---

---

   

   

   

   

   

   

~ Историја ~

Срби су примили хришћанство у 7. веку, али тада још нису имали сопствену црквену организацију, потпадали су под јурисдикцију Охридске архиепископије. Свети Сава (Растко Немањић) је 1219. године рукоположен од стране цариградског патријарха Манојла I за „архиепископа српских и приморских земаља“, а српска црква добија аутокефалност и достојанство архиепископије. Од тада се српски архиепископ бирао и посвећивао у српској земљи.

Оснивању Српске архиепископије огорчено се супротставио охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, али без успеха. На територији данашње Македоније, хришћанство је познато још од времена апостола Павла. Од 4. до 6. века Охридска архиепископија је наизменично зависила од Рима и Цариграда. Крајем 9. и почетком 11. века је имала аутокефални статус, као архиепископија, а затим и као патријаршија, с центром у Охриду.

Српска архиепископија постојала је све до 1346. године. Како је земља била без градских насеља, епархијска средишта су била у манастирима. Средиште архиепископије је било у манастиру Жича, а од 1253. године у Пећи — Пећка архиепископија.

Стварањем Душановог царства, Српска архиепископија је уздигнута на достојанство патријаршије године 1346. на црквеном сабору у Скопљу. Српски архиепископ Јоаникије II је уздигнут на ранг патријарха, а том свечаном чину су присуствовали бугарски патријарх, охридски архиепископ, српски епископи и светогорско монаштво. Средиште српског патријарха се налазило у Пећ и због тога је патријаршија названа Пећка патријаршија. Године 1350, Цариградска патријаршија је реаговала анатемом и одлучењем од Цркве српског цара, патријарха и народа. Услед тога је настао раскол који је трајао све до 1375. године.

У унутрашњем црквеном развитку није било значајнијих промена. Патријарх је, попут цара, носио титулу „патријарха Срба и Грка“, а патријаршија је добила положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију. Основано је неколико нових епископија, а неколико епископија је уздигнуто на ранг митрополије.

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Многи средњовековни српски манастири су запустели или им се чак губи траг због турских разарања. Падом Србије под турску власт 1459, тадашња Пећка патријаршија је била укинута, а затим је обновљена 1557. године. Нестанком српске државе, српска црква постаје уз верски и национално-политички центар српског народа. Црквени поглавари постају и народне вође — етнарси. Основна функција етнарха састојала се у прикупљању пореза намењених султану и централним органима царевине. У време патријарха Макарија Соколовића (1557—1571) јурисдикција патријаршије покрива широку територију од Охрида до Будима. Црквени поглавари су подизали или подржавали многе буне против османлијских власти. Све ће то уродити укидањем српске патријаршије од стране султана Мустафе III 1766. године.

Од 1766. године српска црква потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а већину епископа чинили су Грци — Фанариоти. Велики број Срба је емигрирао на подручје Аустрије, а катедра архиепископа пећког је била премештена из Пећ у Сремске Карловце, а затим је 1848. године уздигнута на ранг патријаршије.

Након успоставе српске аутономије 1832, у Београду је била проглашена аутономна митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а 1879. године је добила аутокефалност.

У току балканских ратова (1912—1913) у састав Београдске митрополије су ушле и епархије: Скопска, Велешко-дебарска и Призренска.

Све до 1920. године не постоји јединствена црквена организација код Срба и тај период у историографији се назива добом постојања покрајинских цркава. Најзначајнија од свих покрајинских цркава била је Карловачка митрополија са седиштем у Сремским Карловцима.

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) створени су услови и за црквено уједињење, односно обнову Пећке патријаршије. Од 1920. године средиште српске цркве је у Београду, а црква има достојанство патријаршије. Цариградска патријаршија је убрзо признала уједињење покрајинских српских цркава и стварање патријаршије посебним томосом.

~ Устројство ~

Устројство Српске православне цркве је прописано Уставом Српске православне цркве. Седиште Српске православне цркве је у патријаршијском двору у Београду.

Српска православна црква је једна, недељива и аутокефална и одржава догматско и канонско јединство са осталим православним црквама.

На челу Српске православне цркве, као њен врховни поглавар, налази се патријарх српски са титулом „архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски“. Он је први међу епископима Српске православне цркве, и његово име се прво спомиње на свим богослужењима у храмовима Српске православне цркве. Патријарх српски је епархијски архијереј у Архиепископији београдско-карловачкој.

Највиша црквено-јерархијска тела су Свети архијерејски сабор, Свети архијерејски синод и Велики црквени суд, а највиша црквено-самоуправна тела су Патријаршијски савет и Патријаршијски управни одбор. На челу свих ових тела, осим Великог црквеног суда, налази се патријарх српски.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је највише јерархијско представништво и црквенозаконодавна власт, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности дефинисане Уставом Српске православне цркве. Састављају га сви епархијски архијереји и викарни епископи под председништвом патријарха.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве је највиша извршна (управна и надзорна), као и судска власт у свом делокругу дефинисаним Уставом Српске православне цркве. Састављају га патријарх српски, као председник и четири епархијска архијереја, као чланови.

Велики црквени суд Српске православне цркве је виша црквена судска власт за кривице свештеника, монаха и световњака и за црквенобрачне спорове, као и за све црквене спорове унутрашње црквене управе који не спадају у судску надлежност Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода.

Патријаршијски савет Српске православне цркве је врховно уредбодавно представништво у пословима спољашње (материјално-финансијске) црквене управе.

Патријаршијски управни одбор Српске православне цркве је врховна извршна (управна и надзорна) власт над црквено-самоуправним органима и извршни орган Патријаршијског савета.

~ Епархије ~

Српска православна црква је епископална односно њена главна административна подела је на епархије, како у црквенојерархијском тако и у црквеносамоуправном погледу.

На челу епархије се налази епархијски архијереј, који носи неко од звања: епископ, митрополит, архиепископ или патријарх.

Територија на којој делује Српска православна црква подељена је на:

5 митрополија;
34 епархије;
Охридску архиепископију коју чине:
1 митрополија; и
6 епархија.

Епархије се даље деле на архијерејска намесништва, од којих се свако састоји из неколико црквених општина. Парохија је најмања јединица у црквеној организацији. То је заједница верника која се окупља на светој литургији коју води свештеник.

~ Охридска архиепископија ~

Од 17. маја 2002, након потписивања Нишког договора између Српске православне цркве и пет од седам епископа непризнате Македонске православне цркве, успостављена је Охридска архиепископија с правима аутономне цркве унутар Српске православне цркве.

~ Светитељи Српске православне цркве ~

Најзначајнији светитељи Српске православне цркве су:

    Свети Сава, први српски архиепископ
    Свети Симеон Мироточиви
    Свети кнез Лазар
    Света царица Милица
    Свети Стефан Лазаревић
    Свети краљ Милутин
    Свети краљ Драгутин
    Свети краљ Стефан Дечански
    Свети цар Урош
    Свети Ђорђе Кратовац
    Преподобна мати Ангелина
    Свети Максим (Бранковић)
    Свети Стефан Штиљановић
    Преподобна мати Параскева-Света Петка
    Свети Василије Острошки
    Свети Петар Цетињски
    Свети Петар Коришки
    Свети Јоаникије Девички
    Свети владика Николај Велимировић
    Свети Јустин Ћелијски
    Свети Симеон Дајбабски

и још велики број светитеља, преподобних, великомученика и мученика који су пострадали исповедајући православну веру.

~ Храмови и манастири ~

Српска православна црква има велики број храмова и манастира. Међу најпознатије и најзначајније спадају:

Храм Светог Саве на Врачару, Саборна црква и Црква Светог Марка у Београду,
Mанастири: Хиландар, Студеница, Жича, Грачаница, Дечани, Сопоћани, Пећка патријаршија, Девич, Милешева, Раваница, Љубостиња, Ћелије, Троноша, Острог, Цетињски манастир, Хопово, Крушедол, Враћевшница, Манасија, Ђурђеви Ступови, Лепавина, Крка, Крупа, Драговић, Бањска, Пива, Савина, Соко, Горњак, Витовница, Радовашница, Тавна, Моштаница, Добрун...

Многи од ових манастира и цркава су настали у време Немањића (12. век) и имају иконе и фреске од изузетног значаја и вредности за целокупну светску културу, а нарочито за хришћанску културу и цивилизацију. Стога је УНЕСКО на листу светске културне баштине до сада уврстио манастире: Високи Дечани, Студеница и Сопоћани, док се у поступку налазе и манастири: Грачаница и Пећка патријаршија, као и црква Богородице Љевишке у Призрену.

Преузето са: Википедиа

---

~ Списак манастира Српске православне цркве ~

---

   




   



   




   




   




   






   




   



   



   




   



   



   



 



   



   




   



   




   





   






   


   


   



 



   



   



 

Преузето са: Википедиа

---

~ Епархија банатска ~

---

~ Историјат ~

У 16. и 17. веку било је на простору данашњег Баната пуно српског православног становништва и постојало је неколико епископија: Липовска, Темишварска, Бечкеречка и Карамешебешка или Вршачка. После Велике сеобе Срба 1690, Бечкеречка епархија је спојена са Темишварском.

Почетком 30-их година 20. века уједињењем Вршачке епархије и делова Темишварске епархије у Југославији настала је Епархија банатска. Први епископ ове уједињене епархије био је Георгије Летић.

Према подацима из 2002, епархија има 158 парохија, 132 свештеника у 6 намесништава.

~ Цркве и манастири ~

Манастири Епархије банатске су Месић код Вршца, Манастир Војловица код Панчева, Манастир Свете Тројице у Кикинди, Манастир Свете Меланије у Зрењанину, Манастир Баваниште код Ковина, Манастир Средиште код Вршца и Манастир Хајдучица код Пландишта.

~ Епископи ~

На овом подручју, које је некада имало више епархија, познати су бечкеречки епископи Висарион (1609) и Михајло (1687) као и епископ Теодор Несторовић који се спомиње као вођа устанка Срба у Банату против Турака 1594. Затим епископи Симеон (1611), Антоније (1622), Теодосије (1662, 1672).

Од 1903. темишварски епископ је Георгије Летић (1872-1935). Он је 1931. постављен за администратора Вршачке епархије. По ступању на снагу новог црквеног устава 1932. спровео је уједињење бивше Епархије темишварске у југословенском делу Баната и епархије вршачке у Банатску епархију.

Досадашњи епископи ове епархије су: (непотпун списак)

епископи вршачки

    Антоније 1611-1620
    Спиридон Штибица (1694-1699)
    Мојсије Станојевић (1713-1724)
    Николај Димитријевић (1726-1728)
    Максим Несторовић (1728-1738)
    Јефтимије Дамјановић (1739)
    Исаија Антоновић (1741-1748)
    Јован Ђорђевић (1749-1769)
    Викентије Поповић (1774-1785)
    Јосиф Јовановић Шакабента (1786-1805)
    Петар Јовановић Видак (1806-1818)
    Максим Мануиловић (1829-1833)
    Јосиф Рајачић (1833-1842)
    Стефан Поповић (1843-1849)
    Емилијан Кенгелац (1853-1885)
    Нектарије Димитријевић (1887-1895)
    Гаврило Змејановић (1896-1920)
    Иларион Радонић (1921-1929)

епископи банатски

    Георгије Летић (1931-1935)
    Иринеј Ћирић (1935-1936) администратор епархије
    Викентије Вујић (1936-1939)
    Дамаскин Грданички (1939-1947)
    патријарх српски Гаврило (1947-1950) администратор епархије
    патријарх српски Викентије (1950-1951) администратор епархије
    Висарион Костић (1951-1979)
    Сава Вуковић (1980-1985) администратор епархије
    Амфилохије Радовић (1985-1991)
    Атанасије Јевтић (1991-1992)
    Хризостом Столић (1992-2003)
    Никанор Богуновић (2003 - сада)

Преузето са: Википедиа

Манастир Месић са црквом Светог Јована Крститеља

До манастира се долази из Вршца у банатској равници према Вршачком Брегу а одатле до села Месић где се на уласку у само село са леве стране поред пута налази овај манастир.
Манастир Месић је женски манастир Српске православне цркве у банатској епархији.

Један је од најзначајнијих манастира у југоисточном Банату, настао највероватније у XВ веку, мада га по локалној легенди оснива 1225. године Арсеније Богдановић Хиландарац кога је лично Св. Сава поставио за игумана манастира. Друга верзија има највише вероватноће, наиме по њој је манастир Месић основао Јован Бранковић, последњи из лозе Бранковића, крајем XВ века. Први писани докуменат који помиње манастир Месић је катастиг Пећке патријаршије из 1660. и 1666. године. То је време оснивања првих српских манастира на територији јужне Угарске током XВ и XВИ века, у време великих миграција српског народа у ове крајеве. Такође, из овог документа се сазнаје да је Месић био резиденција вршачких епископа у време одмах након велике сеобе, када је привилегијама аустријског цара Леополда И потврђено постављање Спиридона Штибице за вршачког владику. Манастир је рушен у неколико наврата 1716. и 1788. од стране Турака али и убрзо обнављан, други пут трудом вршачког епископа Јосифа Јовановића Шакабенте, као и у земљотресу 1892. године када је највише оштећења у манастирском комплексу имала сама црква. У цркви посвећеној Св. Јовану Претечи, налазе се остаци ранијих фресака из XВИИ века (детаљи у наосу), као и фреске које су настале у XВИИИ веку и које карактерише извесна конзервативност и ослањање на раније средњевековно искуство и велики отпор ка наступајућој барокној уметности. 

Манастир Војловица  са црквом Светог Арханђела Гаврила

Манастир се налази на путу Панчево - Старчево када се пође према рафинерији. Не постоји никакав путоказ а манастир можете и да промашите ако не гледате на леву стране према димњацима рафинерије.
По предању црква је подигнута 1383 године од стране монаха који су се доселили из српских крајева. У манастиру постоји запис из 1799. који наводи на то да је деспот Стефан Лазаревић обновио манастир 1405. године. Први писани подаци датирају из 1535 године у зборнику.

Манастир Војловица био је метох старог манастира Винча на Дунаву. Манастир Војловица је више пута страдао али је упорно обнављан. Последњи пут је обновљен 1981. године. Стари иконостас је рађен у XВИИИ веку, мањих је димензија и садржи око 30 икона са старозаветним и новозаветним ликовима. Иконостас је позлаћен.

У току другог светског рата у манастиру су били затворени од стране немаца српски патријарх Гаврило Дожић и владика жички Николај Велимировић. Манастир је активан и у њему живе монаси.

Манастир у Кикинди са црквом Свете Тројице

Када уђете у град из правца Зрењанина идете до првог семафора па десно.Ту је и табла.
Наставите право до следеће табле и самог манастира са десне стране поред гробља.
    

Црква посвећена Светој Тројици са конаком подигнута је 1887. године за владавине Фрање Јосифа. То је задужбина Меланије Николић рођене Гачић, која је манастиру поклонила и 300 јутара земље која је касније одузета од стране државе.

Данас се надају да ће им имовина бити враћена. Олтар је урађен у барокном стилу са 8 фресака и 8 медаљона. Манастирски конак је обновљен и дограђен док сама црква треба темељно да се обнови. У самој цркви сахрањена је Меланија Николић-Гачић као и њена родбина. Манастир је активан, женски и о њему брину монахиње.

Манастир Свете Меланије Римљанке са црквом Рођења Пресвете Богородице

Манастир се налази на североисточном ободу Зрењанина у делу званом Водице.Адреса је Шумице бб.
Оснивач манастира је др. Георгије Летић, епископ банатски, рођен у Старом Бечеју 1872. г. од оца Милоша српског вероисповедног учитеља и мајке Меланије (Милице) рођ. Крестић. 1903. г. одлуком архијерејског синода изабран је за темишварског епископа. Од 1. јан. 1931. био је администратор епархије вршачке, а по ступању на снагу новог црквеног устава спровео је уједињење бивше епархије темишварске у југословенском делу Баната и епархије вршачке у банатску епархију. Године 1935. др. Георгије Летић, еп. банатски, навршио је 30 година епископске, а 40 година свештеничке службе и хтео је да овај јубилеј обележи задужбином, попут наших славних великана. У Петровграду (данас Зрењанин) је некада постојао манастир (Дреновац) па се јавила потреба да се он обнови. У ту сврху владика Георгије оснива фонд из којег купује земљу и гради манастир у Петровграду, што је и одобрио Св. Сабор 2. окт. 1935. г. Оснивач је видео своју задужбину само на фотографији када је била под кровом, јер се 08. 11. 1935. г. преселио у вечни мир. Даљу бригу за манастир преузела је сестра по матери блаженопочившег еп. Георгија, Даница (Олга) Војновић, која је 30 година провела поред свог великог брата. Куповањем шуме остварује могућност да се манастир развија онако како је то оснивач замислио. 8. 12. 1935. г. др. Иринеј еп. бачки и администратор епархије банатске осветио је камен темељац манастира. Данас манастирска обитељ броји три монахиње.

Манастир Хајдучица са са црквом Светог архангела Михаила и Гаврила

На путу Зрењанин-Вршац близу места Пландиште и Велика Греда налази се село Хајдучица у коме је и истоимени манастир, на 50 м од скретања са главног пута.
Црква је посвећена Светим Архангелима. Подигнута је 1939 године као задужбина Олге С. Јовановић ћерке грофа Дунђерског.

Дуго је црква била запуштена са старим конаком и оронулом оградом да би 2004 године била завршена обнова цркве. Уз њу је нови мањи конак и нова ограда. Хајдучица је метох манастира Хиландар. У цркви је и икона тројеручице која је покон Хиландара, крст Господњи као и икона Богородице Схирсхаја Небес на делу олтара који је иконописан.

Манастир је уједно и парохијска црква о којој брине и одржава службу млади јереј Синиша Лакичин. Он ће Вас веома љубазно примити и о свему информисати везано за манастир. Осликавање цркве је у току. Манастир је мушки и активан је.

Манастир Средиште са црквом у изградњи

Из Вршца се поред болнице крене путем за Велико Средиште. Већ након неколико километара правог пута наилазите на оштру кривину где се пут рачва. Пратећи кривину идете за Велико Средиште а право пут Вас води до Малог Средишта где се и налази Манастир који је у изградњи.

Налази се на брду и са пута је веома уочљив. До сада је изграђен конак, улазна капија, мала капелица, звоник и постављени су темељи за цркву. У манастиру тренутно борави само један монах и манастир је делимично активан до завршетка градње.

Манастир Баваниште са храмом Рођења Пресвете Богородице - Баваниште

Када се из Панчева стигне у Баваниште пут оштро наставља десно за Ковин. За манастир се настави право, поред трафо станице, око 500 метара, до прве мале раскрснице. Скренете лево, а затим узаним асфалтним путем, кроз шумицу стижете после 2 км.
Црква Родјења Пресвете Богородице потиче из 15 века. Ктитор је непознат. Све до 18 века
манастир није диран да би 1716 год био разорен и опљачкан од стране Турака. Манастирски зивот је опустео а манастир није обнављан делимично због постојеће забране аустроугарске царице Марије Терезије о изградњи и обнови манастира по Србији. Тек 1856 год. захваљујући милости народа манастир са црквом је обновљен. Тада је подигнута капела и припрата. Друга велика обнова почела је 1997 год. и још траје. Црква је обновљена скоро у целости. Урадјен је део живописа на коме се и даље ради. Сама црква је подигнута на извору.Извор постоји и данас и освећен је. Манастир је мушки и активан је.