Ja sam 5 zadnjih godina kod istog lekara,jednog divnog coveka.Vezana sam za njega maximalno.To je neko ko zna sve o meni.Prosto ne znam sta bih radila da se nesto desi s njim,da ode u inostranstvo i sl.Tolerancija porodice,pa diskutabilna je.Mislim da je dosta tesko ziveti s osobom koja ima sto lica,jednom je puna energije i sposobna za sve,a drugi put moze danima da ostane u krevetu lezeci,citajuci itd.Ipak sve najvise zavisi od samog coveka,tj.bolesnika.Ko god se borio sa depresijom zna o cemu pricam.

Знам да је тешко, али уз добру вољу има успеха.

radisac evo pozdravljam te i nemoj da razmisljas kad ti je dobro o svojoj bolesti.Bori se sama jer niko nezna bolje od tebe kako ti je kad si u fazi pogorsanja. Teorija je jedno a stvarno prezivljavanje drugo. Nastoj da ispunis zivot sa stvarima koje te ispunjavaju pa makar to bile i sitnice, muzika, filmovi, neki hobi,  a kada god osetis da ti je tesko pomisli da samo jaka volja i \elja mogu da pobede i najveco bol i patnju u nasim zivotima. srdacno tvoja ana

Depresivni bolesnici se uglavnom žale na opštu slabost, malaksalost, nedostatak životne energije, teškoće u mišljenju, dekoncentrisanost, slabo pamćenje, nesposobnost za donošenje odluka i izvršavanje obaveza, stalnu unutrašnju napetost i neodređene unutrašnje prepreke koje moraju savladati da bi bilo šta uradili. Depresivni bolesnik ima utisak da je izgubio sva znanja i sposobnosti koje je imao.Takođe je prisutan i problem nesanice koji posebno ume da muči bolesnika, tako da oni neretko izjavljuju kako bi se osećali bolje samo da mogu bolje da spavaju. Karakteristične su nošne more i rano jutarnje buđenje nakon kojeg bolesnik ostaje iscrpljen. Zanimljivo je to da kod lakših formi depresije oboleli negira, nekad vrlo energično, postojenje depresivnog afekta.Anksioznost koja se uočava u većem broju slučajeva je slobodno-lebdeća, a u manjem broju slučajeva je kanalisana i manifestuje se kao fobija ili opsesivno-kompulsivna neuroza.

Kod depresije su česti fenomeni depersonalizacije i derealizacije:bolesnici tvrde da se sa njima i njihovom okolinom nešto dešava, da se stvari menjaju, sve im je nekako zamagljeno i nejasno što im otežava kontakt sa okolinom.Ova svoja doživljavanja ne mogu precizno verbalizovati niti prevazići i staviti pod kontrolu.Međutim, za razliku od shizofrenih bolesnika, kod depresivnih ne dolazi do dalje razrade ovih stanja i razvoja sumanutosti.Depresivni bolesnici su najčešće svesni da se promene odvijaju u njima, a ne u njihovoj okolini.

Dominantan simptom je nesposobnost da se doživi, pa čak i zamisli osećanje radosti, sreće, zadovoljstva ( anhedonia ). Bolesnici se žale da više ništa ne može da ih obraduje.Ovakvo stanje dosta često muči bolesnika pa ga mnogi ističu kao glavnu subjektivnu tegobu.

Kod blažih oblika depresije,deprersivna slika se često maskira nizom telesnih simptoma.Osim uobičajenih koji se sreću koji se sreću kod svih depresivnih stanja (insomnia, gubitak apetita, iscrpljenost, lako zamaranje, glavobolja, gubitak libida, impotencija, frigidnost, opstipacija, poremećaji menstrualnog ciklusa,itd. ), bolesnici su skloni raznim hipohondrijskim idejama, što ih čini preterano strašljivim i sumnjičavim prema svakoj novoj telesnoj senzaciji koju tada smatraju znakom bolesti. Stoga bolesnik svoje umišljene zdravstvene probleme vidi kao osnovni problem, a depresiju tek kao njegovu posledicu (maskirana depresija).

Mničnu fazu ovog  oboljenja karakterišu:

1. Hiperhormičnost - naglašenost i diskordinisanost osnovnih životnih dinamizama
2. Hipertimičnost - intenzitet emocija je pojačan
3. Hiperaktivnost - naglašeno pojačanje motornih aktivnosti u svim njenim oblicima
4. Vegetativna i životna hiperhormičnost - pojačanost i ubrzanost svih vitalnih dinamizama

Bolest može početi naglo, bez prodroma, nakon neke psihičke traume ili u toku nje, a i posle kratkotrajne faze blagog depresivnog raspoloženja. Kada je početak postepen, maniju najavljuje izmenjeno, praskavo ponašanje bolesnika, prebučno i preoštro reagovanje na stvari koje ga se ne tiču neposredno, zatim, tu je i povišena seksualna aktivnost, ekstravagantan način odevanja, uporna nesanica.Osnovni poremećaj kod manije je patološki povišen afekt. Pacijent je u euforičnom raspoloženju, koje podrazumeva opšti životni optimizam, stanje apsolutnog zadovoljstva. Nekritičan je u odnosu na sebe i svoje ponašanje i ništa ne može uticati na njega da izgubi svoje preterano dobro raspoloženje.

Manija može imati naivno - infantilan, prijatno - zabavan i prgavo - razdražljivi ton koji ume biti veoma neprijatan za okolinu. Takav bolesnik poseduje povišenu samosvest, u svemu može naći razloga da poveruje kako mu je povređena sujeta, sklon je da osobi sa kojom razgovara saspe u lice gomilu uvreda iskazujući time nezadovoljstvo ponašanjem svog sagovornika koji " nije sposoban da pojmi koga ima pred sobom i samim tim mu ne iskazuje zasluženo poštovanje ",čineći to aroganto i sa visine.

Ah,kako lepa zna da bude ta blaga manicna faza.jedino je gorko budjenje iz nje.Sustina je u stalnom balansiranju - up - down.Kao sto rece draga Ana,smisao treba traziti u sitnim radostima,deci,cvecu,umetnosti,lepim trenucima s prijateljima.Zivot je uvek jedna velika neizvesnost.                                                                                                                         

radicas nemoj mnogo da citas o tvojoj boleti jer opet kazem teorija je jedno a realno dozivljavanje stvarnog stanja  je drugo. Kod svakog pacijenta ispoljavanje bolesti nije isto. Osnova jeste ali licno dozivljavsanje je potpuno razlicito. Uzdaj se u sebe i
ne misli na nju pa nece ni opna na tebe*bolest* raduj se zivotu, i pokusaj da je ignorises dokle god je to moguce jer opet kazem samo mi mozemo da se borimo sa svojim problemima a drugi mogu da nam budu pomagaci ili savetnici u resavanju istih.
Ana

Па не знам, мени је логичније да треба да што боље упозна болест са којом се бори, да би лакше могла да препозна симптоме (који умеју и да буду маскирани) и да тако на време реагује.
У знању је моћ.

evo mene opet. super shto se tema razradjuje. ...da, tachno je sve shto kazhete o tim nijansama u raspolozhenju...evo, npr. juche, ja otishao posle posla do mojih umesto da odem pravo kuci gde me je chekao..javio sam se al sam malo kasnio.. strashno kako sam ga zatekao... nishta satima nije pipnuo..nije palio tv, jeo, palio svetlo... faca izbezumljena i uplashena, pa onda gomila pitanja... da l sam stvarno bio tamo, zashto nisam odgovorio na sms par sekundi ranije,... razne paranoje i neke gluposti iz proshlosti koje nisam ni sanjao da ce tako da izvrne i da su ga uopshte taknule... ne zheli da ga tako ostavljam samog, umrece od tuge, ne treba mu zhivot... a opet u nekim i chak ekstremnijim situacijama, reakcija uopshte nema ili su chak i vesele i toliko opushtene da se zapitam da li je uopshte i njemu stalo... maniju josh nisam video, ali sam mogao nekad da pretpostavim kako bi u njegovom sluchaju mogla da se razvije... ima je mozgda u nekoj chudnoj zamishljenosti koja bash podseca na tu naivnu infantilnost koja je umotana u tu neku pomalo iritirajucu sporost i nezainteresovanost... seksualna zhelja je jako naglashena da ponekad ne znam kako da je izbegnem jer je stvarno preterana...njemu bliska osoba iz porodice mi kazhe da manija nije tako ekstremna kod njega, da je dosadan, nerazgovetan, ali da nikako nije agresivan... samo voli da tako hoda bez cilja i da putuje bez para u razne gradove...sam mi je jako puno prichao o tome... .... eto, dao sam vam malo, shto bi rekli, ril lajfa... .. pozdravljam devojku radicas... pishite

Povelja prava davaoca nege

Imate pravo da se brinete o sebi. To ne znači biti sebičan. To vas čini sposobnijim da bolje brinete o oboleloj osobi.


Imate pravo da tražite pomoć od drugih iako se možda vaši rođaci bune. Prepoznajte granice svoje izdržljivosti i snage.

Imate pravo da imate strane svoga života koje ne uključuju osobu o kojoj brinete, isto kao kad bi ta osoba bila zdrava. Shvatite da radite sve što razumno možete za tu osobu i da imate pravo da činite neke stvari samo za sebe.

Imate pravo da se razbesnite, da budete depresivni, da povremeno izražavate takva i ostala teška osećanja.

Imate pravo da odbijete pokušaje od strane osobe koju volite (koji su ili svesni ili nesvesni) da manipuliše vama kroz krivicu i/ili depresiju.

Imate pravo da primate saosećanje, osećanja, oproštaj i prihvatanje za ono što radite za osobu koju volite sve dok nudite isto za uzvrat.

Imate pravo da budete ponosni na ono što postižete i da aplaudirate sebi na hrabrosti koja je nekad potrebna da bi se zadovoljile potrebe osobe koju negujete.

Imate pravo da zaštitite svoju ličnost i pravo da živite svoj život koji ćete nastaviti onda kada osobi koju volite više neće biti potrebna vaša neprestana pomoć.

Dok se traže novi načini da se pomogne osobama sa mentalnim poremećajima, imate pravo da isto tako zahtevate da se traže novi načini da se pomogne onima koji im pružaju neposrednu negu i podršku.

Karen Largent

Objavljeno: 1. jula 1999.

Tacno Livingston,u znanju je moc.Zahvalna sam ti na prilozenim linkovima.Draga Ana,najtezi momenat je kad shvatite da bolujete od bolesti zbog koje morate da pijete lekove do kraja zivota,i to lekove cije delovanje morate i sami da pratite i ukazujete svom doktoru na to kako deluju.Prihvatila sam dijagnozu,zivim s njom,uglavnom bez nekih vecih ogranicenja sto se tice rada i svakodnevnih obaveza /vozim/.Nikad ne kazem sebi da nesto moram,vec relativizujem stvari,sto bi se reklo - danas za danas.Opet kazem,volim da znam .Troougao,mozda sam propustila,da li tvoj partner ide na redovne lekarske kontrole.Po mom iskustvu,ni jedan lek se ne pije tako dugo,postaje se rezistentan ili tako nesto,onda se lerkovi menjaju,pa i doze itd.Sustina je u balansiranju.