Манастир Вољавча, код Бреснице

Манастир Вољавча је манастир Српске православне цркве и припада Епархији Шумадијској.

Скривен у густој шуми уз Вољавачки поток на северисточној падини Рудника, у близини Страгара, налази се манастир Вољавча са црквом посвећеном Св. Михаилу и Гаврилу. Манастир, задужбина Михаила Кончиновића, властелина деспота Стефана Лазаревића, подигнут је почетком 15 века на остацима старе цркве из 1050. године

Историјат

Историјске податке о манастиру дају турски дефтери, у којима се манастир помиње у опису Смедеревског санџака 1516. године. 1607, године, када је игуман био Захарија, написан је манастирски типик, а такође се помиње и тапија манастира из 1680. године. 1759. године манастир је тешко пострадао од Турака. 1756. године са источне стране је подигнут нови конак, а игуман Алексије води рачуна о духовним потребама и за манастир набавља већи број богослужбених књига и икона.

На место игумана 1786. долази Хаџи Рувим, који окупља младе и даровите људе, учи их писмености и дуборезачким, каменорезачким и сликарским вештинама. Био је противник турских господара и енергични борац за права поробљеног српског народа. 1789. године Турци су опљачкали и спалили Вољавчу. У време Првог српског устанка манастир је имао значајну улогу а у њему се често скривао и Карађорђе Петровић. У манастирском конаку, изграђеном 1765. године и који спада у најстарије конаке у Србији, 1805. године је било седиште Правитељствујушчег совјета српског, прве Карађорђеве владе на чијем је челу био Матија Ненадовић. Двестотине година након првог заседања Правитељствујушчег совјета српског, у Вољавчи је у истој просторији где је заседао Совјет, одржана свечана седница Владе Републике Србије. Поводом 200 годишњице заседања Правитељствујушчег совјета српског у приземљу конака постављена је стална етнолошка изложбена поставка. Овом реконструкцијом Народни музеј у Крагујевцу настоји да оживи и приближи свакодневни живот прве половине 19. века у манастирском комплексу, у коме су се поред предавања духовном животу одиграле и историјски значајне седнице прве српске Владе у нововековној историји Србије.

Изградња манастира је настављена 1838. године, када је Јанићије Ђурић на западној страни цркве подигао велику кулу звонару. Вољавча је свој данашњи изглед добила 1865. године. Поред зида, код леве певнице у манастирској цркви, узидана је глава Танаска Рајића, Карађорђевог барјактара, коме су Турци одрубили главу на Љубићу код Чачка.

Архитектура и сликарство

Црква манастира Вољавча подигнута је у градитељским традицијама Моравске школе, у облику трилиста, са куполом изнад централног простора и полукружним апсидама на северној, источној и јужној страни. Бројна оштећења и презиђивања у потпуности су уништила сликану декорацију, за коју се зна да је постојала у 17 веку, тако да данас у унутрашњости цркве више нема живописа.





Преузето са: Википедиа

Манастир Враћевшница

Тамо где је срце српске земље, где је Шумадија са најроднијим шумама, воћњацима и њивама, где се пред човеком показује сва милост руке Божје, налази се манастир Враћевшница. Подигнут на средини пута између Горњег Милановца и Крагујевца, кућа је сестринства манастира и утеха многима који овде налазе мир Божји. Ово свето место је 1949. године, основано под благословом Светог Владике Николаја, и данас представља један од најлепших женских манастира у Србији.

Тренутно у њему живе двадесет две монахиње и неколико искушеница. Благост Светиње и несебична материнска топлина сестара чине да је Враћевшница циљ и полазиште многих верника из околине, али и из иностранства.

Враћевшница је имала значајну улогу у историји српског народа - у њој се кнез Милош с народом причестио пред полазак у Устанак, одатле је и Крагујевац проглашен за српску престоницу; ту је и Карађорђе објавио закључке Букурешког мира... Као и друге велике српске светиње, и манастир Враћевшница чувен је по Божјем миру који чува у немирним историјским временима чији је сведок.

Манастир Враћевшница подигао је 1428. године Радич Поступовић, високи челник, син војводе гружанског Милутина. Радич је васпитаван на двору кнеза Лазара у Крушевцу, са кнежевом децом. Лазаревом сину, чувеном Стефану Лазаревићу, Радич је остао веран и после пропасти српског царства, када је Вукан, Стефанов рођени брат, покушао да с Турцима преотме власт.

Радич је био омиљен у народу због свог јунаштва, правдољубља и храбрости. Због тога је ушао и у народну књижевност, под именом Облачић Раде. Историја бележи и да је био високи челник Ђурђа Бранковића, као и да је заступао Србију приликом потписивања трговинског уговора са Дубровачком републиком.

Име манастира такође је везано за живот Радичев. Предање каже да се Радич, пошавши на Косово, молио св. Ђорђу и обећао да ће сазидати цркву Враћевшницу ако га сачува живог и здравог и врати га кући. Дакле, Радич је био онај који је враћен. На јужном зиду, на уласку у храм, налази се задужбинарска фреска на којој Радич предаје цркву Врађевшницу св. Ђорђу, а св. Ђорђе је приноси на дар Господу Исусу Христу.

Када су 1438. године пали градови Борач и Острвица, манастир Враћевшница је први пут порушен и спаљен. Сто четрдесет година касније, обновиће га руднички митрополит Диомидије. Од тада ће Враћевшницу Турци још четири пута пљачкати и спаљивати. Године 1806. монаси из Студенице избегли су у Враћевшницу, доневши са собом и мошти краља Стефана Првовенчаног. У манастиру су се задржали седам година.

Вожд Карађорђе је 1812. године у Враћевшници сазвао скупштину, на којој су објављени закључци Букурешког мира. Скупштини је присуствовао и конзул Ивелић, изасланик руског цара Александра И, у чије име је примио, крај моштију Стефана Првовенчаног, заклетву верности српског народа. Карађорђе је тада добио Ленту св. Ане, а чланови Скупштине Велики крст истог ордена.

Последњи пут црква је живописана 1737. године (живописац Андрија Андрејевић с браћом). Најлепши живопис се налази у самој Цркви, на плафоници - св. Тројица са сабором анђела. Цела црква је живописана од темеља до слемена. Иконостас са светим дверима постављен је 1754. године, изузев четири престоне иконе које је даровао кнез Милош Обреновић.

Са десне стране, у припрати цркве, налази се гроб епископа Вићентија (Красојевића) из Горње Црнуће, који је учио школу у манастиру Враћевшница и био њен старешина и добротвор. Средио је и обновио библиотеку и галерију икона и слика (углавном радови Ђуре Јакшића). Поред његовог гроба налазе се и остаци првог митрополита у обновљеној Србији - Мелентија (Павловића), кога је сахранио кнез Милош „за знак искреног с њим дружељубија“. Његова задужбина је основна школа у близини Манастира, пета по реду основна школа у Србији, у којој се школовала омладина из целе Груже и околине. Обновио је и Радичев конак. У Цариграду је хиротонисан за митрополита, као први Србин у обновљеној Србији.

И идеја о Другом српском устанку поникла је у манастиру Враћевшница. На Цвети је игуман манастира, Мелентије (Павловић), током ноћи одслужио Свету литургију и причестио кнеза Милоша и устанике. Одатле су, у зору, отишли у Таково, где их је народ чекао пред црквом. Кнез Милош је позвао народ на устанак, а игуман Враћевшнице Мелентије Павловић, под барјаком заклео окупљени народ на верност кнезу Милошу. Предање каже да је овај игуман у пресудној бици на Љубићу, године 1815, својом присебношћу усмерио даљи ток борбе. Наиме, после погибије Танаска Рајића престала је и команда. Нестало је муниције, а много уплашених устаника се разбежало. Након погибије добошара, игуман је преузео добош и добовањем сакупио преосталу војску. Својом присебношћу и јаком вером у Бога, организовао је преосталу војску и одржао говор којим је значајно подигао морал устаницима. Након молитве кренули су на Турке, који су, изненађени, одговорили слабим отпором, дали се у бекство и зауставили тек у Санџаку.

Године 1814. кнез Милош је у манастиру сахранио своју мајку, у народу познату као баба-Вишњу. За покој њене душе, седам година касније ће саградити и конак, који је обновљен од стране управе манастира 1965. године, а у спомен 150-годишњице Другог српског устанка.

Године 1818. кнез Милош је сазвао скупштину у Враћевшници и прогласио Крагујевац за престоницу. Овај српски владар је извршио и последњу обнову манастира - 1860. године.

Благословом Светог Владике Николаја, на овом месту је 1949. године основан женски манастир. Прва игуманија била је мати Ана, која је, уз Божју помоћ, за организацију манастирског живота преузеле модел из Раванице, од мати Јефимије. И данас се у Враћевшници редовно помиње име мати Ане, чијим се узорним подвижањем и мудрошћу воде монахиње.

Посвећеност Господу Богу и срдачно гостопримство према сваком госту главна су чувења Враћевшнице данас. Овде утеху и благост Божју проналазе многи, тако да је чест случај да се у манастиру за трпезом нађе и преко педесет гостију. Сам живот монахиња тече тихо и посвећено, у раду и молитви. Срдачно и с љубављу објашњавају радозналим гостима живот у манастиру, при том, у складу с Божјим учењем, не истичу своје име и личне заслуге. Без таштине и скромно, уз благослов мати игуманије хаџи-Евдокије, једна од монахиња овако представља живот у Враћевшници данас:

„Свештеник је стуб цркве која се види, а монаси су стуб који се не види. После три године искушеништва у манастиру, искушеница може да се замонаши. Ми данас у Враћевшници имамо пуно младих жена, што је и добро, јер се дрво младо савија... Од осамдесетих година па наовамо, посвећенице које долазе су углавном врло образоване, често са завршеним факултетом. Таква је била и мати Ана, чијим се примером водимо. Мислим да је то добар знак, јер млади људи данас, упознати са могућностима савремене науке и технологије, ипак у великом броју бирају пут Господњи. Светски ветрови не могу ништа Божје угасити...

Живот у Враћевшници је, можда, мало другачији него у другим женским манастирима. Све што имамо од намирница, плод је рада сестара. Саме обрађујемо земљу и убирамо приносе. Чак је и брашно наше, само што не мељемо саме жито. Пуно се ради, али манастир има свега довољно за своје потребе. Свака од нас има своја задужења, која добија од игуманије. Имамо честе посете. Долазе нам и људи из иностранства. Јуче је била и једна група из Пољске. Многи кажу да ретко где осете такав мир Божји као код нас. Мати Ана је била позната по гостољубљу, ту традицију настојимо да одржимо. Један човек нам често долази чак из Швајцарске - помоли се, задржи се мало, па каже: Многа сам места обишао, али нигде нисам осетио благост Божјег духа као у Враћевшници...“

Манастир Градац, код Брвеника на Ибру

Манастир Градац лежи на уздигнутој заравни изнад Градачке реке, на ободу шумовитих падина Голије. Удаљен је 21 km северозападно од Рашке и 12,5 km западно од Брвеника и Ибарског пута. Тачна година градње манастира није позната. Сматра се да је завршен у последњој четвртини 13. века. Задужбина је Јелене Анжујске. Грађен је у стилу Рашке школе.

Прошлост манастира

Манастир је за време турске владавине углавном био без монаха а затим и без кровног покривача на цркви који је однет. Године 1910. је постављен заштитни кров на манастирску цркву, током 1963—1975. извршена је потпуна реконструкција главне цркве, унутрашњост храма је била у великој мери сачувана. Од 1982. је почела изградња конака и манастир је поново оживео, тадашњи игуман био је схијархимандрит Јулијан Кнежевић (1918—2001). Манастир је женски, садашња игуманија је Ефимија а духовник монашког сестринства отац Виталије.

Географски положај

За саобраћајни положај манастира од првенственог значаја је Ибарска магистрала, односно пут Београд—Краљево—Рашка—Косовска Митровица—Приштина—Скопље, од кога се код Брвеника одваја асфалтни пут и води уз долину реке Брвенице до села и манастира Градац, у дужини од око 12,5 km. Ибарска магистрала је веома значајна за овај део Србије. Она повезује северне, економски развијеније, делове Србије са југом. Од ње се код Рашке одваја пут који иде преко Новог Пазара и код Рибарића се везује за копнени део Јадранске магистрале. Код Биљановца се од Ибарске магистрале одваја регионални пут који, преко Јошаничке Бање, једним својим краком води за Копаоник (Суво Рудиште), а другим за Александровац и Крушевац.

Поред манастира пролази регионални пут Брвеник—Бисер Вода. Овај пут према западу води ка Ивањици, док се у Крушевици одваја правац према Рудном и Студеници. Село Градац је, такође, локалним путевима добро повезано са суседним селима.

Положај манастира Градац у односу на међународни пут Е-75 је нешто неповољнији. Од њега је манастир, преко Баточине, удаљен око 165 km. За саобраћајни положај манастира од значаја је и железничка пруга Београд-Краљево-Рашка-Приштина. Железничка станица постоји у насељу Брвеник и удаљена је од манастира око 14 km.

Од међународног аеродрома у Сурчину манастир је удаљен око 260 km, а од аеродрома у Нишу око 160 km.

Културне, историјске и туристичке дестинације у близини манастира

Манастир Градац се налази у голијској туристичкој регији, а у близини је туристичког центра Копаоник (од Сувог Рудишта удаљен је око 50 km). Он представља комплементарну туристичку вредност планине Голије, а уједно представља и допуну туристичке понуде Копаоника. Близина Копаоника је значајна због тога што он у туристичкој сезони представља значајно исходиште излетника. Значајна је и близина Јошаничке Бање у односу на коју манастир Градац представља комплементарну туристичку вредност. Јошаничка Бања је удаљена од манастира око 30 km. За туристички положај манастира Градац од значаја је и његова припадност ибарској културно-туристичкој зони, у којој се осим њега налазе и манастири: Жича, Студеница, Стара Павлица, Нова Павлица и Бањска. Ту су још и тврђаве: Маглич, Брвеник и Звечан. На ову зону се наставља културно-туристичка зона долине Рашке. У њој су манастири: Сопоћани, Ђурђеви ступови и Петрова црква, стари град Рас, споменици Новог Пазара итд. То све, свакако, доприноси повољности туристичког положаја манастира Градац, поготову што су ови значајни средњовековни манастири и споменици груписани на релативно малом простору




Преузето са: Википедиа

Манастир Жича

Значај који Жича, као симбол оснивања српске државе, аутономије српске цркве и националног идентитета има у историји српског народа, је немерљив. Стога и студије и заокупљеност наших истраживача овом српском светињом не јењава кроз векове. Иако судбина није увек била наклоњена овом светом месту, свест о његовој вредности никада није нестала у вртлозима српске историје. Препустимо зато свим тим прегаоцима српске културне и духовне баштине да говоре о светој Жичи и њеном месту и значају у историји српског народа.

Монастир Жича, храм Вознесенија Христова, сазидао га је првовјенчани краљ српски Стеван, син првога Немање од 1190. до 1124.... Одстоји од вароши Карановца и реке Ибра пол сата. Од Ибра до Жиче иде се кроз горошумну планину; равницом поред Жиче тече мала река Крушевица. Овај монастир лежи на прекрасном узвишеном месту, са северне стране на подножију планине Великог стола, одакле се сви предели виде с којима Окружије чачанско граничи.....На Жичи имају седмора врата: прва к западу у припрату велику, између куле и цркве; друга двоја к југу и северу.....с десна и лијева имају по двоја врата: по једна у велику цркву, а друга из обе мале цркве к западу ка кули. ..... и с десна и лева на своду изнутра стоји написано шта се је давало и прилагало монастиру Жичи, па и неки закони које је издао и написао ту Стефан Првовенчани, краљ Немањић. Приповеда се да се је у монастиру Жичи седам краљева српских на краљевство вјенчало. ... Унаоколо, приповеда се да су били свуда дворови, а с лијева до куле краљев двор, од којих се зидине и сада познају свуда наоколо...

Нешковић, Јоаникије: Монастир и Храм Жича.
У: Таковац. Србско народниј календар за просту годину 1867, Београд

 Расуте, и по местима, заклоњеним високим планинама, скривене, као легендарне очаране царске кћери, чекале су славне задужбине наших средњевековних жупана и краљева свога царевића да их нађе, да одгонетне њихову тајну, да с њих скине чини и чари и да их поврати у живот. И дошли су царевићи и ослободили их чини и чари – славне српске задужбине су данас, после петовековног ропства, у слободи као и негда.

Васић, Милоје М. : Жича и Лазарица, Београд 1928

Савременик грађења сопоћанске цркве, Доментијан, говорећи о Жичи, упоређује је са невестом из Песме над песмама. Жича је слика цркве – еклезије – која је невеста Христова и она је, пошто се спремила да се представи небеском женику, пречудно извајана ( мисли се украшена ) с обе стране, споља и изнутра.

Радојчић, Светозар: Одабрани чланци и студије 1933-1978, Београд 1982.

Тачно време грађења Жиче није забележено у изворима, па је утврђено посредним путем на основу података које доносе Доментијан и Теодосије , биографи Светог Саве. Они бележе да је грађење Спасовог дома започео Стефан Немањић, још као велики жупан, у доба када је његов млађи брат био старешина Студенице. Чак је Сава, по речима Теодосијевим, надгледао зидање Спасовог дома. На основу тих података закључује се да је Жича подигнута у раздобљу од 1206. до Савиног одласка у Хиландар 1217. године. Одређивању времена завршетка радова на цркви доприносе и неки историјски догађаји. Познато је да је Стефан Немањић крунисан 1217. или 1218. године круном добијеном од папе Хонорија III, па се верује да је тај обред обављен у Жичи. Спасова црква није била грађевински окончана , судећи по тврдњи Теодосијевој да су још неки радови на жичком храму обављени после Савиног повратка из Никеје, где је он, на Цвети 1219. хиротонисан за архиепископа. Знамо, исто тако, да до 1220. када је у Жичи проглашена Архиепископија и када су хиротонисани нови епископи Српске самосталне цркве, Спасова црква још није била изнутра осликана, али су ти послови, као и потпуна обрада спољашњости храма, завршени до великог црквено-државног Сабора одржаног на Спасов дан 1221. године. На том сабору архиепископ Сава I одржао је своју чувену беседу са поукама о светој истинитој вери и о јеретицима и обзнанио српску редакцију Синодика православља. Празник је окончан свечаним обредом исповедања православља на други дан празника. На том српском сабору, према тврдњи Теодосијевој, крунисан је Стефан Немањић за самодржавног српског краља, а можда је тада обављен само чин постављања Радослава за краљевог намесника или заступника.

Чанак-Медић, Милка: Манастир Жича, Београд 1999.

Из пописа жупа непосредно потчињених архиепископу, из обе жичке повеље, види се да се архиепископово непосредно јурисдикционо подручје, аналогно граду и околини код архиепископа, налазило у североисточном делу тадашње српске државне територије: између епархије Раса и државне границе према Угарској, и грубо узев, између Ибра и Велике Мораве. Био је то, у околностима створеним после потискивања и рушења Византије, гранични појас православља, у коме је династија морала имати својих земаља око ушћа Ибра да би могла манастиру даровати језгро властелинства, у којем је било и село – Жича, чије ће се име рано наметнути манастиру. Властелинство Архиепископије било је иначе раштркано, имало је делове у Зети, Горској жупи, Хвосну, где ће се један од метоха показати као веома значајан у каснијем развоју.

О централној функцији Жиче у српској аутокефалној архиепископији и краљевини налазе се у жичким повељама добро познате одредбе које не вреди поново коментарисати: ту су се имали постављати краљеви, архиепископи, епископи и игумани, што се вероватно односило на четири ставропигијална манастира и игумане с подручја архиепископове непосредне јурисдикције.

Ћирковић, Сима М. : Жича као архијерејско седиште.

У: Манастир Жича : зборник радова, Краљево 2000.

Страдања манастира Жиче

Црква нове архиепископије, на којој се са толико напора, а пре свега љубави радило, није имала среће да остане нетакнута. Крајем 13-ог века Жича је страдала када је, како каже један стари књижевник, ''наишао безбожни језик Кумански''. Вероватно је у питању био напад браће Дрмана и Куделина, господара Браничева, који су са Татарима и Куманима пустошили по Србији, а можда је био и нешто каснији рат са Видинским кнезом Шишманом који је продро у унутрашњост земље све до Пећи. Тада је Манастир запаљен и опустошен. Архиепископија је била пребачена у Пећ. Опустошену Жичу обновио је архиепископ Јевстатије II (1292-1309) један од најзначајнијих људи које је у средњем веку Црква имала. Највећи посао који је на уметничком пољу сам дао извршити архиепископ Јевстатије II јесте обнова и живописање Спасове цркве у Жичи.

Жича је била опустошена од страних пљачкаша, да више никада и после свих обновљања не буде онаква каква беше испрва. И Јевстатијев наследник Сава III (1309-1316), заједно са краљем Милутином, обнавља највећи део живописа. И по трећи пут за Милутинове владавине Жичу обнавља Савин наследник Никодим (1317-1320), а после њега и Архиеписко Данило II (1324-1357). Први српски патријарх Јоаникије (1338-1354) само је ''украшавао велику цркву многочасним и светим иконама и многоразличитим свештеним сасудима и другим различитим златним и сребрним потребама, украшеним бисером и камењем...''

Тако је Манaстир доживео читав један век после најезде Монгола да сви зидови његове цркве буду украшени, кровови добро заштићени, заједничка трпезарија обновљена и ризница попуњена, као што су то оставили још Свети Сава и Стефан Првовенчани. Све до 1459. живот манастира текао је нормално. Непознато је одређеније време страдања Жиче. Жича је већ по свом топографском положају на удару пљачкашима и насилницима, па је страдала више и брже од других Манастира удаљених од путева и злих пролазника. Средином 16. века њени монаси је напуштају спасавајући се у крајевима преко Саве.

Године 1562. манастир затиче пуст митрополит смедеревски Захарије. За монахе он подиже келије. Кроз читав 17-ти век постоје урезани записи на зидовима цркве, али је несигурно из тога закључити да се у манастиру одвијао нормалан живот. Упркос свему, манастир је до краја 18-ог века био настањен. Према једном списку манастира у Београдском пашалуку и околини, који потиче из заовставштине Епископа Лукијана Мушицког, а који је могао настати 1804-1805, Жича је убрајана међу запустеле манастире. Настојатељ Жиче Сава Поповић 1866. год. у песми о Жичи каже да је она у време Карађорђевог устанка ''мало певала'''. Међутим, на другом месту се каже да је Карађорђе 1806.год. посетио Жичу и да је тада обећао да ће је обновити. Заиста, Карађорђе је подигао келије од четири спрата. За време устанка 1804-1813 жички монаси су учествовали у бојевима с Турцима, а са сломом устанка Жича је поново страдала. Пола века стајала је разорена. По речима Д. Давидовића и Ј. Вујића, Жича се налази у жалосном стању.

Ото Дубислав Пирх путовао је по Србији 1829. и том приликом записао је: ''Интересантније од вароши (Карановца) је манастир Жича који лежи у њеној близини. Жича је сада само једна велика рушевина, један део краљевске палате куле и цркве још стоји и свуда се опажа необична димензија''. 1841. Јован Стерија Поповић предлаже Попечитељству да се од народа прикупи прилог за обнову Манастира Жиче. Шта је даље урађено не зна се. По одлуцу Светога Синода од 4.4.1854. Епископ шабачки Јоаникије Нешковић бива премештен на упражњену Епархију жичку и почиње са радовима на обнови овог манастира. Све до 1928 то је био најопсежнији захват на њеној оправци. Између два светска рата извршена је рестаурација и делимична реконструкција обнове Жиче.

 
МАНАСТИР Жича : [монографија] / [приређивач Жичко сестринство]. -
[Краљево] : Манастир Жича, 2004 (Врњачка Бања : Интерклима-графика). -
63 стр. : илустр. ; 21 cm

 

''Поуздано смо извештени да се стариј монастир Жича оправља. Ми то сматрамо као догађај који ће обшту радост побудити. Жича је монастир у ком су се негда краљеви наши крунисали.''

 

Србске новине, 22. јун 1856. бр. 126

 

Код нас се прилично много дискутовало о тачном времену када је Жича престала да буде архијерејско средиште, када се седиште архиепископа преместило у Пећ. Упућујући на свој текст у заједничкој књизи о Пећкој патријаршији подсетићу само на то да је метох Светих апостола, где се чувала ризница Архиепископије и где су сахрањивани архиепископи, прихватио после 1292. старешине из пострадале Жиче. Био је то привремени боравак који се силом околности претворио у трајни. Архиепископи с краја XIII и почетка XIV века неуморно су радили на обнови Жиче. Данилу II (1324-1337) остало је још да покрије храм оловом, подигне кулу, обнови трпезарију, сагради у близини цркве ''полату''. Али, ти исти архиепископи су део снага и средстава посвећивали и привременом седишту, додавши Светим апостолима још две цркве, повезавши их спољном припратом, образовавши на тај начин комплекс који ће касније добити име Пећке патријаршије. Континуитет са Жичом, њено продужавање, најбоље долази до израза у преношењу посвете: помоћна резиденција је постала и остала Дом Спасов.

Архиепископи тога доба били су под двојаким притиском: да остану у Пећи, да би били ближи политичким и државним средиштима, која су у то време била у Призрену, дворцима на језеру на југу Косова (Пауни, Сврчин, Штимља, Неродимља), Скопљу, или да се врате у сада периферну Жичу и очувају везу са традицијом и својом јурисдикционом базом, од које су у Пећи били потпуно одвојени. Иако су патријарси више боравили на југу, Жича није престала бити архијерејско седиште. Патријарха Јоаникија пратио је на последњем путовању ка Пећи ''сав сабор жички'' (1354), повеља о оснивању и правилу манастира Дренче донета је ''в Мораве мјестје рекомјем Жича, в храмје Светаго В'знесенија прјед всеосвештенејшим патриархом српским кир Спиридоном и пред всем збором великије цркве''. Причајући о повратку деспота Стефана после Ангорске битке, Константин Филозоф каже ''да је он ишао и приближавао се ка пределима српским где је прва архиепископија српска''. Није се, дакле, заборавила Жича, о чему сведочи и позната повеља за манастир Есфигмен на Светој Гори, издата 1429, у ''патријархији у Житчој''.

Странци, мање осетљиви за локалне традиције, које уосталом нису ни добро познавали, почели су патријаршију називати Пећком. Дубровчани говорећи о посланству у Србију (1380, 1386) шаљу га кнезу Лазару, Вуку Бранковићу, али и ad dominum patriarcam Pechi. Цариградски патријарси, навикнути да архијереје називају по градовима, службено називају крајем XIV века српске патријархе архиепископима Пећи.

Но за коначно потискивање и заборављање некадашње улоге Жиче пресудно је било столеће између пада Деспотовине (1459) о обнове Патријаршије (1557), која је од тада заувек пећка. Наша знања о томе времену су преоскудна и несигурна. Упадљиво је да оба дела Дома Спасова не играју знатнију улогу: пећки архијереј сада је митрополит хвостански, а Жича преслаба да прихвати оне територије које су некад Архиепископији биле потчињене – њима се управља из Студенице или Крушевца. У то време Жича ишчезава из хијерархијске номенклатуре; али, њена некадашња улога се памти захваљујући текстовима, а то омогућава у новије доба повратак међу архијерејска седишта, несразмеран значају и угледу који је некад имала.

 

Ћирковић, Сима М.: Жича као архијерејско седиште,

У: Манстир Жича: зборник радова, Краљево 2000.

Архитектура

Архитектонска концепција цркве Христовог Вазнесења у Жичи представља производ јасне намене простора као духовног средишта српског народа. Жича је у тренутку градње савршен избор места, архитектонског простора и елемената, пратећег мобилијара, достојан царских задужбина и модерних токова градње византијског света.



Црква у Жичи долази у ред оних споменика српске прошлости који се одликују простотом архитектуре, јасношћу конструкције, складним груписањем појединих делова у једну органску целину. Док у познијих цркава живописни елеменат узима све већма маха, а доминира орнаментика на зидним платнима, дотле се овде конструкција истиче далеко изнад украса, а пластични елеменат преовлађује над живописним.

 

Петковић, Владислав Р. : Спасова црква у Жичи, Београд 1911.

 

Коначно оформљена, црква Вазнесења у Жичи, сазидана је од следећих архитектонских елемената, сукцесивно подизаних и призиђиваних један уз други. Саграђен је првобитно само храм, заједно с припратом и двема бочним капелама које је фланкирају. Ово би једновремено био и основни облик који је црква првобитно добила. Но убрзо после свога подизања овај облик почео је да се мења дозиђивањем нових просторних елемената и разним другим преправкама.

Уз источни, олтарски травеј дозидане су две посебне капеле, проскомидије и ђаконикона. У југозападном и северозападном углу између припрате и капела које су је фланкирале саграђена су два ониска , са западне стране отворена, засведена вестибила испред улаза у бочне капеле. Западне фасаде ових вестибила сачињавале су, у тренутку када су ови подигнути, јединствену целину са западном фасадом саме цркве, односно њене припрате. Уз овако формирану западну фасаду дозидана је затим спољна припрата, заједно с кулом над њеним западним улазом.

Још у току самог средњег века на грађевини су извршене и неке друге мање архитектонске промене, које су код појединих досадашњих истраживача понекад уносиле и извесну забуну приликом доношења одређених закључака. Горњи делови спољне припрате и куле, измена појединих елемената на самој цркви, израда кровова и целокупна површинска обрада фасада плод су реконструкција извршених у периоду између 1925. и 1935, затим 1938. као и у мањој мери, за време и неколико година после рата.

Кашанин, Милан: Жича, Београд, 1969.

Жички Спасов дом је једнобродна грађевина, као и старије рашке цркве, по угледу на које је добила главни део храма подељен на три травеја , од којих је источни у саставу олтарског простора, а над средњим је изграђена купола. Садашње крајње западно одељење било је одвојено зидом за припрату све до краја XIII века, када је зид уклоњен и припрата спојена са наосом у јединствени простор. На западној страни доцније је дозидана пространа спољна припрата са кулом.
Новине које Спасова црква доноси у рашком црквеном градитељству, огледају се у решењу олтарског простора, постојању бочних кракова трансепта који основи дају облик слободног крста, а на западном крају, уз сваки бок некадашње унутрашње припрате, изграђен је по један параклис.
Схему олтарског простора Спасове цркве чини особеном широк средишњи део и одвојена одељења за протезис и ђаконикон. Две бочне одаје дограђене су до 1221. године, а постале су неопходне за сложенију функцију Спасовог дома када је постала архиепископска катедрала.
Параклиси уз некадашњу унутрашњу припрату уобличени су као одвојене култне грађевине засведене куполама и са полукружним апсидама на источној страни. Била су то светилишта посебне намене уобичајена у време подизања Спасовог дома уз цариградске и друге грчке цркве, а постоје и уз неке светогорске католиконе. Жички параклиси посвећени су светитељима које су Немањићи нарочито поштовали: патрон северног је Сава Освећени – монашки узор Саве српског, а јужног Првомученик Стефан, заштитник династије.
Спољна припрата има у приземљу пространу дворану издељену стубовима на девет поља; засведена су крстастим сводовима. Пред бочним улазима постојала су правоугаона одељења; јужно је било, изгледа, трем, а северно је служило као степенишни простор. На спрату, степенице из исто тако простране дворане воде у параклис на спрату куле, што стоји пред прочељем спољне припрате. Спољна припрата Спасовог дома издваја се међу истоврсним одељењима својом пространошћу условљеном литургијским и дворско-црквеним церемонијама обављаним у њој.
Тако сложена програмска структура Спасовог дома добила је у спољњем обликовању одговарајућу архитектонску композицију са високо уздигнутим подужним телом покривеном двосливним кровом пресеченим куполом, која представља најдоминантнији део. Упечатљивост куполе појачавају масивно кубично постоље и висок тамбур, а њеном снажном дејству доприноси и фриз слепих аркада у подстрешју.

Чанак-Медић, Милка: Манастир Жича, Београд, 1999.

Сликарство

Сви истраживачи жичког сликарства, поред неоспорне чињенице да је оно изведено у три маха – 1220/21. године, између 1229. и 1234. и у првим годинама XIV века – слажу се да је најмлађи слој поновио онај први из XIII века, па су на тај начин сачуване и поновљене и основне идеје којима се руководио св. Сава живопишући Жичу одмах по њеном прилагођавању за прву српску архиепископију. Кључни текст за објашњење жичких фресака јесте предговор преводу Јерусалимског типика на српски језик архиепископа Никодима из 1319. године.

 

Полазећи од оваквих извора, а и чињенице да је Жича живописана као саборна црква новоустановљене Српске архиепископије, лакше нам је да разумемо сликарство олтарског простора, сачувано само делимично на слоју с почетка XIV века. Оно је највећим делом било посвећено обављању литургије и онима који је обављају, па је на почасном месту – у апсиди – приказано Служење свете литургије. Мистичним обредом претварања вина и хлеба у крв и тело Христово подноси се жртва Христовом наднебесном олтару.

 

Слика оснивања Цркве на земљи, заснована не на старозаветним примерима – како ће то бити у уметности Палеолога – већ на представама догађаја из Новог завета, нашла је најпотпунији израз у поткуполном простору Жиче. Намера да се избором и распоредом слика наговести веза Старог и Новог храма била је блиска и људима раног XIII века, па и светом Сави. На избор представа у поткуполном простору, које је традиција везивала за Сион, утицало је то што је Жича већ била катедрална црква када су у њој извођене фреске, а била је то и почетком XIV века, када су оне обнављане. Идеја успостављања континуитета између најстарије цркве коју је сам Христос основао, оне на Сиону и младе аутокефалне српске цркве руководила је св. Саву да у Жичи истакне оне моменте који су везани за оснивање Цркве на земљи, а што се десило на Сиону. Савина замисао да избором слика понови изглед прве хришћанске саборне цркве у својој цркви и намера да је богослужењем усмери на јерусалимске узоре памтила се и поштовала током XIII и раног XIV века. Стога су и Милутинови сликари поновили у Жичи првобитни распоред фресака, а архиепископ Никодим објасниће, у исто време, Савину намеру речима.

 

Сава Српски је – вели Никодим – постао сличан Мојсију који је сачинио скинију по образу који му је Бог показао на Гори; на исти начин је и Сава створио ''ову велику цркву'' (мислећи вероватно на Жичу) по образу Сионске цркве и цркве Светог Саве Освећеног, које је видео у Јерусалиму. Пошто је на тај начин српска црква слична овим јерусалимским светилиштима, природно је да њима буде слична и манастирским уставом, ''Типиком светога Саве'', како га Никодим именује, јер он то доиста и јесте. Због тога се писац мало касније још једном враћа на узор српске цркве и своди га само на Лавру светог Саве, јер је то поређење Никодиму било потребније.

 

На сводовима западних травеја и на сводовима певница као и на вишим деловима зидова били су вероватно остали Велики празници, они који нису били укључени у слику Старог и Новог храма и оснивања цркве на Сиону. До нас су доспели трагови само Преображења у јужној певници, Уласка у Јерусалим у средњем травеју, Вазнесења у куполи и Успења на западном зиду. Због слике храмовне славе у куполи, пророци су спуштени у нижу зону, а испод њих су била попрсја мученика чији се велики број, вероватно из профилактичких разлога, налазио и на потрбушјима лукова.

 

Приземна зона фресака имала је традиционалне представе Божјих угодника, оних од којих се неки и поименично наводе приликом одвајања честица просфоре на служби проскомидије, али је она, више него други делови сликане декорације, била подложна изменама и прилагођавању посебним манастирским захтевима или захтевима ктитора. Тако – уз фигуре светих ратника, бесребреника, преподобних и анђела – око иконостасне преграде биле су велике фреско-иконе Богородице и Христа, а крај њих ликови заштитника и поштованих светитеља првих ктитора: Сава Освећени, Стефан Првомученик, Георгије и Димитрије. Место св. Саве Освећеног и св. Стефана крај иконостаса било је диктирано и тиме што су они патрони бочних параклиса уз наос.

 

На слоју из XIII века у обема певницама, у најнижој зони источних страна, сачувале су се две сцене: Распеће у јужној и Скидање с крста у северној певници. Њихово спуштање у приземну зону изведено је из посебних разлога. Вероватно су се испред њих некада налазили проскинитари где су биле излагане реликвије Христових страсти, које је знамо Жича поседовала.

 

У данашњој припрати сачувано је веома мало живописа. Остали су делови Лозе Јесејеве и циклус Крштења. Декорација жичког улаза има све одлике порталне тематике, а састављена је с намером да истакне карактер Храма и да покаже примере вере онима који у њ улазе. Вероватно по налогу архиепископа Саве III, улаз портика је наткриљен фигурама апостола Петра и Павла, у ретком иконографском облику: Петар држи изнад главе цркву, а Павле књигу својих посланица. Њих двојица су приказани овде као темељи цркве и учитељи васељене, са идејом о пореклу цркве на земљи и о њеном апостолском односно саборном карактеру. У ту тему су се уклапали и портрети ктитора, који су се својим актом подизања или обнове цркве укључивали у ред оних који утврђују Цркву на земљи. До улаза на источном зиду Жиче приказани су њени оснивачи, краљ Стефан Првовенчани и његов син Радослав, тада још очев савладар, а на бочним зидовима портика усписане су две повеље које су они издали цркви, где су споменути многобројни њихови поклони, почев од светитељских моштију до земљишних поседа.

 

За обнову и украшавање Жиче у подједнакој мери су били заслужни и краљ Милутин и архиепископ Сава III, што је забележено на један необичан и у српској уметности нов начин. Њихове фигуре су укључене, у византијској уметности већ познату слику Божићне стихире, поетску интерпретацију оваплоћења Слова и његовог даривања. Присуством архиепископа Саве III са клиром и краља Милутина са дворском пратњом једна лепа химнографска тема задобила је обележје историјског тренутка, претворила се у слику свечаног божићног богослужења, којим руководи архиепископ а присуствује му српски краљ.

 

Тодић, Бранислав: Топографија жичких фресака.
У: Манастир Жича : зборник радова, Краљево 2000.

Преузето са: Званични сајт Манастира Жича Сва права задржана






Takodje neke slikice prilikom posete manastiru

Манастир Јовање, код Овчар Бање

Нико са сигурношћу не може рећи када је ко је и када саградио Јовање. Стара црква посвећена Светом Јовану потопљена је 1954. године приликом градње хидроелектране. Јовање је често било рушено. У XИX веку од манастира су постојале само рушевине. По легенди, Господ се у сну јавио дечаку Манастир Јовање - Овцар Кабларчобанину говорећи му да оде на Јовањско брдо и потражи манастир где ће наћи злато за његову обнову. Чобанин је поверио свој сан владики Никифору који му није поверовао. Ускоро, ослобађајући заглављену ногу своје козе, дечак проналази ћуп са златом и владика му даје благослов за обнову манастира. Овај дечак живот је касније псветио Господу. Био је игуман све до свог упокојења. Из написа са његове надгробне плоче сазнајемо да је Јовање лежало у рушевинама још од Косовске битке, што значи да је постојало пре 1389. године.

Манастир Каменац, код Честина у Гружи

По једном предању манастир је задужбина деспота Стефана Лазаревића. У Брду изнад манастира некада је био велики мајдан из кога је вађен камен за изградњу манастира Каленић. Према предању радници који су превозили камен би се сажалили на мазге и део товара би остављали на пропланку. Приликом обиласка овог краја деспот је видевши велику гомилу камена наредио да се исти искористи и да се на том месту подигне црква. Према другом предању црква је грађена од 1416 - 1426.год. У време изградње манастира Каленић камен је довлачен из Мајдана Борачки крш у селу Борач и један од људи деспота Стефана Лазаревића који је градио Каленић од сваког товара је скидао по неколико каменова да би себи саградио Божји храм. По овим предањима манастир је добио назив Каменац.


Каменац се помиње и у турском попису из 1528. и 1530.год. Манастир не располаже ризницом нити писаним подацима о свома настанку и трајању. По народном памћењу зна се да је неколико пута био скрнављен и паљен, али никада напуштан. Средином 16. века у њему је обитавао само један калуђер. Братство манастира Морача, на челу са игуманом Јоаникијем, прешло је 1700 године у манастир Каленић и обновило Каменац. Поновна обнова је извршена 1870.године, заслугом свештеника Павла Рафаиловића, када је црква осликана и урадјен олтар по замисли чувеног мајстора Димитрија Посниковића. У време владавине краља Александра Обреновића, митрополит Михаило је саградио велику капију са звоником; почетком XX века, краљ Петар Карађорђевић је дао новац да се дозида улазни део у храм .

Каменац је вековима био мушки манастир, а одлуком црквених власти, 1966.год. постао је женски."Монахиња Ирина је већ била прекаљени борац, искусна у обнављању манастира (Љубостиња, Ћелије, Копорин), жељна да обнови и уреди овај манастир. Помолила се Богу и засукала рукаве решена да не стане док се њена визија о обновљеном манастиру не оствари", записала је Јелена Бабовић Димић у књизи посвећеној игуманији Ирини Сарић. Игуманија Ирина је цркву затекла у белом малтеру, а радници Завода за заштиту споменика су га скинули и испод њега су се указале фреске обновљене 1987.год. уз помоћ донатора.

Манастир није у потпуности истражен и стручњаци наслућују да се да се испод Посниковићевих фресака налази старији слој, указују на барокни иконостас на коме се налази веома чудан и редак случај сликања Богородице и архангела Гаврила у обрнутом положају, сто није слуцајност, него недокучена намера и порука уметника. Око манастира је неколико гробова са теско читљивим плочама; ипак, зна се да ту почивају ктитор Павле Рафаиловић, књаз гружански Ђорђе Недељковић, Петар Туцаковић, војвода из Првог српског устанка и родитељи чувеног јунака и дрзавника Томе Вучића Перишица, који су из облизњег села Закуте.

Манастир Никоље, код Овчар Бање

Један од најстаријих, ако не и најстарији од овчарско-кабларских манастира тога времена јесте манастир Никоље. Он је имао према запису у Вуковом путопису и до 300 монаха. Време његовог постанка не може се тачно одредити, па ни са једне иконице на дрвету из 1489, која до Првог светског рата чувана у Народном музеју у Београду. Ту икону изгледа, насликао је у "Дубрави кабларској близу Мораве ...монах Данило." Храмовна слава овог манастира је Пренос моштију Светог Оца Николаја 9. маја по старом календару.
 

Никоље се налази недалеко од Јовања, при улазу у романтичну, Овчарско-кабларску клисуру на самој обали западне Мораве, која се ту сада изнад манастира проширује у вештачко језеро, тако да се из старог "Милошевог конака" са терасе може и риба на удицу ловити, или како Вук Караџић вели "са диване" (тј. са терасе) да се може пљунути у Мораву, тако је близу. Манастир се налази између два тунела и између два пута, а са западне стране је близу великог гвозденог моста за железничку пругу Чачак - Овчар Бања - Пожега. Тако јак саобраћај у овој живописној, стеновитој, али шумовитој, клисури доста ремети тишину овом сада напредном женском манастиру. Иако је манастир Никоље толико познат у нашем народу, његова је црква мала и без кубета, са малим и узаним прозорима. Улазна врата у цркву налазе се на побочној, јужној страни, а на 4 до 5 метара одатле налази се и стари "Милошев конак", чије зидове са супротне, јужне стране сада запљускује Морава.

Једни историчари тврде да је манастир подигнут у 13. веку. Други, ослањајући се на народно предање тврде да су га подигли светогорски монаси, који су дошли у Србију из свете Горе због најезде Каталина и населили се у Овчарско-кабларској клисури у 14 веку. Трећи тврде да су монаси исихасти синаитског порекла, због најезде Турака, после Маричке битке 1371 године, померали из Праорије и Загоре у Бугарској, као и са Свете Горе, у Лазареву Србију, у којој је тада било више слободе и безбедности.

На основу података којима и до данас располажемо, знамо да је велики број монаха у овчарско-кабларској клисури имао и разноврсне своје делатности. Поред молитве и свакодневног богослужења, они су, подижући своје манастире, подизали у народу духовност и висок морал, подизали културни и духовни живот, јер су у то доба, па кроз цело турско ропство монаси били готово једини писмени и за то време најобразованији људи и духовни вођи, па су манастири били и једини културно-просветни центри код нас. У њима су образоване школе за свештенике и друга звања у Цркви и народу, преко којих се развијала религиозна и национална свест, култура и уметност нашег народа. Основане су болнице, преписиване и повезиване књиге, израђивани иконостаси и иконе, и томе слично!

Но и поред свега тога, монаси су уједно вршили и богослужења и своје молитвено и келијно правило. Затим су вршили и мисионарску хришћанску дужност у свом народу. Тако је у овчару Никоље као и Јовање у свему томе предњачило. У Никољу су се поред писања књига и икона још и израђивали печати. Тако видимо да од 14 овчарско-кабларских монаха преписивача, колико је до сада регистровано 6 их је само из Никоља.

Постоје забелешке које се односе на посете манастиру Никољу у изузетним приликама високих црквених великодостојника, као што су пећки патријарси Максим, брат Деспота Ђурђа и Арсеније III Чарнојевић. Патријарх Арсеније кренуо је почетком септембра 1682. године на хаџилук са неколико хаџија да се поклоне Гробу Христовом и другим светим местима. По повратку из Јерусалима у Србију, посетио је манастир Никоље.

Манастир је до 1945 био мушки а тада је претворен у женски, што је до данас.

Игуманија
Евпраксија Белић

Крштено име јој је Надежда (Нада). Родом је из Бингуле у Срему. Дошла је у манастир Јовање у јесен 1938. године са оцем Гаврилом Димитријевићем, сада архимандритом и духовником манастира Ралетница, у својој деветнаестој години. Замонашена је 17 јула 1949. године са још две монахиње, Катарином и Ефросинијом. Монашки постриг мале схиме извршио је митрополит Јосиф Цвијовић. Даровита је и разборита монахиња. Она дуго година води сестринску радионицу у Никољу, у којој се израђују црквене одежде, мантије, расе и камилавке. Врло су лепи ћилими, јоргани и друге украсне ствари домаће радиности које су се, како су дошле сестре у Никоље, у њиховој радионици израђивале.

 

Игуманија Евпраксија увек је волела чистоћу, рад и монашку дисциплину у манастиру. Утицала је и на своју мајку Мару, те је и она дошла у манастир Јовање, са избеглом од усташа из свог места девојком Недељом 1941. године.

Мати Евпраксија је постављена после смрти игуманије Ефросиније Симић, на предлог сестринстава 1987.године.

Она и данас, као игуманија води сестринство са беспрекорним редом, радом и духовним животом у манастиру.

Иконостас

Садашњи никољски иконостас рађен је од 1826 до 1829 године и постоји мишљење да га је радио Симеон Лазовић из Пријепоља, један од најплоднијих српских живописача и иконографа са краја 18. и почетка 19. века. Фино је украшен дуборезом, поготово царске двери, тако да на сваког посетиоца пријатно делују. Урађен је за време Исаија Поповића, никољског игумана, одмах после смрти архимандрита Атанасија Радовановића, а заузимањем и новцем кнеза Милоша. О томе постоји натпис у подножју крста на никољском иконостасу.

 

Пред иконостасом се налазе мошти Светог Оца Николаја и Светог Анастасија Великог. Те свете мошти, које се одскора налазе у манастиру Никољу са ковчежићем из 1835. године, претходно су биле чуване у свештеничкој кући предака проте Свете Поповића из Ивањице. Изгледа да су те свете мошти ту доспеле из Свете Горе, да их је неко од те свештеничке лозе отуда донео, па су код њих чуване као велика домаћа светиња, јер су имали крсну славу Светог Оца Николаја.

Ризница

У ризници манастира Никоља, поред Вуковог Јеванђеља и других неких рукописних књига, налази се више крстова, више икона из 16. и 19. века; кадионица из 19. века, печат из 1613. године мајстора, гравера попа Вука, сина протопопа Ралете. Затим диск (тас) из 19. века и више других предмета и реликвија. Поред светих сасуда и других црквених ствари, у ризници се чува и тапија српског кнеза Александра Карађорђевића као и синђелија Герасима, архиепископа и митрополита Ужичког, којом дају манастиру Никољу парохије.
 

Владика Николај је често после Другог светског рата писао из Америке г. Десимиру Новаковићу из Косијерића, кога је као праведника познавао од пре рата, још у Македонији. Данас је г. Десимир, иако у дубокој старости, већ дуго година председник црквене општине у Ужицу.

Овде доносимо ово Владичино писмо, које је у вези са манастиром Рачом, Јовањем и Никољем. А Крстин син и Дрезничанин у њему јесте митрополит Јосиф. Бошко је игуман Рафаило, духовник никољски. Леличанин је сам Владика Николај.

15.W. 25 Street.
New York, N.Y.
маја, 14, 52.

 
Драги ми мој унуче,

Христос Воскресе!

Иако је данас дан прополовљенија (ово о. Стево зна) ипак ми Срби се поздрављамо са Х.(ристос) В.(оскресе) све до Спасовдана. Не чуди ме што си био у Рачи "украј Дрине", толико драгој свима Србима па и мени. А сада више него икада зато што је тамо отац Василије и неки мој земљак, монах Јован и други, како чујем, сви ваљани. Нека сви само слушају оца Василија, а отац Василије Бога, па ће бити срећни.

Примио сам и Стевино писмо (прота Стево Јојић из Бајине Баште) и пољубио сам га много пута као да кроз то и њега и све вас целивам у Господу. Послао бих вам још нешто што је на потребу, али чујемо да су тешке царине, па уместо да олакшамо - отежавамо.

Што помињеш Јовање и Никоље, отиђи сад о слави до Никоља и поздрави Бошка и Дрезничанина, просим њихове молитве, поздрављам их и целивам. Како знају нека спасавају одоздо оне гробове јовањске - Ирина, Нина, Вероника, Катарина, Филимона и остали од воде. У том ја им не могу помоћи осим апелацијом на вишу силу, а ти си био чиновник, ако се не варам у Битољу и у Нишу, па знаш шта је апелација.

Нека прелију гроб игумана Мине и Гаврила и осталих. Историјски манастир. Кнез Милош. То све боље од мене зна Крстин син. Бог нека му продужи младост још бар за 20 година, па се сетите и Леличана и помолите се и за њега.
 

Бог нека вам свима буде на помоћи. Амин.
Твој заувек одани ти млади Деда.

Поред речице Раче, а у непосредној близини Бајине Баште налази се средњевековни манастир Рача. Овај манастир је највероватније задужбина краља Драгутина Немањића ( монашко име Теокстит ). Драгутин је на престо дошао 1276.год. да би због здравствених пролема био принуђен да престо уступи 1282.год своме млађем брату Милутину. Након тога је на управу добио северни део тадашње српске државе, а као зет тадашњег угарског краља за мираз је добио 1284.год. и мачванско-босанску бановину, а Београд је по први пут био под управом једног српског владара. Рача је добила назив по именици рак, која је предсловенска и коју данас имају сви словенски језици.



Драгутин је поуздано ктитор манастира св.Ахилија у Ариљу, а његова жена Катарина манастира Троноше, која је по мишљењу Милана Ђ.Милићевића била у некој заједници с манастиром Рача. Недовољно истражена је и још једна околност која је могла да определи ’’ Сремског краља ’’ да на овом месту сагради храм, а то је што се на овом простору доста осећао отицај богумилског учења. Историчари су као доказ за ову тврдњу користили налазе стећака у Перућцу, Растиштима, Рогачици, Оклетцу и Пилици, који су раније везивани за Босанску кристјанску цркву мада се у последње време све више сумља у богумилско порекло стећака.



По турском освајању српске депотовине храм је највероватније опустошен и у њему је монашки живот замро, јер се не помиње у првом сачуваном турском дефтеру Смедеревског санџака из 1476. Пописни дефтер из 1517.год. помиње и тимар Рача али без навођења храма и монаха. Турски пописи из XВИ века помињу манастир Враниште у Рачи, али не и Храм Хрисатовог Вазнесења нити скит Св.Ђорђа у Бањи. Обнављањем Пећке патријашије 1557. год. по свој прилици калуђери манастира Раче уз подршку народа обнављају храм Христовог Вазнесења.



У XВИИ веку почиње општи рад у преписивању и умножавању књига, а томе су се придружили и монаси манастрира Раче. Основана је преписивачка школа која је радила у скиту Св.Ђорђа у Бањи. У подножју Бање тече речица Рача., поред самог светилишта, из дубине планине извире врело које се зове Лађевац које има лековита својства те се због тога локалитет и назива бањом. Помињу се до1690. године преписивачи: Ћирјак, Христофор, Симеон, Теодор, Силвестар, Прохор, Арсеније, Исак, Јосиф и други. Благодарећи њиховој молитвеној преданости писању, настала је посебна школа српске писмености и културе, а бољих и већих писаца у оно време није било. До сада је откривено 40 записа и око 15 богослужбених књига које су настале у Рачи односно у скиту Св.Ђорђа. Изваредном калиграфијом и илуминацијом издвајао се посебно Христифор Рачанин. Рачански рукописи растурени су по музејима широм Европе. Преписивачки рад прекинут је 1690.год.када су се рачански монаси придружили сеоби коју је повео патријарх Арсеније ИИИ.

Избегли монаси рачанског манастира населили су се већином у Сент Андреји, а касније им је Арсеније ИИИ допустио да се заједно настане у опустелим манастирима Беочин и Ремети. Од сада монаси преписивачи на богослужбене књиге масовно из своје име исписују и атрибут Рачанин или од манастира Рача. Велики број богослужбених књига и црквених ствари налазили су бројни истрживачи у манастиру Беочину а да су потицали из манастира Раче. Њавећи број књига ипак је завршио у Музеју СПЦ у Београду.



Рачанин је убрзо постало име не само за оне који су живели у манастиру већ и за оне који су се осећали припадницима једне књижевне и преписивачке школе. После Сеобе посебно се истиче Кипријан Рачанин који у Сент Андреји обнавља рачанску преписивачку школу. Најзначајније дело, настало у овој преписивачкој радионици, јесте Буквар и Стихологија. Као Кипријанов ученик поебно се прославио Јеротеј Рачанин. Најпознатији је по томе што је написао један од првих правих путопис српске књижевности – Путешествије к граду Јерусалиму, који је сачуван само у једном рукопису аутографу, а објављен је у целости од 1861.год. Јован Скерлић га је назвао првим путописцем. Рукопис је настао 1727.год. у манастиру Ремети иако је сам хаџилук био 1704/5.год.



На самом крају XВИИИ ступањем на снагу султанових фермана, којима су знатно побољшани услови живота српског народа, почиње и рад на обнови храма у манастиру Рачи. Важан удео имао је Хаџи Мелентије Стефановић који је по повратку са хаџилука свратио у Цариград и уз помоћ Васељенског патријарха добио дозволу од султана Селима ИИИ да обнови маастир. Почетне трошкове обезбедили су Хаџи Рувим Нешковић игуман манастира Боговође, коју је нешто пре тога и обновио, и Стефан Јовановић архимандрит манастира Троноше.Тако је 1795.год. почела обнова храма у Рачи уз помоћ прилога, али и зајма који је подигнут са зеленашком каматом. Храм Христвог Вазнесења подигнут је за фантастично кратко време до краја 1796.год. посебно ако се имају на уму услови за грађење у то време. Манастирски комплекс је у потпуности довршен уз велике финансијске проблеме до 1799.год. када пада и повратак јаничара у Београдски пашалук и почетак тешког периода за српски народ. Храм се почиње опасавати масовним зидовима као начином да се заштите од напада Турака из оближњег Пљескова. Веома су ретки натписи који говоре о манастиру из овог периода јер је после обнове храм оскудевао у богослужбеним књигама. На обнови манастира радили су Осаћани о чему се слажу сви истраживачи



Архимандрит Хаџи Мелентије и братство манастира Раче одушевљено прихватају позив Карађорђев за подизање устанка 1804.год. Првобитни напори били су усмерени на ојачавање одбране самога манастира. Део бораца дошао је у помоћ устаничкој војсци која је опседала Ужице 1805.год. Због својих заслуга Архимандрит Хаџи Мелентије је постављен за војводу соколске нахије, а манастир је постао средиште устанка за овај крај. Војвода Кара Марко Васић, соколски војвода, често је боравио у манастиру. Из овога разлога 1813.год. у време пропасти устанка манастир је доживео треће по реду страдање од стране Мемшир аге из Сребренице. Том приликом су монаси Исаија и Грњатије код часне трпезе мачем посечени, а манастир и конаци запаљени.



Нова обнова манастира покренута поново од стране Хаџи Мелентија подржана је и од стране кнеза Милоша тиме што је он ослободио сељаке пореза у замену да помогну обнову светиње. Постоји и легенда да је обнову помогао и паша Видајић потурчењак из Источне Босне који је учествовао у борбама на Дрини 1813. год. Интересантно је што Хажи Мелентије у својој посланици за прикупљање помоћи за обнову храма не помиње рушење манастира 1813.год. Постоји тумачење да није желео да увреди богатог муслиманског донатора. Хаџија није сачекао обнову храма јер је преминуо 1824.год., а његов гроб се данас налази десно од улазних врата храма. Груби зидарски радови довршени су 1826.год., али изградања манастира трајала је још читавих десетак година. Иконостас је урадио Георгије Бакаловић 1840.год.а иконе које су до тада постојале у храму подељене су околним црквама те је на тај начин до својих икона дошла и црква брвнара у Дубу. Живопис је урадио Димитрије Аврамовић 1853-4.год.



Радови на поправци манастира Раче по сачуваној документацији трајали су и током 1838-39.год. За ову обнову министарство просвете је обезбедило 200 дуката, како би се у манастиру Рачи могла отворити прва школа у Срезу рачанском. Највероватније школа је почела са радом школске 1836/7.год.,а од 1938.год. рад је сигурно посведочен у документима. На самом почетку настали су неспоразуми између учитеља и манастирског братства. Ђаци су нарушавали мир који је у манастиру владао, а учитељ са друге стране није хтео да ђаке сваки дан води на богослужење већ је то чинио само за веће празнике. Пошто су неколико учитеља покушавали са раде и одустајали школа је напокон 1843.год. укинута и премештена у Рогачицу.



Према запажању познатог аустроугарског путописца из 1890.год. манастир Рача је био један од најбогатијих манастира у Србији у то време. Парохија му је због недостака других цркава била јако велика и бројала је 4700 душа. До 1885.год. цркава брвнара у Дубу била је метох овога манастира и те године она се осамосталила и добила своју парохију. Манастирска имовина била је импозантна јер је поседова 30 ха ораница, 35 ха ливада, 8 ха воћњака, 416 ха шуме, 8 кућа, воденицу, стругару, две механе, 113.000 динара у стоци и готовински капитал од 26.000 динара.



Током Другог светског рата у мастиру Рачи је у периоду април 1941. – 8.јул 1943.год. чувана најдрагоценија књига српске књижевности – Мирослављево јеванђеље, које представља најстарију сачувану књигу писану на српском књижевном језику. Немци су 1941.год. опљачкали манастир, а 16.октобра 1943.год. бугарска казнена експедиција је поновно опљачкала манастир и спаљени су конаци.



Највећи део литургијских предмета који су до данас сачувани, а потичу из манастира Раче из периода пре Велике сеобе Срба, данас се чувају у Музеју Српске православне цркве. Предмети потичу из манастира Беочина, а из њега су однети у Загреб у току Другог светског рата. Ове предмете као и друге опљачкане предмете ризница фрушкогорских манастира у време НДХ у Београд је вратио проф.др Радослав Грујић, први управним Музеја Српске православне цркве. Од књига посебно треба истаћи Поменик манастира Раче који је 2005.год. трудом Фондације Рачанска баштина објављен.



Од вреднијих експоната у манастиру и ризници данас можете видети : део моштију св.Теокстита ( краља Драгутина ), предмете Хаџи Мелентија Стефановића : устаничку заставу из 1807.год., војводску касу, оружје и златан крст с ланцем који је Хаџи Мелентије добио од руског цара...



Манастр Рача је и расадник најталетованијих монаха у СПЦ. Духове поуке у манастиру су стицали : Његова Светост патријарх српски Господин Павле, студенички архимандрит Јулијан Кнежевић и др.



Према категоризацији споменика културе манастир Рача је категорисан као ’’ културно добро од великог значаја ’’, а простор око манастира је од Завода за заштиту природе Србије за ’’ заштићену околину непокретног културног добра ’’.

Манастир Студеница

Историја

„ Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту сагради манастир овај на покој и умножеље монашког чина.“

Манастир Студеница по многима је један од најлепших српских и светских манастира не само због префињене архитектуре византијско-рашке школе већ и због дивног предела на коме је саграђен. Студеницу је Стефан Немања градио од 1183. до 1196. када се исте године на државном сабору најпре одрекао престола у корист свог средњег сина Стефана, а затим и замонашио добивши име Симеон. Две године по монашењу одлази у Свету Гору где се и упокојио у манастиру Хиландар 1199.год.

Св. Сава на захтев своје  браће Стефана и Вукана 1207. године у Србију доноси мошти њиховог оца монаха Симеона. Тело је положено у Богородичину цркву у већ припремљену гробницу. Од 1207. године па до половине друге деценије 13. века Свети Сава борави у Студеници .Под Савиним старатељством манастир Студеница је постала  културни, духовни и медицински центар средњовековне Србије.Свети  Сава је написао Студенички типик, у ком је описао живот свог оца Стефана Немање, оставивши изворе о духовном и монашком животу у његовом времену. Иначе, уједно ово је прво књижевно дело код Срба. Бригу о Студеници наставили су Немањини потомци и остали српски владари. Краљ Радослав унук Стефана Немање, подигао је 1235. године монуменалну припрату испред Богородичиног храма. Српски краљ Милутин саградио је 1314. године малу цркву посвећену светом Јоакиму и Ани.

Некада се у самом комплексу манастира налазило 14 цркава од којих су данас сачуване само 3 које су и богослужбено активне. Време завршетка радова на Богородичиној цркви је 1209. године о чему нам сведочи и ктиторски натпис у ободу куполе:

“Овај Пресвети храм Пречисте Владичице наше Богородице саздан би велеславним великим Жупаном и сватом (пријатељем) цара грчког Алексија Стефаном Немањом који је примио анђеоски образ као Симеон монах… великога кнеза Вукана године 1208/9, идникта 9. И мене, који је овде служио, помените Саву грешнаго.”

Дакле, Богородичина црква је живописана у време кнеза Вукана и вероватно уз помоћ коју му је пружио брат Стефан Првовенчани.

Као што је био веома тежак за народ, период турске владавине био је веома тежак и за манастир Студеницу. Турци су најпре  на почетку владавине претопили оловну кровну конструкцију у муницију. Опљачканa је након великог аустријско-турског рата (1683-1699) после повлачења аустријске војске. Највећа страдања претрпела је за време првог српског устанка. Студенички монаси пружали су велику подршку устаницима због чега су Турци спалили манастир. Један део монаха склонио се у манастир Враћевшницу са моштима  монаха Симона (Стефан Првовенчани), одакле су пренете у манастир Каленић и коначно враћене у Студеницу 1839. године. Само Јоаким Вујић пише о два спаљивања манастира.

Поред паљења манастирска црква претрпела је  и нестручну обнову 1846. године, када су сликари преко старих фресака нанели нови слој малтера и насликали нове фреске. Сто година касније 1951. године приликом рестаураторских радова скинут је овај слој.

Манастирска црква грађена је као породична гробница, односно крипта. Са десне стране у наосу налази се гробница са моштима ктитора и родоначелника Немањића, Св.Симеона. Испред олтарске преграде са десне стране је кивот са моштима Св.Симона (Стефана Првовенчаног), а са леве почивају мошти Св.Анастасије.

Од 1986. године манастир Студеница је под заштитом UNESCO-a.

Уметност

Богородичина црква

Католикон манастира Студеница подигнут је између 1183. и 1196. године. Њен оснивач и ктитор је велики жупан Стефан Немања. Сврстава се у највредније споменике рашке градитељске школе. Црква је једнобродна, са олтарским простором и унутрашњом припратом, док је спољашњу припрату нешто касније подигао краљ Радослав.

Спољни изглед Богородичине цркве је складан однос два архитектонска правца и то, романике као владајућег стила на западу и византијског обликовања. Из овог складног прожимања настао је специфичан градитељски стил познат под именом рашка школа.

Врхунац уметничког обликовања у манастиру Студеници представљају четири портала, посебно западни портал који се налази између спољне и унутрашње припрате.

На северном зиду поткуполног простора је прозор од квадратних поља са медаљонима изрезаним у оловној плочи који приказују осам фантастичних животиња – симболе Богородичиних врлина,  и са две розете са значењем „око Божије“.

У прстенастом делу кубета Богородичине цркве налази се делом сачуван запис који гласи:

“Овај Пресвети храм Пречисте Владичице наше Богородице саздан би велеславним великим жупаном и сватом (пријатељем) цара грчког Алексија Стефаном Немањом који је примио анђеоски образ као Симеон монах… великога кнеза Вукана године 1208/9, идникта 9. и мене, који је овде служио, помените Саву грешнаго.”

Дакле, Богородичина црква је живописана у време кнеза Вукана и вероватно уз помоћ коју му је пружио брат Стефан Првовенчани.

Првобитни живопис делом је сачуван у олтару, затим поткуполном простору, западном зиду и доњим зонама наоса. Централно место у олтару заузима композиција Богородице са анђелима, испод ње је представа Христос причешћује апостоле. Старом сликарству припадају и представе Благовести и Сретење на западном делу олтарске преграде. Најмонументалнија, а по уметничким одликама најсавршенија, јесте композиција Распеће Христово, у наосу.

Године 1569, извршена је обнова студеничког живописа, о чему сведочи очуван запис испред представе Успење Богородице, на западном зиду. На јужном зиду приказана је ктиторска композиција где Христосу, Праведном Судији, Богородица приводи ктитора Симеона Немању са моделом цркве у руци.

У припрати, која је жвописана 1569. значајан је циклус фресака Страшног суда, у горњим зонама источног и западног зида. Најранији живопис Богородичине цркве представља највиши домет византијске уметности са самог почетка 13.в. Обновљени живопис из 16. века рађен је стручно и зналачки, и представља први рестаураторски подухват у Срба. На основу неких одлика претпоставља се да је у том подухвату учествовао и монах Лонгин, један од најбољих српских уметника тог времена.

Живопис у Радосављевој припрати и бочним капелама потиче из четврте деценије 13. века а по стилским одликама близак је фрескама главне цркве. У северној капели, која је посвећена Светом Николи, налази се, поред композиције Поклоњење жртви, циклус о Светом Николи. У јужној капели приказани су: Немања, Стефан Првовенчани и његов син краљ Радослав са женом Аном, а на северном зиду тројица српских архијереја: Сава, Арсеније и Сава , млађи брат краља Радослава.

Краљева црква

Северозападно од Богородичине цркве налази се црква Св. Јоакима и Ане, по ктитору краљу Милутину названа Краљева црква. На њеној фасади, испод кровног веца, у камену је уклесан натпис:

“… У име Оца и Сина и Светога Духа, ја, роб божији Стефан Урош, праунук господина Симеона и унук Првовенчаног краља Стефана, син великог краља Уроша и краљ све српске и поморске земље, сазидах овај храм у име светих праведника и прародитеља Христових Јоакима и Ане, године 1314, индикта 12. и приложих томе светом храму хрисовуљу. И ко ово промени да је проклет од Бога и од мене грешног, Амин. Сазида се храм трудом архимандрита и протосинђела игумана Јована…”.

Црква је дело искусних мајстора. Конструкција за коју се стиче утисак да је једноставна у ствари је добро разрађен модел сложеног склопа. Основа припада типу сажетог уписаног крста у облику квадрата. Слично као и у Богородичином храму и овде се у основу уписује крст са Распећа насликаног у самој цркви, пропорционално увећан. Идеја крстообразности здања наглашена је вешто истакнутим лучним крововима, И ова црква, као и Богородичина, симболичка је слика космоса. У куполи која је симбол небеског простора борави небески цар. Сликари и изгледа веома образовани наручиоци програма настојали су да укажу на јединство чина земаљске и небеске литургије у служби спасења света и величања Свевишњег.

Највећу вредност цркве Св. Јоакима и Ане представља њен изванредан живопис. Сачуван у великој мери, уједначен по стилу и естетској вредности, он покрива све зидове од пода до кубета. Сликарство ове цркве је настало у другој деценији 14. века, као врхунско дело Милутинових мајстора који су осликавали већину његових задужбина. Својим ликовним вредностима оно је сврстало овај, по димензијама скроман, храм међу најдрагоценије српске споменике 14. века. Веома уједначен уметнички ниво читавог ансамбла фресака, чине да се ово сликарство по својим тежњама и остварењима уклапа у највеће уметничке домашаје класицистичог стила ранопалеологовске епохе у целој византијској културној сфери.

У другој деценији 14. века, када је Краљева црква осликана, владало је јединствено схватање сликарства у целом источнохришћанском свету. Краљ Милутин се определио да Богородичиним родитељима посвети своју задужбину у овом прослављеном манастиру. Славећи Св. Јоакима и Ану слави и велича и саму Богородицу.

Црква св. Николе

Црква Светог Николе или Никољача, најмања је и најједноставнија од три очуване цркве у манастирском комплексу. Једнобродна грађевина са полукружном олатрском апсидом на истоку, пресведена је полуобличасто. Наглашена троделност њеног литургијског простора постигнута је средствима познатим и доследно коришћеним у градитељству 11. и 12. века на подручју јужне обале Јадрана. Никољача је грађена од ломљеног и притесаног камена у кречном малтеру. Време њеног настанка није посве јасно. Сучељена су два мишљења : да се у њој служило за време грађења Богородичине цркве, и да је настала у време када и сликарство.

До недавно је црква одавала утисак мале ниске грађевине, скоро капеле. испитивачким радовима 1968. утврђено је да је Никољача била затрпана земљом у висини од једног метра. Када је црква ослобођена наноса земље, грађевина је добила много у пропорционалности. Сем тога, откривени су трагови трема, остаци фресака у соклу као и више средњевековних гробница.

Црква је првобитно била цела осликана али се до данас живопис очувао само у фрагментима. Данас је у олтару сачувана фигура Богородица са два анђела који јој се клањају. Испод ње су три света оца, делови композиције Поклоњење жртви. Од стојећих фигура најимпресивнији је лик св. Јована Претече. Улазак у Јерусалим и Мироснице на Христовом гробу на западном зиду једини су остаци композиције Велики празници. Поменутим конзерваторским радовима у Никољачи је откривен живопис са веома занимљивом орнаментиком везаних кругова, розета, медаљона и графикона уплетених у лозицу. Ова богата и безмало у целини очувана орнаментика допуњује доста скромну постојећу фреско-декорацију ове цркве.

Ризница

На жалост, драгоцености некадашње богате ризнице манастира Студенице с временом су нестале или су уништене.

Од сачуваних литургијских и других црквено-уметничких предмета издвајамо: плаштаницу Антонија Хераклејског, везену златним и сребрним нитима, из 14.

века; покров за кивот Светог Стефана Првовенчаног, дар султаније Оливере Деспине, кћери кнеза Лазара и жене Бајазитове.

Међу предметима од племенитих метала најдрагоценији је прстен краља Стефана Првовенчаног, који се налазио у кивоту Светог Краља, на ланцу, увијен у тканину, до 1955.  када је извађен и изложен у ризници. Прстен је златан, у филиграну, и византијски је рад из периода 11-12. века.

Изванредно уметничко дело представља и ставротека из 1628. године од позлаћеног сребра, украшена плавим и сребрним емајлом. На њој су рељефне представе Христовог Вазнесења, окружене симболима, јеванђелистима, док су по ободу дате сцене лова и прикази студеничких ктитора Стефана Немање и Стефана Првовенчаног.

Седамнаестом веку припада више изложених предмета од позлаћеног сребра, као рипиде, петохлебница и две чаше са сценама из лова, док је фино ажурирана готичка кадионица настала у 16. веку. Од некада драгоцене студеничке библиотеке сачуван је веома мали број рукописа, и то пре свега једно четворојеванђеље из 15.века, украшено великим заглављима и преплетеним иницијалима који су богато колорисани. Више изложених предмета су на српском, турском, руском, румунском и немачком језику, међу којима се истичу богато украшене руске грамате и румунске повеље, које сведоче о разгранатим везама овог манастира. Од сликарких радова истиче се напрсни триптих из 1750.г. украшен седефном интарзијом и позлаћеним филигранским оковима.








Преузето са: Званични сајт Манастира Студеница Сва права задржана

Манастир Светог сретења, код Овчар Бање

Манастир Сретење налази се под врхом Овчара, са југозападне стране, у јендој лепој удољитој заравни, која се зове Короњски до. Испод те долине протеже се наниже поред новог Преображења к Морави, покривен густом шумом, Короњски поток. Од Сретења, као преко каквог седла, најлакши је прелаз на супротну страну, југоисточну страну Овчара, одакле се нижу многа села украшена воћњацима, њивама, пропланцима и густим шумарцима. Од Овчар Бање до Сретења иде се узбрдо за један сат доста напорног хода, премда данас постоји асфалтни пут до самог манастира од Чачка и Парменца преко Паковића.

О називу места Короњски до, где се налази манастир Сретење, постоји народно предање сачувано до данашњих дана у вези с његовим оснивањем, које помињу и стари путописци, као што је Вук Караџић, Феликс Каниц и други. Према том предању, постоји Мала Корона и Велика Корона, на којој се налази леп планински извор. Кад су, вероватно монаси, у старо време хтели да зидају манастир Сретење , бацили су високо у небо, према врху Овчара круну, гледајући, када падне, где ће се зауставити, па тамо да зидају манастир. Тако је она пала изнад Мале Короне и скотрљала се преко ње до Велике Короне близу извора и ту се зауставила. Отуда је остало да та места носе назив Короне и Короњски до, што значи круна. (1)

Кад је Сретење прво саграђено и ко је његов први ктитор, ништа се не зна. Можда разрешење те загонетке лежи баш у самом имену Корона и Короњски до па би требало тражити ктитора у некоме од наших средњовековних владара, као што постоји мишљење да је Благовештење зидано за време краља Уроша. (2) Али кад се зна да су Овчар и Каблар, пре него што су кроз њихову клисурупросечени железнички и друмски саобраћај, били дивља, пустињска места, највероватније је да су те овчарско-кабларске манастире зидали монаси исихасти синаитског порекла, кад су бежали од турске најезде на Балкан у XИВ веку. У товреме, пред Маричку битку, повлачили су се многи монаси из Парорије и Загоре у Бугарској, као и монаси који су им се придружили са Свете Горе тражећи мир у Лазаревој Србији, где је још увек било више слободе и безбедности. Зато је могуће да се једна група монаха, било из Ромилове Раванице или из Григоријевог Горњака и Ждрела, издвојила из тих Лазаревих задужбина и основала читаву монашку колонију у овчарско-кабларској клисури и околини као најпогоднијеим местима за манастир и монахе жељне молитвеног мира и светогорске тишине. Због тога мало има писаног помена о Сретењу као и уопште о овчарским манастирима пре XВИ века, а и то што има, више је из народног предања. Из једног записа на јеванђељу у првој половини XВИИ века помиње се велико напредовање манастира Сретења и велики број монаха. (3)

Иако није познато време настанка првобитног манастира Сретења, ипак, може се по архитектури цркве, по мермерној крстионици и мермерној розети у цркви оправдано тврдити да је манастир постојао у XВИ веку. Зидани иконостас у сретењској цркви такође нас упућује на размишљање о старости те цркве, као и остаци ранијих фресака испод слоја који је на зиду урађен 1844. године, поготово што је то једини зидани иконостас у овчарско-кабларским манастирима. Зидани иконостаси у хришћанству рано се показују. У Грчкој, Дафни има мозаик и зидани иконостас из ВИ цвека, манастир Свети Лука има мозаик и зидани иконостас из ВИИИ века. Код нас у близини Новог Пазара црква Светог Петра из ВИИ века има такође зидани иконостас. У Липљану на Косову у старој цркви зидани иконостас је из XИИ-XИИИ. У ужичком крају близу Косјерића Каранска црква из XИВ века има такође зидани иконостас, као и црква у Старом Нагоричану из XИВ века. У ваљевском крају манастир Пустиња из XВИ-XВИИ века има зидани иконостас, као и многи други манастири у источној и Старој Србији и Македонији.

Најстарији подаци о манастиру Сретењу, које помињу Влада Петковић и Станоје Станојевић, говоре да првобитна црква није сачувана, а о доцније обновљеном Сретењу има помана тек у XВИИ веку. Према тим подацима, Сретење је, изгледа, више пута страдало. Особита је много страдало од Турака 1623. године, Ускоро затим, 1637. године, приложено му је једно јеванђеље при игуману Јанићију. А 1650. године, Сретење је посетио патријарх Гаврило и том приликом дао му један Типик у замену за други који је из Ариља (када је Ариље запустело, Типик је његов доспео у Сретење, а патријарх га, ето, враћа у ариљску цркву). (4) Сретење је, као и остали наши манастири страдало и за време велике сеобе под Арсенијем Чарниловићем 1690. године.

Јоаким Вујић вели да ни он није могао дознати ко је био оснивач манастира Сретења. Дознао је и записао то да је неколико година пре његове посете сретењска црква, заједно с конацима - "келијама", била "от свирепи Турака попаљена и до основанија (темеља) порушена". То је највероватније било за време Хаџи-Проданове буне 1814/15 године, кад су Тројица, Илиње и други манастири и збегови страдали од Турака. (5)

Кад је Вук Караџић, обилазећи овчарске манастире 1820. године, посетио и Сретење, оствио је податак да је овај манастир одавно био пуст и да га је тада , 1818. године обновио јеромонах сретењски Никифор Максимовић, који је родом из чачанске нахије, из села Јежевице. (6) Он се налазио извесно време у Преображењу. а кад је тај манастир страдао и запустео, он се реши да га о свом трошку обнови. О томе је он сам причао, вели Вук. Кад је 1814. године, ударила куга у околна села и народ почео масовно да умире, он је, читајући опела мртвима и молитве за здравље живима, зарадио неколико хиљада гроша, што је тада значило огромну количину новца. "Станем" - вели он- " мислити шта ћу чинити с оволиким новцима? Да идем у Јерусалим и дам новце да се њима направљају (подижу) и красе цркве и манастири по туђим земљама? Нећу, боље их је на таково што у нашој земљи употребити". Тако је он обновио старо Преображење.

После обнове Преображења Никифор се поново вратио у Сретење, јер га видимо у октобру 1817. године да се настанио као подвижник у једној овчарској пећини изнад манастира Сретење, где му се, изгледа, стално вијала душа. После кратког времена сишао је из те пећинске испоснице на сретењске рушевине и ту, како вели Вук "начинио малу црквицу и једну кућицу,ђе живи он и двоје ђачади; а стара је црква била велика и наоколо свуд ограђена ћелијама (то јест конацима) од којих се зидине и сад знаду као и темељ од цркве". Даљи подаци о тим зидинама говоре "да се из овог манастира, као из града, бранило дуго од Татара (Турака)". У исто време Турци су гађали топовима пећину Турчиновац, у којој се налазио збег наспрам Сретења у Каблару. Народ се бранио. Кад су Турци најзад освојили Турчиновац, освојили су и манастир, који су бранили калуђери и народ из околине. Турци, пуни љутње и мржње на Србе, запале манастир и разруше га до темеља. У те рушевине се јеромонах Нићифор населио са то "двоје ђачади", где су према Вуковом казивању, Живели као и у Преображењу: нити су имали какве стоке, ни нурије (парохије), ни друге земље, осим што је овај прави калуђер и љубитељ отачства свога, окрчио својим рукама мало око манастира те под мотку сије по мало поврћа", а месо се као и у Преображењу није никад јело. (7)

Кад је јеромаонах Никифор Максимовић 1818. године почео обнављати велику цркву манастира Сретења, прво је морао са десетином људи из Негришора да обори дебели граб, који је израстао насред цркве и да га извуче напоље. Затим је почео да расчишћава црквене темеље, одвајајући на једну страну камен, а на другу шут-земљу и малтер. Онда је наставио обнову са зидањем цркве и звонаре. Црква је једнобродна грађевина. Са олтарском петостраном апсидом и певничким истуреним рукавцима даје у основи уписани крст. Црквени торањ је уједно и звоник.

Црква се дели на припрату, наос и олтар са зиданим иконостасом, "који заслужује посебну пажњу у проучавању, јер је у оквиру пространог склопа и конструктивног решења првобитног храма". ( Већ смо поменули да се у православној цркви често налазе зидани иконостаси. У Грчкој су многе, поготово мање, средњовековне цркве са зиданим и живописним иконостасима. Има их од ВИ до XВИИ и XВИИИ века, а највише их је из XИИИ и XИВ века. У једној цркви близу Неа Макри постоји на зиданом иконостасу мироточива престона икона Пресвете Богородице. Таквих зиданих иконостаса код нас, такође има доста. Судећи и по томе, могла би сретењска црква бити једна међу најстаријим у Овчару. На дну престоне Богородичне иконе на зиду овог иконостаса потписао се: "Живко Павловић, пожаревачки иконописац, у Крушевцу 16. априла 1844. године." (9)

О овој обнови Сретења из 1818. године постављен је натпис изнад улазних врата у цркву, који би, преведен на наш говорни језик, гласио овако:"Овај свети храм Сретења Гопсодњег сазида својим трудом и трошком јеромонах Никифор Мксимовић 1818. од Христа. Потом постаде ужички епископ и огради манастир зидом и ћелијама (конацима) и снабде свим потребама за вечити помен".

На западном зиду припрате , у цркви изнад врата, стоји запис о живопису манастира из 1844. године, који гласи "Благословом Оца, ревношћу Сина и сарадњом Светога Духа измала се овај храм Сретења Господњег за време владе господара и кнеза српског Александра Карађорђевића, трошком епископа ужичког господина Никифора Максимовића. Молери су били Живко Павловић, житељ пожаревачки, и Никола Јанковић из Охрида, месеца новембра 26. лета Господњег 1844. године".

Српска Црква, видећи тако велику жртвену љубав Никифора према народу и према обнови цркава и манастира, изабрала га је за епископа ужичког. Хиротонисан је у Цариграду 1831. године, а умро 28. фебруара 1853, године. Сахрањен је у манастиру Сретењу, у припрати, с десне стране.

Кад је Јоаким Вујић 1826. године посетио Сретење, вели да је нашао да "унутри у цркви све по чину христијанском намештено стоји", а тако и у олтару "с часном трпезом, на којој лежи једно старо рукописано јеванђеље". На крају јеванђеља стоји следећи запис: "Игуман, проигуман и попови и један даскал Хиландарац, који беху ту кад се то еванђеље обложи (укоричи) године 1637".

Књиге. - За певницама су у то време биле веома знамените књиге од којих су:

"1. Дванаест минеја јесу рукописни. После следују:

2. Триод (штампан)

3. Пентикостарион

4. Типик

5. Теофилакт (то су беседе Теофилакта, архиепископа охридског из XИ века) и приче дуге књиге, које су све руком писане". (10)

Вук Караџић бележи и записе на књигама. Тако на крају минеја за месец септембар записано је да је тај минеј написао у Никољу јеромонах Исаија 1595. године. Вероватно да су и остали минеји, а можда и друге књиге, тамо написани. На Трипјеснецу, који Јоаким Вујић, који Јоаким Вујић не спомиње после записаног савета монаху, стоји да је књига написана 1612. године, "в дому свјатаго Николи под крилу гори Овчарскије, при игуману кир Леонтију јеромонаху". Даље, Вук помиње прво руско издање Острошке библије, штампане 1581. године, са записом из 1627, и бујични надолазак реке Косатице, која је толико надошла да је 2. јуна 1612. године, на Положеније, преплавила сватије ризи и појаса (Богородице) манастир Милешево, однела конак са неколико келија (соба), игумнарију, дохију (магацин за прехрану), и друге ствари, све црквене службене сасуде који су били у њо, а помиње и велике невоље од Турака, као и то да су те године Турци и свог султана убили.

За "Триодион" каже се да је штампан заповешћу и трошком кнегиње Јелене, супруге господара Јована-Матеје Басарабе у Трговишћу 1649. године. (11)

Свакако да су све ове књиге већином писане у овчарско-кабларским манастирима, као и Псалтир из XВИ-XВИИ века, који је припадао Сретењу а евидентиран је у Народној библиотеци у Београду. Не зна се да ли су се монаси и у Сретењу, као у другим овчарским манастирима, бавили преписивањем књига, јер су манастир Турци више пута рушили, па је дуго био у рушевинама. Али се види да је у своје време имао богату ризницу рукописаних књига и других црквених драгоцености. Имао је и јеванђеље укоричено 1637. године, које је нестало, по мишљењу Ф. Каница, због слабог и немарног управљања у манастиру, (12) а можда је нестало и у честом пљачкању и рушењу манастира.

Према књизи Молебнику, могло би се закључити да су и у Сретењу преписиване црквене књиге, јер се у једном старом српском запису вели: "Списа се сија књига Молебник в храмје свјатаго Сретенија под планином Овчаром , при Султан Махмуту ИИ и војводи серпском фр. Милошу и јеромонаху Нићифору создатељу манастира Сретенија, в лето 1830. месеца септембра. Рукодјелиса ју ђак јего Вук. Тогда Владаше планета Меркурије. Зима бје зла а лето сушно и овошчија мала". (=плодови летине). (13)

Од рукописаних књига сачуваних до данас у Сретењу, има свега три. То су: јеванђеље (можда исто које и Јоаким Вујић помиње), Богородичини канони и Минеј за месец јун, који је значајан, јер садржи Службу кнезу Лазару, као дело наше црквене књижевности. (14) Од штампаних књига сачувано је прво издање острошке Библије, штампане код Руса 1581. године и Триод штампан код Румуна у Трговишту 1643. године.

Од ризничних кованих предмета и старина чувају се: мермерна крстионица из XВИИ века, розета из XВИИ века и икона Пресвете Богородице са младенцем Христом у наручју на крају XВИИИ века. Затим, метални путир из XВИИИ-XИX века, украшен (кујунџијски рад) . Оковано јеванђеље штампано у Москви 1814. године, а ту је и бакропис (гравира) манастира Сретења из 1845. године, кадионица из XИX века (15) и портрет Никифора Максимовића, епископа ужичког, из 1846. године.

Какав је био изглед манастира Сретења и какви су му били конаци пре обнове Никифора Максимовића 1818. то нико не зна, јер немамо података. Вук Караџић, који је у почетку обнове посетио Сретење, пише да је стара црква била велика и наоколо свуд ограђена Ћелијама (конацима), од којих су се виделе само порушене зидине, као и темељи од цркве. Зато, ваљда, Ј. Вујић и каже да "здања окресна (около) манастирска нису тако важна". Изглед обновљеног Сретења средином прошлог века, 1845. године за време Никифора Максимовића, који је и као епоскоп ужички обнављао свој манастир, даје слику која нам је и данас позната. Сретење из тог периода најлепше се може видети на сачуваној бакрорезној плочи из исте 1845. године. На том бакрорезу су приказани црква, све околне зграде и ближа околина. По Вл. Петковићу и Ст. Стојановићу, јеромонах Никифор је, одмах по завршеном зидању цркве, подигао 1827. и трпезарију. (16) Можда је ту трпезарију само обновио 1847. године и дозидао уз њу кулу, а испред цркве са запада и јужне стране подигао друга два конака. У већем конаку где је била капела, библиотека и архива, бомбардовањем 1941. године и библиотека и архива су у пожару изгорели, а ту је вероватно било и рукописаних књига и других драгоцености.

Никифор Максимовић, обнављајући Преображење и Сретење, обнављао је и друге цркве и манастире. Тако је он 1843. године дао као свој "прилог 40 дуката цесарских за зидање нове цркве у Ужицу, а цркви чачанској преко пута епископског двора дао 100 дуката, када је 1846. године грађен молерисан иконостас." (17)

Са обнављењем цркве и грађевина Никифор је у Сретењу обновио и економију . Прво је искрчио гору око манастира и посадио љиве, крушке и орахе, очистио и оградио башту, а доцније и другу повише овчара. (18) Кад су вук и Ј. Вујић посетили Сретење, манастир је био веома сиромашан, тако да "за грунт манастирски, као што су виногради, ливаде и проче (друго) манастир не плаћа Турчину спахији ни једне паре", јер није имао од чега. (19) Међутим, доцније се то све променило. Повећао је количину имања, а тиме и количину прихода. Иако манастир није имао парохију, он је имао приходе са 33 хектара ораница, ливада, пашњака, 10 хектара воћњака и винограда са 350 хектара шуме, као и од већег броја стоке, довољно да покрије годишње манастирске расходе од око 3500 динара.

Сретењски виноград у Паковић Никифор је обновио и подигао 1824. године. Прво је сазидао једну од камена "греалицу" (кућу) , а до ње јужно и подрум за вино. Мало даље подигао је коњушницу, а 1848. докупио још земље за виноград, па насред њега следеће 1849. године направи чардак. Затим, 1850. године, подигне конак, па сав тај комплекс винограда са зградама огради високом од два метра каменим зидом 1851. и на њему подигне улазну капију. Онда, још сагради качару за каце и бурад, набави казан за печење ракије и друго што је потребно за виноград. Цео тај виноград има око 25 до 30 "фрушкогорских мотика". Не само као старешина Сретења већ доцније и као епископ ужички докупљивао је он Сретењу њиве и ливаде. Тако је 1849. године купио неку земљу у Парменцу и одмах идуће године саградио воденицу на реци Бањици за Сретење. Подигао је и најлепшу готово зграду у Чачку на два спрата, која је до после Другог светског рата носила назив "Хотел Српски краљ". Рат и нова комунистичка власт учинили су своје па се морало кућити испочетка. Срећа да је остао манастиру "Град", то јест виноград, од чега манастир Сретење и данас има главни приход.