Kako njima tamo u Iranu ispiraju mozak 

@anea,izgleda da smo oboje bili u pravu u vezi ovoga.
mislim,u vezi uticaja svega ovoga na zadravlje ljudi.

Alo, šta kažu informisaniji, hoće li da prorade aerodromi u Beču, Stockholmu, Oslu, Pragu...?

Avioni poleću i sleću, putnici još ne stižu kućama
Beta, FoNet | 21. 04. 2010. - 09:51h  11:18h | Komentara: 0

Najprometniji evropski aerodromi otvoreni su za poletanja i sletanja, avio saobraćaj se polako normalizuje, iako se očekuje da će proći dani, a možda i nedelje dok svi putnici ne stignu na odredišta.

Avioni su poleteli sa aerodroma u Parizu, Amsterdamu i Frankfurtu, a na londonski aerodrom "Hitrou", najprometniji u Evropi, sinoć je sleteo avion iz Vankuvera, prvi od kako je prošle nedelje počela erupcija vulkana na Islandu.

Vazdušni prostor Austrije, Velike Britanije, Italije, Irske, Holandije, Norveške, Danske i Švajcarske je otvoren, dok ograničenja ima u Belgiji, Francuskoj i Švedskoj, javio je BBC.

Objavljujući nove smernice, kako javlja BBC, predstavnica Uprave za civilno vazduhoplovstvo napomenula je da će, zbog gustine pepela, delovi britanskog vazdušnog prostora ipak i dalje biti zone zabranjenog leta.

Vazdušni prostor Nemačke postepeno će se otvarati tokom današnjeg
dana, saopštile su jutros vlasti. Iako je vazdušni prostor te zemlje bio zatvoren, bilo je dozvoljeno 800 letova na malim visinama.

Prioritet pri ukrcavanju imaju putnici za kartama za dan poletanja, a onima koji su danima bili zarobljeni na aerodromima rečeno je da ili kupe nove ili da pokušaju sa starim kartama i danima, pa i nedeljama, čekaju na prvo slobodno mesto.

Od kako je zbog erupcije vulkana na Islandu i oblaka vulkanskog pepela prošle nedelje zatvoren vazdušni prostor u Evropi, otkazano je preko 95.000 letova.

Međunarodno udruženje za aviosaobraćaj (IATA) procenjuje da je avioprevoznike šest dana neletenja zbog erupcije vulkana na Islandu koštalo više od 1,7
milijardi dolara prihoda.

Izgubljene prihode tokom tri dana između 17. i 19. aprila, kada je bilo prizemljeno najviše aviona, IATA procenjuje na 400 miliona dolara dnevno.

"Procena izgubljenog prihoda odnosi se samo na aviokompanije. Kriza je pogodila 29 odsto svetskog aviosaobraćaja, kao i 1,2 miliona putnika na dan. Kriza je prevazišla onu od 11. septembra, kada je vazdušni prostor SAD bio zatvoren tri dana", naveo je direktor IATA Đovani Bizinjani.

IATA je ukazala i na neke uštede u trgoškovima zbog neletenja, pa su tako računi za gorivo bili za 110 miliona dolara dnevno manji od uobičajenih.

Međutim, avioprevoznicima su iskrsli drugi troškovi, uključujući one za brigu o putnicima koji nisu odleteli.

"Za industriju koja je u 2009. izgubila 9,4 milijarde dolara i za 2010. joj je prognoziran gubitak od još 2,8 milijardi, nova kriza je razarajuća. Pri tom su evropski avioprevoznici već očekivali da ove godine izgube 2,2 milijarde dolara", kazao je Bizinjani.

On je dodao da moraju da se traže načini da se ublaže efekti krize izmenom nekih propisa, uključujući ukidanje ograničenja za noćne letove, ublažavanjem aerodromskih dozvola za sletanje i poletanje, izmenom regulative koja se tiče brige o putnicima.

Bisinjani je takođe zatražio od vlada da ispitaju mogućnosti za kompenzovanje izgubljenih prihoda avioprevoznika.

IATA je podsetila da je posle terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. američka vlada obezbedila pet milijardi dolara kompenzacija za aviokompanije koje nisu letele tri dana. Evropska komisija dozvolila je evropskim zemljama da pruže sličcnu pomoć.

Bizinjani je rekao i da je vazdušni prostor zatvoren na osnovu modela a ne činjenica i da su probni letovi aviona članica IATA pokazali da je model bio pogrešan.

"Naš prioritet je bezbednost. Evropa, bez kompromisa kada je bezbednost u pitanju, treba da nađe način da odluke donosi na bazi činjenica i ocene rizika, ne na osnovu teorije", istakao je Bizinjani.

Danas su najprometniji evropski aerodromi otvoreni za poletanja i sletanja i aviosaobraćaj se polako normalizuje.

Izvor: Blic

Културна политика
Вулкански пепео није једини разлог
      
Френк Фуреди   
среда, 21. април 2010.
Какви год били ризици од вулканске ерупције на Исланду, очигледно је да затварање ваздушног простора над већим делом Европе није предузето само услед претње од облака пепела путницима. Живимо у раздобљу у коме се проблеми неизвесности и опасности непрестано преувеличавају, а наша их заплашена машта претвара у проблеме опстанка. Самим тим, неочекивани природни догађаји ретко се третирају као пуки природни феномени – уместо тога, они се хитро драматизују и претварају у „претње опстанку човечанства“.
Ово се највише огледа у тежњи да се драматизује прогнозирање времена. Некада давно, временска прогноза била је један од оних досадних тренутака на радију или телевизији, када је већина  нас устајала да нешто презалогаји. Међутим, након изишљања концепта „екстремних временских услова“, уобичајени догађаји попут олуја, смога или неочекиваних снежних падавина постали су права атракција. Живимо у свету где прилично обичан технички проблем попут тзв. миленијумске бубе бива протумачен као претња апокалиптичних размера – и где епидемија грипа од стране званичника бива претворена у катастрофични заплет холивудског сценарија. Када имамо случај да Светска здравствена организација упозорава да је читава људска врста угрожена свињским грипом, прилично је јасно да на рационално размишљање данас углавном утичу културне предрасуде, а не трезвено процењивање ризика.

Нисам научник природњак и не позивам се на свој ауторитет како бих процењивао ниво ризика који за летелице представља вулкански пепео. Међутим, као социолог заинтересован за процес доношења одлука, јасно ми је да је оклевање да се уклони забрана ваздушног саобраћаја у Европи мотивисано размишљањем о најгорим исходима, а не ригорозном проценом опасности. Процена ризика заснива се на покушају да се прорачуна вероватноћа различитих исхода. Размишљање о најгорем – које је ових дана познато као „предострожност“ – заснива се на маштању. Замишља се најгори сценарио, и поступа на основу тога. У случају исландског вулкана, страх да би честице пепела могле да угасе авионске моторе аутоматски се претвара у закључак да би се то догодило. Стога ми се чини да је фантазија о најгорем сценарију, пре него процена ризика, оно што је довело до тренутне забране ваздухопловног саобраћаја.

Многи појединци из ваздухопловне индустрије уздрмани су оним што виде као једнострано претеривање. Урлих Шилте-Штратхаус, генерални секретар Удружења европских авио-компанија, приметио је да „пробни летови које је предузело више наших компанија нису указали ни на какве проблеме“. Он верује да „то потврђује наш захтев да се изнађу друге опције како би се проценио прави ризик“. Ђовани Бизињани, генерални директор Међународног удружења за аеротранспорт, описује забрану као „европску срамоту“ и „европску брљотину“.

И појединци повезани са европским званичницима из контроле летења признали су да су међународна упутства протумачили „ригорозније“ него што то рецимо чине њихове америчке колеге. Британски метеоролози тврдили су да би вулкански пепео могао чак да стигне и до источне канадске обале.

Какви год били ризици од летења због вулкана, јасно је да је забрана донесена на основу спекулација а не доказа. Оклевање да се процене чињенице и делује у складу са изгледима мотивисано је страхом од доношења погрешне одлуке. Наравно, када су животи у питању, најважније је да се чињенице брижљиво одмере – али, на крају, дужност оних који нас воде јесте да доносе одлуке и сносе њихове последице. Спорост са којом су министри ЕУ реаговали на кризу указује на то да страх од најгорих исхода обесхрабрује одговорно доношење одлука. Ипак, одлука да се затвори ваздушни простор „мора бити заснована на чињеницама и процени ризика“, а не на политици избегавања одлука.

Страшно је то што је подлегање бојазни у вези са вулканским пепелом неминован исход институционализације политике страховања од најгорег. Овај приступ, заснован на до сада невиђеној осетљивости савременог западног друштва према неизвесности и непознатим опасностима, довео је до радикалне промене у начину на који се ризици процењују и третирају. Последица тога јесте да се уобичајено прорачунавање ризика данас доводи у питање од стране све веће армије стручњака, који трвде да човечанству недостаје знање које би му омогућило да прорачунава ризике на прави начин. Тужно, али ови критичари имају више поверења у спекулативне рачунарске моделе него у могућности науке да неизвесности прерачуна у вероватноће. У данашњој култури страха, „оно што би могло да пође по злу“ често се побрка са „оним што ће се вероватно десити“.

Бројни критичари традиционалног начина размишљања које се базирало на процени вероватноће, траже радикалан раскид са праксама прошлости, на темељу уверења да нам просто недостају информације како бисмо те вероватноће могли да прорачунамо. Ово је мотивисано уверењем да су опасности са којима се данас суочавамо исувише моћне и катастрофичне – миленијумска буба, међународни тероризам, свињски грип, климатске промене итд – те да просто не можемо да чекамо да нам све информације постану доступне како бисмо израчунали њихове потенцијалне разорне ефекте. Самим тим, реакција која по правилу следи је: „Одмах прекини!“.

Размишљање о најгорем води томе да друштво усваја страх као један од кључних принципа око којих јавност, власт и различите институције организују свој живот. На тај начин се институционализују несигурност и осећај збуњености и немоћи. Ширењем уверења да су најгори исходи нормала, људи се све више осећају беспомоћно и рањиво у сусрету са многим будућим претњама. То је заправо позив на друштвену парализу. Ерупција вулкана на Исланду изазива техничке проблеме, за које би одговорни доносиоци одлука требало да изнађу брза разумна решења. Уместо тога, Европа је одлучила да проблем претвори у драму. За педесет година, историчари ће писати о оклевању данашњег друштва да дела пред проблемима. Нема сумње да је тешко суочити се са природном катастрофом – али, у овом случају ради се о више него очигледној људској катастрофи изазваној неодлучношћу и оклевањем да се ухвати у коштац са неизвесношћу. То је оно што представља праву претњу нашој будућности.

(Превела Јована Папан)

Пренето са...

Ljudi, dajte vise Nksamsj-u taj status moda... vidite da postavlja milion vesti dnevno na svakom delu foruma a vi ga ne primecujete   

не хвала....
јер био онда брзо пао на статус ''пријатеља форума''...

Kako god bilo, ne znaci da je ispalo lose s pepelom. Svako lose nosi i dobro. Sta ako se pod "pritiskom" kompanija, javnosti ... izadje s novim tehnologijama?   Na krakorocno, lose je, dugorocno, moze biti extra.  

Na to se ne pada, vec se dobija kada odsluzis svoje i imas druge obaveze