Datum izlaska: 22. novembar 1995. Platforma: Mega Drive
Toy Story je prvi kompjuterski animirani dugometražni film stvoren u kompaniji Pixar koji se u bioskopima pojavio 1995. godine. Pixar je do tada radio kratke animirane filmove, koji su uglavnom tu bili da prikažu mogućnosti Apple računara. Izdavač filma je Disney, a njegov producent sada već pokojni Steve Jobs.
Travelers Tales (Mickey Mania, Sonic 3D) su kreirali igru dostojnu filma, prvo objavljenu u Americi za Super Nintendo, a zatim u Aprilu 1996. godine Toy Story igra stiže i na Mega Drive u Americi i Evropi. Toy Story je takođe izašao i za PC kao i za Nintendo Game Boy. Igra je prilično identična u svim varijantama, ali Mega Drive verzija je najkompletnija jer sadrži najviše nivoa a i nama je nekako najbliža. U ostalim izdanjima neke postave nedostaju, a postoji i nezvanična 8-bit verzija igre skuvana ko zna gde (o tome vise u Absolute Trashu možda).
Shodno vremenu igra je naravno akcioni platformer a radnja vrlo usko prati priču filma uz minimalna odstupanja. Ljubitelji Diznijevog filma će biti zadovoljni jer su svi upečatljivi likovi tu, čak i njihovi glasovi i fore. Igrač preuzima ulogu kauboja Woody-a, jednog od glavnih protagonista filma. Woody je igračka sa kanapom za navijanje, i u igri taj kanap koristi kao bič. Pomoću kanapa igrač onesposobljuje neprijatelje tako što ih privremeno veže. Kanap se takođe može kačiti za kuke i Woody tako preskače na udaljene platforme do kojih skokom ne bi mogao doći, slično kao u Earthworm Jim-u. Kanapom se takođe mogu pomerati neki predmeti po potrebi, zavisno od zadataka koje igrač dobija.
Datum izlaska: 24. oktobar 1995. Platforma: Mega Drive
1995. godine 4. generacija konzola je već polako ulazila u svoje poslednje faze, bila je to generacija koju su obeležile SEGA i Nintendo odnosno rat njihovih 16bit mašina. Mega Drive 2 kao i Super Nintendo bili su aktuelni još od početka devedestih ali upravo sredinom te dekade pojavili su se neki od najboljih naslova za oba sistema. SNES je 1994. dobio Donkey Kong Country sa kojim je Nintendo pomerio granice grafike u 2D platformerima, koristeći inovativnu tehnologiju animacije koja je uključivala pravljenje 2D sprajtova od prerenderovanih 3D modela likova na daleko jačem hardveru nekih tadašnjih superkompjutera. SEGA je odgovorila Nintendu na novi trend samo godinu dana kasnije sa BluSky Software-ovim Vectorman-om.
Vectorman je zamišljen kao tipična 2D skrolujuća pucačina iz tog vremena ali pošto koristi prerenderovane 3D modele za likove i pozadinu, sa svojim izgledom i kvalitetom animacije prevazilazi ograničenja hardware-a 16bit mašine, pa deluje za klasu iznad standardnih 16bit 2D igara ovoga tipa.
Godina je 2049. i ljudska populacija je napustila rodnu planetu u potrazi za novim mestom za život u svemiru, iza sebe na zagađenoj i đubretom pretrpanoj Zemlji ostavili su samo mehaničke “orbote”, robote čistače sa jednim ciljem, da isprave greške koje su ljudi napravili godinama zagađivanja, i da srede planetu za eventualni ljudski povratak. Ne preterano originalan zaplet ali imajte na umu da je ova priča 13 godina starija od animiranog filma Wall-E. Jedan od naprednijih orbota koji je bio zadužen da nadgleda kompletnu akciju, pod imenom Raster (kao prevaziđena 2D raster grafika u odnosu na vektorsku), biva prikačen za nuklearku i postaje poludeli diktator Warhead. Sebe proglašava vladarom Zemlje i planira da pobije sve ljude kada budu rešili da se vrate. Tu na scenu stupa novi junak Vectorman, skromni orbot čija je misija bila da sakuplja nuklearni otpad i da ga odvozi na uništenje na Sunce. Kako je vozio jednu turu i bio izvan domašaja Warheada koji je preuzeo kontrolu nad svim orbotima, Vectorman preuzima na sebe sam protiv svih misiju sa ciljem da dovede stvari u red.
Jedna od igara kojima su vlasnici Mega Drivea dokazivali da njihova vremešna ljubimica još ima štošta da pokaže jeste Vectorman, platformska pucačina objavljena 1995. godine. Vešto smućkan koktel vrhunske grafike, glatke animacije, neobičnih likova i fantastične muzičke podloge danas se smatra primerom tehnički besprekorno uobličenog ostvarenja za najpoznatiju Seginu konzolu.
Radnja igre dešava se 2049. godine. Ljudi su toliko nađubrili Zemlju da su morali da je privremeno napuste i iza sebe ostave robote da očiste nered. Umesto da se pozabave sanitarnim poslovima, robotići su smislili podli plan – da povratnicima spreme „vatren” doček, eliminišu kompletnu ljudsku rasu i preuzmu vlast na Zemlji. Junak priče je Vectorman, robot-čistač koji je odlučio da metlu zameni pucaljkom i osujeti planove zlog Warheada i njegove armade. Naravno, na ovaj izlet krenuo je potpuno sam.
Igra se odvija na 16 nivoa koji se uglavnom skroluju na desnu ili levu stranu. Monotoniju razbijaju nivoi s vertikalnom strukturom i izometrijskom perspektivom koja daje privid treće dimenzije. Vectorman se kroz nivoe probija uz pomoć fotonske puške čija se vatrena moć može unaprediti sakupljanjem dodataka. Neprijatelji su veoma raznovrsni, a naročito oduševljavaju „čvršći” protivnici koji se pojavljuju na kraju svakog nivoa čije se borbene tehnike zasnivaju na nepredvidljivim metamorfozama. Sličnu sposobnost ima i sam Vectorman budući da je sastavljen od levitirajućih kuglica koje su povezane magnetnim silama. Prednost transformacije koristi da bi lakše prošao teško pristupačne deonice.
"Godina je 2049. i stanovnici Zemlje putuju u svemir kako bi osvojili druge planete, a na njoj ostavljaju "orbote", vrste robota koji imaju zaduženje da raščiste lom koji su zemljani ostavili za sobom. Glavni lik, jedan od robota, naoružan futurističkim pištoljem kreće u borbu protiv ostalih, jer su svi zaraženi. Igrica je strogo dvodimenzionalna, ali na osnovu fizionomije glavnog lika i moderne arhitekture može se naslutiti blagi nagoveštaj 3D."
"Mnogima je ova igra pravi razlog nabavljanja Mega Drive konzole. Vectorman je definitivno bio ispred svog vremena sa sjajnom animacijom i grafikom. Težina koja je i u svoje vreme bila legendarna može predstavljati problem novim igračima i danas, ali uz dodatu mogućnost snimanja pozicije stvari postaju značajno lakše. Ako uspete da završite igru nećete osvojiti 25.000 dolara kao na takmičenju iz 1995. godine ali videćete razlog guranja po SEGA klubovima i mnogih neprospavanih noći ispred CRT televizora."
Princ Talmit je junak još jedne screparajuće priče u kojoj nasuprot svim izgledima on spasava svoju ljubu iz kandži zlog prevrtljivca. On je bez svoje dragane Wondre ostao u zabavnom parku! Tamo je se dočepao kralj krtica, koji ne namerava da je pusti bez borbe.
Izvođenje neodoljivo podseća na Super Mario Bros. Očekuje vas horizontalno skrolovanje, „naskakanje” protivnicima na glavu, preskakanje provalija, pentranje po platformama, ali i borba sa vremenom. Kako se radnja odvija u luna-parku, podrazumeva se šareno okruženje puno raznih živuljki i delova scenografije od kojih je većina neprijateljski nastrojena. Posebnu pažnju treba obratiti na devijantnu armiju krtica, koja je do poslednjeg atoma snage odana svome kralju.
Krećete se dosta sporo i uz blagi efekat inercije, što pomalo otežava zadatak protiv (uglavnom) predvidivih neprijatelja. Međutim, možete da pokupite power-upove, uz čiju pomoć skačete dalje, letite, klonirate se, krećete se brže... Igra je podeljena na četiri sveta, od koji svaki, sem drugog, sadrži po četiri deonice (drugi ih ima pet) i na kraju svakog vas očekuje neobična borba sa bossem u stilu mini-igre. Tehničke karakteristike nešto zaostaju za referentnim ostvarenjima, pa je i to jedan od razloga što igra nije postigla preteran uspeh na tržišu. Za njeno izdavanje zaslužna je kompanija Namco, koja je to učinila početkom 1990. godine. Vladimir PISODOROV
Igru je potpisao Taito 1990. godine i možemo da kažemo da je reč o jednom od njihovih manje poznatih naslova. S obzirom na to da je u pitanju platformska igra u kojoj se ekran, mahom, horizontalno skroluje i da je smeštena u neodoljivo fantazijsko okruženje, to je prava šteta. Pogotovo kada se na sve to doda i podatak da su tehničke karakteristike (naročito grafika) ispred svog vremena. Radnja se odvija u svetu poznatom kao Woody Lake, koji je jednog idiličnog dana poharao najgrđi demon – gospodar vatre.
Našem glavnom junaku – Hipopu, oteo je sve prijatelje i ljubu, pa on rešava da mu se suprotstavi. Ono što je posebno zanimljivo je da je Hipopo mešavina kljunara i nilskog konja, koji ima sposobnost da „generiše” balone sa vodom kojim potom gađa neprijatelje. Kada ih „ohladi” na trenutak, dovoljno je da pređe preko njih i pošalje ih u tamu pakla.
Hipopo može i da skače, ali i da usput sakuplja predmete koji će mu omogućiti kratkotrajni boost ofanzivnih mogućnost. Tako, može da poveća firerate, veličinu balona, daljinu na koju može da ih baci i tome slično. Inače, neprijatelji ne moraju da se pogode direktno, već je dozvoljeno balone „pljusnuti” o zemlju nakon čega se stvara mini-bujica koja demonske minione nosi u zaborav. Nivoi su kratki, nikako i dosadni, a očekuju vas veranje, propadajuće platforme, biljke koje morate da zalivate kako biste dohvatili udaljene delove nivoa, vodenice kojima je potrebno obezbediti vodu kako bi proradile... Prava je šteta što ne postoji podrška za kooperativno igranje. Vladimir PISODOROV
Za kompaniju Taito se može reći da pravi mnogo cakane platformske igre (Bubble Bobble, Rainbow Islands). No sa igrom The NewZealand Story (1988) su prevazišli sami sebe, stvorivši verovatno najsimpatičnijeg protagonistu – malog žutog kivija po imenu Tiki.
Hrabri Tiki je jedini uspeo da se spase iz kandži zlog morža i sada se namerio da oslobodi svoje drugare. Cilj svakog nivoa je da skakutanjem po platformama, izbegavanjem i napucavanjem mnogobrojnih smetala stignete do kaveza u kome se nalazi zarobljeno pile. Na početku sve izgleda lako, ali vremenom će protivnici početi da uzvraćaju paljbu, a platforme će dobiti šiljke koji vas prosto mame da na njima izgubite život. Ako tome dodamo i ograničeno vreme, kasniji nivoi postaju prava noćna mora.
Da bi vam donekle olakšali posao, autori igre su put do kaveza jasno označili strelicama. Priča sa Novog Zelanda nije baš klasična platformska igra jer uključuje i priličnu dozu napucavanja. Pile je naoružano lukom i strelama, a kasnije se mogu pronaći laser i bombe koji su efikasniji u tamanjenju menažerije iz zoo-vrta. Mnogi protivnici koriste neki vid prevoza (baloni, lebdeće platforme), pa ukoliko ih precizno eliminišete možete ga konfiskovati za svoje potrebe. Ako vam je nekada bilo neprijatno da skakućete unaokolo vodeći pilence dok vaši drugari igraju Double Dragon, evo idealne prilike da na miru, uz pomoć emulatora, konačno „obrnete” i ovu igru. Darko MIHOKOVIĆ
Tema: 
