„Од нас су направили социјални експеримент“ – драма и ноћне море деце из хомосексуалних породица



Жан-Доминик Бинел (Jean-Dominique Bunel) 66-годишњи Француз кога су подигле две лезбејке, објашњава да његова патња не лежи у чињеници што је хомосексуалност била друштвена табу тема, већ што су родитељи били истог пола. Управо лично искуство га је принудило да устане против закона о браковима и усвајању деце за истополне парове: „Овај закон у име борбе против неједнакости и дискриминације од детета узима његово свето право – да га подигну мама и тата.“

Извор: http://www.hlavnespravy.sk/
Превод: Димитрије Марковић, РЕЦИ НЕ ЕУ
06.05.2014.

Жанов случај је само једна од многих прикупљених судбина које објављује на свом блогу Роберт Оскар Лопез – амерички професор кога су такође подигле лезбејке и чија се прича, у којој говори о својој патњи, већ проширила широм света.

„Направили су експеримент од нас“

Бронах Касиди (Cassidy Bronagh) је заузврат „ћерка две жене“ које су 1976. прошле вештачку оплодњу. Током поступка оплодње су се одлучиле да сперматозоиде од двојице својих геј пријатеља измешају како би се осигурало да не знају који је од њих отац. Касиди данас каже: „Док сам одрастала, увек сам осећала да ту постоји нешто неприродно (…) Искрено сам желела да партнерка моје мајке не постоји. Хомосексуални партнери желе право на дете, али не размишљају како ће се то дете осећати“.

По Касиди, легализација бракова између истополних парова не ствара од ових парова породице. Оваквом насилном конструкцијом у закону се „нимало не решава основно питање самоидентитета деце. Сама могу да потврдим да се никад нисам знала ослободити осећаја да сам само лабораторијски експеримент“.

Сличну ситуацију описује Чарлс Мичел (Charles Mitchell), кога су заједно са двојицом браће усвојила два човека који су живели у хомосексуалној вези: „Усвајање од стране хомосексуалних парова је трагичан друштвени експеримент. Хомосексуалност која нам је код куће нуђена ‘на тацни‘ уништила нам је све шансе да живимо нормалан живот“.

Сви заједно на Gay Pride шетњи

Dawn Stefanowicz коју је одгајио отац хосмосексуалац прича: „Моје ментално и физичко здравље је стално било угрожено управо због начина живота који је изабрао мој отац и његови партнери, и то што сам морала да живим са њима ме је трауматизовало. Све ово ми је веома тешко да признам јер, упркос незадовољству изопаченим сексуалним понашањем мог оца и његових партнера, нисам могла да о њему и хомосексуалним везама кажем ништа негативно, и то управо зато што сам била увучена у то“.

„Dykes on bikes“ – лезбејке на мотоциклима марширају на Паради поноса

И Џеремија Дека (Jeremy Deck) је одгајио хомосексуалац. Живео је са другим човеком који је претходно напустио жену и децу. „Морали смо да се претварамо да је све то било нормално, али сам осећао све само не да је то нормално“. Џереми даље наводи: „Викенди су за мене и моју сестру били ноћна мора“ али и у његовом случају, „противити се било је најтежа ствар на свету“. Шестогодишње дете је емотивно зависно од својих родитеља и не осећа да има право да каже нешто родитељима: „Ја не желим да идем на то место, или да се сретнем са тим људима“.

Посебна места којих се Џереми сећа, била су спектакуларне ЛГБТ параде поноса: „То је чудно осећање да стојите на углу улице и гледате шетњу за права хомосексуалаца, док се ваш отац – геј смеје хистерично из такозване „Dykes on bikes“ – лезбејки на мотоциклима на крају улице. Гледати те ствари била је моја казна. Живот је од мене направио неповерљивог човека. Заиста, ја нисам у стању да верујем никоме“, закључује Џереми.

Деца улице

Тежак и узнемирујући је и случај Ривке Еделман (Rivky Edelman), коју је одгајио лезбејски пар: „Моја мајка је позивала кући којекакве педере такорећи са улице. Међу њима је био и Џо који је вероватно радио као туристички агент. Кад год је дошао, он је са собом довео новог дечака. Нису то била баш потпуно мала деца. могли су да имају око 14, 15 и 16 година. Не знам тачно. Нису били међутим, лепо васпитани, и њихов говор је такође био на ниском нивоу. Као деца са улице… Дошли су јер им је као награду дао чоколадицу. Међутим, тек након неколико година сам схватила шта се заправо догађало. Када сам осећајући грижу савести питала маму зашто је дозволила да Џо изводи мог брата напоље, моја мајка је не трепнувши рекла: „Твој брат је имао седам година а Џоу се свиђају дечаци од 12 година“.

Сузана Кук (Suzanne Cook) је живела један део свог детињства са оцем, хомосексуалцем, који се развео са њеном мајком и почео да живи са својим љубавником. Она каже: „Њих двојица се нису устручавали да имају секс пред нама (…) Осећала сам да имам дужност да заштитим мог малог брата пред њима. Чинило ми се као да је терет целог света на мојим плећима“. Након што је прошла кроз те тешкоће, схватила је да „деци треба више љубави да би могла да буду одгајана примерено и здраво. Не би требало да се врше експерименти на новим генерацијама“.

„Недостаје ми тата“

Међу причама које је прикупио на блогу амерички хомосексуалац Лопез су и друга драматична сведочења адолесцената који још увек живе са “родитељима“ хомосексуалцима. Једна девојка, анонимна, која живи са две лезбејке примећује: „Већину времена проводим са мојом најбољом пријатељицом. Са њеним оцем, кога ја никада нисам имала. Фантастично је… “ Затим наставља са самооптуживањем: „Неко то мора да каже, јер ја то не могу, али хомосексуални родитељи су у извесном смислу себични. Не мисле на то шта за мене значи живети у њиховом свету. Јесам ли једина која осећа овако? Јесам ли лоша ћерка ако желим да имам оца? Има ли неко ко има две маме или две тате и пита сам себе како би било да је рођен у нормалној породици? Постоји ли овде још неко ко је у стању да користи реч „нормално“ без да се учи томе „шта је нормално“? Не знам мог оца, нити ћу га икада упознати. Чудно је, али ми недостаје. Недостаје ми особа коју никад нећу упознати“.

Још једна анонимна особа, син геј оца и мајке, која је само дала своју јајну ћелију у сврху оплођења детета, описује свој живот са „два оца“. „Моја биолошка мајка (донатор јајне ћелије) долази код нас кући често. Има 38 година. Желим да је ословљавам мајка, али моји очеви се страшно буне када то покушам. Шта мислите о томе? Не мислите ли да је природно да мрзим своје очеве? Морам да се понашам као добар син, јер су они одлучили да ме имају? Не кажем да мрзим педере, ја бих само желео да су моји родитељи хетеросексуалци. Јесам ли зао кад то тако осећам? Сви желе да прихватим оно шта ја не могу и не желим“. МК

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/drugi-pisu/od-nas-su-napravili-socijalni-eksperiment-drama-i-nocne-more-dece-iz-homoseksualnih-porodica/

cuo sam nesto..da se nesto krcaka... mozda ce se zakon o abortusu suspendovati na neko odredjeno vrijeme..   
cim posezu za takvim mjerama ..stanje je sigurno i vise nego alarmantno 

Насилнички закон

Нацрт закона о заштити од насиља у породици је изузетно опасан за Србију
Аутор: Мишa Ђурковићпетак, 18.11.2016. у 08:15

Кренимо од најосновније логике: 2005. године уведен је на потпуно идеолошки начин нови правни институт „насиље у породици“. Измењен је кривични, а затим и породични закон како би се на велика врата, супротно мишљењима озбиљних правника, увео нови институт. Одговорни правници су приметили да је и у комунистичко време постојао сасвим солидан правни оквир за сузбијање таквих појава, али њих нико није хтео да слуша.

Једанаест година после увођења овог института, са све променама кривичног законика, стање је кажу толико лоше да, погађате, мора да се донесе нови, посебан закон. Логика би тражила да преиспитамо да ли можда сам институт и систем који је увео сигурне куће, уз максимално подстицање увлачења државе и државних институција у породичне односе, нису погрешни. Да ли се можда узроци све раширенијег појединачног и колективног насиља не налазе у ,,Паровима“, економској пропасти породица, поремећеном систему вредности које управо овакви законски оквири нуде итд.

Не, медији настављају да нас свакодневно циљано бомбардују драматичним причама, а „експерти“ објашњавају да наводно свака трећа жена у Србији трпи неку врсту породичног насиља!? Увелико стиже мода из „либералних“ западних законодавстава по којој је мушкарац увек по дефиницији насилник – у Шведској жена која добровољно проведе ноћ с мушкарцем ако се следећег дана покаје због тога, може да оде у полицију и да га пријави за силовање. Терет доказа да силовања није било увек је на њему.

У Центре за социјални рад је пре око пола године (под притиском медијске кампање) стигла нова инструкција за поступање према случајевима где постоје индиције за породично насиље. Дакле, без промене закона, неко је решио да промени политику и сада се по пријави аутоматски дете одводи из породице па се накнадно утврђује стање. Ево истинитог случаја: отац чија се ћерка виђа са наркоманом забрани јој да изађе и да оде да се види са њим. Она одбије послушност и крене напоље. Он јој након доказивања, причања и свађе лупи шамар и заустави је да не оде. Након тога она га пријави полицији, која дође и заједно са центром за социјални рад аутоматски је као облик хитне мере одведе из породице у алтернативни смештај. Човек је очајан, а ћерка адолесцент срећна што му тера инат и што може да се виђа са проблематичним дечком.

Ствари ће се додатно погоршати ако се усвоји закон о коме се нажалост не дебатује, него се манипулативно намеће јер се ствара атмосфера моралне панике у којој нико не сме да каже реч против контроверзних и опасних решења, а да не буде проглашен монструмом који се залаже за одбрану насиља. Погледајмо међутим следеће.

Члан 3 уводи два нова облика породичног насиља, изузетно проблематична за прецизно дефинисање и веома подложна манипулацијама и злоупотребама: једно је прогањање, а друго је сексуално насиље.

У последњим верзијама помиње се увођење још једне апсолутно неправне категорије као што је „економско насиље“: оно ће се одредити као облик психичког насиља које представља ускраћивање и контролисање приступа новцу, односно неједнаку доступност заједничким средствима. Извините, шта ова будалаштина значи? На кога се ово односи? Да ли то предлагач прописује како чланови породице да деле своја примања? Хоће ли и деца имати право да одлучују о расподели породичних средстава, а ако им то родитељи не дају, да их и за то пријаве као породичне насилнике?

Предлог закона одређује да се „потенцијални насилник“ (свако кога пријаве и осумњиче за намеру да буде насилник, што по овом предлогу постаје веома широка категорија) приведе у полицију, где се може држати до осам часова.

Члан 15 прописује две хитне мере које државни органи морају одмах да примене у складу са својом проценом: удаљење из стана и забрана приласка. Закон иначе предвиђа огромна дискрециона права која се дају полицијском службенику и центрима за социјални рад. Кључна је њихова лична арбитрарна процена, а како ће они деловати, лепо ми је објаснила познаница која тамо ради: „Нисам луда да било шта ризикујем па да ја после испаднем крива. На најмањи знак да бих себе заштитила ја ћу да предложим хитну меру.“ Пошто закон ни на који начин не штити мушкарца од лажних оптужби нити предвиђа било какву санкцију за лажно пријављивање (штавише, дефинише обавезу да се пријави сумња на насиље јер иначе ризикујете високу новчану казну), жена која жели да избаци мушкарца из стана само треба да га пријави за насиље. Он се тако на силу, супротно уставном праву на располагање приватном имовином, истерује из свог стана на 48 сати, плус 30 дана, а можда и дуже. Ова противуставна санкција биће предмет многобројних злоупотреба.

Ту је надаље монструозни члан 17, где суд доноси одлуку о продужењу хитне мере на предлог јавног тужиоца, без рочишта. Жалба је дозвољена у року од три дана, али жалба не одлаже извршење решења.

Да резимирам: ово је још један опасан, циљано антипородични и идеолошки закон са јасно противуставним одредбама и са елементима грубог тоталитаризма. Зауставимо овакве законе јер су они насилнички, неће решити проблем, а нанеће нову штету.

Научни саветник, Институт за европске студије

http://www.politika.rs/scc/clanak/368008/Pogledi/Nasilnicki-zakon

......................................................................

Još jedan od zakona koji cilja na uništavanje tradicionalne porodice.

Kako napreduje tvoja trudnoca, jesi li radio tripl i dabl test?

Tebe to svakako niko neče ni pitati : )
A što tebe toliko brini i zanimaju teme o belim kugama, porodici i sl? : ) Pa ti, čoveče, živiš sa debelom mačkom, šta tebe briga šta se dešava sa natalitetom!?

p.s. Da, Fajgelj ima četvoro (4) dece. Ti pogedi šetača mačaka, kada vide porodicu sa toliko dece se na ulici bukvalno mogu osetiti...

Mislis, njegova zena je rodila cetvoro dece, posto sam kaze da ne zaradjuje, ne izdrzava decu, nije ih ona radjao i njegovo sudelovanje u tome se svodi na 20 minuta max. (Majka je uvek poznata - princip rimskog prava)

Mozemo i o Fajgelju, nije problem : )

Boli te Fajgelj...verujem ,nije lako ali sama moras da pobedis to. Fajgelju treba skinuti kapu, sto se ovih tema tice.

Postedi nas tvog feminizma, to je devijacija i odvlaci temu tamo gde ne treba. Ti mozes da nadjes "decka" koji ce da radja umesto tebe, napravis presedan.

Vidi, mozes li navesti momenat gde je rekao da "ne zaradjuje"? Fajgelj radi na Univerzitetu u Kragujevcu

kako znas?

Maštaj, maštaj : )

ne mastam nista. lepo te pitam