Манастир Тршка Црква

Манастир је основан одлуком Преосвећеног епископа браничевског Хризостома 1985. године. Манастирска црква је најстарија у Епархији браничевској.

За разлику од осталих манастира удаљених од главних комуникација, Тршка црква се налази са десне стране пута Петровац - Жагубица, у односу на који је усмерена својом источном страном. Назив "Тршка црква" настао је по тргу који је код ње или у њеној близини постојао, или пак по селу које се звало Трг. Сигурних података о његовом ктитору и времену постанка нема, али архитектура и све остало упућују на средњи век, највероватније време пре владе краљ Милутина, тј. до половине XIII века. Извори нам ништа не говоре о овој цркви у времену слободне српске државе, највероватније зато што није био манастир, већ парохијска црква. У својој дугој историји више је пута рушен и обнављан, при чему је првобитна архитектура често преиначавана, чиме се одступало од првобитног изгледа. Позната је обнова извршена у време деспота Ђурђа 1430. године. Оскудни су извори и из времена турског ропства. Турски попис извршен 1572-3. године забележио је село Рибар са манастиром чије име није поуздано прочитано. Манастир је са имањем припадао султанском хасу и давао приход султановој благајни од 130 акчи. Једну деценију касније попис је смањио манастирско задужење на 120 акчи, није познато због чега се то догодило - да ли је стекао неке привилегије или му је пак смањен земљишни посед.

Немамо података каква је била судбина цркве у време тзв. Бечког рата, када је дошло до масовне сеобе Срба под патријархом Арсенијем III, и досељавања влашког живља на овај простор. Нешто података имамо тек из времена аустријске окупације северне Србије после Пожаревачког мира (1718). Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита, пише 1733. године, да је "зданије старо ... имат љет 460" што би значило да потиче из XII века. Била је рушена "свода не имат ... непатосана", па обнављана и "шиндром покривена". Веома сиромашна, није имала ни богослужбених књига, нити одежди и осталог богослужбеног инвентара. За Божић и Васкрс долазили су свештеници из манастира Горњака, доносећи са собом све што је потребно за богослужење у цркви. Црква је како тако обнављана и одржавана, али је најозбиљнија обнова извршена крајем XVIII века. Наиме, 1796. године обновио је цркву Воиштан Калуђеровић, и оставио натпис у камену готово филигрански спретно изведен, да га је тешко прочитати. Ништа ближе не знамо о ктитору обнове. Овај натпис навео је митрополита Михајла да у ту годину смести изградњу цркве. Са овим се сложио и В. Петковић. У време Првог српског устанка манастир је обнављао хомољски војвода Илија Стошић.

Последња обнова извршена је за протеклих десетак година, под надзором Епископа браничевског и Републичког завода за заштиту споменика културе, са тежњом да се цркви врати претпостављени првобитан изглед. Тако је од некадашње спољне припрате остао само темељ, да на њу указује. На спољној страни северног зида припрате сачуван је камен са натписом: "Раб Христу, Воиштан Калуђеровић ...", како га је у прошлом веку видео Милан Милићевић. Освећење обновљене цркве извршено је 1992. године.

Манастир је веома сиромашан. Почело се само од порте, чији је велики део био закрчен стотином гробова. Прво су све кости пренете у заједничку костурницу, а затим је вредно сестринство куповином проширило порту за 20 ари. Поред тога купило је њиву од 25 ари, а од СО Жагубице добило на поклон њиву од 42 ара и ливаду од 45 ари.

ЦРКВА - Манастирска црква, истовремено и парохијска, првобитно посвећена светом оцу Николају мирликијском чудотворцу, након замашније обнове посвећена је празнику Рођења Пресвете Богородице (Мала Госпојина).

Темељ је урађен од камених блокова, а равни масивни зидови дебљине 1 м, од сиге. Нема певничких већ само олтарску апсиду на истоку, која је нешто нижа од нивоа крова цркве. Над централним делом налази се округли тамбур кубета на квадратном постољу, покривен оловом. И на источној и на западној страни цркве постоји атика која се издиже изнад крова. На цркви су постављена само три прозора (два у наосу и један олтару). Главни и једини улаз је са запада, а портал је начињен од три масивна камена блока. Камена пластика је рустикалне израде. Чине је орнаменти у виду плетенице, флорални мотиви и представе митолошких бића. Посебно су занимљиви детаљи са оквира портала у виду крилатих лавова који у шапама држе људску главу.

Простор цркве подељен је на унутрашњу припрату, наос и олтар. На источном зиду припрте, смештене су иконе са старог иконостаса. Релативно су значајне историјске вредности, јер их је 1811. године цркви поклонио хомољски војвода Илија Стошић и на свакој оставио натпис: "Господар Илија Стошић из Жагобица, приложи светој цркви у Рождество Богородице 1811". Ове иконе захтевају озбиљну рестаурацију и конзервацију. Под у припрати као и у цркви је од камена. Зидови су грубо малтерисани, што није случај са сводовима и куполом. Комуникација између припрате и наоса омогућена је отвором без портала. Куполу носе 4 пиластра, при чему је видљиво да тамбур куполе није округлог већ елипсастог облика, са уздужном осом у смеру север - југ. Пиластри међусобно нису повезани полукружним, већ преломљеним готским луком. Источне пиластре повезује метална шина маскирана храстовом облогом да личи на греду, на коју су постављени рефлектори који осветљавају унутрашњост куполе. Пулт (тетрапод) за целивајућу икону и две мале певнице, са окретним носачем богослужбених књига, урадио је Завод за заштиту споменика културе. Солеја се налази на само 30 цм од иконостаса. Иконостас је изведен од храстовине, без дубореза и резбарених орнамената, са само две иконе - Господа Христа и Мајке Божије. На Царским дверима нема уобичајеног приказа Благовести, нити има представе Деизиса на врху иконостаса.

КАПЕЛА у манастирском конаку посвећена успомени светог оца Николаја мирликијског чудотворца, наставља првобитно посвећење манастирске цркве. Мали простор капеле димензија 8х3м, пружа маленом манастирском сестринству могућност за молитву и богослужење у време хладних хомољских зима. Иконостас је начињен од гредица са литографисаним иконама. Капела је освећена 1973. године.

ЗГРАДЕ - Иако од недавно постоји, у комплексу манастира Тршке цркве постоји неколико објеката:

ЗВОНАРА постављена испред западног улаза у цркву, са дрвеним стубовима, подигнутим на каменом озиданом постољу, покривена је оловом.

СТАРИ И НОВИ КОНАК, који подигнут 1972. а освећен 1973. године. Оба конака су приземне зграде са најнужнијим комфором.

Адреса: 12318 Вуковац; тел: 012/443-065

Манастир Туман

Манастир Туман лоциран је у "дражестној долини планина голубачки" на обали истоименог потока. За име манастира везано је неколико предања везаних за име Милоша Обилића, прослављеног јунака епских песама косовског циклуса. По тим предањима Милош, који је војводовао у овом крају са дворцем у оближњем селу Дворишту, у лову је нехотице смртно ранио пустињака Зосима Синајита, који се подвизавао у оближњој пећини. Када хтеде да га понесе видару на лечење, пустињак одмахну и рече: "Ту мани!" тј. нема лека - пусти да ту умрем. Да окаје грех, Милош подиже задужбину - манастир у који полаже Зосимове мошти, али у јеку радова стиже кнежев позив да пође у бој: "Ту мани, па дођи на Косово!" Од двоструког узвика "Ту мани!" манастир добија име Туман. Цела прича нема историјског основа, јер је Милош Обилић био тако ситан племић да савремени извори уопште не бележе одакле потиче, а данас га својата неколико места у Србији (Поцерје, Косово, Нови Пазар), доказујући да је баш њихов. Поред Тумана, народно предање приписује Милошу цркву у Киселој бањи код Подујева и манастир у Корману код Ниша. Ми чак нисмо сигурни да се он звао Милош (К)обилић, јер писање турских хроничара, да је "Мурата убио српски племић Билиш Кубила" протумачено је као турска транскрипција имена Милоша (К)обилића. Уствари ради се о игри речи. Израз "билиш кубила" значи "Онај који зна задати ударац". Дакле, "Мурата је убио српски племић који зна задати ударац". Био то Милош Обилић или не, очигледно је "знао задати ударац", а нас оставио у дилеми по питању његовог порекла. С друге стране, са много се више основа име Туман може довести у везу са кореном грчке речи тимвос тј. гроб, или пак са кореном латинских речи tumulo - укопати и tumulus - гроб, tumulo inanis - празан гроб (кенотаф), што би у сваком случају указивало на постојање неког гроба из античких односно рано хришћанских времена. Не треба одбацити ни придев tumulosus - хумовит, бреговит, јер је овај крај заиста такав. Можда порекло имена треба тражити и изван Балканских предела, јер у Јерменији постоји манастир истог имена, а код Руса презиме - Тумански и Туманов. Нека веза свакако постоји.

Не знамо ни време изградње манастира нити његовог ктитора. Помен о њему не појављује се у документима из времена средњевековне државе, па га нема ни у првим турским пописима. Тек попис из 1572-3. године, бележи два манастира светог Архангела у нахији Пек. Један од њих се идентификује са Туманом. Попис не одређује ближу локацију манастира нити даје бројно стање монаха, већ само његову новчану обавезу од 160 акчи коју плаћа султановој благајни. Попис из времена султана Мурата III одређује локацију манастира "код села Тумана". Овај попис пружа нешто више података: у манастиру живе два монаха, а годишња давања достигла су завидну цифру од 1.512 акчи, што говори да је манастир имао солидан земљишни посед и приходе. Свакако да је на положај и стање Тумана повољно утицала обнова Пећке патријаршије под Макаријем Соколовићем. У другој половини XVI века настало је у овом манастиру једно књижевно дело, тзв. Тумански апокрифни зборник који се данас налази у архиву Југословенске академије знаности и уметности у Загребу. Нисмо у прилици да читаоцима предочимо како је манастир провео XVII век, шта је преживео у време Бечког рата и сеобе Срба под Арсенијем III, јер га извори не помињу, па се претпоставља да је тада опустео. Извори су мало издашнији тек у првој половини XVIII века, тј. у времену аустријске окупације северне Србије. По извештају Максима Ратковића, егзарха београдског митрополита, манастирска црква је "стара црков" зидана од камена, са сводом од камена а покривен циглом. Припрате нема. Остали опис говори о крајњем сиромаштву, јер нема ништа од богослужбеног инвентара, чак ни путира ни дискоса нити кадионице ни кандила. Само две беле одежде, један октоих, један требник и "законик рукопис србски, светогорац калугер писал". Осим монаха Исаије, родом из Херцеговине, учесника црквено-народног сабора у Сремским Карловцима 1735. године, других монаха нема. Издржавао се од манастирске парохије коју је чинило 30 домова.

У време Кочине крајине, манастир је паљен од стране Турака. По писању Јоакима Вујића манастир је обновљен и манастирској цркви је 1797. године дозидана припрата, па је дужина цркве са припратом и олтаром износила 53 стопе а ширина и висина биле су подједнаке - по 19 стопа. Страдање Тумана се поновило у време Првог српског устанка, а обнову је дочекао у време кнеза Милоша. Заслуга за то припада Павлу Богдановићу, кнезу пожаревачке нахије. Он је, са осталим приложницима, подигао 1826. године келије манастирске, како сведочи натпис на њима.

Манастир је у прошлом веку имао 15 хектара обрадиве земље и око 400 хектара шуме. Земља је доносила мали приход, али је проређивање шуме издржавало манастир, јер је било орахових и храстових стабала дебљине 1,5-2,0 м који су коришћени за израду железничких прагова. Приход је допуњавала закупнина од кафане коју је манастир издавао у најам и воденица поточара. Године 1879. земљотрес је растресао манастирску цркву која је на неколико места "препукла", као и све остале манастирске зграде, на којима се појавило много опасних пукотина. Окружни инжењер је после прегледа и снимања ситуације, поднео извештај да не вреди поправљати ниједну зграду, јер је све толико несигурно и трошно да неће дуго трајати. Пошто није било новца да се све сруши и изнова подигне, извршена је 1883. санација под надзором инжењера Чермака, а Нестор Босиок израдио је нови иконостас за 15 цесарских дуката. Ипак, 1910. године срушена је црква јер је била склона паду и угрожавала вернике. Балкански ратови (1912-13) и Први светски рат (1914-18), одложили су изградњу нове цркве, па је садашња црква подигнута тек 1924. године.

Године 1934. у Туман је пресељено руско монашко братство из манастира Миљкова. Од 1966. године Туман је женски општежитељни манастир.

ЦРКВА светог архангела Михаила, зидана је у српско-византијском стилу, са фасадом динамично рашчлањеном луковима и кордонским венцима, а богато украшеном декорацијом у форми розета и шаховских поља. Олтарска и бочне апсиде, изнутра полукружне, споља су петостране са округлим прислоњеним стубовима на угловима, повезаних луком. У тимпанону су постављени округли прозори са каменом розетом, окружени декорацијом у формишаховских поља. Над централним делом наоса уздиже се четворострано постоље на које је положен осмострани тамбур куполе. На страницама тамбура куполе налазе се дуги узани прозори, а над припратом налази се, од куполе нешто нижи, четворострани звоник са бифорама на свакој страни. Кровни покривач је лимени. Спољашња фасада је са два кордонска венца подељена на три појаса, са прозорима у средњем. Прозори на припрати су дводелни, док су остали једноделни. Главни улаз се налази на западној страни, а споредни на северној певничкој апсиди. Унутрашњост цркве је пре пар година живописана. Иконостас је низак, сличан средњевековним, тако да не заклања живопис у олтарском простору. У наосу цркве се налази кивот са моштима светог Зосима Синајита.

ВЕЛИКИ КОНАК (23х9м) подигнут је 1935-7. године за потребе увећаног братства. У приземљу се налази 11 малих келија за монахе, а на спрату капела посвећена празнику Покрова Пресвете Богородице, просторије за епископа, духовника као и радионица.

МАЛИ КОНАК је подигнут од материјала старог конака у стилу моравске сеоске куће, има само кухињу и две собе за госте.

ИСПОСНИЦА преподобног Зосима Синајита налази се у пећини и чине је две просторије.

Изнад ње се налази и КАПЕЛА ПРЕПОДОБНОГ ЗОСИМА СИНАЈИТА.

Адреса: 12223 Голубац; тел: 012/75-195

Манастир Дивљане са црквом Светог Димитрија, код Беле Паланке

Дивљански манастир посвећен је Светом великомученику Димитрију мироточивом, налази се у самом подножју Суве планине, 6км југозападно од Беле Паланке. Задужбина је браће Мрњавчевића из краја XIII и почетка XIV века.

У ропству под турцима више пута је рушена. 1863. г. из пиротске Св. Петке долази протосинђел Агатангел, Грк и обнавља манастир. Убрзо, 1877. г. неверници поново пале манастир. Већ следеће године Агатангел опет почиње обнову храма, али бива убијен недочекавши завршетак обнове 1881. г. Нова црква уз силне материјалне тешкоће и после многих молби министарству грађевина да се дозволи завршетак радова, завршена је и освећена 1902. г, а малтерисана 1908. г. Има одлике приморског стила, што се нарочито уочава на прозорима који имају елементе готике.

За време изградње цркве пуно је вођено рачуна о њеној акустичности, тако да она спада у ред најакустичнијих у Србији, а сматра се да је друга по акустичности на Балкану. После првог светског рата, манастир је био пун руских монаха и монахиња пребеглих после Октобарске револуције због терора нове безбожничке власти. Иконописали су и фрескописали манастир, а молитвено и материјало га још више оживели.

Из старе цркве у нову пренете су четири веома значајне иконе: икона Господа нашег Исуса Христа, Икона Пресвете Богородице, које су из XII и XIV века, икона Светог Димитрија из XIII, и икона Светог Јована Крститеља (Главосек) из XII века.

У склопу манастира осим цркве Светог Димитрија постоји и зимска црква посвећена Светом преподобном Серафиму Саровском, која се налази изнад главне цркве, а двадесетак метара југоисточно од ње налази се нова звонара са три звона, изграђена 1997. године, коју је на Петровдан осветио Владика Нишки, господин Иринеј.

П
остојећи живопис састоји се од 16 фресака, углавном стојећих фигура светаца. Сликане су тридесетих година овог века. Међу фрескама посебну пажњу привлачи фреска Богородице са Исусом (Ширшаја), која се налази у олтарској куполи. Сачувана су два иконостаса, оба из 20. века. Старији иконостас потиче из 1910. г. и сада се налази у манастирској капели. Радиле су га руске монахиње на челу са Олгом Вјазмитловом. Новији, такође врсно дело из 1935. г. резан је и сликан у Београду. Дело је руских монаха.

Иза цркве, између више гробова руских монаха и монахиња, који су имали велике заслуге у очувању овог манастира налази се гроб обновитеља Агатангела.

Владика Николај Велимировић донео је овде део моштију Св. Кирика и Јулите и оне се чувају са посебним поштовањем. Библиотека овог манастира била је најбогатија у нишкој епархији, али су скоро све књиге као и друге драгоцености опљачкали Бугари 1914. г.

Данас од целокупне имовине коју је пре другог светског рата имао, манастир користи само мали део. Издржава се од пољопривреде и сточарства, као и од прилога верника за обнову и изградњу цркве. Молитвено монашки живот у манастиру је веома интензиван и одвија се под духовним вођством јеромонаха оца Тимотеја.

Настојатељица: монахиња Марта (Цветић)
Монахиње: Ангелина, Аквелина, Јулија
Духовник: Јеромонах Тимотеј (Ђорђевић)
(тел. 018/856-151)
Адреса: Дивљане, 18310 Б. Паланка. 

Манастир Мрзеница са црквом Свете Богородице, код Сталаћа

Првобитна црква на овом месту изграђена је у 14. веку, пре Косовског боја. Предање за ктитора сматра кнеза Лазара или неку високу личност са његовог двора. Манастир су настањивали углавном калуђери са Свете Горе. Тај првобитни храм био је посвећен Св. цару Константину и царици Јелени. Данашња црква изграђена је 1932. г. Нова црква подигнута је заслугом монахиње Теофилије и верног народа.

Данашња црква није живописна, али је унутрашњост укусно измолована. Иконе, постављене у два реда на иконостасу, сликане су неокласицистичком стилу. На царским дверима постоји запис " Н.Ј.1932"

Уз бок цркве, на јужној страни налази се лепо уређено одвојено гробље за монахе и монахиње.

У олтару храма чувају се два стара четворојеванђеља, окована и позлаћена. Једно од њих тешко је преко 20 кг. Не постоје сачувани вредни предмети који би се везивали за некадашњу цркву.

Крај манастира се налази капела Св. Петра и Павла у којој извире вода у народу веома цењена по својој исцелитељској  моћи.

У близини Мрзенице, на планини Мојсиње постоји више запустелих храмова из разних периода, па и средњовековних. Неки су сачувани у целини, док је већина у рушевинама. Већина ових цркава заслужује посебну пажњу и свакако ће у будућности бити предмет обимних истраживања.


Настојатељица: Игуманија Катарина (Станојевић)
Јеромонах Тихон
Монахиња Нина и Ана
(тел. 037/22-864)
Адреса: Мрзеница, 37212 Сталаћ.

Манастир Сићево са црквом Свете Богородице

Првобитну цркву подигао је почетком 14. в. краљ Милутин и налазила се нешто ниже, на обали Нишаве. Турци су је често палили и харали, па је премештена на садашње, мање приступачно место. Легенда говори да је црква "прелетела" са једног на друго место. Натпис изнад улаза у наос потврђује да је сада постојећи храм подигнут из основа 1646. г. и да су га браћа Симон и Живко пренели на руке, камен по камен. Ктитор је био извесни Веселин о коме нема више података. Турци су и нови манастир пустошили. Обновио га је 1875. г. поп Петар. За време I св. рата опет је страдао. Последња већа обнова урађена је 1921. г. залагањем игумана Порфирија са братством.

Манастир је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној и припратом на западној страни. Зидана је ломљеним каменом и опеком.

Храм је осликан одмах по завршетку 1646. г. Доста добро очуван и леп живопис радио је Грк Газнадра. Исти живопис обновио је 1921. г. иконописац Василије Рудановски. Храмом доминира циклус фресака посвећених Богородичиним празницима: Рођењу, Успењу и другим. Врло је интересантна фреска "Богородица Источник живоносни" која је иначе веома ретка. Сиромашан колорит сићевачког сликарства надокнађен је изузетним цртежом који пак са своје стране није наметљив. У основи, фрескосликарство Пресвете Богородице заснива се на традицији живописа Србије од 14. па све до краја 16. века. Ово је један од ретких манастира у Нишкој Епархији који је у целости сачуван упркос Турској окупацији.

Стари иконостас је спаљен, постојећи су осликали руски мајстори 1928. г. о чему сведочи сачувани запис.

У капели се чува лепи, велика икона Крунисање Богородице из 19. века, коју су Руси донели из своје домовине. Ова икона је веома цењена од верника у околини и приписују јој се чудотворна својства.
Поред цркве се налази извор чија вода по народном веровању има исцелитељску моћ.

Игуманија Јустина
Монахиње: Татијана, Ефимија, Марина и Евгенија
(тел. 018/771-092)
Адреса: 1811 Сићево.

Манастир Суково са црквом Свете Богородице

Постојећа велика црква подигнута је на темељима мање и веома старе богомоље. За проналажење ових темеља, који датирају из касно римских времена, везују се многа чуда. Ктитори данашњег храма, који је изграђен 1857. г. били су поп Јован Мадић и монах Винијамин. Протомајстор био је Матија Нешић из Изатовца са дружином. О овим подацима сазнајемо из записа изнад прозора са западне стране. Бугари су манастир харали 1885, 1913. и 1941. г. Пљачкали су га и Черкези 1886. г. Припрата је реновирана 1947. г. настојањем монахиње Херувиме. Храм је осликан 1869. г. По сачуваном запису сазнајемо да је ово дело, осредње вредности, рад Василија поп-Христова из Ристе из Самокова. Нешто касније, али само делимично, осликана је и припрата. Источни зид испред улаза у наос осликан је великом композицијом "Борба добра и зла".

 Храм је грађен као једноброда грађевина у облику триконхоса, помало асиметричне основе. Зидан је у сивом тесаном камену, наизменично са негашеним кречом. Кровна конструкција је покривена ћерамидом. Изнад крова се уздиже високо осмострано кубе, кога крунише пирамида на врху. Иако скромно, ово све асоцира на моравски градитељски стил. Како олтарска апсида, тако и северна и јужна певница, покривене су ћерамидом.

 Велики иконостас је постављен 1859. г. То потврђује ктиторски запис на икони Богородице. Иконе сликане у барокном стилу, украшене су изванредним дуборезом.

На улазу у припрату, са леве стране је заједничка гробница оснивача обновљеног манастира, монаха Винијамина и попа Јована Мадића, потоњег монаха. Поп Јован је првобитно био сахрањен у порти и то место је данас обележено мермерним крстом.

У манастиру се данас чува неколико вредних икона већих димензија и значајних старих књига. По сачуваном инвентару из 1912. г. види се да је ризница била веома богата.

Манастир Темска са црквом Светог Великомученика Георгија

Овај манастир добио је име по рушевинама старог града Темца, који се налазио у његовој непосредној близини. На овом месту постојао је храм већ у 11.веку. Подигао га је вероватно неки испосник, којих је у то време било мноштво у овим крајевима. На темељима те цркве у 14. веку браћа Дејановићи, сестрићи цара Душана, граде нови објекат. Данашња црква настала је половином 16.века, али се не зна поуздано ко је био њен ктитор.

Године 1699, игуман Партеније обнавља цркву и конаке и гради манастирску чесму која и данас постоји. Обновљени манастир освећен је 1703. године. Владика нишки Јоаникије посетио је манастир Темску 1716, а 1735, у време игумана Висариона осликан је иконостас. Тих година манастир су опет опустошили Турци. Био је пуст и рушеван све до 1836. године, када у њега долази из Хиландара јеромонах Кесарије и остаје у њему као настојатељ пуних 40 година. У време игумана Кесарија, манастир Темска био је главно жариште у борбама за ослобођење од Турака. Игумана Кесарија посекли су 1876. године Арнаути. Посебну вредност у овом манастиру представљају конаци из 18. века, изузетно архитектонско здање.

Основа храма је у облику триконохоса са нижим осмостраним кубетом које носе лукови. На западној страни доцније је призидана припрата. Црква је зидана белутком и ломљеним каменом, а прекривена је каменим плочама. Манастирска црква је због влаге често обнављана. Године 1928. је направљен дрвени трем испред припрате.

Унутрашњост вркве осликавана је у два наврата. Први живопис урађен је 1576. г. трудом игумана Захарија, о чему сведочи запис на једној фресци. Други, мање оригиналан живопис потиче из 1654. г. када је осликана и припрата залагањем игумана Симеона. У наосу је старије сликарство где су и главне композиције из циклуса Великих празника и Страдања Христиовог. У доњим зонама су појединачне представе пустињака и ратника, а изнад њих у медаљонима, приказани су светитељи. У припрати се истиче илустровано житије Св. Ђорђа. Оба дела су израдили српски зографи, мада на фрескама има и натписа на грчком.

У храму се данас налази предивни иконостас, украшен дуборезом, а израђен 1735. г. у време игумана Висариона. Поседује велику историјску и уметничку вредност.

Поред цркве, на лепо уређеном монашком гробљу, налази се и гроб капетана Карановића, познатог из боја на Нишору 1877. г. На његовом споменику остао је сачуван веома леп епиграф.

Почетком 20. века у Темску је дошло четрдесетак руских монахиња које су собом донеле изобиље књига и икона. Сачуван је само мањи број покретних драгоцености.

Настојатељица: монахиња Јелена (Стефановић)
Монахиње: Доритеја, Недеља, Марина и Ефросинија
(тел. 010/71-315)
Адреса: 19355 Темска. 

Манастир Јашуња са црквом Свете Богородице, код Манојловице

Данашњи храм подигнут је 1499. г. на темељима византијске базилике из 6. века. Ктиторка је била монахиња Ксенија са сестрама Теофом, Мартом и Маријом. Претпоставља се да су оне биле удовице изгинулих Кантакузина. Остао је сачуван ктиторски запис са овим подацима. Манастир је паљен и харан више пута: 1787. г. после буне под Петром Прчићем из Накривањског Чифлука, 1809. г. после буне под Илијом Стрељом и 1841. г. за време устанка ширих размера под вођством Станка Бојаџије. Обнављан 1863, 1866. и 1932. г. када су га населиле монахиње избегле из Русије после Октобарске револуције.

Црква је живописана одмах по изградњи. У наосу су сачувани само мали фрагменти док су фреске у припрати у добром стању, нарочито ктиторска композиција. Унутрашњост је поново пресликавана и дорађивана 1868. г. о чему постоји сачуван запис на улазу у припрату. То је дело живописца - зографа Јована Илијовића из Галичника.

Стари иконостас је био веома вредан, али је нестао (осим једне иконе) 1815. г. Постојећи иконостас је лепо барокно дело из 1834. г. Престоне иконе су оковане сребром.

Иза олтарског дела цркве цркве налази се лепо уређено монашко гробље. Ту су гробови руских монахиња које обновише манастир: игуманија Мелентина, игуманија Вера, сестре Ангелина, Александра, Нина и др. Поред њих су и гробови великих духовника који су служили у овом манастиру: Анатолије, Саватије, Арсеније, Серафим и Иларион. Отац Арсеније био је духовни отац Ава Јустину (Поповићу) из Ћелија.

До 1963. г. у цркви се чувала Чудотворна икона Богородице са првобитног иконостаса. Данас се налази у Музеју црквених старина у Нишу. У списима се помиње и чувени Јашуњски реликвијар из средине 19. века који је представљао изванредан кујунџијско - филигрански рад.

За фреску са спољне, јужне стране храма, на којој су заједно приказани Св. Ђорђе и Св. Димитрије везана је легенда о хајдуцима. Они су се наиме састајали на Ђурђевдан, а растајали на Митровдан, те су манастиру даровали ову фреску.


Настојатељица: монахиња Евгенија
Монахиња Лидија, искушеник Маринко
Адреса: Јашуња, 16252 Манојловице. 



Само километар-два јужније налази се црква бившег мушког манастира, посвећена Св. Јовану Претечи. Саграђена је 1517. г. По једном предању ктитор је био сам цар Селим ?, али је много вероватније то био Андроник Кантакузин. Прва обнова манастира забележена је 1693. г. Постоји сачуван запис да је велику поправку храма извршио Мита Јанчић са Ранђелом Лазићем из Јањуша. Црква је живописана у неколико наврата. Прве фреске рађене су 1524. г. руком Петра из Софије. Живопис је дорађен и освежен 1693. г., а дародавци су били Роман и поп Живко. Обнављање тог живописа урадили су Јаков и његов син Ђорђе из Велеса. Споља, на западном зиду храма сачувана је представа Страшног суда, насликана 1583. г.

Манастир Светог Јована Крститеља, код Горњег Матејевца

Не постоје поуздани подаци ко је и када саградио првобитну цркву. Претпоставља се да потиче из доба Немањића и да су је саградили монаси неке од многобројних монашких заједница у то време. Помиње се у турским записима 1498. г. као запустела. Стара цркве имала је изглед једнобродне грађевине са кубетом. Полукружна апсида на истоку заузимала је целу ширину брода. Кубе је било споља осмострано са четири прозора. Постојећу манастирску цркву подигао је кнез Милош заједно са нишким епископом Калиником 1840. г. Исте године подигнут је дрвени звоник. Нова манастирска црква има основу у облику триконхоса без кубета, са двема полукуржним певничким апсидама и полукружним олтарским простором. Црква је око један метар укопана у земљу.

Од првобитних фресака са почетка 17. века, данас је сачувана једино композиција Христос у гробу, која се налази у проскомидији. Према натпису на плочи која је узидана између припрате и наоса овај храм су живописали 1869. г. Никола, Радосав, Петар и Раша Крстин.

Иконостас у цркви је значајно остварење наше уметности 19. в. Дуборезна пластика и флорални елементи држе 46 икона и дивне олтарске двери. Изграђен је 1855. г. веома вештом руком.

После Октобарске револуције, већи број руских калуђера настањује се у овом манастиру. Собом су донели небројено вредних књига и црквених предмета. Нажалост све је то нестало у Другом светском рату.


Игуман Илија
(тел. 018/652-266)
Адреса: 18204 Г. Матејевац.   

Манастир Ајдановац са црквом Светог Георгија, код Плане

Не зна се поуздано чија је ово задужбина, али судећи по плочи на западном зиду која говори о историјату манастира, ктитор би могао бити неко од Немањића. Настанак манастира је временски најближи владавини краља Милутина.Манастир је дуго био пуст, а обновљен је 1887. г. Бугари су га похарали и запалили 1916. г. а већ 1919. г. обновљен је и подигнути су нови конаци. До 1936.г. био је парохијска црква.

Најстарије сачуване фреске потичу из 1492.г. Одликују се добрим цртежом и богатим колоритом. Већи део живописа, пре свега у наосу, је из 17. века. Иконостас је из доба обнове, за време краља Милана. Оцењује се као скромно дело у неокласицистичком стилу.

Око цркве има више гробних места угледних људи овог краја из прошлог и почетка овог века.

Од вреднијих предмета у самој цркви сачувано је неколико богослужбених књига из 18. и 19. века , једно филигранско кандило на иконостасу из 18. века и неколико икона на платну из 19. века које висе на зидовима.

Јеромонах Василије
Адреса: Ајдановац, 18403 Велика Плана.   


Ниже на друму, у селу Конџељ, налази се веома лепа парохијска црква у неовизантијском стилу из 1880. године. Посвећена је Св. архангелу Гаврилу. Пре десетак година почело је осликавање, за сада само у кубету. Живописци су Добрица Костић и Бранка Аћимовић-Грчић из Београда. Иконостас је 1900. г. урадио Аврам Дичић из Тресонце Дебарско.