Baš kao i za Neo Geo, i za CPS-2 je karakteristično da je najveći procenat postojećih igara borilačog tipa (pri tome ne mislimo na skrolujuće igre, nego na klasične 1 na 1 borbe) dok su svi ostali žanrovi mnogo slabije zastupljeni. Ipak, stanje se znatno popravlja sa ovako kvalitetnom FRP igrom. Da, iako to zvuči jako čudno, D&D Tower of Doom je prava pravcata FRP igra, a u daljem tekstu objasnićemo i zašto. Za početak, igra poseduje TSR-ovu licencu za korišćenje pravila i likova iz Dungeon & Dragons sveta, tako da ovde nije reč samo o klasičnoj borilačkoj igri kako to deluje na prvi pogled, već o naslovu sa mnogo većom dubinom. Kako je ipak reč o igri koja se radi za jedan arkadni sistem, jasno je da se u igri koristi samo manji deo D&D pravila i ta doza je odlično odmerena, jer poboljšava igru, a istovremeno ne odbija igrače nezainteresovane za FRP svetove, mada ne isključuje mogućnost da će ih baš ova igra zainteresovati. Republiku sa svih strana napaduju plemena humanoid-a i najrazličitijih čudovišta a što je najgore, nije reč samo o neorganizovanim, stihijskim napadima već se iza toga krije nešto mnogo veće…
Izbor likova na početku je jako bitan, jer su sve četiri klase medjusobno veoma različite. Fighter je najbolji izbor za početak, ima najviše energije i najbolje barata oružjem te je najsličniji Punisheru i ostalim klasičnim likovima iz skrolujućih tabačina, a pored njega tu su i Elf koja se najbolje služi magijama i najbrži je lik, Cleric koji je kombinacija Fightera i Magiciana i Dwarf, čije su najbolje karakteristike snaga i izdržljivost. D&D Tower of Doom ima i jednu veliku prednost u odnosu na sve druge FRP naslove, jer omogućava igranje avanture u kojoj učestvuje do 4 igrača. Pravi greh je igrati samostalno ovakvo ostvarenje, pa strogo preporučujemo igranje bar udvoje. Igru započinjete sa ukupno 50 srebrnih poena koji su i najbitnija stvar koju sakupljate u igri a pronalazićete ih u kovčezima razbacanim po nivoima i ubijanjem protivnika. U kovčezima se pored novca može pronaći i nekoliko vrsta oružja i magija (neki likovi ne mogu da koriste pojedine magije) kao i preko potrebna energija. Pri otvaranju kovčega morate biti pažljivi, jer se u nekima nalaze skrivene zamke. Za razliku od drugih borilačkih igara, protivnici u D&D Tower of Doom nemaju naviku da samo bezglavo jurišaju na vas, već pri svakom duelu morate biti koncentrisani. Većini protivnika možete zadati nekoliko udaraca posle čega će verovatno uspeti da se odbrane, a onda je red na vas da izbegnete udarac. Ponekad se dešava i da protivnik jednostavno pobegne a isto možete učiniti i vi, naravno ne uvek. Jednostavno, borbe su interesantne i nešematizovane što još više pojačava utisak da ovde nije reč samo o klasičnoj borilačkoj arkadi.
To je opet zasluga korišćenja pomenutih D&D pravila, pa se protivnici ponašaju u skladu sa njima. Navedimo samo nekoliko primera: prvo, tu su kobolti koje karakteriše plašljivost, pa se često dešava da jednostavno pobegnu iz bitke, trola je neophodno spaliti da biste ga ubili, a zmajevi mogu da upotrebe svoj dah maksimalno 3 puta na dan (odnosno 3 puta u borbi, u našem slučaju). Za manipulisanje likovima se koriste 4 tastera: udarac, skok, promena sekundarnog oružja/magije, korišćenje sekundarnog oružja/magije. Lepo je što postoji i mogućnost zaštite od napada (držite pritisnut taster za udarac i pritisnete nazad kada vas neko gadja ili zamahne ka vama) koja je često neophodna u borbi. Kontrolisanju likova zaista nema šta da se prigovori tako da je ovaj element savršeno odradjen. Experience poeni su takodje prisutni u igri, ali ćete poboljšanje karakteristika dobijati tek posle uspešno okončanog nivoa. Najlepša karakteristika ove igre jeste nelinearnost. Gotovo svaki od nivoa možete završiti na različit način: npr. već na startu igre posle nekoliko pobedjenih protivnika saznaćete da je obližnji grad napadnut a vama se postavlja izbor da li želite da krenete poteru za akrepima koji se vraćaju u planinu ili ćete se uputiti u grad i spašavanje stanovnika. Ipak da nelinearnost ne bude potpuna, posle odredjenog vremena ćete se naći na lokaciji do koje vode apsolutno svi putevi. Na nekim nivoima postoje i tajni prolazi koji najčešće kriju dodatni novac i oružje, ali i donose sukobe sa težim protivnicima. Posle uspešno završenog nivoa imate priliku da odete u prodavnicu i kupite dodatno oružje i energiju. Najvažnije je upravo kupovina energije jer oružja ima podosta na svim lokacijama. Grafički kvaliteti igre nisu mnogo bolji od igara za stari CPS-1. Poredeći grafiku sa Punisherom koji se pojavio iste godine, ali za CPS-1, može se zaključiti da Tower of Doom čak i zaostaje po dizajnu nivoa i kvalitetu animacije. S obzirom da je ova igra jedna od prvih za CPS-2, možda tako nešto i ne čudi. Ipak, i to što je bar približna Punisheru trebalo bi da obraduje sve ljubitelje 2D igara, jer je crtež likova dobar a animacija kvalitetna. Zvučni efekti su odlični a muzika odgovara srednjovekovnom fantazijskom svetu. Sve ovo čini D&D Tower of Doom jako dobrom igrom, a vi je obavezno probajte, bez obzira da li ste ljubitelj borilačkih igara i/ili FRP svetova. Videćete da kompjuterski FRP nije samo pogled iz poluptičje perspektive, pretrpan nerazumljivim pravilima i privlačan samo za vlasnike PC računara. Ako mene pitate, Tower of Doom je mnogo primamljivija igra od njih.
Datum izlaska: 23. decembar 1998. Platforma: Dreamcast
Gotovo decenija i po je protekla otkako je Hajao Nakajama, tada na čelu kompanije Sega, poželeo da njegova firma dobije maskotu kakvu je Dizni imao u liku Mikija Mausa. Na čelu tima koji je dobio zadatak da kreira novo „lice” kompanije našao se Judži Naka, talentovani dizajner koji je stekao slavu legendarnim igrama Space Harrier, Black Belt i Ghouls ’n Ghosts. Uz nesebičnu pomoć crtača Naotoa Ošime, Naka-san je uobličio lik plavog ježića Sonika, koji će u istoriju ući ne samo kao maskota velikog proizvođača igara već i kao jedan od najpopularnijih likova igračke industrije uopšte. Sonic the Hedgehog (1991), debitantsko ostvarenje Sonic Teama, Seginog ogranka koji se bavio popularizacijom novog lika, razvijeno je za Sega Genesis (Mega Drive) platformu i oborilo je sve rekorde prodaje čak i van granica Japana. Dobro utabanom stazom krenuli su brojni nastavci, a poslednja igra s brzonogim ježićem koju je Sega pripremila za Dreamcast smeštena je u potpuno 3D okruženje i objavljena krajem 1998. godine. Više od četiri godine kasnije, Sega je pripremila rimejk Sonic Adventurea za Gamecube. Početkom ove godine ista igra stigla je i na kompjutere, u obliku dobro portovane konverzije koja će nakon nekoliko godina pauze PC igračima pružiti mogućnost da uživaju u izuzetno dinamičnoj 3D arkadi.
Sonic Adventure DX: Director’s Cut je proširena verzija originalne igre koja okuplja kompletnu galeriju likova iz Sonikovog sveta. Uloga glavnog zloće i ovoga puta rezervisana je je za doktora Robotnika, čiji je pomračeni um neiscrpan izvor megalomanskih planova za dominaciju svetom. Tokom borbe s brojnom Robotnikovom armadom, Sonik i njegovi prijatelji moraće da se oslone na dokazane sposobnosti skakanja, trčanja i kotrljanja, rešavajući usput i raznovrsne sporedne zadatke. Od samog početka igre, Sonic Adventure DX evocira uspomene na ranija izdanja koja se odlikuju karakterističnom muzičkom podlogom, besprekornim dizajnom nivoa i velikom brzinom izvođenja. Monotone su jedino animacione sekvence, prošarane uglavnom besmislenim dijalozima koji se, srećom, mogu prekinuti. Kako igrač bude napredovao prelazeći akcione bonus deonice, proširivaće se i lista raspoloživih likova koji mogu da odmene Sonika. Tokom igre pojavljuju se dobro poznati Sonikovi drugari kao što su Tails, Knuckles, Big the Cat, Amy i E-102 Gamma. Osim što učestvuje u osnovnom zapletu, svaki od navedenih likova ima i sopstvene misije i bonus zadatke, čijim se rešavanjem dolazi do žetona za aktiviranje skrivenih deonica i akcionih mini-igara čija težina varira od sasvim prostih do veoma teških. Najinteresantnije su svakako replike starih Sonikovih igara sa Segine ručne konzole Game Gear, za koje se vredi potruditi i prikupiti koji žeton više (među njima se nalazi i rimejk originalnog Sonic the Hedgehoga). Zanimljiva su i autentična Chao stvorenjca koja se mogu gajiti i negovati poput tamagoči životinjica u predviđenim baštama na različitim lokacijama tokom igre. Chao živuljke su korisni saveznici u borbi protiv Robotnikovih marioneta, a pomažu i tako što razbijaju monotoniju i igraču omogućuju da nakratko predahne.
Budući da je namenjena mladim korisnicima, igra se odlikuje šarolikim nivoima, simpatičnim likovima i težinski dobro odmerenim zadacima koji se mogu rešiti, u najgorem slučaju, iz drugog ili trećeg pokušaja. Osećaj brzine dok se krećete liticom ili skačete s ivice u ponor je neverovatan i potenciran je dodacima kao što su odskočne daske, rampe i platforme za ubrzavanje po kojima se Sonik i njegovi drugari kreću poput loptice u fliper mašini. Svaki lik raspolaže karakterističnom paletom pokreta, pri čemu nijedan nema apsolutnu prednost, pa se pri izboru treba osloniti na sopstvene navike u igranju odnosno izabrati onog junaka s kojim se igrač najbolje snalazi. Kvalitet grafike je, uzimajući u obzir vreme kada je objavljena originalna igra, na zadovoljavajućem nivou. U odnosu na Dreamcast verziju, PC varijanta igre ima poboljšane teksture, veći broj poligona u likovima i mogućnost povećanja rezolucije sve do odličnih 1280 x 1024 piksela. Zvučna podloga je sjajna, naročito podrška za 3D okružujući zvuk koji je u skladu sa aktuelnim standardima i dodatno naglašava inače veoma dobro predstavljen 3D prostor. Muzička podloga je raznovrsna, kvalitetna i dinamična i savršeno se uklapa u atmosferu igre, ne remeteći pri tom koncentraciju igrača. U upravljačkom sistemu nema većih poteškoća, zahvaljujući malom broju komandi koje se na tastaturi mogu lako mapirati. Postoji i mogućnost usmeravanja glavnog junaka pomoću miša, mada ta opcija nije naročito praktična; na brzim deonicama čak ni uz pomoć tastature nije uvek lako biti precizan. Kamera, kao stalan problem 3D igara s izvođenjem u trećem licu, solidno je rešena, zahvaljujući opciji da se „veže” za leđa glavnog junaka, kada preglednost nije sjajna, ali je brzina veća. Druga mogućnost je da se kamera prepusti slobodnom pozicioniranju koje obezbeđuje punu preglednost, ali se odlikuje sporom promenom perspektive. Ukupna stabilnost igre je zadovoljavajuća i pored povremenih „izletanja” u Windows. Sonic Team je još jednom potvrdio da renome koji uživa u svetu proizvođača elektronskih igara nije slučajan.
Posle 10 godina od prvog Sonic naslova i nekoliko meseci od kako je Sega odustala od dalje proizvodnje Dreamcast sistema, i konzola uopšte, stigao nam je Sonic Adventure 2, nastavak originalne Sonic Adventure igre, izašle davne 1999. godine, u isto vreme kada je Dreamcast debitovao. Za razliku od klasičnih 2D Sonic naslova prvi Adventure je bio prava 3D avantura sa gomilom likova, nivoa i mini igara. Sonic Adventure 2 koristi isti recept, ali u daleko intenzivnijem izdanju. Ovoga puta igra je lišena svih elemenata koji nisu čista akcija. Izbačeni su Adventure Stages iz prvog dela, tako da nivoi idu jedan za drugim praćeni jedino skriptovanim animacijama koje služe za objašnjavanje priče koja je tu više reda radi. Priča je jednostavna i služi čisto da se opravdaju akcioni nivoi i malo podigne atmosfera sa spomenutim in-engine animacijama, naime doktor Ivo Robotnik saznaje da je njegov deda radio na tajnom projektu zvanom Shadow, koji on kasnije uspeva da realizuje u vidu crne zle verzije Sonika, lika po imenu Shadow The Hedgehog. Shadow krece u potragu za Chaos smaragdima (da, kao i uvek sve se vrti oko njih) i pravi haos za koji vojska kasnije optužuje Sonika, jer eto, liče… Tu počinje zaplet koji će se polu-predvidljivo odvijati do samog kraja.
Priču je moguće ispratiti na dva načina u zavisnosti od toga da li ćete izabrati Hero ili Dark stranu. Za razliku od originalnog Sonica Adventure naslova, gde je svaki lik imao svoj nezavisni scenario i nivoe, ovde su likovi podeljeni u dve spomenute grupe. Prvu (Hero) čine Sonic, Tales i Knuckles, a drugu – (Dark) Shadow, Dr.Robotnik i Rogue. Likovi će se smenjivati od nivoa do nivoa, što će zbog različitog stila svakog od njih, napraviti od izvođenja veoma interesantan miks. Na nivoima gde su Sonic i Shadow u glavnim ulogama, u klasičnom old-school stilu starih Sonic igara ćete jurcati ludačkim brzinama kroz napete nivoe nabijene akcijom i, za to vreme izludjujućim 3D efektima, sa maestralno regulisanom kamerom baš kao i u prethodnoj igri. Tales ovog puta neće trčati za Sonikom kao do sada vec će u svom avionu transormisanom u mech hodača krčiti sebi put kroz nivoe u stilu najintenzivnijih pučacina sa Gamma-102 robotom iz prvog dela. Njegov pandan je Dr.Robotnik koji će u svom robot hodaču prolaziti kroz slične nivoe. Knuckles je ostao Knuckles i opet traži po tri skrivena dela Master smaragda na svakom nivou, igra sa njim je nešto sporija i zahteva lagana istraživanja, osluškivanja radara i naravno kopanje. Sve to isto važi i za novog lika, Rogue – slepu mišicu, lovca na blago, koja je praktično ženska kopija Knuckles. U igri će svoje pojavljivanje imati i neki stariji likovi kao što su Amy ili Big, ali isključivo u animacijama ili kao NPC karakteri.
Pored standardnih nivoa za sve likove Sonic Adventure 2 je pun i mini igara, kao što je recimo Kart Racing koji deluje kao potpuno nezavisna igra, na neki način preteča Sonic & All-Stars Racing naslova. Od drugih sporednih stvari tu je ponovo Chao svet, složeniji nego ranije. Između nivoa, ukoliko ste uspeli da pronađete chao ključ, ulazite u Chao svet, gde kao i u prvom delu gajite male Chao ljubimce, hranite ih i trenirate preko VMU kartice i na kraju vodite na trke i druge aktivnosti. Osim opuštanja izmedju nivoa, Chao aspekt igre nemaju nikakvog direktnog uticaja na kampanju i predstavlja opcioni element, iako postoji i čitava “nauka” vezana za njih i njihovu evoluciju koja ipak prevazilazi granice ovog opisa. Grafika u Sonic Adventure 2 je te 2001. godine bila ispred svih do tada vidjenih 3D platformi sa konkurentskih mašina, a endžin nije na jeftin način pozajmljen iz prethodnog dela, već je rađen od početka. Uz dobru optimizaciju koju je SEGA maestalno odradila, igra izleda lepše i detaljnije od prethodnika, a brzina animacije je zakucana na 60 slika u sekundi! Sa tehničke strane definitivno crpi sve resurse Dreamcast konzole i predstavlja odjavu Sonic Tima sa ove legendarne mašine na najbolji mogući način. Već u decembru 2001. godine u Japanu za Nintendov GameCube izlazi malo doterana verzija pod imenom Sonic Adventure 2 Battle koji kasnije u 2002. godini stiže i u ostatak sveta. Battle je doneo drugačiji Chao garden, mogućnost povezivanja sa GBA i Sonic Advance igrama, kao i nesto proširen Battle multiplayer mod. Sonic Adventure 2 je izdat i za PS3 i Xbox360 konzole preko PSN, odnosno XBLA servisa tokom 2012. godine. U reizdanju iz 2012. godine dodata je i podrška za HD rezolucije i widescreen, a sadržaj koji je dodat u Battle verziji ponuđen je kao dodatni DLC paket. Krajem 2012. godine, Sonic Adventure 2 je preko Steam servisa napokon zvanično stigao i na PC.
Datum izlaska: 20. decembar 2001. Platforma: Game Boy Advance
Teško da bi iko pre 2001. godine mogao da poveruje da će se na Nintendo platformi pojaviti ekskluzivni nastavak glavne SEGA franšize – legendarni Sonic The Hedgehog. Vremena su se promenila, odustajanje firme SEGA od proizvodnje konzola i totalni prelazak na softver počeli su da daju prve rezultate. Poslednja džepna konzola na kojoj smo mogli da igramo Sonic igre, SEGA Game Gear, bila je popularna u devedesetim godinama, tek kasnije Sonic se ponovo vratio na ‘male ekrane’ u odličnoj Sonic Advance iteraciji za GameBoy Advance, Nintendovo džepno cudo sa početka dvehiljaditih.
Sonic Advance nije pravi nastavak 2D Sonic serijala, a nije ni obrada nekog starijeg izdanja sa Mega Drive ili Game Gear platformi, već potpuno originalna igra, napravljena po starom dobrom receptu Sonic Team programera, u koju su dodati i neki novi elementi iz poslednjih 3D Sonic igara sa Dreamcast konzole (Sonic Adventure i Sonic Adventure 2, u daljem tekstu SA i SA2). Prvo što će svaki stari Sonic igrač primetiti u Advance verziji je potpuno drugačiji izgled likova. Naime, korišćeni su novi sprajtovi inspirisani izgledom likova iz SA (svi izgledaju odraslije i imaju slične poteze kao u SA/SA2). Od likova tu su Sonic, Knuckles, Tails i Amy, koje možete izabrati na samom početku igre. Za razliku od SA, ovde svi likovi dele iste nivoe i isti cilj, tako da će od izbora zavisiti jedino način na koji ćete ih prelaziti, jer likovi poseduju različite sposobnosti, recimo, Sonic je i dalje najbrži, a pored svih klasičnih poteza iz 2D igara dodato mu je i proklizavanje iz SA2, kao i grind. Knuckles i dalje može da leti i da se penje uz vertikalne prepreke, a dodat mu je “shoryuken” iz SA2 za eliminisanje protivnika iz blizine. Tails, kao i ranije ima mogućnost letenja sa svoja dva repa, ali i da udara njima kao u SA. Sa Amy je igra definitivno najteža, jer sve što može da radi je da udara protivnike svojim ogromnim čekićem; ona je jedini lik koji nema čak ni spin-dash potez. Naravno “skriveni lik” je Super Sonic koga dobijate tek kada pređete igru sa svim likovima i pokupite sve chaos smaragde, a sa kojim jedino mozete videti pravi kraj igre.
Sonic Advance ima 6 regularnih nivoa i svaki je podeljen na dve zone. Većina je inspirisana klasičnim nivoima iz 2D serije, pa se tako prvi nivo zove Neo Green Hill Zone, a tu je naravno i standardni “Las Vegas” nivo, jedini snežnog tipa, nalik na Ice Cap iz Sonic 3 nastavka, kao i nivo u antičkom stilu, viđenom u skoro svim 2D Sonic igrama. Naravno svi Sonic Advance nivoi su potpuno originalni i samo sadrže elemente koji podsećaju na stare igre, tako da će iskusni Sonic igrači tačno znati šta u kom trenutku treba da urade skoro intuitivno. Boss neprijatelji su potpuno originalni, ali sumnjam da će bilo kome ko je prešao neki klasični 2D Sonic nastavak predstavljati problem, pošto su kao i cela igra znatno lakši. Specialni nivoi, na kojima je cilj skupiti chaos smaragde su ponovo u kvazi 3D okruženju, i za razliku od ostatka igre ekstremno su teški i potrebno je dosta koncentracije za prelazak, tj. sakupljanje svih chaos smaragda. Grafika je odlična za GameBoy Advance, sve je šarenije od starih 2D Sonic igara sa MegaDrive platforme, a brzina – ono što je najbitnije za Sonic igre, je na prihvatljivom nivou. Igra možda nije suludo brza kao neki nivoi u Sonic 2 naslovu, ali za džepnu konzolu, u to vreme je bilo i više nego dobro. Zvučni efekti su autentični, preuzeti iz starijih Sonic igara, dok je muzika miks originalnih i starih tema. Igra čak sadrži i par autentičnih tema iz Sonic i Sonic 2 igara, koje mozete čuti na samom kraju igre, gde atmosfera ima poseban retro “feeling” (pretposlednja dva boss neprijatelja su preuzeta iz prve dve Sonic igre). Pored glavne igre “po priči”, tu su i time attack, zatim versus mod (“multiplayer” za koji će vam trebati još jedna GBA konzola i još jedna kopija igre), ali i mini igra – Mini Chao Garden u kojoj ćete kao u SA/SA2 gajiti male virtuelne ljubimce po imenu Chao. U Mini Chao Garden igri je najveća međuveza GameBoy Advance platforme sa Sonic Advance naslovom, kao i GameCube sa SA2 Battle, ali to je sasvim druga tema. Sve ukupno, Sonic Advance je trenutno najbolja i najbrža avantura/platforma za GBA, obavezna igra za sve nove igrače, kao i za stare Sonic nostalgičare kojima sigurno neće zameniti klasične Sonic naslove, ali će ih bar dobro podsetiti na njih i dokazati im da Sonic Team i posle deset godina i prelaska na 3D nije zaboravio svoje slavne korene, pritom i dalje u stanju da napravi odličnu 2D Sonic igru.
Datum izlaska: 29. decembar 1999. Platforma: Dreamcast
Shenmue – igra od koje je Sega očekivala… izuzetno velike stvari, najprostije rečeno. Izašla oko godinu dana posle početka prodaje Dreamcast konzole (na japanskom tržištu), zamišljena kao “system seller”, trebalo je da podigne novu konzolu na zapanjujuće visine kako bi i sama bila profitabilna. Suma koja je uložena u razvoj i marketing igre je nezapamćena za to vreme – oko 47 miliona američkih dolara. Naoružan pre svega originalnošću i kvalitetom, Shenmue je bio predoređen da postane jedna od glavnih uzdanica na duže staze. Nakon nepunih petnaest godina, nema ni trunke sumnje da je igra ostavila neverovatan trag u industriji. Za podosta danas normalnih pojava (“ono što sada svi rade”, kako bi rekao Yu Suzuki, kreator naslova), Shenmue je bio pionir. Problem leži u činjenici što je, sa stanovišta isplativosti, igra bila komercijalni neuspeh. Ni približno se nije dovoljno prodala da bi makar vratila uloženo. Sam Dreamcast, nažalost praćen i brojnim drugim neuspesima, nije slavno okončao svoje postojanje što je rezultiralo povlačenjem Sege iz biznisa kućnih konzola. Shenmue je za života Dreamcasta dobio i utehu i razočarenje – druga igra u serijalu je izašla i nastavila sagu ali od trećeg dela, najverovatnije i poslednjeg (a možda i ne), do dan danas nema ništa. Da, još postoje fanovi koji to ne mogu da prežale (uključujući i autora ovog teksta). Novije generacije se s pravom mogu pitati “a zašto zaboga, šta je to Shenmue”. Ako vas zanima odgovor, krećemo polako da bismo ga donekle pružili govoreći o Shenmue, igri o kojoj je rečeno gotovo sve moguće za deceniju i po.
Yu Suzuki, poznato ime još od osamdesetih godina prošlog veka zahvaljujući arkadnim hitovima poput Hang On, Space Harrier, After Burner, Virtua Fighter i drugih, odlučio je da stvori igru koja neće biti rigorozno vremenski ograničena uslovima arkade. 1995. godine napravio je prototip pod nazivom “The Old Man and the Peach Tree” koji će postati osnova za Shenmue. Kratka priča se svodi na to kako glavni lik traži i pronalazi majstora borilačkih veština (matorog) usput bivajući zadivljen njegovim umećem. Koliko god da ovakav prototip izgledao trivijalan, ipak je poslužio kao temelj. Zapravo još ranije (1993), Suzuki je putovao po Kini s ciljem prikupljanja informacija o raznim borbenim tehnikama za Virtua Fighter. Na kraju je on sam postao toliko opčinjen gotovo svim što je tamo video i iskusio, da je to imalo ogromnog uticaja na Shenmue. Pravi rad na igri krenuo je 1996. godine kada se zvala “Virtua Fighter RPG: Akira’s Story” i to na Sega Saturn konzoli. Naslov prilično bukvalno kazuje osnovu – RPG u Virtua Fighter endžinu sa Akirom kao glavnim protagonistom. Okupio je Suzuki i pomoć u vidu filmskih reditelja i scenarista koji će osnovu priče proširiti do krajnjeg plana od jedanaest poglavlja gde je svako poglavlje trebalo da bude po jedna igra (pun naziv prvog ostvarenja je Shenmue ~Chapter 1: Yokosuka~). Složićete se, bio je to (pre)ambiciozan plan.
Promena platforme desila se 1997. godine (iako u tom trenutku Dreamcast nije imao finalizirane specifikacije a ni ime konzole još nije bilo poznato, Suzuki je posedovao okvirnu ideju na šta će krajnji hardver ličiti). Sledeće godine se ista stvar desila naslovu igre tako da je VF RPG: Akira’s Story odbačen da bi se promovisao novi IP kao bolji marketinški potez. Gotovo na samom kraju 1999. godine igra izlazi u Japanu (29. decembar) dok su evropsko i američko tržište lokalizovanu verziju dobili u novembru 2000. Jednog običnog zimskog dana mladi Ryo Hazuki je najblaže rečeno iznenađen prizorom koji zatiče po povratku kući. Dešavanja u narednih nekoliko minuta svakako neće moći da zaboravi jer mu pred njegovim očima misteriozna osoba (Lan Di) bukvalno ubija oca zbog nekakvog ogledala, a i da bi osvetio čoveka po imenu Sunming Zhao kome je navodno život okončao upravo Iwao Hazuki. Po obavljenom “poslu”, Lan Di i njegova sumnjiva pratnja odlaze, a Ryo ima još koji trenutak da provede uz oca pre nego što Iwao ispusti dušu. Motiv osvete tako samo menja “vlasnike” – sa Lan Dija prelazi na mlađeg Hazukija tim pre što Ryo ne može da poveruje da mu je otac ubica. A usput valja i otkriti zašto je to ogledalo toliko važno i ko zna šta sve još. Shenmue kreće.
Jedna od prvih stvari koja se da primetiti je posebna atmosfera kojom gradić odiše. Kako dani budu prolazili, sve je lakše stapati se u ovaj svet i uživati u provedenim trenucima u jednom laganom, mirnom tempu bez potrebe za žurbom. Od vas se ne očekuje da uvek jurcate i gurate priču dalje. Uvek možete predahnuti, popričati sa NPC-jevima o beznačajnim stvarima, da saznate sitnice iz njihovih života, primetite da i oni napreduju u ostvarivanju svojih želja i da bez obzira kako mnogi nemaju nekog posebnog uticaja na radnju, njihovo postojanje je ipak nešto više od prostog popunjavanja sveta igre. Svi NPC karakteri imaju zavidan broj snimljenih dijaloga sa našim glavnim junakom kroz čitav tok igre. Postajaće navika da otpočnete kratke razgovore u iščekivanju nekih zanimljivih trenutaka kojih će svakako biti (tada posebno dostignuće “fully voiced NPCs” – svi, ali svi dijalozi su u potpunosti snimljeni za sve likove). A kada treba pokrenuti radnju, oni su opet tu da vas upute ili do prave osobe ili do pravog mesta i tako igraju ulogu sveprisutne potencijalne pomoći. Valja pomenuti hiperaktivnog imigranta Toma i njegov hot dog biznis, zatim jednog ne baš sjajnog siledžiju (Goro) kome će Ryo postati idol pošto ga dotični prebije… Ne sme se zaboraviti i važna devojka (bar do kraja igre) koju obično vidite ispred jedne od cvećara u Dobuiti (Nozomi). Fuku-san (od milja), osoba koja već deset godina uči Hazuki borbeni stil i obitava u istoj kući, on je vaša živa trening vreća (koja za divno čudo ponekad može i da uzvrati!!), budite dobri i prebijte ga jednom dnevno.
Datum izlaska: 6. septembar 2001. Platforma: Dreamcast
Posle finansijski lošeg izleta kvalitetne i inovativne prve igre, nastavak je uspeo da ugleda svetlost dana dve godine kasnije (2001) – u septembru za Japan, u novembru za Evropu i to Dreamcast izdanje a za Ameriku je izašla samo Xbox verzija u dogovoru sa Microsoftom, oktobra 2002. godine. Igra se sastoji od Hong Kong, Kowloon i Guilin poglavlja Shenmue sage dok je deo samog putovanja brodom iz Yokosuke pokriven kao strip od svega četiri strane koji se može otključati u Xbox verziji. Dovoljan je da bolje objasni zašto je izvesna mlada majka zahvalna našem protagonisti i tako efektivno ispunjava sitnu prazninu u priči između kraja prve i početka druge igre. Postoje još tri stripa slične dužine gde se otkrivaju sitni detalji o nekoliko važnijih likova koji se ne mogu saznati u igri pa i trunku više od toga u vidu cameo pojavljivanja likova Ziming Hong i Niao Sun koji bi imali pravi debi verovatno u Shenmue 3 (da je sreće).
Radnja se direktno nastavlja na prethodnika – Ryo Hazuki vođen motivom osvete napušta domovinu u potrazi za Lan Dijem, očevim ubicom i pripadnikom po svemu sudeći jedne vrlo moćne kineske mafijaške organizacije. Tu je i misteriozno ‘feniks’ ogledalo (u posedu našeg junaka) kao i njegov parnjak – ‘zmajevo’ ogledalo koje je Lan Di uzeo prilikom “posete” Hazuki domaćinstvu. Ogroman deo igre je posvećen lociranju osobe po imenu Yuanda Zhu koja je znala da Lan Di dolazi pa je poslala pismo upozorenja u Japan a ono je nažalost stiglo sa zakašnjenjem. I da pošta nije zakazala, pitanje je da li bi nešto bilo drugačije jer je Iwao Hazuki osećao da se gadne stvari spremaju. U svakom slučaju, pismo je veliki nagoveštaj da Zhu zna čemu služe ogledala a naravno i da ima ideju o Lan Dijevoj motivaciji. Problem je u tome što se čovek izgleda veoma uspešno skriva od mafije jer mu se još živi a Ryo ne može dobiti te ključne informacije i tako bar malo rasvetli očevo ubistvo sve dok ne pronađe Zhua pod pretpostavkom da je on još uvek živ. Situacija je takva da izvesni honkonški master Lishao Tao možda zna gde je Zhu pobegao a budući da je Lan Di takođe otišao u Hong Kong, jasno je gde Ryo započinje Shenmue II avanturu.
Dok je okruženje prve igre bila mala i prijatna Yokosuka, već od prvih minuta nastavka postaje jasno da je atmosfera suštinski drugačija. Šta ste vi ako ne još jedan turista koji će se motati po prometnim ulicama kao i po mračnim budžacima ovog krajnje zanimljivog, živahnog i raznobojnog grada tj. nekih desetak oblasti kojima ćete imati pristup. Kowloon, tehnički gledano u sastavu Hong Konga, biće još jedna važna destinacija koja je reklo bi se sumornija što opet ne čudi. U pitanju je deo Kowloon Walled City – danas više ne postoji ali je decenijama bio odlično leglo za raznovrsne kriminalne radnje potpomognuto bezakonjem i prenaseljenošću. Shenmue II se završava na jednom sasvim drugačijem mestu – Guilin gde ste još malo samo vi i priroda. Razume se da su sve su ove oblasti zajedno ubedljivo veće od kombinovane mape prve igre pa prostora i raznovrsnosti neće nedostajati. Značajan detalj je proceduralno stvaranje okoline, ponajviše korišćeno za brojne sobe unutar Kowloon zgrada kao i delove Guilin prirode. U cilju veće kompresije podataka, AI koristeći samo osnovne elemente (drveće za prirodu, komade nameštaja za sobe itd.) konstruiše okolinu kada je to potrebno (recimo pred sam ulazak u sobu).
Tema: 
