Atomski Zdesna (2014) :: Film ~ Pozoriste ~ Televizija

Srđan Dragojević: Film o našem vremenu

Atomski zdesna”, novi film Srđana Dragojevića, oni koji su ga gledali opisuju kao uznemirujući. Iza vesele atmosfere na snimanju izronilo je osećanje težine trenutka u kom živimo i vremena koje nas obeležava kao ljude. Nema jačeg utiska nego kad se strašne stvari saopštavaju kroz smešne situacije. Možda je vreme za nove „Rane‟

Deveti april značajan je datum za one i dalje odane srpskom filmu i pratećoj kinematografiji. Tog dana nanovo će biti otvoren multipleks u Tržnom centru Ušće, a premijeru iste te večeri doživeće ostvarenje „Atomski zdesna”, novi film Srđana Dragojevića. Ova dva vesela povoda više su nego dovoljan razlog da se s pomenutim autorom razgovara o novom filmu, stanju u srpskoj kinematografiji i kulturi, njegovoj ličnoj poziciji u ovdašnjem filmu… i budućim planovima.

Budući da nam tek predstoje premijera i distribucija vašeg novog filma, kako biste ga predstavili?

Izvinite, ne umem to da radim. Možda bi mi bilo lakše da ste vi gledali film pa da mi postavljate konkretna pitanja. Nikad nisam bio dobar u opisivanju sopstvenih filmova, koliko sam, čini mi se, solidan u često nesvesnom „hvatanju” duha epohe u kojoj film nastaje. Kad su trajali nedavni socijalni nemiri u Bosni, završavao sam montažu i rekao sam – evo, o ovome je film. No, zapravo, nije po svemu spoljašnjem, grupa ljudi u „resort-u” na Jadranu, jedni su dobili tobože besplatno letovanje, a drugi su prodavci koji im prodaju „tajm-šer‟ aranžmane. No, po nekoj unutrašnjoj dinamici, veza svakako postoji. I jedni i drugi, i kupci i prodavci, očajnici, ljudi su koji su zaboravili kako da žive. Ne svojom krivicom. Ljudi kojima je ukraden normalan život, mogućnost da budu bolji od onog što jesu i u šta su se pretvorili.

Sinopsis filma navodi na asocijaciju na „Glengarry Glen Ross” Dejvida Mameta i Džejmsa Folija. Da li je to ispravna smernica i šta biste još naveli kao okvire „Atomskog zdesna”?

Neki koji su gledali radne projekcije, više imaju asocijaciju na „Konje ubijaju, zar ne?‟,što je, možda, tačnije. Mislim, u ovom filmu ima mnogo smešnih stvari. Ali, bazično, to nije veseo film.

Sudeći po faktografiji, ovim filmom nastavljate neojugoslovensku/regionalnu crtu lako uočljivu u „Paradi”: da li je to umrežavanje nužan izbor ili sada možda i estetska komponenta?

Ni jedno ni drugo. Meni je to, prosto, prirodno, kao što koristim ćirilicu kad pišem pisanim slovima i latinicu kad pišem štampanim. Da ne ulazim dublje u neke priče o Jugoslaviji i jugoslovenstvu jer to, primećujem, jedi mnogo ljudi. Kao što je jezik koji sam naučio srpskohrvatski. Ja govorim tim jezikom. Kao što učim svoju decu da vole zemlju u kojoj žive, očekujem da mi niko ne zamera kad kažem da se u svakom delu bivše Jugoslavije osećam jednako prijatno. Ali, mnogi zameraju. Bez razloga, jer nema nas mnogo. Kada nas, nekoliko desetina hiljada, za jedno dve decenije, više ne bude, možda će mnogima laknuti. Možda i s pravom. Do tada, mogu samo da predložim mirnu koegzistenciju u radu i ljubavi.

Ako je upozorenje na pošast homofobije predstavljalo jednu od okosnica „Parade”, šta bi to onda činilo idejnu kičmu „Atomskog zdesna”?

Homofobija uopšte nije bila ključna tema „Parade”, scenarija koji je napisan 2008. godine, kad se o Pride-u u Srbiji nije ni pričalo. Pride je bio Macguffin za priču o saradnji i pomirenju. E, sad, to što su neki kritičari film proglasili „dnevno-političkim”, šta ja tu mogu? Moguće da mnogi ne znaju da je za finansiranje filma potrebno bar dve godine. Ali ja sam davno prestao da se bavim tumačenjima onoga što radim. Nisam se ni trudio da se time bavim kad su mnogi skočili na prizore bitke u „Svetom Georgiju”, na rovove nalik na Zapadni front. Ali oni su tu bili namerno, kao znak. Znak za čitanje filma i oni vele: „Pogledajte, ovo nije film o Prvom svetskom ratu već o Srbiji 2007, prepunoj razjedinjenosti, ksenofobije, mržnje, sitnih interesa i doušničkih pisama.‟ Uostalom, mene „kostimirani” filmovi uopšte ne zanimaju, niti romantizacija prošlosti. Svako je vreme bilo sranje kao što je ovo. Ja se uvek bavim trenutkom u kome živim. Nekad tragično zakasnim, kao u slučaju „Mi nismo anđeli“, a nekad, jednako po film tragično, poranim, kao u slučaju „Lepih sela”.

Atomski zdesna” je nastajao mahom bez medijske pompe – da li je to bio vaš lični izbor, budući da je evidentno da se ovdašnja medijska mašinerija i sve to preterivanje inače pokreću i pri prvim najavama budućih srpskih filmova?

Ne znam šta bih o filmu pričao i kad se pojavi, akamoli pre snimanja i dok snimam. Meni je pojavljivanje u medijima, jednostavno, mrsko. Znam da je to beznadežno staromodno i ne odgovara „duhu vremena”. Urednica jednog popularnog časopisa se čak naljutila na mene kad sam rekao da između filmova želim da budem anoniman, pa je revoltirano objavila da, zamislite, on se usuđuje da traži da bude – anonimus. Usuđujem se. štaviše, lepo mi je kao anonimusu. Kada imam film, dužnost mi je da ga promovišem. Kad imam neku inicijativu u sferi kulturne politike, dužnost mi je da se javno za nju borim. Ne vidim koji bi treći razlog bio da se pojavljujem u medijima.

Kad smo već kod toga, kao narodni poslanik pokrenuli ste nekoliko inicijativa koje se tiču boljitka srpskog filma i kinematografije. Šta se zbiva s tim vašim predlozima u ovom trenutku?

Ti predlozi su izazvali određeno zanimanje javnosti i relevantnih političkih činilaca. Ali ja sam u Parlamentu bio veoma kratko. Te stvari moraju da se „guraju” konstantno, i za njihovu realizaciju mora da postoji konsenzus. Za sada sam u njima dosta usamljen. Što ne znači da se to neće promeniti. Potrebno je malo vere i dosta upornosti.

Trejler navodi na utisak da je i ovaj put reč o vašem viđenju repertoarskog-komercijalnog-komunikativnog filma. Reklo bi se da istrajavate na tom planu?

Nikad ne verujte trejleru, valjda je to svako naučio do sada! Šalim se…donekle. Film je dosta komunikativan ali komercijalan, hm, to je autoru teško da predvidi. Pogotovo što, čini mi se, nije baš potpuno film koji publika očekuje od mene. Nekoliko osoba koje su gledale radne projekcije opisale su ga istovetnim izrazom…uznemirujući. Šta to tačno znači, đavo bi ga znao. I glumci koji su ga gledali bili su pomalo iznenađeni. Jer, snimanje je bilo tako veselo, uživali smo. No, isplovilo je neko osećanje…Ja im kažem – Možda nismo svi zajedno bili svesni koliko nam je „pun kufer” svega…Po tom osećanju, mene najviše podseća na „Rane”.

U vezi s aspektom komercijalnosti, jedno od prijatnijih iznenađenjajeste stimulacija Filmskog centra Srbije za autore gledanih filmova. U kojoj meri mislite da će to dići srpski film na noge i šta je još na tom planu neophodno da se desi?

Srpski film me slabo zanima. Stojim po strani i ta uloga mi sasvim odgovara. Po strani sam i s filmovima koje pravim i po tretmanu koji imam od svojih kolega. Moja četiri projekta su šest puta zaredom odbijena na konkursima filmskog centra i kroz te komisije u osam godina promenilo se najmanje 70 procenata aktivnih filmskih trudbenika u Srbiji. Može se to smatrati postignutim konsenzusom da meni u ovoj kinematografiji nije mesto. Čovek može i da se složi s mišljenjem većine. No, ipak, imam svoje mesto, kakvo-takvo i – snimam filmove.
Atomski Zdesna - Miloš Samolov i Hristina Popović

A kako reagujete kad čujete ili naletite na sud po kome neki od vas ponajpre očekuju filmove u rangu „Lepih sela” i „Rana”?

Po mom mišljenju, ovaj novi je takav. No, sve je stvar ukusa i za svaki je potrebna određena vremenska distanca, da se uoče vrline i mane. U svakom slučaju, volim po nešto u svakom svom filmu.Ali nisam pozvan da o njima pričam. Tu je publika, a možda i kritika.

Da li će uspeh „Atomskog zdesna” možda i definitivno utrti put „Bodljikavom prasetu”, po romanu Džulijana Barnsa, i dokle se stiglo u pripremi tog projekta?

„Bodljikavo prase” je do sada dobilo novac od filmskih fondova Nemačke, Poljske, Bugarske, Hrvatske i Ukrajine. Ako još dobijemo u Makedoniji, imaćemo neke šanse da ga snimimo. No, danas je finansiranje filma pomalo kao građenje Skadra na Bojani. Evo, spomenuo sam Ukrajinu gde smo na fondu dobili 350.000 evra i gde je najvažnija lokacija za snimanje filma. Teško mi je da uopšte mislim na to dok je narod Ukrajine ugrožen mogućim ratom. Ali jeste po malo ironija da mi karijeru već više od dvadeset godina određuje prokleti rat. Taman sam pomislio da ću moći malo da se opustim.

Izvor http://citymagazine.rs/clanak/srdan-dragojevic-film-o-nasem-vremenu/

Film ću gledati i onda dati svoj sud. Do tad ću misliti isto što i do sada, srebroljubivi s.dragojević zna koliko (ne)vredi i zato se uopšte ne trudi da uradi bilo šta što bi moglo da pređe granice našeg regiona.