U današnjem opisu predstavljamo vam igru koju apsolutno nezasluženo skoro sigurno nećete naći ni na jednoj listi all-time najboljih scrolling fightera. Razlog za to možda je moguće pronaći u činjenici da se pojavila u nezgodno vreme (1992-93), kada su se na tržistu borilačkih igara pojavili takvi kolosi kakvi su Punisher, Cadillacs & Dinosaurs i Warriors of Fate, što nikako ne znači da igra svojim kvalitetom to ne zaslužuje.
Vec hiljadu puta ispričana priča čini uvod, zla banda kidnapuje prelepu devojku, a njena tri prijatelja kreću u misiju oslobađanja. Vodite jednog od tri ponuđena lika (Wade, Boris i Kyle), sva trojica sa veoma različitim stilovima borbe i sposobnostima. Iako su likovi naizgled stereotipni (po izgledu bi se reklo kopija Final Fight) tu leži prva sjajna stvar ove igre: gomila mogućih poteza. Svaki lik u svom arsenalu ima toliko različitih poteza, da može da se meri i sa likovima iz ranijih VS borilačkih igara (pade mi na pamet prvi Street Fighter i Power Instinct), a u zavisnosti od okruženja tj. scene, taj broj se dodatno povećava (npr. Wade ima sposobnost da naskoči na zid i “odradi” flying kick u maniru Mustaphe iz C&D). Takođe, dok Boris sa lakoćom podiže, lomi i baca sve protivnike, Wade, a pogotovo Kyle moraju opasno da se potrude (manijakalno pritiskanje tastera A) ili će ih dotični “debeljuca” poklopiti. Ovo daje jedinu nelinearnu karakteristiku igri, jer taktika za pobedu nad boss protivnicima se, u odnosu na to koga izaberete, znatno razlikuje. Svi potezi su manje više laki za savladati obzirom na to da igra koristi standardne kontrole (Joystick i dva tastera).
Protivnika ima mnogo, lepo su dizajnirani i raznoliki. Prva stvar koja mi pada na pamet, je da su u odnosu na neke druge igre ovog tipa, natprosečno inteligentni. Naime, skoro svaki zloća ume da blokira, razbije deo pozadine koja mu se nađe na putu (tipa bure, kantu i sl.) i ne čeka u “redu za pesnicu” već ume i da vam dođe iza leđa ili jednostavno izbegne udarac. Da ne pominjem da neki od njih svojim arsenalom poteza prevazilaze glavne likove nekih drugih igara. Boss protivnici su posebna priča, ogromni, lepo dizajnirani sprajtovi, uredno balansirani po jačini i svaki ima svoju muzičku temu i glas sa po dve-tri rečenice koje koristi.
Grafika je dobra, ali ne i spektakularna. Sprajtovi su lepi i veliki, animacija solidna, ali pozadine nisu baš reprezentativne (pogotovo ako ste vec igrali Punisher). Zvuk i muzika su već kategorije koje zaslužuju sve pohvale. Soundtrack je stvarno odličan, kompletne pesme dobrog kvaliteta, na momente malo van mesta (Soundtrack na trenutke zvuči kao iz igre OutRun). Zvučni efekti su stvarno dobri, semplovi glasa kod boss protivnika i zanimljivi efekti udaraca (efekat lomljenja kičme kada tresnete protivnika preko kolena sa Borisom je bolestan) dosta podižu atmosferu.
Što se gameplaya tiče, igra je stvarno nadprosečna, pogotovo u modu za dva igrača. A što se tiče nelinearnosti, jedini razlog da igru odigrate ponovo nakon što je pređete (osim ako u procesu ne postanete fan, pa je odigrate čisto igre radi), jeste da probate da je pređete sa nekim drugim likom. Nažalost na tom polju igra ne prelazi prosek.
Da zaključim, Violent Storm je zaista odlična igra koju obavezno treba probati, ako ne na automatima onda preko emulatora (MAME32, ali nisu baš potrefili boje 100%) jer ova igra to zaista zaslužuje. Dovoljno laka da zabavi početnike, dovoljno izazovna da ponudi nešto novo iskusnim retro igračima.
Krajem osamdesetih godina u bioskopima se pojavio film pod nazivom Willow koji je postigao solidan komercijalni uspeh. U pitanju je bila klasična fantazijska saga o čudovištima, herojima i patuljcima, a glavna uloga je bila poverena Valu Kilmeru (Betmen Forever). Baš kao što je i slučaj u filmu, i ovde je priča fokusirana na avanturu patuljka Willowa i ratnika Madmartigena i spašavanje deteta koje je predodređeno da postane kraljica umesto zle veštice Bavmorde.
Može se odmah reći da je Willow jedna od retkih uspešnih konverzija igara sa filmskog platna, iako je u osnovi manje-više standardna jump/run avantura, Willow ima i dosta specifičnosti. Naravno, eliminacija protivnika vrši se isključivo uz pomoć magija/hladnog oružja, zavisno od lika kojeg vodite, tako da nema standardnih fora sa skakanjem na glavu. Prilično zapanjujuće za jednu igru sa automata jeste postojanje određenog broja RPG elemenata, pre svega mogućnosti za nadogradnju lika. Ubijanjem protivnika Willow i Madmartigen dobijaju zlatnike koje kasnije mogu da upotrebe u prodavnicama kojih ima na svakom nivou. Najbitnije su svakako nadogradnje oružja (koje su dosta skupe) ali treba povremeno i proširivati energetsku skalu, jer je na početku izuzetno skromna (mada to varira od vrednosti u dip switch meniju). Kao što smo istakli, dosta elemenata iz filma našlo se i u igri, a svakako najupečatljiviji su spuštanje niz planinu na štitu, borba sa dvoglavim crvima i završni nivo na kome treba pronaći pravi put do cilja. Capcom je uradio dobar posao i na polju težine – može se reći da ne postoji pretežak protivnik na kojeg treba ispucati gomilu života (osim na Bavmordu na samom kraju igre). Willow je rađen na slavnom CPS-1 automatu što je garantovalo odlične zvučne ali i grafičke kvalitete. Animacija je jako dobra, a nivoi sjajno dizajnirani, tako da se zaista drastično razlikuju, što je veliki plus.
Muzički i zvučni kvaliteti su sasvim OK, čak bi se mogli i pohvaliti. Willow je jedna od retkih konverzacija koja je potpuno uspela. Slobodno se može reći – u pitanju je jedan od klasika.
Od pojave NeoGeo sistema na njemu su dominirale tabačine 1 na 1 a igara drugih žanrova bilo je prilično malo, pa svaki naslov koji nije borilačka igra zavredjuje posebnu pažnju. Shock Troopers 2nd Squad je nastavak popularnog Shock Troopersa, igre koja je doživela veliku popularnost na arkadama a i ovaj put nastavićete sa besomučnim ubijanjem uz još bolji zvuk i grafiku. Četiri komandosa koji su vam ponuđeni imaju zadatak da unište korporaciju D.I.O. ili D.I.C. (greshkom se pominju oba imena) koja preti liderima sveta aktiviranjem jedne ogromne nuklearne rakete ako se ne ispune njihovi zahtevi i dodeli im se apsolutna vlast. Svaki od ponudjenih likova razlikuje se po brzini, otpornosti i jačini naoružanja, tako da treba voditi računa o izboru. Grafika čini ovu igru jednom od najlepših za NeoGeo. Bogate pozadine, eksplozije, mnoštvo boja i vrlo lep crtež uz glatku animaciju čine tehničku stranu igre perfektnom. Jedino se može zameriti što igra usled obilja detalja ume da spori, naročito ako igrate udvoje. Muzika je zaista sjajna. Ima tu svega: metala, popa, fanka i tehno-rave numera koje jako lepo zvuče i dobro se uklapaju u akciju na ekranu. Zvuk nažalost, nije istog kvaliteta. Doduše, mora se pohvaliti da likovi izgovore po koju rečenicu i da eksplozije dobro zvuče, ali kada upucate protivnika on će ispuštati, pa recimo vrlo čudne krike a i te rečenice na engleskom izgovarali su japanci (engleski sa klasichnim japanskim akcentom) pa deluju pomalo smešno. Kontrolama se nema šta zameriti, koristi se svega 3 tastera za pucanje, skok (koji zamenjuje izbegavanje iz prvenca) i bacanje bombi.
Ono što je najveća novina jeste mogućnost ulaska u razna oklopna vozila koja znatno olakšavaju igranje. Pored klasične eliminacije protivnika, svaki od likova poseduje i sekundarno oružje za blisku borbu, baš kao i u prethodnom delu. Ovde je upotreba takvog oružja jako bitna, jer je to jedini način da zaradite energiju odnosno ”power up” koji omogućava jačanje razorne moći primarnog oružja. Igra je prosečne dužine, ima ukupno 6 nivoa, koji su solidne veličine, pa za završetak cele igre treba oko 30 minuta, što ne bi bilo malo da postoji nelinearnost kao u prethodnom delu. Težina je odlično izbalansirana osim kada se govori o borbi sa poslednjim protivnikom, gde igranje postaje jako naporno. U odnosu na prvi deo jedino primetno poboljšanje je znatno bolja grafika dok su ostale promene sve do jedne negativne.
Igra više nije ni izbliza onoliko nelinearna koliko je prvi deo bio, smanjen je broj ponudjenih likova a izbačena mogucnost timskog igranja, broj nivoa je takodje manji, a bogami nema ni ”cool” manga animacija izmedju nivoa, što znači da je i atmosfera dosta lošija. Ipak, to ne znači da je ST2 loša ili prosečna igra: reč je o sjajnom naslovu kojem sticajem okolnosti fali malo duha prvog dela da bi se mogao nazvati apsolutnim hitom.
Datum izlaska: 10. decembar 1992. Platforma: Arcade
NeoGeo je svetu predstavljen još davne 1990. godine a prva igra uradjena za njega bio je Fatal Fury. Igra je bila prilično loša, a konverzije za konzole nisu ništa popravile, pa su igrači nastavak dočekali sa velikom skepsom. Za to ipak nije bilo razloga. Fatal Fury 2 je na svu sreću mnogo bolja igra nego prethodnik, mada i dalje ne spada u uži vrh NeoGeo tabačina. FF2 je ustvari klasična borilačka igra u maniru Street Fightera, sem što omogucava borbu u dve ”ravni” čime je donekle osveženo izvodjenje. S obzirom da je igra nastala na relativnom početku NeoGeo ere, znatno slabije koristi grafičke mogućnosti sistema ali i pored toga izgleda jako dobro, što se posebno odnosi na pozadine (pogledajte samo scenu na vozu ili splavu). Postoji i neka vrsta interakcije sa okolinom pa je tako na pojedinim scenama završih nivoa moguće baciti protivnika na struju, zupčanike ili stampedo bikova. Ostalo je manje-više poznato: ako igrate sami treba da pobedite prvo svih osam osnovnih likova uključujuci i klona vašeg borca a zatim i josh četiri završna protivnika.
Borbe se odvijaju u dve dobijene runde s tim što je moguć Double K.O. (još jedna mala originalnost Fatal Furyja) odnosno obostrani nokaut. Posle svake dobijene runde dobijate poene za preostalu količinu energije i vremena (runda po defaultu traje 90 sekundi) a ako igrate udvoje računaće se uzastopne pobede kao u npr. Mortal Kombatu 2. Za razliku od kasnijih nastavaka, borbe u Fatal Furyju 2 deluju usporeno a magije su malobrojnije i teško se izvode, ali ne zato što su komplikovane, već zbog slabijeg odziva na komande. Protivnici u su prilično teški tako da je već na početku problem zabeležiti pobedu, što neće baš oduševiti igrače željne instant zabave. Kompjuterski kontrolisani borci obilato koriste svoje magije i veoma vešto izbegavaju vaše tako da je možda najbolje odmah smanjiti težinu za 2 ili cela 3 nivoa. U igri postoji ukupno 4 udarca – 2 rukom i 2 nogom dok se promena linije vrši kombinacijom više tastera. Uostalom, sve komande ćete upoznati kroz tutorial koji je uobičajen za svaki NeoGeo naslov.
Zvučni efekti koji prate igru su sasvim adekvatni a i borci prilikom izvodjenja magija znaju da prozbore. Muzika je iznenadjujuće dobra sa par zaista lepih tema što je svakako za pohvalu, čak se može reći da je ovo igra sa jednim od najlepših soundtrackova na celom sistemu, a mnoge od tema su kasnije remiksovane u serijalu King of Fighters i kasnijim nastavcima Fatal Fury-ja. Iako nema puno toga novog da ponudi, Fatal Fury 2 je u trenutku pojavljivanja predstavljao dostojnog rivala proslavljenom Street Fighteru II, čak je u odnosu na njega imao i neke prednosti. Ipak, FF2 je ispao mnogo bolji za vlasnike drugih šesnaestobitnih konzola na kojima se pojavila (SNES i Mega Drive 2) jer je zbog malog broja boraca i sporog izvodjenja mogla savršeno da se konvertuje i smesti na kertriž. Stoga, smatramo da je mnogo bolje da pogledate odličnu verziju za Super Nintendo, ne samo zbog postojanja dodatnih modova, već i zbog toga što džojped sa 6 tastera (pored select i start) omogućava da se osnovni udarci sasvim komotno razmeste.
Može se slobodno reći da je svojom pojavom 1992. Fatal Fury 2 definitivno potvrdio da ovaj borilački serijal ima potencijal jer je ostvario sasvim solidan uspeh u vreme kada su tržištem suvereno vladali Street Fighter II World Warrior i prvi Mortal Kombat, pa stoga nije bilo toliko čudno što je već sledeće godine izbačena takođe veoma popularna special verzija (prošireno izdanje drugog dela), kasnije više nego uspešno portovana na tada popularne konzole kao što je SNES, Sega Mega CD ili čak NEC-ov PC Engine Super CD. Međutim, na pravi nastavak se čekalo mnogo duže, tako da je on predstavljen tek 1995. prvo u verziji za MVS (Multiple Video System, coin-up verzija NeoGeo-a), a kasnije i za AES (Advanced Entertainment System, konzolni NeoGeo) i NeoGeo CD kome ćemo posvetiti najviše pažnje. No s obzirom na zaista minorne razlike između sve 3 varijante koje će biti pomenute u daljem tekstu, ovo je zapravo zajednički opis.
Mesto događanja je još jednom Southtown u koga dolaze Terry Bogard, Andy Bogard, Joe Higashi i Mai Shiranui kako bi prisustvovali otvaranju Pao Pao Cafe-a. Međutim, taj događaj pada u drugi plan kada ova četvorka shvati da je stanje u gradu gore nego za vreme vladavine Geesa Howarda koga je Terry porazio pre nekoliko godina, ali i da se nalaze usred očajničke trke za skrolovima koji njihovom vlasniku donose ogromnu moć (za više detalja pogledajte poseban tekst – kompletna priča). Sa današnjeg stanovišta može se reći da je Fatal Fury 3 prva igra iz nove faze razvoja serijala (koji je kasnije nastavljen kao Real Bout Fatal Fury) i da je po mnogo čemu kontroverzna, isključivo zbog izvođenja koje sadrži neke veoma neuobičajene elemente koji su uzrokovali priličnu podelu i među igračima i kritičarima koji su je klasifikovali i kao najslabiju igru u seriji, ali i kao jednu od boljih sa par zaista genijalnih elemenata.
Da počnemo zato odmah sa gameplayom koji je pretrpeo podosta izmena u odnosu na Fatal Fury Special. Borba se ovaj put odvija u čak 3 ravni, mada se razmena udaraca može izvoditi samo u jednoj od njih. Druge dve (jedna bliža i jedna dalja ekranu) služe za otklon u stranu i izvođenje posebnog udarca kojim se ujedno i vraćate u osnovnu borbenu liniju. Ovde se već javlja prvi problem jer promena ravni zahteva pritiskanje 2 tastera što ne pali baš svaki put i uz to bespotrebno komplikuje i usporava borbu. Sa današnjeg stanovišta znamo da je SNK ovaj eksperiment prihvatio kao neuspešan jer je primenjen samo još jednom, u sledećem nastavku pod imenom Real Bout Fatal Fury. Kontrolni sistem je osim ove promene ostao praktično neizmenjen osim što se primećuje da je izvođenje specijalnih udaraca daleko lakše, mada posao definitivno nije odrađen do kraja. Veliki plus je svakako brže izvođenje (mada su skokovi i dalje prilično spori) kao i uvođenje pravog combo sistema što povećava atraktivnost borbe.
Odmah nakon objavljivanja pomalo kontroverznog Fatal Furyja 3, SNK je odlučio da budući nastavci u ovom uspešnom serijalu dobiju u svom nazivu prefiks Real Bout. Prvi od njih se na opšto iznenađenje pojavio samo devet meseci nakon FF3, što je logično dovelo u pitanje njegov kvalitet. Na svu sreću, Real Bout Fatal Fury je mogao da se kvalifikuje kao nova igra, mada je pitanju ipak bio klasičan nastavak koji je mnogo toga pozajmio od svog prethodnika, pre svega kada je reč o grafičkom izgledu i samom izvođenju koje nije pretrpelo veće korekcije. Stoga, mnogi igrači su dovodili u pitanje opravdanost novog imena i osećali se pomalo prevarenim. Očigledno uvažavajući takva mišljenja, SNK je proveo daleko više vremena razvijajući novi Real Bout koji je ironično, dobio samo oznaku special, iako nema maltene nikakve veze sa prethodnicima i predstavlja novo poglavlje u istoriji serijala.
Postava boraca je osvežena i proširena, tako da su sada na spisku rekordna 24 lika koja su obeležila serijal u prošlosti a među njima je čak i Geese Howard do koga je nešto teže doći. Samo izvođenje se ovaj put značajno promenilo, i jasno odvaja Special od ranijih nastavaka. Sve zamerke koje su igrači izneli na račun prethodnog izdanja su uklonjene – DM i SDM udarci su malo ublaženi tako da ne uzimaju ogroman deo energije a mogućnost izbacivanja protivnika iz borilišta je potpuno isključena, jer se većini taj element nije svideo. Ipak, interakcija sa pozadinskim objektima nije potpuno izbačena, pa se sada mogu uništiti barijere koje ograničavaju improvizovane arene a protivnik tim činom dovesti u stanje ošamućenosti. Izvođenje specijalnih udaraca je nešto lakše nego ranije jer igra bolje prepoznaje zadate komande, a veći problem predstavljaju samo DM i SDM udarci kod nekoliko boraca.
Vredi posebno istaći AI rutinu, koja je iznenađujuće dobra. Na default težini, protiv svakog kompjuterski kontrolisanog borca imaćete šansu za pobedu, a čak se ni završni protivnici nisu preteški jer niti su nekoliko puta jači od vas, niti poseduju specijalne napade koje konstantno (zlo)upotrebljavaju. Ono što se veoma lako primeti je da igra ima potpuno novi “look”. Grafički stil je izmenjen, i deluje bolje nego ikada. Crtež je sada više nego ikad nalik na kvalitetan anime film, svi objekti su veoma krupni i odlično animirani a većina likova stasom deluje kao da je učestvovala na svetskom prvenstvu u bodibildingu, što će se nekima svideti, a nekima ne. Kvalitet pozadinskih elemenata ipak nije toliko impresivan kao u fenomenalnom Fatal Furyju 3, najviše zbog toga što neka borilišta deluju pomalo prazno, ali generalni utisak je ipak veoma pozitivan. Ipak, nema sumnje da je Real Bout Special jedna od najlepših igara objavljenih za NeoGeo/NeoGeo CD.
Datum izlaska: 26. novembar 1999. Platforma: Arcade
U svojoj dugoj istoriji SNK je stvorio veliki broj hit igara. Počevši od interesantnog Ikari Warriorsa koji je prva igra ove igračke kompanije rađena za neku konzolu, tokom godina su stizali i drugi nezaboravni naslovi, uglavnom rađeni za Neo Geo i kasnije portovani za obične smrtnike sa drugim konzolama koji nisu imali nekoliko stotina dolara za nabavku ove konzole. Nazhalost 2001. godine SNK je propao kao samostalna kompanija, a poslednja igra njegovog američkog odeljenja koju opisujemo je pravo umetničko delo. Garou: Mark Of The Wolves je najlakše opisati kao nezvanični nastavak Fatal Fury serijala, jer za to postoji podosta razloga. U igru će vas uvesti jedan od 2 (!) fenomenalno urađena introa (praksa poznata još samo iz Last Blade serijala), u kojima ćete videti samo dve poznate face – Geesa Howarda i Terryja Bogarda od kojih se samo ovaj drugi nalazi u igri, kao jedini stari lik, ujedno i zaštitni znak Fatal Fury serijala. Međutim, čak je i on doživeo promene pa nema više prepoznatljive crvene jakne i kape, a i jedan njegov potez je eliminisan (Rising Tackle). Ostalih 13 likova koje možete odabrati su većinom povezani sa nekim od likova iz Fatal Furyja, ali izgleda da je Rock Howardu (Geesov sin, Terryjev učenik) posvećena najveća pažnja. Sve to ne deluje toliko čudno kada znate da se borilački turnir odigrava u 2008. godini! (u vreme izlaska igre 9 godina u budućnosti)
Veliki adut ove igre je grafika koja je odrađena perfektno, počevši tu od fenomenalno nacrtanih i sjajno animiranih likova koji nemaju konkurenciju na platformi, do odlično urađene aktivne pozadine i prelepih specijalnih efekata. Okolina je zaista impresivno urađena, a naročito se ističu vodopad, centar grada i scena na vozu, koja će vas podsetiti na Fatal Fury 2. Sve ovo nas dovodi do zaključka da je ovo igra sa najboljom grafikom za Neo Geo. Pored već pomenutih introa, svaki uvod u meč je urađen u obliku mini animacije, na sličan način kao kod Last Bladea i njegovog nastavka. Lepo je što ne postoji nebulozna borba sa sopstvenim klonom, a za polufinalni i finalni meč urađeni su posebni filmići koji će razjasniti ulogu vašeg pulena na turniru.
Zvuk je za svaku pohvalu, bogat je semplovima, mada se primecuje nedostatak pozadinskih efekata, što smatramo minornom manom. Muzika je sjajna a pravi kuriozitet je tema na Rock Howardovom nivou jer je jedan njen deo IDENTIČAN velikom hitu Roberta Milesa – Children! Kontrole su nešto najbolje ikada viđeno za Neo Geo jer je izvođenje bilo kog specijalnog poteza lakše nego u bilo kojoj drugoj igri koju je SNK objavio! Ovo je od posebnog značaja za početnike koji imaju loša iskustva sa King of Fightersom ili recimo Art of Fightingom. Desperation i Super Desperation udarci se obično izvode veoma lako, pa će možda samo igračima koji vode Terryija u drugim igrama stvoriti male probleme. Još jedna novina na polju gameplaya je uvođenje TOP skale koja kada je aktivirana, omogućava izvođenje specijalnog udarca (C+D) i još nekoliko dodatnih pogodnosti. Tu je i Just Defend sistem (blokiranje udarca u poslednjem momentu) – koji će vam čak i blago dopuniti energetsku skalu. Konzolnoj varijanti igre je posvećena pažnja kao nikada do sad, tako da su u njoj prisutni razni modovi igre a jedna od opcija je i practice koja je idealna za uvežbavanje tehnika borbe.
Težina takođe zaslužuje pohvale jer protivnici nisu sumanuto teški tako da je i igranje na default težini prijatno iskustvo. Iznenadjujuce za SNK, poslednji protivnik takodje nije još jedna inkarnacija nedodirljivog boga, mada ćete se dobro pomučiti da ga savladate.
Garou: Mark of The Woves ima jako malo mana koje zaista nisu vredne pomena. Bez dileme, ovo je je jedna od najboljih igara koje je napravio SNK, pravi dragulj borilačkog žanra koji nikada neće biti zaboravljen.
Kraj osamdesetih i početak devedestih definitivno su obeležile skrolujuće borilačke igre za čiju popularnost je najzaslužniji Capcom sa svojim hitovima kao što su Final Fight, Warriors of Fate i druge uz poneki biser ostalih proizvodjača, pre svega firme SEGA. 64th Street je nažalost, daleko od takvog statusa. Igra je smeštena u 1939. a glavni junaci su Rick, privatni detektiv i njegov pomoćnik Allen koji polaze u akciju spašavanja kidnapovane kćerke jednog bogataša koji im se prethodno obratio za pomoć.
64th. Street pokreće Taitov F2 automat koji čak ni u vreme pojavljivanja nije bio najnapredniji na tržištu, tako da uspeh borilačkih igara radjenih na njemu sigurno nisu mogle da obezbede tehničke karakteristike. Likovi su neverovatno krupni što i nije loše, ali izgledaju izuzetno nezgrapno, a uz to su loše nacrtani i animirani. Iako se igra dešava krajem tridesetih godina, njihov stil oblačenja više podseca na period od pre tri decenije, a vrhunac je jedan od protivnika koji nosi naočare za sunce! Dizajn nivoa stoji mnogo bolje, ali nedovoljno da popravi prilično slab utisak. Zvuk sa druge strane doživljava uspone i padove: zvučni efekti su izuzetno slabi, naročito nekakav čudan krik koji se čuje pri bacanju protivnika a muzika je zaista kvalitetna, uz svega par promašenih numera. Izbor lika kojeg ćete voditi nije samo kozmetičkog karaktera jer je Rick jači a Allen brži. Ipak, čini se da je ovaj drugi bolje rešenje.
Komande su vrlo jednostavne a jedino što ovu igru razlikuje od mora drugih je mogucnost da protivnika bacite na neki pozadinski objekat (zid, automobil, staklo) posle čega će iz mesta gde protivnik udari ispasti neki dodaci. Nijedan protivnik u igri nije naivan, pa osim što morate da pazite da vas više njih ne opkoli, ne smete stojati u mestu i čekati da neko od njih naleti na vašu ruku, jer će za razliku od drugih igara verovatno protivnik uspeti da udari vas. Na kraju svakog nivoa čekace vas i glavni protivnik koji uglavnom ima neku caku, mada su neki zaista preteški i imaju gadnu naviku da vas hvataju u klinč i jednostavno vam ne daju da se pomerite sve dok ne izgubite život. U globalu, 64th Street A Detective Story je jedna ispodprosečna borilačka arkada koju bi trebalo da preskoče svi osim zaista najvecih pobornika žanra. Medjutim, čak će i njima izuzetno brzo dosaditi.
Datum izlaska: 24. septembar 1992. Platforma: Arcade
Neo Geo je jedina konzola u istoriji na kojoj su tabačine dominantne igre. Više od dve trećine igara pripada ovom žanru i veliku većinu njih je potpisao upravo SNK (barem one najbolje). Art Of Fighting je jedan od vodećih borilačkih serijala uz King Of Fighters, Fatal Fury i Samurai Showdown. Ujedno, ne treba zaboraviti da se pojavio kritične godine za VS borilačke igre (iste godine kao Mortal Kombat i Street Fighter II), i potpuno odudara od ove dva naslova.
Solo ”kampanja” je dosta interesantno zamišljena i čini srž igre. Igrač vodi jednog od 2 lika (Ryu i Robert), ide iz borbe u borbu i ”izvlači” informacije iz protivnika koje ga približavaju cilju, a to je spašavanje mlade Yuri. Standardni dijalozi sa protivnicima su sasvim očekivano u formi teksta, ali je jako pozitivno da Ryu i Robert progovore po neku rečenicu između borbi. Posle svake 2-3 borbe (odnosno isto toliko pobeda) uslediće i bonus nivoi koji za razliku od Street Fighter i Mortal Kombat naslova imaju jako praktičnu svrhu, i ako ste uspešni na njima možete povecati energiju, skalu za izvođenje specijalnih udaraca ili naučiti jedan izuzetno atraktivan napad. Igranje udvoje otključava sve borce, ali nije tako zabavno kao u Mortal Kombatu i Street Fighteru II.
Sistem borbe je takođe prilično interesantan: ispod energetske skale nalazi se skala za specijalne udarce, čime se znatno ograničava njihova upotreba u toku okršaja. Držanjem tastera A ona se može dopunjavati, ali vas to ostavlja potpuno otvorenim za napad. Kako se energetska skala izuzetno brzo prazni, bolje je ne rizikovati mnogo. Izvođenje specijalnih udaraca prilično je komplikovano, a bez njih se ne može pobediti gotovo nijedan protivnik, čak ni na prvom nivou težine. Iako je igra iz 1992.godine, grafika je na zaista zavidnom nivou. Likovi su izuzetno krupni i detaljno nacrtani, tako da vam se u ovoj igri pruža jedinstvena prilika da vidite sve povrede na licu vašeg lika ili protivnika, što je zaista lepa novina. Borba je u klasičnom Street Fighter maniru osim što postoji lepa autozoom opcija, koja približava ili udaljuje borce u zavisnosti od njhove blizine, što stvara lep vizuelni efekat, a i čini borbu preglednom. Nažalost, animacija nije ni priblizhno tako dobra, i deluje jako inferiorno u odnosu na kasnije naslove, ali je to boljka svih igara koje se među prvima izdaju za neku platformu. Zvuk i muzika su korektno odrađeni, može se reći i natprosečno dobro zbog par lepih muzičkih tema i solidnog fonda reči. Art of Fighting je više nego korektno odrađena borilačka igra koju preporučujemo pre svega solo igračima.
Tema: 
