Čini se da danas na tržištu nema mesta za avionske pucačine. Da li zbog inferiornosti programera ili zbog toga što današnja omladina želi da se bori protiv vanzemaljaca samo u first person ostvarenjima, ko će znati? Nama, okorelim igračima, preostaje da zaslepljeni nostalgijom otrčimo do tavana po staru konzolu (ili do obližnjeg sajta, ako konzola nije pristupačna) i odemo u pohod protiv zle vanzemaljske armije #924.
Serijal koji se poprilično istakao u ovom žanru je legendarni Thunder Force, koji je počeo davne 1983. godine. U pitanju je igra koja je bila dostupna samo u Japanu za platformu Sharp X1. S obzirom na nepristupačnost ove igre, pregled serijala počećemo od njenog nastavka.
Thunder Force II (www.romnation.net/srv/roms/52759, 355 KB) izdat je 1989. godine za Sega Mega Drive. Gameplay se sastoji iz dva dela: upravljanje letelicom iz ptičje perspektive (top view nivoi), gde vam je zadatak da uništite sve neprijateljske baze, i upravljanje letelicom uz pogled „sa strane” (side view nivoi), gde je vaš zadatak da stignete do kraja nivoa i pobedite bossa. Letelica je opremljena sa dva oružja, twin shot i back shot, čije se funkcije mogu zaključiti iz imena. Pored ova dva oružja (figuriše mogućnost njihovog unapređenja), postoji još nekoliko dodatnih, koje možete nabaviti u toku igre, od kojih je svako izbalansirano i korisno na svoj način (kao na primer Hunter, koji prati protivnike, ali pravi malo štete). Neka oružja se pojavljuju u zavisnosti od toga da li ste u top view ili side view nivou, dok druga imaju drugačiji efekat, zavisno od nivoa. Oružje je moguće menjati po sopstvenom nahođenju u svakom trenutku, ali u slučaju da letelica bude uništena, gubite svo naoružanje. Još jedan dodatak su tzv. CLAWs, male rotirajuće naprave koje vas štite od slabijih projektila i ispaljuju sopstvene projektile. Nivoi su dovoljno raznovrsni da vam održe pažnju, iako su pojedini top view nivoi brutalno teški.
Sledeće godine izlazi Thunder Force III (www.romnation.net/srv/roms/52766, 316 KB), koji odbacuje top view nivoe i koncentriše se samo na side view. Arsenal je malo modifikovan, gubite samo trenutno oružje ako poginete, i postoji mogućnost promene brzine letelice, što znatno pomaže u skučenim nivoima.
Međutim, vrhuncem serijala slobodno se može proglasiti Thunder Force IV (www.romnation.net/srv/roms/52775, 652 KB). Pored znatno unapređene grafike, muzika je zaista neverovatna za mogućnosti Mega Drive konzole – može se čuti kako ambijentalna tako i hard rok muzika (posebno se ističe prilikom borbi sa bossovima). Nivoi su takođe doživeli znatno unapređenje, kako u izvedbi tako i po izgledu, i svaki je jedinstven (na primer, u jednom izbegavate vanzemaljske brodove prilikom njihove invazije na ljudski grad, dok u svemirskom nivou imate vatrenu podršku drugih letelica). Na kraju svakog nivoa je borba sa bossom, koja se uvek slaže sa tematikom nivoa i u koju je potrebno uložiti mnogo truda da biste bili uspešni.
11. avgusta 1993. godine, SNK (Shin Nihon Kikaku) izdao je igru Samurai Shodown (Samurai Spirits u Japanu). Ovaj naslov označio je početak jednog od najpoznatijih serijala na NeoGeo MVS (a kasnije i AES) platformi, kao i stvaranje novog podžanra borilačkih igara u kojima se borbe definišu efikasnom upotrebom hladnog oružja. Igra je smeštena u alternativni feudalni Japan i prati sudbinu 12 boraca koji su se odlučili da zaustave zlog maga Amakusu. Sama priča je u to vreme bila neobična za neku borilačku igru, SNK je odlučio da igračima ponudi nešto drugo, eksperimentišući na polju borilačkih VS igara.
Igra donekle koristi sistem upotrebljavan u SNK-ovim hitovima kao što su Fatal Fury i Art of Fighting, ali sa nekim bitnim izmenama. Npr. pored lakog (A,C) i srednjeg (B,D), uvedeni su i teški udarci koji se aktiviraju kombinacijom lakih i srednjih udaraca (A+B i C+D). Svaki od boraca ima svoje sopstveno oružje koje priliči njegovoj ličnosti. Protivniku je moguće izbiti oružje (i obrnuto) pri čemu onaj koji završi bez njega postaje daleko inferiorniji u odnosu na protivnika (slab damage, nemogućnost da se izvedu specijalni potezi…). Sistem nije button-mashing, već zahteva od igrača taktiziranje. U borbama se zapaža odlični ”2D zumirajući efekat” prvi put uveden u igri Art of Fighting, što znači da se kamere približava i udaljuje u zavisnosti od položaja boraca. Takođe na nekim nivoima je moguće razbiti određene stvari. Kao još jedna novost, tokom borbe se pojavljuje mišićavi ratnik sa čekićem koji dobacuje razne predmete, od kojih su neki korisni (power-ups) a neki odmažu. Combo sistem ne postoji, ali zato je u igru uveden POW bar. POW bar se puni tako što igrač gubi energiju, do tačke kada njegov borac bukvalno pocrveni od besa i dobija mogućnost da izvede najefektivnije poteze i oduzima više energije tokom napada. Takođe je uvedeno i zatrčavanje na protivnika koje se izvodi tapkanjem komande za napred dva puta.
Poredeći ovaj naslov sa ostalim SNK-ovim hitovima iz tog vremena, dolazi se do zaključka da je ova igra načinila veliki korak ka formiranju SNK-ovog jedinstvenog stila koji ga je proslavio u narednim godinama. Da je SNK dao sve od sebe vidi se u dizajnu boraca, koji izgledaju odlično (od Haomarua i Nakoruru do džinovskog Earth Quake-a). U igri se svakako prepoznaju manga/anime uticaji, jer većina boraca na neki način podseća na likove iz famoznog Ninja Scroll-a. Šta više, kruže glasine da je ista ekipa koja je bila zadužena za poznati anime, radila i na dizajnu SS boraca. Neki borci su dizajnirani po ugledu na prave likove iz japanske istorije kao npr. Haomaru (Miyamoto Musashi), Hanzo Hatori… Specifičan je i dizajn glavnog protivnika Amakuse koji je u stvari muško ali ima sve osobine i izgled žene i takođe je baziran na stvarnoj istorijskoj ličnosti (Damn you Japan!). Neke borce čak prate i životinje koje se bore uz njih, što je još jedan interesantan detalj. Nivoi izgledaju odlično, a posebno se izdvaja ona koji dele Haomaru i Ukyo. Iako se glavna priča odvija u Japanu, borbe se dešavaju širem sveta. Zanimljiv detalj na nivoima predstavlja i misteriozni Kuroko, koji predstavlja neku vrstu sudije.
Još jedan element koji doprinosi ”Samurai” feelingu je mogućnost da dovršite protivnika na najbrutalnije načine (da ga bukvalno prepolovite na dva dela u Fatality fazonu). AI u igri je prilično dobar, ali istovremeno i neuravnotežen (poslednji protivnik Amakusa je pretežak). Svakako Samurai Shodown je odlična igra koja je za svoje vreme bila veoma napredna. Neki zlobnici su je nazivali klonom Street Fightera, ali SS je sve, samo ne još jedna verzija SF-a. Apsolutni klasik.
Datum izlaska: 28. oktobar 1994. Platforma: Neo Geo
Ohrabren solidnim uspehom prvog Samurai Shodown-a, SNK odlučuje da izbaci nastavak kome daje logičan naziv Samurai Shodown II (odnosno Shin Samurai Spirits u matičnom Japanu). Kada je SS II izašao 1994. godine bukvalno je oduvao konkurenciju – svaka bolje opremljena igraonica koja je držala coin-up automate posedovala je ovaj biser. Njene tehničke karakteristike su prevazilazile sve konkurentske borilačke igre uključujući čak i Street Fighter franšizu. Nažalost, iako je dostigao veliku popularnost u svetu, našim igračima je ovaj naslov ostao prilično nepoznat, zbog zaista mnogo razloga koji nisu tema ovog teksta.
Priča se logično nastavlja na kraj prvog Samurai Shodowna. Nakon poraza Amakuse nad feudalnim Japanom se nadvilo novo zlo. Poslat od svog zlog gospodara Ambrosie, demon Mizuki zaposeda telo Šinto sveštenice sa namerom da uništi svet. Još jednom, samuraji se okupljaju, svako iz svojih ličnih razloga, da borbom odluče ko će biti najdostojniji (odnosno najspremniji) da se suoči sa novom pretnjom. Skoro svi borci iz prvog dela (sem Tam-Tama) su se vratili a njima su pridružena još 4 nova lika. Haomaru je sada dobio ljutog rivala u vidu samuraja Genjuroa žednog krvi a umesto Tam-Tama dolazi njegova simpatična sestra Cham-Cham sa njenim majmunom Paku-Pakuom. Ostale pridošlice čine Nicotine (Haomaruov mentor) i pruski vitez-oružar Neinhalt Sieger – njihovim ubacivanjem priča je svakako postala još kompleksnija i zanimljivija. Što se tiče starih boraca, oni sada izgledaju manje ”ukočeno”. Wan-Fu umesto mača ima džinovski kameni valjak, Charlote izgleda neuporedivo bolje nego u prvom delu… Doduše, sprajtovi većine starih boraca nisu dovoljno unapredeni (Earth-Quake izgleda malo izmuljano) dok novi likovi izgledaju odlično (pogotovo Sieger). Međutim, treba uzeti u obzir da je ovo igra iz 1994. godine.
Što se tiče borilačkog sistema, on je mahom ostao isti, uz par novih elemenata. Mehanika igre nije se bitno promenila, ali se težilo tome da se sve ispolira do savršenstva, odnosno uklone nedostaci prethodnika. Svi borci su dobili mogućnost da legnu na zemlju i tako izbegnu projektile, što se pokazalo kao veoma korisno. Takođe sada postoje dve vrste izazivanja protivnika (taunt) a uveden je i nov potez nazvan ”Smrtonosni udarac”. Iako se to može zaključiti iz njegovog naziva ovaj udarac nije smrtonosan ali oduzima veliku količinu energije protivniku i uništava njegovo oružje. Ipak ovo nije toliko strašno jer će posle 10-tak sekundi od sudije dobiti novo. Kao poslednja značajna novina pojavljuje se super-potez nazvan ”Deformisana transformacija”. kada se borcima smanji telo i dobiju ogromne glave. Ovaj simpatični element odlično dopunjuje atmosferu.
Grafika je prilično uznapredovala posebno kada je reč o nivoima koji izgledaju još bolje i imaju više detalja. Glasinama da je ekipa koja je radila na Ninja Scrollu radila na dizajnu SS boraca ide u prilog Nicotine, koji je pljunuta kopija Dakuwana iz poznatog anime-a. Muzika je dobra, ali se posebno izdvajaju zvučni efekti koji maltene čine 80 posto atmosfere. Faktor zabave povećavaju i razne tajne i easter eggs rasuti po igri (pogledajte mesec na Genjurovom nivou). Pod tajnama se podrazumeva mogućnost da se igra sa skrivenim borcem – sudijom Kurokom.
Samurai Shodown II je vanserijska igra, koja je i dan danas prilično igriva. Većini fanova ovo je najbolja igra u serijalu, ne bez razloga. Ako je niste igrali do sada propustili ste sate zabave koje bi vam ona pružila (ako je sada odlična, zamislite kakva je bila u ranim devedesetim). Ovo je pravi klasik i jedna od najboljih igara sa NeoGeo platforme, koja je uspela da pomuti slavu Capcomovog čeda. A must-play za svakog fana borilačkih igara.
Datum izlaska: 15. novembar 1995. Platforma: Neo Geo
Posle ogromnog uspeha drugog dela SS-a koji je kreirao milionsku bazu fanova širom sveta, svi su sa nestrpljenjem očekivali nastavak ove neverovatne weapon-based tabačine koji se pojavio već 1995. godine pod imenom Samurai Shodown III – Blades of Blood. Iako su mnogi predviđali da će se igra držati proverene formule zaslužne za uspeh prethodnika, krajnji rezultat je proizvod koji se prilično razlikuje od ranijih SS igara. Možda je to zasluga činjenice da je razvoj poveren drugom razvojnom timu pod imenom Garapagos.
Kao i u prošlim delovima, priča nas vodi u feudalni pseudo-istorijski Japan. Brojne naseobine (a sa njima i nevini životi) padaju pokošeni hladnim mačem zlog Zankuro-a. Nekada veliki samuraj, sada nemilosrdni demon sa namerom da uspostavi vladavinu terora, seje seme razaranja na sve strane. U sveopštem užasu, na scenu stupaju heroji zaslužni za svrgavanje Mizukija, ali i neka nova lica žedna slave ili osvete.
Razlike se uočavaju već pri startovanju igre i ulazku u meni za odabir boraca. Earthquake, Wan-Fu, Cham-Cham, Nicotine, Yubei, Charlotte i Sieger su izbačeni što je izazvalo ogromno negodovanje fanova. SNK ih je poslao u (preranu) penziju, a njihovo mesto povereno je novim likovima. Shizumaru (decak nežne prirode sa neslućenim mocima), Basara (sen koja se vratila iz smrti u potrazi za osvetom), Gaira (unuk Nictoine-a) i Rimururu (sestra Nakoruru). Amakusa se vratio, sada kao igriv lik. Razočaravajuće mali izbor samuraja u odnosu na prethodnu igru delimično je opravdan davanjem novog izgleda starim likovima, čija je animacija prilično poboljšana. Svi su urađeni u manga fazonu, za razliku od ranijih delova gde su svi manje-više bili karikirani. Zankuro je kako karakterom tako i izgledom, bez sumnje najbolji boss SS serijala. Tradicija baziranja novih boraca SS igara na sada već kultnim likovima iz anime-a Ninja Scroll se nastavlja (izgled Basare je očigledno inspirisan Shijimom).
Međutim, razlike nisu samo u izgledu. Mehanika igre je pretrpela najveće izmene, što je za SS serijal koji je uvek imao besprekoran gameplay potpuno nepotreban potez. Glavna novost je mogućnost odabira dva borilačka režima, Slash i Bust. Osim malih razlika u izgledu, u zavisnosti koji režim izaberete, dobićete odredene prednosti i mane ali i neke specifične poteze! Takođe, mogu se odabrati tri nivoa težine: Begginers Class, Medium Grade i Upper Grade. Još jedna izmena tiče se dodele udaraca, koji su podešeni tako da svaki (uključujući i teški) udarac ima sopstveni taster, ostavljajući zadnje (D) dugme za napad nogom koji je u većini slučajeva beskoristan. Ovo je drastično uticalo na borbe, čiji se ishod sada može odlučiti sa samo 3 udarca (u periodu od 10 sekundi)! Glavni razlog tome je “teški” udarac koji nanosi prilično oštećenje protivniku. Specijalni udarci u SS3 oduzimaju malo energije, za razliku od super poteza koji je i dalje koristan. POW bar je takođe prisutan, ali sa jednom malom novinom: Držanje A, B i C dugmeta u isto vreme POW bar vam se puni! Uvedena su i hvatanja i bacanja kojima protivnika na nekoliko sekundi ostavljate izloženog svim vrstama napada. Sada, pre početka svake runde, omogućeno je kretanje likova, što takođe utiče na izvođenje.
Muzika je jača strana igre,jer odlično dočarava ambijent u kome se odigrava. Zvuk je OK, mada prosečan. AI boraca je veoma čudan – pod tim se podrazumeva da će vam jedni protivnici biti prilično laki i predvidivi a drugi pak, borilačke mašine sa neverovatnim refleksima, koje će vas naterati da se pošteno preznojite dok ih ne pobedite. U igri postoje neki manji bagovi vezani za zvučne efekte koji su uglavnom neprimetni. Još jedna mana vezuje se za pomalo zbrzan izgled igre, što se narocito primecuje pri izboru raznih opcija vezanih za podešavanje težine i borilačkih režima. Sem vizuelnih i gameplay promena, izmenjena je i kompletna prezentacija igre, tako da je SS3 daleko mračniji i ozbiljniji nego raniji delovi. Iako je grafički napravio veliki pomak, Samurai Shodown III je ostao poznat kao prekretnica u serijalu koja je odbila stare igrače, jer su bili prinuđeni da ponovo uče igru. SS3 će vam biti zanimljiv ako se tek upoznajete sa serijalom, a starim fanovima ostaje jedino da ponovo nauče igru.
Kakav je samo rusvaj Sega pravila svojim igrama na automatima (arkadnim aparatima). Jedna od tih čuvenih igara je Altered Beast. U njoj ste u ulozi ratnika koji se bori sa svakakvim karakondžulama: u prvom nivou to su uglavnom kosturi i ostale prikaze iz horor žanra, u drugom nivou to su stvorenja iz močvare i tako dalje. Zajedničko za sve nivoe su dvoglavi vukovi, koji su naročito važni jer iza njih ostaje energetska loptica. Ako ste dovoljno brzi i uzmete je postajete jači i vaš lik se vizuelno menja.
Altered Beast je igra u kojoj se borite protiv čudovišta, a u kojoj i sami možete da se pretvorite u čudovište. Posle dovoljno energetskih kuglica, pretvorićete se, u prvom nivou u vukodlaka, u drugom u zmaja, pa u medveda i tako dalje. Tako preobraženi imate daleko veću snagu i načine za ubijanje neprijatelja. Igra poštuje opšte zahteve tabačina koje se skroluju nadesno. Moguće je da se neki likovi prepliću sa drugim Seginim igrama, kao što je životinja sa repom koju možete zajahati u Golden Axeu. Čak je primećeno da se Aleks pojavljuje u Altered Beastu kao ime na jednom od nadgrobnih spomenika.
Ova igra, koja nas podseća na film „Noćni Soj” („Night Breed”), privlači pre svega lepom grafikom i atraktivnim neprijateljima i okruženjem. Na kraju svakog nivoa čeka vas i spektakularni protivnik. Igru je moguće igrati i u paru sa prijateljem. Ognjen POPOVIĆ
Stara Grčka nije često korišćena kao baza za video-igre, što čudi obzirom na njeno bogato kulturno i mitološko nasleđe. U zlatno doba Beat 'em Up-a Sega je uletela na nerabljen teren i stvorila kultni klasik - Altered Beast, unikatan i revolucionaran naslov koji je uveo gomilu novina kasnije eksploatisanih i u drugim žanrovima Nalazite se u ulozi nesrećnog ratnika koji je poginuo u borbi i ni u smrti ne nalazi mir pošto ga svemogući Zevs vaskrsava kako bi spasao njegovu ćerku Atinu iz kandži zlog demonskog božanstva po imenu Neff. Kao da mu za života nije bilo dovoljno nedaća, naš junak sada mora da goloruk pobije armiju kojekakvih karakondžula i roka se u više navrata sa transformišućim i moćnim ludakom pošto vrhovni bog to smatra ekonomičnijim rešenjem od opcije da, recimo sam, potpraši nevaljalca sa par gromova.
Zadatak će vas voditi kroz pet nivoa međusobno potpuno različitog koncepta i dizajna. Ambijenti su prelepi, prepuni detalja i dosta verno prikazuju estetiku stare Grčke i njenog mitosa. Protivnici su mnogobrojni i raznovrsni što doprinosi dinamici i isključuje monotoniju. Tokom avanture, heroj je u obavezi da sakuplja kugle koje dobija kad pobedi dvoglavog belog vuka. Prve dve mu omogućavaju da uveća svoju snagu i veličinu da bi ga treća, nakon efektne cutscene animacije, pretvorila u neku od humanoidnih zveri. Svaka od njih poseduje jedinstvenu moć. Transformacija u zversku formu je neophodna da bi se kompletirao nivo, u protivnom putešestvije može trajati u nedogled. Ukoliko iz prve uspete da pokupite sva tri upgradea uvidećete koliko su nivoi, a samim time i igra kratki. To ne mora da bude loše samo po sebi, ali požalićete što ne provodite više vremena kao superiorna zverka (po stejdževima - vukodlak, zmaj, medved, tigar i vukodlak 2.0). U ljudskoj formi niste ni približno moćni, čak ni kao uber-sivonja. Tu stižemo do krucijalnog problema - odsustva balansa. Responzibilitet kontrola je, tipično za Segu, srednje žalostan. Prilazak neprijateljima nije najsjajniji, vaš lik je kao čovek dosta spor pa će te se, bez obzira što udarate, u drugoj polovini igre namučiti, naprimati jeftinih udaraca i obilno izginuti dok ne morfujete. Pozadina ne prati igrača već ima svoju brzinu kretanja pa morate čekati da bi ste videli šta vas očekuje u nastavku. Zvuk i muzika su tipični za arkadne igre iz druge polovine 80-ih. Generički i repetativni, nešto iznad proseka, ali ništa specijalno.
Do tad neviđeni transformišući protagonista je bio glavni magnet za igrače pa je, bez obzira na disbalans, ovo ostvarenje postalo jedno od najvoljenijih. Zahvaljujući originalnosti i sjajnom fazonu Altered Beast spada u onu grupu igara koju ne možete prestati igrati iako ste svesni svih njenih manjkavosti.
Moja verzija igre za Mega Drive konzolu:
Fajlovi prikačeni uz poruku(kliknite na slike za punu veličinu)
Datum izlaska: 24. februar 1995. Platforma: Mega Drive
”Treasure” je poznat po mnogim sjajnim igrama poput Gunstar Heroes, Guardian Heroes i Dynamite Headdy. Ova kompanija se oprobala na raznim platformama i uvek donosila nešto novo, inovativno u svetu igara. Izuzetak tome nije ni Alien Soldier, jedna od najboljih igara za Segu Genesis (Mega Drive 2).
U pitanju je platformska pucačina sa brzim izvođenjem koja se najviše koncentriše na borbe sa ”gazdama”. Priča nije toliko važna za ovako adrenalinski nabijenu pucačinu, ali je treba pomenuti. 2015. godine, na planeti zvanoj A-Zemlja (A-Earth), rasa A-ljudi se bori protiv terorističke grupe Scarlet. Nju sačinjavaju stvorenja koja su stvorili sami A-ljudi, a imaju sposobnost da stvaraju simbiotsku vezu sa ljudima, životinjama, pa i mašinama. Epsilon-Eagle, vođa terorističke grupe, poražen je u borbi protiv A-ljudi i nestao bez traga, a umesto njega dolazi suroviji i brutalniji XI-Tiger. Napadi Scarlet-a postali su jos gori, i, kada su svi počeli da gube nadu, pojavio se Epsilon – čovekoliki orao-ratnik, opremljen najmoćnijim oružjem savremene tehnologije i rešen da zaustavi grupu Scarlet. Međutim, nije jedini koji se upustio u poteru za XI-Tiger-om… Već na samom početku možete izabrati 4 od ukupno 6 različitih oružja, svako sa svojim specifičnim karakteristikama: Buster Force – regularno,srednjeg dometa koje se sporo troši; Ranger Force – puca u četiri pravca, srednjeg dometa; Flame Force – jako, ali sa vrlo malim dometom; Homing Force – navodeća ”puca” koja prati metu, ali veoma slaba; Sword Force – laser srednjeg dometa, sporo se troši,dok je Lancer Force vrlo jak, ali se veoma brzo troši.
Pored moćnog arsenala, na raspolaganju vam je i nekoliko specijalnih tehnika. Najvažnija je teleport (dole+skok) kojim se u trenutku možete prebaciti s jednog na drugi kraj ekrana. Ukoliko vam je energija na maksimumu, umesto teleporta možete izvesti ”Phoenix Teleport”; vaš lik će se pretvori u vatrenu kuglu koja pričinjava veliku štetu protivniku. Tu je još i Counter-Force (dva puta brzo pucanj), tehnika kojom se većina metaka na vrlo malom odstojanju od vas pretvara u kuglice sa energijom. Postoje i dva moda pucanja koja se jednostavno prebacuju (dole+taster za promenu oružja). Kod prvog moda, prilikom rapidnog pucanja ne možete se pomerati, ali imate fiksirano pucanje. Kod drugog se možete pomerati, ali vam onda leđa ostaju izložena napadu neprijatelja.
Postoje dve stvari koje Alien Soldier želi da oproba: mogućnosti Mega Drive konzole i sopstveni sadizam. Ako se ikada nađete u situaciji da pričate o tome da su igre nekada bile izazovnije, sigurno pomenite AS.
Treasure nas je 1995. godine obradovao igrom za „profesionalne” igrače. AS je najbolje opisati kao boss-rush time trial. Kada prvi put počnete igru, pred vama će se ukazati veoma detaljno štelovanje HUD-a, gde možete da birate bilo koju kombinaciju health-bara, numeričke vrednosti i skrivene vrednosti za statistike. Potom su vam predstavljene sve komande, kao i izbor početnog oružja. Igra vam dozvoljava da se igrate po praznom ekranu dok ne pohvatate sve fore i fazone, ali pravi izazov leži u njihovom pravilnom korišćenju.
Sama igra sastoji se od borbi sa bossovima, dok međunivoi služe kao svojevrstan pit-stop u kojem nadograđujete oružje ili pokušavate da obnovite energiju ubijajući protivnike (čitaj: topovsko meso). Svaki boss ima jednu slabu tačku koju vam igra velikodušno pokazuje pre borbe, a na vama je da smislite kako ćete ubiti velikog zloću. Ako ste ikada igrali Gunstar Heroes za Mega Drive, znajte da je AS grafički barem tri puta lepši. Muzika stoji rame uz rame s grafikom i upotpunjuje mračnu atmosferu. AS je veoma teška igra. Postoji kategorija koja se zove Nintendo Hard, a iznad nje je Alien Soldier Hard. Štaviše, početna težina igre zove se Superhard.
Tema: 
