Legenda o postanku sveta

 Ispričaćemo ovde drevnu legendu o postanku naroda Kviče i njegove zemlje. O tome kako je najpre sve bilo skriveno i u tami, dok nisu tvorci i praroditelji stvorili svetlost. Evo njihovih imena: Veliki Čarobnjak Zore, Veliki Čarobnjak Dana, svedršci, moćnici neba. O njima ovde govorimo, o njima i o praocu Drevnoj Tajni i pramajci Čuvarki Tajne. Ta i još mnoga druga imena daje im legenda kad opisuje kako su se sastali da se dogovore o stvarnju sveta i šta su sve činili u zoru života.
 Već se zaboravlja kako je nastao naš život, zaboravlja se kako smo stigli sa obala tame. Zaboravlja se šta je pisano u Knjizi predanja zvanoj Popol Vuh. A postojala je izvorna knjiga, pisana u drevno doba, ali je ona bila skrivena od očiju mnogih. U njoj je divno opisano kako su se razdelili nebo i zemlja, onako kako su to odredili tvorci života i svega što postoji, oni koji su udahnuli život i svest, koji bde nad srećom ljudskog roda, koji žele dobra svemu što postoji na nebu, na zemlji, u jezerima i morima.
 Sve je još bilo neoblikovano, sve mirno, svuda tišina, sve nepomično, tiho i prazno u nebeskom prostoru. Još nije postojao čovek, ni životinje, ni ptice, ni drveće, kamenje, pećine, doline, ni trava ni šume. Postojalo je samo nebo.
 Postojalo je samo nebo. Lice zemlje bilo je skriveno, videlo se samo more i nebesko prostranstvo.
 Ništa se nije kretalo ni micalo, ništa se nije čulo. Ništa se nije izdizalo iznad stišane vode, postojalo je samo mirno more, usamljeno i tiho. Samo nepomičnost i muk u noćnoj tmini.
 Samo su tvorci, svedršci, praroditelji postojali nad vodom kao razasuta svetlost. Bili su pod paperjem zelenim i plavim. Otud i ime Gukumac, pernata Zmija, jer su oni bili svetlost obavijena zelenim paperjem.
 Tada Reč bi rečena od svedržaca, moćnika neba. Sastadoše se da se dogovore, sjedine svoje mudrosti. Odlučiše da stvore čoveka kad zarudi zora života. Ali se najpre dogovoriše kako da nastane svet.
 '' Neka bude ovako'' ,rekoše, ''neka se voda povuče i razdeli. Neka se zemlja pojavi i očvrsne, neka nastane svetlosti na nebu i zemlji''.
 Rekoše:
 '' Zemljo!'' i pojavi se zemlja. Iz ogromne magline izbiše planine iz vode, velike planine i doline. Tako najpre nastadoše zemlja, planine i doline; vode kretoše i potekoše potoci izmedju brda.
 Te noći Nebeski duhovi, trojica Divovskih majstora, stvoriše drveće i grmlje. Prvi Nebeski duh zvao se Džinovska Munja, drugi Munjin Trag, a treći Munjin Blesak.
 Tada tvorci rekoše:
 '' Zar da pod drvećem i grmljem sve bude muklo i nepomično? '' i u planinama stvoriše životinje, čuvare šuma. Stvoriše stanovnike planina: divljač, ptice, jaguare, zmije i guje, čuvare šiblja. Odrediše svakome svoje prebivalište:
 '' Ti, jelene, boravićeš kraj potoka u brdima, tu ćeš živeti o travi, o šiblju, tu ćeš se množiti, hodaćeš na četiri noge.''
 I bi tako. Tada odrediše stanište pticama:
 '' Svijaćete gnezda po drveću i žbunju, tu ćete se gnezditi, množiti, tu, na granama drveća i po grmlju.''
 Kada odrediše prebivalište svim životinjama, rekoše:
 '' Govorite, cvrkućite, kričite! Neka se svačiji glas čuje. Ali izgovarajte naše ime, hvalite nas, jer mi smo vaši tvorci, vaši roditelji.''
 Ali životinje nisu umele da govore kao ljudi, umele su samo da kriče, muču, gaču, cvrkuću, svako na svoj način.
 Kada su tvorci čuli njihove nemoćne krike, rekoše sami sebi: '' Oni nisu u stanju da prizivaju naša imena, a to nije dobro.'' Zato im rekoše: '' Zadržite vaša prebivališta, eto vam šuma, jaruga. Ali zato što ne znate da prizivate naša imena i da nas slavite, bićete kažnjeni: služićete za hranu drugima, ubijaće vas.''
 no tvorci se ne zaustaviše na tome. '' Hajde da opet pokušamo, jer se već bliži zora života. Stvorimo sebi sledbenike, stvorimo ljude. Ako to ne učinimo, ko će nas spominjati na zemlji?'' I ponovo se dadoše na stvaranje.
 Uzeše zemlju i od nje načiniše ljudsko obličje, ali je ta masa padala, razmekšavala se, pretvarala se opet u zemlju; glava se nije mogla pokretati, lice gledaše samo u jednom pravcu; to stvorenje je i govorilo nešto, ali bez smisla i razuma; bilo je nepostojano, nije moglo da stoji.
 '' Ništa ne vredi '', rekoše tvorci '' što se više trudimo, ispada sve gore. Hajde da se opet posavetujemo. Pozovimo mudri par praroditelja.''
 Pozvaše ih i rekoše ovako:
 '' Želimo da stvorimo čoveka, on treba da bude naša podrška, čoveka koji bi nas spominjao i prizivao nas. Recite vašu čarobnu reč.''
 ''Načinite ga od drveta '', rekoše oni.
 ''Zar od drveta da načinimo čoveka?''
 Oni odgovoriše:
 '' Učinite ovako: načinite čoveka od drveta kao lutku i dajte mu moć govora.
 '' Neka bude tako '', rekoše tvorci, i namah se pojaviše ljudi i nastade ljudski rod na zemlji. Živeli su, množili se, imali sinove i kćeri, ti drveni lutani. Ali nisu imali razuma ni mudrosti, niti su se spominjali svojih tvoraca. Lutali su zemljom besciljno.
 To je bio samo pokušaj stvaranja ljudskog roda. U početku su govorili, ali potom im se osušiše lica, noge i ruke nisu imale dovoljno snage, nisu imali krvi ni životnih sokova. Takvi su bili prvi ljudi koji su nastali na zemlji.
 Onda ti ljudi koji su bili načinjeni od drveta, kao lutke, behu uništeni. Nebeski duhovi poslaše na njih potop zato što se nisu sećali svojih očeva i majki. Lice zemlje se pomrači, počne danonoćno da pada kiša. Uz to su došle i razne životinje preteći im:
 '' Ti si nas mučio, jeo naše meso, sada je došao čas '' , govorila je pernata živina.
 I kamenje za mlivo im reče:
 '' Svakoga dana si nam dosadjivao, svakoga dana od zore do večeri, uvek: melji, grebi, sve po našem licu.
 Psi rekoše:
 '' Što nam nisi davao hranu, već čim bi nas ugledao, odmah si tražiočime da nas udariš? Tada ste znali da govorite, a mi smo morali da ćutimo.''
 A ovako su govorili zemljani lonci i ostali sudovi:
 '' Ah, kako si nas mučio, kakve bolove zadavao! Uvek si naša lica pekao na vatri, a nismo ti ništa skrivili. Sada je došao red na vas.''
 Ljudi u očaju pojuriše svojim kućama, ali su se one rušile na njih; hteli su da se popnu na drveće, ali ih je ono stresalo sa sebe. Tako je došlo do propasti ovih ljudi, prvih na zemlji. Kažu da su njihovi potomci oni majušni majmuni koji žive u prašumi. Zato ti majmuni liče na ljude, jer su potomci onih drvenih stvorenja koja su bila nalik na ljude, a u stvari su bili samo drveni lutani.



 

Mc 

Veliki Gvakamajo

 U početku zemlju i nebo je obasjavala samo mutna svetlost, jer su lica Sunca i Meseca bila još skrivena.
 Tada je na Zemlji živelo jedno oholo biće po imenu Veliki Gvakamajo - Veliki Papagaj.
 On bi govorio: '' Gle čudnih ljudi, načinjenih od drveta. Ali ja sam iznad njih, ja sam svemoćan. Ja sam Sunce, ja sam Mesec, ja sam svetlost. Zahvaljujući meni mogu da se kreću ti ljudi načinjeni od drveta. Ja zračim na sve strane, oči su mi od dragocenog metala, blistaju od dragulja, zelenih smaragda. Gledaj moje zube: sijaju kao lice neba; moj nos nadaleko blista kao Mesec. Moj presto načinjen je od dragog kamenja. Sva zemlja zasija kad se popnem na svoj tron, jer sam ja Sunce, jer sam ja Mesec. Nadaleko blista moj sjaj.''
 Tako je govorio Veliki Gvakamajo, ali on, u stvari, nije bio ni Sunce ni Mesec. To su sijali njegovi dragulji. Kad bi sedao na svoj presto, zaista bi sav blistao. A kako se još nisu bili pomolili ni Sunce ni Mesec ni zvezde, Veliki Gvakamajo se hvalio da je on Sunce, da je on Mesec, i hteo je da bude iznad svih. I tada je nastao potop koji je uništio drvene ljude.
 
 Kažnjena oholost
A sada ćemo ispričati kako je okončao Veliki Gvakamajo. Oborila su ga dvojica Božanskih sinova. Prvi se zvao Veliki Čarobnjak a drugi Vrač i obojica su i sami bili bogovi. Oni su nerado gledali na oholost Velikog Gvakamaja, te rekoše:
 '' To nije dobro. Takvo stvorenje ne bi trebalo da živi na zemlji. Mi ćemo našom serbatanom - pucaljkom - ubaciti u njega jednu bolest, i to će biti kraj njegovom bogatstvu, njegovim draguljima i smaragdima kojima se toliko hvališe. I tako treba da prodje svako ko se uzoholi u bogatstvu i moći.''
 to rekoše, prebaciše svoje serbatane preko ramena i kretoše da traže Velikog Gvakamaja.
 Veliki Gvakamajo imao je dva sina. Mudra Riba bilo je ime starijega, Zemaljski Div mladjeg. Njihova mati, žena Velikog Gvakamaja, zvala se '' Ona što se zna načiniti nevidljivom''. Prvom sinu planine su služile kao igračke. Igrao se planinama koje su već postojale, jer su bile načinjene u noći koja je prethodila zori života. Zemaljski Div pokretao je planine, velike planine i mala brda. Obojica su se ponosila svojom snagom. Dok je Veliki Gvakamajo govorio: '' Čujte svi, ja sam Sunce, ja sam svetlost'', njegovi sinovi slično su se hvalisali:
 '' Ja sam načinio zemlju'' , govorio je prvi sin.
 '' A ja menjam lice zemlje, od mene drhte i nebo i zemlja'', govorio je drugi.
 Tako su oba sina, kao i njihov otac, prisvajali sebi moć koja im nije pripadala. U tome su Božanski sinovi videli zlo i zbog toga odlučiše da svu trojicu treba uništiti.
 Naši praoci i naše pramajke nisu tada još postojali.
 veliki Gvakamajo imao je jedno veliko drvo, Bisoniju, prepuno sitnih, žutih, ukusnih plodova. Svakoga dana peo bi se na drvo da se nasladi voćem. Dvojica Božanskih sinova sakriše se jednom u krošnju drveta i kada se Veliki Gvakamajo pojavio, Veliki Čarobnjak ga ustreli svojom serbatanom u vilicu. Ovaj pade uz strahovit krik. Čarobnjak potrča da ga dohvati, ali ga ovaj dograbi za ruku, iščupa mu je i ponese svojoj kući. Kad ga je žena ugledala i čula kako jauče, upita ga šta se desilo.
 '' Dvojica su me iz potaje pogodila u vilicu. Ah, kako mi se pomerila vilica i rasklimali svi zubi, kako me boli! Ali evo ove ruke, stavi je na vatru, pa će te varalice doći po nju '', reče Veliki Gvakamajo ženi.
 Dotle su Veliki Čarobnjak i Vrač pošli da se dogovore sa Praocem(kako je bela bila brada u tog starca!) i sa pramajkom (kako je pogurena i krhka bila ta starica!). Veliki Vepar Zore bilo je dedino ime, Veliki Danta Zore bakino. Božanski sinovi rekoše im:
 '' Podjite sa nama da potražimo ruku u kući Velikog Gvakamaja. Mi ćemo ići iza vas, a vi mu recite: ovo su naši unuci, otac i mati su im umrli. Oni idu svuda sa nama, a vešti su da leče zube, znaju da vade životinjice skrivene u vilici. '' Tako  mu recite, a za ostalo ćemo se posle dogovoriti.
 '' U redu'', rekoše stari.
 Onda se uputiše prebivalištu Velikog Gvakamaja. Stari su išli napred, a za njim dvojica Božanskih sinova, igrajući se kao da su deca. Zatekoše Velikog Gvakamaja kako jauče. Kad ih spazi , upita ih:
 '' Otkud dolazite stari?00
 '' Idemo za poslom da bismo se ishranili'', odgovoriše.
 '' A čime se bavite? Jesu li vam to sinovi? ''
 '' O ne, gospodaru, to su nam unučići. Žao nam ih je što su siročići pa sa njima delimo hranu koju zaradimo lečeći druge.''
 Gvakamajo je bio van sebe od bolova i jedva je mogao da govori.
 '' Smilujte se, recite od kojih bolesti lečite? ''
 '' Umemo samo da vadimo životinjica iz zuba i lečimo oči i kosti'', rekoše stari.
 '' Odlično, izlečite me odmah, ne mogu ni da trenem koliko me bole zubi i oči. Smilujte se, svi mi se zubi klate a i vilica mi je iščašena.
 '' Vrlo dobro, gospodaru. Te bolove izaziva jedna životinjica. Nema druge do izvaditi i zameniti te zube''.
 '' A hoće li mi zaista biti dobro?'', upita ih Gvakamajo. '' Znajte da su mi zubi i oči glavni ukras''.
 '' Ne boj se, odmah ćemo ti staviti nove zdrave i čiste.
 '' Onda dobro, vadite ih i olakšajte mi bolove '' , pristade Gvakamajo.
 Smesta mu povadiše sve zube i namesto njih staviše zrna belog kukuruza. Kukuruz mu stade paliti usta i u isti tren Veliki Gvakamajo izgubi svu svoju moć. Tako su mu povadili zube koji su, u stvari, bili dragulji i ukrašavali mu usta. Onda mu izvadiše i oči i na kraju poskidaše sve drago kamenje. Ali on to više nije ni mogao da oseća: nije više bio živ kad su završili sa skidanjem svega onoga čime se toliko ponosio. Tako je umro Veliki Gvakamajo. Umrla mu je i žena, ona što se znala načiniti nevidljivom.

Cenimirius, i ostali forumaši, sledi nastavak (imam još 20 priča)   

Mudra riba

Evo sada priče o Mudroj Ribi, sinu prvencu Velikog Gvakamaja.
Jednog dana on se kupao u reci, kad tuda prodje četiri stotine mladića (u legendama Maja brojem 400 označavalo se mnoštvo), vukući za sobom jedno drvo koje je trebalo da im posluži kao stub držač kuće.
Mudra Riba im pridje i upita šta to vuku.
Oni odgovoriše: '' Vučemo ovo drvo, jer ne možemo da ga podignemo na ramena''.
'' Lepo, pustite mene da ga ponesem. Gde treba da se nosi i čemu treba da služi?'' upita ih Mudra Riba.
Kada mu oni objasniše, Mudra Riba bez po muke diže na ramena teško drvao i donese ga do kuće četiri stotine mladića.
Ovi mu predložiše: '' Zašto ne bi ostao sa nama? Ostani kod nas, sutra treba da donesemo još jedno drvo''?
Mudra Riba pristade, govoreći: '' Ostaću, ionako nemam ni oca ni majke, pa ću ostati sa vama''.
Onda se mladići stadoše dogovarati:
'' Kako bismo mogli da ubijemo ovoga momka? Nije dobro što ima toliku snagu da sam može da nosi ovoliko drvo. Iskopajmo duboku rupu i zamolimo ga da sidje u nju: '' Sidji u rupu i proširi je, kopaj što dublje možeš i izbacuj zemlju'', reći ćemo mu, a onda ćemo baciti na njega veliko deblo i tako ćemo ga ubiti. Tako i učiniše. Iskopaše rupu i rekoše Mudroj Ribi: '' Mi znamo koliko si ti snažan;sidji i produbi ovu rupu, jer mi nismo u stanju da to učinimo''.
On sidje i poče da kopa, ali istovremeno prokopa sa strane i jedan rov da se u njega skloni, jer je slutio šta mu se sprema.
''Je li već dovoljno duboko''? upitaše ga mladići.
''Još ne''odgovori Mudra Riba. ''Ja ću vas pozvati kad bude gotovo''.
U stvari, kopao je sa strane rov koji je imao da mu bude spas, a ne rupu koja je imala da mu bude grob. Tada se zavuče u rov i viknu: '' Dodjite da me izvadite i da izbacite zemlju što sam iskopao. Rupa je zaista duboka. Ja vas čujem, a da li vi čujete mene?'' i skloni se u rov.
Na to mladići, uz velike napore, dovukoše deblo i baciše ga u rupu, govoreći:
'' Tiho,tiho! Da čujemo njegov smrtnički krik!'' i govorahu tiho, zaklanjajući šakama usta,dok je drvo padalo.
Tada Mudra Riba viknu iz sve snage, samo jednom, upravo u trenutku kad se drvo obrušilo.
'' Baš je sve dobro ispalo'' govorahu mladići ''već je mrtav. Da je ostao da radi sa nama, bio bi noćniji od svih nas'' radovahu se, dodajući: '' Moramo se napiti, pijmo tri dana i tri noći za našu novu kuću, sutra i prekosutra pogledaćemo da li su mravi došli na trulež, kad se počne raspadati. Tada će nam srce biti mirno i pićemo do mile volje naša žestoka pića.
Dole u rupi Mudra Riba je čuo sve šta su oni govorili. Sutradan mladići zaista ugledaše kako iz rupe izlaze mravi, noseći kosu i nokte Mudre Ribe. Govorili su: '' Mrtav je, evo mravi pronose njegove ostatke''.
Ali su se grdno varali, jer je Mudra Riba bio živ, ali je bio počupao kosu i odgrizao nokte i davao ih mravima da nose.
Kada su mladići poverovali da je mrtav, počeše da piju i trećega dana svi su bili mrtvi pijani. Tada Mudra Riba izadje iz rupe i sruši kuću nad njihovim glavama. Ni jedan jedini nije se spasao. Priča se da se četiri stotine mladića pelo na nebo i da su postali zvezdana jata, ali nije sigurno da je baš tako bilo. =)

Pogibija Mudre Ribe

Sada ćemo ispričati kako su Veliki Čarobnjak i Vrač uništili Mudru Ribu.
Srca dvojice Božanskih sinova bila su puna tuge zbog smrti četiri stotine mladića i zato rešiše da se osvete Mudroj Ribi.
Ovaj se hranio samo ribama. Danju bi hvatao ribe na obalama reka, noću je premeštao brda i planine.
Veliki Čarobnjak i Vrač načiniše jednu figuru u obliku raka od čvrstog drveta ek, koje se svuda može naći. Od istog drveta načiniše i rakove velike noge. Male noge načiniše od jedne vrste mekšeg drveta, a od kamena napraviše oklop. Tako načinjenog raka postaviše pred jednu pećinu koja se nalazila u podnožju planine. Ime planine u kojoj su se spremali da savladju Mudru Ribu bilo je Meavan.
Braća zatim potražiše Mudru Ribu na obali reke. Upitaše ga čime se hrani. Ovaj odgovori: '' Jedem samo ribe, rakove i kornjače, ali ovde ih više nema. Već dva dana kako nisam ništa ulovio, mrtav sam gladan''.
'' Čoveče'' rekoše braća '' pa eno dole u onoj jaruzi jednog ogromnog raka. Hteli smo ga uhvatiti, ali nas je ujeo i ni za šta na svetu ne bismo više tamo išli.
'' Smilujte se'' moljaše Mudra Riba ''''pokažite mi gde je to''.
'' Ne, idi sam, nećeš zalutati. Idi obalom i stići ćeš do planine koja odjekuje'' odvratiše mu braća.
''Oh, imajte milosti, odvedite me tamo. Ja znam gde ima puno ptica koje možete ubijati vašom serbatanom, pokazaću vam gde je to'' i dalje je molio Mudra Riba.
Braća na kraju pristadoše:
'' Ako podjemo s tobom, hoćeš li biti u stanju da savladaš raka? Biće teško, jer se moraš spustiti u jarugu.''
Mudra Riba odgovori da će sigurno uhvatiti raka, te podjoše svi zajedno do jaruge. Tamo na dnu ležao je ogroman lažni rak. Ali kad je Mudra Riba došao do njega, rak se povuče dublje u pećinu.
'' Zamalo da ga uhvatim, ali se povukao dublje u pećinu. A tako bih želeo da ga već imam u stomaku, umiram od gladi. Oprezno ću poći za njim'' govorio je, zavukavši se u pećinu da su mu samo stopala virila napolje.
Uto se ogromna planina sruši na njega i prignječi ga. Mudra Riba se više i ne pomače, tu se okameni.
Tako se Veliki Čarobnjak i Vrač u podnožju planine Meavan uništili Mudru Ribu, koga drevne legende nazivaju Tvorcem planina. Tako je stradao oholi sin prvenac Velikog Gvakamaja.

 

Zemaljski Div

Drugi sin Velikog Gvakamaja, Zemaljski Div, ovako se hvalisao: '' Ja rušim i obaram planine''!
To dočuše Nebeski duhovi, te poručiše Velikom Čarobnjaku i Vraču: ''Neka i ovja drugi sin Gvakamaja bude uništen. To je naša želja, jer nije dobro ono što čini po zemlji, uznoseći svoju snagu i moć. Neka tome bude kraj. Primamite ga oprezno na istok '' , tako rekoše Nebeski duhovi, Divovski majstori.
'' Dobro, gospodaru'' odvratiše braća ''to što čini Zemljski Div zaista nije dobro. Zar niste vi suština i bit svega što postoji,vi, Nebeski duhovi? ''
U tom trenutku Zemaljski Div se upravo zabavljao rušeći planine. Na najlakši njegov udar nogom o zemlju rušile su se planine, velike i male. Braća ga presretoše i upitaše kuda je pošao.
'' Nikuda'', odgovori ovaj, ''samo rušim planine, jer ja sam rušilac planina i biću to dok je sveta i veka. A vi? Čime se vi bavite? Kako se zovete?''
'' Nemamo imena, mi smo samo bedni siromasi koji love ptice svojim pucaljkama, serbatanama. možemo da prelazimo samo mala brda, a videli smo jednu veliku planinu, okruženu provalijama, koja se visoko diže. Nadvisuje sve ostale planine. Ali u njoj nismo mogli da ulovimo nijednu pticu. Oh, momče, jel istina da ti rušiš sve planine? Možeš li srušiti i ovu?'' , tako su mu govorila braća.
'' Gde je ta planina? Samo da je vidim, srušiću je. Gde je, vodite me tamo'', požurivao ih je Div.
'' Dobro'', prihvatiše braća '' povešćemo te tamo, ali ćemo te staviti u sredinu izmedju nas dvojice, tako ćemo obojica moći da pucamo ako usput ugledamo neku pticu.''
Tako rekoše i zaista počeše pucati iz svojih serbatana. U stvari, samo su duvali kroz njih, a ipak su ptice padale ustreljene. Zemaljski Div bio je zadivljen.
Tada braća potrljaše dva komada drveta i zapališe vatru da ispeku ulovljene ptice. Ali najpre su jednu dobru oblepili svetom belom zemljom tizatom. Onda rekoše: ''Ovako ćemo sada učiniti. Stavićemo ovu pticu da se peče. Kad oseti miris pečene ptice pojačaće mu se glad i poješće je, a ona uništiti sve njegove moći. Isto kao što je ova ptica obmotana zemljom, tako ćemo i njega obaviti zemljom i u nju ćemo ga pokopati.''
Dotle se ptica već počela rumeneti na vatri i na sve strane stade se širiti primamljiv miris, tako da je zemaljskom Divu voda pošla na usta. Nestrpljivo zatraži: '' Ala to prijatno miriše, dajte mi malo da probam''
Dadoše mu pečenu pticu obmotanu belom zemljom. Kako je pojede, povedoše ga prema planini. Ali Zemaljski Div više nije imao snage ni u nogama ni u rukama. Počeo je da malaksava i da se povija, zbog zemlje kojom je bila obavijena ptica.
Onda mu braća svezaše ruke i noge, položiše ga na zemlju i zakopaše.
Tako su braća savladala i trećega silnika i učinila kraj njihovoj snazi i moći koja je pretila da uništi sve što su Nebeski Duhovi bili stvorili na zemlji.