је облик по мишљењу Војислава Ђурића у сродству са црквама у Старој Херцеговини. Једнобродна је, певнички простори су правоугаоног изгледа, а олтарска апсида полукружног, засведеног облика. Има једно слепо централно кубе као у византијским црквама пре 7. века. Оно се ослања преко пандантифа и међупросторних засведених лукова на четири централна пиластра. Црква је пре дозиђивања припрате, новог пиластра пронартекса и барокног торња (звоника) у 19. веку, 1846-1853, била дуга око 12 метара. Подсећа својом основом на манастир Благовештење из 13. века и остале манастире Овчарско-Кабларске клисуре. Неки српски истраживачи и историчари, ослањајући се на мишљење и знање својих претходника, као и на предање, претпостављају да је облик основе јежевичке цркве изведен по угледу на цркву у Ариљу, а Ариљска по угледу на Жичу. На тај начин, црква у Јежевици потиче по народној традицији из Душановог доба, а по архитекури припадала би ранијем периоду. У том циљу Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић, посетили су цркву Јежевицу 1875. године и задржали се извесно време ради прибављања њене документације. Црква манастира Јежевице пре дозиђивања припратног дела и звоника, била је покривена као и Стјеничка црква клисом или као сада каменим плочама. О њеном првобитном живопису ништа се за сада не зна, али се претпоставља да је била живописана као и црква у Стјенику, што показују фрагменти фресака ископаних у археолошком истраживању простора око цркве, о чему сведочи Зора Симић-Миловановић налажењем фрагмената приликом извођења радова 1950. године. Кад се буде археолошки истраживао и простор у порти око јежевичке цркве, моћи ће се много више сазнати, како о цркви, тако и о првобитним фрескама, декоративној пластици, као и о манастирским конацима. Драгоцене податке о цркви манастира Јежевице дали су Јоаким Вујић (1826), Коста Поповић (1863), Михаило Валтровић (1875), Драгутин Милутиновић (1875), Владимир Петковић (1914), Милисав Протић-Гучанин (1937), Зора Симић-Миловановић (1950), Радомир Станић (1970), Делфина Рајић (1994), и други.

Страдање манастира Јежевице

Манастир Јежевица често је рушен од Турака у време турског ропства, и од српског народа поново обновљен, као што је то било и са другим манастирима испод планине Јелице и осталима у Србији. Само испод Јелице и у њеном подножју од Градине, Стјеника и Страцимирове Градачке цркве у Чачку, подигнуто је у средњем веку више од 15 манастира, што значи више од 15 старих средњевековних цркава. Данас се о њима мало зна – уништени су. Очуване су само цркве манастира Јежевице, Стјеника и манастира Благовештења у Трнави подигнутог 1554. године. За неке од осталих знају се само темељи где су били, као што су Виљуша-манастирски темељи Св. Јелисеја са малом часном трпезом на стубу. Затим Врело или Врељево у Трнави. У близини Виљуше по турским дефтерима пописан је и манастир Бршник. У центру села Трнаве налази се по предању место старе цркве – Илијак, као и Св. Петке. На Рајцу у засеоку Мартаћи налази се рушевина старе цркве или црквиште Вреоница, посвећена је Светом Василију Великом. Налази се црквиште и у Липници „код Змајевца“, затим у Премећи, претпоставља се да је ту била манастирска црква за испоснике. И у Мршинцима постоји црквиште, у Вапи, Жаочанима, у Горичанима. Постојао је у атару села Виљуше по турском попису из 1572. године и манастир Илић, у коме је у то време по турским дефтерима живео монах Продан. Доцније, тај се манастир називао Свети Архангел. Данас се више не зна његово место. Такође се не зна ни место где је био манастир Коритар у Драгачици (данас Горачић). Ако бисмо процењивали време постанка тих цркава и „црквишта“ и мањих манастира, оправдано би могли рећи да они, мање-више готово сви датирају одмах после рушења и запустења манастира Јежевице као главне цркве, Стјеника и Трнаве. Оснивачи су им били монаси из порушених манастира и народ, да имају где да се одржавају богослужења и службе Божије и обаве друге верске потребе као православни хришћани, макар за време, док се главни манастири обнове. Али и те су им Светиње Турци као непријатељи вере и Крста Христова рушили, о чему сведоче још увек рушевине и темељи тих цркава и „црквишта“. У та зла времена најлепша и најугледнија црква Св. Богородице Градачке претворена је у џамију. Сви ови поменути манастири били су у турско доба у тесној вези са Јежевицом и Стјеником. На њих је могао имати великог духовног утицаја преподобни отац Јован стјенички. Постоје на врху венца планине Јелице, према Чачку, и два места која се зову Градине. То су стара насеља још из римског периода. На једном од тих насеља и локација изнад села Горачића у току су сада обимне ископине с темељима читавог града из 6 века. Откопани су тамо и темељи велике хришћанске Цркве из тог периода, где су се изгледа смењивале цивилизације и културе из Илирског и Металног доба и римског периода. „Недалеко од Стјеника на Градини налази се црквиште – темељи манастира „Јељени“. Ту има плоча – Савина стопа на Јелици. По традицији задужбина је „царице Јелене“ – краљице Јелене (период Немањића), по којој то светилиште и име носи са богатим „сакралијама“ и на њима латинским записима нађеним у рушевинама овог манастира. Као што је већ речено, манастир Јежевица и Стјеник често су рушени или пљачкани и монаси злостављани од Турака. Затим су понекад дуже време бивали у „Запустјенију“, јер их наш народ српски није био у могућности тако брзо обновити. Срећа је да нису баш сви манастири у исто време рушени, па су се манастирска братства некако, заједно с народом испомагали, и у повољном тренутку своје манастире поново обнављали. Та рушења и пустошења српских манастира, цркава па и градова, Турци су вршили са већом жестином после пада Српске деспотовине 1459. године. Тада су Турци порушили многе манастире у Србији, као на пример: Жичу, Градац на Морави (Чачак) и остале манастире у подножју планине Јелице. Истина, манастир Јежевица био је порушен већ 1452. године. Но Стјеник ће на Свете Тројице, 6. јуна 1462. године, иста и још гора судбина снаћи, када ће бити коначно манастир уништен и спаљен заједно са преподобномучеником игуманом Јованом Лешјанским и целим његовим братством, а можда и с народом српским који се у манастиру задесио. Први пут имамо писаног помена, који наводе многи истраживачи-историчари и археолози, да су манастир Јежевицу порушили и спалили Турци 1452. године. На тај начин манастир је следећом, обимнијом, после око 150 година, обновом, изгубио веома много од своје првобитне лепоте. Тако се неки од орнамената „пластичних украса“ јежевичке цркве, и сада налазе уграђени на касније обновљену цркву. Но, много их је више рушењем разбацано око цркве по црквеној порти, или разношено које куда, као што се и сада налази у Стјеничкој цркви део каменог пода од белог мермера, три округле украсне плоче у виду амвона и розета. Затим стубићи са бифора тј. дводелних прозора – са базисом и конзолама. Све је то преношено из запустеле јежевичке цркве у Стјеник у новоподигнуту мању цркву на старим темељима крајем 18. века, 1800. до 1802. године. До тог времена храмовна слава манастира Стјеника био је празник рођења Пресвете Богородице - Мала Госпојина. Од тог времена, после обнове Стјеничке цркве 1802. године, манастир слави као своју храмовну славу рођење Светог Јована Крститеља – Ивањдан 24. јуна. О томе сведочи и бронзани стари печат манастира Стјеника, који се и сада налази у СПЦ музеју у Београду, о коме је писао професор Светозар Душанић.

Обнова

Ми данас не располажемо са тачним подацима када је манастир Јежевица, после првог запустјенија 1452. године, поново обновљен. Но узимајући у обзир период обнове Пећке патријаршије 1557. године, за време патријарха Макарија Соколовића, у почетку друге половине 16. века, када су обновљене многе цркве и манастири, могло би се говорити и о обнови манастира Јежевице, иако за то немамо писаних докумената. Али се исто ретко зна, да је та обнова Пећке патријаршије обухватала, не само садашњу Србију, него и веће подручје преко Дрине и Саве, тада Турске царевине, којом је управљао велики везир Мехмед Соколовић, потурчени брат Макарија Соколовића. Оно што се сада види на Јежевици, показује да се журило при обнови и да су зидарски радови не баш тако стручно извођени, без орнамената и украса које је имала првобитна црква, са стубовима од којих је један, лепо клесан, пренесен за време обнове у манастир Стјеник. Тамо је пренесен из запустеле Јежевице и мермерни под, а у јежевичку цркву за време обнове стављен је под од обичног камена кречњака. Кров је у више махова стављан приликом обнове од дрвеног клиса или од камених плоча. Гледано споља јежевичка црква, без припрате и барокног торња касније додатог, данас одише великом старином, а изглед зидања као да је некада земљотресом растрешена. Но, ипак, права је срећа и милост Божја да је унутрашњост цркве много стабилнија и боље сређенија, што сведочи да су зидови цркве ипак чврсти и јаки. Фреске у олтарском простору из 1609. године, с обзиром на време и тешкоће у својој историји које је подносила, може се рећи да су добро очуване. Тако и у наосу цркве, фреске које су рађене 1636. године, очуване су толико да зраче својом лепотом, с обзиром на тешкоће времена у коме су рађене.

Припрата и торањ

Половином 19. века показала се потреба за проширењем јежевичке цркве. На захтев народа начелник трнавски напише молбу 1846. године, у којој парохијани села Јежевице и околних села моле надлежне власти да подигну нов торањ – који би служио као звоник, јер је стара дрвена звонара дотрајала. Тада се показала повољна прилика, да се црква просторно повећа додавањем припратног дела (нартекса) који ће се са барокним торњем повезати у једну целину. На тај начин било је неопходно да се поруши западни зид старе цркве са улазним вратима у цркву, због повезивања са новом припратом или пронартексом. Тако је дошло до уништавања живописа са целе површине тога зида. Тада су уништени и подаци изнад улазних врата у цркву, који говоре о њеном олтарском фрескописању из 1609. године. Нова припрата или пронартекс с новим пиластрима и торњем, рађени су солидно од меког жућкасто-наранџастог фино тесаног камена, сличном ониксу. Тај рад почео је, како се види 1846. године и завршен 1853. године. На торњу су постављена два звона, која су 1831. године, набављена у аустријској царевини; једно од 200, а друго од 300 ока. Оба су плаћена 1750 гроша. Тај торањ сматра се највишим од свих црквених торњева у том крају. На улазним вратима торња у цркву надвратник је исклесао познати клесар Радисав Чикириз.

Живопис цркве

Познато је да су готово сви српски средњовековни манастири били живописани лепим и уметнички вредним живописом или фрескописом. Какав је први живопис имала црква манастира Јежевице, задужбина бана Милутина из 1337. године, тачно се не зна, премда има индиција да је била живописана као и њен метох манастир Стјеник. Та прва црква манастира Јежевице порушена је 1452. године, у време пада српске деспотовине, као и многе друге цркве и манастирске обитељи. Рушен је и овај манастир од Турака за време њихове најезде више пута. Тако би он извесно време запустио, а народ би га са монашким братством првом повољном приликом обнављао и живописом с фрескама украшавао. Из турског пописа у дефтерима од 1476. године, види се да је црква манастира Јежевице била тада активна, јер се у њој помиње поп Радман са породицом. А пре тога датума на две године, 1474. године, појављује се у Јежевици поп Илија, који на зиду надовратника северних врата иконостаса, што воде у олтар, скривено од очију вешто оставља запис, да су манастир Стјеник Турци на Духове 1462. године, порушили и запалили „а братију и кир Јоана Лешјанског и Стениччког, с присутним народом све побили… и како изгледа спалили.“ Да ли је поп Илија јежевички оставио овај запис при улазу у олтар у време још незавршене цркве кад је имао више дневне светлости и могућности да на тако скровитом месту зацрта тај запис, или је као јежевички парох учествовао с народом у обнављању цркве, па га тад записао и оставио поколењима да се зна, па с тугом и болом обнављајући светињу, коју Турци већ сутрадан могу поново да разруше узвикује „уви нама“, што значи: јаој нама, куку нама или тешко нама. То је остало као тајна. Чини се да су и поп Илија и поп Радман, које помињу историчари, заузимали се за обнову тог манастира и да су у њему или крај њега живели, делили његову судбину и с народом га обнављали. Научници и истраживачи помињу да су у то време од половине 15. века многи српски манастири страдали као Јежевица, Стјеник и Трнава, и да су обнављани у 15, и 16. веку, као што су ту обнову доживели и многи порушени манастири и цркве за време васпостављања Пећке патријаршије под пећким патријархом Макаријем Соколовићем (1557). Многи су манастири у овчарско-кабларској клисури, као и манастир Јежевица под Јелицом, били у својој изградњи и обнови живописани. Међутим, тај је живопис често нестајао заједно с манастирима по жељи Турске тираније и зулума. У 17. веку неки манастири у обнови били су и живописани, и снабдевени потребним иконама. Такав зрачак наде обасјавао је и Јежевицу и околна села, чијим заузимањем манастир Јежевица је обновљен и као свој украс добио леп живопис 1609. године. Манастирско братство које се рушењем свог манастира разбежало по стјеничким пећинама планине Јелице, сад се враћало да с народом доврши обнову свог манастира. Замирање братства манастира Јежевице због турског рушења манастира није било само у 15. веку, већ како рекосмо и касније. Тада је Стјеник са својим ојачаним братством, као духовним средиштем водио бригу и о јежевичким рушевинама, све до своје обнове. Тако су ова два манастира живели као један и борили се уз помоћ свог народа за свој опстанак. Али су ови манастири и свом народу у многим приликама и неприликама кад су га Турци глобили и робили служили му као најбољи збегови.

Олтар

Црква Светог оца Николаја у манастиру Јежевици живописана је у два периода 1609. и 1636. године. Олтарска апсида и цео олтар живописан је 1609. године. О томе је постојао запис на западном зиду, који је уништен у време изградње новог додатка припрате и новог звоника, односно барокног торња. На том порушеном, западном зиду изнад врата, налазио се следећи запис: „Описа се сије свето и божествено предверије храма светого чудотворца Христова Николаја, трудом и усердијем јеромонаха игумана Авакума, Јеротеја с братијами 7117 (1609)“. Овај запис дакле сведочи кад је црква живописана. Пошто се описивање фресака у цркви најпре увек почињало са олтаром као најсветијим делом храма, то ћемо тако и ми овде почети: „Служба Агнецу“ са светим архијерејима. Олтар представља (симболише) небо, у њему су најсветији предмети: Свети Престо (или часна трпеза), у Проскомидији-жртвеник, Горње место, или Горни престо, који се налази у апсиди испред часне трпезе. Он у храму за време свете литургије симболише Престо Христов, а седиште десно и лево од Горњег места назива се Сапрестоље, за 12 апостола Христових, по речи Спаситељевој, да ће апостоли са њим седети у храму и судити на 12 колена израиљевих, по речима Светога Писма, „Свети ће судити свету“. Зато је на светој литургији то израз који обухвата сву службу Божју – сва богослужења и сав људски живот у заједници са Богом. Горње место или Престо јесте трон за епископа, који је тада када је у њему слика Господа Исуса Христа, а свештеници око њега на сапрестољу, слика Христових апостола. На Горњем престолу нико не може седети сем надлежног епископа, чак и кад служи са старијим епископима. У Јежевици је то приказано у олтарској апсиди испод прозора у „Горњем престолу“, где се налази насликана на дискосу „Служба и Поклоњење Агнецу Христу“, који покривен св. покровом лежи на дискосу представљајући „јагње“ које узе на себе грехе света“. А око њега су свети литургичари архијереји „У Служби Агнецу“, с благим поклоном и литургијским свитком у руци. На десној, јужној страни од „Агнеца“ стоје: Св. Јован Златоуст, Св. Григорије Богослов, Св. Кирило Александријски, Св. Николај Мирликијски. На левој, северној страни стоје: Свети Василије Велики, Св. Атанасије Александријски, Св. Силвестар Папа римски, Св. Спиридон Чудотворац. Изнад ове композиције у средњој зони налази се композиција „Причешће апостола“. „Причешће апостола“ дели прозор, којим су апостоли подељени на два дела, по шест. Првих шест, окренути с наклоном Христу молитвено испружених руку, примају од њега причешће под видом хлеба, изнад којих пише: „Примите, једите, сије јест тјело моје“! Других шест апостола с десне стране, такође су у молитвеном ставу с прекрштеним рукама, окренути Христу, од кога примају из светог путира свето причешће, а изнад њих су Христове речи: „Пијте от њеја вси, сија јест кров моја“! За време светог причешћа два анђела стоје код Христа са запаљеним буктињама. Горе изнад причешћа апостола, где се завршава у конхи олтарска апсида, осликан је изванредан уметнички велики лик Пресвете Богородице са раширеним рукама и својим сином Господом Христом као дететом на својим грудима. Окренута је присутнима у Св. Храму и налази се у молитвено благодатном ставу. Та јединствена икона у православној цркви назива се „Ширшаја небес“, или „Богородица прострањејшаја небес“, што значи богородица шира и пространија од небеса. О том њеном лику код Св. Отаца посебно је литургичко објашњење зашто носи такав назив. При уласку у олтар, на левој страни према жртвенику, на простору протесиса насликана је композиција у доњој зони „Визија Св. Петра Александријског“. У тој визији Свети Петар с подигнутом руком окренут према Христу пита га: „кто ти Спасе ризу раздра“? А Спаситељ у подераним хаљинама, према луку и жртвенику, где је изображен његов лик како васкрсава из гроба, наслоњен на гроб одговара Св. Петру: „Безумни Арије“, указујући на њега кажипрстом, који као безуман, ничице савијен, налази се на земљи. До Светог Петра Александријског је Св. Лаврентије, а изнад њих осликана су „Три јеврејска младића у зажареној пећи“, и Свети Арета. Више њих је „Васкрсење Христово из ада“, а мало више „Благовести“. Изнад ових композиција, све до свода, налазе се и многи други ликови фресака светих. Најважније смо овде у олтару поменули, па не би ишли у детаље. Још да у ђаконикону поменемо неке осликане ликове. На јужној, десној страни олтара у ђаконикону,49) на зидним површинама његовим живописани су у доњој зони: Св. Сава српски, Св. Арсеније српски, Св. Стефан, Св. Роман, Св. Прохор. Изнад доње зоне насликани су: Св. Дионисије, Св. Вуколе, Св. Игњатије, Св. Ипатије, Св. архиђакон Стефан, Св. Поликарп, Св. Амвросије. На врху ове зидне површине је „Гостољубље Аврамово“ или „Света Тројица“. У тој композицији приказује се како је Аврам примио и угостио под Мавријским дубом „Три анђела“. Ова појава у Старом завету тројице анђела представља и до данас у Православној цркви најверодостојније и најправилније изображен лик Свете Тројице. С леве стране Свете Тројице, према своду налазе се два лика светих бесребреника Козме и Дамјана, композиција Св. Вазнесења је готово сасвим уништена. Ово фрескосликарство у олтару манастира Јежевице насликано је 1609. године, и оно је како се процењује квалитетније од фресака које су осликане у осталом делу Храма 1636. године.

Унутрашњост храма

После живописа фресака у олтару 1609. године, дошло је до паузе живописа у храму од 27. година. По М. Протићу, према забелешкама проте Вићентија, црква је изгледа тада са олтаром била сва живописана. Зашто је црква (наос и припрата) поново живописана 1636. године, то није познато и довољно јасно. Да ли је до толиког раздобља у живопису дошло због оскудице у новчаним и другим средствима, можда је томе допринео и страх од турског насиља или да узмемо у обзир с тим записано од М. Протића предање проте Вићентија Поповића о догађају из периода после живописања цркве 1609. године: „Наишао преко Јежевице Гусињски паша, па обавештен о тучи у борби између манастирских српских и турских чобана у Доловима, засеоку села Јежевице, искористио да позове Турке и нареди да се манастир поруши и спали, а фреске у цркви нагрде изнутра и споља са западне стране, где је био осликан Страшни суд са свецима, грешницима и ђаволима, и да им копају очи и накарађују.“ О томе на свом месту има опширније. Ако је постојало такво оштећење цркве тур- ском руком и ватром, онда је разумљиво да се народ и после 27 година одлучио на поновно живописање цркве 1636. године. Могуће је да је православна патриотска љубав подстакла и имућног српског сељака из Трнаве, Саву Божисавића, да помогне са 100 дуката живопис манастирске цркве у Јежевици. Зато се и разликује овај живопис од живописа фресака у олтару, јер су га други мајстори радили. О томе сведочи запис испод иконе „Ширшаја небес“ и химне Пресветој Богородици: Достојно јест јако во истину блажити тја Богородицу… са додатком; „+ же радост от ангела пријемши и ражда (е) ши С здатеља својего, о Дјево, спаси, тебе величајушчих + ф.с. в. љетје 7117. мјесјац јулија 18 ден II. 1609. (ф.с.-скраћенице, можда значе: „ф-реске с-вршене, а не име сликара). Стручни кадар истраживача из Чачанског музеја са Д. Рајић, претпостављају да је јежевичко у олтару сликарство дело познатог из 17. века српског сликара Георгија Митрофановића, и да је то један од првих његових радова, јер има особености његовог стила у фрескосликарству.

Наос и припрата

У наосу и припратном делу храма Јежевице, без новије дозиданог наставка у 19. веку фреске као да су рађене под утицајем зидног сликарства 14. века. По многим детаљима показују да су сличне фрескама у кабларском Благовештењу (1602-1635), и Никољу из 1637. године и да су их радили исти мајстори. Фреске поменутих манастира пример су преломног или прелазног периода, из класичног српско-византијског сликарства у новије. То је „време патријарха Пајсија Јањевца“,62) љубитеља ликовне уметности, књига и великих обнова у цркви. Уметнички рад тих фресака у поменутим манастирима, не може се упоредити са очуваним фрескама наших средњовековних манастира Немањићког периода, Студеница, Жича, Сопоћани, Љевишка и других. Али с обзиром на период када су рађене, у тешко време турског ропства, спадају можда у најзапаженије сликарство тога доба са веома лепим и живим цртама и складним бојама. Штета је што велики део тих фресака у цркви није очуван. Оно што је очувано опомиње нас све на већу бригу и пажњу да би се очувале. Но, ипак, ми овде не бисмо хтели појединостима скретати пажњу и тиме замарати посетиоца и просечно најбројнијег читаоца. Зато ћемо се ограничити да овде забележимо све оно што је главно, тако да посетилац и заинтересовани читалац сазна све што је најважније. Живопис у десној-јужној певници – у доњој зони храма, ликови светих готово сви су мирног и достојанственог изгледа, без црта које наглашавају делове тела и покрета, као на пример у Дечанима и другде што указује на период ренесансе. У јужном певничком простору сачуване су само неке слике. У доњој су зони: Св. Симеон српски, Свети Сава српски са тонзуром, Свети Арсеније српски у архијерејским сакосима, а не у полиставрионима као што је било до 13. и 14. века, Свети Теодор Тирон, Св. Теодор Стратилат, Св. Меркурије, Св. Никита. Остале су фреске оштећене или сасвим уништене. Ликови светих у храму представљени су у четири зоне. Они који у доњој зони стоје обично су светитељи, преподобни, испосници, пустињаци, свети ратници-великомученици, мученици, бесребреници и други. У средини храма, изнад прве зоне сликани су свети или свете жене у медаљонима. затим, изнад њих су сцене и композиције из Светог писма и календара – празници и догађаји. У средњем делу храма, иза десне певнице на пиластру осликан је Св. Арханђел Гаврило, а на супротном пиластру Св. Архангел Михаило, који дели наос од пронаоса на јужном зиду у доњој зони, налази се лик Св. кнеза Лазара. До њега је Свети краљ Дечански, испред њега је Свети Никола, који приводи Светог краља Господу Христу на благослов, а Христос га са узвишеног места из облака благосиља. Оваква иста сцена се налази и у овчарско-кабларском манастиру Благовештењу. Свети кнез Лазар и Свети краљ Дечански имају на себи у оба манастира – и у Јежевици и Благовештењу богато и раскошно украшене владарске хаљине. Сцена је потпуно слична и по ликовима и по украсима на владарској одећи, како у Јежевици, тако и у Благовештењу.64) У Дечанима у параклису приказана је сцена где светог краља Дечанског Свети Никола приводи Христу на благослов и исцељење очију, што су му биле оштећене и које му у руци приноси. Мирјана Ћоровић, историчар уметности, допуњава и „научно потврђује, да се култ светог Стефана Дечанског у ликовном стварању, појављује крајем прве половине 16. века, а од друге половине 16. века нагло се шири“. Са сликаном фреском Дечанског и украсним владарским хаљинама налази се заједно и лик Св. мученика косовског кнеза Лазара и у Јежевици и у Благовештењу кабларском сликаном 1632. године. Постоји мишљење да се и у њему култ у ликовној уметнисти, можда после Хиландара и Пећке патријаршије (у параклису Св. Николе), овде у овим манастирима први пут показује. Такво је мишљење и проф. уметности Угљеше Поповића.65) Такве сцене откривају нам заједничке сликаре и исто време када су их уметници сликали, као и манастир Никоље кабларско, у коме се у то време налазила сликарска школа. Већи број наших научника, истраживача, сагласни су да су зографи, који су живописали ове и друге цркве у манастирима били претежно монаси из иконографске школе манастира Никоља у 16. и 17. веку и украшавали их иконама и фрескама. Тако се претпоставља да је главни мајстор за живопис Јежевице 1636. године, био Никољски јеромонах Митрофан са својом групом добрих уметника монаха. Они су још радили иконостасе и многе иконе од велике вредности. Урадили су Никољску припрату и цркву манастира Благовештења са уметнички урађеним иконостасом. У доњој зони, од кнеза Лазара дужином јежевичког нартекса приказани су свети оци и учитељи цркве. Изнад медаљона светих жена, централни део храма илустрован је фрескама које приказују живот светог Николе и Богородичин акатист. На своду храма исликани су старозаветни пророци, и „Јаковљева лествица“. У калоти кубета Христос пандократор (Сведржитељ). Око Христа су анђели у небеској литургији. У северној левој певници насликани су у доњој зони: св. Цар Константин и Јелена, Св. Георгије нови Кратовац, Св. Димитрије, Св. Георгије, Исус Христос и Св. Никола. Изнад њих је ред медаљона са светитељима: Св. Александар, Св. Василије, Св. Теодул, Св. Ананија, Св. Азарија, Св. Мисаил = три младића у огњеној пећи. У горњој зони су сцене из Јеванђеља: Страдање Христово војници деле Христове хаљине“, „Христос пред Пилатом“, „Пут на Голготу“, „Полагање Христово у гроб“, „Мироносице на гробу Христову“. Изнад те сцене насликани су: „Улазак Христов у Јерусалим“ и „Распеће“. На пиластру средњег дела храма иза десне певнице са западне стране осликан је свети Јован Претеча са крилима, где је и Св. Архангел Гаврило, а на супротном пиластру је као пандан њему, како већ рекосмо, осликан Св. Архангел Михаило. Црква манастира Јежевице била је дуга око 12 метара без додатка са припратом и барокним високим торњем. Западни зид као што је речено порушен је због новог продужетка. Тада су уништене и фреске на том зиду. Уништене су споља, изнад улазних врата и две фреске, које је, приликом посете видео и записао путописац Јоаким Вујић 1826. године. Прва фреска изнад врата је свети Архангел Михаило, а друга је изнад ње била фреска храмовне славе Светог оца Николаја и оне су обе заједно са зидом страдале и нестале.

Иконостас

Приликом археолошког испитивања иконостаса у манстиру Јежевици 1947 г. Зора СимићМиловановић имала је задатак од Археолошког института да истражи старост и вредност иконостаса те старе Немањићке Цркве. По Михаилу Валтровићу научнику – истраживачу друге половине 19 века, првобитни иконостас Цркве у Јежевици треба да је из 14 века, као и иконостас Беле Цркве у Карану, а садашњи јежевички иконостас је из 19 века. Трагови првобитног иконостаса примећују се по дубоко ужљебљеном малтеру који се налази на унутрашњим површинама пиластра, на ком се ослањају лукови олтарсиких и бочних апсида. Других трагова нема. Царске двери из 17. века, које су првобитно припадале Цркви у Јежевици, па одатле пренесене у Стјеник за време обнове 1802. године, а сада се налазе у Народном музеју у Чачку. Мисли се да су те двери са првобитног јежевичког иконостаса, али не изгледају тако старе па се то не може тврдити. Сви историчари који су радили на проучавању и археолошком датирању старости јежевичке Цркве, покушали су да то реше, али нису успели. Остали су више неутрални него прецизни. Већина истраживача мисли да су црква и иконостас старији него што је касније записано у цркви, и да су старији од времена постојећег живописа из 1609. године. Зора Симић-Миловновић, Р. Станић, М. Протић, Д. Рајић и још неки као изузетно поштовани истраживачи особито су посветили пажње и времена у проучавању манастира Стјеника и Јежевице од друге половине 20 века. Данашњи иконостас који преграђује олтарски простор од наоса је из 19. века украшен је дуборезом и иконама из тог времена. У доњој зони иконостаса налазе се «Престоне иконе». Десно од Царских двери на иконостасу налази се Христова икона. Са леве стране двери налази се икона Пресвете Богородице87) са Христом као дететом у наручју. То је постбарокни стил, јер су благо изражене у духу барока, што се чинило у то време у многим храмовима. Те иконе радио је свештеник, касније прота, из Драгачева Јанко Михаиловић «Молер». Умро је 1852. и сахрањен у селу Негришору. На иконостасу замењена је носећа конструкција 1996. г. и извршена конзервација престоних икона Христа, Богородице и двери, које су постављене на своје место на иконостасу. Такође су конзервиране и 16 икона светих апостола, које су се раније налазиле на иконостасу изнад престоних икона. Оне, после конзервације нису враћене на своје место на иконостас, да не би заклањањале икону Пресвете Богородице у олтару, која се зове «Ширшаја небес», већ су добиле своје ново место на северном зиду левог северног певничког простора. Осим ових икона на иконостасу, налазе се и друге иконе у Јежевици из истог, старијег или млађег доба. За престоне иконе знамо да су дело Јанка Михаиловића, «молера», а за друге тачно не знамо ко их је радио.



Преузето са: Википедиа

Манастир Клисура, код Дивљаче

Манастир Клисура или Добрача је активан женски манастир који потиче из средњег века и припада Епархији жичкој Српске православне цркве.Налази се код села Добраче,13 километара јужно од Ариља,у клисури Моравице.Манастирска црква,посвећена светим архангелима Михајлу и Гаврилу,подигнута је крајем XIII века у Рашком стилу,по угледу на оближњу цркву светог Ахилија,у данашњем Ариљу,у којој се тада налазило седиште Моравичке епископије.

Прошлост манастира

Није познато ко је и када подигао манастир,али се на основу стилских одлика тј. припадности Рашком стилу и сличности са црквом светог Ахилија,његов настанак смешта на крај XIII века.

Током морејског рата,крајем XVII века,манастирска црква је,највероватније 1688.године,запаљена,а после његовог краја и Велике сеобе Срба,манастир је 1690.године запустео.

Манастирска црква је обновљена 1798.године,а током Првог светског рата,Аустроугарске снаге су у неколико наврата,током 1915. и 1916.године,упадале и уништавале по манастиру.Ново разарање манастир је доживео за време Другог светског рата,када су бугарске окупационе снаге запалиле и уништиле део манастирског комплекса.

После завршетка рата,подигнут је нови конак,а од 1961.године функционише као женски манастир.

Архитектура и унутрашњост

Манастирска црква има једнобродну основу са полукружном олтарском апсидом на истоку,нартексом и дрвеним егзонартексом у облику трема на западу и осмостраном куполом која се уздиже над наосом.Узор за њено подизање је црква светог Ахилија,а слична је манастирским црквама у Придворици,Морачи и Светој Тројици на Овчару.

Првобитни живопис у њеној унутрашњости је уништен 1688.године,када је црква спаљена,а фреске које се данас налазе у њеној унутрашњости дело су академског сликара Јарослава Кратине и настале су 1952.године,који је класичним хришћанским мотивима,придодао и личности из народне епике,попут Косовке девојке,Мајке Југовића,Војводе Рајка и других.Иконостас у цркви сачињавају 42 иконе и дело је Димитрија Посниковића,који га направио 1867.године.У њега је уградио 31 икону насликану у Одеси и 11 које је он сам насликао.




Преузето са: Википедиа

Манастир Увац

Манастир Увац налази се у селу Стубло, на граници општина Чајетина и Прибој, у засеоку Увац.

На великом археолошком локалитету, 50 x 40 м, откривене су 1994. године и откопане зидине цркве 17 x 12 м.

Пронађено је велико богатство пластике: раскошна амвонска розета, фрагменти мермерног црквеног мобилијара, затим крстионица, чираци и друго.
Цео манастирски комплекс Увац сведочанство је о постојању једног великог духовног центра у овом крају.

Не зна се ко је манастир подигао, ко га је обнављао, нити када је и колико пута у својој бурној историји рушен.

На страницама једне црквене књиге из 1622. године сазнајемо да је храм посвећен Рођењу Пресвете Богородице.

На малу Госпоину 1995. године поново је оживео манастир после два и по века.

---

~ Епархија захумско-херцеговачка ~

---

Захумље, Хумска земља и Хум су називи под којима су се у одређеном периоду подразумијевали одређена територија и одређени државно-правни идентитет данашње Херцеговине. Већ у првој половини VII вијека српска племена, која су била међу најјачим словенским формацијама, населила су ову територију која је у то вријеме улазила у састав Византијског царства и била насељена илирско-романским становништвом. Византијски цар Константин VII Порфирогенит у IX вијеку говори о архонтији Захумљана и о градовима “у земљи Захумљана”. А поп Дукљанин из Бара у XII вијеку говори о Хумској земљи, док ће термин Захумље употријебити само једном, и то у вези са епископском дијецезом. Као “Захлмие” овај крај ће се поменути у повељама Стефана Првовенчаног и његових синова краља Владислава и краља Уроша, а једанпут и у запису из времена краља Стефана Дечанског (1321-1331). Из овога се може закључити да се назив Захумље почео губити још у XII и током XIII вијека, а касније повремено навођење може се схватити као употреба по инерцији. Тај назив ће користити и папска канцеларија све до 1252. године.

 

До XII вијека званични назив земље био Захумље, а назив Хумска земља први пут се среће у повељи великог жупана Стефана Немање Сплићанима (око 1190-1192), у којој им дозвољава, између осталог, да слободно излазе у његову и сина му Растка Хумску земљу. Хумска земља се помиње и у интитулацији Стефана Првовенчаног Богородичином манастиру на Мљету, као и у повељи протераног краља Радослава Дубровчанима, од 4. фебруара 1234. године. У Лимској повељи, краљ Урош I око 1253. потврђује посједе Богородичиној цркви, између осталог, и у Хумској земљи, а на крају се потписује и као краљ Захумља.Интересантно је да се отприлике у исто вријеме када Захумље замјењује Хумска земља и назив Дукље замјењује називом Зета.

Када је већи дио Хумске земље прешао у руке босанског бана Стјепана II Котроманића (1326), титула босанског владара је обогаћена и Хумском земљом као саставним дијелом, и тако је остало све до нестанка босанске државе. Већ 1333. године Стјепан II Котромањић је бан “Босни, Усори и Соли и господин Хумској земљи”. И касније босански владари у својим титулама увијек користе назив Хумска земља, никада Захумље. И у дубровачкој архивској грађи најчешће се употребљава облик terra de Chelmo , али ту се доста често срећу и имена Chelmum и Chelmo , што одговара нашем облику Хум. То значи да се на терену, у залеђу оновременог Дубровника, облик Хум употребљавао међу локалним становништвом.

Нестанак термина Хумска земља с историјске позорнице везан је за другу половину XV вијека, кад почиње да га потискује ново име за територије које су улазиле у састав области херцега Стефана Вукчића Косаче – Херцеговина. Саме Косаче су потискивале значајније представнике хумске властеле, а тиме су на извјестан начин, посредно, потискивале и хумско име. То се посебно одразило на просторе источно од долине Неретве. Због тога се у XV вијеку назив Хумска земља најчешће везује за територије западно од Неретве и за хумску великашку породицу Радивојевића-Влатковића, која је ту имала посједе.

Долазак Турака је био пресудан за процес нестајања хумског имена, јер су они прихватили назив Херцеговина (у ствари, најприје Земља Херцегова) за све области којима је владао херцег Стефан Вукчић. Тако је по доласку и учвршћивању Турака на овом простору назив Хумска земља потпуно ишчезао из употребе, а ова територија се уклопила у шири географски и историјски појам Херцеговине, која као појам управо у то вријеме настаје, а очуваће се до данас.

На овој територији, својим главним дијелом, налази се Епархија Захумско-херцеговачка и приморска, гдје су хришћанство проповиједали још у 1. вијеку Св. Апостол Павле и Тит (Рим. 5,19; 2Тим, 4,10) и апостолски ученици. Срби су по досељењу на ове просторе православне византијске Травуније, Захумља и Неретве, примали хришћанство од VII до IX вијека и коначно сви крштени јеванђељским радом Светих Словенских Седмочисленика, Кирила и Методија и њихових ученика Климента, Наума, Ангеларија, Саве и Горазда. Тако су Срби ушли у наслијеђе древне Апостолске-Светоотачке Цркве Христове, која је у то вријеме била јединствена.

Срби су све до Светога Саве припадали постојећим Епископијама у Приморју, Зети и Рашкој. Када је Српска Црква као аутокефална Архиепископија организована самостално, тада је Епископија Хумска (касније као Митрополија, звана још Захумска, Херцеговачка, Требињска, Херцеговачко-захумска) основана 1219. године од стране Светога Саве, Архиепископа свих српских и приморских земаља. Тада је Свети Сава у скоро згаженој од Крсташа Византији, изборио и издејствовао осамостаљење и аутокефално црквено организовање простора на којима су живјели, и до тада православни, Срби. Онда је он као први Архиепископ за ове Српске и Приморске земље, које носи и у својој архиепископској титули, организовао овдје двије Епископије: Зетску, са сједиштем на Превлаци у Боки, и Хумску са сједиштем у Стону.

Хумска епископија је захватала крајеве који и данас припадају овој епископској дијецези, а раније и шире просторе: од Неретвљанских острва на Јадранском мору до ријеке Лима, то јест: цио слив ријеке Неретве, слив ријеке Требишњице, Пиве, Таре, горње Дрине, горње Мораче, па све до средњег Лима. Границе су јој биле: од Боке до мора и острва до Неретвљанске Крајине (до Биокова), и одатле преко Дувна (гдје је некада имала манастир Лабостин код цркве у Рашћанима, па преко Прозора и Зец-планине до Иван-седла изнад Коњица, и одатле огранцима Бјелашнице, Височице и Трескавице, преко Зеленгоре и Волујка до Дурмитора и Сињајевине, и до Пљеваља, Пријепоља и Бјелог Поља, па одатле на Колашин, манастир Морачу и Никшић (без Зете и Бјелопавлића), и онда преко Грахова и Орјена и старе жупе Драчевице до мора, тј. до Херцег Новог, Конавала и Дубровника.

Први Хумски епископ био је Иларион, а од његових насљедника познати су: Сава II (син Стефана Првовенчаног, чије је свјетовно име било Предислав) до 1264. године, Јевстатије (око 1300. године), Јован (око 1305. године) и Данило (1316–1324), потоњи архиепископ. У његово вријеме је босански бан, искористивши сукоб око престола између Стефана Дечанског и Константина, заузео Хум, те је Данило избјегао и основао сједиште Епархије у манастиру Светог Петра (највероватније онај на Лиму, задужбини Немањиног брата Мирослава). Данилов насљедник био је епископ Стефан.

Ушавши у састав босанске државе, у вријеме краља Твртка I, манастир Милешева постаје сједиште епископа за Хум и Босну. Од XV вијека, када је Стефан Вукчић Косача добио назив “херцега од Светог Саве”, а Хум име Херцеговина, и ова је Епархија названа Херцеговачком. Прије пада Херцеговине под Турке, знамо за два Хумска (милешевска) епископа. Први је онај што је 1377. године крунисао Твртка I у Милешеви, а други је Давид који се помиње 1466. и 1471. године.

Послије пада Херцеговине, сједиште Епархије се помијерало, те се коначно усталило у манастиру Тврдошу, код Требиња. Из тога времена познати су ови Захумско-херцеговачки епископи: Јован (1508–1513) и Висарион – обновитељи манастира Тврдоша (1508); затим, Марко (1524), Максим (1532), Никанор (1546), Антоније (1570), Саватије (1573–1585), Висарион (1592), Силвестар (1602) и Леонтије (1605–1611).

Прилике које су ускоро услиједиле учиниле су да се ова Епархија подијели на два дијела: на Требињску Епархију и на Милешевску, која се чешће звала Полхерцеговачком или Петровском, по манастиру Светог Петра на Лиму где јој је, и под Турцима, неко вријеме било сједиште. Кад су у другој половини XVII века Турци претворили Петров манастир у џамију, сједиште ове Епархије помијерало се према Тари и пxреко ње у Никшић, стари Оногошт.

Немирна прошлост овог подручја утицала је на мијењање граница ових Епархија, које су се у XVIII веку, после Београдског мира (1739) сјединиле. Из овог времена познати су Херцеговачки или Требињски архијереји: Симеон (1615–1630), Свети Василије Острошки (1639–1649) и Арсеније (1654). Послије њега, Требињском епархијом управља Свети Василије, који је 1649. године премјештен у Петровску, или Милешевску Епархију. И касније су поједини епископи ових двају Епархија управљали објема Епархијама. Од Захумских (милешевских, полхерцеговачких, петровских) епископа тога времена, познати су: Лонгин (1615-1643), Максим, Пајсије (Турци су га убили око 1650. године и Петров манастир спалили), Свети Василије (1651–1671), Симеон Љубибратић (1671-1681), Саватије, Герасим, Симеон Зотовић, Мелентије, Арсеније и Аксентије I.

После сједињења знамо имена ових Херцеговачких епископа: Филотеј (1741-1741) и Аксентије II (1751-1760). Разарањем манастира Тврдоша, епископско сједиште се премијешта у манастир Дужи. Укидањем Пећке патријаршије (1766), кад је и ова Епархија дошла под власт Цариградске патријаршије, трон Епархије пренесен је у Мостар. Епархијом су од тада управљали епископи Грци: Антим (1766-1772), Ананије (1772-1802), Јеремија (1803-1815), Јосиф (1816-1835), Прокопије (1838-1848), поново Јосиф (1848-1854), Григорије (1855-1860), Прокопије (1864-1875) и Игњатије (1875-1888).

Аустријском окупацијом Босне и Херцеговине (1878), Херцеговачка епархија улази, на основу конвенције аустријске државе и Цариградске патријаршије (1880), у састав аутономне Српске Цркве у Босни и Херцеговини. У састав Епархије тада су улазили срезови: Мостар, Љубушки, Столац, Љубиње, Требиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Коњиц, Фоча, Чајниче и Жупањац. Срезови Пљевља и Пријепоље, пошто су остали под Турском, нису потпали под управу Епархије, већ су припојени Рашко-призренском владичанству. Пензионисањем епископа Игњатија Грка (1888), кога је народ поштовао, на чело Епархије долазе и епископи Срби: Леонтије Радуловић (1888), Серафим Перовић (1889–1903) и Петар Зимоњић (1903–1920).

Уједињењем Српске Цркве (1920) и доношењем црквеног устава (1931), Захумско-херцеговачка епархија била је трећа у диптисима аутокефалне Цркве и обухватала је: мостарски, билећки, гатачки, невесињски, столачки и требињски срез, градове Метковић и Дубровник и острво Корчулу; а фочански и чајнички срез припали су Дабробосанској епархији. Од овог уједињења Цркве, Захумско-херцеговачки епископи били су: Јован Илић (1926–1931), Симеон Станковић (1932–1934), Тихон Радовановић (1934–1939), Николај Јовановић (1940–1943), Лонгин Томић (1951–1955) и Владислав Митровић (1955–1991). На Светом архијерејском сабору 1992. године, за Захумско-херцеговачког и приморског епископа изабран је др Атанасије (Јевтић), а 1999. епископ Григорије (Дурић).

Епархија је имала више врло старих цркава и манастира, па су у њима најчешће и столовали епископи, чије се сједиште стално помијерало, а од 18. вијека се усталило у Мостару, одакле је принудно премјештено током посљедњег рата у манастир Тврдош. Током Другог свјетског рата 1941–1945, на подручју Епархије захумско-хецеговачке једна црква је срушена до темеља, а 18 их је оштећено. Пет парохијских домова је срушено, а четири су оштећена. Уништено је 12 библиотека и 21 црквена архива. У рату (1991–1995), Захумско-херцеговачка епархија је једна од епархија које су највише страдале, порушено је 36 цркава, а знатно је остећено 28. Манастир Житомислић је срушен, а манастир Завала је веома оштећен. Порушено је 12 парохијских домова, а два су оштећена. Епархијска резиденција у Мостару и Владичанска кућа у Дубровнику такође су срушене.

У Мостару је уништено све што припада Српској Православној Цркви. Саборни храм Свете Тројице, подигнут 1873. године, био је један од највећих храмова у Српској Цркви. Током 7. и 8. јуна 1992. године, гранатиран је, а 15. јуна (другог дана Свете Тројице) срушени су торњеви и црква је запаљена. Недуго потом, сагорјели зидови су минирани и ово монументално здање претворено је у гомилу камења. Стара црква Рођења Пресвете Богородице из XVI вијека на мостарском српском гробљу такође је порушена. Епископски двор из XIX вијека је миниран. Иста судбина задесила је и историјски и мученички манастир Житомислић, који је страдао, како у прошлом, тако и у овом рату. И након завршетка рата 1995. нису били ријетка скрнављења храмова, па је тако септембра 1996. године, бачена бомба на Саборни храм у Дубровник.

Данас, Епархија Захумско-Херцеговачка и Приморска има седам живућих манастира, два Архијерејска намесништва; Мостарско-Невесињско и Требињско-Дубровачко са десет Црквених Општина, које имају 34 парохије.

Монаштво и свештенство у нашој Епархији чине: 2 Епископа - од којих један умировљени, 3 архимандрита, 4 јеромонаха, 3 монаха и 11 монахиња, 5 искушеника и 3 искушенице, 24 активна свештеника, 3 умировљена свештеника и 5 ђакона.

Број православних вјерника у Епархији је око 100 000. Број вјерника по општинама: Требиње 37 000, Невесиње 19000, Билећа ( са Берковићима) 17000, Гацко 11000, Љубиње 4700, Дубровник око 3000, Суторина 2500 и Мостар око 3000.

Преузето са: Званични сајт Епархије захумскохерцеговачке

Манастир Добрићево, село Орах, општина Билећа

Манастир се налази са лијеве стране магистралног пута Билећа-Требиње, око 12 км јужно од Билеће, недалеко од Билећког језера, у селу Орах. Првобитно се налазио покрај саме ријеке Требишњице у Добрићевском селу. Подигнут је на темељима ранохришћанске базилике, према манастирском печату из 1232. године ("Монографија манастира Добрићево" Леонтије Нинковић, стр.4). Године 1967, у оно вријеме скупим и веома сложеним конзерваторским захватом је пренесен на садашњу локацију. Преношење је извршено у оквиру пројекта спасавања споменика културе и умјетности из потопљеног подручја ријеке Требишњице, који су реализовали стручњаци наших Завода за заштиту споменика и Стандфорд универзитета из Лос Анђелеса (САД).

Поред цркве на нову локацију пренесени су и неки помоћни манастирски објекти, гробови са споменицима, као и Црква Св. Николе са Нистихаља, која се данас уклапа у јединствен архитектонски комплекс манастира Добрићево.

Манастир Добрићево својом архитектуром и живописом спада у ред најзначајнијих српских средњовјековних манастира. Сондажна, али не систематска археолошка ископавања указују да је манастир настао прије 15. вијека, а народна традиција, тако присутна и доминантна, везује га за немањићки период, на што указују и скромни остаци фресака српских владара Св. Симеона Мироточивог и Св. Стефана Дечанског у најстаријим словима централног живописа. Стручни радови и монографија овог манастира такође потврђују датирање манастира у немањићки период.

Манастирска црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице

Црква манастира Добрићево посебно је интересантна за проучавање историје архитектуре, јер сликовито илуструје преплитање два стила: рашког у основи цркве и готског у надградњи, насталих под утицајем рашке архитектонске школе и дубровачке закашњеле готике.

Посебну вриједност ове цркве представљају фреске настајале једне преко других различитим техникама, од различитих живописаца и у различитим временима, што је умногоме отежавало њихово скидање и поновно постављање. У запису Теодора Зографа из 1672. године, који је уједно и најраније датирани документ о постајању фресака и њиховом ретуширању говори се да је цркву обновио поп Бајовић (Јеромонах Мојсеј), а да је аутор фресака сликар Теодор, уједно и ретушер старијег живописа.
У старијим слојевима рађеним у алсеко техници откривене су фреске које је радио Георгије Митрофановић крајем 16. или почетком 17. вијека, који је у то вријеме сматран најзначајнијим фрескописцем (фрескописао манастир Завалу, Пећку Патријаршију, Хиландарску трпезарију).

У дугој и бурној историји манастир је био центар духовности и писмености, а истовремено је служио и као мјесто помирења завађених народа и племена под "Добрићевским колом", тј. под манастирским полијелејем. То коло, дрвени полијелеј, у ствари је ремек дјело Герасима Добрићевца из 1754. године, рађено у дрвету и седефу и украшено иконама.
Сачувано је данас у још живој народној заклетви: "Тако ми кола Добрићевског и кубета Косијеревског!

Посљедњих година манастирски комплекс се све више уређује, посјетиоци су све бројнији, а о Троичину дне када се одржава Добрићевски сабор, овдје буде више хиљада посјетилаца и учесника различитих културних садржаја. Манастир тако све више добија онај сјај, значај и улогу коју је имао вијековима.
У новије вријеме у близини манастира (на манастирском имању), по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Захумско-херцеговачког и приморског Господина Григорија основан је скит Св. Ане, у коме тренутно живе двије монахиње.




Преузето са: Званични сајт Епархије захумскохерцеговачке

Манастир Тврдош, код Требиња

Манастир Тврдош је посвећен Успењу Пресвете Богородице и подигнут је на стијенама мјеста Тврдоша, крај десне обале ријеке Требишњице, на 4 километра западно од Требиња.

Говорећи о Тврдошу у иначе сасвим кратким освртима, наши историчари сматрали су за довољно да кажу да је то манастир "из средњег вијека" и да је познат као Требињски манастир. Међутим, по народном предању које је, истина, релативно касно записано, Тврдошки манастир је основао Св. цар Константин и мајка му Јелена, а затим је, пошто бјеше срушен и запустио, постао задужбина краља српског Милутина, крајем XIII или почетком XIV вијека. Темељну обнову 1509. године извршио је митрополит Требињски Висарион I.

Од тада тробродне цркве са кубетом сачувани су до данас темељи, шест камених стубова, престо на горњем мјесту и дијелови зидова са остацима фресака.

Манастир је два вијека, ако не и више, био сједиште Хумско-Херцеговачке, тада зване Требињске митрополије. У турско-млетачком рату Венецијанци су 1694. године дигли цркву и цио манастир лагумом барута у ваздух, што је описао Херцеговац Владимир Ћоровић, заслужан, поред осталог, и за опис историје скоро свих херцеговачких манастира.

Цркву је тек 1928. године обновио нови задужбинар Никола Руњевац, богати Требињац из Америке. Тада је оправљен мањи, стари конак и подигнут нови и већи конак. Велики препород и интензивну обнову манастир доживљава од 1955. године и та обнова траје до данас.

Остаци других манастирских грађевина: конака, келија, трпезарије, подрума и околног града и куле, стоје и данас као свједоци славне и крстоносне, али вјечно живе историје ове Тврђе Православља у Старосрпској земљи Травунији и Захумљу = Хумској Земљи Херцеговини и Приморју, гдје су апостоловали Свети Апостоли, Света Равноапостолна Браћа Кирило и Методије, и за њима Светитељи Божји: Сава Први и Други, Иларије, Свети Данило II, Висарион I и II, Свети Василије Тврдошки и Острошки, и у првој четврти 20 вијека Свети Петар (Зимоњић), нови српски Свештеномученик Јадовински и Јасеновачки.

По разрушењу манастира Тврдоша крајем XVII вијека, многе духовне и културне високовриједне светиње и драгоцјености из Тврдоша пренесене су у Манастир Савину. Свој живот овај манастир је наставио не само у Савини, него још више у недалеком метоху - манастиру Дужима. У Тврдош је донијета из манастира Дужи октобра 1992. света рука непознатог Светитеља, највјероватније Св. Краљице Јелене, Милутинове и Драгутинове мајке (као што је иста била у манастиру, према запису на Шестодневнику манастираТребиња који је сада у Савини).

Данас је манастир Тврдош опет сједиште Хумског = Захумско-Херцеговачког и Приморског Епископа, са игуманом јеромонахом Савом (Мирићем) и монашким братством, које се стара, уз помоћ Божију и добрих људи, да Светињу Тврдошке Богородице још више обнови.





Преузето са: Званични сајт Епархије захумскохерцеговачке

Манастир Дужи, општина Требиње

Манастир Дужи, са црквом посвећеној Покрову Пресвете Богородице, налази се у Шуми Требињској с лијеве стране реке Требишњице; удаљен је од ње око 4 км, а од Требиња око 10 км, на путу према Дубровнику. Иако је у равни, видик са платоа на којем леже Манастирске зграде, пружа се несметано на све четири стране и обухвата околне масиве и врхове. Такав видик усађује доживљај огромног пространства. Околна брда и висови су далеко, али су јасно и прегледно сагледани. Медитеранска клима и близина мора дају посебан тон на вегетацију овог простора. У прошлости, више но данас, Шума Требињска била је на гласу по најтраженијем (можда и најбољем) дувану, редовно отпреманом цару Фрањи Јосифу у Беч.

Манастир Дужи је један од млађих манастира на овим просторима. Његово име се помиње тек крајем XVII вијека Као што се већ зна, по разарању Тврдоша 1694.г., заједно са једним бројем калуђера, Митрополит Саватије Љубибратић одлази у Херцег Нови, а његов насљедник Митрополит Нектарије Зотовић, прелази са калуђерима у Манастир Дужи, и ту ће остати Митрополитско сједиште све до 1776. године.

Године 1777. умро је Стефан Милутиновић, посљедњи Митрополит Захумско-Херцеговачки кога је била именовала Српска Пећска Патријашија. Он је сахрањен у Дужима, (споменик му је подигло братство Манастира Дужи 1904. г).

Нови, фанариотски владика Херцеговачки Антим преноси 1777. г. владичанско сједиште у Мостар, тадашњи центар турских управних власти Херцеговине. Обновљени Тврдош од 1992. године изнова постаје столица Захумско-херцеговачког и Приморског Владичанства.

Будући да је Манастир Дужи био насљедник Тврдошки, и Митрополитска резиденција, постојао је обичај, а за то је било и основа да се из редова његових калуђера бирају Херцеговачки Митрополити, као што је био случај са Аксентијем и већ горе споменутим Стеваном (Радивојевићем) Милутиновићем. Прва два Херцеговачка Митрополита, који су замјенили фанариоте, Леонтије Радуловић (1888-89) и Серафима Перовића (1889-1903), затим Герасим Јовановић, били су пострижници Манастира Дужи. Јеромонаси Манастира Дужи вршили су често дужности пароха у Дубровнику, Мостару, Сарајеву и Трсту. Са Дубровником су постојале нарочито добре везе, пошто ту раније није било православне цркве. Многи православни Дубровчани сахрањивани су у Душком Манастирском гробљу, јер је управа Дубровачке републике дуго била вјерски строга. У Манастиру Савини (код Херцег Новог) до првих деценија 19. века било је још увек Душких калуђера. Данило Рајовић, под чијом је управом сазидана нова Савинска црква 1777.г., био је Душки пострижник.

Страдања Манастира Дужи током 19. вијека учинили су да су многе вриједне ствари и из ранијих времена уништене или разњете без трага. У критичним тренуцима неке од Манасти¬рских вриједности однешене су у Манастир Савину у Херцег Нови. Од старијих ствари из Манастира Дужи Вл. Ћоровић је у Савини нашао 2 Јеванђеља, од којих је 1 било оковано сребром, и 1 Поменик, и Петохљебницу из 1650. године. Већину ствари у 18. вијеку Манастир је добио од својих при¬ложника. Тако је гроф Сава Владисављевић 1737.г. прило¬жио неколико књига. Даље се помињу Мојсије Лукић, прота Вуковарски, јероманах хаџи-Василије, Димитрије Рајовић, Ста¬нко Мијановић, Симеон Куртовић, јеромонах Манастирски, био је брат чувеног трговца Куртовића из Трста. Од њега је добијао новчану помоћ за Манастир, засадио је виноград и начинио млин на Требишњици код села Биоча. Изгледа да су његов дар и већ поменути свијећњаци, израђени у Венецији 1777. г., који и данас стоје у Манастирској цркви, као и двије чатрње (једне од најстаријих у Херцеговини) које се налазе иза олтара Цркве.

Но Манастир није био концентрисан искључиво духовни, већ национални и ослободилачки епицентар Српске Херцеговине. У зиму уочи Св. Николе 1857.г. у Манастиру Дужи започео је устанак Срба под вођством Луке Вукаловића. У мјесецу фебруару 1858.г. Турци су заузели и опљачкали Манастир. Калуђери су се склонили у Дубровник. По окончању устанка руски конзул у Дубровнику и велики пријатељ Српског народа. Ал. Гиљфердинг, успео је да издејствује новчану помоћ од руске царице за обнову Душког Манастира. Године 1861. у Херцеговини је поново избио устанак, под вођством архимандрита Нићифора Дучића. Душки калуђери су се прикључили устаницима, и то је био разлог да Манастир поново падне у турске руке. На интерве¬нцију руског, француског и аустријског конзула, Манастир (пострадао од Турака) је оправљен. У трећем устанку, који је избио 1875.г. Манастир је по трећи пут био у рукама Турака. Многе вриједности Манастирске биле су уништене, а мањи број је пренијет у Манастир Савину код Херцег Новог.
Одлуком Берлинског конгреса 1878.г. цела Босна и Херцеговина је окупирана од стране Аустро-Угарске монархије. У годинама које су услиједиле, у Манастиру Дужима ковани су планови за обнову и уређивање целокупног Манастирског комплекса. Нажалост, деси се пожар и Манастир 6. септембра 1886.г. готово сасвим изгоре. Сасвим је сигурно да камени зидови цркве нису били пожаром срушени, па је обнова брзо текла. Услиједила је помоћ Земаљске владе Босне и Херцеговине у износу од 200.000 форинти за то да се Манастирске рушевине поправе и подигну. (У цркви лијево, до олтара, ослоњена на унутрашњу страну сјеверног зида, стоји бронзана плоча са изливеним текстом у ћирилици, којим се исказује захвалност цару Фрањи Јосифу за помоћ којом је извршена обнова.)

Једна од знаменитости Манастира Дужи коју је вриједно поменути је чудесно исцјељење Сава Куштрова,
Између два рата братство Манастира чине руски монаси-емигранти из царске Русије. Године 1935. они су осликали зидове цркве новијим руским стилом (нажалост, због немарности Завода за заштиту споменика, ништа од тога није остало), и измјенили изглед врата и прозора, учинивши их већим. Тројица руских монаха: Евгеније, Михајло и Лукијан убијени су 1941. године од стране комуниста-партизана.
Послије другог светског рата у Манастиру је све запу¬стјело. У времену од 1954. до 1958.г. у њему борави војска ЈНА. Маја 1959. године на службу у Манастир долази садашња игума¬нија мати Теодора. Према њеном исказу, када је она дошла у Дужи, у цркви практично није било ничега. Многе иконе спа¬љене су у кречани, једном ријечју, све запуштено и оскрнављено. Од тода, до данас, Игуманија са сестама ради на постепеној обнови Манастира. Важно је напоменути, (иако се Манастир налази поред складишта муниције ВРС, и на самој граници са Хрватском) да је само чудо Мајке Божије спасило овај Манастир послије више гранатирања од стране Хрвата, у току рата 1992-1995. године.
Године 1998. у прољеће, брат Милан Пешут из Љубиња (и Београда), јавио се као ктитор-обновитељ Дужи и предузео је обнову Манастира. После извршеног проучавања и описа Манастира од стране проф. Николе Црнобрње. 1998. г. је млади талентовани живописац Гаврило Марковић из Београда започео фрескописање храма. Економија Манастира се заснива на производњи домаћих пороизвода (мед, млијечни производи, вино, ракија, итд.) Посебно, на посјетиоце дубок утисак оставља манастирски Богоугодни мир, брижљиво одржавање објеката и околно уређење. У натпису, изнад црквених врата, истиче се да је храм саграђен помоћу “многих добрих хришћана, особито Невесињаца”. Том приликом изграђен је и један низ ћелија. Сљедеће године, 1856., Нићифор Дучић и Серафим Перовић изградише прву и једину Основну школу у Дужима, која је са малим прекидима редовито радила до другог свјетског рата. Значај ове школе био је огроман за Требињско подручје. Кроз њу су прошле генерације ученика. Школа 1903. се премијешта у нову манастирску зграду.

Према Манастирској традицији, коју је забиљежио Н. Дучић, до разарања Манастира Тврдоша 1694. године, у Дужима је постојала мала и проста Манастирска црквица без свода. Такође, по манастирској традицији, сачувано је сећање на 6 ћелија поземљуша покривених сламом, у које су се склонили сви они калуђери из разореног Тврдоша (1694.г.) у намјери да остану у близини свога Манастира и обнове га у датом повољном тренутку. У Дужима је, према Н. Дучићу, стара црква, и вјероватно првобитна “црквица” била посвећена Св. Пантелејмону, касније Покрову Богородичином, што се потврђује натписима на бронзаним свијећницима који су сачувани и данас стоје у цркви лијево и десно од улазних врата. Натпис на свијећњацима саопштава нам у свом чланку Вл.Ћоровић. Али, како нам он даље каже, Тврдошка традиција и народна воља одлучили су да црква буде посвећена Успенију Богородичином. (Ово је било зато што је са тврдошким братством прешла и Манастирска Слава из Тврдоша у Дужи, и слављена је да се не угаси; кад је Тврдош 1992.г. пропјевао, Слава је враћена матичном Манастиру, а Дужи од тада опет славе Покров Пресвете Богородице.) Увећано Душко Манастирско братство послије пропасти Тврдоша 1694.г. и нова улога коју ће Манстир Дужи имати кроз дужи период 18. вијека, као столица Херцеговачких Митрополита, па и касније, сигурно су налагале потребу за новим и већим Манастирским конацима и већом црквом. Турци, у чијој су држави остале Дужи, нису дозвољавали никакву градњу. Тек средином 19. вијека, на велико заузимање игумана Јевстатија Дучића, пошло је за руком Манастиру да добије ферман за зидање нове цркве и нових ћелија. Године 1855. априла 4. Јевстатије Дучић започиње градњу новог храма под управом неимара Ђуре Шушића, која је довршена 4. новембра исте године и посвећује Покров Пресвете Богородице. У натпису, изнад црквених врата, истиче се да је храм саграђен помоћу “многих добрих хришћана, особито Невесињаца”.

Том приликом изграђен је и један низ ћелија. Сљедеће године, 1856., Нићифор Дучић и Серафим Перовић изградише прву и једину Основну школу у Дужима, која је са малим прекидима редовито радила до другог свјетског рата. Значај ове школе био је огроман за Требињско подручје. Кроз њу су прошле генерације ученика. Школа 1903. се премијешта у нову манастирску зграду. Опис Храма и Манастирских зграда из тог времена дао је Александар Гиљфердинг у својим путописним записима. Црква је била изграђена од бијелог камена (са уклесаним рељефом). Он је изненађен малим вратима и прозорима, карактеристичним за грађевине из турског времена. Данашња црква, обновљена одмах иза пожара 1886. г., има општи изглед херцеговачких цркава, стил карактеристичан за овдашње цркве комбинован са Византијским стилом. Сазидана је као једнобродна базилика са звоником-преслицом од три звона. Кров од камених плоча носи обиљежје архаичности и привлачи пажњу, као и добро и укусно одржавани читав Манастирски простор. Зграда цркве подигнута 1855. г., три пута опустошена и једанпут страдала у пожару, одржала је своја првобитна градитељска обиљежја и до наших дана остала је таква.
 
Лијево звоно: Ово звоно прилажу Цркви Успенија Свете Богородице у Манастиру у Дужима, чланови фирме "Димитрије Перовић" приликом прославе 75-то годишњице од оснивања радње, а за успомену свом оснивачи Димитриу Перовићу, рођеном у селу Бобовишта.
18 октобар 1825 година
Горње мало звоно: Храму успења Свете Богородице у Манастиру у Дужима
Ово звоно би саливено и освећено да позива верне на молитву и слављење Бога.
Прилажу Милан Ђ. Максимовић и Др М. Перовић из Београда 1939. године.
Десно звоно: MDCCCLX
(Горњи наслов нечитљив)
Исток - Свети Георгије, југ - Распеће, сјевер - Богородица, и чело - грб Немањића (у сред грба Свети Георгије), са двије инсигније са жезлом које означавају земаљску и небески власт над свијетом.

Само годину дана послије доласка у Манастир игуманије Теодоре, када је Манастир постао женски, архимандрит Никодим Бркић израдио је иконостас, који је био у цркви до 1996. године. На стару камену олтарску преграду додат је нови изрезбарени дрвени иконостас, израђен и поклоњен из братске Православне Грчке

Мати Игуманија Теодора, у свету Иванка Делић, рођена је на Св. Илију 1938.г. у селу Пељаве, општина Лопара - Бијељина. Као искушеница, отишла је у Манастир Тавну код Тузле (на Велики Четв¬ртак 1956.г.), а одатле је дошла у Манастир Добрићево у марту 1957. године. Епископ Владислав је преведе у Манастир Дужи у мају 1959. године. Кад је дошла у Манастир Дужи, ту је затекла све разрушено и опљачкано. Чак су били однешени прозори и врата са Манастира! Једино што је затекле било је Распеће Христово на иконостасу и три звона црквена! Исте године се замонашила 28. августа, на Велику Госпу. Преузима старјешинство 1969. године у мају. Произведена у чин игуманије од тадашњег владике Атанасија Јефтића, 1997. године.

Сестра Михаила Вукоје, рођена 25. 9. 1951., село Пађени код Билеће, општина Билећа. Дошла у Манастир 12. 10. 1977. године. Замонашена 28. августа 1985. године на дан Успења Пресвете Богородице. Живи у Манастиру Дужима од свог доласка до данас.




Преузето са: Званични сајт Епархије захумскохерцеговачке

Херцеговачка Грачаница, брдо Црквина, општина Требиње

Јован Дучић, највећи српски пјесник и дипломата, сахрањен је у цркви Благовјештења, Херцеговачкој Грачаници, на брду Црквини. То је трећа реплика Грачанице са Косова у савременој српској цркви.

Црквина, брдо у источном дијелу Требиња, одакле се шири видик на град и ријеку Требишњицу и мостове, кроз вијекове је представљало узвишење ходочашћа и мира. Некада се ту налазила црква Светог Михајла, средњевјековна задужбина краља Милутина, а сада црква Благовјештења - Херцеговачка Грачаница.

Благослов за пројектовање је добио Предраг Ристић који је требао да изрази писмено исказану чежњу и посљедњу жељу из Дучићевог тестамента. Црква је грађена у типично византијском стилу, али према ријечима архитекте "не предимензионирана и грандиозна, не буквална, стерилна музејска копија, већ искључиво настављање, грачаничко - митна једном дата за свагда света тајна, која је постављена као непролазни и у све време савремен закон". Начињена је од читаве композиције различитих грађевинских материјала обједињујући захтјеве и некадашњег и садашњег неимарства. Зидови су од армираног бетона, стим што је унутрашњи дио обложен циглом, а спољашњи сигом уз орнаментику такође од цигле. Камени блокови у основици су изподручја Поповог поља, сигаје из Таора, цигла из Черевића (Војводина). У грађевинама овог типа не користи се обичан креч, па је употријебљен креч из Невесиња, стар преко 20 година. Црква је петокуполна, подигнута је на 16 стубова и сви су квадратног пресјека осим једног који има кружну основицу, а који је наслоњен на камен донесен из Грачанице са Косова. Према предању камен који се преноси са огњишта уноси дух старе куће у нову. Под је умјетничка израда Владана Банковића из Београда а копија је пода из задужбине цара Душана - цркве Светим Арханђелима из Призрена. Црква је животописана секо техником са изразитим утицајем византијског сликарства Стаматиса Склириса, а заслуге за то припадају Александру Живадиновићу и његовим помоћницима. Престоне иконе радила је сестра Текла из манастира Добрићево, док је иконостас рађен при манастиру Тврдош. Лустер је поклон Радмиле Тупањац, супруге ктитора, који је по њеној наруџби рађен у Солуну. Крстове је израдила индустрија алата из Требиња, а позлату крстова Борис Иванчев из Новог Сада. Звона је лила ливница из Футога. На црквини на више хиљада квадратних метара,налазе се и звоник, галерија икона, Владичански двор, амфитеатар, који са додатним садржајима чине комплекс достојан дивљења.

У оквиру комплекса Црквина налази се и Владичански двор који у свом саставу има Галерију икона са иконописачком радионицом, као и простор предвиђен за ликовне изложбе, пројекције мултимедијалних садржаја, а погодан је и за књижевне вечери и све врсте презентација и промоција.

У саставу Владичанског двора постоји галерија икона познатих иконописаца нашег времена, као и иконописачки атеље. Све иконе су рађене по канонима православне цркве, на стари - предањски начин, на дрвету и подлози од чистог злата са природним материјалима (пигменти и јајчана темпера).

У галерији се, поред икона, могу купити врло лијепи и пригодни поклони:
- умјетничка керамика и осликано стакло (вазе, чираци, ...)
- кутије за тамјан ми крстови у дуборезу
- иконостаси и сав мобилијар за цркве
- златоткана везенина (барјаци, свештеничке одежде и слично)

Засигурно најљепша позорница у Херцеговини је анфитеатар на брду Црквина изнад Требиња. Рађен је по пројекту Раше Невенића, пејзажног архитекте. У њему се одржавају разне културне манифестације,позоришних представа, фолклорних наступа, музичких догађаја па до пјесничких вечери.Посебност амбијента је у панорамском погледу који се пружа са висине на град и околна брда.





Преузето са: Званични сајт Епархије захумскохерцеговачке

Петропавлов манастир, Петрово поље, општина Требиње

Манастир Св. Апостола Петра и Павла смјештен је надомак мjеста Чичева у Петропавловом пољу, на четвртом километру југозападно од Требиња. Поменуто поље окружено је са три стране брдима иза којих се пружа море, а са четврте отворено према граду који је истовремено и довољно близу да задовољи евентуалне потребе Манастира, и довољно далеко да му обезбједи неопходни мир. Недалеко од Манастира пролазе два значајна пута: један новоизграђени, који води ка Херцег Новом удаљеном од Требиња око 40 км и други - према Дубровнику, удаљеном око 25 км. Близина ова два туристичка центра, као и близина познате Павлове пећине, смјештене на удаљености од око 45 минута хода по неприступачном терену у стијенама изнад Манастира, чине га - нарочито у љетњим мјесецима - све чешћим свратиштем вјерника, поклоника, али и страних туриста.
Петропавловско општежиће успостављено је крајем августа 1998. године, када је за потребе сестринства саграђен нови конак са манастирским параклисом (посвећеним Сабору Пресвете Богородице 26. децембра / 8. јануара). Осим конака, манастирски комплекс сачињавају двије Цркве: једна посвећена Св. Ап. Петру, у данашњем облику обновљена 1906. године за вријеме Св. Митрополита Петра Зимоњића и то на темељима из друге половине IV вијека, и друга посвећена Св. Ап. Павлу, која је првобитно била само крстионица а тек средином V вијека претворена у Цркву, обновљена 2007. године ктиторском добротом Господина Родољуба Драшковића који је поријеклом из Херцеговине (из села Сливље код Гацка). Господин Родољуб Драшковић је успјешан послован човјек, који и поред великих пословних обавеза има и јаку жељу да помогне Херцеговини из које је потекао. У Цркви Св. Ап. Павла су у току радови на живописању храма које раде сестре из Манастира Градац код Рашке (Жичка Епархија). Манастирска земља изван капија углавном је под виновом лозом, воћњацима и маслинама.

Поред конака са капелом (параклисом) и помоћних зграда, комплекс Петропавловог манастира обухвата и двије цркве.


- Прва, већа, подигнута је 1906. године за време епископовања Св. Свештеномученика Митрополита Петра Зимоњића и то на темељима који - према мишљењу археолога - датирају још из друге половине четвртог века.

Друга, мања, обновљена 2007. године, у ствари је дограђена уз већ постојећу базилику и представљала је триконхос подигнут над старијом крстионицом, откривеном током археолошких истраживања протеклих година.
По свему судећи, базилика посвећена Ап. Петру служила је као Саборни храм у коме су обављана богослужења, а триконхос са крстионицом посвећен Ап. Павлу био је мјесто гдје се обављало крштење и гдје су (што се види из остатака 16 гробова у њему пронађених) неријетко били сахрањивани вјерни.
Према мишљењу проф. Ђорђа Јанковића који је са тимом археолога у триконхосу Ап. Павла вршио ископавања током 2001. године, ова два храма потичу из античког периода. Истинитост његове претпоставке да је ово мјесто било Саборни храм мјеста Зиза и можда епископско сједиште тога времена, показало би да је Требињска Епископија тога времена могла бити утемељена још у античко доба.
Предање преношено са кољена на кољено околног становништва, а везано за боравак Ап. Павла и Ап. Тита на овим просторима у вријеме њиховог мисионарског путовања ка Далмацији - још је једна потврда велике старости оба храма. Поред тога, о њиховој старости свједочи изузетна сличност са појединим храмовима грађеним у приближно исто време (Базилика Св. Давида у Солуну и Ечмиадзин код Еривана, а када су у питању триконхоси - црквице северне Илирије и Далмације из периода IV до VI вијека).
Истраживања показују да су храмови више пута рушени. Базилика је први пут страдала почетком V вијека, при походу западих Гота из Грчке на Италију, а други слој рушења се везује за поход Авара у Далмацију крајем VI и почетком VII вијека, којом приликом су страдале и још неке цркве из околине Требиња. Сматра се да након пожара у вријеме Авара (између 597. и 615) ова црква све до 1906. није обнављана. Ископавања и нова истраживања у овом храму свакако би дала потпуније податке.
У триконхосу Ап. Павла вјероватно се служило нешто дуже. Но послије 1377. (година поновног успостављања римокатоличког епископског сједишта у Требињу), обје се цркве користе за сахрањивање. Појава да се два храма подижу један уз други, особена за касноантички и рановизантијски период у Далмацији и шире, објашњава се потребом да се уз Саборни храм подигне и црква посвећена мјесном мученику, посреднику или заштитнику, што је Апостол Павле за ове просторе, изгледа одувијек био...

Захваљујући благој клими и великом броју сунчаних дана у години, падине околних брда су обрасле разноврсним љековитим биљем, па је брање и сушење тога биља у сезони његовог цвјетања, као и израда разноврсних чајева и мелема од њега, још једна од активности којом се сестре у слободно вријеме баве.

У оближњој школи монахиње предају веронауку, а у дане суботе и недјеље су са дјецом која ту школу похађају организована дружења у Манастиру кроз разне секције или излете у природу. Манастир стипендира двоје студената, који су управо још од самих почетака Манастира долазили на богослужења и учествовали у раду дјечијих секција при Манастиру.
Сестре, такође редовно посјећују и помажу старе и болесне  који живе у селима у околини Манастира.

Манастир је - у духу Епархије чији је органски дио - током читаве године, а нарочито у љетњем периоду отворен за посјете бројних гостију, прије свега православних хришћана из земље и читавог свијета. Можда је управо посљедња чињеница разлог што се међу сестрама Манастира налазе и монахиње из других земаља, Европе и Америке.






Преузето са: Званични сајт Епархије захумскохерцеговачке