U Nikol je sve kuvalo. "I svi vi mislite da bi trebalo da prihvatim tu pogodbu i proglasim se krivom i pored toga što sam čvrsto branila svoju nevinost od prvog trenutka hapšenja?"
   Keti klimnu. "Ne želimo da umreš", reče ona, "a pogotovo ne bez ikakvog razloga."
   "Bez ikakvog razloga", sevnu Nikol očima. "Ti misliš da bih ja umrla bez ikakvog razloga!" Odmakla se od stola, ustala i stala da šeta po ćeliji. "Umrla bih za pravdu", reče Nikol više sebi nego Keti, "po svom nahođenju barem, taman da u celoj Vaseljeni nema nijedne duše koja će me razumeti."
   "Ali, majko", uskliknu sada Keti, "kojoj svrsi bi to poslužilo? Tvoja deca i unuka bi zauvek bili lišeni tvog društva, Bendži bi ostao u onoj glupoj ustanovi..."
   "Znači, ovde imamo nagodbu", prekide je Nikol povišenim tonom, "podmukliju verziju Faustovog pakta sa đavolom... Odrekni se svojih načela, Nikol, i priznaj krivicu čak i ako uopšte nisi povredila zakon. I nemoj prodati svoju dušu za puku zemaljsku nagradu. Ne, to bi bilo odveć lako odbiti... Od tebe se traži da uđeš u nagodbu za dobrobit tvoje porodice... Može li biti jače pobude za jednu majku, koja treba da je poljulja?"
   Nikoline oči su buktale. Keti poseže za torbicom, izvuče cigaretu i pripali je drhtavom rukom. "I ko to dolazi k meni sa takvim predlogom?" nastavi Nikol. Sada je već vikala. "Ko mi donosi predivnu hranu, vino i fotografije moje porodice da bi me smekšao za udarac nožem u prsa koji bi me izvesno ubio sa više bola nego električna stolica?... Zašto je to moja vlastita kćer, voljeni izdanak moje materice."
   Nikol iznenada krenu napred i dograbi Keti. "Ne igraj Judu za njih, Keti", reče Nikol, tresući preplašenu kćerku. "Ti si mnogo bolja od toga. Vremenom, ako me osude i pogube po važećoj optužnici, počećeš da uvažavaš ovo što sada radim."
   Keti se oslobodila majčinog stiska i ustuknula unazad. "To je baleganje, majko", reče nekoliko časaka kasnije. "Potpuno baleganje... Jednostavno si u jednom od svojih napada samoispravnosti... Slušaj, došla sam ovde da ti pomognem, da ti ponudim priliku za život. Zbog čega barem jednom u svom prokletom životu ne poslušaš nekog drugog?"
   Nikol je zurila u Keti nekoliko sekundi. Kada je ponovo prozborila, glas joj je bio mnogo blaži. "Slušala sam te, Keti, i nije mi se dopalo ono što sam čula. Takođe sam te posmatrala... Ni za trenutak nisam pomislila da si došla ovamo da meni pomogneš. To bi bilo u potpunom neskladu sa onim što sam prepoznala u tvom karakteru u ovih poslednjih nekoliko godina. U svemu ovome ima nešto za tebe...
   Niti verujem da na bilo koji način predstavljaš Eli i Patrika. Da je tako, oni bi došli ovamo sa tobom. Moram da priznam da sam pre izvesnog vremena bila zbunjena i osećala da možda izazivam previše patnje kod sve moje dece. Ali u ovih poslednjih nekoliko minuta videla sam veoma jasno šta se, zapravo, događa... Keti, moja draga Keti..."
   "Da me više nisi dotakla", povika Keti kada joj se Nikol primakla. Ketine oči bile su pune suza. "I poštedi me tog tvog samoispravnog sažaljenja..."
   U ćeliji je za trenutak vladao muk. Keti dokrajči cigaretu, pokušavajući da se pribere. "Slušaj", reče ona posle izvesnog vremena, "briga me šta ti misliš o meni; to uopšte nije važno; ali zbog čega, majko, ne možeš da misliš na Patrika, Eli, pa čak i na malu Nikol? Zar ti je toliko važno da budeš svetica, zar ti je svejedno što će tvoji najbliži patiti zbog toga?"
   "Za neko vreme", uzvrati Nikol, "razumeće."
   "Za neko vreme", reče Keti srdito, "bićeš mrtva. Za veoma kratko vreme... Shvataš li da će istog časa kada iziđem odavde i saopštim Nakamuri da nagodbe nema biti zakazan dan tvog suđenja?... I da uopšte nemaš izgleda, baš nikakvih jebenih izgleda?"
   "Ne možeš me uplašiti, Keti."
   "Ne mogu te uplašiti, ne mogu te dotaći, ne mogu ti čak ni dopreti do svesti. Kao i svi dobri sveci, ti slušaš samo vlastite glasove."
   Keti duboko udahnu. "Onda pretpostavljam da je to - to... Zbogom, majko." I protiv njene volje, sveže suze grunuše na Ketine oči.
   Nikol je ridala. "Zbogom, Keti", reče ona. "Volim te."
   

10.
   "Odbrana može sada da uzme završnu reč."
   Nikol se podiže sa stolice i krenu oko stola. Iznenadilo je koliko je bila umorna. Dve godine robije konačno su uništile njenu legendarnu izdržljivost.
   Polako je prišla poroti sastavljenoj od četiri muškarca i dve žene. Žena u prednjem redu, Karen Štolc, poticala je iz Švajcarske. Nikol je prilično dobro poznavala ovu ženu u vreme kada su gospođa Štolc i njen suprug držali pekaru iza ugla kod kuće Vejkfildovih u Bovoau.
   "Zdravo Karen", reče Nikol smirenim glasom, zaustavivši se tačno ispred porotnika. Sedeli su u dva reda sa po tri stolice. "Kako su Džon i Meri?... Mora da su do sada već tinejdžeri."
   Gospođa Štolc se promeškolji u sedištu. "Dobro su, Nikol", reče veoma tiho.
   Nikol se osmehnu. "Da li još pravite one divne kifle sa kimom svake nedelje ujutru?"
   Udarac čekića odjeknu sudnicom. "Gospođo Vejkfild", reče sudija Nakamura, "teško da je ovo dobar trenutak za neobavezne razgovore. Vaša završna reč ograničena je na pet minuta, a vreme vam već otkucava."
   Nikol nije obraćala pažnju na sudiju. Nagla se preko pregrade koja ju je delila od porote i upila oči u veličanstvenu ogrlicu oko vrata Karen Štolc. "Dragulji su divni", reče ona šapatom. "Ali oni bi platili i mnogo, mnogo više."
   Čekić ponovo udari. Dva stražara hitro se približiše Nikol, ali ona je već uzmakla dalje od gospođe Štolc. "Dame i gospodo, porotnici", reče Nikol, "čitave ove nedelje ste slušali tužioca koji je uporno tvrdio da sam ja podstakla otpor zakonitoj vladi Novog Edena. Zbog svojih nenarodnih dela optužena sam za pobunjeništvo. Vi sada morate, na osnovu predočenih dokaza, da odlučite da li sam kriva ili ne. Molim vas, ne zaboravite da je pobunjeništvo najteži zločin - presuda povlači smrtnu kaznu.
   U svojoj završnoj reči htela bih da pažljivo razmotrim održivost tužiočevog stava. Svedočenja koje smo čuli prvog dana i koja su sva bila potpuno nebitna za optužnicu protiv mene, omogućio je, verujem, sudija Nakamura, jasno kršeći kolonijske zakone o upotrebi svedočenja u najtežim sudskim slučajevima..."
   "Gospođo Vejkfild", prekide je srdito sudija Nakamura, "kao što sam vam ove nedelje već rekao, ne mogu da dopustim takve ispade nepoštovanja u mojoj sudnici. Još jedna slična opaska i ne samo da ću vas pozvati na odgovornost zbog omalovažavanja suda, već ću i privesti kraju vašu završnu reč."
   "Čitavog prvog dana tužilac je pokušavao da pokaže kako je moj sekualni moral sumnjiv, te da sam stoga verovatan kandidat za uplitanje u političku urotu. Dame i gospodo, bila bih srećna kada bih mogla privatno sa vama da razgovaram o neobičnim okolnostima pod kojim je svako od moje šestoro dece začeto. Međutim, moj seksualni život, prošli, sadašnji ili čak budući, nema nikakve veze sa ovim suđenjem. Sa izuzetkom mogućih vrednosti u zabavljačkom smislu, prvi dan svedočenja potpuno je besmislen."
   Na krcatoj galeriji začulo se nekoliko kikota, ali stražari su brzo umirili gomilu. "Sledeći niz tužiočevih svedoka", nastavi Nikol, "uzeli su nam mnoge sate ukazujući na pobunjeničku delatnost mog supruga. Ja slobodno izjavljujem da sam udata za Ričarda Vejkfilda. Ali njegova krivica, ili njeno nepostojanje, takođe nemaju nikakvog značaja za ovaj proces. Jedino dokazi koji podupiru moju krivicu za pobunjeništvo relevantni su za vašu odluku.
   Tužilac je naznačio da moje pobunjeničke čini potiču od umešanosti u snimak koji je u krajnjoj liniji doveo do osnivanja ove kolonije. Ja priznajem da sam pomogla u pripremanju snimka koji je emitovan sa Rame na Zemlju, ali kategorički odbijam 'da sam od početka bila u zaveri sa tuđinima' ili da sam na bilo koji način šurovala sa vanzemaljcima protiv svojih sunarodnika Zemljana.
   Učestvovala sam u pravljenju tog snimka, kao što sam juče rekla, kada sam dozvolila da mi tužilac postavlja unakrsna pitanja, zato što sam osećala da nemam izbora. Moja porodica i ja bili smo ostavljeni na milost i nemilost jednoj inteligenciji i moći koja prevazilazi sve što je iko od nas ikada bio u stanju da pojmi. Bilo je razloga za ozbiljnu zabrinutost da bi odbijanje njihovog zahteva izazvalo represalije protiv nas."
   Nikol se za trenutak okrete prema stolu odbrane i popi malo vode. Potom ponovo upravi lice prema poroti. "To ostavlja samo dva moguća izvora za iole stvarne dokaze protiv mene - svedočenje moje kćerke Keti i ona čudna zvučna zabeleška, sa zbrda-zdola skupljenim opaskama, koje sam izustila ostalim članovima moje porodice pošto sam uhapšena. Nju ste čuli juče ujutro.
   Svesni ste i sami da je jednu takvu zabelešku lako izopačiti i preinačiti. Dva ključna audio-tehničara juče su priznala na stolici za svedoke da su stotinama sati slušali razgovore između mene i moje dece pre nego što su sačinili trideset minuta 'razornih dokaza', pri čemu ni iz jednog pojedinačnog razgovora nije uzeto više od osamnaest sekundi.
   U pogledu svedočenja moje kćerke Keti Vejkfild, mogu jedino da kažem, sa velikim bolom u srcu, da je ona neprekidno i uporno lagala. Nikada nisam ništa znala o navodnim nezakonitim rabotama mog muža Ričarda, a još manje ga u tome podržavala.
   Sećate se da se, u unakrsnom ispitivanju koje sam ja vodila, Keti pomela u pogledu činjenica i da je na kraju opovrgla svoje prvobitno svedočenje pre nego što se onesvestila na mestu za svedoke. Sudija vam je predočio da je moja kćerka u poslednje vreme u labilnom mentalnom stanju i da bi trebalo da pređete preko izjava koje je dala tokom mog ispitivanja. Molim vas da se setite svake reči koju je Keti izrekla ne samo kada joj je tužilac postavljao pitanja već i u vreme kada sam ja pokušavala da dođem do podataka o određenim datumima i mestima tobožnjih pobunjeničkih akcija koje mi je ona pripisala."
   Nikol se još jednom primače poroti, pažljivo pogledavši svakog ponaosob u oči. "Najposle, vi morate da presudite gde je istina u ovom slučaju. Stojim ovde pred vama teška srca, i dalje ne verujući u tok događaja koji su doveli do toga da budem optužena za ozbiljne zločine. Služila sam koloniji i ljudskoj vrsti. Kakva god sila ili inteligencija bitiše u ovoj zapanjujućoj Vaseljeni, prepoznaće tu činjenicu, bez obzira na ishod ovog suđenja."
   
   Spoljašnje svetlo brzo je bledelo. Zamišljena Nikol oslonila se na zid ćelije, pitajući se da li je ovo poslednja noć u njenom životu. I protiv volje se stresla. Od proglašenja presude Nikol je svako veče odlazila na spavanje očekujući da će sutradan umreti.
   Garsija joj je donela večeru čim je pao mrak. U poslednjih nekoliko dana hrana se poboljšala. Polako jedući prženu ribu, Nikol je u mislima prelazila petogodišnje razdoblje otkako su dočekali izviđački odred sa Pinte. Šta je to ovde krenulo naopako? - pitala se Nikol. Koje su naše osnovne greške?
   Mogla je da čuje Ričardov glas u glavi. Uvek ciničan i nepoverljiv kada je ljudsko ponašanje posredi, on je pred kraj prve godine rekao da je Novi Eden predobar za čovečanstvo. "Na kraju ćemo ga uništiti kao što smo to uradili sa Zemljom", rekao je on. "Naš genetski tovar - sve ono, znaš, teritorijalizam, agresija i reptilsko ponašanje - prejako je da bi ga obrazovanje i prosvećenje prevazišli. Uzmi O'Tulove heroje, obojicu, Isusa i onog mladog Italijana, svetog Mikaela iz Sijene. Oni su bili uništeni zato što su ljudima savetovali da pokušaju da budu pametniji od šimpanzi."
   Ali ovde, u Novom Edenu, pomisli Nikol, bilo je toliko prilika za bolji svet. Osnovni uslovi za život bili su obezbeđeni. Bili smo okruženi nedvosmislenim dokazima da u Vaseljeni postoji inteligencija daleko iznad naše, da je proizvela okruženje u kome...
   Dovršila je ribu i primakla mali čokoladni puding. Nikol se osmehnu u sebi, prisetivši se koliko je Ričard voleo čokoladu. Veoma mi nedostaje, pomisli ona. Posebno njegov razgovor i njegov uvid u stvari.
   Nikol uzdrhta kad začu korake koji su prilazili ćeliji. Njeni posetioci behu dva mlada čoveka i obojica su nosila fenjera. Na sebi su imala uniformu Nakamurine specijalne policije.
   Muškarci uđoše u ćeliju. Držali su se veoma zvanično. Nisu se predstavili. Stariji, verovatno u svojim tridesetim, izvuče naglim pokretom jedan dokument i poče da ga čita. "Nikol d'Žarden Vejkfild", reče on, "osuđeni ste zbog zločina pobunjeništva i bićete pogubljeni sutra ujutro u 8 sati. Doručak će vam biti poslužen u 6.30, deset minuta posle svanuća, a mi ćemo doći da vas povedemo u 7.30. U električnu stolicu bićete svezani u 7.58, a struja će biti puštena tačno dva minuta kasnije... Imate li nekih pitanja?"
   Nikolino srce toliko je jako tuklo da je jedva mogla da diše. Borila se da se smiri. "Imate li nekih pitanja?" upita policajac.
   "Kako se vi zovete, mladi čoveče?" upita Nikol napuklim glasom.
   "Franc", odgovori muškarac posle određenog kolebanja.
   "Franc šta?" reče Nikol.
   "Franc Bauer", odgovori on.
   "Pa, France Baueru", reče Nikol, pokušavajući da se usiljeno nasmeši, "možete li mi reći koliko traje umiranje? Pošto uključite struju, naravno."
   "Zapravo, ne znam", reče on pomalo uzrujano. "Izgubićete svest skoro odmah, samo za nekoliko sekundi. Ali ne znam koliko..."
   "Hvala vam", reče Nikol osećajući slabost. "Možete li sada otići? Želela bih da budem sama." Dva muškarca otvoriše vrata ćelije. "Oh, uzgred", dodade Nikol, "možete li da mi ostavite fenjer? A možda i papir i olovku ili čak elektronsku beležnicu?"
   Franc Bauer zavrte glavom. "Žao mi je", reče on. "Ne možemo..."
   Nikol mu odmahnu rukom i ode na drugi kraj svoje ćelije. Dva pisma, reče ona sebi, polako dišući ne bi li prikupila snagu. Želela sam da napišem samo dva pisma. Jedno za Keti i jedno za Ričarda. Sa svima ostalima sam sklopila konačni mir.
   Pošto je policajac otišao, Nikol se setila dugih sati koje je provela u jami u Rami II pre mnogo godina, kada je mislila da će umreti od gladi. Čitav taj daleki dan, za koji je mislila da joj je poslednji, provela je oživljavajući srećne uspomene iz života. To sada nije neophodno, pomisli ona. Nema događaja u mojoj prošlosti koji već nisam detaljno proučila. To je korist od dvogodišnje robije.
   Nikol je sa iznenađenjem otkrila da je ljuta što ne može da napiše dva poslednja pisma. Ponovo ću to da zatražim ujutro. Dozvoliće mi da napišem ta pisma ako budem dovoljno galamila. Nasmejala se i preko volje. "Ne idi nežno...", navela je.
   Najednom je osetila da joj se bilo ponovo ubrzava. U oku svoje svesti Nikol vide električnu stolicu u mračnoj sobi. Sedela je na njoj; čudan šlem prekrivao joj je glavu. Šlem poče da sija i Nikol vide sebe kako pada.
   Dragi Bože, pomisli ona, gde god i šta god da si, molim tem daj mi sada malo hrabrosti. Strašno sam uplašena.
   Nikol sede na krevet u tami sobe. Kroz nekoliko minuta osetila se bolje, gotovo smireno. Uhvatila je sebe kako se pita na šta će ličiti ta trenutna smrt. Je li to kao kad toneš u san, a posle toga ništa? Ili da li se nešto posebno događa u tom poslednjem trenutku, nešto što živi stvor nikada ne može da zna?
   

Jedan glas ju je dozivao iz daljine. Nikol se promeškolji, ali se nije potpuno probudila. "Gospođo Vejkfild", ponovo dozva taj glas.
   Nikol se hitro uspravi u krevetu, misleći da je već svanulo. Osetila je nalet straha kada joj je um poručio da su joj ostala svega dva sata života. "Gospođo Vejkfild", reče onaj glas, "ovde sam, pred ćelijom... To sam ja, Amadou Diaba."
   Nikol protrlja oči i napreže se da vidi priliku u tami pored vrata. "Ko?" reče ona, polako hodajući preko sobe.
   "Amadou Diaba. Pre dve godine pomogli ste dr Tarneru da mi izvrši transplantaciju srca."
   "Šta radiš ovde, Amadou? I kako si ušao unutra?"
   "Došao sam da vam nešto donesem. Sve redom sam podmitio. Morao sam da vas vidim."
   Iako se čovek nalazio na svega pet metara udaljenosti, Nikol je mogla da mu vidi tek obrise u pomrčini. Njene umorne oči pravile su trikove sa njom. Jednom, kada se posebno napela da se usredsredi, za trenutak je pomislila da je posetilac, zapravo, njen pradeda Omeh. Oštri trnci projezdiše joj telom.
   "U redu, Amadou", reče Nikol posle dužeg ćutanja. "Šta je to što si mi doneo?"
   "Moram prvo da vam objasnim", reče on. "Pa čak i tada možda neće imati smisla. Ni sam to potpuno ne razumem. Jedino što znam jeste da sam to morao da vam večeras donesem."
   Zastao je za trenutak. Kada Nikol nije ništa rekla, Amadou joj na brzinu ispriča svoju priču. "Dan pošto sam izabran za koloniju 'Louel', dok sam još bio u Lagosu, primio sam čudnu poruku od svoje babe iz plemena Senuofo, u kojoj je stajalo da hitno dođem kod nje. Otišao sam prvom prilikom, što je bilo dve nedelje pošto sam primio još jednu poruku od babe u kojoj je pisalo da je moja poseta stvar 'života ili smrti'.
   Kada sam stigao u njeno selo u Obali Slonovače, već je bilo pola noći. Moja baba se probudila i smesta obukla. Zajedno sa seoskim vračem, te iste noći krenuli smo na dugu šetnju kroz savanu. Kada smo stigli do našeg odredišta, jednog malog sela po imenu Nidougou, bio sam potpuno iscrpljen."
   "Nidougou?" prekide ga Nikol.
   "Tako je", odgovori Amadou. "Elem, tamo se nalazio jedan neobičan, smežuran čovek koji mora da je bio neka vrsta velikog šamana. Moja baba i naš vrač ostali su u Nidougou dok smo ovaj čovek i ja krenuli u naporno penjanje na obližnju goletnu planinu do obale malog jezera. Stigli smo tamo u cik zore. 'Pogledaj', reče starac kada su prvi Sunčevi zraci skliznuli po jezeru, 'pogledaj jezero Mudrosti. Šta vidiš?'
   Rekao sam da vidim trideset ili četrdeset predmeta u obliku dinje koji su počivali na dnu kraj jedne strane jezera. 'Dobro', uzvrati on sa osmehom, 'ti si odista jedan od njih'.
   'Ja sam jedan - šta?' upitah.
   Nije mi odgovorio. Zaobišao je jezero, približivši se mestu gde su dinje bile potopljene - kada se Sunce malo ispelo, nismo više mogli da ih vidimo - a onda izvukao mali vial. Okvasio ga je u vodi, stavio poklopac na njega i pružio mi ga. Takođe mi je dao mali kamen, koji je po obliku izgledao kao oni predmeti u vidu dinje na dnu jezera.
   'Ovo su dva najvažnija poklona koja ćeš ikada dobiti', reče on.
   'Zašto?' upitah ja.
   Nekoliko sekundi kasnije oči mu postadoše potpuno bele i on pade u trans pojajući ritmičke napeve Senoufa. Nekoliko minuta je igrao, a onda iznenada uskočio u hladno jezero i počeo da pliva.
   'Čekaj', povikah ja, 'šta da radim sa tvojim poklonima?'
   'Nosi ih svuda sa sobom', reče on, 'znaćeš kad treba da ih upotrebiš.'"
   Nikol pomisli da joj srce lupa toliko jako da čak i Amadou može da ga čuje. Pružila je ruku kroz rešetke ćelije i dodirnula mu rame. "A prošle noći", reče ona, "jedan glas u snu, ili to možda i nije bio san, rekao ti je da mi večeras doneseš vial i kamen."
   "Tačno", reče Amadou. Zastao je. "Otkud znate?"
   Nikol nije odgovorila. Nije mogla da govori. Čitavo telo joj je drhtalo. Nekoliko trenutaka kasnije, kada je osetila ona dva predmeta u ruci, kolena su joj bila tako slaba da je pomislila kako će pasti. Dvaput je zahvalila Amadou i podstakla ga ode pre nego što ga otkriju.
   Ona polako krenu preko ćelije ka krevetu. Može li to biti? I kako to može biti? Sve je ovo na neki način poznato još od početka? Mana-dinje na Zemlji? Nikolin sistem beše preopterećen. Izgubila sam kontrolu, pomisli ona. A još nisam ništa popila iz viala.
   Već je i samo držanje viala i kamena živo podsetilo Nikol na neverovatnu viziju koju je imala na dnu jame u Rami II. Nikol otvori vial. Dva puta je duboko udahnula vazduh, a onda je brzo progutala sadržinu.
   Isprva, učinilo joj se da se ništa ne događa. Izgledalo je da se crnilo oko nje ne menja. A onda, najednom, velika narandžasta lopta uobliči se usred ćelije. Rasprsla se, šireći boje preko pomrčine. Usledi jedna crvena, pa za njom ljubičasta lopta. Dok je Nikol uzmicala od sjajnosti ljubičaste eksplozije, začula je glasan smeh izvan prozora. Bacila je pogled u tom pravcu. Ćelije nestade. Nikol se nalazila napolju, na nekom polju.
   Bilo je mračno, ali još je mogla da vidi obrise predmeta. Tamo u daljini ponovo začu onaj smeh. Amadou, pozva ona u svesti. Nikol je jurila preko polja zaslepljujućom brzinom. Pristizala je jednog čoveka. Kada se približila, lice mu se izmenilo. To uopšte nije bio Amadou, već Omeh.
   On se ponovo nasmeja i Nikol stade. Ronata, viknu on. Lice mu je raslo. Veće i veće, bilo je veliko kao kola, zatim kao kuća. Smeh mu beše zaglušujući. Omehovo lice bilo je ogroman balon koji se dizao visoko, sve više u tamnu noć. On se još jednom gromko nasmeja, a njegovo lice-balon rasprsnu se, poprskavši Nikol vodom.
   Bila je sva mokra. Bila je potopljena i plivala je ispod vode. Kada je izronila, našla se u jezercu oaze u Obali Slonovače, gde se kao sedmogodišnja devojčica suočila sa lavicom tokom Poroa. Ista ta lavica prikradala se rubom jezerca. Nikol je ponovo bila devojčica. Bila je vrlo prestrašena.
   Hoću svoju majku, pomisli Nikol. Lezi sada i odmori se, neka ti je san blagosloven, pevala je. Nikol stade da izlazi iz vode. Nije marila za lavicu. Pogledala je još jednom životinju i lice lavice pretvori se u lice njene majke. Nikol pritrča da zagrli majku. Umesto toga, i sama postade lavica koja se prikrada obalom jezerca u oazi usred afričke savane.
   Sada je u jezercu bilo ukupno šest plivača, sve sama deca. I dok je lavica Nikol nastavljala da peva Bramsovu uspavanku, jedno po jedno dete iziđe iz vode. Prva je bila Ženevjev, zatim Simona, Keti, Bendži, Patrik i Eli. Svaki od njih prođe pored nje, stremeći prema savani. Nikol potrča za njima.
   Trčala je na atletskoj stazi krcatog stadiona. Ponovo je bila ljudsko biće, mlada i atletski razvijena. Objavljen je rezultat njenog poslednjeg skoka. Dok je išla prema početku zaletne staze za troskok, jedna japanski sudija joj priđe. Bio je to Tošio Nakamura. Nećeš uspeti, reče joj on namrgođeno.
   Nikol se učini da će poleteti dok je jurila stazom. Savršeno je nagazila na dasku, vinula se u vazduh, izvela uravnotežen srednji skok i sletela daleko u jamu. Znala je da će skok biti dobar. Nikol odskakuta do mesta gde je ostavila trenerku. Njen otac i Henri priđoše da je zagrle. Bravo, rekoše uglas. Vrlo dobro. Jovanka Orleanka donela je zlatnu medalju do pobedničkog postolja i okačila je o Nikolin vrat. Eleonora od Akvitana uruči joj tuce ruža. Kendži Vatanabe i sudija Miškin stajali su pored nje i čestitali joj. Spiker je objavio da je oborila svetski rekord. Publika joj je priredila prave ovacija. Nikol pređe pogledom preko tog mora lica i primeti da u gomili nisu samo ljudi. Orao je bio tamo u jednoj naročitoj kutiji, sedeći pored čitavog odeljenja oktopauka. Svi su je pozdravljali. Čak i avijani i okrugla bića sa paučinastim pipaljkama i tuce kapuljastih jegulja prionulih o staklo džinovske zatvorene zdele. Nikol im mahnu.
   Ruke joj se pretvoriše u krila i ona poče da leti. Bila je soko koji je krstario visoko iznad ratarskih polja Novoga Edena. Gledala je dole na zgradu u kojoj je bila zatvorena. Nikol se okrete na zapad i pronađe farmu Maksa Paketa. I pored toga što je bilo gluvo doba noći, Maks Paket je radio napolju na nečemu što je ličilo na dodatak štali.
   Nikol nastavi da leti na zapad, stremeći prema sjajnim svetlima Vegasa. Kada je stigla do tog kompleksa, spustila se niže, leteći povrh velikih noćnih klubova. Keti je sedela napolju na nekim stepenicama, potpuno sama. Lice joj je bilo zagnjureno u šake, a telo joj se treslo. Nikol pokuša da je uteši, ali jedini zvuk koji se čuo bio je krik sokola u noći. Keti podiže pogled prema nebu, sva zbunjena.
   Nadletela je Pozitano, blizu izlaza iz modula i sačekala da se spoljašnja vrata otvore. Uplašivši stražare, soko-Nikol napusti Novi Eden. Stigla je do Avalona za manje od minuta. Robert, Eli, mala Nikol, pa čak i dežurni - svi su bili sa Bendžijem u prijemnoj dvorani azila. Nikol nije imala pojma zbog čega su svi oni budni usred noći. Ona ponovo kriknu. Bendži priđe prozoru i zabulji se u tamu.
   Nikol začu jedan glas koji ju je dozivao. Bio je jedva čujan i dopirao je sa dalekog juga. Brzo je odletela do drugog habitata, ulazeći u njega kroz zjapeću rupu koji su ljudi usekli u spoljašnji zid. Pošto je proletela kroz omotač i pronašla ulaz, Nikol se vinu iznad zelenog pojasa. Više nije mogla da čuje glasove. Ali mogla je da vidi sina Patrika ulogorenog sa ostalim vojnicima u blizini podnožja mrkog valjka.
   Jedan avijan sa četiri kobaltna prstena susrete je u letu. On nije više ovde, reče on. Potraži ga u Njujorku. Nikol brzo iziđe iz drugog modula i vrati se na Središnju ravnicu. Ponovo je začula onaj glas. Gore, gore, letela je, više, više. Soko-Nikol jedva je disala.
   Letela je na jug iznad ivice zida koji je zatvarao Severni polucilindar. Cilindrično more pružalo se ispod nje. Sada je onaj glas postajao razgovetniji. Bio je to Ričard. Njeno sokolovo srce mahnito je udaralo.
   Stajao je na obali, ispred nebodera, i mahao joj. Dođi ovamo, Nikol, govorio je njegov glas. Čak i u mraku mogla je da mu vidi oči. Nikol se obruši naniže i slete na Ričardovo rame.
   Oko nje je vladala pomrčina. Nikol se vratila u ćeliju. Da li je to što je proletelo odmah ispred prozora bila neka ptica. Srce joj je još tuklo.
   Ona pređe preko male sobe. Hvala ti, Amadou, reče ona. Ili tebi, Omeše. Osmehnula se. Ili tebi, Bože.
   Nikol se opruži na krevetu. Nekoliko sekundi kasnije utonula je u san.
   

ZAHVALNICE
   Mnogi ljudi su dali vredne doprinose ovom romanu. Prvi među njima, u smislu sveukupnog uticaja, bio je naš urednik Lou Aronika. Njegova zapažanja u ranoj fazi uobličila su građu celog romana, a njegovo pronicljivo konačno uređivanje značajno je osnažilo tok dela.
   Naš dobar prijatelj i svestrani naučnik Geri Snajder ponovo je bio krajnje predusretljiv, velikodušno se hvatajući ukoštac sa svakim tehničkim problemom, bio on mali ili veliki. Ukoliko su medicinski delovi priče tačni i verodostojni, onda zahvalnost treba uputiti na adresu dr Džima Vilersona. Svaka pogreška u tim odeljcima ide na račun samih autora.
   U ranim fazama pisanja Jihei Akita bio je dragocen pomagač u pronalaženju ispravnih lokacija za japanske scene. On je takođe bio više nego voljan da nadugačko raspravlja o običajima i istoriji svoje nacije. U Tajlandu, gospođa Vačari Monvibon bila je izvanredan vodič među divotama te zemlje.
   Roman se u velikoj meri bavi ženama, posebno načinima na koje one osećaju i misle. Bib Barden i Stejsi Li stajale su nam uvek na raspolaganju za razgovor o prirodi žene. Gospođa Barden nam je izuzetno mnogo pomogla idejama za život i poeziju Benite Garsije.
   Stejsi Kidu Li dala je mnogo neposrednih doprinosa Vrtu Rame, a i njena nesebična podrška celokupnom projektu bila veoma dragocena. Tokom pisanja romana Stejsi je rodila svog četvrtog sina, Trevisa Klarka Lija. Za sve što si učinila, Stejsi, mnogo ti hvala.

Otkriveni Rama

PROLOG
U jednom od spoljašnjih spiralnih krakova galaksije Mlečni Put jedna neupadljiva, usamljena žuta zvezda lagano kruži oko galaktičkog središta udaljenog trideset hiljada svetlosnih godina. Ovoj stabilnoj zvezdi, koja se zove Sunce, potrebno je dvesta dvadeset pet miliona godina da dovrši jednu revoluciju na toj putanji. Kad je Sunce poslednji put bilo na svojoj sadašnjoj poziciji, zastrašujuće moćni divovski reptili tek su počinjali da uspostavljaju svoju vladavinu na Zemlji, maloj plavoj planeti, jednom od Sunčevih satelita.
Od svih planeta i drugih tela u Sunčevoj porodici, jedino se na Zemlji ikada razvio neki složen i trajan oblik života. Jedino na tom posebnom svetu hemikalije su evoluirale do svesti, i onda se zapitale, počinjući da shvataju čudesa i dimenzije Vaseljene, nisu li se i negde drugde dogodila čuda slična onome koje je stvorilo njih.
Najzad, tvrdili su ti svesni Zemljani, samo u njihovoj galaksiji ima sto milijardi zvezda. Znali su prilično pouzdano da bar dvadeset odsto tih zvezda ima kraj sebe jednu ili više planeta, i da je jedan mali, ali značajan broj tih planeta imao, u nekom razdoblju svoje istorije, atmosferske i termalne uslove povoljne za nastanak aminokiselina i drugih organskih sastojaka koji su sine qua non za ma koju biologiju o kojoj su mogli razumno postavljati hipoteze. A eto, jednom u istoriji, tu, na Zemlji, aminokiseline su našle načina da se razmnožavaju, čime je evoluciono čudo, koje će na kraju proizvesti i ljudska bića, pokrenuto. Kako bi se moglo pretpostaviti da se to događanje odigralo samo jedan jedini put u čitavoj istoriji? Teži atomi, potrebni za nastanak ljudi, stvaraju se u kataklizmičnim zvezdanim eksplozijama već nekoliko milijardi godina. Zar je verovatno da su samo na Zemlji, i nigde drugde, ti atomi uspeli da se nanižu u molekule posebne vrste i evolucijom uzdignu do bića sposobnih za pitanje "Jesmo li sami?"
Zemljani su svoje traganje za kosmičkim drugovima započeli najpre tako što su načinili teleskope i pomoću njih posmatrali najbliže susedne planete. Kasnije, kad se njihova tehnologija razvila do višeg nivoa, uputili su usavršene robotizovane svemirske brodove da osmatraju te druge planete, i da procenjuju ima li ikakvih znakova života. Ova istraživanja su dokazala da ni na jednom drugom telu u Sunčevom sistemu nikad nisu postojala inteligentna živa bića. Ako negde 'van' ima ikoga, zaključili su zemaljski naučnici, ako postoji ijedna ravnopravna vrsta s kojom bi se moglo jednog dana i komunicirati, traganje se mora proširiti na drugu stranu ambisa koji Sunčev sistem razdvaja od svih drugih zvezda.
Na kraju dvadesetog veka, po zamaljskom računanju vremena, velike antene sa Zemlje počele su da po nebu tragaju za koherentnim signalima, u nadi da možda neka druga inteligencija šalje Zemlji radiotalasne poruke. Ovo traganje je potrajalo više od sto godina, a naročito je pojačano u zlatnim danima međunarodne nauke - početkom dvadesetprvog veka, da bi oslabilo u završnim decenijama toga veka, kad se nikakav tuđinski signal nije uhvatio iako je korišćen četvrti zasebni komplet novih tehnika osluškivanja.
Do godine 2130, kada je otkriven neobičan cilindričan objekat što se iz dubine interstelarnog prostora veoma brzo približavao Sunčevom sistemu, većina promišljajućih ljudskih bića zaključila je da života u kosmosu mora biti malo, a inteligencija je, ako uopšte postoji igde izvan Zemlje, izuzetno retka. Kako bi se drukčije mogao objasniti, govorili su naučnici, nedostatak ma kakvih pozitivnih rezultata posle tolikih pažljivih traganja za vanzemaljcima tokom više od sto godina?
Sve je to učinilo da Zemlja sa zaprepašćenjem primi vest, kad je onaj objekt tokom godine 2130. pobliže osmotren, da je van svake sumnje u pitanju tuđinska veštačka tvorevina. Bio je to neporeciv dokaz da inteligencija na visokom stupnju postoji, ili bar da je postojala u nekoj ranijoj epohi, u nekom drugom delu vasione. Kada je jedna svemirska misija, koja je već bila u toku, skrenuta da bi ostvarila 'randevu' sa zahuktalim cilindričnim divom sumorne sive boje, za koga se pokazalo da je, po dimenzijama, veći od najvećih zemaljskih gradova, kosmonauti su se suočili s nizom misterija. Međutim, nisu mogli pružiti odgovor ni na osnovna pitanja o zagonetnom tuđinskom svemirskom brodu. Uljez sa zvezda nije dao nikakve jasnije nagoveštaje o svom poreklu ili svrsi.
Ta prva grupa istraživača ne samo što je napravila katalog o čudima Rame (ime nadenuto tom divovskom valjkastom predmetu pre nego što se doznalo da je vanzemaljskog porekla), nego je i istraživala i kartografisala unutrašnjost. Onda je istraživački tim napustio Ramu, koji se sjurio ka Suncu, zaobišao ga i udaljio se hiperboličnom putanjom; naučnicima je preostalo da temeljito analizuju sve podatke koji su tokom misije prikupljeni. Svako se saglasio da zemaljski posetioci nijednog trenutka nisu sreli prave tvorce ovog misterioznog svemirskog broda. Međutim, pomna analiza otkrila je jedan nesumnjiv inženjerski princip primenjen pri stvaranju Rame - trojnu redundanciju. Za svaki bitni sistem i podsistem u brodu postojala su po dva rezervna. Ramanci su sve konstruisali u znaku broja tri. Naučnici su zaključili da, po svemu sudeći, moraju stići još dva slična vasionska broda. Godine koje su usledile posle posete Rame I bile su, na Zemlji, pune iščekivanja. Naučnici i političari su složno proglašavali da je počela nova era ljudske istorije. Internacionalna svemirska agencija (ISA) je, u saradnji sa Savetom Vlada (SV), razradila pravila za pažljivo postupanje pri sledećoj poseti Ramanaca. Svi teleskopi upereni u nebesa takmičili su se za slavu koja je čekala onoga ko prvi locira sledećeg Ramu. Ali, nije ga video niko.
U drugoj polovini tridesetih godina dvadeset drugog veka, ekonomski 'bum', koji je u svojoj završnoj fazi bio donekle i pojačan opštom svetskom reakcijom na Ramu I, naglo se okončao. Svet se survao u najgoru ekonomsku krizu u svojoj istoriji, koja je dobila ime 'Veliki haos'. Bila je praćena velikom anarhijom i bedom. Gotovo sva naučnoistraživačka aktivnost napuštena je tokom ovog žalosnog doba: sledećih nekoliko decenija narod Zemlje je pažnju posvećivao isključivo zemaljskijim problemima; neobjašnjenog posetioca sa zvezda gotovo je zaboravio.
Godine 2200. u Sunčev sistem stigao je drugi cilindrični uljez. Građani Zemlje otresli su prašinu sa starih spisa koji su bili pripremljeni posle odlaska Rame I, i pripremili se za sastanak sa Ramom II. Za tu misiju odabrana je posada od dvanaest članova. Ostvaren je 'randevu' i njih dvanaestoro uskoro poslaše izveštaj da je drugi Rama gotovo identičan svom prethodniku. Ljudi su nailazili na nova čuda i nove tajne, pa i na tuđinska živa bića, ali su i dalje nisu bili u mogućnosti da odgovore na pitanja o poreklu i svrsi Rame.
Tri čudnovate smrti među posadom izazvale su veliku zabrinutost na Zemlji, gde su sve etape ove istorijske misije praćene preko televizije. Kad je divovski cilindar prešao na novu putanju, što je pokazivalo da će se sudariti sa Zemljom, zabrinutost je prerasla u uzbunu i paniku. Lidari sveta su zaključili, teška srca, da u odsustvu drugih informacija moraju, hteli ne hteli, pretpostaviti da je Rama II neprijateljski raspoložen. Nisu mogli dozvoliti da se tuđinsko vozilo zarije u Zemlju, ili da prođe tako blizu da bi moglo da se posluži nekim oružjem. Doneta je odluka: uništiti Ramu II dok je još na bezbednoj udaljenosti.
Istraživačkoj ekipi je naređeno da se vrati kući; ali, tri člana posade, dva muškarca i jedna žena, zaostali su i bili u Rami II u trenutku kad je stigao baraž nuklearnih bojevih glava lansiranih sa Zemlje. Rama je odoleo nuklearnim eksplozijama, opet izmenio svoju putanju, skrenuo od neprijateljske Zemlje i napustio Sunčev sistem velikom brzinom - odnoseći svoje tajne netaknute, ali i troje kosmonauta.
Trinaest godina je putovao relativističkim brzinama od Zemljinog susedstva do svog krajnjeg odredišta, ogromnog kompleksa mašinerije zvanog Čvorište, na dalekoj orbiti oko zvezde Sirijus. Troje u Rami su se proširili rođenjem petoro dece, i postali porodica koja je nastavila da istražuje divna čuda svog doma u kosmosu. Bilo je ponovnih susreta sa tuđinskim bićima već otkrivenim u Rami. Pre nego što su stigli do Čvorišta, ljudi su se već uverili da su i ta druga bića takođe samo putnici u Rami II.
Ljudska svemirska porodica ostala je u Čvorištu nešto duže od godinu dana. Tokom tog vremena Rama je prepravljen i preuređen za svoje treće, poslednje putovanje u Sunčev sistem. Porodica je doznala od Orla, nebiološkog stvora koji je konstruisala čvorišna inteligencija, da ramanski kosmički brodovi lete radi prikupljanja i katalogizovanja najveće moguće količine podataka o živim vrstama u Galaksiji, sposobnim da plove kosmosom. Taj Orao, koji je imao glavu, kljun i oči orla ali telo čoveka, takođe je obavestio ljude da će svemirski brod Rama u svom trećem dolasku, kao Rama III, sadržati pažljivo izgrađen zemaljski habitat u kome će moći da se smesti dve hiljade ljudi, u životnu okolinu koja će im sasvim odgovarati.
Sa Čvorišta je ka Zemlji poslata video-poruka s obaveštenjem da Rama III uskoro dolazi. U tom saopštenju objašnjeno je da jedna usavršena vanzemaljska vrsta želi da posmatra i studira ljudsku aktivnost tokom dužeg perioda vremena, i zatraženo da dve hiljade ljudi bude poslato, kao tipičan uzorak, na randevu sa Ramom III na orbiti oko Marsa.
Rama III je putovao od Sirijusa do Sunčevog sistema brzinom nešto većom od polovine brzine svetlosti. U njemu je bila i glavnina ljudske porodice koja je doputovala na Čvorište; put su provodili spavajući u posebnim ležajevima. Na Marsovoj orbiti ta porodica je pozdravila druge ljude za Zemlje, a netaknuto čisti habitat u Rami začas je naseljen. Nastala kolonija, kojoj dadoše ime 'Novi Eden' što znači 'Novi Raj', bila je sasvim zatvorena, debelim zidovima odvojena od ostalih delova tuđinskog zvezdoplova.
Uskoro potom Rama III je opet ubrzao do relativističkih brzina i odjurio iz Sunčevog sistema, ovoga puta u pravcu žute zvezde Tau Ceti. Prošle su tri godine bez ikakvog spoljnog mešanja u ljudske poslove. Građani Novog Raja toliko su se posvetili svojoj svakodnevici da nisu obraćali mnogo pažnje na vasionu izvan svog naselja.
Kad se, međutim, u tom raju, koji su za ljude kreirali Ramanci, mlada demokratija našla suočena sa serijom kriza, jedan bogati oportunista prigrabio je svu vlast i počeo bezobzirno da suzbija svaku opoziciju. U ovo doba jedan od prvobitnih istraživača Rame II pobegao je iz Novog Raja i, posle izvesnog vremena, uspostavio kontakt sa dvema simbiotski spojenim tuđinskim vrstama iz susednog habitata, takođe zatvorenog u sebe. Njegova žena ostala je u ljudskoj naseobini, i tu uzalud pokušavala da bude savest društva. Nekoliko meseci potom ona je uhapšena, osuđena pod optužbom da je izdajnik, i zakazano je izvršenje smrtne kazne. Pošto su se životni uslovi i životna okolina u Novom Raju jednako pogoršavali, ljudske trupe su izvršile invaziju na susedni habitat i otpočele genocidni rat protiv obe žive vrste u njemu. Za to vreme tajanstveni Ramanci, poznati samo po svojim genijalnim graditeljskim dostignućima, nastavili su da izdaleka posmatraju šta se događa, svesni da je samo pitanje vremena kad će ljudi udariti na sledećeg suseda, usavršenu živu vrstu u regionu južno od Cilindričnog mora...

1.
"Nikol."
U prvi mah je imala utisak da je taj blagi mehanički glas deo njenog sna. Ali kad je čula da se njeno ime ponavlja, čak malo glasnije, Nikol se trgla i probudila.
Talas žestokog straha zapljusnu je iznutra. Došli su po mene, pomisli Nikol odmah. Jutro je. Umreću za nekoliko sati.
Udahnula je polako i duboko, trudeći se da ublaži svoju sve veću paniku. Nekoliko sekundi kasnije otvorila je oči. U njenoj ćeliji bio je mrkli mrak. Nikol, zbunjena, poče da se osvrće, pokušavajući da odredi gde je ta osoba koja ju je pozvala.
"Ovde smo, na tvom ležaju, pored tvog desnog uva", reče taj glas vrlo blago. "Poslao nas Ričard, da ti pomognemo da pobegneš... ali moramo delovati brzo."
Nikol na tren pomisli da je ovo nastavak sna. Onda začu drugi glas, vrlo sličan prvom ali sa ipak prepoznatljivom razlikom. "Okreni se udesno a mi ćemo se osvetliti."
Nikol se, ležeći, obrte nadesno. Vide da na ležaju, nadomak njene glave, stoje dve majušne figure, ne više od osam ili deset centimetara, obe nalik na žene. U tom trenutku su sijale, obasjane nekim unutrašnjim izvorom svetlosti. Jedna je imala kratku kosu i bila obučena u oklop evropskog viteza iz petnaestog veka. Druga je imala krunu na glavi i dugu naboranu suknju srednjovekovne kraljice.
"Ja sam Jovanka Orleanka", reče prva.
"A ja Eleanora Akvitanska."
Nikol se nasmeja nervozno, zapanjeno zureći u ta dva obličja. Nekoliko sekundi kasnije, kad su se unutrašnje svetiljke u robotima ugasile, konačno se dovoljno pribrala da nešto i kaže. "Znači, Ričard vas šalje da mi pomognete u bekstvu?" šapnu ona. "A kako mislite da to izvedemo?"
"Već smo izvršile sabotažu nadzornog sistema", reče malecka Jovanka ponosito. "Takođe smo reprogramirale biota Garsiju... koji će doći kroz koji minut, da te pusti napolje."
"Imamo glavni plan bekstva i nekoliko različitih rezervnih planova", dodade Eleanora. "Ričard to razrađuje već mesecima - od dana kad je nas napravio."
Nikol se opet nasmeja. Bila je još uvek krajnje zapanjena. "Stvarno?" reče ona. "A mogu li pitati gde je moj genijalni muž u ovom trenutku?"
"Ričard je u vašem starom leglu ispod Njujorka", odgovori Jovanka. "Rekao je da ti kažemo da se tamo nije izmenilo ništa. On prati naše napredovanje pomoću navigacionog signala... Uzgred budi rečeno, on ti poručuje da te voli. Nije zaboravio..."
"Samo trenutak miruj, molim te", umeša se Eleanora, videći da Nikol počinje da se refleksno češe iza desnog uva. "Prikačinjem jedan navigacioni aparat i tebi, a to je za mene prilično teško." Nekoliko trenutaka potom Nikol pipnu maleni paket instrumenata pokraj svog uva i odmahnu glavom. "Može li nas on i čuti?"
"Smatrao je da ne smemo rizikovati s emitovanjem glasa", odgovori Akvitanska. "To bi Nakamura suviše lako mogao primetiti... Ričard će samo znati gde smo."
"Sad možeš ustati i obući se", reče Jovankica. "Cilj nam je da budemo spremne kad Garsija dođe."
Zar čuda neće nikad prestati? razmišljala je Nikol dok se umivala u mraku, nad primitivnim lavorom. Nekoliko sekundi bavila se mišlju da bi ova dva robota mogla biti deo neke Nakamurine lukave zavere, i da će u pokušaju bekstva biti ubijena. Nemoguće, razuveri samu sebe malo kasnije. Čak i kad bi neko od Nakamurinih slugeranja umeo da pravi ovakve robote, jedino Ričard zna o meni toliko da napravi baš Jovanku Orleanku i Eleanoru Akvitansku... Uostalom, šta mari ako i budem ubijena u pokušaju bekstva? Moja elektrokucija je zakazana za ujutro u osam.
Ispred ćelije se začuše zvuci - stigao je biorobot. Nikol se sva steže; nije ni sad bila sasvim ubeđena da joj ove dve male prijateljice govore istinu. "Sedi na postelju", začu ona Jovankine reči iza sebe, "da se Eleanorica i ja popnemo u tvoje džepove." Nikol oseti da se dve robotkinje penju po prednjoj strani njene košulje. Osmehnu se. Ričarde, neverovatan si, pomisli ona.
Biot Garsija nosio je baterijsku svetiljku. Ušao je u Nikolinu ćeliju snažnim koracima, sa puno autoriteta. "Pođite sa mnom, gospođo Vejkfild", reče jakim glasom. "Imam naređenje da Vas prebacim u sobu za pripremu."
Nikol se opet prepade. Biot nije nastupio nimalo prijateljski. Šta ako... ali vremena za razmišljanje imala je vrlo malo. Garsija je izvede u hodnik i povede brzim hodom. Dvadeset metara kasnije prođoše pored uobičajene postave koja se sastojala od nekoliko biot-stražara i jednog ljudskog oficira koji im je komandovao. Bio je to neki mladić koga Nikol nikada ranije nije videla. "Čekaj", viknu on iza njih, upravo kad je trebalo da Garsija i Nikol krenu stepeništem. Nikol se sledi.
"Zaboravio si da potpišeš papire za transfer", reče čovek pružajući dokument Garsiji.
"Svakako", odgovori biot. Kitnjastim pokretom ispisa na papirima svoj identifikacioni broj.
Manje od minut posle toga Nikol je bila izvan velike građevine u kojoj je tamnovala nekoliko meseci. Udahnu svež vazduh, duboko, i pođe za Garsijom, stazom ka Srednjem Gradu.
"Ne", začu Eleanorin glas iz svog džepa. "Ne idemo sa biorobotom. Kreni na zapad. Prema vetrenjači sa sijalicom na vrhu. Moraš trčati. Neophodno je da stignemo na imanje Maksa Paketa pre zore."

Njen zatvor je bio gotovo pet kilometara udaljen od Maksove farme. Nikol je grabila puteljkom. Trčala je lagano ali postojano, povremeno požurivana glasovima dve malene robotkinje koje su pomno pratile koliko je vremena proteklo. Do zore nije preostalo baš mnogo. Za razliku od Zemlje, gde je prelaz iz noći u dan bio postupan, u Novom Raju zora je bila nagli, diskontinualni događaj: potpun mrak, a onda se, u trenu, upali veštačko sunce i zablista svojim malim lukom na svodu kolonijskog habitata.
"Još dvanaest minuta do svetlosti", reče Jovankica. Nikol je upravo izbila na biciklističku stazu kojom je morala preći završnih dvesta metara do Paketovog imanja. Nastavljala je da trči, mada poslednjim rezervama snage. U dva maha, tokom trčanja kroz obađena polja, osetila je tupi bol u prsima. Nema sumnje, nisam u formi, pomisli ona, prekorevajući sebe što nije redovno vežbala u ćeliji. Osim toga, tu je i mojih šest 'banki'.
Imanje je bilo u tami. Nikol zakorači na trem i tu stade, hvatajući vazduh. Vrata se otvoriše nekoliko sekundi kasnije. "Čekao sam te", reče Maks. Njegov čestiti izraz lica jasno je pokazivao koliko je situacija ozbiljna. Hitro je zagrlio Nikol. "Za mnom", reče i brzo pođe prema ambaru.
"Još nema policijskih kola na drumu", reče on čim su se našli u ambaru. "Verovatno još nisu otkrili da te nema. Ali to je sad samo pitanje minuta."
Pilići su svi bili na drugom kraju ambara. Kokoške su bile zatvorene iza posebne žičane mreže, odvojene od petlova i od ostalog dela zgrade. Maks i Nikol su ušli upravo kod njih; nastade grdna graja. Kokoši su jurcale kud koja, kreštale i kokodakale, lepetale krilima. Smrad je u tom njihovom prostoru bio toliki da Nikol skoro poče da se guši.
Maks se osmehnu. "Izgleda da sam počeo da zaboravljam koliko jako pileća govna smrde svima ostalima", reče on. "Zato što sam se ja navik'o." Pljesnuo je Nikol po ramenu, ne prejako. "U svakom slučaju, to ti je još jedan sloj zaštite, a sama nećeš osećati smrad nimalo, dok budeš u skloništu."
Maks pođe u jedno ćoše pregrađenog prostora, otera pet-šest kokoši i kleknu. "Kad su se pojavili oni Ričardovi uvrnuti robotići", reče on razgrćući slamu i kokošju hranu, "nisam bio odmah siguran gde da iskopam tvoje skrovište. Onda mi je palo na pamet - ovde." Maks podiže dve daske; u podu ambara pokaza se pravougaona rupa. "Prokleto se nadam da sam dobro smislio."
Pokretom pokaza da Nikol treba da pođe za njim, a onda se uvuče u rupu. Uskoro su se oboje četvoronoške kretali po zemljanom dnu veoma tesnog tunela koji je nekoliko metara vodio paralelno sa podom a onda, strmo, u dubinu. Nikol se stalno sudarala sa Maksom ispred sebe i sa zemljanim zidovima i svodom iznad sebe. Jedinu svetlost davala je malena baterijska svetiljka koju je Maks držao u desnoj ruci. Petnaest metara kasnije tunel je ušao u nekakvu mračnu prostoriju. Maks pažljivo siđe lestvicama od konopaca, a onda se okrete da pomogne Nikol da i ona siđe. Nekoliko sekundi potom oboje su stajali u sredini te sobice. On diže ruku i upali usamljenu električnu sijalicu.
"Nije baš palata", reče on dok se Nikol osvrtala, "ali mislim da je prokleto bolje od onog tvog zatvora."
U sobici su se nalazili krevet, stolica, dva police natrpane hranom, treća polica s elektronskim 'knjigama' na disketama, nekoliko različitih odevnih predmeta okačenih u otvoren ormar, najosnovnije toalet-instalacije, jedno veliko bure puno vode, koje je verovatno jedva prošlo kroz tunel, i duboka četvrtasta rupa poljskog WC-a u udaljenom uglu.
"Ti si sve ovo sam...?" upita Nikol.
"Da", odgovori Maks. "Noću... tokom ovih nekoliko nedelja. Nisam se usudio da zovem nikog da mi pomogne."
Nikol je bila dirnuta. "Da li ću moći ikada dovoljno da ti se zahvalim?"
"Moći ćeš: da ne daš da te uhvate", reče Maks i osmehnu se široko. "Ni meni se ne umire, kao ni tebi... A, da, uzgred budi rečeno", nastavi on i pruži joj elektronski čitač u koji su se mogle stavljati diskete. "Nadam se da je materijal za čitanje dobar. Priručnici o gajenju prasića i pilića nisu isto što i romani tvog tate, ali, nisam hteo da idem u knjižaru, da ne bih probudio sumnju."
Nikol mu priđe i poljubi ga u obraz. "Makse", reče ona vedro, "baš si drag prijatelj. Ne mogu ni da zamislim kako si..."
"Napolju je zora", prekide je Jovanka Orleanka iz njenog džepa. "Kasnimo u odnosu na naš raspored aktivnosti. Gospodine Paket, moramo razmotriti našu putanju za odstupanje, pre nego što nas napustite."
"E jebi ga", reče Maks. "Opet ja primam naređenja od jedne robotice koja nije duža od cigarete." Podiže Jovanku i Eleanoru iz Nikolinih džepova i postavi ih na gornju ploču jedne police, iza konzerve graška. "Vidite ta vratanca?" reče on. "Iza njih je cev... koja se završava kraj valova za svinje... Kako bi bilo da vi to proverite?"
Malene robotkinje su otišle i zadržale se minut ili dva. Za to vreme Maks je objasnio Nikoli situaciju. "Policija će te tražiti svuda", reče on. "Naročito ovde, zato što zna da sam ja prijatelj tvoje porodice. Zato ću zatrpati ulaz u skrovište. Trebalo bi da ovde imaš sve što je potrebno za sledećih nekoliko nedelja, pa i duže. - A robotkinje nek dolaze kad im je volja, samo da ih svinje ne pojedu", nastavi Maks smejući se. "One će biti tvoja jedina veza sa spoljašnjim svetom. One će te i obavestiti kad dođe vreme za drugu fazu našeg plana bekstva."
"Znači, tebe neću viđati?" upita Nikol.
"Bar nekoliko nedelja nećeš", odgovori Maks. "Suviše je opasno... I, još nešto, kad god policija dođe na imanje, ja ću ti isključiti struju. To će ti biti signal da budeš naročito tiha."
Eleanora Akvitanska se vratila. Sad je stajala na dasci, uz konzervu graška. "Naša izlazna putanja je izvrsna", saopšti ona. "Jovanka je otišla i neće se vraćati nekoliko dana. Namerava da iziđe iz habitata i stupi u vezu s Ričardom."
"Sad moram i ja da idem", reče Maks Nikoli. Ćutao je nekoliko sekundi. "Ali ne pre nego što kažem još nešto, prijateljice moja otmena... Kao što znaš, bio sam jebeni cinik celog svog života. Malo je ljudi koji mogu na mene da ostave neki jak utisak. Ali ti si me uverila da ima među nama i takvih koji su iznad nivoa pilića i prasića." On se osmehnu. "Nema takvih mnogo", dodade brzo, "ali ipak nas ima."
"Hvala ti, Makse", reče Nikol.
Maks priđe lestvicama. Okrete se, mahnu joj i poče da se penje.

Nikol sede na stolicu i duboko udahnu. Po zvucima iz tunela dalo se zaključiti da Maks zatrpava ulaznu rupu i navlači vreće sa hranom za piliće preko dasaka.
I šta sad? upita se Nikol. Uvide da tokom proteklih pet dana, otkad je suđenje završeno, nije razmišljala gotovo ni o čemu drugom osim o svojoj sve bližoj smrti. Sada strah od egzekucije nije više određivao puteve njenih misli: mogla je da pusti um da slobodno luta.
Prvo je razmišljala o Ričardu, svome mužu i ortaku, od koga je već gotovo dve godine odvojena. Živo se sećala poslednje večeri koju su proveli zajedno. Bejaše to užasna Walpurgisnacht ubijanja i razaranja, iako je započela notom nade, udajom njene ćerke Eli za doktora Roberta Tarnera. Ričard je bio siguran da smo i mi predviđeni za smaknuće, prisećala se ona. Verovatno je bio u pravu... Ali pošto je on pobegao, njega su proglasili za neprijatelja a mene ostavili na miru, neko vreme.
Mislila sam da si mrtav, Ričarde, pomisli ona. Trebalo je da imam više vere... Ali kako si se, zaboga, našao opet u Njujorku?
Dok je tako sedela na jedinoj stolici u svojoj zemunici, srce ju je bolelo od čežnje za mužem. Nikol se osmehnu, ali ipak s nekoliko suza isprati to mnoštvo uspomena koje su joj paradirale kroz um. Prvo je videla sebe u leglu avijana u Rami II, pre mnogo godina, kad je bila privremeni zarobljenik tih čudnih pticolikih stvorenja čiji se govor sastojao od brbljanja i kreštanja. Ričard ju je tamo pronašao: rizikovao je život i vratio se u Njujork samo da bi utvrdio nije li ona možda ipak živa. Da nije to učinio, Nikol bi ostala zauvek nasukana na ostrvu Njujork.
Njih dvoje su postali ljubavnici u tom periodu, dok su se dovijali kako da pređu Cilindrično more i da se pridruže svojim kolegama u svemirskom brodu 'Njutn'. Sada su u njoj uspomene na te rane dane ljubavi izazvale pravu uzbunu; Nikol je to primila s iznenađenjem i veseljem. Zajedno smo preživeli i atomski napad, pa čak i onaj moj glupi pokušaj da obezbedim genetsku raznovrsnost našeg potomstva.
Nikolino lice se trgnu od nelagodnosti kad se seti naivnosti koju je ispoljila pre toliko godina. Oprostio si mi, Ričarde, a to ti nije moglo biti lako. A onda smo se još više zbližili, u Čvorištu, dok smo s Orlom radili na planovima za izgradnju habitata za ljude.
Šta je Orao zapravo bio? razmišljala je Nikol, preusmeravajući sled svojih misli. Ko je, ili šta njega napravio? U njenom umu lebdela je živopisna slika bizarnog stvorenja koje je jedino stupalo u vezu s njima tokom toga boravka na Čvorištu, dok je kosmoplov Rama bio na renoviranju. To vanzemaljsko biće, s licem orla i telom nalik na ljudsko, predstavilo im se kao veštački konstruisana inteligentna tvorevina namenjena kontaktu s ljudskom rasom. Kakve je neverovatne oči imao, gotovo mistične, sećala se Nikol. Pogled snažan, kao Omehov.
Njen pradeda Omeh bio je umotan u zelenu odeždu plemenskog šamana plemena Senoufa kad je došao Nikoli u posetu, u Rimu, dve nedelje pre lansiranja svemirskog broda 'Njutn'. Nikol je pre toga dvaput videla Omeha, oba puta u rodnom selu njene majke, na Obali Slonovače: jednom u vreme ceremonije 'Poro', kad je imala sedam godina, a drugi put tri godine potom, na sahrani svoje majke. Tokom tih kratkih susreta Omeh je počeo pripremati Nikol za njen, kako je rekao, izuzetan život. Tvrdio je da će Nikol biti ona žena koja, po legendama Senoufa, treba da prenese seme njihovog plemena 'čak do zvezda'.
Omeh, Orao, čak i Ričard, pomisli Nikol. Šta reći o takvoj grupi. Lice Henrija, princa od Velsa, pridružilo se toj trojici i Nikol se za trenutak setila silovite strasti ljubavne veze koju je s njim imala u danima posle osvajanja olimpijske zlatne medalje. Trgla se malo kad se prisetila kako je bolno bilo kad ju je Henri odbacio. Ali da nije bilo njega, podseti ona sebe, ne bi postojala ni Ženevjev. Razmišljajući koliko je volela svoju kćer na Zemlji i koliko je Ženevjev volela nju, Nikol baci pogled na policu s elektronskim disk-knjigama.
To joj je najednom privuklo svu pažnju; priđe i poče čitati naslove. Maks joj je, dabome, ostavio priručnike o gajenju svinja i živine, ali ne samo to. Činilo se da joj je dao čitavu svoju privatnu biblioteku.
Nikol se osmehnu izvlačeći knjigu bajki i gurajući je u čitač. Brzo prelista stranice i zaustavi se na priči o Trnovoj Ružici. Pročita glasno: "i otad su zauvek srećno živeli". Preplavi je nova izuzetno oštra uspomena: ona je mala devojčica, ima možda šest ili sedam godina, sedi na očevom krilu u njihovoj kući u pariskom predgrađu Šili-Mazaren.
Kao devojčica sam čeznula da budem princeza i da zauvek srećno živim, pomisli ona. Ni na koji način nisam mogla znati da će moj stvarni život biti neobičniji od ma kakve bajke.
Vratila je disketu na policu i opet sela. A sad, pomisli ona dokono posmatrajući sobu, kad sam već poverovala da je tom neverovatnom životu došao kraj, dadoše mi, izgleda, još koji dan.
Pomislila je opet na Ričarda i na svoju silnu želju da ponovo bude s njim. Mnogo smo zajedničkog prošli, Ričarde moj. Nadam se da ću moći da još jednom osetim tvoj dodir, čujem tvoj smeh, vidim tvoje lice. Ali, ako to ne bude, nastojaću da se ne žalim. U mom životu je već bilo čuda, više nego što se moglo očekivati.

2.
Eleanor Vejkfild Tarner je stigla u salu u Srednjem Gradu u sedam i trideset tog jutra. Iako je egzekucija bila zakazana tek za osam, već je tridesetak ljudi sedelo u prvim redovima; neki su razgovarali, većina je samo ćutala. Televizijska ekipa se vrzmala oko električne stolice na pozornici. Iako je bio najavljen prenos uživo, prisutni policajci su očekivali da će imati punu salu, zato što je vlada pozvala građane Novog Raja da lično prisustvuju smrti svoje negdašnje guvernerke.
Prethodne noći Eli se malo sporečkala s mužem, Robertom Tarnerom. "Nemoj se izlagati tom bolu, Eli", rekao je on kad mu je saopštila da namerava da prisustvuje smaknuću. "Sigurno je mnogo veći užas da gledaš njenu smrt nego će biti radost što ćeš je videti još jednom, poslednji put."
Međutim, Eli je znala nešto što njemu nije bilo poznato. Dok se spuštala na jednu stolicu u sali, trudila se da obuzda silinu osećanja u sebi. Ne sme biti ničeg na mom licu, reče ona sebi, i ničeg u govoru mog tela. Ni najmanjeg nagoveštaja. Niko ne sme podozrevati da ja išta znam o bekstvu. Nekoliko pari očiju iznenada se okrete ka njoj. Eli oseti da njeno srce preskače jedan udar, a onda shvati da ju je neko naprosto prepoznao, i da su se ljudi iz najobičnije radoznalosti okretali da pilje u nju.
Malene robote svoga oca, Jovankicu Orleanku i Eleanoricu Akvitansku, prvi put je videla pre samo šest nedelja, izvan glavnog habitata, u karantinskom selu Avalon. Tamo je pomagala svome mužu Robertu, lekaru, u radu s pacijentima koji su u svom telu imali retrovirus RV-41, i kojima zbog toga nije bilo spasa. Tog dana Eli je otišla u posetu svojoj prijateljici i nekadašnjoj nastavnici, Eponini. Susret je bio prijatan i ohrabrujući, a rastale su se kasno uveče. Eli je onda pošla iz Eponinine kuće; hodala je zemljanom stazom očekujući da svakog trenutka ugleda Roberta. Umesto toga, najednom je čula dva neobična glasa - zvali su je po imenu. Morala je malo da se osvrće i da pretražuje okolinu dok nije pronašla dva mala obličja na krovu susedne kuće.
Zapanjena, Eli je prišla robotima da bi ih bolje čula i videla, a Jovanka i Eleanora su je obavestile da je njen otac Ričard još živ. Trenutak ili dva posle toga, čim se oporavila od početnog šoka, Eli im je počela postavljati pitanja. Brzo se uverila da njih dve govore istinu; međutim, pre nego što je saznala zašto joj otac šalje robote, opazila je da se stazom primiče njen muž. Onda su joj te dve figure na krovu rekle, žurno, da će joj se uskoro opet javiti. Stigle su i da upozore Eli da zasad ne kazuje nikome, pa ni Robertu, ništa o njihovom postojanju.
Eli je bila više nego radosna što joj je otac živ. Jedva je uspevala da zadrži tu vest za sebe, iako je bila jasno svesna političke težine takve vesti. Dve nedelje kasnije, opet u Avalonu, robotkinje su se opet pojavile pred njom, a ona je imala spremnu bujicu pitanja. Međutim, tada su Jovankica i Eleanorica bile programirane da razgovaraju o drugoj temi - o mogućem pokušaju da se Nikol spase iz zatvora. Rekle su joj da će to, i po Ričardovom mišljenju, biti opasan poduhvat. "Ne dolazi u obzir da tako nešto pokušamo", rekla je robot-Jovanka, "ako ne budemo apsolutno sigurni da će nad tvojom majkom biti izvršena smrtna kazna. Ali, ako pripreme ne obavimo na vreme, bekstvo u poslednji čas biće neizvodljivo."
"Na koji način ja mogu pomoći?" pitala je Eli.
Jovanka i Eleanora su joj tada predale jedan list hartije na kome je bio spisak potrebnih stvari, uključujući hranu, vodu i odeću. Eli je zadrhtala prepoznavši rukopis svoga oca.
"Zakopaj zalihu ovih stvari na označenom mestu", rekla je robot-Eleanora pružajući joj i mapu. "To mora biti za najviše deset dana, od danas." Sledećeg trenutka naišao je neki kolonista i dve robotice su iščezle.
Unutar presavijene mape nalazila se i kratka poruka od njenog oca, napisana na cedulji. "Najdraža Eli", pisalo je tu, "izvini što pišem ovako sažeto. Ja sam bezbedan i u dobrom zdravlju, ali se silno brinem zbog tvoje mame. Molim te, molim te, nabavi ove stvari i prebaci ih na naznačenu tačku u Centralnoj ravnici. Ako to ne možeš sama, molim te da se ograničiš na samo jednog pomagača. Gledaj da to bude neko ko je jednako veran i odan Nikol kao nas dvoje. Volim te."
Eli je brzo zaključila da će joj biti potreban pomagač. Ali kome da se obrati za tako nešto? Njen muž Robert bio bi loš izbor iz dva razloga. Prvo, već je pokazao da u njegovom umu odanost pacijentima i novorajskoj bolnici ima veći značaj nego ma kakva politička osećanja. Drugo, svako ko bi bio uhvaćen u pokušaju organizovanja Nikolinog bekstva, bio bi gotovo sigurno osuđen na smrt. Ako bi Eli umešala Roberta u tajni rad, moglo bi se dogoditi da njihova kćer Nikol ostane bez oba roditelja.
Možda Nai Vatanabe? Lojalna, bez ikakve sumnje, ali samohrana majka sa dva sina, blizanca, stara četiri godine. Ne bi bilo fer tražiti od nje da toliko rizikuje. Preostala je, dakle, samo jedna razumna mogućnost: Eponina. Sve brige da li će njena bolesna prijateljica pristati odmah su raspršene. "Dabome da ću ti pomoći", odgovorila je Eponina smesta. "Nemam šta da izgubim. Po tvrdnjama tvoga muža, ovaj RV-41 će me u svakom slučaju ubiti za godinu-dve."
Eponina i Eli su tajno prikupljale potrebnu robu, kupujući jednu po jednu stvar, tokom sedam dana. Sve su bezbedno zamotale u čaršav, napravile mali zavežljaj i sakrile ga u ugao ionako prenatrpane Eponinine sobe u Avalonu. Zakazanog dana Eli je izišla iz Novog Raja i prešla pešice u Avalon, tobož da bi 'pažljivo monitorisala, punih dvanaest sati' biometrijske podatke o Eponini. Mnogo više se morala pomučiti da objasni Robertu zašto hoće da provede noć kod Eponine, nego da ubedi, na izlazu iz habitata, usamljenog ljudskog stražara i biota Garsiju u opravdanost toga da joj se odobri noćni prolazak.
Nešto posle ponoći Eli i Eponina su podigle teški zavežljaj i krenule ulicama Avalona, šunjajući se oprezno. Dobro su pazile da izbegnu lutajuće biote, koje je Nakamurina policija koristila za noćno patroliranje oko tog malog sela. Provukle su se do Centralne ravnice. Posle još nekoliko kilometara pešačenja, zakopale su čitavu zalihu na rečenom mestu. U povratku ih je, pred samom Eponininom sobom, presrela jedna Tiaso biotkinja, nekoliko minuta pre veštačke zore njihovog sela; zapitala ih je kuda lutaju u tako nerazumno doba noći.
"Ova žena ima RV-41", rekla je Eli žurno, osećajući da njenu prijateljicu može obuzeti panika. "Ona je jedna od pacijentkinja moga muža... Trpela je izuzetno jake bolove i nije mogla da spava, pa smo pomislile da bi rana jutarnja šetnja mogla pomoći... A sad izvini, mi bismo da prođemo..."
Tiaso ih je propustila. Eli i Eponina su bile toliko prestravljene da sledećih deset minuta nisu reč progovorile.
Eli više nijednom nije videla dve male robotkinje. Nije imala nikakve vesti o tome da li je bekstvo uopšte pokušano ili nije. Ali, vreme za izvršenje smrtne kazne nad njenom majkom se primicalo, sedišta u sali oko nje su se popunjavala, a Elino srce je gruvalo. Šta ako se ništa nije dogodilo? razmišljala je. Šta ako će mama zaista umreti za dvadeset minuta?
Digla je pogled ka pozornici. Dva metra visoka masa sivih električnih naprava stajala je pokraj velike stolice. Na pozornici se nalazio još samo jedan predmet, digitalni časovnik na kome je u ovom trenutku pisalo 07.42. Eli je zurila u stolicu. S vrha naslona visila je kapuljača koja će biti navučena preko glave žrtve. Eli se strese boreći se da suzbije nagon na povraćanje. Kakvo varvarstvo, pomisli ona. Kako ijedna vrsta koja sebe smatra naprednom može da odobrava ovakve grozne spektakle?
Tek što je uspela da potisne iz svog uma prizore umiranja na električnoj stolici, neko je kucnu po ramenu. Eli se okrete. Jedan veliki namršteni policajac stajao je u međusedišnom prolazu, nagnut ka njoj. "Jeste li Vi Eleanor Vejkfild Tarner?" upita on.
Eli se toliko uplašila da je jedva uspela da klimne glavom. "Da li biste pošli sa mnom, molim?" reče on. "Treba da vam postavim nekoliko pitanja."
Eline noge su se tresle dok je prolazila pored troje ljudi u njenom redu i stupala u međusedišni prolaz. Nešto je pošlo naopako, pomišljala je. Bekstvo je sprečeno. Našli su robu i nekako saznali da sam ja umešana.
Policajac ju je poveo u malu konferencijsku salu po strani od glavne. "Ja sam kapetan Franc Bauer, gospođo Tarner", reče on. "Moj je posao da uklonim telo Vaše majke posle njenog smaknuća. Naravno da smo kod pogrebnika zakazali kremaciju, kao što je već običaj. Međutim..." tu kapetan Bauer zaćuta kao da pažljivo bira reči. "Imajući u vidu raniju službu Vaše majke u korist naše kolonije, pomislio sam da biste možda Vi, ili neki drugi član Vaše porodice, hteli da se postarate oko te završne procedure."
"Da, svakako, kapetane Bauer", odgovori Eli, kojoj je neizmerno laknulo. "Svakako. Mnogo Vam hvala", dodade ona brzo.
"To će biti sve, gospođo Tarner", reče policajac. "Sad se možete vratiti u salu."
Eli je ustala i otkrila da i sad sva kleca. Oslonila se jednom šakom na sto ispred kapetana Bauera. "Gospodine?" reče ona.
"Da?"
"Da li bi bilo moguće da vidim majku nasamo, bar na trenutak, pre...?"
Policajac je pažljivo posmatrao Elino lice. "Ne verujem", reče, "ali, postaviću to pitanje, u Vaše ime."
"Hva..."
Prekinula ju je zvonjava telefona. Otezala je s izlaskom iz sobe, dovoljno dugo da uoči šok na licu kapetana Bauera. "Jesi li apsolutno siguran?" čula je njegove reči dok je izlazila.
Gomila se uznemirila. Na velikom digitalcu na pozornici pisalo je 08.36. "'Ajde više, 'ajde više", gunđao je neki čovek iza Eli. "Da krenemo već jednom i s tim."
Majka je pobegla. Znam da jeste, reče Eli sebi radosno. Prisiljavala se da ostane mirna. Zato je nastala ovolika zbrka.
Kapetan Bauer je u osam i pet obavestio prisutne da će 'aktivnosti' kasniti 'nekoliko minuta', ali onda je prošlo daljih pola sata bez ikakvih saopštenja. U redu ispred Eli počelo je da se šapuće kako su Nikol iz ćelije izvukli vanzemaljci.
Neki od gledalaca su već počeli da odlaze kad se guverner Makmilan popeo na pozornicu. Delovao je izmučeno i uznemireno, ali čim se obratio gomili, njegovo lice istoga trena prelio je službeni otvoreni osmeh.
"Dame i gospodo", reče on, "izvršenje smrtne kazne nad Nikol d'Žarden Vejkfild je odloženo. Vlada je otkrila izvesne male nepravilnosti u papirima koji se odnose na njen slučaj - ništa stvarno značajno, naravno - ali smatrali smo da ta pitanja treba prvo da se razreše, da ne bi bilo nikakve, pa ni najmanje neregularnosti. Egzekucija će se zakazati ponovo, u bliskoj budućnosti. Svi građani Novog Raja biće informisani o pojedinostima."
Eli je ostala na svom sedištu sve dok se sala nije skoro sasvim ispraznila. Deo nje kao da je očekivao da će je policija zadržati kad pokuša da iziđe; ali, niko je ne zaustavi. Kad se našla napolju, jedva se suzdržavala da ne poviče iz sveg glasa, od radosti. Majko, majko, mislila je dok su joj suze već navirale put očiju, tako se radujem zbog tebe.
Najednom je primetila da se nekoliko ljudi zagledalo u nju. O-ou, pomisli ona. Da li se odajem? Pogledala ih je u oči i osmehnula im se učtivo. E, sada, Eli, nastupa najveći izazov za tebe. Nipošto se ne smeš ponašati kao da nisi iznenađena.

Kao i obično, Robert, Eli i mala Nikol su, u Avalonu, svratili da posete Nai Vatanabe i blizance, po završetku svog uobičajenog nedeljnog obilaska sedamdeset i sedmoro preostalih stradalnika od RV-41. Stigli su pred sam ručak. Galilej i Kepler su se igrali ispred kuće, na ulici od nabijene zemlje. Kad su Tarnerovi stigli, ta dva mala dečaka upravo su bili u živoj raspravi. "Jeste, jeste", reče četvorogodišnji Galilej vrelo.
"Nije", odgovori Kepler s daleko manje strasti.
Eli se sagnula pokraj blizanaca. "Dečaci, dečaci", reče ona prijateljskim glasom. "Zbog čega ste se dokačili?"
"O, zdravo, gospođo Tarner", odgovori Kepler s osmehom, kao da se oseća nelagodno. "Ni zbog čega, u stvari. Galilej i ja..."
"Ja kažem da je guvernerka Vejkfild već mrtva", prekide ga Galilej silovito. "To mi je rekao jedan od dečaka u Srednjem, a on bi trebalo da zna. Njegov tata je pandur."
Za trenutak je Eli bila zgranuta. Onda uvide da ovi blizanci nisu shvatili da postoji veza između Nikol i nje. "A je l' pamtite da je guvernerka Vejkfild moja majka, a maloj Nikoli baka?" reče im Eli blago. "Ti i Kepler ste bili s njom nekoliko puta, pre nego što je otišla u zatvor."
Galilej nabra čelo, zatim odmahnu glavom.
"Mislim da je se sećam", reče Kepler svečano. "Je li mrtva, gospođo Tarner?" nastavi ingeniozni dečkić sledećeg trenutka.
"Ne znamo sigurno, ali nadamo se da nije", odgovori Eli. Malo je nedostajalo, ovoga puta, da joj se omakne priznanje. Bilo bi tako lako reći ovoj deci... Ali, dovoljna je samo jedna greška. Verovatno postoji bar jedan biot u dometu zvuka.
Eli podiže i zagrli Keplera, i seti se svog slučajnog susreta sa Maksom Paketom u elektronskom supermarketu pre tri dana. Usred njihovog običnog razgovora, Maks je najednom rekao: "A, da, uzgred budi rečeno, Jovankica i Eleanorica su dobro i rekle su mi da ti prenesem njihove pozdrave." Uzbuđena tom rečenicom, Eli je odmah postavila pitanje koje bi ga navelo da kaže nešto više, ali Maks ga je prečuo. Samo dve-tri sekunde kasnije, upravo kad je zaustila da pita još nešto, kraj njih se stvorio biot Garsija koji je upravljao tom prodavnicom.
"Zdravo, Eli. Zdravo, Roberte", reče Nai s ulaznih vrata svoje kuće. Pružila je ruke i uzela Nikol od oca. "A kako si ti, lepoto moja mala? Nisam te videla još od tvoje rođendanske zabave, pre nedelju dana."
Odrasli uđoše u kuću. Nai proveri da u blizini nema biot-špijuna, pa se primače Robertu i Eli. "Policija me opet cedila noćas", šapnu ona svojim prijateljima. "Počinjem verovati da u glasinama ima neke istine."
"U kojim glasinama?" reče Eli. "Ima ih tako mnogo."
"Jedna od žena koje rade u našoj fabrici", reče Nai, "ima brata u Nakamurinoj posebnoj policiji. On joj je rekao, jedne noći kad se napio, da su policajci našli samo praznu ćeliju kad su otišli po Nikol, onoga jutra kad je bila zakazana egzekucija. Neki biot Garsija je potpisao i izveo Nikol. Misli se da je to isti onaj koji je uništen u eksploziji ispred fabrike municije."
Eli se osmehnula, ali njene oči nisu rekle ništa u odgovor na usredsređeni upitni pogled njene prijateljice. Rekla bih tebi, radije nego ikom drugom, pomisli ona, ali ne mogu.
"Panduri su preslišavali i mene", reče Eli tonom kao da govori o nečem najobičnijem. "Nekoliko puta. Oni tvrde da su sva ta pitanja usmerena na razjašnjenje nekih navodnih 'neregularnosti' maminog slučaja. Posetili su oni čak i Keti. Mala je nenajavljeno svratila kod nas prošle nedelje i rekla da je odlaganje mamine egzekucije svakako neobično."
"Brat ove moje drugarice", reče Nai posle kraćeg ćutanja, "kaže da Nakamura podozreva da je tu neka zavera."
"Svašta", reče Robert podrugljivo. "Nigde u ovoj koloniji ne postoji aktivna opozicija vladi."
Nai se još više primače Eli. "Dobro, šta ti misliš, šta se stvarno događa?" prošaputa ona. "Misliš li da je majka stvarno pobegla? Ili da se Nakamura predomislio i ubio je potajno, da ne bi postala mučenica pred licem javnosti?"
Eli pogleda prvo svog muža a onda svoju prijateljicu. Reci im, reci im, govorio je jedan glas u njenoj glavi. Ipak, oduprla se tome. "Pojma nemam, Nai", odgovori ona. "Razmišljala sam, naravno, o svim mogućnostima koje si pomenula. Kao i o nekoliko drugih. Ali ni na koji način ne mogu znati... Nisam religiozna osoba, nimalo, ali ipak sam se molila, na neki moj način, da mama bude živa i zdrava."

3.
Nikol je dovršila porciju sušenih kajsija, prešla sobu i bacila zamotuljak u koš za smeće. Bio je gotovo pun. Pokušala je da sabije smeće nogom, ali se nivo jedva nešto malo spustio. Ističe mi vreme, pomisli ona, pogledom mehanički odmeravajući hranu preostalu na polici. Mogu da izdržim možda još pet dana. Onda moram dobiti nove zalihe.
U poslednjih četrdeset i osam časova Jovankica i Eleanorica se nisu pojavile. Tokom prve dve nedelje Nikolinog boravka u odaji ispod Paketovog ambara, jedna od njih dve joj je uvek pravila društvo. Razgovor s njima bio je gotovo kao razgovor s njenim mužem Ričardom, bar u početku, pre nego što je Nikol istrošila sve teme koje su bile smeštene u memorije robotkinja.
Ove dve robotkinje su njegova najveća kreacija, reče Nikol sebi, sedajući na stolicu. Sigurno je utrošio mesece rada na njih. Pamtila je Ričardove šekspirovske robotiće iz vremena kad su bili na brodu 'Njutn'. Jovanka i Eleanora su daleko usavršenije nego što su princ Hal i Falstaf bili. Ričard je sigurno mnogo naučio gledajući kako su konstruisani ljudski bioti u Novom Raju.
Jovanka i Eleanora su redovno informisale Nikol o glavnim događajima u habitatu. Za njih je to bio lak zadatak. Deo njihovih programiranih instrukcija podrazumevao je da posmatraju šta se zbiva i da to javljaju, putem radija, Ričardu, pri svakom svom izlasku iz Novog Raja, to jest Novog Edena, kako su ga takođe zvali. Nikol je od njih dobijala te iste informacije. Znala je, na primer, da je Nakamurina posebna policija pretresla sve zgrade u celoj ljudskoj naseobini na Rami III, tobož proveravajući nema li neko zalihe vitalno potrebnih namirnica i druge robe, tokom prve dve nedelje od njenog bekstva. Došli su i na Paketovu farmu; Nikol je tada četiri sata provela potpuno nepomična, u mrklom mraku, u svojoj zemunici. Čula je neke zvuke iznad sebe; ali tragači, ko god da su bili, nisu proveli mnogo vremena u ambaru.
U poslednje vreme često je bilo potrebno da i Jovanka i Eleanora istovremeno budu van skrovišta. Govorile su joj da imaju mnogo posla oko usklađivanja svih za sledeću fazu njenog bekstva. Jednom je Nikol pitala robotice kako uspevaju da s takvom lakoćom prođu kroz kontrolni punkt na ulazu u Novi Raj. "Zaista jako prosto", odgovorila je Jovanka. "Desetak puta na dan kroz tu kapiju prolaze natovareni kamioni, koji uglavnom nose terete za vojsku i građevinske radnike u onom drugom habitatu, ili za Avalon, ili se vraćaju s teretom otuda. Nas je gotovo nemoguće primetiti u velikoj količini robe."
Jovanka i Eleanora su obavestile Nikol i o svemu što se u ljudskoj koloniji dešavalo od dana njenog hapšenja. Nikol je sada znala da su ljudi provalili u habitat avijana i sesila i da su, praktično, sve njih uništili. Ričard nije traćio memorijski prostor robotkinja na obilje detalja o avijanima i sesilima; ipak, Nikol je saznala da je on uspeo da pobegne u Njujork s nekoliko avijanskih jaja, s četiri mana-dinje, u kojima su bili embrioni bizarne sesilske vrste, i sa presudno važnim komadom živog odraslog sesila. Takođe je saznala da su se pre nekoliko meseci ispilila dva avijanska mladunca i da Ričard ulaže silan trud da im obezbedi sve što im je za život potrebno.
Nikol je bilo teško da zamisli kako njen muž Ričard obavlja dužnosti i oca i majke dvoma vanzemaljskim mladuncima. Sećala se da nije pokazivao mnogo interesovanja za njihovu sopstvenu decu, kad su bila mala; često je bio krajnje neosetljiv za njihove emotivne potrebe. S druge strane, izuzetno je dobro uspevao da ih nauči činjenicama, osobito iz matematike i prirodnih nauka. Nikol i Majkl O'Tul su se nekoliko puta, u međusobnim razgovorima, tokom dugog putovanja Rame II, saglasili da Ričard, po svemu sudeći, nije u stanju da sa decom uspostavi odnos na dečjem nivou.
Njegovo detinjstvo bilo je tako bolno, pomislila je Nikol prisećajući se šta joj je Ričard pričao o svom ocu koji ga je zlostavljao. Sigurno je odrastao bez sposobnosti da voli druge ljude, i da im ukazuje poverenje... Svi njegovi prijatelji su bili ili proizvod mašte ili roboti koje je sam konstruisao... Ona na trenutak zastade. Ali tokom svih naših godina u Novom Raju svakako se promenio... Nikad mi se nije ukazala prilika da mu kažem koliko se ponosim njime. Zato sam želela da ostavim ono posebno pismo...
Usamljena sijalica u njenoj sobi najednom se ugasi i Nikol se nađe u mraku. Ostade da sedi potpuno nepomično na stolici, i poče da osluškuje. Znala je da su to opet policajci došli na imanje, ali nije uspevala ništa da čuje. Strah u njoj sve je više rastao; uvide koliko bi joj mnoga značilo prisustvo Jovankice i Eleanorice. Kad je na farmu Maksa Paketa prvi put došla posebna policija, obe su bile u podzemnoj odaji uz nju, i smirivale je.
Vreme je proticalo veoma sporo. Nikol je čula otkucaje svog srca. Posle nekog vremena - činilo se kao da je prošla cela večnost - začu neke zvuke iznad sebe. Činilo se da je u ambaru mnoštvo ljudi. Duboko je udahnula, nastojeći da nađe novu postojanost. Nekoliko sekundi kasnije umalo nije poskočila jer, tik do njenog uva, jedan blagi glas poče da recituje.

Uđi, uđi izvoli, slobodno me zaposedni,
pratioče moj bezdušni i ledni.
Nešto škripne, krcne, dahne u mraku,
ja se sva skupim, ohladim, naježim,
u svoje pobelelo, pozelenelo lice bežim,
slutim zlikovca po obazrivom koraku.
Svojom hladnom rukom me dirni,
podseti me da sam na udaru, sama.
Možda su oni. Teror, timor, horor, tama.

Hrabre misli nisu dovoljne da budemo mirni.
Da nije problem u mom malom mozgu:
imam li tu, u sebi, atavizam, reptila?
Da njega nema, da samo razumom mislim,
da li bih hrabrija bila?
Kažu: duša hoće, al' telo cvokoće.
Vitez u meni ne umre, samo mu se zaledi dah.
Čak i kad treba da se volimo,
iza nas se šunja od neuspeha strah.

Nikol je posle prvih stihova postalo jasno da je to glas Jovankice, da recituje one tri čuvene strofe koje je Benita Garsija ispevala o strahu, u vreme kad je već bila sasvim politizovana usled siromaštva i rasula koje je doneo Veliki haos. Prijateljski glas robotkinje i dobro znani stihovi privremeno su ublažili Nikolinu paniku. Neko vreme je smirenije osluškivala, iako su zvuci iznad nje postajali sve snažniji.
Onda je čula da neko tegli velike vreće kokošje hrane preko dasaka koje su zatvarale ulaz u tunel. Njen strah se naglo obnovi. To je to, reče Nikol sebi. Uhvatiće me.
Na trenutak se zapitala da li će je posebna policija ubiti istog trenutka kad je nađe. Onda začu kako odzvanjaju jaki udarci po nečem metalnom, na kraju tunela. Nije više mogla da sedi. Kako je poskočila, oseti dva zasebna, jaka bola u prsima, a disanje joj postade teško. Šta nije u redu sa mnom? zapita se ona. Jovankica progovori pored nje.
"Posle prve potrage", reče malena robotkinja, "Maks se uplašio da tvoj ulaz nije dovoljno dobro kamufliran. Jedne noći, dok si spavala, ugradio je cevi za odvođenje otpadne vode iz kokošarnika i to tako da one prolaze tačno preko ulaza u tvoj tunel. Maločas je neko lupao po cevima. To si čula."
Nikol je zadržavala dah. Iznad nje se čuo prigušeni razgovor. Posle još jednog minuta čula je ponovno struganje vreća po daskama. Dobri stari Maks, pomisli ona, donekle se opuštajući. Bol u grudima je popuštao. Još nekoliko minuta i zvuci iznad nje sasvim se izgubiše. Nikol duboko odahnu i sede na stolicu. Na spavanje, međutim, nije otišla sve dok se svetlo nije opet uključilo.

Eleanorica se vratila baš kad se Nikol budila. Objasnila je da će Maks za neki sat početi da vadi cevi i da će Nikol napokon napustiti ovo skrovište. Kad je izišla, četvoronoške, iz tunela, Nikol se iznenadi videći da uz Maksa stoji Eponina.
Dve žene se zagrliše. "Ca va bien? Je ne t'ai pas vue depuis si longtemps", reče Eponina Nikoli.
"Mais mon amie, pourqui es-tu ici? J'ai pense que..."
"Dobro, dobro, vas dve", prekide ih Maks. "Kasnije ćete imati dovoljno vremena da drugujete. Sad se mora žuriti. Već kasnimo, zato što je meni suviše vremena trebalo da dignem proklete cevčuge... Ep, uvedi Nikol unutra i obuci je. Dok se oblačite, izloži joj plan... Ja se moram istuširati i obrijati."
Dok su njih dve po mraku stupale od ambara do Maksove kuće, Eponina je obavestila Nikol da je za njeno bekstvo iz habitata sve spremno. "U poslednja dva dana Maks je sakrio ronilačku opremu, deo po deo, na obali Šekspirovog jezera. Ima i drugi komplet, smešten u jedan magacin u Bovoau, za slučaj da neko ukloni masku ili rezervoare kiseonika iz toga skrovišta. Dok ti i ja budemo na zabavi, Maks će proveriti da li je sve u redu."
"Na kakvoj zabavi?" upita zbunjena Nikol.
Ulazile su u kuću. Eponina se nasmeja. "Zaboravila sam da ne pratiš kalendar. Noćas je Mardi Gra, Masni utorak. Održaće se jedna velika zabava u Bovoau, a druga u Pozitanou. Praktično svi će biti na ulicama noćas. Vlada je podsticala narod da učestvuje, verovatno zato da bi ljudima skrenula pažnju sa problema s kojima je suočena ova kolonija."
Nikol se, jednako začuđeno, zagleda u svoju prijateljicu, a Eponina se opet nasmeja. "Nije ti jasno? Naš najveći problem sastojao se u tome kako da te prevezemo preko cele kolonije, sve do Šekspirovog jezera, a da nas niko ne vidi. Svako živi u Novom Edenu zna tvoju facu. Čak se i Ričard saglasio da nam je to jedina razumna šansa. Bićeš u kostimu, nosićeš masku..."
"Znači, razgovarala si s Ričardom?" upita Nikol, koja je počinjala da shvata bar osnovne crte plana.
"Ne direktno", odgovori Eponina. "Međutim, Maks je preko malih robotica uspostavio vezu s njim. Ričardova je bila i ideja za taj sistem cevi koji je zaveo policiju prilikom poslednjeg pretraživanja farme. Brinuo se da ćeš biti otkrivena..."
Hvala ti još jednom, Ričarde, pomisli Nikol dok je Eponina pričala dalje. Dosad ti dugujem život bar tri puta.
Ušle su u spavaću sobu; tu je preko kreveta bila raširena veličanstvena bela haljina. "Na zabavi ćeš biti engleska kraljica", reče Eponina. "Radila sam na tvojoj haljini, bez prestanka, cele nedelje. S ovom kompletnom maskom i ovim dugim belim rukavicama i čarapama, neće ti se videti ni milimetar kože, niti kose... Trebalo bi da ostanemo na zabavi otprilike jedan sat, ne duže. Nećeš ništa naročito govoriti nikome, ali ako te iko pita, ti im prosto reci da si Eli. Ona noćas ostaje sa tvojom unukom."
"Zna li Eli da sam pobegla?" upita Nikol nekoliko sekundi kasnije. Osećala je silnu želju da vidi svoju kćer, ali i malu Nikol, koju dosad još nije videla.
"Verovatno zna", reče Eponina. "Ili bar zna da je pokušaj verovatno učinjen... Ona me je uvela u ovo. Zajedno smo išle i napravile zalihu za tebe, na Centralnoj ravnici."
"Znači, nisi se s njom videla od mog izlaska iz zatvora?"
"A, jesam. Ali nismo ništa razgovarale. U ovom času Eli mora biti vrlo oprezna. Nakamura motri na nju orlovskim okom..."
"Da li je umešan još neko?" reče Nikol podižući haljinu da vidi kako će joj stajati.
"Nije", odgovori Eponina. "Samo Maks, Eli i ja... I naravno Ričard i male robotkinje."

Nikol je nekoliko sekundi stajala pred ogledalom. Dakle, evo me, najzad sam kraljica Engleske, makar samo na sat-dva. Bila je sigurna da je i ideja za baš ovakav kostim Ričardova. Niko drugi nije mogao odabrati tako dobro. Nikol bolje namesti krunu na glavi. S ovako belim licem, pomisli ona, Henri bi možda mogao i da me uzme za kraljicu.
Nikol otplovi duboko u uspomene od pre mnogo godina. Maks i Eponina iziđoše iz druge spavaće sobe. Nikol se istoga trena zasmeja. Maks je bio obučen u kostim koji je pokrivao samo mali deo tela; u ruci je držao trozubac. Bio je Neptun, kralj mora, a Eponina princeza-sirena, seksi izgleda.
"Oboje izgledate super!" reče kraljica Nikol, namignuvši Eponini. Onda nastavi zadirkujući: "Uuuuu, Makse!... Nisam znala da si tako dobro parče..."
"Smejurija", porgunđa Maks. "Ja, ovako dlakav - rutav sam po celim leđima i grudima, čak i u ušima..."
"Jedino na ovom mestu se krzno malo proredilo", reče Eponina skidajući mu krunu s glave i tapšući ga po temenu.
"E jebi ga", reče Maks. "Sad znaš zašto nikad nisam doveo žensku u ovu moju kuću... 'Ajmo, vas dve, da se krene. Uzgred budi rečeno, noćas je opet nešto hladno. Dok se budemo vozili našim bagijem, moraćete obe da se umotate u neke šalove ili jakne."
"Bagijem?" reče Nikol bacajući pogled ka Eponini.
Njena prijateljica se osmehnu. "Videćeš za minut", reče.

Kad je novorajska vlada proglasila rekviziciju svih vozila da bi lake ramanske legure pretopila u ratne avione i drugo oružje, naseobina je ostala bez javnog transportnog sistema. Na sreću, većina građana je kupila bicikle; tokom sledeće tri godine razvijena je gusta mreža biciklističkih staza. Bez toga bi narodu bilo veoma teško da se kreće po koloniji.
Do trenutka Nikolinog bekstva, kompletna mreža starih železničkih pruga bila je dignuta, a te trase prekrili su drumovi. Njima su se kretala električna kola (uz restrikciju - mogli su se voziti samo najvažnije režimske i vojne glavešine), kamioni (takođe na pogon električnih baterija) i svakojaka vozila koja su izmislili i sklepali kreativniji stanovnici Novog Raja. Maksov bagi bio je jedno od tih. Prednjim delom bio je to bicikl. Zadnju polovinu su, međutim, činila dva spojena mekana sedišta, gotovo kauč, oslonjena na jaku osovinu i dva točka; ta skalamerija je donekle podsećala na fijakere s konjskom vučom, korišćene tri veka ranije na Zemlji.
Kralj Neptun je teško gazio pedale. Kostimirani trio se lagano izvezao na drum ka Centralnom Gradu i poče hvatati brzinu. "Jebote", reče Maks upinjući se da ubrza vozilo, "što li sam ja pristao da učestvujem u nečemu ovako lujkastom?"
Nikol i Eponina se nasmejaše na sedištima iza njega. "Zato što si divan čovek", reče Eponina, "i zato što si hteo da nama, obema, bude udobno... Uostalom, zar bi mogao da zamisliš da jedna kraljica sama vozi bicikl, i to više od deset kilometara?"
Temperatura je primetno pala. Eponina provede nekoliko minuta objašnjavajući Nikoli da vreme postaje sve nestabilnije. "Bio je nedavno jedan izveštaj na televiziji", reče ona, "da vlada namerava da veći broj kolonista preseli u drugi habitat. Tamo je životna okolina još netaknuta... Niko više nije nešto čvrsto uveren da ćemo ikad moći da popravimo ovo što smo u Novom Raju zabrljali."
Bližili su se Centralnom Gradu. Nikol se brinula da će se Maks nahladiti. Ponudila mu je šal koji joj je Eponina pozajmila; posle izvesnog ubeđivanja, Maks prihvati. "Trebalo je da smisliš neki topliji kostim", reče mu Nikol zadirkujući ga.
"To, da Maks bude kralj Neptun isto je Ričardova ideja", reče Eponina. "Naime, ako zatreba da večeras nosi neku ronilačku opremu, to će izgledati savršeno prirodno."
Kad je bagi usporio, ulazeći u sve gušći saobraćaj u Centralnom Gradu, i počeo da krivuda između glavnih zgrada kolonije, Nikol oseti da je obuzimaju iznenađujuće jake emocije. Setila se jedne noći, pre više godina, kad je bila jedino budno ljudsko biće u Novom Edenu. Te iste noći proverila je još jednom, poslednji put, kako njena porodica spava, a onda se, puna zebnje, i sama popela u ležaj i pripremila da prespava povratni put do Sunčevog sistema, koji je morao potrajati mnogo godina.
U njenoj svesti se pojavi slika Orla, tog čudnog zastupnika tuđinske inteligencije koji je, u Čvorištu, bio njihov vodič. Da li si ti mogao sve ovo da predvidiš? pitala se Nikol prelećući u mislima, brzo, sažetu dosadašnju istoriju Novog Raja, još od dana kad su putnici sa 'Pinte' počeli ulaziti. I šta sad misliš o nama? Nikol sumorno odmahnu glavom, silno postiđena ponašanjem svojih istorodnika - ljudi.
"Ni do danas ga nisu zamenili", nastavljala je Eponina da govori, na sedištu pored nje. Stupiše na glavni trg.
"Pardon, nisam čula", reče Nikol. "Zanela sam se u neke sanjarije."
"Onaj divni spomenik koji je bio delo tvoga muža, a koji je pokazivao gde se Rama u tom trenutku nalazi u Galaksiji... Seti se, uništen je one noći kad je rulja htela da linčuje Martineza... Nikad nije postavljen novi takav."
Nikol se opet nađe duboko u uspomenama. Možda se u tome sastoji starost, pomisli ona. Imaš previše uspomena, pa one stalno potiskuju sadašnjost. Prisetila se razularene gomile i crvenokosog mladića koji je urlao "Ubijte kurvu crnačku..."
"A šta se na kraju dogodilo s tim Martinezom?" upita Nikol tiho, plašeći se odgovora.
"Nad njim je izvršena smrtna kazna, elektrokucijom, ubrzo pošto su Nakamura i Makmilan preuzeli vlast. To suđenje je nekoliko dana bilo glavna tema u vestima."
Već su iza sebe ostavili Centralni Grad i produžili vožnju u pravcu sela Bovoa, onog u kome su Nikol i Ričard živeli, sa svojom porodicom, pre Nakamurinog državnog udara. A sve je sasvim drugačije moglo da bude, pomisli ona zagledana planinu Olimp, koja se dizala u visine levo od nje. Mogli smo imati raj ovde. Samo da smo se malo više potrudili...
Taj sled misli Nikol je prošla stotinu puta od one strašne noći kad je Ričard onako žurno napustio Novi Raj. I svaki put je njeno srce punila ista duboka tuga, svaki put su je iste suze pekle u očima.
Priseti se šta je jednom prilikom rekla Orlu, u Čvorištu. Kod nas, ljudskih bića, moguća je takva dvojnost ponašanja. Kad pokažemo dovoljno brige i saosećanja, čini se da nismo ništa niži od anđela. Ali češće se dogodi da gramzivost i sebičnost pretegnu u odnosu na naše vrline, a tad se ne razlikujemo od najnižih stvorenja od kojih smo evolucijom postali.

4.
Maksovo odsustvo sa zabave potrajalo je dobra dva sata. Eponina i Nikol su bile sve zabrinutije. Pođoše zajedno kroz gužvu na plesnom podijumu; ali, pred njih stadoše dvojica, obučeni kao Robin Hud i fratar Tak.
"Ti nisi Robinova Marijana", reče Robin Hud Eponini, "ali recimo da je Robin upecao sirenu." Glasno se nasmejao sopstvenoj šali, ispružio ruke i počeo da pleše s Eponinom.
"Može li ponizni sveštenik uživati u jednom plesu s Njenim Veličanstvom?" reče drugi. Nikol se osmehnu, više za sebe. Čega lošeg može biti u jednom plesu? pomisli ona. Kliznula je u naručje fratra Taka i njih dvoje počeše lagano da se kreću podijumom.
Bio je to neki brbljiv Tak. Posle svaka dva-tri takta muzike, odmicao se od Nikol i postavljao po jedno pitanje. Kao što je bilo planirano, Nikol je uvek samo nagoveštavala odgovor, pokretom glave ili gestom. Pred kraj pesme kostimirani sveštenik se poče smejati. "E, dakle, zaista", reče on, "čini mi se da plešem sa nemom damom. Vrlo je otmena, nema sumnje, ali ne može da govori."
"Jako sam se prehladila", reče Nikol tiho, nastojeći da izmeni glas.
Čim je to rekla, primetila je izvesnu promenu u fratrovom ponašanju. Još više se zabrinula kad je, posle plesa, nastavio da je drži za ruke i da zuri u nju, čitavih nekoliko sekundi.
"Ja sam čuo tvoj glas, negde", reče on uozbiljen. "Veoma je karakterističan... Pitam se nismo li se već sreli. Ja sam Volas Majklson, senator iz zapadnog dela naselja Bovoa."
Naravno da jesi, pomisli Nikol u panici. Sad te se sećam. Ti si bio jedan od prvih Amerikanaca u Novom Raju, koji su stali na stranu Nakamure i Makmilana.
Nikol se nije usudila da izusti ni jednu jedinu reč. Na sreću, Eponina i Robin Hud su se vratili pre nego što je ćutanje postalo opasno dugo. Eponina oseti šta se dogodilo i brzo stupi u akciju. "Kraljica i ja", reče ona uzimajući Nikol za ruku, "upravo smo išle tamo gde dame puderišu nos, kad ste vas dvojica odmetnika iz Šervudske šume iskočili iz zasede. A sada, ako nemate ništa protiv, hvala na plesu, mi bismo produžile tamo kuda smo pošle."
Otišle su, ali dvojica muškaraca u zelenom nastavili su da ih posmatraju, pažljivo. Kad su se našle u WC-u, Eponina je prvo otvorila sve pregrade da se uveri da nema nikog, a onda prošaputala: "Nešto se dogodilo. Verovatno je Maks morao da ode u magacin da zameni tvoju opremu."
"Fratar Tak je senator iz sela Bovoa", reče Nikol. "Malo je falilo da me prepozna po glasu... Mislim da ovde nisam bezbedna."
"U redu, onda", reče Eponina nervozno, posle jednog trenutka oklevanja. "Postupaćemo po alternativnom planu... Izlazimo na prednji ulaz i čekamo ispod velikog drveta."
Obe istovremeno opaziše malenu kameru ispod plafona, koja je škripnula jedva čujno, pri obrtanju, da bi pratila kretanje njih dveju kroz tu prostoriju. Nikol pokuša da se priseti svake reči koju su Eponina i ona izgovorile. Da li smo bilo čime nagovestile ko smo? zapita se ona. Nikol se naročito brinula zbog Eponine, koja će morati da nastavi da živi u koloniji, bez obzira na to da li će ona pobeći ili biti uhvaćena.
Čim su se Nikol i Eponina vratile u plesnu dvoranu, Robin Hud i njegov omiljeni sveštenik počeše da im mašu, pozivajući ih k sebi. Eponina odgovori pokretima - prvo je pokazala ka izlaznim vratima, zatim prinela prste ustima da bi pokazala da one nameravaju da puše; prešle su plesni podijum zajedno. Otvarajući izlazna vrata Eponina pogleda preko ramena. "Ovi zeleni idu za nama", šapnu ona Nikol.
Nekih dvadeset metara od ulaza u balsku dvoranu, koja je zapravo bila fiskulturna sala bovoaške srednje škole, rastao je veliki brest, jedno od samo nekoliko stabala koja su cela, kao već izrasle mladice, preneta sa Zemlje na Ramu. Čim su stigle pod brest, Eponina hitro izvuče iz torbice cigaretu i pripali je. Izduva dim na drugu stranu od Nikol. "Žao mi je", šapnu joj.
"Razumem", reče Nikol. Sledećeg trenutka Robin Hud i fratar Tak im priđoše.
"Vidi, vidi", reče Robin Hud, "naša princeza sirena voli i da puši?... Pa, zar ne znaš da time smanjuješ svoj verovatni životni vek, možda za nekoliko godina?"
Eponina zausti da mu odgovori na svoj standardni način, naime, da će je RV-41 ubiti znatno pre nego što to duvan postigne; ipak oćuta, ne želeći da kaže ništa što bi njih dvojicu moglo ohrabriti da ostanu. Samo im se osmehnu bledo, udahnu dim duboko i izduva ga sebi iznad glave, ka granama drveta.
"Fratar i ja smo se nadali da biste vi, dame, možda htele da s nama popijete po piće", reče Robin Hud prenebregavši činjenicu da nijedna od njih dve nije odgovorila na njegovu raniju primedbu.
"Dabome", reče fratar Tak. "A rado bismo i znali ko ste..." Zagleda se netremice u Nikol. "Siguran sam da smo se već negde sreli, tvoj glas mi je tako poznat."
Nikol odglumi kašalj i osvrte se. U radijusu od pedeset metara - trojica policajaca. Ne ovde, pomisli ona. Ne sad. Ne kad sam tako blizu.
"Kraljica se ne oseća dobro", reče Eponina. "Moguće je da ćemo nas dve otići ranije. Ako ne, naći ćemo vas kad se vratimo unutra..."
"Pa, ja sam lekar", prekide je Robin Hud prilazeći Nikol. "Možda mogu pomoći."
Nikol je osećala napetost u srcu. Dah joj je opet bio kratak i iskidan. Zakašljala se još jednom i okrenula leđa dvojici muškaraca.
"Strašan kašalj, Vaše Veličanstvo", začu ona dobro poznati glas. "Da mi Vas odvedemo kući, bolje će biti."
Nikol diže pogled ka trećem čoveku obučenom u zeleno. Široko joj se osmehivao: Maks, kralj Neptun. Iza njega Nikol vide bagi, parkiran ni deset metara od njih. Preplaviše je radost i osećanje olakšanja. Zagrli Maksa, gotovo zaboravivši na opasnost u kojoj se nalazi. "Makse" izmače joj, samo ta jedna reč, a onda on stavi prst preko njenih usana.
"Znam da ste vi, dame, obe oduševljene što je kralj Neptun završio svoj večerašnji posao", reče on uz široko, teatralno odmahivanje rukom, "i što sada može da vas odvede u svoj zamak, daleko od odmetnika i drugih nepoželjnih elemenata."
Maks pogleda dvojicu muškaraca, kojima se njegova gluma svidela, iako im je pokvario planove. "Hvala ti, Robine, hvala, Tak", reče Maks pomažući damama da sednu u bagi. "Vaša ljubazna pažnja, ukazana mojim prijateljicama, bila je izuzetno dobrodošla."
Fratar Tak pođe ka bicikl-fijakeru, očigledno s namerom da postavi bar još jedno pitanje, ali Maks naleže na pedale. "Noć je ovo kostima i misterije", reče on i mahnu toj dvojici. "Ali zadržavati se ne možemo, zove nas more."

"Fantastičan si bio", reče Eponina i poljubi Maksa još jednom.
Nikol klimnu. "Moguće je da si promašio profesiju", reče ona. "Možda je trebalo da budeš glumac, ne seljak."
"Igrao sam Marka Antonija u srednjoj školi u Arkanzasu", reče Maks dodajući Nikol masku za ronjenje da je podesi. "Svinjama su se dopadale moje probe... Čujte me, prijatelji, Rimljani, zemljaci, Cezara sam došao da sahranim, ne da hvalim."
Sve troje se nasmejaše. Stajali su na maloj čistini nekih pet metara od ivice Šekspirovog jezera. Oko njih je bilo drveće i visoko žbunje, koje ih je skrivalo od pogleda s druma i biciklističke staze. Maks podiže bocu s kiseonikom i pomože Nikol da je namesti na leđa.
"Dakle, je li sve spremno?" upita on.
Nikol klimnu glavom.
"Robotkinje će te čekati kod skladišta namirnica", reče on. "Rekle su mi da te podsetim da se ne spuštaš u dubinu suviše brzo... Odavno nisi ronila."
Nikol je stajala nekoliko sekundi nepomična. "Ne znam kako da se zahvalim vama dvoma", reče smušeno. "Ne mogu da se setim ničega što bi dovoljno tačno prenelo kako se osećam."
Eponina joj priđe i zagrli je. "Samo da ti uspeš, prijateljice moja", reče ona. "Volimo te mnogo."
"I ja", reče Maks sledećeg trenutka; zagrlio ju je i malo se zagrcnuo. Nikol pođe unatraške u jezero, oni joj mahnuše.
Suze su joj klizile niz obraze i skupljale se u dnu maske. Mahnula im je poslednji put kad joj je voda bila do pojasa.

A voda je bila hladnija nego što je Nikol očekivala. Znala je da su temperaturne varijacije u Novom Raju znatno povećane otkad su kolonisti sami preuzeli upravljanje nad svojim vremenskim prilikama, ali joj nije palo na um da će te klimatske promene uticati i na temperaturu jezera.
Nikol promeni količinu vazduha u jakni, da bi usporila tonjenje. Nema žurbe, posavetova samu sebe. Samo opušteno. Čeka te dug put.
Jovanka i Eleanora su s njom više puta ponovile uputstva za nalaženje tunela ispod zida habitata. Ona sad upali baterijsku svetiljku i osmotri akvakulturnu farmu što se prostirala daleko ulevo. Trista metara prema sredini jezera, pod pravim uglom u odnosu na zadnji zid pregrade za prihranjivanje pastrmki, zapamtila je. Ostani na dubini od dvadeset metara sve dok ne vidiš betonsku platformu pod sobom.
Nikol je plivala s lakoćom ali se ipak brzo umarala. Priseti se jedne rasprave s Ričardom, pre mnogo godina, kad su razmišljali o mogućnosti da pobegnu iz Njujorka tako što bi zajedno preplivali Cilindrično more. "Ali ja nisam toliko dobra plivačica", rekla je Nikol tada. "Možda ne bih uspela."
Ričard ju je onda ubeđivao da dugo plivanje za nju ne bi bilo problem, zato što je izuzetno atletski spremna. Vidi me sada, plivam da bih spasla svoj život i to plivam istom putanjom kojom je Ričard bežao pre dve godine, pomisli Nikol. Uz jedan sitan izmenjeni detalj: sad mi je gotovo šezdeset godina. I nisam u formi.
Naiđe na betonsku platformu, zaroni petnaest metara u dubinu, motreći pomno na kazaljke svih svojih instrumenata, i začas odredi položaj jedne od osam velikih crpnih stanica koje su bile izgrađene na dnu jezera da bi se voda neprestano kretala. Navodno je ulaz u tunel sakriven ispod jednog od tih velikih motora. Međutim, nije ga lako našla. Nekoliko puta je, plivajući, prošla pored njega ali ga nije opazila, zbog obilja novog podvodnog rastinja koje se namnožilo oko pumpe.
Tunel je bio zapravo cev, kružnog preseka, četiri metra u prečniku, sasvim ispunjena vodom. Ramanci su je ugradili na Ričardovo insistiranje, kao nužni izlaz za spasavanje iz habitata; Ričardu je njegovo opšte inženjersko znanje govorilo da uvek ukalkuliše i nepredviđene situacije. Trebalo je preplivati, od jednog otvora cevi ispod Šekspirovog jezera pa do izlaza u Centralnoj ravnici, s druge strane zidina habitata, nešto više od hiljadu metara. Na pronalaženje ulaza potrošila je deset minuta duže nego što je bilo planirano. Plivanje kroz cev je započela kao već veoma umorna žena.
Tokom dve godine robijanja jedina vežba su joj bili šetkanje po ćeliji, sklekovi i čučnjevi, ali ni to nije preduzimala redovno. Mišići zahvaćeni starenjem više nisu mogli da bez grčeva izdrže veliki zamor. Tri puta tokom plivanja kroz tunel osetila je grčeve u nogama. Svaki put se borila, plivajući u mestu, prisiljavala sebe na opuštanje, i čekala da grč sasvim prođe. Napredovala je veoma sporo. Pred kraj se uplašila da će potrošiti sav vazduh pre nego što stigne do izlaza iz tunela.
Poslednjih sto metara doneli su joj bolove u celom telu. Ruke nisu želele da je odguruju kroz vodu, u nogama nije više bilo snage za odbacivanje. Tad je počeo i bol u prsima. Tup, dekoncentrišući bol, koji nije popuštao ni kad je na dubinometru videla da cev lagano skreće nagore.
Najzad je izronila, stala na noge, ali se već sledećeg trenutka gotovo srušila. Narednih nekoliko minuta uzaludno je pokušavala da uspostavi ravnotežu u disanju i pulsu. Nije imala snage ni da pokuša da podigne metalnu ploču koja je pokrivala izlaz. Pitajući se nije li prekoračila krajnje granice svoje fizičke izdržljivosti, odlučila je da ostane u tunelu i malo odspava.
Probudila se dva sata kasnije jer je čula neko čudno tupkanje i kuckanje iznad sebe. Stala je pod ploču i pažljivo oslušnula. Glasovi... ali nije uspevala da razazna šta kažu. Šta se dešava? zapita se. Njen puls se naglo ubrzavao. Ako su me policajci otkrili, zašto naprosto ne dignu poklopac?
Pomakla se tiho u tami, prišla svojoj ronilačkoj opremi koju je ostavila naslonjenu na zid, na suprotnoj strani tunela. Koristeći malenu baterijsku svetiljku osmotrila je instrumente da bi utvrdila koliko joj je vazduha preostalo. Mogla bih da izdržim pod vodom nekoliko, ali ne mnogo minuta, pomisli.
Iznenada se začu oštro kucanje po poklopcu. "Jesi li tu dole, Nikol?" upita robot Jovankica. "Ako jesi, javi se ovog trena. Imamo ovde suvu odeću za tebe ali nismo dovoljno jake da podignemo poklopac."
"Da, ja sam", viknu Nikol s olakšanjem. "Popeću se gore čim skupim snagu."
Napolju, na oštrom ramanskom vanhabitatskom vazduhu, koji je bio samo nekoliko stepeni iznad nule Celzijusa, Nikol se, u mokroj odeći, začas počela smrzavati. Zubi su joj cvokotali dok je prelazila osamdesetak metara po mraku, do mesta gde su je čekali hrana i suva odeća.
Kad su sve tri stigle do tih zaliha, Jovankica i Eleanorica su saopštile Nikol da treba da obuče vojnu uniformu koju su Eli i Eponina tu ostavile za nju. Nikol ih zapita zašto, a robotkinje joj objasniše da je to zato što će, na putu do Njujorka, morati da prođe kroz drugi habitat. "U slučaju da nas otkriju", reče Eleanora kad se već bezbedno smestila u Nikolin džep na košulji, "lakše ćeš im napričati nešto i izvući se ako budeš u vojničkoj uniformi."
Nikol prvo obuče dugo donje rublje, a zatim uniformu. Kad joj više nije bilo hladno, primeti da je silno ogladnela. Baci se na gozbu koja ju je tu čekala, a ostatak hrane prenese iz zavežljaja u ranac koji je još u Novom Raju smestila pod ronilačku odeću.

Na ulasku u drugi habitat naišli su na problem. U celoj Centralnoj ravnici nisu srele nijedno ljudsko biće, ali na ulazu u negdašnji dom avijana i sesila stajao je stražar; to im je javila Eleanorica, koja je išla napred da izviđa teren. Njih tri su se zato zaustavile tri do četiri stotine metara od glavnog puta koji je povezivao dva habitata.
"To mora biti nova mera bezbednosti, uvedena posle tvog bekstva", reče Jovankica Nikol.
"Zar ne postoji nikakav drugi ulaz u taj habitat?" upita Nikol.
"Ne", reče Eleanora. "Kroz ovu rupu je načinjen prvi prodor. Rupa je kasnije, naravno, znatno proširena a preko jarka s vodom izgrađen je most da bi se trupe mogle brzo prebacivati. Međutim, nikakvih drugih ulaza nema."
"A da bismo stigle u Njujork, apsolutno je neophodno da prođemo baš kroz taj habitat?"
"Jeste", uzvrati Jovanka. "Ona divovska siva barijera na jugu, koja u dužini od mnogo kilometara služi i kao jedan od zidova drugog habitata, sprečava svaki prolazak ka drugom poluvaljku Rame. Moguće je da bismo je mogli preleteti, ako bismo imali aeroplan koji bi mogao domašiti altitudu od dva kilometra, i veoma pametnog pilota, ali to nemamo... Osim toga, Ričard očekuje da dođemo kroz habitat."
Čekale su i čekale, u tami i hladnoći. Periodično je po jedna robotkinja odlazila da proveri ulaz, ali na njemu je jednako stajao stražar. Nikol je bila sve umornija i nemirnija. "Čujte", reče ona u jednom trenutku, "ne možemo večno ostati ovde. Mora postojati neki drugi plan."
"Nije nam poznato da postoji ma kakav rezervni plan za ovu situaciju", reče Eleanorica, podsećajući Nikol, bar jednom, da je ona ipak samo robot.
Iscrpljena, Nikol je tada nakratko zadremala, i sanjala da spava gola na veoma velikoj ravnoj kocki leda. S neba su se na nju obrušavali avijani a stotine malih robota poput Jovanke i Eleanore opkolilo ju je na ledu. Svi su u jedan glas nešto pevali.
Probudila se, donekle osvežena. Popričala je s robotkinjama: razradile su nov plan. Odlučile su da sačekaju neki zgodan prekid u saobraćaju kroz taj prolaz. Kad takvo zatišje nastane, robotkinje će privući stražarevu pažnju a Nikol će jednostavno šmugnuti unutra. Rekle su joj da po ulasku krene, obazrivo, preko mosta, i da onda skrene nadesno obalom jarka, to jest kanala s vodom. "Sačekaj nas", rekla je Eleanora, "u malom zalivu na koji ćeš naići, nekih trista metara od mosta."
Dvadeset minuta kasnije robotkinje su napravile silnu galamu nadomak zida, pedesetak metara od ulaza. Stražar je otišao da vidi ko to galami; Nikol je prošla a da nije ni primećena. Našla se u unutrašnjosti drugog habitata. Tamo ju je čekalo dugo stepenište što se spuštalo serpentinskim krivinama nekoliko desetina metara od ulazne rupe do širokog jarka s vodom, koji se protezao oko celog avijansko-sesilskog habitata. Na povećim rastojanjima blistale su sijalice, a bilo ih je i na mostu preko jarka; međutim, ukupni nivo osvetljenosti bio je veoma skroman. Nikol se sva ukočila kad je videla da se dva građevinska radnika penju stepeništem ka njoj. Oni, međutim, prođoše pored nje i samo je ovlaš pozdraviše. Nikol je sad bila srećna što na sebi ima uniformu.
Dok je čekala u udubini pored kanala, zurila je ka središtu tuđinskog habitata, nastojeći da sagleda zadivljujuću konstrukciju koju su joj robotkinje ranije opisale: ogroman uspravan smeđ valjak, koji se vertikalno diže hiljadu petsto metara iz tla, valjak koji je nekad bio dom i avijanske i sesilske kolonije; ogromnu kuglu s kapuljačom, koja visi sa svoda habitata i koja je u ranijim vremenima davala svetlost; prsten sačinjen od tajanstvenih belih zgrada, duž kanala, takođe postavljenih ukrug oko valjka.
Ta kugla s kapuljačom nije zasijala već mesecima, još od prvog ljudskog prodora u avijansko-sesilsko carstvo. Nikol je sad videla samo mala svetla, na velikim međusobnim razmacima: bilo je jasno da su ih postavili ljudski zavojevači. Zato se i veliki cilindar video samo kao mutna silueta, senka veoma nejasnih ivica. Mora da je izgledalo veličanstveno kad je Ričard ovde stupio, pomisli Nikol, ganuta saznanjem da se nalazi na prostorima koje je donedavno naseljavala jedna druga razumna vrsta. Eto, i ovde namećemo svoju hegemoniju, nastavio je njen um. Gazimo sve žive vrste koje nisu moćne kao mi.
Na dolazak Jovanke i Eleanore čekala je znatno duže nego što je bilo planirano. Kad su joj se najzad pridružile, krenuše sve tri, lagano, duž obale kanala. Jedna od robotkinja je uvek išla daleko napred, kao izvinica, pazeći da ne dođe ni do kakvog daljeg susreta s ljudskim bićima. Dvaput je, u jednom delu habitata koji je znatno podsećao na zemaljsku džunglu, Nikol u tišini u rastinju čekala da drumom levo od njih prođe grupa vojnika ili radnika. Tokom oba ta zastoja očarano je proučavala nove interesantne biljke oko sebe. Čak je primetila jedno stvorenje koje kao da je bilo mešavina pijavice i kišne gliste; trudilo se da uđe u njenu desnu čizmu. Podigla ga je i stavila u džep.
Tek neka sedamdeset dva sata posle njenog ulaska, unatraške, u Šekspirovo jezero, pojavile su se, sve tri, na mestu određenom za sastanak s Ričardom. Sada su bile na suprotnoj strani drugog habitata, na najvećoj mogućoj udaljenosti od rupe koju su ljudi provalili da bi u habitat ušli. Ovde su se ljudi najređe mogli sresti. Nekoliko minuta od njihovog dolaska iz mora se uzdiže podmornica. Na njenom boku se otvoriše vrata i Ričard Vejkfild, s divovskim osmehom na bradatom licu, pojuri ka svojoj voljenoj ženi. Nikolino telo se treslo od radosti kad je osetila njegove ruke oko sebe.

5.
Sve je bilo tako dobro poznato. Izuzimajući pravi džumbus Ričardovih stvari nagomilanih tokom više meseci njegovog usamljeničkog života ovde, i preuređenje nekadašnje dečje sobe u spavaću sobu za dvoje avijanskih mladunaca, leglo ispod Njujorka bilo je savršeno isto kao kad su Ričard, Nikol, Majkl O'Tul i njihova deca krenuli iz Rame, pre mnogo godina.
Ričard je podmornicu parkirao u jednoj prirodnoj luci na južnoj strani ostrva, na mestu koje je nazvao 'Luka'.
"Odakle ti podmornica?" pitala ga je Nikol dok su jedno kraj drugog hodali ka leglu.
"Poklon", rekao je Ričard. "Ili bar ja mislim da je bio poklon. Vrhovni zapovednik avijana mi je pokazao, ili pokazala, kako se podmornicom upravlja, a onda je nestao, ostavivši podmornicu ovde."
Pešačenje kroz Njujork predstavljalo je, za Nikol, gorko iskustvo. Čak i u mraku oblakoderi su je živo podsećali na godine koje je provela na ovom tajanstvenom ostrvu usred Cilindričnog mora.
Koliko je godina minulo od našeg odlaska? razmišljala je Nikol dok su Ričard i ona, držeći se za ruke, stajali kraj ambara u kom je Frančeska Sabatini ostavila Nikol, na dnu jedne jame, računajući da će ova tu i umreti. Znala je da se na pitanje o proteklim godinama ne može dati tačan odgovor. Taj interval se nije mogao izmeriti ni na kakav normalan način, jer su se tokom njega dogodila dva međuzvezdana putovanja relativističkim brzinama, štaviše - drugo putovanje provedeno je u snu, u posebnim ležajima, kad je, zahvaljujući vanzemaljskoj tehnologiji, pažljivom upravljanju enzimima i celim metabolizmom, usporavan proces starenja.
"Pri svakom dolasku Rame na Čvorište izvedu se samo one adaptacije koje su u funkciji sledeće misije", govorio je Ričard dok su se bližili svom starom domu. "Zato u našoj jazbini nema nikakvih promena. U Beloj sali imamo i sad isti onaj crni ekran, i našu staru tastaturu. Procedura za postavljanje zahteva Ramancima, ili već kako naše domaćine treba nazivati, ista je kao pre."
"A druge jazbine?" pitala je Nikol dok su se rampom spuštali ka svome stanu. "Jesi li ih posetio?"
"Avijansko leglo je sad grobnica", odgovori Ričard. "Temeljito sam ga pretraživao, nekoliko puta. Jednom sam oprezno ušao i u leglo oktopauka, ali ne dalje od one dvorane s katedralom, iz koje se granaju četiri tunela..."
"Nazvali smo ih Ini, Mini, Majni i Mou..." prekide ga Nikol smejući se.
"Da", nastavi Ričard. "Ali nisam se osećao lagodno u njima. Imao sam osećaj, mada bez ikakvog konkretnog dokaza, da je to mesto još i sad nastanjeno i da oktoi, ili neki drugi stanovnici, motre na svaki moj korak." Sad se on nasmeja. "Verovala ili ne, brinuo sam se, takođe, šta će biti s Tami i Timijem ako se ja iz bilo kog razloga ne vratim."
Nikolino upoznavanje s tim parom avijanskih mladunaca koje je Ričard odgajio, bilo je neopisivo. On je konstruisao jedna poluvrata na toj 'dečjoj sobi'; kad je polazio u drugi habitat, da se sretne s Nikol, čvrsto ih je zatvorio i obezbedio. Pošto ta pticolika stvorenja još nisu mogla da lete, nisu mogla ni da odlutaju iz svoje sobe, dok je u Ričard odsutan. Sada, pak, kad čuše njegov glas, počeše da kriče i brbljaju. Ričard otvori vrata i oba mladunca uze u naručje; kreštanje ne postade tiše.
"To oni meni kažu da nije trebalo da ih ostavljam same", povika Ričard trudeći se da ga Nikol čuje i pored te buke.
Nikol se smejala do suza. Oba mladunca su ispružila svoje duge vratove ka Ričardovom licu. Kreštanje su prekidali samo nakratko, da donju stranu kljuna blago protrljaju o Ričardove bradate obraze. Avijani su bili još mali, ne viši od sedamdeset centimetara u stojećem stavu, ali zbog izuzetno dugačkih vratova činilo se da su veći.
Nikol je s divljenjem posmatrala kako njen muž neguje svoje tuđinske štićenike. Čistio je za njima, donosio im svežu vodu i hranu, čak je proveravao i mekoću njihovih kreveta, od nečega nalik na slamu, u jednom uglu dečje sobe. Veliki si put prešao, Ričarde Vejkfilde, pomisli Nikol sećajući se kako je on, pre izvesnog broja godina, izbegavao da se prihvati ma koje od prizemnijih roditeljskih obaveza. Bila je duboko dirnuta njegovom očiglednom naklonošću prema ovim mršavim goluždravcima. Da li je moguće, zapita se ona, da svako od nas ima u sebi ovakvu velikodušnu ljubav? I da moramo, da bismo je našli, prvo rešiti sve probleme koje pred nas postavljaju nasleđe i životna okolina?
Ričard je one četiri mana-dinje i komad sesila - 'sedećeg bića' - bio složio na gomilu, u jedan ugao bele sobe. Objasnio je Nikol da od dolaska u Njujork nije primetio nikakve promene ni na dinjama ni na sesilnom materijalu. "Možda dinje mogu dugo mirovati uspavane, kao semenke", reče Nikol kad je čula Ričardovo objašnjenje o kompleksnom životnom ciklusu sesilne rase.
"To sam i ja pomislio", reče Ričard. "S tim što pojma nemam pod kakvim uslovima bi dinje mogle da proklijaju... To je tako čudna i komplikovana rasa da uopšte ne bih bio iznenađen da čujem, recimo, da to malo parče sesila na neki način kontroliše čitavu stvar."
Dođe njihovo prvo zajedničko veče. Ričardu nije bilo lako da uspava mladunce. "Plaše se da ću ih opet ostaviti same", objasni Ričard vraćajući se u belu sobu, pošto su Timi i Tami po treći put svojom žestokom galamom prekinuli njegovu večeru s Nikol. Naposletku je morao programirati Jovankicu i Eleanoricu da zabavljaju mladunce. Jedino tako je mogao obezbediti mir i tišinu da bi mogao da neko vreme bude sam s Nikol.
Pre spavanja su vodili ljubav, polako i nežno. Ričard je priznao, skidajući se, da nije siguran do koje mere će uspeti... ali Nikol mu reče da je savršeno nevažno da li će i šta će on moći. Uporno je ponavljala da će njoj neizdrživu radost pričiniti već samo to što može da drži njegovo telo uz svoje, a da će ma kakva seksualna stimulacija uz to biti divan poseban dobitak. I naravno, dobro su se uklopili, kao i kad su prvi put u životu spavali zajedno. Posle ljubavi ležali su jedno uz drugo i držali se za ruke, ništa ne govoreći. Nekoliko suza se zaiskrilo u Nikolinim očima, polako otkinulo i kliznulo sve do ušiju. Osmehnula se u mraku. Bila je, u ovom času, veličanstveno srećna.

Prvi put, otkad zna za sebe, u njihovim životima nije bilo žurbe. Svako veče razgovarali su, opušteno, ponekad čak i za vreme vođenja ljubavi. Ričard joj je pričao, više nego ikad ranije, o svom detinjstvu i mladosti. Izneo je i najbolnije uspomene na maltretiranje koje je od oca trpeo, kao i grozne detalje o svom katastrofalno neuspešnom prvom braku, sa Sarom Tajdings.
"Sada uviđam da su moj otac i Sara imali jednu fundamentalnu zajedničku osobinu", rekao je Ričard pozno jedne noći. "Oboje su bili nesposobni da mi iskažu ono odobravanje koje sam ja tako očajnički tražio, ali su istovremeno oboje, na neki način, znali da ću ja nastaviti s pokušajima da to odobravanje steknem, pa i po cenu da napustim sve drugo u svom životu."
Nikol je Ričardu, prvi put, ispričala celu dramu svoje četrdesetosmočasovne ljubavne veze s princom od Velsa, koja se dogodila neposredno pošto je osvojila olimpijsku zlatnu medalju. Čak je priznala Ričardu da je tada silno želela da se uda za Henrija, i da je bila kao gromom pogođena kad je shvatila da će je on odbaciti samo zbog boje njene kože. Ta priča je Ričarda veoma zainteresovala, čak fascinirala, ali ni za trenutak se nije učinilo da se oseća ugroženim ili da je ljubomoran.
Postao je zreliji, razmišljala je Nikol nekoliko noći kasnije, dok je njen muž stavljao na spavanje avijanske mladunce. "Dragi", reče Nikol kad joj se Ričard pridružio u postelji, u njihovoj 'jazbini', "nešto sam htela da ti kažem... ali sam čekala pravi momenat..."
"O-ou", reče on glumeći namrštenost. "Ovo zvuči ozbiljno... Nadam se da neće dugo potrajati jer imam i neke druge planove za nas dvoje za večeras."
Prešao je sobu i počeo da ljubi Nikol. "Molim te, Ričarde, ne sada..." reče ona odgurujući ga blago. "Ovo mi je vrlo važno."
Ričard uzmače nekoliko koraka. "Kad sam mislila da ću biti smaknuta", reče ona lagano, "shvatila sam da su svi moji lični poslovi u redu, osim dva... Želela sam još nešto da kažem Keti i tebi. Čak sam tražila od policajca koji mi je objašnjavao proceduru egzekucije da mi donese olovku i hartiju da napišem dva poslednja pisma."
Zastala je za trenutak, kao da traga za pravim, najtačnijim rečima. "Tokom tih strašnih dana nisam se mogla setiti, Ričarde", nastavi ona, "da li sam ti ikad rekla, nedvosmisleno, koliko sam silno zadovoljna što smo bili muž i žena... Takođe nisam htela da umrem a da ne..."
Zaćuta opet, osvrte se za trenutak po sobi, a onda pogleda Ričarda pravo u oči. "Još nešto sam želela da postignem tim poslednjim pismom", reče ona. "U to vreme sam smatrala da treba da zaokružim sve u svom životu, da iza sebe ne ostavim ništa nerešeno... Ričarde, hoću da ti se izvinim za onu moju bezosećajnost kad sam pošla i s Majklom... Bila je to greška, pala sam u njegov krevet prerano, zato što sam se plašila da..."
Duboko je udahnula. "Trebalo je da imam više vere", reče ona. "Naravno da ni na tren ne pomišljam da Patrik i Bendži ne bi trebalo da budu na ovom svetu; međutim, shvatam da sam se prerano predala usamljenosti. Pa bih htela..."
Ričard prstom dotače njene usne. "Nisu potrebna nikakva izvinjenja, Nikol", reče on blago. "Znam da si me volela valjano."

Ustalio se ležerni ritam njihovog jednostavnog življenja. Jutrom su šetali po Njujorku, obično se držeći za ruke, i istraživali iznova svaki kutak tog ostrvskog sveta koji je već jednom, ranije, bio njihov dom. Pošto je stalno bio mrak, grad je sad izgledao drukčije. Zagonetne oblakodere, čiji su detalji ostali neizbrisivo urezani u njihovo pamćenje, mogli su sada da osvetle jedino svojim baterijskim svetiljkama.
Često su hodali po bedemima gradske luke i posmatrali pučinu Cilindričnog mora. Jedno jutro provedoše stojeći nekoliko sati na onome mestu gde su, pre mnogo godina, svoje živote poverili tročlanoj ekipi avijana. Zajedno su se prisećali svoga straha i uzbuđenja kad su ih ta velika, pticama slična stvorenja podigla i ponela preko mora.
Svakog dana posle ručka Nikol bi odspavala malo; oduvek joj je bilo potrebno više sna nego njemu. Ričard bi, tipkanjem na tastaturi, naručio od Ramanaca nove količine hrane ili drugih potrepština, ili bi poveo mladunce gore, u šetnju, ili radio na nekom od svojih nebrojenih projekata razasutih po 'jazbini'. Uveče su, posle lagane večere, ležali zajedno, jedno do drugog, i satima pričali, zatim vodili ljubav, ili naprosto tonuli u san. Pričali su o svemu, pa i o Bogu, o Orlu, Ramancima, o novorajskoj politici, o raznim knjigama, a ponajviše o svojoj deci.
Sa velikim su oduševljenjem pričali o Eli, Patriku, Bendžiju, pa čak i o Simon, koju već toliko godina nisu videli; ali, ma kakav duži razgovor o Keti, Ričardu je teško padao. Uvek je okrivljavao sebe što nije bio stroži prema svojoj kćeri-ljubimici tokom njenog detinjstva; smatrao je da se ona sad, kao odrasla osoba, ponaša tako neodgovorno zato što je on kao roditelj bio suviše popustljiv. Nikol je pokušavala da ga uteši i umiri, podsećala ga je da su i životne okolnosti u Rami bila neobične i da, najzad, u njegovom ranijem životu nije bilo ničeg što bi ga pripremilo za pravo, disciplinovano 'očinstvo'.
Jednoga dana, dok se budila iz svog popodnevnog dremeža, Nikol začu da Ričard u hodniku nešto mumla sam za sebe. Radoznala, ona tiho ustade i ode za njim, do sobe koja je nekada bila spavaća soba Majkla O'Tula. Stade na vrata i vide da Ričard dovršava neki model koji je svojom veličinom popunio maltene celu sobu.
"Voila", reče on i okrete se na takav način da je bilo jasno da je čuo šum njenih koraka. "Ovo neće dobiti nijednu estetsku nagradu", reče široko se osmehujući i pokazujući rukom to što je napravio, "ali, predstavlja razumno dobar prikaz našeg dela Vaseljene. Meni je, u svakom slučaju, dalo dosta materijala za razmišljanje."
Gotovo čitav pod bio je pokriven ravnom pravougaonom platformom. Tanke vertikalne šipke različitih visina bile su uglavljene u nju, na različitim mestima. Na vrhu svake šipke bila je bar po jedna obojena sfera, koja je predstavljala neku zvezdu.
Okomita šipka u samom središtu ovog modela imala je na vrhu žutu lopticu, na otprilike metar i po iznad platforme. "Ovo je, naravno, naše Sunce..." reče joj Ričard. "A ovde smo mi sada - hoću reći, ovde je Rama sada - vidiš, u ovom kvadrantu, na otprilike jednoj četvrtini puta od Sunca ka najbližoj sličnoj zvezdi, a to je Tau Ceti... Sirijus, kraj koga smo bili kad smo boravili u Čvorištu, ostaje daleko iza nas, čak na ovoj drugoj strani..."
Nikol poče da šeta oko modela koji je prikazivao zvezdano susedstvo Sunca. "Postoji dvadeset zvezdanih sistema u prostoru od dvanaest i po svetlosnih godina od našeg doma", objašnjavao je Ričard, "uključujući šest binarnih sistema i jedan trojni, a to je nama najbliži, Centauri. Ali zapazi da su te tri 'kentaurke' jedine zvezde u sferi poluprečniku od pet svetlosnih godina oko nas."
Ričard pokaza tri zasebne kuglice - znak da je tu tročlani zvezdani sistem Centauri. Svaka je bila druge veličine i boje. Bile su jedna za drugu vezane tananim žicama, ali na vrhu samo jedne uspravne šipke, tik do unutrašnje površine otvorene sfere naznačene veoma razređenom žičanom mrežom i tablicom sa krupnim brojem 5.
"Tokom mojih mnogih dana samoće ovde dole", nastavi Ričard, "često sam se pitao zašto Rama ide baš u ovom pravcu. Imamo li mi neku određenu destinaciju? Trebalo bi da imamo jer se naša putanja nije ništa promenila još od one prve akceleracije... Pa, ako idemo na Tau Ceti, šta ćemo zateći tamo? Još jedan svemirski kompleks sličan Čvorištu? Ili isto ono Čvorište, koje se moglo za to vreme premestiti..."
Ričard zastade. Nikol je prišla ivici modela i pružila ruku visoko, pokazujući kažiprstom dve crvene zvezde na vrhu trometarske šipke. "Pretpostavljam da si dužinu ovih šipki varirao da bi prikazao puni trodimenzioni odnos svih ovih zvezda", reče ona.
"Da... Ta binarna grupa koju dodiruješ, uzgred budi rečeno, zove se Struve 2398", odgovori Ričard glasom 'živog kataloga'. "Imaju veoma visoku deklinaciju a udaljene su od Sunca nešto više od deset svetlosnih godina."
Videći blagu grimasu na Nikolinom licu, Ričard se nasmeja samome sebi, priđe joj i uze je za ruku. "Dođi ti ovamo", reče, "da ti pokažem nešto zaista interesantno."
Obišli su model, stali s druge njegove strane i pogledali Sunce. Jasno se videlo da se ono nalazi na pola puta između Sirijusa i Tau Ceti. "Zar neće biti fantastično ako se naše Čvorište stvarno pomaklo", reče on uzbuđeno, "i ako ga vidimo ponovo, ovde, s druge strane Sunčevog sistema."
Nikol se nasmeja. "Naravno", reče ona, "ali, nemamo apsolutno nikakav dokaz..."
"Ali imamo pamet i maštu", prekide je on. "Orao nam je izričito rekao da Čvorište može da putuje, celo celcijato. Meni se naprosto čini..." Ričard zastade u pola rečenice i malo izmeni rečenicu. "Zar se nikad nisi zapitala kuda je išao naš svemirski brod Rama posle odlaska iz Čvorišta, tokom svih onih godina koje smo proveli u snu? Pretpostavimo, na primer, da su avijani i sesili pokupljeni ovde negde, možda kod binarnih Prociona ili možda čak ovde, kod Epsilon Eridani; te zvezde mogle su se lako naći na našoj putanji. Znamo da oko Eridanija postoje planete. Krećući se znatnim delom brzine svetlosti, Rama je lako mogla da se vrati do Sunca..."
"Polako, Ričarde", reče Nikol. "Izmičeš mi. Hajde da počnemo od početka..." Sela je na samu platformu, dakle u unutrašnjost modela, kraj jedne crvene loptice uzdignute samo nekoliko centimetara, na vrlo kratkoj šipki. Prekrstila je noge. "Ako sam razumela tvoju hipotezu, naše sadašnje putovanje završiće se kod Tau Ceti?"
On klimnu glavom. "Putanja je tako pravilna, da to ne može biti slučajnost. Stići ćemo do Tau Ceti za petnaestak godina, a tada će, verujem, naš eksperiment biti priveden kraju."
Nikol zastenja."Pa, ja sam već matora", reče ona. "Do tada ću biti smežurana kao suva šljiva, ako uopšte budem živa... Čisto iz radoznalosti: šta misliš da će se dogoditi s nama kad se eksperiment, kao što kažeš, 'privede kraju'?"
"To je ono za šta je potrebno imati mašte... Pretpostavljam da ćemo biti istovareni iz Rame, ali šta će posle biti s nama - to je sasvim otvoreno... Pretpostavljam da će naša sudbina zavisiti, do neke mere, od onoga što su Ramanci do sada posmatranjem utvrdili..."
"Znači, ti se potpuno slažeš sa mnom da su nas Orao i njegovi drugari još u Čvorištu posmatrali?"
"Apsolutno. Njihova investicija u ovaj projekat je tako velika, ogromna... Siguran sam da snimaju sve što se događa ovde u Rami... Moram priznati da sam iznenađen što su nas pustili da radimo šta god hoćemo i znamo, i što se ni jedan jedini put nisu umešali u naše poslove - ali, mora biti da je to njihov metod."
Nikol je nekoliko sekundi ćutala. Rasejano se poigravala crvenom kuglom pored sebe (Ričard joj je rekao da je to Epsilon Indi). "Sudija u meni se plaši onoga što bi bilo koji razumni vanzemaljac zaključio o nama na osnovu našeg ponašanja u Novom Edenu", reče ona sumorno.
Ričard slegnu ramenima. "U Rami se nismo ponašali ništa gore nego na Zemlji, u ranijim vekovima... Osim toga, ne verujem da bi stvarno napredni tuđini donosili tako subjektivne ocene. Ako ovaj proces posmatranja svemirskih putnika traje već desetinama hiljada godina, kao što je Orao nagovestio, Ramanci su morali razviti kvantitativno-merne sisteme za evaluaciju svih vidova civilizacija s kojima su se sretali... Gotovo je sasvim sigurno da njih više interesuje da egzaktno sagledaju našu prirodu i njeno značenje u nekom višem smislu, nego da utvrde da li smo dobri ili zli."
"Valjda si u pravu", reče Nikol glasom u kome se čuo ton žaljenja. "Ipak, deprimirajuće je da se mi, kao živa vrsta, ponašamo tako varvarski čak i kad smo prilično sigurni da nas gledaju." Zaćutala je i malo razmislila. "Dakle, po tvom mišljenju, naš dugogodišnji odnos s Ramancima, započet prvim dolaskom Rame, pre više od sto godina, mora uskoro da se završi?"
"Meni se tako čini", odgovori Ričard. "Negde u budućnosti, možda kad stignemo do Tau Ceti, naše učešće u ovom eksperimentu biće okončano. Pretpostavljam da će Rama biti ispražnjen čim svi podaci o stvorovima koji su sada u njemu budu učitani u veliku galaktičku bazu podataka. Ko zna, možda će se brzo nakon toga ovaj veliki svemirski valjak pojaviti u nekom drugom planetnom sistemu, gde živi neka druga rasa sposobna da plovi kosmosom; onda će započeti novi ciklus."
"To me vraća na moje ranije pitanje, na koje nisi stvarno odgovorio... Šta će se tada dogoditi s nama?"
"Možda ćemo mi, ili naše potomstvo, biti poslati na sporo putovanje nazad, na Zemlju... Ili će možda biti doneta odluka, čim svi podaci budu prikupljeni, da smo 'potrošivi', i da treba da budemo likvidirani."
"Ni jedno ni drugo nije mnogo privlačno", reče Nikol. "Moram reći da se složim s tobom samo u tome da verovatno idemo ka Tau Ceti. A ostatak tvoje hipoteze čini mi se kao puko nagađanje."
Ričard se isceri. "Naučio sam ja mnogo od tebe, Nikol... Sav taj ostatak je plod intuicije. Naprosto imam osećaj da stvari tako stoje, osećaj baziran na svemu što sam saznao o Ramancima."
"Zar ne bi bila jednostavnija pretpostavka da Ramanci imaju tranzitne stanice svuda po Galaksiji i da su dve takve stanice nama najbliže - stanice kod Sirijusa i Tau Ceti?"
"Bila bi", odgovori on, "ali meni osećaj govori da to nije tako. Čvorište je prosto zapanjujući konstruktorski podvig. Kad bi po jedna takva stanica postojala na svakih dvadesetak svetlosnih godina u celoj Galaksiji, onda bi ih bilo, sveukupno uzev, na milijarde... Osim toga, seti se, Orao je izričito kazao da se Čvorište može kretati."
Nikol priznade samoj sebi da je slabo verovatno da instalacija tako zapanjujuća kao što je Čvorište može biti umnožena u mnogo milijardi primeraka na nekakvoj velikoj kosmičkoj montažnoj traci. Ričardova pretpostavka ipak je bila u nekoj meri razumna. Ali, kakva je to tuga, pomisli Nikol, da članak o nama u galaktičkoj banci podataka sadrži tako mnogo negativnih informacija.
"A kako se avijani, sesili i naši stari prijatelji oktopauci uklapaju u tvoj scenario?" upita ona malo kasnije. "Jesu li oni samo deo istog eksperimenta u kome smo i mi?... Ako jesu, da li sugerišeš da se u brodu nalazi i kolonija oktoa, a da je mi naprosto još nismo našli?"
Ričard opet klimnu glavom. "Taj zaključak je neizbežan. Ako se završna faza svakog eksperimenta sastoji u tome da oni posmatraju reprezentativni uzorak rase sposobne da plovi kosmosom, pod kontrolisanim uslovima, onda je razumno da i oktoi budu ovde..." On se nervozno nasmeja. "Čak je moguće da su neki od naših prijatelja s Rame II još i sad, evo ovog trenutka, tu negde u cilindru."
"Koja divna pomisao pred spavanje", reče Nikol s osmehom. "Ako si u pravu, tebi i meni predstoji još petnaest godina vožnje u svemirskom brodu po kome vrve ne samo ljudska bića rešena da nas uhvate i ubiju, nego i ogromni, možda inteligentni arahnidi čiju prirodu ne razumemo."
"Imaj u vidu", reče on takođe s osmehom, "da je moguće i da ja grešim."
Nikol ustade i pođe ka vratima.
"Kuda ćeš?"
"Na spavanje", odgovori ona i nasmeja se. "Mislim da će početi glava da me boli. O pitanjima beskonačnosti ja mogu da razmišljam tokom samo jednog konačnog perioda vremena."