Coveka stvarno zaboli glava dok ovo cita. Padobranac pise uglavnom ispravno, ono sto mi se ne svidja u tekstu vec sam mu ranije rekao na drugom forumu pa se necu ponavljati.

Ramon pise dosta trezveno.

Ostaje Aleksa kao izvor glavooblje.

Sama tema je lose postavljena jer tvrdi da je radar MiG31 cudo nevidjeno pa je tupavim Amerima trebalo par decenija da na njega odgovore. Cela problematika je u stvari u tome da ugradjivanje PESA radara u avione koji su se pojavili 80-ih bio izraz tehnoloske nemoci da se problem suptilnije resi (zbog ogromne mase radara) i posedovanja odgovarajuceg airframe-a koji moze da nosi takav uredjaj. Nadam se da je jasno da ni F16 ni F18 a ni F14 ne mogu da nose tonu u nosu a da im letne performanse ostanu u skladu sa namenom tih aviona. MiG25MP moze da nosi takvu stvar posto mu je maksimalna brzina i dalje velika, a nema zahteva za manevrom pride.

Posto je Aleksa gadljiv na pretragu po internetu nije uspeo da sazna da  B1B isto ima PESA radar koji je razvijen u isto vreme kad i SBI16, a do ulaska istog u operativnu upotrebu nosio ga je B52 demonstrator. Samim tim sjedinjene drzave nisu kaskale decenijama za "inventivnim" Rusima vec nisu imali potrebe da pokusaju tako nesto da uguraju u lovacki avion. Kad im se javila potreba za PESA radarom u drugom tipu aviona - bez problema su ga napravili.


"Предност полуактивног навођења код Р-27 је још израженија код радара са електронским скенирањем (фазираним решетком) јер циљ не може знати да ли је нападнут или није, све док не буде касно, јер га противнички радар све време "осветљава"."

Radar MiG31 ne moze da radi s R27, isti radar se takodjer vidi na signalizatorima ozracenja.

F14 moze da gadja 6 ciljeva odjednom SAMO ukoliko prostorni razmak izmedju njih nije velik. MiG31 moze da gadja 4 cilja istovremeno ali razmak medju njima moze biti veci. Posto avioni uglavnom lete u formacijama a ne razbacani ta sposobnost F14 je upotrebljiva.

"Али то исто значи да је одржавање тих ракета кроз животни век од 20-так година много скупље јер после извесног времена ваља променити главе за навођење док код полуактивних ракета довољно је да унапредиш радар на авиону а ракете не мораш ни да дираш."

Da samo ti nemoj "ni da diras" SARH rakete po 20 godina pa kad ti se desi ono sto se desilo u Etiopiji ili Amerikancima u Vijetnamu i pojedinim momentima 1991 onda ce' se cudis.

"Постоје и модерније ракете са активним навођењем такозване "испали и заборави" где се ракета испали на великој удаљености и ловац више нема утицаја на ракету. Те ракете се већи део пута наводе инерцијално а тек на неких 20-так километара се укључује глава за навођење која скенира ваздушни простор у потрази за циљем. Оваква врста навођења заиста може бити од изузетног значаја у одређеним ситуацијама и постоје верзије Р-27 које имају управо ту могућност."

Ako ti je primarni izvor avio informacija nepatchovana Lock on simulacija nabavi oba patcha i vidi da je R27EA uklonjen a potom se i zapitaj zasto.

"Разматрали су две понуде Су-30МКМ и Ф-18 и закључили су да је Су-30МКМ боља понуда од Ф-18."

Stvarno? A ja mislio da su uzeli Su30MKM zato sto F/A-18 vec imaju - i to od 1997 

"The first flight of a RMAF F/A-18D occurred Feb. 1, 1997, in St. Louis. McDonnell Douglas officially presented the first RMAF F/A-18D to Malaysian Minister of Defence Dato' Syed Hamid Syed Jaafar Albar March 19, 1997.

Malaysia is the first nation in Southeast Asia to purchase and receive the F/A-18. Other countries which have ordered or are currently flying the Hornet are the United States (Navy and Marine Corps), Canada, Australia, Spain, Kuwait, Finland, Switzerland and Thailand."

http://www.boeing.com/defense-space/military/fa18/news/mdc/97-124.html

"Ја нисам рекао све руско је боље, само сам рекао да су Малезијци закључили да је Су-30 боља куповина од Ф-18."

Bolje da si cutao.









 


 

"Ја нисам рекао све руско је боље, само сам рекао да су Малезијци закључили да је Су-30 боља куповина од Ф-18."

Bolje da si cutao.






pa mozda je bas zato sto ga imaju vec 10 god. su-30.bolja kupovina,da nije porucili bi jos 18-ica!!!


 


 

Ovo me podseti da dodam jos jedan podatak, a to je da je raketama R-27 koje mi posedujemo istekao resurs jos poodavno i nisam siguran da li je nesto uradjeno da se remontuju. Inace kupljene su kad i MiG-29.

Evo uploadovao sam par korisnih knjiga za ovu temu koje sam nasao na netu po preporuci padobranca(kojem se zahvaljujem na pomoci ).
http://forum.burek.com/index.php/topic,277313.msg5309022.html#msg5309022
http://forum.burek.com/index.php/topic,277313.msg5309037.html#msg5309037

Слажем се. Одговарајући софтвер може доста тога да учини и смањи ефекте ометања али чињеница остаје да је излазна снага радара на ракетама веома мала и ту софтвер мало тога може да учини. И није ствар само у излазној снази него и у површини антене. Радар са већом антеном и мањом снагом има исте перформасе као радар који има дупло већу снагу али дупло мању површину антене. На пример:
Радар А има површину 2000 цм^2 и снагу 1 киловат
Радар Б има површину 1000 цм^2 и снагу 2 киловата
Ови радари имају идентични излаз. У том смислу антенице пречника свега 200 мм и снагом од свега 100 вати (питање да ли је и толико) не могу да се пореде са матичним радаром нпр Ирбис-Е пречника од скоро 1000 мм који може да одвоји 2 киловата на осветљавање циља, без обзира што је радар на ракети ближи (15 км) од матичног који је на 80 км као у твом примеру. У полуактивном моду сву бригу о ометању (разликовању циља од шума) и радиокорекцији обавља матични радар. Ако матични радар има добар софтвер да смањи учинак ометања и учинак ракете ће бити бољи.

На доста места сам прочитао да је правило употребе АИМ-120 да се што је могуће дуже води у полуактивном моду. Само у крајњем случају (због дефанзивних маневара избегавања противничких ракета се прекида радиокорекција) и пушта АИМ-120 да настави даље самостално са сопственим радарчићем, па ако успе добро јесте, ако не ником ништа.

Чињеница ипак јесте да је боље имати активну него полуактивну главу. Али чињеница јесте да је боље имати полуактивну ракету већег домета него активну мањег.



А где сам ја рекао да може? Ово није само тема о Заслону него о свим радарима. Оно што сам написао се односило на Жук, Барс, Ирбис, али без обзира принцип је исти за МиГ-31 и његову Р-33. Друго, и треба да се види на сигнализаторима озрачења то и јесте циљ.



Где сам ја рекао да су американци тупави?! Цитирај где сам то рекао, али да им је требало толико времена да на своје ловце ставе радар са фазираном решетком то јесте тачно. Такође сам рекао до због њихове доктрине вођења ваздушног боја радар таквог типа није ни био преко потребан. Али опет чињеница јесте да у условима борбе са јаким електронским ометањем, са јаким противником, без Авакса ти њихови рдари су много мање употребљиви од Заслона. Американци су једноставно навикли да нападају са огромном бројчаном предношћу типа 100 на 1 те њима заиста није требала фазирана решетка. Али таква тактика је немогућа против јаког непријатеља.

Веома си малициозан. Заслон и јесте чудо невиђено поготову тада пре 30 година, смањити фаирану рештку на тако мале димензије и постизати тако добре карактеристике је подвиг вредан дивљења.


Маса Заслона је свега 240 КГ. О чему ти причаш? Ево и доказ:
http://www.niip.ru/main.php?page=raz_sky_zaslon

Антена са фазираном решетком јесте суптилније и боље решење поготово за МиГ-31 и његову намену. Фазиране решетке су увек боље решење само је у то време било компликовано смањити их на величину и масу погодну за ношење на ловцу. Велики авиони никада нису имали тих проблема, на пример сви амерички Авакси раде са антенма са фазираном решетком.

Веома си злонамеран, кажеш "Суптилније реши", није него! Па да је принцип са фазираном рештком лош не би га американци сада уводили на своје ловце.

Б1 и Б52 су тешки бомбардери, са огромном масом и много већи авиони од МиГ-31, стога се не могу поредити. Маса тог радара са све компјутерима (у то време компјутери су били веома тешки и габаритни) је много већа него код Заслона.

Имају и закључили су да је инфериорнији од Су-30МКМ, у супротном не би ни куповали Су-30МКМ него би остали на Ф-18. Не кажем да је Ф-18 лош авион, напротив, али у односу на Су-30МКМ је ипак значајно слабији.

То је већ видиш тупава претпоставка ако мислиш да ће противници летети у формацији а да ка њима јуре 6 ракета и да се неће раздвојити у маневар. МиГ-31 и његов Заслон у тој ситуацији неће имати проблема а радар на Ф-14 хоће јер чим се противници раздвоје већ на  километара радар мора механички да се помера и то одузима драгоцено време. Чак у одређеним ситуацијама ни фазиране решетке нису довољно брзе без обзира што се померају у милисекунди у односу на механичке којима треба хиљаду пута више времена.

Види се да не разумеш. "Памет" полуактивних ракета се налази у радару ловца који их је испалио. Што је паметнији и моћнији радар на ловцу та ракета је ефикаснија. У том смислу те ракете заиста и не треба  дирати 20 година, довољно је да унапредиш радар на авиону и те ракете постају ефикасније. Да ли је то толико тешко да схватиш?

Те ракете су условно речене глупе, информацију куда и како треба да иду добијају путем радио линка од ловца који их је испалио. Тек на веома, веома блиском растојању (секунд од удара) се укључује глава за самонавођење.

Pre svega veliko HVALA ramon23 na ovim knjigama koje si postavio,i prihvatio moje preporuke.


Dolazi na red Mr ACE-ne znam samo gde smo se mi to sreli da si mi objasnjavao nesto u vezi teme o kojoj diskutujemo kad ja nigdje nisam o tome do sada ni raspravljao.Pre ce biti da si naisao na nakog istomisljanika koji deli slicne stavove samnom u vezi  cele ove debate.


Alexa neznam zasto mi neverujes kad navodim da samo koristim ruske izvore ali evo opet cu te morati razocarati.Informacije o F-14 je iz ove dole knjige.



Vidis li ko je izdavac MO SSSR,znaci nije u pitanju neki drugoorazredni nadri novinar koji kopira od drugih pa napise knjigu,vec strucnjaci koji imaju pojma o necemu.Mada nebi me iznenadilo da i za ovu knjigu kazes da nije validna jer tebi nista nije validno ako se kosi s tvojim stavom.Za kraj, pricas meni kako ne navodim izvor-pa necu valjda za svaku recenicu da navodim odakle sam je procitao.
Nije to problem da cak ne navedam ni jedan izvor, ti ako imas ijedan argument koji ce pobiti moje tvrdnje onda to iznesi,ali ti to nemas i nemozes nista da objasnis ni sa tehnicke ni sa takticke strane nesto o ovim avionim,i zato najbolji ti je da cutis tu i ne pokazujes koliko samo neznas.



Ono sto bi takodje dodao radare je da AWG-9 ima daleko veci domet od Zaslona,jer ima dosta uzi radarski snop ,a samim tim i vecu preciznost pracenja,dok zaslon kao sto sam vec naveo ima dosta veci radarski volumen.Zakljucak je da MiG-31 treba da dejstvuje protiv pojedinacnih bombardera ,krstarecih raketa,a F-14 protiv aviona koji lete u formacijama.Tomketu ne treba toliki radarski volumen kad ionako ima podrsku od E-2 Hawkeay,isli su na to da iskoriste nabolje od oba sistema i u tome su i uspjeli.Mig mora da radi sve a nije najbolji ni u jednoj ulozi.Ovu su cinjenice nepobitne i svako ko misli da nije ovako onda je zalutao u citavoj prici.


Druga stvar za koju sam misli da nesto znas je TWS vs STT.
1.STT je single target track mod pracenja koju imjau i Mig-31 i F-14.Kad radar predje na taj mod odmah se alarmira RWR protivnickog aviona jer zna da ce ovaj lansirati na njega raketu radar je presao u zahvat i uskoro sledi napad.To je velika mana ovog nacina pracenja je si upozorio neprijatelja da ces da ga napadnes,medjutim ti ovo istices kao veliku prednost Zaslona.S takticke strane gledano stvari nemogu izgledati gore je ovaj je upozoren,moze na vreme reagovati bilo ometanjem ili manevrom,ili cak izvesti protiv udar i onda gubis svaku prednost.Drugi problem je sto zaslon mora da drzi zahvat nad ciljem za sve vreme leta R-33 jer koristi SARH za navodjenje,sto moze biti veliki problem ako napadnuti izvede neke protiv mjere.Prekid zahvat znaci gubitak rakete.Jedina prednost STT moda je sto daje neprekidna podatke i parametre cilja u odnosu na TWS.

2.TWS je mod za pracenje gde radar nakon sto skenira prostor i detektuje cilj,on automatski prelazi na pracenje tog cilja tako sto generise mali fajl u kome su sadrzani podatci o tom cilju azimut,mesni ugao,udaljenost...),i smesta ga u memoriju kompjutera.Dok radar nastavlja skenirati drugi dio sektora za pretrazivanje racunar izracunava za to vereme na osnovcu uneti podatake gde ce se nalaziti cilj do sledeceg skena tog dijela sektora.Znaci on nema tacan podatak svake sekunde kao STT mod,ali za razliku od njega ovaj sistem pracenja ne alarmira protivnika i on nezna da ga ti pratis.

3.Znaci takav vid napad TWS+ARH rakete kao sto su AIM-54 na odaju protivniku da je pod napadom sto je potvrdjeno desetina puta u Iransko-Irackom ratu u izjavam obe strane,dok kod R-33+ Zaslon on je itekako svestan da je pod napadom.

Neki ce izgleda opet videti tu prednost Zaslona iz neznam kog razloga.Stvari se moraju gledati i takticki koliko i tehnicki,jedno bez drugoga ne ide.



Za R-27 kada sam pisao pa i budala  moze da zakljuci da je u pitanju R verzija jer ona ima PARS,verzije sa IC navodjenjem imaju oznaku T.Usavrsene verzije R-27RE i R-27 TE sustinski se nista ne razlikuju po nacinu vodljnja od svojih prethodnika,i cemo onda potreba da navodim dali je R ili je RE.


Na red je doslo da razjanjim neke stvari oko toliko spominjane navale na ruske avione.
Primjer  IAF evo sta je napisao Indijski general-major  Ashok K Mehta u vezi toga:


The IAF is living in a period of tragic-comedy as confirmed by the story of the Sukhoi 30 fighter.
When the advanced multi-role Su-30 was called into the IAF in 1996, the country was oblivious to what had transpired in the previous three years. There was no air staff requirement (ASR) for such a class of fighter, as the chief of air staff had dismissed the Sukhoi as "irrelevant to the IAF".
Air Chief Marshal S K Kaul had also criticised Russia for failing to provide critical product support. But six months later, he reversed his opinion and the government, without even signing a contract, paid an advance of Rs 5 billion to Russia's Irkutsk Aircraft Production Organisation for developing an aircraft that did not exist.After the initial order for 40 Su-30MKIs, followed by another 10, India
recently signed a letter of intent to produce, under licence, another 140 aircraft of the same make. The intention is fraught with risks and uncertainties much more serious than the ones that went with the decision to acquire the Sukhoi 30 MKI in the first place. But the idea of licensed production is not new. The secretary for defence production had suggested that only eight aircraft be purchased and the remaining be made in the country. The idea was shot down. The first eight Su-30s arrived in 1997, but were non-operational in the absence of any matching weapons. Further, the Russians had dumped used support equipment as new. Only two years later did the Su-30 acquire its
primary profile as SU-30K. The first prototype of the intermediate version -- SU 30MK -- with
state-of-the-art aerodynamics was test-flown in Bangalore, but later, on June 12 this year, crashed at the Le Bourget Paris Air Show. This confirmed reports about the infighting between the Sukhoi
organisation and Russia's arms export agency, RosVooruzheniye, and raisedoubts about Sukhoi's credibility and capability to design and produce a super-multi-role fighter. A turf battle has been going on between the two for some time. In December 1999, the IAF took delivery of another 10
Su-30Ks, which were originally meant for Indonesia. The delivery schedule of the final version, Su 30MKI, is very complicated, given the rush of conversions and fitting avionics from French, Israeli
and Russian companies. The best-case scenario of the 50 Sukhois becoming operational is 2006, though the government says 2003. After India went nuclear in 1998, the IAF went into raptures justifying the choice of the Su-30 as a strategic long-range deterrent against China. The air-to-air refuellers that would give the Su-30 the required range and endurance for this have yet to be ordered. Further, refuellers have to remain well within Indian airspace, thereby limiting the range of the Su-30. In any case, by the time these strategic bombers get operational, Agni III, the primary strategic deterrent, should be in place, making the Su-30, at best, a backup force. China is rapidly modernising its air force. It already possesses around 70 to 100 Su-27 single-seaters. It is quite possible it might opt for a few two-seater, multi-role SU-30MKs. Some senior Air Force officers are wondering whether the decision to produce 140 more Su-30MKI under licence is a wise option. While the detailed project report on establishing a production facility must be awaited, preliminary estimates on costs are likely to make the IAF have second thoughts. It is proposed to replace the MiG-21 plant at Nasik, which is technology of the 1940s, with a modern facility. Experts at Hindustan Aeronautics Limited, Bangalore, have estimated this cost at around $1 billion and around four years to set up. The amortised per unit cost of the Su-30MKI will be a staggering Rs 1.61 billion. The up-front cost of the multi-role aircraft is the avionics and weapons fit. The 25 tonne Su-30MKI has eight hard points to carry another eight tonnes of missiles and bombs. This will cost money. That is not all. The hidden expenditure lies in the ownership or life-cycle cost, which in
Russian aircraft is very high compared to the Western versions. The life-cycle cost of an Su-30MKI is likely to shoot up to Rs 4.5 billion. Why is the maintenance and life support to Russian aircraft so expensive and complicated? First, the engine life is short and the TBO (Time Between
Overhauls) low. After every 300 hours of flying, a lifespan of 3,000 hours, the engine has to be changed. The Su-30MKI has two engines. This gives it immense power and aerodynamics, which depend on canards and thrust vectoring for superb agility. After every 300 hours of flying, two
engines, each costing $5 million, will need replacement. The second problem relates to the IAF's flight philosophy. To this day, it has been woven around single-seater planes. By introducing the
twin-cockpit concept, the IAF is arguably revolutionising the flying philosophy for its pilots, who, for want of an AJT, have been on an erratic learning curve. Further, it will need to develop dedicated software for the crew. The IAF is already short of 400 pilots. If all goes well, the last of the 140
SU-30MKIs will roll out in 2018. By then, an additional 400 pilots would be required to cope with this. The Su-30MKI, which the IAF neither asked for nor required, is an excellent multi-role fighter. In view of the high costs of licensed production and ownership, the IAF has to decide whether it wants to produce this aircraft and also if it could do with a mix of single- and twin-seater versions.
The options are:
to buy outright another 200 Su-30MKIs in a mix of 150 single- and 50 twin-seater versions; or
to buy two to three squadrons of the improved Mirage 2000-5. The earlier Mirage 2000-H has an excellent flight safety and operational flying record. Only three out of 49 aircraft have crashed, two from bird-hits. Another 10 Mirage 2000-H have been ordered, five twin-seater trainers and five single-seaters, and will be delivered over the next two years. to include the French offer of the Mirage 2000-5 while evaluating the option of licensed production. The Mirage overhaul factory at Gwalior, which is at present underused, could then be maximised. Diversification will enable the IAF to slowly loosen the Russian stranglehold on its inventory. The biggest snag in building air power to bolster India's security has been inept and erratic decision-making. Thanks to the whims and fancies of air chiefs, there has also been no continuity in sustaining its long-term re-equipment plan. The government has played no mean role in this. Time and cost overruns have afflicted every project, be it the LCA, AJT, Su-30MK and even the MiG-21 BiS upgrade. To a lesser extent, unfortunately, this is the story of the other two services too. Till an integrated higher defence management system is put in place, the IAF will not take off, with or without the Su-30 MKI.
Ad-hocism has become integral to defence planning and equipment acquisition.

 

Dalje evo sta je jos pisao VayuSena na svom sajtu kako izgleda ruska logistika:

The induction of the Su-30 was'nt without its share of problems. The average servicibility of the 10 Su-30MKs fell to 69% during 1997-1998 and further reduced to 62% 1998-1999. Similarly, the average availability of SU-30K aircraft for operations also declined from six aircraft in 1997-98 to four aircraft in 1998-99, out of total strength of eight aircraft. This happened because the MoD did not order spares for the aircraft and the IAF was using spares supplied at the time of induction - supplied back in 1997. The MoD finally signed the general spares contract in January 1999.

Problems were multiplied due to the poor poduct support from the manufacturers. Apart from delivery of eight SU-30K aircraft during 1997 the manufacturer was required to supply 72 associated equipment like tyres, brake parachutes, specialist vehicles etc. valuing US $ 347.85 million, equivalent to Rs 1252.25 crore during 1997-2000 in a phased manner. The contract explicitly stipulated that equipment to be delivered by the manufacturer would be new, unused, of current production and serviceable. However, the a large percentage of the equipment delivered by the manufacturer between 1997 and 1998 was old, used, corroded, defective and unserviceable, though full payment had been made. For example, the specialist vehicles supplied were old, corroded and inoperable and others items like parachutes were torn and damaged. Aircraft tyres were found to have cut marks during initial inspection. The IAF made 48 claims from sukhoi but only 15 were cleared as of July 1999.


Zakljucak:

Indija je imala pristup zapadnim avionima, i jos uvjek ga ima ali su kupili su-30 a ne mirage.
Zasto?Jer su Francuzi nudili Mirage 2000 Pakistanu. Kada su ga nudili, predstavili su i Mirage 2000 Mk.5 i Mk.9. Prema tome: avion vise nije bio tajna za PAF, a IAF je trazio nesta "novog".

Pored toga, tu nije raspisan tender, pa da su razliciti producenti nudili istovremeno svoje proizvode. I, sta je jos vaznije bilo: Rusija je tada bila u takvoj sitvaciji, da se trebalo  urgentno kupca za Su-30. Time se promenila sitvacija od prejasnjih vremena, kada su Rusi diktirali sta kome prodaju,sada su Indici mogli diktirati sta oni kupuju. Na taj nacin su maknuli i problem, da je Su-30 isto predhodno predstavljen Pakistanu.

I, iz tog razloga su onda narucili Su-30 - sa ruskim motorima, ali zapadnom elektronikom.

Onda su zapoceli problemi: Rusi nisu imali tehnicku dokumentaciju za Su-30, niti sredstava da bi proizvodili avion po indiskim specifikacijama. To su sve morali - "na-vrat, na-nos" napraviti. Nisu ni dovrsili razvoj Su-30 po specifikacijama koje su ponudjene Indiji u vreme kada su avion nudili za prodaju. To su isto jos morali zavrsiti. Time je potroseno cetiri godine, pri cemu se zakljucilo, da ni kada ga zavrse, avion jos nece biti ono sta IAF trazi, a sta je Suhoj obecavao pred potpisivanja ugovora.
U medjuvremenu je nastao sledeci problem: da bi sastavili ruski airframe i motore, kao i osnovni radar, za zapadnim oruzanim sistemom i elektronikom, morali su prvo prevesti celokupni ruski software na Engleski, i to tako da funkcionise.... Za to je trebalo dve godine.

Iz svih tih razloga se zakljucilo, da se Su-30MKI mora uvoditi u IAF u tri faze:

Rusi doduse jesu ponudili Su-30MKI Indiji jos negde 1995. ili 1996., ali tada niti taj avion, niti tehnicku dokumentaciju, niti infrastrukturu da ga podrzavali naprosto imali nisu. Ne samo da jos nisu ni zavrsili ispitivanje (daleko od toga), jos ga nisu ni mogli proizvesti.

I, sad si zamislite kada oni odu kod nekog drugog vazduhoplovstva, kod nekih drugih generala, koji nisu - kao Indiski - navikli na njihov uzasno spori DRDO-ministerij, i onda im predlazu neki slican projekt.... Pa tu se kosa coveku dize kosa na glavi,cak sam cuo da ih Iranci (kao i Kineze) bacaju iz biroa van.




Dovoljno smo rekli o svemu sem o samoj temi,i krajnje je vrijeme da se njoj okrenemo.

"Друго, и треба да се види на сигнализаторима озрачења то и јесте циљ."

Zar? Pa nisi li ranije par puta ponovio da je prednost zaslona sto protivnik ne zna da je zahvacen/gadjan?

"Где сам ја рекао да су американци тупави?! Цитирај где сам то рекао, али да им је требало толико времена да на своје ловце ставе радар са фазираном решетком то јесте тачно."

Verovao ili ne u konstrukciji lovackog aviona nije cilj da se prvi ugradi radar sa faziranom resetkom vec da se lovackom avionu omoguci vrsenje svoje namene. Amerika nije posedovala takticki presretac klase MiG25 koji je jedini lovac tada fizicki sposoban da ponese takav radar (besmisleno je ugurati ga u Tu128 mada i on moze fizicki da ga ponese). Nemoj leba ti da se blamiras svojim tumacenjem onog sajta. 240kg tezi samo antena na slici - ceo radar ima masu 1100kg. AWG-9 poredjenja radi tezi 1300 lbs sto je oko 590kg.

"Али опет чињеница јесте да у условима борбе са јаким електронским ометањем, са јаким противником, без Авакса ти њихови рдари су много мање употребљиви од Заслона. Американци су једноставно навикли да нападају са огромном бројчаном предношћу типа 100 на 1 те њима заиста није требала фазирана решетка."

Iran je zemlja bez AWACS-a a ima F14A. Tokom upotrebe ovog aviona susreli su se sa vecim brojem ECM uredjaja francuske i svojetske proizvodnje i zakljucili da njihovo ometanje nema gotovo nikakav uticaj na AWG-9/AIM54A kombinaciju. Koliko znam jedino je par puta MiG25 uspeo da se izvuce zbog boljeg signalizatora ozracenja i sposobnosti da se brzo krece u prostoru. Sa druge strane SARH AIM-7E2 vodjen od strane istog radara je bilo daleko lakse omesti. Zadnji argument je skroz beslovesan 100 aviona ne moze da napada jedan s upaljenim radarima u isto vreme zbog interferencije.

"Антена са фазираном решетком јесте суптилније и боље решење поготово за МиГ-31 и његову намену."

Iz tvog predjasnjeg pisanja u kojem razmatras dejstvo MiG31 po lovackim avionima je jasno da kuburis s namenom MiG31. MiG31 je zamisljen prvenstveno za borbu protiv krstarecih raketa i strateskih bombardera kao i aviona sposobnih da lete velikim brzinama duze vremena. Njegova osnovna raketa R33 sa ne moze da manevrise ostro da bi pogodila okretan cilj koji izvodi energicne protivraketne manevre.

"Б1 и Б52 су тешки бомбардери, са огромном масом и много већи авиони од МиГ-31, стога се не могу поредити. Маса тог радара са све компјутерима (у то време компјутери су били веома тешки и габаритни) је много већа него код Заслона."

Nisam pokusao da poredim B1, i MiG31. Hteo sam samo da pokazem da su sjedinjene drzave tad bile sposobne da naprave funckionalan PESA radar po postojanju potrebe za istim i avionom sposobnim da ga nosi. S druge strane maksimalno natovaren Su30MKK je 10600kg tezi od maksimalno natovarenog F/A18D sto tebe ne sprecava da ih poredis.

"То је већ видиш тупава претпоставка ако мислиш да ће противници летети у формацији а да ка њима јуре 6 ракета и да се неће раздвојити у маневар."

Prvi sovjetski lovacki avioni sa signalizatorima ozracenja iole sposobnim da detektuju AWG-9 i pilotu prezentuju relevantne informacije za protivmere pojavili su se na MiG-25PD i MiG-23ML avionima. Kada je F-14A 1973 postao operativan sovjetski avioni nisu posedovali signalizator ozracenja dovoljno sofisticiran da posalje bilo kakvo upozorenje o zracenju AWG-9 na daljinama iznad 20km.

" У том смислу те ракете заиста и не треба  дирати 20 година, довољно је да унапредиш радар на авиону и те ракете постају ефикасније. Да ли је то толико тешко да схватиш?"

Jeste. Posle 20 godina dobar deo oplate rakete bi korodirao i sve vitalne komponente bi trebale da se zamene pride.

"Тек на веома, веома блиском растојању (секунд од удара) се укључује глава за самонавођење."

U slucaju R27 vreme aktivacije glave samovodjenja je fleksibilno i zavisi od ocitanih parametara leta cilja i dimenzija cilja.

******

Sto se TWS rezima radara tice on se na signalizatorima ozracenja ocitava kao rezim osmatranja, a signal zahvata se tek dobija ukoliko se uspe detektovati radar ispaljene rakete. Rezim je koristan u tome sto dovodi u zabludu protivnika koji ima osecaj lazne bezbednosti. Rezim je beskoristan u slucaju zivahnog cilja jer radar ima veci lag pri ponovnom prikazivanju tacne pozicije cilja. STT/TWS rezim treba birati po zatecenoj situaciji a ne smatrati jedan nadmocniji nad drugim.

Sto se STT rezima tice, cilj ce verovatno shvatiti sta se dogadja sto ne mora da bude strasno. Ako izvede manevar izbegavanja i prekine zahvat cak i na priprostom radaru kakav ima nas MiG29 ostaje zadnja detektovana pozicija zahvacenog cilja zarad reference pri ponovnom trazenju sto uglavnom nije komplikovano. Ukoliko se cilj ponovo otkrije na malim razdaljinama dovoljno je usmeriti radar u rezimu osmatranja ka njemu i dugmetom "rezerv. pusk" pustiti R27R na njega. Prinudno elektricno kolo ce odmah ukljuciti agat, a zbog male razdaljine nema potrebe za zahvatom. Bolji radari poput APG-71 daju i proracun ponovne detekcije cilja tako da se svest o situaciji u prilicnoj meri zadrzava. Avion koji izvodi odbrambeni manevar gubi brzinu a ukoliko manevar ide preko mogucnosti pomeranja antene radara i radarsku sliku pa je u defanzivi. U slucaju koriscenja ECM uredjaja aviona koji je napadnut treba imati u vidu da oni cesto imaju interferenciju sa raketama sopstvenog aviona nosaca. Ukoliko je protivnik lansirao na nas a znamo da mu radar radi u istom frekventnom opsegu kao nas, izvrsiti ponovno usmeravanje nisanskog snopa na njega i izazvati mu lazna merenja daljine ili cak gubitak zahvata.

Sto se tice Mehtinog izlaganja istina je da su 90-ih Rusi reklamirali vojnu opremu koju nisu posedovali u operativnom stanju. Nije tajna da su projekti poput Su-30 ili R-77 dovrseni tek pod infuzijom stranog novca i narudzbama. Pa ipak slicnih problema ima i na drugoj strani, na primer Lockheed je bankrotirao u sred proizvodnje F-14A i da nije bilo zajma iranske banke Melli i subvencionisanja drugih zainteresovanih investitora ni USN a ni Iran ne bi nikad dobili narucene avione.

Stvar iz predjasnje diskusije s kojom se ne slazem je toboza prednost Sparrow raketa nad R27. Cinjenica je da ne postoji tip SARH rakete s kojom su korisnici zadovoljni i da su od pocetka koriscenja takvih raketa pa do danas razne sumanute situacije moguce.

Evo slucaja od 19. Januara 1991. Amerika je na vrhuncu vojne moci pa ipak dva njihova pilota se istrajno blamiraju protiv dva MiG25PDS koji bacaju flare-ove i ne manevrisu:

They turned their attention solely to the Foxbats,
which had now closed to around twenty miles. Both
groups were at ten thousand feet, still head on with
each other. Sorting and targeting, Tollini and Captain
Jon Kelk prepared to shoot when the Foxbats came into
range, Tollini actually locking one of them. Pitts and
Williams searched on their radars for other possible
bandits.

Suddenly the Foxbats turned ninety degrees and
executed a "beam" maneuver, heading west and
perpendicular to the Eagles line of flight. As it was
supposed to, the tactic banished the Foxbats from the
four Eagle's radars and broke Tollini's lock. Now the
Eagles were in trouble, because two MiGs were
presumably in range of shooting them and unseen -
until, luckily, at about five miles in front of them
and very low, approximately five hundred feet from the
desert floor- they picked up the radar blip of one of
the Foxbats rocketing in front of them, from west to
east at seven hundred knots.

It was another "beam" maneuver, said Pitts, but this
time it was being executed too close to the Eagles to
work. "Since I was on the east side, it was easiest
for me to engage him," he said. He radioed Tollini his
intention and dove after the MiG as it passed below.
As he did so, the MiG began a wide 270 degree arcing
turn beneath him, back south, west and eventually
north. The large oval and resultant loss of speed by
the MiG-25 enabled Pitts, who had visually acquired
the MiG as he'd converted on it, to cut across the
Iraqi's turn circle and rendezvous on his tail.
"I'm able to roll in a mile and a half behind him and
start shooting," he said.

The next sequence of events happened very fast.
Pitts was so close to the MiG's exhausts that his
first shot was a heat-seeking Sidewinder. But the
Iraqi decoyed it with flares.

Gaining on the Iraqi, he fired a Sparrow, but it
didn't explode. The Iraqi didn't try any evasive
maneuvers. He just kept running straight and level
north- still very low, his exhaust still beckoning.
Pitts shot another Sidewinder. The Iraqi decoyed it
with flares again. Pitts was getting frustrated. Any
closer and he'd be out of missile envelope and have to
go to guns.

He fired a fourth missile, another Sparrow.
Meanwhile , up above Tollini, now functioning as Pitts
wingman, had been watching and decided he'd better
jump in and help. He dove toward the fight and fired a
Sidewinder of his own at the fleeing Foxbat. But
before it got there, Pitts final Sparrow either went
up the Foxbats tailpipe or right near it, and
exploded, causing a small fireball. " It was like a
sparkler, " he said. Tollini's missile then impacted
the fireball. The MiG stayed relatively intact but
went down into clouds. Pitts saw the canopy come off
and the "explosion" as the pilot's ejection seat fired
out. But he didn't see a parachute because " I know
the second guy is still out these and I immediately
start looking for him."

Coming back up, pointing west, he spotted the second
Foxbat, It was coming east, about five miles in front
of them, going belly up as it tried to turn north in
front of them and run, Pitts speculated. Kelk and
Williams, low on fuel had already left. Tollini, who
had his radar on "auto guns" now, didn't visually see
the bandit until Pitts called him out, but the "auto
guns" setting would have automatically locked the
Iraqi anyway. First Tollini fired a Sidewinder. It was
decoyed with flares. Chasing in afterburner, he fired
a Sparrow. The radar missile hit, disintegrating the
MiG-25. These were the ninth and tenth Allied air to
air kills of the war.

Wings of Fury by Robert K Wilcox.

Shvatanje performansi R27 iz etiopsko eritrejskog rata kao konacne sposobnosti rakete nisu nista drugo nego povrsnost, zluradost i zlonamernost. Licno znam bar dve osobe koje su "zivo" ispaljivale R27R sa potpuno drugim iskustvima, kao i tonu slucajeva gde su AIM7 i 9 funkcionisali mnogo bolje od gore navedenog.

 ovde bi trebalo navesti samo 2 interesantne chinjenice :

- raketom AIM-54 nije nikad oboren nijedan avion - a F-14 ima relativno dosta potvrdjenih pobeda (kao americhkih , tako i iranskih)  ...

- iako je teoretski bilo  moguce nositi 6 AIM-54 , to se u praksi nije radilo - maximalna kombinacija je 4 rakete ,a uobichajena 2 .