12.
   Eponina je gledala kroz prozor drugog sprata na blago ustalasanu padinu. SRG-i su prekrivali pobrđe, a njihovo fino mrežasto tkanje gotovo da je zaklanjalo mrku zemlju ispod.
   "Pa, Ep, šta misliš?" upita Kimberli. "Lepo je, nema šta. A kada se posadi šuma, imaćemo drveće, travu, možda i po koju vevericu ispred prozora. To je plus, moraš da priznaš."
   "Ne znam", odgovori rastrojena Eponina posle nekoliko sekundi. "Malo je manji od onog koji mi se dopao juče u Pozitanu. A pomalo se i pribojavam da živim ovde, u Hakoneu. Nisam navikla na toliko Orijentalaca..."
   "Slušaj, cimerka, ne možemo da čekamo doveka. Juče sam ti rekla da treba da imamo rezervnu varijantu. Sedam parova je želelo onaj apartman u Pozitanu - nikakvo čudo, budući da su preostala samo četiri stana u celom selu - a mi naprosto nismo imale sreće. Sve što ti je sada ostalo, izuzimajući one sićušne stanove u glavnoj ulici u Bovoau - gde ne želim da živim jer tamo ne možeš da imaš svoj mir - ili je ovde ili u San Miguelu. A sve crnje i melezi žive u San Miguelu."
   Eponina sede na jednu od stolica. Nalazile su se u dnevnoj sobi omanjeg dvosobnog stana. Bio je skromno, ali ukusno namešten sa dve stolice i velikom sofom koje su bile iste boje kao i pravougaoni stočić za kafu. Sve u svemu, stan, koji je imao jedno kupatilo, malu kuhinju kao dodatak dnevnoj sobi i dve spavaće sobe, prostirao se na nešto više od stotinak kvadrata.
   Kimberli Henderson je nestrpljivo šetkala po sobi. "Kim", reče polako Eponina, "žao mi je, ali teško mogu da se usredsredim na izbor stana kada se toliko toga dešava oko nas. Kakvo je ovo mesto? Gde smo mi? Zbog čega smo ovde?" Um joj se munjevito vratio na ono predavanje od pre tri dana, kada ih je zapovednik Makmilan obavestio da se nalaze unutar svemirskog broda koji su sagradili i opremili vanzemaljci "sa namerom da posmatraju Zemljane".
   Kimberli Henderson pripali cigaretu i nervozno izduva oblak dima u vazduh. Slegnula je ramenima. "Sranje, Eponina", reče ona. "Ne znam odgovor ni na jedno od tih pitanja... Ali znam da ćemo, ako ne odaberemo stan, ostati na onom što nijedna od nas ne želi."
   Eponina je posmatrala prijateljicu nekoliko sekundi, a onda uzdahnu. "Mislim da čitav postupak nije bio pošten", požali se ona. "Putnici sa Pinte i Ninje bili su u položaju da odaberu kuće za sebe još pre no što smo mi stigli. Mi smo prisiljeni da biramo između onoga što su drugi odbacili."
   "A šta si očekivala?" brzo odgovori Kimberli. "Naš brod je nosio osuđenike - normalno da smo dobili otpatke. Ali barem smo konačno slobodne."
   "Iz čega zaključujem da želiš da živiš u ovom stanu?" upita Eponina.
   "Da", odgovori Kimberli. "Isto tako želim da podnesemo zahtev za ona dva stana koja smo jutros videli, blizu tržnice u Hakoneu, u slučaju da izvisimo za ovaj ovde. Ako pre večerašnjeg žreba ne budemo imale stan, bojim se da ćemo se zaista naći u sosu."
   To je bila greška, razmišljala je Eponina posmatrajući Kimberli koja se šetala po sobi. Nikako nisam smela da pristanem da sa njom delim stan... ali kakav sam izbor uopšte imala? Životni smeštaj za pojedince je nedostižan za mene. Eponina nije bila pripravna za brze promene u svom životu. Za razliku od Kimberli Henderson, koja je imala čitavu lepezu iskustava pre nego što je osuđena zbog ubistva u devetnaestoj godini, Eponina je proživela detinjstvo i ranu mladost srazmerno zaštićena. Odrasla je u sirotištu blizu Limoža, u Francuskoj, i sve dok je profesor Moro nije odveo u Pariz da vidi muzeje kada joj je bilo sedamnaest godina, nikada nije bila izvan svoje rodne provincije. Stoga, odluka da potpiše za koloniju "Louel" bila je veoma teška za nju. Ali suočena sa doživotnom robijom u Buržu, rešila je da prihvati ponudu za slobodu na Marsu. Posle dugog premišljanja, hrabro je odlučila da podnese molbu MSA.
   Eponina je bila odabrana za kolonistu zahvaljujući svom izuzetnom obrazovanju, posebno u svim oblastima umetnosti, tečnom engleskom i činjenici da je bila savršen zatvorenik. Njen dosije u fajlovima MSA kazivao je da bi ponajbolji posao za nju u koloniji "Louel" bio "nastavnica predmeta drama i umetnosti" u srednjoj školi. Uprkos teškoćama iz rane faze misije, odmah po napuštanju Zemlje, Eponina je osetila opipljivu navalu adrenalina i uzbuđenje kada se Mars pojavio u osmatračkom prozoru Santa Marije. Biće to nov život u novom svetu, ponadala se.
   Dva dana pre zakazanog susreta, međutim, stražari MSA objavili su da svemirski broj neće lansirati svoje šatlove kao što je bilo planirano. Umesto toga, putnicima-osuđenicima saopšteno je da će Santa Marija preduzeti "privremeno skretanje radi susreta sa svemirskom stanicom na Marsovoj orbiti". Eponina je u isti mah bila zbunjena i zabrinuta. Za razliku od većine svojih saputnika, ona je pažljivo pročitala sav materijal MSA namenjen budućim kolonistima i nigde nije zapazila da se uopšte pominje neka svemirska stanica na Marsovoj orbiti.
   Tek kada je Santa Marija bila sasvim istovarena i svi ljudi i zalihe se našle unutar Novog Edena, Eponina i ostali osuđenici saznali su šta se, zapravo, događa. Ali čak i posle Makmilanovog obaveštenja, svega nekoliko osuđenika je poverovalo da im je rečena istina. "Ma hajde", odvratio je Vilis Miker, "da li on stvarno misli da smo mi tako glupi? Da gomila vanzemaljaca sagradi ovo mesto i ove sulude robote? Sve je ovo nameštaljka. Isprobavamo neku novu vrstu zatvora i to ti je."
   "Ali, Vilise", odgovori Malkolm Pibodi, "a šta je sa svim ostalima, onima koji su došli na Pinti i Ninji? Razgovarao sam sa nekima od njih. To su normalni ljudi, hoću da kažem, nisu osuđenici. Ako je tvoja teorija ispravna, šta onda oni rade ovde?"
   "Kako, do đavola, da ja to znam, pederu? Nisam genije. Znam jedino da nam ono strašilo Makmilan nije dao pravo sranje."
   Eponina nije dozvolila da je njene nesigurnosti u pogledu Makmilanovog obaveštenja spreče da zajedno sa Kimberli ode do Središnjeg grada i podnese zahtev za tri stana u Hakoneu. Ovog puta su imale sreću u izvlačenju i dobile su ono što im je bio prvi izbor. Dve žene su provele čitav dan useljavajući se u stan na rubu Šervudske šume, a potom su se prijavile u Ured za zapošljavanje u Upravnom kompleksu.
   Zahvaljujući tome što su dva druga svemirska broda stigla dobrano pre Santa Marije, postupak uključivanja osuđenika u život Novog Edena bio je sasvim brižljivo razrađen. Kimberli, koja je odista imala sjajne bolničarske preporuke, smesta je dobila zaposlenje u Centralnoj bolnici.
   Eponina je razgovarala sa školskim nadzornikom i četiri druga nastavnika pre nego što je prihvatila mesto u Centralnoj srednjoj školi. Njen novi posao zahtevao je kratko putovanje vozom, mada je mogla da ide i pešice do radnog mesta da je odlučila da podučava u srednjoj školi u Hakoneu. Ali Eponina je smatrala da se vredi malo pomučiti. Veoma su joj se dopali upravnik i osoblje koje je radilo u toj visokoj školi.
   
   U početku je ostalih sedam doktora zaposlenih u bolnici sa podozrenjem gledalo na dva lekara-osuđenika, posebno na dr Roberta Tarnera, čiji je dosje suvoparno pominjao brutalno ubistvo koje je počinio, ne ulazeći u podrobnosti u vezi sa olakšavajućim okolnostima. Ali posle samo nedelju dana, tokom kojih su njegova izuzetna veština, znanje i profesionalnost došli do punog izražaja, osoblje ga je jednoglasno izabralo za upravnika bolnice. Dr Tarnera je ovaj izbor iskreno zaprepastio i on se zakleo, u kratkom slovu povodom izbora, da će se potpuno posvetiti dobrobiti kolonije.
   Njegov prvi zvaničan čin bio je doznačavanje predloga privremenoj vladi da se svaki građanin Novog Edena podvrgne sistematskom lekarskom pregledu kako bi svi zdravstveni fajlovi bili obnovljeni. Kada je njegov predlog prihvaćen, dr Tarner je naložio Tiasoima da obave ovaj zadatak širom kolonije. Bioti su izvršili sve rutinske preglede i prikupili podatke za analizu. U isti mah, sećajući se izvanredne mreže podataka koja je povezivala sve bolnice u metropolitenskom području Dalasa, neumorni dr Tarner započeo je da radi sa nekoliko Ajnštajna na stvaranju potpuno kompjuterizovanog sistema za praćenje zdravlja kolonista.
   Jedne večeri, treće nedelje pošto je Santa Marija pristala na Ramu, Eponina je sedela kod kuće sama kao i obično (dnevni obrazac Kimberli Henderson već se uhodao - gotovo je nikada nije bilo u stanu. Ako nije bila na poslu, onda je bila napolju sa Tošiom Nakamurom i njegovim društvom), kada se oglasio videofon. Na monitoru se pojavilo lice Malkolma Pibodija. "Eponina", prozbori on stidljivo, "moram da te zamolim za jednu uslugu."
   "U čemu je stvar, Malkolme?"
   "Primio sam poziv od dr Tarnera iz bolnice pre pet minuta. Saopštio mi je da u mojim zdravstvenim podacima koje su prošle nedelje skupili oni roboti ima nekih 'nepravilnosti'. Traži da dođem na podrobnije ispitivanje."
   Eponina je strpljivo čekala nekoliko sekundi. "Ne shvatam", reče na kraju. "Kakvu uslugu tražiš?"
   Malkolm duboko udahnu vazduh. "To mora da je nešto ozbiljno, Eponina. Hoće odmah da me vidi... Da li bi htela da pođeš sa mnom?"
   Sada? uzviknu Eponina, gledajući na sat. "Skoro će jedanaest sati." Kroz glavu joj prođe da joj je Kimberli pomenula kako je dr Tarner "radoholik", jednako neumoran kao i oni crni roboti. Takođe se prisetila zapanjujućeg plavetnila njegovih očiju.
   "U redu", reče ona Malkolmu. "Vidimo se na stanici za deset minuta."
   Eponina nije mnogo izlazila noću. Od kada je dobila posao kao nastavnica, provodila je najveći broj večeri radeći na planovima predavanja. Jedne subotnje večeri izišla je sa Kimberli, Tošio Nakamurom i još nekoliko drugih ljudi u japanski restoran koji tek što je bio otvoren. Ali hrana je imala čudan ukus, društvo je bilo uglavnom orijentalno, a nekoliko muškaraca, pošto je preteralo u piću, pokušalo je da joj se patetično udvara. Kimberli ju je pokudila da je "probirljiva i uzdržana", ali Eponina je odbila sve kasnije prijateljičine pozive da se druže.
   Eponina je stigla na stanicu pre Malkolma. Dok ga je čekala, čudila se tome do koje je mere selo preobraženo prisustvom ljudskih bića. Hajde da vidimo, razmišljala je. Pinta je stigla ovamo pre četiri meseca, Ninja pet nedelja posle toga. Svuda su već prodavnice, kako oko stanice tako i u samim selima. Pečat ljudskog bitisanja. Ako ostanemo ovde godinu-dve, ova kolonija neće moći da se razlikuje od Zemlje.
   Malkolm je bio prilično nervozan i pričljiv tokom kratkog putovanja vozom. "Znam da je srce posredi, Eponina", reče on. "Imam oštre bolove, ovde, još od Volterove smrti. U početku sam mislio da je to samo u mojoj glavi."
   "Ne brini", odgovori Eponina, tešeći prijatelja. "Kladim se da nije ništa ozbiljno."
   
   Eponina se s mukom održavala u budnom stanju. Bilo je prošlo tri sata po ponoći. Malkolm je spavao na klupi pored nje. Šta taj radi? - pitala se. Rekao je da neće dugo.
   Ubrzo po njihovom dolasku, dr Tarner je pregledao Malkolma sa kompjuterizovanim slušalicama a onda, rekavši mu da su mu potrebni "složeniji testovi", otišao je sa njim u odvojeni deo bolnice. Malkolm se vratio u čekaonicu sat kasnije. Eponina je doktora videla samo nakratko kada je primao Malkolma u svoju ordinaciju na početku pregleda.
   "Jeste li vi prijateljica gospodina Pibodija?" reče jedan glas. Eponina je po svoj prilici zadremala. Kada joj se vid razbistrio, prekrasne plave oči su je gledale sa samo metar rastojanja. Doktor je izgledao umorno i neraspoloženo.
   "Da", reče Eponina tiho, trudeći se da ne probudi čoveka koji je spavao oslonjen na njeno rame.
   "Umreće uskoro", reče dr Tarner. "Verovatno u roku od sledeće dve nedelje."
   Eponina oseti kako joj krv struji telom. Da li dobro čujem, pomisli ona. Da li je rekao da će Malkolm umreti u za dve nedelje? Eponina je bila zgranuta.
   "Biće mu potrebno puno podrške", govorio je doktor. Zastao je za trenutak, piljeći u Eponinu. Da li je pokušavao da se seti gde ju je ranije video? "Da li ćete biti u stanju da mu pomognete?" upita dr Tarner.
   "Na...nadam se", odgovori Eponina.
   Malkolm se promeškolji. "Sada moramo da ga probudimo", reče doktor.
   U očima dr Tarnera nije se moglo zapaziti nikakvo osećanje. Saopštio je svoju dijagnozu, ne svoju tvrdnju, bez trunke osećanja. Kim je u pravu, pomisli Eponina. On nije manje automat od onih robota Tiaso.
   Na doktorov predlog, Eponina je krenula sa Malkolmom niz hodnik, pa u sobu ispunjenu medicinskim instrumentima. "Neko pametan", reče dr Tarner Malkolmu, "odabrao je opremu koja je doneta sa Zemlje. Iako imamo malo osoblja, naši su dijagnostički aparati prvoklasni.
   Njih troje odšetalo je do providne kocke sa stranicom od oko metar. "Ova zapanjujuća naprava", reče dr Tarner, "zove se projektor organa. On je u stanju da rekonstruiše, sa potpunom vernošću, gotovo sve najvažnije organe ljudskog tela. Ono što sad vidimo, kada pogledamo unutra, jeste kompjuterska grafička slika vašeg srca, gospodine Pibodi; prikazuje ga u dlaku kako je izgledalo pre devedeset minuta kada sam vam u krvne sudove ubrizgao kontrasnu tečnost."
   Dr Tarner pokaza na susednu sobu gde je Malkolm očigledno bio podvrgnut testovima. "Dok ste sedeli na tom stolu", nastavi on, "mašina sa velikim sočivima skenirala vas je brzinom od milion snimaka u sekundi. Na osnovu položaja kontrasne tečnosti i velikog broja skenerskih preseka, sazdana je jedna izuzetno tačna trodimenziona slika vašeg srca. To je ono što vidite unutar ove kocke."
   Dr Tarner zastade načas, brzo odvrati pogled, a onda prikova oči za Malkolma. "Ne nastojim da vam otežam položaj, gospodine Pibodi", reče on mirno, "ali želim da vam objasnim na koji sam način u stanju da saznam šta nije u redu sa vama. Tako ćete shvatiti da ne može biti nikakve greške."
   Malkolmove oči bile su razrogačene od straha. Doktor ga je uhvatio za ruku i poveo do određenog položaja pored kocke. "Pogledajte pravo ovde, poleđinu srca, blizu vrha. Vidite li čudnu mrežastost i naboranost tkiva? To su vaši srčani mišići koji su doživeli nepopravljivo raspadanje."
   Malkolm je zurio u kocku čitavu večnost, a zatim je oborio glavu. "Hoću li umreti, doktore?" upita on slabunjavim glasom.
   Robert Tarner dotače pacijentovu drugu ruku. "Da, hoćete, Malkolme. Na Zemlji bismo možda sačekali transplantaciju srca; ovde je to, međutim, nemoguće, budući da nemamo ni odgovarajuću opremu ni odgovarajućeg davaoca... Ako želite, ja mogu da vas otvorim i pogledam vaše srce, što kažu, iz prve ruke. Ali krajnje je neverovatno da bih mogao da vidim išta što bi promenilo prognozu."
   Malkolm odmahnu glavom. Suze mu potekoše niz obraze. Eponina obavi ruke oko čovečuljka i stade i sama da plače. "Žao mi je što mi je trebalo toliko dugo da dođem do dijagnoze", reče dr Tarner, "ali u ovako ozbiljnom slučaju morao sam da budem potpuno siguran."
   Nekoliko trenutaka kasnije Malkolm i Eponina kretoše prema vratima. Malkolm se okrete. "Šta da radim sada?" upita on doktora.
   "Šta god vam je volja", uzvrati dr Tarner.
   
   Kada su Eponina i Majkl otišli, dr Tarner se vratio u svoj ured, gde je rasprostrt na stolu ležao otisak kopije dijagrama i fajlova Malkolma Pibodija. Doktor je bio duboko zabrinut. Bio je praktično siguran - nije mogao da tvrdi dok ne obavi autopsiju - da je Pibodijevo srce patilo od iste vrste bolesti koja je ubila i Voltera Brakina na Santa Mariji. Njih dvojica su bili prisni prijatelji nekoliko godina, od samo početka robijanja u Džordžiji. Nije bilo verovatno da se kod obojice slučajno razvila ista srčana bolest. Ali ako to nije bila slučajnost, onda patogen mora da bude odgonetljiv.
   Robert Tarner zavrte glavom. Svaka bolest koja pogađa srce jeste uzbunjujuća. Ali takva koja može da pređe sa jedne osobe na drugu? Slutnja je bila zastrašujuća.
   Bio je veoma umoran. Pre nego što je položio glavu na sto, dr Tarner je sačinio spisak referenci za viruse srca koje je želeo da dobije iz baze podataka. Potom je brzo usnuo.
   Petnaest minuta kasnije telefon ga je iznenada razbudio. Na drugom kraju žice nalazila se jedna Tiaso koja ga je zvala iz hitne pomoći. "Dve Garsije otkrile su ljudsko telo u Šervudskoj šumi", reče biot, "i sada su na putu ovamo. Po slikama koje su mi emitovale mogu vam reći da će ovaj slučaj zahtevati vašu ličnu pažnju."
   Dr Tarner počeša ruke, ponovo odenu odelo i stiže do prostorija hitne pomoći nekoliko časaka pre no što su dve Garsije prispele sa telom. Ma koliko iskusan da je bio, dr Tarner je morao da odvrati pogled sa strahovito unakaženog leša. Glava je bila gotovo potpuno odstranjena sa tela - visila je jedino na tankom mišićnom vlaknu - a lice je bilo isečeno i izobličeno do neprepoznatljivosrti. Kao pride, u genitalnom predelu pantalona zjapila je krvava rupa.
   Dva biota-Tiasoa smesta su prionule na posao, spirajući krv i pripremajući telo za autopsiju. Dr Tarner je seo na stolicu, podalje od radnog stola, i ispunio svoj prvi izveštaj o smrti u Novom Edenu.
   "Kako mu je bilo ime?" upita on biote.
   Jedna od Tiasoa stade da pretura po onome što je ostalo od mrtvačeve odeće i konačno pronađe ličnu kartu MSA.
   "Dani", odgovori biot. "Marćelo Dani."
   

   1.
   Voz iz Pozitana bio je krcat. Zaustavio se na maloj stanici na obali Šekspirovog jezera, na pola puta do Bovoa, i izbljuvao svoju mešavinu ljudi i biota. Mnogi su nosili korpe i stolice na rasklapanje. Neka među malom decom pojuriše sa stanice ka gustoj, sveže pokošenoj travi koja je okružavala jezero. Smejali su se i valjali niz blagu padinu koja se pružala sto pedeset metara između stanice i ivice vode.
   Za one koji nisu voleli da sede na travi napravljene su drvene klupe odmah naspram uzanog pristaništa koje se pedeset metara pružalo u vodu pre nego što se širilo u pravougaonu platformu. Na platformi su bili postavljeni jedan mikrofon, mali podijum i nekoliko stolica; sa tog mesta guverner Vatanabe trebalo je da održi svečano slovo povodom Dana naseljenja odmah po završetku vatrometa.
   Četrdeset metara na levu stranu Vejkfildovi i Vatanabeovi postavili su dugačak sto prekriven plavo-belim stolnjakom. Jestivi štapići bili su ukusno poređani na trpezi. Ispod toga, hladnjaci su bili ispunjeni pićima. Članovi njihovih porodica i prijatelji okupili su se u neposrednoj okolini; jedni su jeli, drugi igrali nekakve igre ili uživali u razdraganom razgovoru. Dva robota Linkoln vrzmala su se oko ove grupe ljudi, nudeći pića i kanapese onima koji su sedeli podalje od stola i hladnjaka.
   Popodne je bilo vruće. Prevruće, zapravo - uzastopno treći izuzetno topao dan. Ali dok je veštačko sunce dovršavalo svoj miniluk po kupoli iznad njihovih glava i svetlo se lagano prituljivalo, iščekujuća gomila na obalama Šekspirovog jezera nije marila za vrućinu.
   Poslednji voz stigao je svega nekoliko minuta pre nego što je svetlost potpuno zgasnula. Dolazio je sa severa iz stanice u Središnjem gradu, dovozeći koloniste koji su živeli u Hakoneu i San Miguelu. Novodošlih nije bilo mnogo. Većina ljudi stigla je ranije i rasprostrla sadržinu svojih izletničkih korpi po travi. Eponina je bila u poslednjem vozu. Prvobitno, uopšte nije nameravala da prisustvuje svetkovini, ali se predomislila u poslednjem času.
   Eponina je delovala zbunjeno kada je sa stanične platforme iskoračila na travu. Kolika masa ljudi! Mora da je čitav Novi Eden prisutan, pomisli ona. Za trenutak je požalila što je došla. Svako je ovde bio sa prijateljima i porodicom, a ona je bila sama.
   Eli Vejkfild se igrala bacanja potkovice sa Bendžijem kada je Eponina sišla iz voza. Smesta je prepoznala svoju nastavnicu po svetlocrvenoj traci na ramenu, iako je ova bila dosta udaljena. "Mama, to je Eponina", reče Eli, trčeći prema Nikol. "Mogu li da je zamolim da nam se pridruži?"
   "Naravno", odgovori Nikol.
   Jedan glas sa razglasa prekide muziku koju je izvodio mali orkestar, najavljujući početak vatrometa za deset minuta. Mestimično odjeknu pljesak. "Eponina", povika Eli. "Ovamo." Eli je mahala rukama.
   Eponina je čula da je neko doziva, ali u prigušenoj svetlosti nije jasno mogla da vidi ko je to bio. Posle nekoliko sekundi krenula je u Elinom pravcu. Uz put je nehotice naletela na tek prohodalo dete koje je samo tumaralo po travi. "Kevine", vrisnu majka. "Drži se podalje od nje!"
   U tren oka jedna krupan, plavokos muškarac dograbi malog dečka i odvuče ga od Eponine. "Ne bi trebalo da dolazite ovde", reče taj čovek, "gde su pošteni ljudi."
   Malo potresena, Eponina produži prema Eli koja je hitala u njenom pravcu preko trave. "Odlazi kući, 41!" povika žena koja je posmatrala malopređašnji sudar. Jedan debeli desetogodišnjak sa zatupastim nosem pokaza prstom na Eponinu i prošaputa nešto na uvo svojoj mlađoj sestri.
   "Toliko mi je drago što vas vidim", reče Eli kada je dospela do svoje nastavnice. "Hoćete li da nam se pridružite u jelu?"
   Eponina klimnu. "Žao mi je svih ovih ljudi", reče Eli dovoljno glasno da su svi unaokolo mogli da je čuju. "Sramota je što su takve neznalice."
   Eli povede Eponinu do velikog stola i predstavi je svim prisutnima. "Slušajte svi! Za one među vama koji je ne poznaju, ovo je moja nastavnica i prijateljica Eponina. Ona nema prezime, pa je i ne pitajte za njega."
   Eponina i Nikol su se već srele nekoliko puta. Sada su se ljubazno pozdravile dok je jedan Linkoln nudio Eponini vegetarijanske štapiće i sodu. Nai Vatanabe ponosito donese svoja dva blizanca, Keplera i Galileja, koji su pre nedelju dana proslavili drugi rođendan, da ih upozna sa pridošlicom. Velika obližnja grupa kolonista iz Pozitana sa upadljvim zanimanjem gledala je dok je Eponina uzimala Keplera u ruke. "Lepa", reče mali dečak, pokazujući na Eponinino lice.
   "Mora da vam ono teško pada", prozbori Nikol na francuskom, pokazujući glavom u pravcu priglupih posmatrača.
   "Oui", odgovori Eponina. Teško? - pomisli ona. To je potcenjivanje godine. Kako bi bilo da kažemo da je apsolutno nepodnošljivo. Nije dovoljno loše što imam neku užasnu bolest koja će me verovatno ubiti. Moram takođe da nosim ovu traku oko ruke da bi drugi mogli da me izbegavaju ako im se tako ushte.
   Maks Paket podiže glavu sa šahovske table i opazi Eponinu. "Zdravo, zdravo", reče on. "Vi mora da ste ona nastavnica o kojoj sam toliko slušao."
   "To je Maks", reče Eli, vodeći Eponinu u njegovom pravcu. "On je udvarač, ali bezopasan. A onaj stariji čovek koji nas i ne primećuje jeste sudija Pjotr Miškin... Jesam li to ispravno izgovorila, sudijo?"
   "Da, naravno, mlada damo", uzvrati sudija Miškin, odlepivši oči sa šahovske table. "Do đavola, Pakete, šta hoćeš da uradiš sa tim konjem? Kao i obično, igraš ili glupo ili blistavo, a nikad ne znam kako."
   Sudija konačno podiže pogled, ugleda Eponininu crvenu traku i ustade. "Oprostite, gospođice, molim vas oprostite", reče on. "Dovoljno dugo ste prinuđeni da trpite i bez podnošenja omalovažavanja jednog ovako sebičnog starog osobenjaka."
   Minut-dva pre početka vatrometa svi su mogli da primete jednu veliku jahtu koja se približavala izletištu sa zapadne strane jezera. Njenu dugačku palubu ukrašavala su raznobojna svetla i zgodne devojke. Ime NAKAMURA beše ugravirano na boku broda. Eponina prepoznade Kimberli Henderson koja je stajala pored Tošija Nakamure na komandnom mostu iznad glavne palube.
   Društvo sa jahte mahalo je ljudima na obali. Patrik Vejkfild dotrča uzbuđeno do stola. "Pogledaj, mama", reče on, "Keti je na jahti."
   Nikol stavi naočari da bi bolje videla. Odista, njena kćerka u bikiniju mahala je sa palube jahte. "Samo nam je to trebalo", promrmlja Nikol sebi u bradu, baš kada prve rakete eksplodiraše iznad njih, ispunjavajući tamno nebo bojama i svetlošću.
   
   "Pre tri godine", započe Kendži Vatanabe svoj govor, "izviđački odred sa Pinte položio je stopalo na ovaj novi svet. Niko od nas nije znao šta nas očekuje. Svi smo se pitali, a posebno tokom duga dva meseca kada smo provodili po osam sati dnevno u somnarijumu, da li će išta što podseća na normalan život ikada biti moguće ovde u Novom Edenu.
   Naši početni strahovi nisu se ostvarili. Naši tuđinski domaćini, ma ko oni bili, ni u jednom trenutku nisu nam se umešali u život. Možda je istina, kao što su nam Nikol Vejkfild i ostali nagovestili, da nas oni neprekidno posmatraju, ali mi ni na koji način ne osećamo njihovo prisustvo. Izvan naše kolonije svemirski brod Rama juri prema zvezdi koju zovemo Tau Ceti, i to neverovatnom brzinom. Ovde unutra, u našim dnevnim aktivnostima jedva da se oseća uticaj tih neobičnih spoljašnjih uslova.
   Pre dana u somnarijumu, dok smo još bili putnici unutar planetnog sistema koji kruži oko naše matične zvezde, Sunca, mnogi među nama mislili su da će "posmatrački period" biti kratak. Verovali smo da ćemo posle nekoliko meseci biti vraćeni na Zemlju ili možda upućeni na naše prvobitno odredište, Mars, i da će treći svemirski brod Rama iščeznuti u dalekim prostranstvima svemira kao i njegova dva prethodnika. Međutim, dok stojim ovde pred vama, naši navigatori mi saopštavaju da se još udaljavamo od našeg Sunca, kao što smo činili tokom više od dve i po godine, brzinom koja dostiže pola svetlosne. Ako je odista sudbina odlučila da se jednog dana vratimo u naš Sunčev sistem, onda će taj dan biti najmanje nekoliko godina u udaljen u budućnost.
   Ovi činioci nalažu prevashodnu temu mog poslednjeg govora povodom Dana naseljavanja. Ta tema je jednostavna: sadruzi kolonisti, mi moramo da preuzmemo punu odgovornost za vlastitu sudbinu. Ne možemo da očekujemo da će nas zastrašujuće sile koje su stvorile ovaj svetić spasiti od sopstvenih grešaka. Moramo da održavamo Novi Eden kao da ćemo sa našom decom ostati ovde zauvek. Od nas zavisi obezbeđivanje kvaliteta života ovde, kako za sadašnje pokolenje, tako i za buduća.
   U ovom trenutku kolonija je suočena sa izvesnim brojem izazova. Obratite pažnju da ih nazivam 'izazovima', a ne problemima. Ukoliko budemo sarađivali, moći ćemo da odgovorimo na te izazove. Ako pažljivo sagledamo dugoročne posledice naših činova, donećemo prave odluke. Ali ako ne budemo u stanju da uvažavamo pojmove kao što su 'strpljenjem do nagrade' i 'za dobro svih', onda će budućnost Novog Edena biti mračna.
   Dozvolite mi da dam jedan primer koji će ilustrovati moj stav. Ričard Vejkfild je objasnio, kako na televiziji tako i javnim nastupima, da je glavna shema koja kontroliše našu klimu zasnovana na određenim pretpostavkama o atmosferskim uslovima unutar našeg modula. Još određenije, algoritam vremenske kontrole podrazumeva da su nivoi ugljen-dioksida i koncentracija čestica dima manji od date veličine. I bez tačnog razumevanja kako ta matematika funkcioniše, možete da pojmite da izračunavanja koja gospodare spoljašnjim inputima u naš modul neće biti ispravna ako podrazumevajuće pretpostavke nisu tačne.
   Nije mi namera da vam danas držim naučno predavanje o veoma složenom predmetu. Ono o čemu zaista želim da govorim jeste politika. Budući da većina naših naučnika veruje da je neobično vreme u poslednja četiri meseca posledica nepravilno visokih nivoa ugljen-dioksida i čestica dima u atmosferi, moja vlada je sačinila određene predloge da bi se rešio taj problem. Sve moje preporuke Senat je odbio.
   A zašto? Naš predlog da uvedemo postepenu zabranu kamina - koji su pre svega potpuno izlišni u Novom Edenu - nazvan je 'ograničavanjem lične slobode'. Naša brižljivo razrađena preporuka da se vaspostavi deo mreže SRG-a, kako bi gubitak biljnog pokrivača do koga je došlo zbog suženja Šervudske šume i Severnih travnjaka bio nadoknađen, takođe je odbačen. Razlog? Opozicija je zauzela stav da kolonija nema mogućnosti da izvrši takav zadatak i, kao pride, da bi energija koju bi novi segmenti mreže SRG-a trošili imala za posledicu bolno stroge mere ograničenja u korišćenju električne struje.
   Dame i gospodo, smešno je da uranjamo glave u pesak i da se nadamo da će ovi problemi naše životne sredine nestati. Svako odlaganje preduzimanja pozitivne akcije znači veću nevolju za koloniju u budućnosti. Ne mogu da verujem da toliko ljudi među vama prihvata naivno razmišljanje opozicije da ćemo mi na neki način biti u stanju da odgonetnemo kako zapravo algoritmi tuđinske kontrole vremena rade, a onda da ih podesimo da dejstvuju ispravno pod uslovima viših nivoa ugljen-dioksida i čestica dima. Kakva kolosalna zabluda!"
   Nikol i Nai su pomno promatrale reakciju na Kendžijev govor. Nekoliko njegovih podržavalaca savetovalo mu je da sačini lagan, optimistički govor, bez i jedne reči spominjanja ključnih problema. Guverner je, međutim, bio čvrst u svojoj odluci da održi značajan govor.
   "Izgubio ih je." Naže se Nai i došapnu Nikol: "Previše je cepidlačio."
   Na drvenoj tribini gde je sada sedelo oko pola prisutnih osećala se van svake sumnje uznemirenost. Nakamurina jahta koja je za vreme vatrometa stajala usidrena tik uz obalu isplovila je odmah pošto je guverner Vatanabe počeo da govori.
   Završivši priču o problemima životne sredine, Kendži pređe na retrovirus RV-41. Budući da je ovo bilo pitanje koje je ustalasalo jake strasti u koloniji, pažnja publike se primetno pojačala. Guverner je objasnio kako je medicinsko osoblje Novog Edena, na čelu sa dr Robertom Tarnerom, načinilo herojski korak u razumevanju ove bolesti, ali da su potrebna još skuplja istraživanja da bi se došlo do mogućnosti lečenja. On se zatim okomio na histeriju koja je iznudila legalizaciju predloga zakona, uprkos njegovom vetu, kojim se od svih kolonista sa RV-41 zahteva da neprekidno nose trake na rukavu.
   "Buuu", huknula je velika grupa pretežno orijentalnih izletnika na suprot strani tribine od Nikol i Nai.
   "...Ti jadni, nesrećni ljudi suočeni su sa dovoljno muka..." zborio je Kendži.
   "To su kurve i pederi", povika jedan čovek iza leđa društva Vejkfild-Vatanabe. Ljudi oko njega se nasmejaše i zapljeskaše.
   "...Dr Tarner je često podsećao da se ova bolest, kao i većina retrovirusa, ne može prenositi osim preko krvi i sperme..."
   Gomila je postajala razularena. Nikol se uzdala da je Kendži svestan situacije i da će skratiti svoje primedbe. On je nameravao da govori još i o prednostima (odnosno nedostacima) preduzimanja istraživanja Rame izvan Novog Edena, ali valjda je i njemu samom bilo jasno da je izgubio publiku.
   Guverner Vatanabe zastade na časak, a onda prodorno zviznu u mikrofon. To je privremeno umirilo sve slušaoce. "Imam još svega nekoliko stvarčica", reče on "i one ne bi trebalo nikog da povrede...
   Kao što znate, moja žena i ja imamo blizance. Osećamo da smo istinski blagosloveni. Na ovaj Dan naseljavanja tražim od svakog od vas da porazmisli o svojoj deci i sagleda jedan drugi Dan naseljavanja, udaljen stotinu, a možda i hiljadu godina u budućnost. Zamislite da ste licem u lice sa onima čije ste preci, decom dece vaše dece. Ako razgovarate sa njima i držite ih u naručju, da li ćete biti u stanju da kažete da ste učinili sve razumno moguće da im ostavite svet u kome će imati dobru priliku da pronađu svoju sreću.
   
   Patrik je ponovo bio uzbuđen. Pred kraj piknika Maks ga je pozvao da provede noć i sledeći dan na Paketovoj farmi. "Novi semestar na univerzitetu ne počinje pre srede", reče mlad čovek svojoj majci. "Mogu li da odem? Molim te?"
   Nikol je još bila pod utiskom reagovanja gomile na Kendžijev govor i u prvi mah nije razumela šta je sin pita. Pošto je zatražila da ponovi pitanje, pogledala je Maksa. "Vodićeš računa o mom sinu?"
   Maks se isklibi i klimnu glavom. Maks i Patrik sačekali su da bioti završe čišćenje izletničkog đubreta, a onda su se zajedno uputili na stanicu. Pola sata kasnije bili su na stanici Središnjeg grada, čekajući ne tako čest voz koji je direktno saobraćao sa farmerskim područjem. Na drugoj strani platforme jedna grupa Patrikovih drugova iz škole ulazila je u voz za Hakone. "Trebalo bi da pođeš sa nama", jedan od mladića doviknu Patriku. "Besplatna pića za svakoga celu noć."
   Maks je opazio kako Patrikove oči slede njegove drugove koji su ulazili u voz. "Jesi li ikada bio u Vegasu?" upita Maks.
   "Nisam", odgovori on. "Majka i otac..."
   "Da li bi voleo da odeš?"
   Maksu je Patrikovo oklevanje bilo dovoljno. Nekoliko sekundi kasnije ukrcali su se u voz sa svim ostalim veselnicima. "Lično nisam baš lud za tim mestom", reče Maks dok su se vozili. "Deluje lažno, odviše površno... Ali sigurno da ga vredi videti i nije loše otići tamo kada je čovek sam."
   
   Više od dve i po godine ranije, ubrzo po okončanju dnevnih ubrzavanja, Tošio Nakamura je ispravno zaključio da će kolonisti ostati u Rami i Novom Edenu duže vremena. Još pre prvog sastanka ustavnog komiteta i izbora Nikol d'Žarden Vejkfild za privremenog guvernera, Nakamura je odlučio da postane najbogatiji i najmoćniji čovek kolonije. Polazeći od osuđeničke podrške koju je stekao za vreme vožnje od Zemlje do Marsa na Santa Mariji, proširio je svoje lične kontakte i bio je sposoban, čim su u koloniji ustanovljene banke i novac, da počne izgradnju svog carstva.
   Nakamura je bio ubeđen da su najbolji proizvodi za prodaju oni koji pružaju zadovoljstvo i uzbuđenje. Njegov prvi poduhvat, mali kazino, bio je trenutan uspeh. Zatim je kupio neke poljoprivredne posede na istočnoj strani Hakone i sazidao prvi hotel u koloniji, zajedno sa drugim, većim kazinom odmah do ulazne dvorane. Pridodao je i jedan mali, intiman klub, sa ženskim hostesama obučenim u japanskom maniru, a potom i raskalašniji klub sa devojkama. Sve što je uradio bilo je uspešno. Pronicljivo investirajući, Nakamura se našao u položaju, neposredno po izboru Kendžija Vatanabea za guvernera, da ponudi kupovinu jedne petine Šervudske šume od vlade. Njegova ponuda omogućila je Senatu da odustane od uvođenje viših poreza koji bi inače bili zahtevani da bi se platilo za prva istraživanja RV-41.
   Deo otkupljene šume bio je raščišćen i tamo su ubrzo nikli Nakamurina lična palata, jedan novi, blistavi hotel-kazino, zabavna arena, restoranski kompleks i više klubova. Učvršćujući monopol, Nakamura je izvršio (i to uspešno) pritisak preko svog lobija za donošenje zakona koji bi ograničio kockanje na područje oko Hakonea. Njegovi gangsteri su potom ubedili sve perspektivne preduzimače da niko uistinu ne želi da se upusti u kockarski biznis i utakmicu sa "kraljem Japom".
   Kada se njegova moć više nije mogla ugroziti, Nakamura je dopustio svojim pomoćnicima da se razgranaju na polju prostitucije i droge, pri čemu nijedna od ove dve stvari nije u Novom Edenu bila ilegalna. Pred kraj Vatanabeovog mandata, kada je vladina politika počela da se sve više kosi sa njegovim ličnim interesima, Nakamura je odlučio da i vladu stavi pod kontrolu. Ali nije želeo sam da se bakće tim poslom. Bio mu je potreban neki naivac. Stoga je regrutovao Jana Makmilana, zlosrećnog bivšeg zapovednika Pinte, koji je pretrpeo poraz u izbornoj trci za guvernesko mesto sa Kendžijem Vatanabeom. Nakamura je ponudio Makmilanu mesto guvernera u zamenu za Škotlanđaninovu odanost.
   U čitavoj koloniji nije ni izdaleka bilo takvog mesta kakav je bio Vegas. Osnovni arhitektonski nacrt Novog Edena koji su sačinili Vejkfildovi i Orao bio je u biti škrt, funkcionalan do krajnosti, sa jednostavnom geometrijom i ravnim fasadama. Vegas je bio oličenje preteranosti, drečeći, neskladan bućkuriš arhitektonskih stilova. Ali bio je zanimljiv i mladi Patrik O'Tul ispoljio je vidno uzbuđenje kada su on i Maks Paket prošli kroz spoljašnju kapiju kompleksa.
   
   "Huuu", reče on, zureći u ogroman žmirkavi znak iznad ulaza.
   "Ne želim da umanjim tvoje oduševljenje, moj dečko", reče Maks, paleći cigaretu, "ali energija potrebna da se napaja samo ovaj jedan znak zadovoljila bi bezmalo kvadratni kilometar SRG-a."
   "Zvučite kao majka i otac", uzvrati Patrik.
   Pre ulaska u kazino ili u bilo koji od klubova svaka osoba morala je da se upiše u veliki registar. Nakamura ništa nije prepuštao slučaju. Posedovao je kompletan dosje o tome šta je svaki posetilac Vegasa uradio kada je jednom ušao unutra. Na taj način Nakamura je znao koju oblast svog biznisa treba da proširuje. I, što je još važnije, osoben i omiljen porok (ili poroke) svakog od svojih mušterija.
   Maks i Patrik uđoše u kazino. Dok su stajali pokraj jednog od stolova za barbut, Maks je pokušao da objasni mladom čoveku kako se igra. Patrik, međutim, nije mogao da odvoji oči od koktel-kelnerica u njihovoj oskudnoj odeći.
   "Jesi li ikada nešto povalio", upita Maks.
   "Izvinite, gospodine?" odgovori Patrik.
   "Jesi li ikada imao seks, znaš, odnos sa ženom?"
   "Ne, gospodine", odgovori mladić.
   Glas u Maksovoj glavi savetovao ga je da nije na njemu odgovornost da uvodi mladića u svet uživanja. Isti glas je, međutim, podsećao Maksa da je ovo Novi Eden, a ne Arkanzas, jer bi inače odveo Patrika u Ksanadu i uputio ga u tajne prvog seksa.
   U kazinu je bilo više od sto ljudi, ogromna gomila imajući u vidu razmere kolonije, i činilo se da se svi dobro zabavljaju. Kelnerice su zaista delile besplatna pića što su brže umele - Maks uze jednu margaritu za sebe, a drugu dodade Patriku.
   "Ne vidim nijednog biota", primeti Patrik.
   "Nema nijednog u kazinu", odgovori Maks. "Čak ni kao krupijea gde bi bili efikasniji od ljudi. Kralj Jap smatra da njihovo prisustvo sputava kockarski nagon. Ali zato ih izuzetno koristi u svim restoranima."
   "Maks Paket, koliko se sećam."
   Maks i Patrik se okrenuše. Prelepa mlada žena u mekoj, ružičastoj haljini približavala im se. "Nisam te videla mesecima", reče ona.
   "Zdravo, Samanta," uzvrati Maks, pošto mu je nekoliko sekundi jezik začudo bio vezan.
   "A ko je ovaj zgodan mladić?" reče Samanta, mašući svojim dugačkim trepavicama prema Patriku.
   "Ovo je Patrik O'Tul", odgovori Maks. "On je..."
   "Oh, moj Bože", uzviknu Samanta. "Nikada dosad nisam srela ni jednog od prvo...bit...nih kolonista." promatrala je Patrika nekoliko časaka pre no što je nastavila. "Recite mi, gospodine O'Tul", nastavi ona, "je li stvarno istina da ste spavali godinama?
   Patrik stidljivo klimnu. "Moja prijateljica Goldi veli da je cela priča obična balega, da ste vi i vaša porodica u stvari agenti MSA. Ona čak ne veruje da smo ikada napustili Marsovu orbitu... Goldi kaže da je sve ono užasno vreme u tankovima takođe deo podvale."
   "Uveravam vas, gospođice", odgovori Patrik učtivo, "da smo zaista godinama spavali. Imao sam svega šest godina kada su me roditelji položili u ležaj. Kada sam se probudio, izgledao sam otprilike kao što sada izgledam."
   "Pa, mislim da je to oča...ravajuće, iako nemam pojma šta da mislim o tome... Makse, šta si ti naumio? I, uz put, hoćeš li me zvanično predstaviti?"
   "Oprosti... Patriče, ovo je gospođica Samanta Porter iz velike države Misisipi. Ona radi za Ksanadu..."
   "Ja sam prostitutka, gospodine O'Tul. Jedna od najboljih... Jeste li ikada ranije sreli neku prostitutku?"
   Patrik pocrvene do ušiju. "Ne, gospođice", reče on.
   Samanta podmetnu ruku pod njegovu bradu. "Zgodan je", obrati se ona Maksu. "Dovedi ga. Ako je nevin, uradiću mu to besplatno. Darovala je Patriku mali poljubac, a onda se okrenula i otperjala.
   Pošto je Samanta otišla, Maks nije mogao da smisli ništa prikladno što bi rekao. Pomišljao je da se izvini, ali je shvatio da to nije neophodno. Samo je položio ruku na Patrikovo rame i njih dvojica odšetaše prema stražnjem delu kazina gde su bili poređani stolovi za veće uloge.
   "A sada JO", uzviknu jedna mlada žena okrenuta leđima prema njima. "Pet i šest čine JO."
   Patrik se iznenađeno obazre prema Maksu. "Pa to je Keti", reče on, ubrzavajući korak u njenom pravcu.
   Keti je bila potpuno opčinjena igrom. Brzo je povukla dim iz cigarete, iskapila čašu koju joj je dodao jedan crnomanjast čovek sa njene desne strane, a onda uzdigla kockicu visoko iznad glave. "Svi brojevi", reče ona dodajući čipove krupijeu. "Evo ga dvadeset šest - plus pet žetona na tvrdu osmicu... Sada, budi tu, četrdeset četiri", reče ona, hitnuvši kocku prema suprotnom kraju stola naglim pokretom ručnog zgloba.
   "Četrdeset četiri", uskliknu u glas gomila oko stola.
   Keti je skakala gore-dole u stolici, zagrlila svog kavaljera, sručila u grlo još jedno piće i povukla dug, dubok dim iz svoje cigarete.
   "Keti", reče Patrik baš kada se ona spremala da ponovo baci kockicu.
   Zastala je usred bacanja i okrenula se sa izrazom znatiželje na licu. "Zaboga!", reče ona. "Pa ovo je moj mlađi brat."
   Keti teturavo priđe da ga pozdravi, dok su joj krupijei i ostali igrači dovikivali da nastavi igru.
   "Pijana si, Keti", reče tiho Patrik dok ju je grlio.
   "Ne, Patriče", uzvrati Keti, trgnuvši se i uputivši se natrag prema stolu. "Ja letim. Na svom sam ličnom šatlu prema zvezdama."
   Okrenula se prema stolu za barbut i visoko uzdigla desnu ruku. "A sada opet, JO. Jesi li tamo, JO?" uzviknula je.
   

2.
   Snovi su se ponovo pojavili u ranim jutarnjim časovima. Nikol se probudila i pokušala da se seti šta je sanjala, ali sve što je pamtila bile su tu i tamo razbacane slike. Omehovo lice bez tela bilo je u jednom od njenih snova. Njen pradeda iz plemena Senuofo upozoravao ju je na nešto, ali Nikol nije uspevala da shvati šta joj je poručivao. U drugom snu Nikol je videla kako Ričard ulazi u mirni okean trenutak pre nego što se razoran talas sručio na obalu.
   Nikol protrlja oči i pogleda na sat. Bilo je nešto pre četiri sata. Skoro u isto vreme svakog jutra ove nedelje, pomisli ona. Šta li znače? Ustala je i otišla u kupatilo. Nešto kasnije našla se u kuhinji odevena u trenerku. Popila je čašu vode. Jedan biot-Linkoln, koji je nepokretan počivao naspram zida na drugom kraju kuhinjskog pulta, aktivira se i priđe Nikol.
   "Da li biste želeli kafu, gospođo Vejkfild?" upita on, preuzimajući praznu čašu od nje.
   "Ne, Link", odgovori Nikol. "Idem napolje. Ako se neko probudi, reci mu da ću se vratiti pre šest."
   Nikol je krenula niz hodnik prema vratima. Pre nego što će napustiti kuću, prošla je pored radne sobe sa desne strane hodnika. Papiri su ležali razbacani po Ričardovom stolu, kako pored novog kompjutera kojeg je sam načinio, tako i na njemu. Ričard je bio izuzetno ponosan na svoj novi kompjuter koji je napravio na Nikolin podsticaj, iako je bilo malo verovatno da je ovaj mogao zameniti njegovu omiljenu elektronsku igračku, standardni džepni kompjuter MSA. Ričard je religiozno nosio mali portabl sa sobom još od vremena pre lansiranja misije "Njutn".
   Nikol je prepoznala Ričardov rukopis na nekim listovima, ali uopšte nije mogla da se razabere u simboličkom kompjuterskom jeziku. Probdeo je ovde mnoge sate u poslednje vreme, pomisli Nikol, osećajući grižu savesti. I pored toga što veruje da je ono što radi pogrešno.
   U početku, Ričard je odbijao da učestvuje u naporu da se dekodira algoritam koji je upravljao vremenom u Novom Edenu. Nikol se razgovetno sećala njihove prepirke. "Saglasili smo se da ćemo sudelovati u ovoj demokratiji", ljutnula se tada ona. "Ako se ti i ja opredelimo da ne poštujemo njene zakone, onda postavljamo opasan primer za ostale..."
   "Ovo nije zakon", upao joj je Ričard u reč. "To je samo jedna odluka. A ti znaš isto tako dobro kao i ja da je posredi neverovatno glupa ideja. Ti i Kendži ste se borili protiv toga... A, najposle, nisi li ti bila ta koja mi je jednom rekla da je naša dužnost da se suprostavljamo gluposti većine?"
   "Molim te, Ričarde", odgovorila je Nikol. "Lako možeš svakome da objasniš kako misliš da je ta odluka pogrešna. Ali napori oko rešenja tog algoritma postali su sada glavno pitanje kampanje. Svi kolonisti znaju da smo mi bliski Vatanabeovima. Ako ti budeš prenebregavao odluku, izgledaće kao da Kendži smišljeno pokušava da podrije..."
   I dok se Nikol sećala negdašnjeg razgovora sa suprugom, oči su joj zaludno tumarale po radnoj sobi. Bila je donekle iznenađena kada joj se um ponovo usredsredio na sadašnjost, utvrdivši da je piljila u tri male figure na jednoj otvorenoj polici iznad Ričardovog stola. Princ Hal, Falstaf i TB, pomisli ona. Koliko je prošlo otkako nas Ričard nije zabavljao uz vašu pomoć?
   Nikol se u mislima vratila na one duge i jednolične nedelje pošto se porodica probudila iz višegodišnjeg sna. Dok su čekali na dolazak ostalih kolonista, Ričardovi roboti bili su njihov glavni izvor zabave. U sećanju, Nikol je još mogla da čuje dečji radostan smeh i da vidi muža ozarenog od zadovoljstva. Bila su to jednostavnija, lakša vremena, reče ona sebi. Zatvorila je vrata radne sobe i nastavila niz hodnik. Pre nego što je život postao odviše složen da bismo se igrali. Sada naši mali prijatelji samo ćutke sede na onoj polici.
   Napolju, ispod ulične svetiljke, Nikol načas zastade pored ramova za bicikle. Oklevala je, gledajući svoj bicikl, a onda se okrenula i uputila u zadnje dvorište. Minut kasnije prešla je travnatu površinu iza kuće i krenula stazom koja je vijugala uz planinu Olimp.
   Nikol je bodro hodala. Bila je duboko zamišljena. Dugo nije poklanjala pažnju svojoj okolini. Um joj je skakao sa predmeta na predmet, od problema okruživanja Novog Edena, preko vlastitih čudnih snova, do zabrinutosti za decu, a posebno za Keti.
   Prispela je do račvanja staze. Jedna mali, lepo dizajnirani znak objašnjavao je da leva staza vodi do stanice sa kablovskim kolima, udaljene osamdesetak metara, odakle se moglo prevesti do vrha planine Olimp. Nikolino prisustvo na raskrsnici elektronski je otkriveno i jedan biot-Garsija već joj je prilazio iz pravca kablovskih kola.
   "Nema potrebe", povika Nikol. "Prošetaću."
   Pogled je postajao sve spektakularniji kako su je krivine izvodile na stranu okrenutu ostatku kolonije. Nikol se zaustavi na jednom od tih vidikovaca, na pet stotina metara visine i na nepunih tri kilometra od kuće Vejkfildovih. Bacila je pogled preko Novog Edena. Noć je bila kristalno čista, sa malo ili nimalo vlage u vazduhu.
   Danas ništa od kiše, pomisli Nikol, zapažajući da su jutra uvek vlažna od vodene pare onih dana kada su se spremali pljuskovi. Odmah ispod nje prostiralo se selo Bovoa - svetla nove fabrike nameštaja omogućavala su joj da prepozna najpoznatije zgrade u svojoj varoši čak i sa ove razdaljine. Na severu selo, San Miguel beše skriveno iza gromadne planine. Ali tamo, preko kolonije, daleko na drugoj strani zamračenog Središnjeg grada, Nikol je mogla da razazna odbleske svetlosti koji su označavali Nakamurin Vegas.
   Namah je utonula u loše raspoloženje. To prokleto mesto ostaje otvoreno celu noć, gunđala je, koristeći kritične izvore energije i nudeći nezdravu zabavu.
   Gledajući Vegas, nije mogla da ne pomisli na Keti. Takav prirodan talenat, zavapi ona, dok joj je tup boli u srcu propraćao sliku rođene kćeri. Nije joj išlo u glavu da je Keti još budna u tom svetlucavom, fantazmagoričnom životu na drugoj strani kolonije. I kakav kolosalan gubitak, pomisli Nikol, vrteći glavom.
   Ričard i ona često su raspravljali o Keti. Postojala su samo dva predmeta oko kojih su se sukobljavali - Keti i politika Novog Edena. Reći da su se svađali oko politike ne bi bilo potpuno tačno. Ričard je u dubini duše osećao da su svi političari osim Nikol i možda Kendži Vatanabea ljudi bez načela. U raspravi se koristio metodom rafalnog iskazivanja mišljenja o bljutavim dogodovštinama u Senatu ili čak u Nikolinoj sudnici, a potom bi odbijao da uopšte razmotri problem.
   Sa Keti je bila druga stvar. Ričard je uvek prigovarao da je Nikol previše stroga sa Keti. Optužuje i mene, pomisli Nikol, zureći u udaljena svetla, što ne provodim dovoljno vremena sa njom. Tvrdi da je moje uskakanje u politiku kolonije ostavilo decu s pola majke u najkritičnijem razdoblju njihovog života.
   Keti više gotovo nikad nije bila kod kuće. Još je imala svoju sobu u kući Vejkfildovih, ali je noći uglavnom provodila u nekom od luksuznih apartmana koje je Nakamura napravio unutar kompleksa Vegas.
   "Kako plaćaš stanarinu?" upitala je Nikol kćerku jedne noći, u uvodu uobičajenog neprijatnog razgovora.
   "Šta ti misliš, majko?" uzvratila je Keti nabusito. "Radim. Imam puno vremena. Pohađam samo tri kursa na univerzitetu."
   "A šta to radiš?" upitala ju je Nikol.
   "Ja sam hostesa, zabavljač... znaš, sve što treba", odgovorila je Keti neodređeno.
   Nikol odvrati pogled od svetlosti Vegasa. Naravno, reče sebi. Sasvim je razumljivo da je Keti pometena. Ona nikada nije proživela adolescenciju. Ali, ipak, čini se da se stvari ne poboljšavaju. Nikol ponovo stade da se penje oštrijim korakom, nastojeći da rastera crne misli.
   Između pet stotina i hiljadu metara visine planina je bila prekrivena gustim drvećem koje je već dosezalo pet metara. Odavde je staza do vrha išla između planine i spoljašnjeg zida kolonije u krajnje mračnom potezu koji se pružao više od kilometra. Tamo, blizu kraja, nalazio se jedan prolom u tmini kod tačke koja je bila okrenuta severu.
   Nikol je dostigla najvišu tačku u penjanju. Zaustavila se na vidikovcu i uputila pogled preko San Miguela. Ovo je dokaz, pomisli ona, odmahujući glavom, da nismo uspeli u Novom Edenu. Uprkos svemu, u raju imamo siromaštvo i očaj.
   Videla je da se problem pomalja, čak ga je tačno predvidela pred kraj svog jednogodišnjeg mandata kao privremenog guvernera. Ironično, proces koji je nastao u San Miguelu, gde je standard života sada bio upola niži nego u ostala tri sela Novog Edena, započeo je odmah posle dolaska Pinte. Prva grupa kolonista uglavnom se naselila u jugoistočnom selu, koje će kasnije postati Bovoa, postavljajući presedan koji je došao do izražaja kada je Ninja stigla u Ramu. Budući da je primenjen plan slobodnog naseljavanja, gotovo svi Orijentalci odlučili su da žive zajedno u Hakoneu; Evropljani, beli Amerikanci i oni iz srednje Azije, opredelili su se bilo za Pozitano ili ono što je ostalo slobodno u Bovoau. Meksikanci, ostali Hispanoamerikanci, crni Amerikanci i Afrikanci - svi su naginjali San Miguelu.
   Kao guverner, Nikol je pokušala da ukloni faktičku segregaciju u koloniji jednim utopijskim planom raseljavanja prema kome bi zastupljenost rasa u svakom od četiri sela odslikavao koloniju kao celinu. Možda bi njen predlog i bio prihvaćen u samom početku istorije kolonije, posebno odmah posle dana u somnarijumu, kada je većina građana doživljavala Nikol kao boginju. No, već posle godinu dana bilo je prekasno. Slobodno preduzetništvo već je stvorilo jaz u ličnom bogatstvu i vrednosti nekretnina. Čak i Nikolini najodaniji sledbenici uvideli su nepraktičnost njene zamisli o raseljavanju u tom trenutku.
   Posle prestanka Nikolinog mandata kao guvernera Senat je sa aklamacijom potvrdio Kendžijevo naimenovanje Nikol za jednog od pet stalnih sudija u Novom Edenu. Ipak, njen ugled u koloniji pretrpeo je znatnu štetu kada su opaske koje je iznela u odbranu svog odbačenog plana raseljavanja postale šire poznate javnosti. Nikol se zalagala za neophodnost da kolonisti žive u malim, povezanim susedstvima kako bi se kod njih razvilo istinsko uvažavanje rasnih i kulturnih razlika. Njeni kritičari su izjavljivali da su joj pogledi "beznadežno naivni".
   Nikol je netremično posmatrala žmirkava svetla San Miguela još nekoliko minuta, hladeći se od napornog pentranja. Pre nego što se okrenula i uputila natrag prema svom domu u Bovoau, iznenada se setila jednog drugog skupa žmirkavih svetala iz grada Davosa u Švajcarskoj. Tokom Nikolinog poslednjeg skijaškog odmora, ona i njena kćerka Ženevjev večerale su na planini iznad Davosa i, posle obeda, držale su se za ruke u okivajućoj studeni na balkonu restorana. Svetla Davosa sijala su kao sićušni dragulji mnogo kilometra ispod njih. Suze joj navreše na oči dok je razmišljala o gracioznosti i smislu za humor svoje prve kćeri koju nije videla toliko godina. Hvala ti još jednom Kendži, promrmlja ona, krenuvši nadole i prisećajući se fotografija koje joj je njen novi prijatelj doneo sa Zemlje, što si sa mnom podelio svoju posetu Ženevjev. Oko nje je ponovo vladala tama dok je išla vijugavom stazom niz planinski obronak. Spoljašnji zid kolonije sada se nalazio na levoj strani. Nastavila je da razmišlja o životu u Novom Edenu. Sada nam je potrebna posebna hrabrost, reče ona samoj sebi. Hrabrost, vrednosti i vizija. Ali duboko u srcu strahovala je da najgore tek čeka koloniste. Na žalost, pomislila je sumorno, Ričard i ja, pa čak i deca, ostali smo autsajderi. Uprkos svemu što smo pokušali da uradimo. Malo je verovatno da ćemo biti u stanju nešto naročto da popravimo.
   
   Ričard je za svaki slučaj proverio da li su tri biota-Ajnštajn ispravno iskopirala sve postupke i podatke koji su se nalazili na nekoliko monitora u njegovoj radnoj sobi. U trenutku kada su njih četvorica napuštala kuću, Nikol ga poljubi.
   "Ti si divan čovek, Ričarde Vejkfilde", reče ona.
   "Ti si jedina koja tako misli", odgovori on sa usiljenim osmehom.
   "Ja sam, takođe, jedina koja to zna", reče Nikol. Zastala je načas. "Ozbiljno, dragi", nastavi ona, "cenim to što činiš. Znam..."
   "Neću se mnogo zadržati", prekide je on. "Trojici Ajnštajna i meni ostalo je da probamo još samo tri osnovne zamisli... Ako danas ne uspemo, odustajemo."
   Sa trojicom Ajnštajna koji su ga sledili u stopu Ričard pohita do stanice u Bovoau gde je uhvatio voz za Pozitano. Voz se zaustavio pored velikog parka na Šekspirovom jezeru gde je održan izlet za Dan naseljenja pre dva meseca. Ričard i njegova tri biota-pomoćnika iskrcaše se nekoliko minuta kasnije u Pozitanu i krenuše pešice kroz selo prema jugozapadnom uglu kolonije. Tamo im je, pošto su jedan čovek i dve Garsije proverile njihove identifikacione karte, dopušteno da prođu kroz izlaz iz kolonije u pojas koji je okružavao Novi Eden. Prošli su još jednu kratku elektronsku proveru pre no što su stigli do jedinih vrata koja su bila usečena u debelom spoljašnjem zidu koji je opkoljavao habitat. Ona se otvoriše i Ričard uvede biote u samog Ramu.
   Ričard je osetio zebnju kada je, osamnaest meseci ranije, Senat izglasao odluku da se projektuje i izradi probijajuća sonda kako bi se proverili uslovi sredine u Rami neposredno izvan njihovog modula. Ričard je sarađivao sa komitetom koji je nadgledao inženjerski nacrt sonde; postojala je bojazan da bi spoljašnja sredina mogla da bude izuzetno nepogodna i da sklop sonde možda neće moći uspešno da zaštiti integritet njihovog habitata. Mnogo vremena i novca utrošeno je na obezbeđivanje da granice Novog Edena budu hermetički zatvorene za vreme čitavog postupka, čak i dok sonda probija svoj put kroz zid.
   Ričard je izgubio interesovanje za koloniju kada se pokazalo da životni uslovi u Rami nisu značajno različiti od onih u Novom Edenu. Napolju je vladala stalna tama sa malim, periodičnim varijacijama atmoferskog pritiska i sastava vazduha, ali je ambijent Ramine sredine do te mere bio sličan onom u koloniji, da istraživači nisu morali da nose svemirka odela. U roku od dve nedelje pošto je prva sonda otkrila dobroćudnu atmosferu Rame, kolonisti su dovršili izradu mapa predela Središnje ravnice koja im je sada bila pristupačna.
   Novi Eden i druga, gotovo istovetna pravougaona konstrukcija na jugu, za koju su Ričard i Nikol verovali da je habitat za neki drugačiji oblik života, bili su zajedno zatvoreni u veće, takođe pravougaono područje čije su ga izuzetno visoke, metalizirane, sive pregrade odvajale od ostatka Rame. Te pregrade na severnoj i južnoj strani ovog većeg područja bile su produžeci zidova samih habitata. Na istočnoj i zapadnoj strani oba zatvorena habitata, međutim, bilo je oko dva kilometra otvorenog prostora.
   Na četiri ugla ovog spoljašnjeg pravougaonika ležala su masivna valjkasta ustrojstva. Ričard i ostalo tehnološko osoblje u koloniji bili su ubeđeni da neprobojni gasni cilindri sadrže tečnosti i mehanizme za upumpavanje zarad održavanja povoljnih životnih uslova u habitatima.
   Ovo novo spoljašnje područje, koje nije imalo nikakvu tavanicu sa izuzetkom naspramne strane samog Rame, zauzimalo je najveći deo polucilindra svemirske letelice. Jedna velika metalna koliba, oblikovana kao iglo, činila je jedino zdanje u Središnjoj ravnici između dva habitata. Ta koliba bila je kontrolni centar za Novi Eden i bila je smeštena otprilike na dva kilometra južno od zida kolonije.
   Kada su izišli iz Novog Edena, Ričard i tri Ajnštajna uputiše se ka kontrolnom centru, gde su zajedno radili skoro dve nedelje u pokušaju da proniknu u mastersku logiku kontrole koja je upravljala vremenskim uslovima unutar Novog Edena. Uprkos primedbama Kendžija Vatanabea, Senat je još ranije odobrio finansijska sredstva za jedan "sveukupan napor" kolonijskih "najboljih inženjera" da se izmeni algoritmi tuđinske kontrole vremenskih uslova. Zakon o tome objavili su pošto je saslušana grupa japanskih naučnika, koji su zagovarali ideju da se stabilni vremenski uslovi odista mogu održati unutar Novog Edena, čak i uz više nivoe ugljen-dioksida i dima u atmosferi.
   Za političare to je bio veoma privlačan zaključak. Ukoliko, možda, stvarno nije bilo neophodno lišavati se gorenja drveta, niti vaspostavljati mrežu SRG-a i ako je bilo dovoljno samo podesiti nekoliko parametara u tuđinskom algoritmu koji je, posle svega, prvobitno planiran sa pretpostavkama koje više nisu važile, pa onda...
   Ričard je mrzeo takav način razmišljanja. Izbegavanje problema dogod je to moguće - tako je on to nazivao. Ipak, što zbog Nikolinih molbi, što zbog potpune nesposobnosti ostalih kolonijskih inženjera da razumeju ijedan vid procesa vremenske kontrole, Ričard je pristao da se uhvati ukoštac sa zadatkom. Zahtevao je, međutim, da radi potpuno sam, dakako uz pomoć ovih Ajnštajna.
   Tog dana kada je Ričard naumio da učini poslednji pokušaj u dekodiranju algoritma vremenske kontrole Novog Edena, on i njegovi bioti zaustavili su se blizu jednog gradilišta udaljenog kilometar od izlaza iz kolonije. Pod jakim svetlima Ričard je mogao da vidi grupu arhitekata i inženjera koji su radili za veoma dugačkim stolom.
   "Neće biti teško da se napravi taj kanal - zemljište je veoma meko."
   "Ali šta ćemo sa kanalizacijom? Da li da iskopamo septičke jame ili da prevozimo otpadne materije natrag u Novi Eden na procesovanje?"
   "Energetski zahtevi za ovu naseobinu biće značajni. Ne samo zbog rasvete, s obzirom na mračnost okoline, već i zbog opreme. Štaviše, dovoljno smo udaljeni od Novog Edena da moramo da računamo na nezanemarljive gubitke na linijama... Naši najbolji superprovodnički materijali kritični su potrošači za ovu upotrebu."
   Slušajući ovaj razgovor Ričard oseti mešavinu odvratnosti i besa. Arhitekte i inženjeri sprovodili su ispitivanje mogućnosti izgradnje jednog spoljašnjeg sela u kome bi bili smešteni nosioci virusa RV-41. Projekt, pod imenom Avalon, proizišao je iz tananog političkog kompromisa između guvernera Vatanabea i njegove opozicije. Kendži je dozvolio da se ispitivanje finansira kako bi pokazao da je "širokogrud" po pitanju načina na koji valja delati protiv problema RV-41.
   Ričard i tri Ajnštajna produžiše stazom u pravcu juga. Severno od kontrolnog centra susreli su se sa grupom ljudi i biota koji su hitali prema drugom habitatu gde su radili na sondi za probijanje omotača. Sa sobom su nosili nekakvu glomaznu opremu.
   "Zdravo, Ričarde", reče Merlin Blekstoun, njegova sunarodnica Britanka, koju je Ričard preporučio kao vođu projekta. Merlin je bila iz Tauntona, u Somersetu. Dobila je svoju inženjersku diplomu u Kembridžu, 2232. godine, i bila je izuzetno stručna.
   "Kako gurate?" upita Ričard.
   "Ako imaš malo vremena, dođi da pogledaš", predloži Merlin.
   Ričard ostavi tri Ajnštajna kod kontrolnog centra i pođe sa Merlin i njenim timom preko Središnje ravnice ka dugom habitatu. Hodajući, prisećao se razgovora sa Kendžijem Vatanabeom i Dmitrijem Uljanovim u guvernerovoj kancelariji jednog popodneva pre nego što je projekat sonde bio zvanično odobren.
   "Želim da bude shvaćeno", rekao je tada Ričard, "da sam kategorički protiv bilo kakvih nastojanja da se provaljuje u svetinju drugog habitata. Nikol i ja smo uvereni da je on utočište jedne druge vrste života. Nema nikakvog ubedljivog razloga za probijanje."
   "Pretpostavimo da je prazan", odgovori Dmitri. "Pretpostavimo da je taj habitat postavljen tamo za nas, sa idejom da se utvrdi da li smo dovoljno pametni da otkrijemo kako da ga upotrebimo."
   "Dmitri", umalo ne viknu Ričard, "jesi li ti slušao išta od onoga što smo ti Nikol i ja govorili svih ovih meseci? Još se tvrdoglavo držiš jednog apsurdnog homocentričnog pojma o našem mestu u ovoj Vaseljeni. Samo zbog toga što smo vladajuća vrsta na planeti Zemlji, ti pretpostavljaš da smo i superiorna bića. Nismo... Mora da ima na stotine..."
   "Ričarde", prekide ga Kendži blagim glasom, "poznato nam je tvoje mišljenje o tom predmetu. Ali kolonisti Novog Edena se ne slažu sa tobom. Oni nikada nisu videli Orla, oktopauke ili bilo koje od onih divnih stvorenja o kojima govoriš. Oni hoće da znaju ima li prostora za proširenje..."
   Kendži je već tada bio uplašen, razmišljao je Ričard, dok se istraživački tim primicao drugom habitatu. Užasava ga pomisao da bi Makmilan mogao pobediti Uljanova na izborima i predati koloniju u ruke Nakamuri.
   Čim je tim stigao na mesto gde se izvodio projekt, dva Ajnštajna su počela da rade. Brižljivo su instalirala kompakt lasersku bušilicu na tački gde je već bila začeta rupa u zidu. Posle narednih pet minuta bušilica je stala polako da produbljuje rupu u metalu.
   "Koliko ste do sada probili?" upita Ričard.
   "Svega oko trideset pet centimetara", odgovori Merlin. "Radimo polako. Ukoliko zid ima istu debljinu kao naš, proći će još tri ili četiri nedelje dok ga ne probijemo... Uzgred budi rečeno, spektografske analize delića zida pokazuju da je sačinjen od istog materijala kao i naš zid.
   "A kada jednom provalite unutra?"
   Merlin se nasmeja. "Ne brini, Ričarde. Pridržavamo se svih postupaka koje si preporučio. Imaćemo najmanje dve nedelje pasivnog posmatranja pre nego što pređemo na sledeću fazu. Daćemo im priliku da reaguju - ako su oni zaista unutra."
   Sumnja u njenom glasu beše očita. "Ne i ti, Merlin", reče Ričard. "Šta je sa svima vama? Mislite li da smo Nikol, ja i deca naprosto izmislili sve one priče?"
   "Izuzetne tvrdnje zahtevaju izuzetne dokaze", odgovori ona.
   Ričard zavrte glavom. Hteo je da se upusti u prepirku sa Merlin, ali je onda shvatio da ga čekaju važnija posla. Posle nekoliko minuta učtivog inženjerskog razgovora, otišao je do kontrolnog centra gde su ga čekala njegova tri Ajnštajna.
   
   Sa Ajnštajnima je bila milina raditi zbog toga što je Ričard mogao da oproba više ideja istovremeno. Kad god je na umu imao neki poseban pristup, mogao je da ga opiše jednom od biota i da bude potpuno siguran da će zamisao biti ispravno sprovedena u delo. Ajnštajni nikada sami nisu predlagali neki metod; oni su, međutim, bili savršena memorijska sredstva i često su podsećali Ričarda da je jedna od njegovih ideja slična nekoj ranijoj tehnici koja je zakazala.
   Svi drugi kolonijski inženjeri koji su preduzeli da modifikuju algoritam vremenskih uslova najpre su pokušavali da shvate unutrašnju logiku rada tuđinskog superkompjutera, smeštenog u sredini kontrolnog centra. Bila je to njihova temeljna greška. Znajući unapred da bi mu unutrašnje operacije superkompjutera bile nerazlučive od magije, Ričard se usredsredio na izolovanje i identifikovanje signala autputa koji su izlazili iz ogromnog procesora. Najposle, razmišljao je, osnovna struktura tog procesa mora biti jasna. Neki sistem merenja definiše uslove unutar Novog Edena u bilo kom datom trenutku. Tuđinski algoritmi izvesno koriste podatke tog merenja da bi izračunali komande koje se na neki način prenose do ogromnih cilindričnih struktura gde se odigrava stvarna fizička aktivnost koja za krajnju posledicu ima modifikacije atmosfere habitata.
   Ričardu nije trebalo mnogo da nacrta dijagram funkcionalnog bloka tog procesa. Budući da nije bilo direktnih električnih veza između kontrolnog centra i cilindričnih struktura, očito je postojala svojevrsna elektromagnetska komunikacija između dve jedinice. Ali kakve vrste? Kada je Ričard skenirao spektar da bi video na kojim se talasnim dužinama odvija komunikacija, otkrio je puno potencijalnih signala.
   Analiziranje i tumačenje tih signala ličilo je pomalo na traženje igle u plastu sena. Uz pomoć biota-Ajnštajna, Ričard je napokon utvrdio da se najčešće emitovanje obavlja u središnjem rasponu mikrotalasa. Cele jedne nedelje on i Ajnštajni su katologizirali razmenu mikrotalasa, nadzirući vremenske uslove u Edenu pre i posle postupka beleženja i nastojeći u isti mah da se usredotoče na određeni komplet parametara koji su modulirali uzvratni signal emitovan iz cilindričnih struktura. Tokom te nedelje Ričard je, takođe, proverio i upotrebio jedan portabl predajnik mikrotalasa koji su on i bioti zajedno načinili. Svrha ove sprave bila je da proizvodi komandni signal koji je trebalo da bude isti kao onaj koji dolazi iz kontrolnog centra.
   Njegov prvi pokušaj tog poslednjeg dana beše potpuni promašaj. Nagađajući da problem leži u određivanju trenutka emitovanja, on i Ajnštajni su zatim razvili kontrolnu rutinu koja je trebalo da im omogući da pošalju signal sa preciznošću delića mikrosekunde kako bi cilindri primili komandu u izuzetno sićušnom vremenskom režnju.
   U trenutku kada je Ričard odaslao cilindrima ono za šta je smatrao da predstavlja nov skup parametara, u kontrolnom centru se oglasio prodoran alarm. Nije proteklo više od nekoliko sekundi, a u vazduhu iznad Ričarda i biota stvorila se avetinjska slika Orla.
   "Ljudska bića", reče holografski Orao. "Budite veoma obazrivi. Velika brižljivost i znanje upotrebljeni su da bi se sazdala delikatna ravnoteža u vašem habitatu. Ne menjajte ove kritične algoritme sem ako to nije istinski nužno."
   Premda je bio šokiran, Ričard nije sedeo skrštenih ruku, naredivši Ajnštajnima da zabeleže ono što su videli. Orao ponovi svoje upozorenje još jednom, a zatim iščeznu. Cela scena je, međutim, bila uskladištena u video podsistemima biota.
   

3.
   "Nameravaš li da ostaneš utučen zanavek?" upita Nikol, gledajući supruga preko stola. "Uostalom, do sada se ništa strašno nije dogodilo. Vreme je lepo."
   "Mislim da je bolje nego pre, čika Ričarde", umeša se Patrik. "Na univezitetu si pravi junak - iako neki klinci misle da si delom vanzemaljac."
   Ričard se s mukom osmehnu. "Vlada ne sledi moje preporuke", reče on spuštenim tonom, "i ne daje pet para na Orlovo upozorenje. Štaviše, neki ljudi u inženjerskom uredu pričaju kako sam ja sam stvorio hologram Orla. Možete li vi to da zamislite?"
   "Kendži veruje u tvoju priču, dragi."
   "Zbog čega onda dozvoljava onim meteorolozima da postojano pojačavaju snagu izazvanih reakcija? Oni ni slučajno ne mogu predvideti dugoročne posledice."
   "Šta te toliko brine, oče?" upita Eli nekoliko časaka kasnije.
   "Rukovanje tako ogromnom količinom gasa veoma je složen proces, Eli, i ja pre svega gajim veliko poštovanje za vanzemaljce koji su načinili infrastrukturu Novog Edena. Oni su bili ti koji su zahtevali da se ugljen-dioksid i koncentracije određenih materija održavaju ispod datih nivoa. Mora da postoji dobar razlog za tako nešto." Patrik i Eli dovršili su doručak i izvinili se. Nekoliko minuta pošto su deca otišla iz kuće, Nikol obiđe oko stola i položi ruke na Ričardova ramena. "Sećaš li se one noći kada smo sa Patrikom i Eli razgovarali o Albertu Ajnštajnu?
   Ričard nabra veđe i pogleda Nikol.
   "Kasnije iste noći, već u krevetu, primetila sam da je Ajnštajnovo otkriće odnosa između materije i energije 'užasno' zbog toga što je vodilo do stvaranja nukleranog oružja... Sećaš li se svog odgovora?"
   Ričard odmahnu glavom.
   "Kazao si mi da je Ajnštajn bio naučnik koji je posvetio život traganju za znanjem i istinom. 'Ne postoji znanje koje je užasno', rekao si, 'samo ono što ljudska bića učine sa tim znanjem može da bude nazvano užasnim.'"
   Ričard se nasmeši. "Pokušavaš li da me oslobodiš odgovornosti u pogledu ovog problema sa vremenom?"
   "Možda", uzvrati Nikol. Pognula se i poljubila mu usne. "Znam da si jedno od najpametnijih, najkreativnijih ljudskih bića koje je ikada živelo i ne volim da te vidim kako nosiš celo breme kolonije na svojim plećima."
   Ričard joj uzvrati poljubac sa primetnom žestinom. "Misliš li da bismo mogli da obavimo to pre nego što se Bendži probudi?" prošaputa on. "Danas ne ide u školu, a sinoć je ostao do kasno u noć."
   "Možda", odgovori Nikol koketno se osmehnuvši. "Možemo makar da pokušamo. Prvi slučaj zakazan mi je tek u deset sati."
   
   Eponinin predmet za starije razrede u Centralnoj srednjoj školi jednostavno se zvao "umetnost i literatura"; on je obuhvatao mnoge vidove kulture koju su kolonisti makar privremeno ostavili za sobom. U svom osnovnom opsegu, Eponina je pokrivala jedan multikulturan, eklektički sklop izvora, ohrabrujući svoje učenike da teže nezavisnom proučavanju u bilo kom određenom području koje im se učini podsticajno. Premda je redovno koristila planove predavanja i programe u svom podučavanju, Eponina je spadala u onu grupu predavača koji su krojili svaki od svojih časova u skladu sa interesovanjima učenika.
   Sama Eponina je smatrala da su Jadnici Viktora Igoa najveći roman ikad napisan, kao i da je Pjer Ogist Renoar, slikar impresionista iz devetnaestog veka, iz njenog rodnog Limoža, najbolji likovni umetnik koji je ikada živeo. Uključila je radove oba svoja zemljaka u program, ali je brižljivo organizovala ostatak izvornog materijala kako bi na pravedan način predstavila i ostale nacije i kulture.
   S obzirom na to da su joj bioti-Kavabata svake godine pomagali u režiranju školskog igrokaza, bilo je prirodno što je kao primere japanske literature uzela romane pravog Kavabate: Hiljadu ždralova i Snežna zemlja. Tri nedelje predavanja o poeziji obuhvatalo je pesnike od Frosta, preko Rilkea, pa do Omara Kajama. Međutim, u žiži poezije našla se Benita Garsija, ne samo zbog prisustva biota-Garsija svuda po Novom Edenu, već i zato što su Benitina poezija i život naprosto očaravali mlade ljude.
   U Eponininom višem razredu bilo je svega jedanaest učenika one godine kada joj je naređeno da nosi crvenu traku oko ruke, pošto je otkriveno da je bila pozitivna na probi za antitela RV-41. Rezultat njenog testa stavio je školsku upravu pred tešku dilemu. Iako je nadzornik hrabro odbijao napade kreštave grupe roditelja, uglavnom iz Hakonea, koji su zahtevali da Eponina bude "otpuštena" iz srednje škole, on i njegovo osoblje unekoliko su podlegli histeriji u koloniji, proglasivši njen predmet za starije učenike fakultativnim. Kao ishod toga, razred joj je bio znatno manji nego u prethodne dve godine.
   Eli Vejkfild bila je Eponinina omiljena učenica. Uprkos velikoj praznini u znanju te mlade žene krivicom silnih prespavanih godina na putu od Čvorišta do Sunčevog sistema, njena prirodna inteligencija i glad za učenje učinili su je zvezdom razreda. Eponina je često tražila od Eli da ispunjava posebne zadatke. Onog jutra kada je razred započeo proučavanje Benite Garsije - istoga dana kada je Ričard Vejkfild sa ćerkom razgovarao o svojim brigama povodom aktivnosti oko kontrole vremenskih prilika u koloniji - od Eli je zatraženo da da nauči napamet jednu od pesama iz prve knjige Benite Garsije Snovi meksikanske devojke, napisane kada je Meksikanka bila još tinejdžerka. Pre Elinog deklamovanja, međutim, Eponina je pokušala da zapali uobrazilju mladih ljudi kratkim predavanjem o Benitonom životu.
   "Prava Benita Garsija bila je jedna od najneobičnijih žena koje su ikada živele", reče Eponina, klimnuvši prema bezizražajnom biotu-Garsiji u uglu koji joj je pomagao u svim rutinskim poslovima podučavanja. "Pesnikinja, kosmonaut, politički vođa, mistik - njen život bio je u isti mah odraz istorije njenog vremena i nadahnuće za svakoga.
   Otac joj je bio krupan veleposednik u meksičkoj državi Jukatan, daleko od umetničkog i političkog središta nacije. Benita je bila jedinica, kćerka majke iz plemena Maja i mnogo starijeg oca. Najveći deo detinjstva provela je sama na porodičnoj plantaži koja se graničila sa zadivljujućim majanskim ruševinama kod Uksmala. Kao devojčica, Benita se često igrala među piramidama i zgradama tog hiljadama godina starog središta svetkovina.
   Od početka je bila nadarena učenica, ali od ostalih u razredu istinski su je odvajali mašta i polet. Benita je napisala svoju prvu pesmu kad joj je bilo devet godina, a do petnaeste godine, koja je zatiče u katoličkoj školi jukatanske prestonice Meride, dve njene pesme objavljene su u uglednom Diario de Mehiko.
   Po završetku srednje škole, Benita je iznenadila svoje nastavnike i porodicu izjavivši da želi da postane kosmonaut. Te, 2129. godine, postala je prva Meksikanka ikada primljena u Svemirsku akademiju u Koloradu. Kada je diplomirala četiri godine kasnije, velika oseka u svemirskim putovanjima već je bila započela. Posle sloma 2134. godine svet je potonuo u depresiju znanu kao Veliki Haos i sva svemirska istraživanja bila su praktično zaleđena. Benita je 2137. godine napustila MSA, smatrajući da joj je svemirska karijera okončana.
   Godine 2144. jedan od poslednjih međuplanetnih transportera - 'Džejms Martin' - dovukao se od Marsa do Zemlje dovezavši uglavnom žene i decu iz kolonija na Marsu. Ta svemirska letelica jedva da je bila u stanju da stigne do Zemljine orbite i činilo se kao da će svi putnici pomreti. Benita Garsija i troje njenih prijatelja iz kosmonautskih odreda sklepali su spasilačko vozilo i uspeli da spasu dvadeset četvoro putnika u najspektakularnijoj misiji svih vremena."
   Elina svest je slobodno odlutala od Eponinine priče i zamislila kako je uzbudljivo moralo biti u Benitinom spasilačkom pohodu. Benita je ručno upravljala svojim vozilom, bez komunikacije sa Zemljom, i stavila život na kocku da bi spasila druge. Da li je moguće veće požrtvovanje u odnosu na svoje sadruge, pripadnike iste vrste?
   Dok je Eli razmišljala o nesebičnosti Benite Garsije, u svest joj je prodrla slika vlastite majke. Usledila je potom neobična montaža majčinih slika. Eli je najpre videla majku u njenoj odori sudije kako razgovetno zbori pred Senatom. U sledećim slikama Nikol je kasno noću masirala leđa njenog oca u njegovoj radnoj sobi, strpljivo podučavala Bendžija u čitanju svaki dan, vozila bicikl pored Patrika, idući na partiju tenisa u parku ili saopštavala Linku šta da pripremi za večeru. U poslednjoj slici Nikol je sedela na Elinoj postelji kasno noću, odgovarajući na pitanja o životu i ljubavi. Moja majka je moj heroj, shvatila je iznenada Eli. Ona je nesebična kao Benita Garsija. "...Zamislite, ako možete, šesnaestogodišnju Meksikanku, kod kuće za vreme raspusta, kako se polako penje uz strme stepenice piramide Čarobnjaka u Uksmalu. Ispod nje, u već vrelom letnjem jutru, iguane se igraju između stenja i ruševina..."
   Eponina klimnu Eli. Kucnuo je čas za pesmu. Eli ustade i poče da recituje.
   
   Video si sve, stari gušteru,
   video sve naše radosti, naše suze,
   naša srca puna snova
   i užasnih želja.
   
   I da li se to ikada menja?
   Da li je indijanska majka moje majke
   sedela ovde, na ovim stepenicama,
   pre hiljadu godina
   i pričala ti o strastima
   koje nije htela, nije mogla da deli?
   
   Noću gledam zvezde
   I usudim se da vidim sebe među njima.
   Moje srce leti iznad ovih piramida,
   hrleći slobodno u nesputanost.
   Da, Benita, iguana mi veli
   da tebi, majci tvoje majke,
   čiji će čežnjivi snovi pre mnogo godina
   sada biti ispunjeni u tebi.
   
   Kada je Eli završila recitovanje, obrazi su joj blistali od krupnih suza koje su kapale. Nastavnica i drugi učenici verovatno su pomislili da su je pesma i predavanje o Beniti Garsiji duboko dirnuli. Nikako nisu mogli da razumeju da je Eli upravo doživela emocionalnu epifaniju, da je upravo otkrila istinsku dubinu svoje ljubavi i poštovanja prema rođenoj majci.
   Bila je poslednja nedelja proba za školski igrokaz. Eponina je odabrala jedno staro delo, Čekajući Godoa, Semjuela Beketa, dobitnika Nobelove nagrade iz dvadesetog veka, imajući u vidu da je njegova tema izuzetno primenjljiva na život u Novom Edenu. Dva glavna lika, oba odevena u rite tokom cele drame, igrala su Eli Vejkfild i Pedro Martibez, zgodan devetnaestogodišnjak koji je spadao u one "problematične" tinejdžere pridodate kontingentu kolonije u poslednjim mesecima pre lansiranja.
   Eponina ne bi mogla da pripremi predstavu bez Kavabata. Bioti su zamislili i kreirali postavku i kostime, kontrolisali svetla, pa čak i rukovodili probama kada ona nije mogla da bude prisutna. Škola je raspolagala sa ukupno četiri Kavabate, a trojica među njima bila su dodeljena Eponini tokom šest nedelja pre izvođenja predstave.
   "Odlično", reče glasno Eponina, približavajući se svojim učenicima na pozornici. "Za danas je dosta."
   "Gospođice Vejkfild", reče Kavabata 52, "na tri mesta vaše reči nisu bile potpuno tačne. U delu u kome govorite..."
   "Sutra joj to reci", prekide ga Eponina, otpuštajući biota blagim pokretom ruke. "Tada će joj to više valjati." Okrenula je lice prema maloj glumačkoj ekipi. "Ima li nekih pitanja?"
   "Znam da smo se već baktali sa ovim, gospođice Eponina", reče Martinez kolebljivim glasom, "ali pomoglo bi mi ako bismo još jednom to raspravili... Rekli ste nam da Godo nije lik, da je on ili to, u stvari, pojam ili fantazija... da svi mi čekamo na nešto... Oprostite, ali teško mi je da tačno razumem šta..."
   "Čitava drama je u suštini osvrt na apsurdnost života", odgovori Eponina posle nekoliko sekundi. "Smejemo se zbog toga što vidimo sebe u tim dripcima na sceni, čujemo sopstvene glasove kada oni govore. Beket je prikazao ono što je suštinska žudnja ljudskog duha. Ko god da je, Godo će sve srediti. On će na neki način preobraziti naše živote i usrećiti nas."
   "Zar Godo ne bi mogao biti Bog?" upita Pedro.
   "Apsolutno", reče Eponina. "Ili čak superrazvijeni vanzemaljci koji su sazdali svemirsku letelicu Rama i koji nadgledaju Čvorište gde je Eli boravila sa svojom porodicom. Bilo koja moć ili sila ili biće koje je iscelitelj svetskih nevolja moglo bi biti Godo. Zbog toga ta drama i jeste univerzalna."
   "Pedro", uzviknu jedan glas iz pozadine malog auditorijuma, "jesi li pri kraju?"
   "Samo trenutak, Mariko", uzvrati mladić. "Vodimo zanimljiv razgovor. Zašto ne dođeš i ne pridružiš nam se?"
   Mlada Japanka ostade u dovratku. "Ne", reče ona osorno. "Ne želim - hajdemo već jednom."
   Eponina napusti pozornicu, a Pedro skoči sa bine. Eli priđe svojoj nastavnici dok je mladić hitao prema vratima.
   "Zašto joj dopušta da se tako ponaša?" ote se Eli.
   "Ne pitaj me", odgovori Eponina sležući ramenima. "Ja sigurno nisam nikakav stručnjak kada su posredi odnosi između muškaraca i žena."
   Ta Kobajašijeva je problem, pomisli Eponina, prisećajući se kako se Mariko jedne večeri posle probe ophodila prema Eli i njoj - kao da su insekti, a ne ljudska bića. Muškarci su ponekad tako glupi. "Eponina", upita Eli, "da li imaš nešto protiv ako moji roditelji dođu na generalnu probu? Beket je jedan od očevih najomiljenijih dramskih pisaca i..."
   "Gospođice Eponina", razleže se jedan mladi muški glas preko prostorije. Bio je to Derek Bauer, jedan od Eponinih učenika koji je bio zaljubljen u svoju nastavnicu. Derek ustrča uz nekoliko stepenika prema njoj, a onda ponovo povika. "Jeste li čuli novost?"
   Eponina odmahnu glavom. Derek je očigledno bio veoma uzbuđen. "Sudija Miškin je nošenje traka na ruci proglasio neustavnim!"
   Eponini je bilo potrebno nekoliko sekundi da shvati informaciju. Do tog časa Derek je već bio nadomak nje, ushićen što joj je baš on doneo radosnu vest. "Jesi... jesi li siguran?" upita Eponina.
   "Samo što smo čuli na radiju u kancelariji."
   Eponina pruži ruku prema svom ramenu i mrskoj joj traci. Na trenutak se zagleda u Dereka i Eli, a onda jednim brzim pokretom strže traku sa ramena i hitnu je u vazduh. Dok je posmatrala kako ova u luku pada prema podu, oči joj se ispuniše suzama.
   "Hvala ti, Dereče", reče ona.
   U sledećem trenutku osetila je kako je četiri mlade ruke grle. "Čestitam", reče Eli nežno.
   

4.
   Bioti su potpuno sami vodili restoran sa hamburgerima u Središnjem gradu. Prometnim lokalom upravljali su Linkolni, a četiri Garsije usluživale su mušterije. Dva Ajnštajna pripremalo je hranu, a samo jedina Tiaso održavala je besprekornu čistoću velikog protora. Mesto je donosilo veliku dobit svom vlasniku, jer nikakvih troškova, ne računajući ulaganje u preuređenje zgrade i u sirovine, nije bilo.
   Eli je uvek jela ovde četvrtkom uveče, kada je kao dobrovoljac radila u bolnici. Tog dana, koji je postao poznat kao dan Miškinove obznane, Eli se u restoranu sa hamburgerima pridružila njena nastavnica Eponina, sada bez trake na ramenu.
   "Pitam se kako to da te nikada nisam videla u bolnici", reče Eponina, grickajući pržene krompiriće. "Šta uopšte tamo radiš?"
   "Uglavnom razgovaram sa bolesnom decom", odgovori Eli. "Ima ih četvoro-petoro sa ozbiljnim bolestima - jedan mali dečko čak ima RV-41 - i oni se raduju posetama ljudi. Bioti-Tiaso veoma su delotvorni u vođenju bolničkih poslova i izvođenju svih mogućih postupaka, ali nemaju saosećanja."
   "Ako ti ne smeta što te to pitam", reče Eponina, pošto je sažvakala i progutala zalogaj hamburgera, "zbog čega to radiš? Ti si mlada, lepa, zdrava. Mora da postoji na hiljade stvari koje bi radije činila."
   "Zapravo, ne", uzvrati Eli. "Moja majka ima veoma snažan osećaj za zajednicu, kao što znaš, i ja se osećam vrednijom kada razgovaram sa decom." Oklevala je za trenutak. "Pored toga, veoma sam nespretna u društvu... Fizički imam devetnaest ili dvadeset godina, što je starost za srednju školu, ali s druge strane uopšte nemam društvenog iskustva." Eli pocrvene. "Jedna od mojih prijateljica iz škole rekla mi je da mladići misle da sam vanzemaljka."
   Eponina se nasmeši svojoj štićenici. Čak bi i to bolje bilo nego imatii RV-41, pomisli ona. Ali mladi muškarci zaista mnogo propuštaju ako te obilaze.
   Dve žene završiše večeru i napustiše mali restoran. Otpešačile su do glavnog trga Središnjeg grada. Nasred trga počivao je spomenik, približno valjkastog oblika, koji je bio otkriven na svetkovini upriličenoj povodom prvog Dana naseljavanja. Spomenik je bio visok dva i po metra. U valjku je u visini očiju visila providna kugla prečnika oko pedeset centimetara. Malo svetlo u središtu kugle predstavljalo je Sunce, ploča uporedna sa tlom bila je ravan ekliptike na kojoj su se nalazile Zemlja i ostale planete Sunčevog sistema, a svetla rasuta po kugli označavala su relativne položaje svih zvezda u krugu prečnika od dvadeset svetlosnih godina od Sunca.
   Jedna osvetljena linija koja je povezivala Sunce i Sirijus obeležavala je stazu koju su Vejkfildovi prešli na svojoj odiseji do Čvorišta i od njega. Jedna druga malena linija svetlosti širila se od Sunčevog sistema duž putanje koju je sledio Rama III otkako je preuzeo ljudske koloniste na Marsovoj orbiti. Matična svemirska letelica, koja je bila predstavljena velikim, žmirkavim, crvenim svetlom, trenutno se nalazila u položaju na oko jedne trećine puta između Sunca i zvezde Tau Ceti.
   "Shvatila sam da je ideja za ovaj spomenik potekla od tvog oca", reče Eponina kada su dve žene stale pored te nebeske sfere.
   "Da", reče Eli. "Otac je zaista izuzetno kreativan kada su nauka i elektronika posredi."
   Eponina je netremično posmatrala žmirkavo crveno svetlo. "Da li ga uopšte zabrinjava što idemo u drugom pravcu, a ne prema Sirijusu ili Čvorištu?"
   Eli sleže ramenima. "Mislim da ne", reče ona. "Ne razgovaramo mnogo o tome... Jednom mi je rekao da niko od nas ionako nije sposoban da razume šta vanzemaljci rade."
   Eponina se obazre po trgu. "Pogledaj sve ove ljude koji žure tamo-amo... Ja proveram naš položaj barem jednom nedeljno."
   Iznenada je postala vrlo ozbiljna. "Od prvog časa kada su mi saopštili da imam RV-41 javila mi se jaka potreba da tačno znam gde sam u Vaseljeni... Pitam se da li je to deo mog straha od smrti."
   Posle dugog ćutanja Eponina položi ruku na Elino rame. "Jesi li ikada pitala Orla o smrti?" reče ona.
   "Nisam", odgovori Eli blago. "Imala sam svega četiri godine kada smo otišli iz Čvorišta. Nisam imala predstavu o smrti."
   "Kada sam bila dete, i ja sam razmišljala kao dete..." reče Eponina sebi. Nasmejala se. "O čemu ste razgovarali sa Orlom?"
   "Ne sećam se tačno", reče Eli. "Patrik mi je rekao da je Orao naročito voleo da nas gleda kako se igramo."
   "Doista?" reče Eponina. "To je iznenađenje. Iz opisa tvoje majke pomislila bih da je Orao bio odviše ozbiljan da bi se zanimao za igru."
   "Još mogu jasno da ga vidim u sećanju", reče Eli, "iako sam bila sasvim mala. A mogu da se setim i kako je zvučao."
   "Jesi li ga ikada sanjala?" upita Eponina nekoliko sekundi kasnije.
   "Oh, da. Mnogo puta. Jednom je stajao na vrhu ogromnog drveta, gledajući me sa oblaka."
   Eponina se opet nasmeja. Zatim brzo pogleda na sat. "Oh, Bože", reče ona. "Kasnim na zakazan pregled. Kada treba da budeš u bolnici?"
   "U sedam", reče Eli.
   "Onda je bolje da krenemo."
   
   Kada se Eponina javila u kancelariju dr Tarnera na svoju dvonedeljnu proveru, dežurna Tiaso odvela ju je do laboratorije, uzela joj uzorke krvi i mokraće, a zatim ju je zamolila da sedne i sačeka. Biot je obavestio Eponinu da doktor "ima posla preko glave".
   Jedan crnoputi muškarac oštrih očiju i prijateljskog osmeha takođe je sedeo u čekaonici. "Zdravo", reče on kada im se oči susretoše, "Moje ime je Amadou Diaba. Ja sam apotekar."
   Eponina se predstavi, imajući utisak da je ovog čoveka već negde videla.
   "Veliki dan, a?" upita čovek posle kraćeg ćutanja. "Kakvo olakšanje skinuti onu prokleti traku."
   Eponina se sada setila Amadoua. Videla ga je jednom na grupnom sastanku bolesnika od RV-41. Neko je rekao Eponini da je Amadou stekao retrovirus putem transfuzije krvi u prvim danima kolonije. Koliko nas je ukupno? - pomisli Eponina. Devedeset troje? Ili devedeset četvoro? Od kojih je petoro zaradilo bolest putem transfuzije...
   "Izgleda da velike vesti uvek idu ruku pod ruku", nastavio je Diaba. "Miškinova obznana izdata je svega nekoliko sati pre nego što su one nogate stvari prvi put viđene."
   Eponina ga iznenađeno pogleda. "O čemu govorite?" upita ona.
   "Još ništa niste čuli o nogonjama?" reče Amadou, prigušeno se smejući. "Gde ste, tako vam Boga, bili?"
   Amadou je pričekao nekoliko sekundi pre nego što se dao u objašnjavanje. "Istraživački tim koji radi na onom drugom modulu poslednjih nekoliko dana bavio se proširivanjem bušotine. Danas su se iznenada suočili sa šest čudnih stvorenja koja su ispuzala iz rupe napravljene u zidu. Te nogonje, kako ih je nazvao televizijski reporter, očigledno žive u drugom modulu. Liče na dlakave loptice za golf pričvršćene na šest džinovskih člankovitih nogu i kreću se vrlo, vrlo brzo... Gamizale su više od sata između ljudi, biota i opreme. A onda su ponovo iščezle korz rupu.
   Taman se Eponina spremala nešto da ga upita o tim nogonjama, kad dr Tarner iziđe iz svoje ordinacije. "Gospodine Diaba i gospođice Eponina", prozbori on. "Imam podrobne izveštaje o svakom od vas. Ko će biti prvi?"
   Doktor je i dalje imao najveličanstvenije plave oči. "Gospodin Diaba je stigao pre mene", odgovori Eponina. "Stoga..."
   "Dame uvek imaju prednost", prekide je Amadou. "Čak i u Novom Edenu."
   Eponina uđe u ordinaciju dr Tarnera. "Dobro je dok guramo", reče joj doktor kada su se našli nasamo. "Nema sumnje da je virus u vašem sistemu, ali nema nikakvog znaka bilo kakvog pogoršanja stanja srčanog mišića. Ne znam tačno zašto, ali je sigurno da ova bolest brže napreduje kod jednih pacijenata nego kod drugih..."
   Kako je to moguće, moj lepi doktore, pomisli Eponina, da tako pomno pratiš podatke o mom zdravlju, a da nikad nisi zapazio poglede koje ti šaljem sve ovo vreme?
   "Držaćemo vas na redovnom sistemu imunološkog lečenja. To nema nikakve ozbiljne sporedne efekte, a možda je delimično zaslužno što ne možemo da opazimo nijedan dokaz razornog dejstva virusa... Kako se inače osećate?"
   Zajedno su krenuli natrag prema čekaonici. Dr Tarner je upoznao Eponinu sa simptomima koji bi označili da se virus pomerio u drugu fazu svog razvoja. Dok su razgovarali, vrata se otvoriše i Eli Vejkfild uđe u sobu. U prvi mah dr Tarner je prenebregao njeno prisustvo, ali nekoliko časaka kasnije ispravio je očigledan propust.
   "Mogu li vam pomoći, mlada damo?" upita on Eli.
   "Došla sam da upitam nešto Eponinu", odgovori Eli pokajnički. "Ako vas uznemiravam, mogu da sačekam napolju."
   Dr Tarner je zavrteo glavom, a onda je postao iznenađujuće rastrojen u poslednjim rečenicama upućenim Eponini. Isprva, ona nije shvatila šta se dogodilo. Ali kada je pošla sa Eli, opazila je da doktor guta očima njenu učenicu. Tri godine, prođe Eponini kroz glavu, žudela sam da vidim taj izraz u njegovim očima. Mislila sam da nije sposoban za to. A Eli, Bog je blagoslovio, uopšte ga nije ni primetila.
   Bio je to dug i naporan dan. Eponina je osećala strašan umor hodajući od stanice do svog stana u Hakoneu. Emocionalno olakšanje koje je doživela posle skidanja one trake minulo je. Sada je bila malo utučena. Pored toga, borila se protiv osećanja ljubomore prema Eli Vejkfild.
   Zaustavila se ispred svog stana. Široka crvena pruga na njenim vratima svakoga je opominjala da unutra živi nosilac RV-41. Još jednom se zahvalivši sudiji Miškinu, Eponina pažljivo odlepi traku. Na vratima je ostao jedva vidljiv trag. Prefarbaću ga sutra, promrmlja Eponina.
   Kada se našla u stanu, sručila se na meku stolicu i posegla za cigaretama. Eponina je osetila plimu slutnje zadovoljstva dok je stavljala cigaretu u usta. Nikada ne pušim u školi pred učenicima, razmišljala je. Neću da im dajem loš primer. Pušim samo ovde, kod kuće, kada sam sama. Eponina jedva da je ikada izlazila uveče. Seljani Hakonea vrlo jasno su joj dali do znanja da je ne žele u svom društvu - dve zasebne delegacije tražile su od nje da napusti selo, a mnoge ružne poruke osvitale su joj na vratima. Ali Eponina je tvrdoglavo odbijala da se iseli. Budući da Kimberli Henderson nikada nije bila prisutna, Eponina je imala više životnog prostora nego što bi mogla da priušti sebi pod normalnim okolnostima. Takođe je znala da nosilac RV-41 ne bi bio dobrodošao ni u jednom susedstvu kolonije.
   Eponina je zaspala na stolici i sanjala polja žutog cveća. Umalo nije prečula kucanje na vratima, iako je ovo bilo vrlo jako. Bacila je pogled na sat - jedanaest. Kada je otvorila vrata, Kimberli Henderson uđe u stan.
   "Oh, Ep", reče ona. "Tako mi je drago što si ovde. Očajnički mi je potrebno da razgovaram sa nekim. S nekim kome mogu da verujem."
   Kimberli pripali cigaretu grčevitom kretnjom i smesta upade u klepetav monolog. "Da, da, znam", reče Kimberli, primetivši prekor u Eponininim očima. "U pravu si, ukokana sam... Ali bilo mi je potrebno... Stari dobri kokomo... Veštačko osećanje samopouzdanja bolje je barem od razmišljanja o sebi kao o hrpi govana."
   Pomamno je povukla dim, a onda ga je ispuštala u kratkim, isprekidanim izdisajima. "Onaj govnar stvarno me je ovog puta udesio. Gurnuo me je preko ruba... prljavi kučkin sin - misli da može da radi šta mu je volja... Podnosila sam njegove izlete i čak dopuštala da nam se neke mlađe cure pridruže ponekad - trojka razbija dosadu... ali ja sam uvek bila ičiban, numero uno, ili sam makar mislila da jesam..."
   Kimberli ugasi cigaretu i poče da stiska šake. Bila je na ivici plača. "I tako, noćas mi je rekao da se selim...'Šta', rekoh, 'Šta hoćeš time da kažeš?'... 'Seliš se', veli on... Bez osmeha, bez diskusije...'Pakuj svoje prnje', kaže on, 'ima jedan stan za tebe tamo iza Ksanadua'.
   'Tamo gde žive kurve', odgovorih... On se malo osmehnu i ne reče ništa...'To je to, otpuštena sam', kažem ja... Razbesnela sam se...'Ne možeš to da mi uradiš', rekla sam ... Pokušala sam da ga udarim, ali on mi je ščepao ruku i lupio me iz sve snage posred lica...'Uradićeš kako sam ti naredio', kaže on... 'Neću, ti prokleto đubre'... Zgrabila sam jednu vazu i bacila je. Udarila je u sto i razbila se. U tren oka dvojica muškaraca saviše mi ruke iza leđa... 'Odvedite je', rekao je kralj Jap.
   Odveli su me u nov stan. Bio je vrlo lep. U garderobi se nalazila velika kutija puna smotanog kokomoa... Popušila sam ceo komad i poletela... Hej, rekoh sebi, ovo i nije tako loše. Barem ne moram da udovoljavam Tošiove bizarne seksualne želje... Otišla sam do kazina i počela da se ludo zabavljam, letela sam više nego soko, sve dok ih nisam videla... u javnosti, pred svima... Podivljala sam - vikala sam, vrištala, psovala - čak sam je i napala... neko me je klepio po glavi... Ležala sam na podu kazina, a Tošio se nadnosio nada mnom... 'Ako još jednom učiniš nešto slično', prosiktao je, 'bićeš sahranjena pored Marćela Danija'"
   Kimberli uroni lice u šake i poče da jeca. "Oh, Ep", reče nekoliko sekundi kasnije, "osećam se tako beznadežno. Nemam kud. Šta da radim?"
   Pre nego što je Eponina išta mogla da kaže, Kimberli je ponovo počela tiradu. "Znam, znam", reče ona. "Mogu da se vratim u bolnicu. Još su im potrebne bolničarke, prave - uzgred, gde je tvoj Linkoln?"
   Eponina se osmehnu i pokaza na spremište. "Dobra si", nasmeja se Kimberli. "Držati robota u mraku. Izvadiš ga da očisti kupatilo, opere sudove, skuva jelo. A onda, uuups, natrag u spremište..." Zacerekala se. "Njihove patke ne rade, znaš li. Hoću da kažem, oni imaju stvar, ili neku vrstu alata, štaviše anatomski savršenog, ali ne može da im se digne. Jedne noći kada sam se ukokala naterala sam jednog da se popne na mene, ali on nije znao šta mi to znači kada sam mu rekla 'gurni ga'... Baš kao i neki muškarci koje poznajem."
   Kimberli skoči i stade da šeta po sobi. "Ne znam tačno zbog čega sam došla", reče ona, paleći još jednu cigaretu. "Pomislila sam da bismo ti i ja... hoću da kažem, bile smo prijateljice neko vreme..." Glas joj utrnu. "Sada se spuštam, počinjem da osećam depresiju. To je strašno, užasno. Ne mogu da podnesem to. Ne znam šta sam očekivala, ali ti imaš svoj život...Bolje će biti da pođem."
   Kimberli pređe preko sobe i ovlaš zagrli Eponinu. "Čuvaj se, važi?" reče Kimberli. "Ne brini za mene. Biću u redu."
   Tek kada su se vrata zatvorila iza Kimberli, Eponina shvati da nije izustila nijednu jedinu reč dok je njena bivša prijateljica bila u sobi. Bila je sigurna da je više nikada neće videti.
   

5.
   Bio je to otvoren sastanak Senata i svako ko je hteo mogao je da prisustvuje. Galerija je imala samo tri stotine sedišta i sva su bila puna. Još stotinu ljudi stajalo je duž zidova i sedelo između redova. Guverner Kendži Vatanabe, predsedavajući skupa, zatražio je pažnju dvadeset četvorice članova zakonodavnog tela Novog Edena.
   "Danas nastavljamo raspravu o budžetu", reče Kendži pošto je prethodno nekoliko puta udario čekićem po stolu da bi umirio slušaoce, "tako što ćemo najpre čuti izlaganje dr Roberta Tarnera, upravnika bolnice u Novom Edenu. On će nam saopštiti šta je urađeno sa sredstvima za zdravstvo u prošloj godini i predočiti svoje zahteve za nastupajuću godinu."
   Dr Tarner dođe do govornice i dade znak dvema Tiasoima koje su sedele pored njega. Bioti brzo postaviše projektor i viseći kockasti ekran, pripremajući vizuelni materijal koji je trebalo da proprati izlaganje dr Tarnera.
   "U toku prošle godine učinili smo krupne koraka", poče dr Tarner, "kako u izgradnju solidnih zdravstvenih uslova za koloniju, tako i u razumevanju naše kuge, retrovirusa RV-41, koji nastavlja da nam kosi populaciju. Tokom proteklih dvanaest meseci ne samo da smo potpuno odredili životni ciklus ovog složenog organizma već smo i razvili testove otkrivanja koji nam omogućavaju da precizno identifikujemo svakog, odnosno sve osobe koje nose ovu bolest...
   Tokom tronedeljnog razdoblja, okončanog pre sedam meseci, svako u Novom Edenu bio je podvrgnut testovima. Identifikovano je devedeset šest osoba u koloniji koje su u to vreme bile zaražene retrovirusom. Od dovršetka testiranja otkriven je samo jedan novi nosilac. U međuvremenu su zabeležene tri smrti od RV-41, tako da trenutna populacija obolelih iznosi devedeset četiri...
   RV-41 je smrtonosan virus koji napada mišiće srca, uzrokujući njihovo nepovratno atrofiranje. Nosilac na kraju umire. Nema poznatog leka. Eksperimentišemo različitim tehnikama za suzbijanje napredovanja bolesti i odnedavno smo imali sporadične, ali neubedljive uspehe. U ovom času, sve dok ne načinimo značajniji prodor u našem radu, moramo se, na žalost, pomiriti sa činjenicom da će sve osobe zaražene virusom na kraju podleći njegovom delovanju.
   Dijagram koji vidite na projekcionoj kocki pokazuje različite faze bolesti. Retrovirus se prenosi između pojedinaca tokom razmene telesne tečnosti koja podrazumeva svaku kombinaciju sperme i krvi. Nema pokazatelja da postoje i drugi načini prenošenja. Ponavljam", reče dr Tarner, sada već vičući da bi nadjačao graju na galeriji, "potvrdili smo prenošenje samo u slučajevima gde su sperma i krv prisutni. Ne možemo kategorički da tvrdimo da ni ostale telesne tečnosti kao što su znoj, sluz, pljuvačka i mokraća nisu potencijalni posrednici prenošenja, ali naši podaci, do sada, jasno svedoče da se RV-41 ne može prenositi putem tih tečnosti."
   Huk u galeriji se širio. Guverner Vatanabe udario je čekićem nekoliko puta ne bi li utišao prisutne. Robert Tarner pročisti grlo i nastavi. "Ovaj osoben virus vrlo je pametan, ako smem da upotrebim tu reč, i posebno se dobro prilagođava u ljudskom organizmu. Kao što možete videti iz dijagrama na kocki, on je srazmerno bezazlen u prve dve faze, kada u suštini samo prebiva, ne nanoseći štetu, u krvnim ćelijama i ćelijama sperme. Moguće je da on već u to vreme započinje napad na imunološki sistem. Ne možemo to sa sigurnošću da kažemo zbog toga što tokom te faze svi dijagnostiči podaci pokazuju da je imunološki sistem zdrav.
   Ne znamo šta slabi imunološki sistem. Neki neobjašnjivi proces u našim složenim telima - a upravo je to područje gde treba da preduzmemo najintenzivnija istraživanja - iznenada signalizira virusu RV-41 da je imunološki sistem ranjiv i odmah otpočinje moćan napad. Gustina virusa u krvi i spermi naglo raste stopom od nekoliko redova veličine u kratkom vremenu. U toj fazi bolest je najzaraznija, a imunološki sistem potpuno ne dejstvuje.
   Dr Tarner zastade. Pre nego što je produžio, nakratko je preturao po svojim papirima. "Čudno je da imunološki sistem nikada ne preživljava ovaj napad. RV-41 na neki način zna kada može da pobedi i uopšte se ne množi dok se ne steknu određeni uslovi ranjivosti. Kada je jednom imunološki sistem uništen, započinje atrofija srčanih mišića i sledi predvidiva smrt.
   U kasnijim fazama bolesti retrovirus RV-41 potpuno iščezava iz sperme i krvi. Možete zamisliti da ovo iščezavanje izaziva blokiranje postupka dijagnoze. Gde je otišao? Da li se 'krije' na neki način, postaje li nešto drugo što još nismo identifikovali? Da li nadzire postepeno razaranje srčanog mišića, ili je ta atrofija samo sporedan efekat ranijeg napada na imunološki sistem? Na sva ova pitanja u sadašnjem trenutku nemamo odgovor."
   Doktor je za trenutak prekinuo govor da ispije čašu vode. "Deo našeg plana protekle godine", nastavi potom, "bio je da istražimo poreklo ove bolesti. Krenule su glasine da je RV-41 na neki način domaći u Novom Edenu, možda ubačen ovde kao neka vrsta dijaboličnog vanzemaljskog eksperimenta. Takvo razmišljanje poptuno je besmisleno. Sigurno je da smo doneli retrovirus sa Zemlje. Dva putnika sa Santa Marije umrla su od RV-41 u rasponu od tri meseca, s tim što je prvi preminuo na putovanju između Zemlje i Marsa. Možemo da verujemo, iako to ni u kom slučaju nije ohrabrujeće, da se naši prijatelji i kolege takođe bore sa ovim đavolom na Zemlji.
   Što se tiče porekla RV-41, ostaje mi samo da spekulišem. Da je baza medicinskih podataka koju smo poneli sa Zemlje veća za red veličine, možda bih bio u stanju da identifikujem njegovo poreklo bez nagađanja... Ipak, istaći ću da je genom ovog retrovirusa zapanjujuće sličan patogenu ljudskog genetičkog inženjeringa, koji je kao deo ispitavanja univerzalne vakcine korišćen u ranim godina dvadeset drugog veka.
   Dopustite da vam to pobliže objasnim. Posle uspešnog utvrđivanja preventivne vakcine za retrovirus AIDS-a, koji je bio užasna pošast tokom dve decenije dvadesetog veka, medicinska tehnologija iskoristila je domete biološkog inženjeringa da proširi raspon svih raspoloživih vakcina. Određenije govoreći, biolozi i doktori hotimično su inženjerisali nove i sve smrtonosnije retroviruse i bakterije da bi dokazali da ta klasa vakcine ima širok raspon uspešne primene. Sav taj posao obavljen je, naravno, pod strogom kontrolom i bez rizika za populaciju.
   Kada se, međutim, zbio Veliki Haos, fond za istraživanja oštro je srezan i mnoge medicinske laboratorije morale su da budu napuštene. Svi opasni patogeni uskladišteni u izolovanim tačkama po svetu bili su, kako se verovalo, uništeni. Osim ukoliko... i na ovom mestu moja spekulacija prelazi u objašnjenje.
   Retrovirus koji nas ovde ugrožava veoma je sličan retrovirusu AQT19, inženjerisanom 2107. godine u Lafontovoj medicinskoj laboratoriji u Senegalu. Moguće je, moram da priznam, da prirodno razvijen entitet poseduje genom sličan AQT19, što bi moju spekulaciju učinilo pogrešnom. Međutim, uverenja sam da svi AQT19 u toj napuštenoj laboratoriji u Senegalu nisu bili uništeni. Ubeđen sam da je baš taj retrovirus nekako preživeo i blago mutirao u narednom veku - živeći verovatno u majmunskim domaćinima - i konačno pronašao svoj put do ljudskih bića. U tom slučaju, mi smo krajnji stvaraoci te bolesti koja nas ubija."
   Na galeriji se podigla halabuka. Guverner Vatanabe ponovo je udaranjem čekića umirio publiku, lično smatrajući da je bolje da dr Tarner zadrži svoje zaključke za sebe. Od tog trenutka upravnik bolnice je započeo izlaganje o svim projektima za koja su neophodna sredstva u nastupajućoj godini. Dr Tarner je zahtevao da se budžet za zdravstvo udvostruči u odnosu na pethodnu godinu. Iz redova Senata dopro je čujan uzdah.
   Nekoliko govornika koji su usledili posle Roberta Tarnera bili su odista samo popunjavanje praznog prostora. Svako je znao da jedini drugi značajan govor tog dana treba da održi Jan Makmilan, opozicioni kandidat za guvernera na izborima zakazanim kroz tri meseca. Znalo se, takođe, da sadašnji guverner Dmitri Uljanov podržava znatno povećanje zdravstvenog budžeta, čak i ako bi to značilo uvođenje novih poreza. Makmilan se, dabome, suprostavljao svakom povećanju finansiranja rada dr Tarnera.
   Jana Makmilana ubedljivo je porazio Kendži Vatanabe u prvim opštim izborima održanim u koloniji. Od tada, gospodin Makmilan se preselio iz Bovoaa u Hakonu, bio izabran za člana Senata i okruga Vegasa i zauzeo istaknut položaj u širećem carstvu Tošija Nakamure. Bio je to savršen brak. Nakamuri je bio potreban neko "prihvatljiv" da vlada kolonijom u njegovo ime, a Makmilan kao ambiciozan čovek bez jasno određenih vrednosti ili načela žudeo je da postane guverner.
   "Najlakše bi bilo", poče Jan Makmilan čitanje svog izlaganja, "saslušati dr Tarnera, a zatim otvoriti naša srca i novčanike, te dati sredstva za sve njegove zahteve. Zbog toga ova rasprava o budžetu i nije u redu. Načelnik svakog ministarstva mogao bi energično da podrži svoje predloge. Ali kada slušamo svaku tačku zasebno, gubimo predstavu o široj slici. Time ne želim da sugerišem kako je program dr Tarnera išta drugo do vredan pažnje. Međutim, odista smatram da nam je u ovom času neophodna rasprava o prioritetima."
   Makmilanov govornički stil znatno je unapređen otkako se preselio u Hakonu. Očigledno je da su ga brižljivo obučavali. On, međutim, nije bio prirodan govornik, tako da su povremeno njegovi uvežbani gestovi delovali gotovo komično.
   Poenta njegovog izlaganja svodila se na to da nosioci RV-41 čine manje od pet posto populacije Novog Edena, a da su troškovi za njihovo lečenje neverovatno visoki.
   "Zbog čega bi ostatak građana kolonije bio primoran da podnosi siromaštvo zarad dobrobiti jedne tako male grupe", rekao je on. "Pored toga", dodao je, "ima i drugih, mnogo značajnijih pitanja koja zahtevaju dodatan novac, problema koji se tiču svakog koloniste i koji će vrlo verovatno uticati na naš opstanak."
   Predstavljajući svoju verziju priče o nogonjama koje su "izjurile" iz susednog modula Rame i "prestravile" istraživački tim kolonije, učinio je da to zazvuči kao da je njihov "napad" bio prvi nalet u pripremljenom ratu između dve vrste. Makmilan je patetično istakao da su za čitavim spektrom nogonja usledila "još strašnija stvorenja" koja bi preplašila koloniste, a naročito žene i decu. "Novac za odbranu", rekao je, "jeste novac potrošen za sve nas."
   Kandidat Makmilan je, takođe, naglasio da su istraživanja životne sredine još jedna aktivnost "daleko važnija za opštu dobrobit kolonije" od zdravstvenog programa koji je ocrtao dr Tarner. On je pohvalio rad koji je obavljala dr Laura Hikman i njeno osoblje i ponudio viziju budućnosti u kojoj bi kolonisti u potpunosti mogli da predvide predstojeće vremenske prilike.
   Njegov govor nekoliko puta je prekidan Pljeskom sa galerije. Kada je konačno posvetio nekoliko reči osobama obolelim od RV-41, gospodin Makmilan je predložio "daleko racionalniji" plan izlaženja na kraj sa "njihovom užasnom tragedijom". "Sagradićemo za njih novo selo", naglasio je, "izvan Novog Edena, gde će moći da prožive svoje poslednje dane u miru.
   Po mom mišljenju", dodao je, "napori zdravstvenih radnika u budućnosti trebalo bi da budu ograničeni na izolovanje i identifikovanje svih mehanizama pomoću kojih se RV-41 prenosi sa jedne osobe na drugu. Dok se to istraživanje ne dovrši, u najboljem je interesu svih nas u koloniji, uljučujući i nesrećne ljude koji imaju tu bolest, da smestimo nosioce u karantin kako ne bi došlo do daljeg slučajnog zaraživanja.
   Nikol se sa celom svojom porodicom nalazila na galeriji. Oni su naterali Ričarda da dođe, iako su znali da mrzi političke skupove. Ričardu se Makmilanov govor smučio. Što se Nikol tiče, ona je bila uplašena. Ono što je taj čovek zborio imalo je vidan odjek. Pitam se ko li mu je to napisao, razmišljala je pred kraj govora. Proklinjala je sebe što je potcenila Nakamuru.
   Na samom kraju Makmilanove govorancije Eli Vejkfild je tiho napustila svoje mesto na galeriji. Njeni roditelji bili su zapanjeni, nekoliko trenutaka kasnije, videvši je kako se dole u dvorani približava govornici. Začuđeni su bili i ostali prisutni na galeriji, misleći da je Jan Makmilan bio poslednji govornik tog dana. Svi su se spremali da krenu. Većina je ipak ponovo zauzela svoje mesto kada je Kendži Vatanabe predstavio Eli.
   "U okviru predmeta građanskog prava u našoj srednjoj školi", započe ona sa primetnom nervozom u glasu, "proučavali smo ustav kolonije i poslovnik o radu Senata. Nije dovoljno poznata činjenica da bilo koji građanin Novog Edena ima prava da govori na ovakvim otvorenim skupovima..."
   Pre no što je nastavila, Eli dubokno udahnu vazduh. Na galeriji njena majka i njena nastavnica Eponina nagnule su se napred i rukama stegle šipku ispred sebe. "Imala sam želju da danas govorim", reče Eli s mukom, "zato što smatram da imam jedinstveno gledište po pitanju bolesnika od RV-41. Kao prvo, mlada sam, a kao drugo, do pre tri godine nisam imala priliku da upoznam nijednog pripadnika ljudskog roda, ako se izuzmu članovi moje porodice.
   Iz oba ova razloga ljudski život smatram blagom. Pažljivo biram reči. Blago je nešto što svi visoko vrednujete. Ovaj čovek, ovaj neverovatni doktor koji radi vasceli dan, a ponekad i celu noć čuvajući naše zdravlje, očigledno i sam veruje da je ljudski život blago.
   Kada je ranije danas govorio, dr Tarner vam nije rekao zbog čega bi trebalo da finansiramo njegov program, već samo kakva je to bolest i kako bi trebalo da se borimo protiv nje. On je pretpostavio da vi razumete zbog čega. Posle slušanja gospodina Makmilana", reče Eli, skrenuvši pogled prema prethodnom govorniku, "gajim određene sumnje u tom pogledu.
   Mi moramo da nastavimo proučavanje ove užasne bolesti sve dok možemo to da izdržimo i kontrolišemo, jer ljudski život jeste dragocena star. Svaki pojedinac je jedinstveno čudo, zapanjujuća kombinacija složenih hemikalija sa posebnim nadarenostima, snovima i iskustvima. Ništa ne može biti važnije celokupnoj koloniji od aktivnosti usmerenoj na očuvanje ljudskog života.
   Iz današnje rasprave sam razumela da je program gospodina Tarnera skup. Ukoliko bi porezi morali da se povećaju zbog toga, onda bi svako od nas morao da se odrekne poneke stvarčice koja mu je draga. Nije to velika cena za blagotvornost druženja sa drugom ljudskom jedinkom.
   Moja porodica i prijatelji ponekad mi prigovaraju da sam beznadežno naivna. Možda je to i istina. Ali možda mi moja naivnost dopušta da stvari vidim jasnije nego što su to drugi ljudi u stanju. U ovom slučaju verujem da postoji samo jedno pitanje na koje treba da se da odgovor. Ako biste vi, ili neki član vaše porodice, oboleli od RV-41, da li biste u tom slučaju vi podržali program dr Tarnera... Hvala vam, najlepše."
   Stravična tišina širila se salom dok je Eli silazila sa govornice. A onda se razlegao gromoglasan pljesak. Suze su potekle iz Nikolinih i Eponinih očiju. Dr Robert Tarner pružio je obe ruke prema Eli.
   

6.
   Kada je Nikol otvorila oči, Ričard je sedeo pored nje na krevetu. U ruci je držao šolju sa kafom. "Kazala si nam da te probudimo u sedam", reče on.
   Sela je u postelji i preuzela kafu. "Hvala ti, dragi", uzvrati Nikol. "Ali zbog čega nisi pustio Linka..."
   "Odlučio sam da ti sam donesem kafu... Ponovo su stigle vesti iz Središnje ravnice. Želeo sam da ih razmotrimo zajedno, iako znam da ne voliš da se baviš mudrovanjem rano izjutra."
   Nikol uze dug, spor gutljaj kafe. Osmehnula se svom suprugu. "Kakve su vesti?" upita ona.
   "Sinoć su se dogodila još dva incidenta sa nogonjama. To čini ukupno dvanaest samo ove nedelje. Prema izveštajima, naše odbrambene snage uništile su trojicu koji su 'zlostavljali' naše inženjersko osoblje."
   "Jesu li nogonje pokušale da uzvrate napad?"
   "Ne. Nisu. Na prvi zvuk otvorene vatre pojurili su ka rupi u drugom modulu... Većina je pobegla, baš kao i prekjuče."
   "I ti još misliš da su oni samo obični posmatrači, poput pauka-biota u Rami I i II?"
   Ričard klimnu. "A ti možeš da zamisliš kakvu vrstu predstave drugi stiču o nama... Pucamo na nenaoružana stvorenja bez ikakvog povoda... reagujemo na neprijateljski način na nešto što je očigledan pokušaj uspostavljanja kontakta.
   "Ni meni se to ne dopada", odvrati Nikol blago. "Ali šta možemo da uradimo? Senat je izričito ovlastio istraživački tim da se brani."
   Taman se Ričard spremao da joj odgovori, kada je opazio Bendžija koji je stajao u dovratku. Mladić se široko osmehivao. "Smem li da uđem, majko?" upita on.
   "Naravno, dragi", uzvrati Nikol. Raširila je ruke. "Dođi i daj mi jedan veliki rođendanski zagrljaj."
   "Srećan rođendan, Bendži", reče Ričard dečaku koji se, iako krupniji od većine ljudi, uspuzao kao dete na krevet i zagrlio majku.
   "Hvala, čika Ričarde."
   "Idemo li danas na izlet u Šervudsku šumu?" upita Bendži polako.
   "Da, svakako", odgovori mu majka. "A onda ćemo večeras da priredimo veliku zabavu."
   "Uraaa!" uzviknu Bendži.
   Bila je subota. Patrik i Eli ostali su duže u krevetu jer nisu išli u školu. Link je posluživao doručak Ričardu, Nikol i Bendžiju, dok su odrasli posmatrali jutarnje vesti na televiziji. Prikazan je kratak filmski izveštaj o najnovijem "sukobu sa nogonjama" blizu drugog modula, kao i komentari oba kandidata za guvernera.
   "Kao što sam već nedeljama ponavljao", obraćao se Jan Makmilan novinaru, "moramo dramatično da ubrzamo odbrambene pripreme. Konačno smo počeli da brže obezbeđujemo oružje za naše trupe, ali neophodno je da se smelije angažujemo u ovoj areni."
   Vesti su se završile intervjuom sa upravnicom meteorološke kontrole. Žena je objasnila da je nedavno suvo i vetrovito vreme prouzrokovano "pogreškama modelovanja" u njihovom kompjuterskom podsticanju. "Tokom čitave nedelje", rekla je, "bezuspešno smo nastojali da stvorimo kišu. Sada, naravno, za vreme vikenda, programirali smo sunčano vreme... Ali obećavamo da ćemo imati kišu sledeće nedelje."
   "Nemaju oni blagu predstavu šta rade", progunđa Ričard, isključivši televizor. "Preopteretili su sistem i izazvali haos."
   "Šta je to ha...os, čika Ričarde?" upita Bendži.
   Ričard je za trenutak oklevao. "Pretpostavljam da je najjednostavnija definicija ako kažemo da je to odsustvo reda. Ali u matematici ta reč ima još preciznije značenje. Koristi se da opiše pogrešne reakcije na manja narušavanja reda." Ričard se nasmeja. "Oprosti, Bendži. Ponekad govorim tim naučničkim tandaramandara jezikom."
   Bendži se osmehnu. "Sviđa mi se kada razgovaraš sa mnom kao da sam normalan", reče on obazrivo. "A pone...kad po...nešto i ra...zumem."
   Nikol je delovala zamišljeno dok je Linkoln raspremao sto. Kada je Bendži izišao iz sobe da opere zube, ona se naže prema suprugu. "Jesi li razgovarao sa Keti?" upita ona. "Juče po podne i sinoć nije odgovarala na telefon."
   Ričard zavrte glavom.
   "Bendži će biti skrhan ako se ona ne pojavi na njegovoj zabavi... Poslaću Patrika da je pronađe danas."
   Ričard ustade sa stolice i obiđe oko stola. Pružio je ruku i uzeo Nikolinu. "A šta je sa vama, gospođo Vejkfild? Ima li malo mesta za odmor i razonodu u vašem prenatrpanom programu? Najposle, vikend je."
   "Svratiću do bolnice da pomognem u obučavanju dve nove patronažne sestre. Potom ćemo Eli i ja ostati ovde sa Bendžijem do deset sati. Na putu nazad skoknuću do sudnice - nisam ni pogledala pripremljene izveštaje za slučajeve koji me očekuju u ponedeljak. Imam kratak sastanak sa Kendžijem u dva i trideset i predavanje iz patologije u tri... Trebalo bi da se vratim kući do četiri i trideset."
   "Što će ti dati taman dovoljno vremena da organizuješ zabavu za Bendžija. Draga, stvarno, morala bi malo da usporiš. Ti ipak nisi biot."
   Nikol poljubi muža. "Ti nekome to da kažeš. Nisi li ti onaj koji neprekidno radi dvadeset ili trideset sati kada zagrize u neki uzbudljiv projekt?" Zastala je za trenutak, a lice joj poprimi ozbiljan izgled. "Sve je to veoma važno, dragi... Osećam da smo do guše zapali u ovu kašu od kolonije i da moja aktivnost odista nešto znači ovde."
   "Nema sumnje u to, Nikol. Izvesno je da tvoj rad ostavlja nekog traga. Ali ti nikada nemaš vremena za sebe."
   "To je luksuzna stvar", reče Nikol, otvarajući vrata Patrikove sobe. "Kojoj ću se posvetiti u poznim godinama."
   
   Kada su izišli iz šume na široku livadu, zečevi i veverice razbežaše se sa njihovog puta. Na suprotnoj strani proplanka, mirno pasući nasred oaze visokog ljubičastog cveća, stajao je jedan jelen mužjak. Okrenuo je glavu sa novim rogovima prema Nikol, Eli i Bendžiju kada mu se oni približiše, a onda je zaprašio put šume.
   Nikol pogleda na mapu. "Ovde negde trebalo bi da ima izletničkih tabli, odmah pored livade."
   Bendži je klečao povrh grupe žutog cveća osutog pčelama. "Mee...ed", reče on sa osmehom. "Pčele prave mee...ed u košnicama."
   Posle nekoliko minuta pronašli su stolove i rasprostrli stolnjake po njima. Link je spakovao sendviče - Bendži je obožavao maslac od kikirikija i pihtije - kao i sveže pomorandže i grejpfrut sa voćnjaka u San Miguelu. Dok su ručali, jedna druga porodica raspakivala se na drugom kraju proplanka. Bendži im mahnu.
   "Oni lju...di ne znaju da mi je rođen...dan", reče on.
   "Ali mi znamo", uzvrati Eli, podižući čašu sa limunadom u znak zdravice. "Čestitam ti, brate."
   Nešto pre nego što su završili jelo, jedan mali oblak pređe iznad njihovih glava i jarke boje livade za trenutak zgasnuše. "To je krajnje neobičan taman oblak", Nikol se obrati Eli. Nekoliko sekundi kasnije oblaka nestade i trava i cveće se ponovo okupaše u jarkoj sunčevoj svetlosti.
   "Hoćeš li sada puding?" upita Nikol Bendžija. "Ili ćeš da sačekaš?"
   "Hajde prvo da igramo bezbol", uzvrati Bendži. Uzeo je opremu za bezbol iz izletničke torbe i dodao loptu Eli. "Hajdemo", ponovi on, potrčavši preko livade.
   Dok je dvoje njene dece bacalo loptu tamo-amo, Nikol je raščišćavala ostatke od ručka. Taman je htela da se pridruži Eli i Bendžiju, kada je začula alarm na svom ručnom radiju. Pritisnula je dugme prijemnika i ekran digitalnog časovnika ustupi mesto televizijskoj slici. Nikol pojača zvuk da bi čula šta je Kendži Vatanabe imao da kaže.
   "Žao mi je što te uznemiravam, Nikol", reče Kendži, "ali imamo hitan slučaj. Primili smo tužbu zbog silovanja i porodica hoće smesta da podigne optužnicu. Posredi je osetljiv slučaj, u tvojoj nadležnosti, pa mislim da bi trebalo odmah da se pozabaviš time... Ne želim da ti kažem ništa više na ovoj liniji."
   "Dolazim za pola sata", odgovori Nikol.
   U početku je Bendži bio utučen što izlet mora da se skrati. Eli je, međutim, ubedila majku da nema razloga da ona i Bendži ne ostanu u šumi još nekoliko sati. Pre nego što je otišla sa livade, Nikol dodade Eli mapu Šervudske šume. U tom času još jedan, veći oblak pređe preko veštačkog sunca Novog Edena.
   
   U Ketinom stanu nije bilo nikog. Patrik je na trenutak bio u nedoumici. Gde da je traži? Nijedna od njenih prijateljica sa univerziteta nije živela u Vegasu, tako da stvarno nije znao odakle da počne.
   Pozvao je Maksa Paketa iz javne telefonske govornice. Maks mu je dao imena, adrese i telefonske brojeve tri osobe koje je poznavao u Vegasu. "Nijedan od tih ljudi nije od one vrste koju bi poželeo da pozoveš kući na večeru sa tvojim roditeljima, ako shvataš šta hoću da kažem", reče Maks smejući se, "ali svi su dobroćudni i verovatno će ti pomoći da pronađeš sestru."
   Jedino ime koje je Patrik prepoznao bila je Samanta Porter, čiji se stan nalazio svega nekoliko stotina metara od telefonske govornice. Iako je već bilo rano p opodne, Samanta je još na sebi imala spavaćicu kada je konačno otvorila vrata. "Pomislila sam da si to ti kada sam pogledala na monitor", reče ona sa seksi osmehom na usnama. "Ti si Patrik O'Tul, zar ne?"
   Patrik klimnu, a onda sa jakim osećanjem nelagodnosti stade da se prebacuje s noge na nogu. Dugo je ćutao. "Gospođice Porter", reče on najzuad, "imam problem..."
   "Suviše si mlad da bi imao problem", prekide ga Samanta. Onda se nasmeja od srca. "Zašto ne uđeš da porazgovaramo o tome?"
   Patrik pocrvene. "Ne, gospođice", reče on, "nije to ta vrsta problema... Naprosto, ne mogu da pronađem svoju sestru, Keti, pa sam pomislio da biste vi mogli da mi pomognete."
   Samanta, koja se već dopola okrenula da uvede Patrika u stan, ponovo se obrnu prema njemu. "I zbog toga si došao da me vidiš?" reče ona. Zavrtela je glavom i ponovo se nasmejala. "Kakvo razočarenje! Mislila sam da si došao da se malo zabavimo. Onda bih svima mogla da kažem, jednom zauvek, da li si ili nisi tuđin."
   Patrik se i dalje vrpoljio na ulazu. Posle nekoliko sekundi Samanta sleže ramenima. "Verujem da Keti najveći deo vremena provodi u palati", reče ona. "Idi u kazino i pitaj za Šeri. Ona će znati gde da nađeš sestru."
   
   "Da, da, gospodine Kobajaši, shvatam. Vakarimasu", govorila je Nikol japanskom džentlmenu u svom uredu. "Mogu da razumem kako se osećate. Možete da budete sigurni da će pravda biti ispunjena."
   Ispratila je čoveka do čekaonice, gde se pridružio svojoj ženi. Oči gospođe Kobajaši još su bile naduvene od plača. Njihova šesnaestogodišnja kćerka Mariko ležala je u bolnici Novog Edena, gde je bila podvrgnuta kompletnom medicinskom pregledu. Bila je gadno izubijana, ali se nije nalazila u kritičnom stanju.
   Nikol nazva dr Tarnera čim je završila razgovor sa Kobajašijevima. "U devojčinoj vagini ima sveže sperme", reče doktor, "i modrica na gotovo svakom kvadratnom centimetru tela. "Emocionalno je svakako skrhana - silovanje je van svake sumnje realna mogućnost."
   Nikol uzdahnu. Mariko Kobajaši je kao nasilnika označila Pedra Martineza, mladog čoveka koji je zajedno sa Eli glumio u školskoj dramskoj predstavi. Da li je to bilo moguće? Nikol otkotrlja stolicu preko poda kancelarije i otvori kompjutersku bazu podataka kolonije.
   
   MARTINEZ, PEDRO ESKOBAR... rođen 26. maja 2228, Managva, Nikaragva... majka neudata, Marija Eskobar, sluškinja, domaćica, često nezaposlena... otac verovatno Ramon Martinez, crni dokerski radnik sa Haitija... šestoro polubraće i sestara, svi mlađi... osuđivan zbog prodaje kokomoa, 2241, 2242... silovanje, 2243... osam meseci u popravnom domu u Managvi... savršen zatvorenik... prebačen u Dom za rehabilitaciju u Meksiko Sitiju, 2244...IE 1.86, SC 52.
   
   Nikol je dva puta pročitala kratak kompjuterski izvod, a zatim je pozvala Pedra u kancelariju. Seo je, kada mu je Nikol to ponudila, i prikovao oči za pod. Jedan biot-Linkoln stajao je u uglu tokom celog razgovora i brižljivo vodio beleške.
   "Pedro", reče Nikol blagim glasom. Nije bilo odgovora. Čak nije ni podigao pogled. "Pedro Martinez", ponovi ona odlučnije, "da li primaš na znanje da si optužen za silovanje Mariko Kobajaši prošle noći?... Sigurna sam da nije nužno da ti objašnjavam kako je to vrlo ozbiljna optužba... Sada ti se pruža prilika da odgovoriš na te optužbe."
   Pedro je i dalje ćutao. "U Novom Edenu", produži Nikol posle kraće pauze, "imamo pravni sistem koji je možda drugačiji od onog koji si iskusio u Nikaragvi. Ovde se kriminalan slučaj ne može prevesti u optužnicu ukoliko jedan sudija, pošto ispita činjenice, ne utvrdi da ima dovoljno razloga za optužnicu. Zbog toga i razgovaram sa tobom."
   Posle podužeg ćutanja mladić promrmlja nešto nerazgovetno, ne dižući uopšte glavu.
   "Molim?" upita Nikol.
   "Ona laže", reče Pedro, mnogo glasnije. "Ne znam zbog čega, ali Mariko laže."
   "Hoćeš li da mi ispričaš svoju verziju događaja?"
   "A kakva vajda od toga? Ionako mi niko neće poverovati."
   "Pedro, saslušaj me... Ako, na temelju prvobitnog ispitivanja, moj sud zaključi da nema dovoljno razloga da se nastavi gonjenje, tvoj slučaj bi mogao biti zaključen... dakako, ozbiljnost ove optužbe nalaže veoma podrobno ispitivanje, što znači da ćeš morati da daš potpunu izjavu i odgovoriš na neka veoma nezgodna pitanja..."
   Pedro Martinez podiže glavu i pogleda Nikol žalostivim očima. "Sudijo Vejkfild", reče on smireno, "Mariko i ja smo se bavili seksom sinoć... ali to je bila njena zamisao... ona je smatrala da bi bilo zabavno ako bismo otišli u šumu..." Mladić zamuče i vrati pogled na pod.
   "Jesi li imao odnos sa Mariko pre toga?" upita ga Nikol posle nekoliko sekundi.
   "Samo jednom - pre otprilike deset dana", uzvrati Pedro.
   "Pedro, da li je vaš ljubavni čin od sinoć... bio izuzetan u fizičkom pogledu?"
   Suze navreše u Pedrove oči i skotrljaše se niz obraze. "Nisam je tukao", reče on plaho. "Nikada je ne bih povredio..."
   Dok su razgovarali, iz daljine se začuo neobičan zvuk, kao pucanje velikog biča, samo što je imao dublji ton.
   "Šta je to bilo?" upita se glasno Nikol.
   "Zvučalo je kao grom", primeti Pedro.
   
   Grom se mogao čuti i u selu Hakone, gde je Patrik sedeo u luksuznom apartmanu Nakamurine palate i razgovarao sa svojom sestrom Keti. Ona je bila odevena u skupu svilenu haljinu za odmor, plave boje.
   Patrik nije obratio pažnju na neobjašnjivu buku. Bio je ljut. "Hoćeš li da mi kažeš da nećeš ni da pokušaš da se pojaviš na Bendžijevoj zabavi večeras? Šta ću da kažem majci?"
   "Reci joj šta te je volja", odvrati Keti. Izvadila je cigaretu iz tabakere i stavila je u usta. "Reci joj da nisi mogao da me pronađeš." Pripalila je cigaretu zlatnim upaljačem i dunula dim u pravcu brata. On je pokušao da ga odagna pokretom ruke.
   "Ma hajde, mali brate", reče Keti, smejući se. "Neće te ubiti."
   "Ne odmah, u svakom slučaju", odgovori on.
   "Slušaj, Patriče", reče Keti, ustajući i šetkajući po apartmanu. "Bendži je idiot, imbecil. Nikada nismo bili naročito bliski. Neće ni primetiti da me nema ukoliko mu neko na to ne skrene pažnju."
   "Varaš se, Keti. On je inteligentniji nego što misliš. Stalno pita za tebe."
   "To je bljuvotina, mali brate", uzvrati Keti. "Govoriš mi to samo da bi kod mene izazvao osećanje krivice... Slušaj, neću doći. Hoću da kažem, možda bih i razmislila kada bi tamo bili samo ti, Bendži i Eli - iako je i ona postala muka duhu od onog svog 'divnog' govora. Ali ti znaš kako to izgleda kada se ja i majka nađemo na istom mestu. Stalno navaljuje na mene kao mutava."
   "Ona je zabrinuta za tebe, Keti."
   Keti se nervozno nasmeja i povuče dug dim završavajući cigaretu. "I te kako, Patrik... Jedino o čemu brine jeste da li ću obrukati porodicu."
   Patrik ustade sa namerom da ode. "Ne moraš odmah da ideš", reče Keti. "Zašto ne ostaneš još malo? Nabaciću malo perja i otići ćemo u kazino... Sećaš li se kako smo se nekada lepo zabavljali?"
   Keti krenu prema spavaćoj sobi. "Uzimaš li drogu?" upita je iznenada Patrik.
   Zastala je i upiljila se u brata. "Ko to želi da sazna?" upita Keti izazivački. "Ti ili madam kosmonaut, doktor, guverner, sudija Nikol d'Žarden Vejkfild?"
   "Ja hoću da znam", reče Patrik smireno.
   Keti pređe preko sobe i položi ruke na Patrikove obraze. "Ja sam tvoja sestra i volim te", reče ona. "Ništa drugo nije važno."
   
   Tmasti oblaci skupili su se iznad malog ustalasanog pobrđa Šervudske šume. Vetar je šibao između drveća, zabacujući unatrag Elinu dugu kosu. Sevnu munja i gotovo u isti mah prolomi se prasak groma.
   Bendži se trže i Eli ga privuče bliže sebi. "Prema mapi", reče ona, "svega smo otprilike kilometar od ruba šume."
   "Koliko je to daleko", upita Bendži.
   "Ako brzo hodamo", povika Eli glasom koji je nadjačavao huk vetra, "mogli bismo da stignemo tamo za desetak minuta." Zgrabila je Bendžija za ruku i povukla ga niz stazu.
   Tren kasnije munja rascepi jedno drvo pored njih i debele grane popadaše stazom. Jedna grana udari Bendžija u leđa i obori ga na zemlju. Telo mu se sručilo na stazu, ali mu je glava sletela na zelene biljke i bršljan u podnožju drveća. Grmljavina ga je potpuno zaglušila.
   Nekoliko sekundi ležao je na tlu šume, pokušavajući da shvati šta mu se dogodilo. Zatim se s mukom uspravi na noge. "Eli" reče on, gledajući prema ležećem obličju sestre na drugoj strani staze. Oči su joj bile sklopljene.
   "Eli!" kriknu Bendži. Napola hodajući, a napola puzeći dođe nekako do nje. Dohvatio ju je za ramena i blago prodrmao. Oči joj se nisu otvarale. Oteklina na čelu, iznad i sa strane desnog oka već je dostigla veličinu krupne pomorandže.
   "Šta da ra...dim?" povika Bendži na sav glas. Nanjušio je vatru i u istom trenutku podigao pogled prema drveću. Video ju je kako skače sa grane na granu, nošena vetrom. Usledila je još jedna munja, još jedan grom. Ispred njega, niz puteljak, u pravcu u kome su on i Eli do malopre išli, Bendži je mogao da vidi kako jedna veća vatra bukti kroz drveće sa obe strane staze. Uhvatila ga je panika.
   Uzeo je sestru u naručje i blago ju je pljusnuo po licu. "Eli", reče on, "molim te, molim te, probudi se." Nije se ni pomakla. Vatra se brzo širila oko njega. Pretila je da ubrzo čitav ovaj deo šume pretvori u pakao.
   Bendži je bio prestravljen. Pokušao je da podigne Eli, ali se spotakao i pao. "Ne, ne, ne", povika on, ponovo ustajući i povijajući se ne bi li podigao Eli na ramena. Dim je postajao sve gušći. Bendži je polako odmicao niz stazu, dalje od vatre, sa Eli na leđima.
   Bio je iznuren kada je stigao do livade. Nežno je položio Eli na jedan od betonskih stolova, a onda je i sam seo na klupu. Požar je besneo potpuno nesputano na severnoj strani proplanka. Šta da uradim? - pomisli on. Pogled mu pade na mapu koja je virila iz džepa Eline košulje. To može da mi pomogne. Izvukao je mapu i zagledao se u nju. U prvi mah nije mogao da razume ništa od onoga što je videok, te ga opet obuze panika.
   Opusti se, Bendži, začu kako mu majka govori umirujućim glasom. Malo je teško, ali ti to možeš da uradiš. Mape su veoma važne. One nam govore gde treba da idemo... E, sad, prva stvar uvek je da pravilno okreneš mapu kako bi mogao da pročitaš napise. Shvataš. Tako je. Gornji pravac se najčeće zove sever. Dobro. Ovo je mapa Šervudske šume...
   Bendži obrnu mapu u rukama tako da su sada slova stajala kako treba. Sevanje i grmljavina su se nastavljali. Iznenadna promena pravca vetra ubaci mu dim u pluća i on se zakašlja. Pokušavao je da pročita reči na mapi.
   Ponovo je začuo glas majke. Ako iz prve ne prepoznaš reč, onda idi slovo po slovo i čitaj ih vrlo polako. Zatim pusti da se svi zvuci sliju zajedno sve dok ne sačine reč koju razumeš.
   Bendži osmotri Eli koja je ležala na stolu. "Probudi se, oh, molim te, probudi se, Eli", reče on. "Potrebna mi je tvoja pomoć." I dalje se nije micala.
   Nagnuo se nad mapu i napeo se iz petnih žila da usredsredi pažnju. Glasno je sricao sva slova sa mukotrpnom odlučnošću, iznova i iznova, dok nije ubedio samog sebe da je zelena mrlja na mapi zapravo livada na kojoj je upravo sedeo. Bele linije su staze, reče on sebi. Postoje tri bele linije koje se ulivaju u zelenu mrlju.
   Bendži podiže pogled sa mape, izbroja tri staze koje su vodile sa livade i oseti navalu samopouzdanja. Trenutak kasnije, međutim, jak nalet vetra poneo je žar preko proplanka i zapalio drveće na južnoj strani. Bendži se prenu iz razmišljanja. Moram da krenem, reče on, ponovo podižući Eli na leđa.
   Sada je znao da je glavni požar besneo u severnom području mape, prema selu Hakoneu. Bendži ponovo baci pogled na papir u rukama. To znači da moram da ostanem na beloj liniji u donjem delu, prođe mu kroz glavu.
   Mladić pohita stazom baš kad mu je još jedno drvo buknulo iznad glave. Sestra mu je visila preko ramena, a spasonosna mapa počivala u desnoj ruci. Bendži je zastajkivao svakih deset metara da pogleda u mapu, stalno proveravajući da li se kreće u dobrom pravcu. Kada je prispeo do glavne raskrsnice puteljaka, Bendži obazrivo spusti Eli na tlo i stade prstom da prati bele linije na mapi. Minut posle toga on se široko osmehnu, ponovo naprti sestru i uputi se stazom koja je vodila u selo Pozitano. Munja još jednom blesnu, zagrme, a onda se na Šervudsku šumu obruši pljusak kao iz kabla.
   

7.
   Bolnica u Novom Edenu podsećala je na ludnicu. Ljudi i bioti jurili su unaokolo, nosila sa telima stajala su po hodnicima, pacijenti su vrištali od bolova. Nikol je razgovarala telefonom sa Kendžijem Vatanabeom. "Potrebno nam je da svaku Tiaso u koloniji pošaljete ovde što pre. Pokušajte da zamenite Garsijama ili čak Ajnštajnima one koje su angažovane na gerijatrijskoj nezi ili nezi dece. Neka ljudi popune i seoske bolnice. Stanje je veoma ozbiljno."
   Od zaglušujuće buke u bolnici jedva da je mogla čuti šta joj je Kendži odgovorio. "Loše, stvarno loše", reče ona, kao odgovor na njegovo pitanje. "Do sada smo primili dvadeset sedmoro, od kojih su, koliko znamo, četvoro mrtvi. Čitavo područje Nare - ona enklava drvenih kuća u japanskom stilu iza Vegasa koja je okružena šumom - doživelo je katastrofu. Vatra je buknula prebrzo... Ljude je uhvatila panika."
   "Dr Vejkfild, dr Vejkfild. Molim vas, odmah dođite do 204" Nikol okači telefonsku slušalicu i pojuri niz hodnik. Ustrčala je uz stepenice do drugog sprata. Čovek koji je umirao u 204 beše jedan stari prijatelj, Koreanac Kim Li, koji joj je bio veza sa Hakoninom zajednicom u vreme kada je Nikol bila privremeni guverner.
   Gospodin Kim je među prvima sazidao kuću u Nari. Tokom požara uleteo je u zapaljenu zgradu da spasi svog sedmogodišnjeg sina. Sin je preživeo zato što ga je gospodin Kim brižljivo štitio dok se probijao kroz plamen. Na žalost, Kim Li je pretrpeo opekotine trećeg stepena gotovo po celom telu.
   Nikol prođe pored dr Tarnera u hodniku. "Mislim da ne možemo ništa da učinimo za vašeg prijatelja u 204", reče on. "Voleo bih da čujem vaše mišljenje... Pozovite me dole u ordinaciji za hitnu pomoć. Upravo su doneli još jednu ženu u kritičnom stanju. Bila je zarobljena u svojoj kući."
   Nikol duboko udahnu vazduh i polako otvori vrata sobe. Žena gospodina Kima, lepuškasta Koreanka u svojim srednjim tridesetim, sedela je tiho u jednom uglu. Nikol joj priđe i zagrli je. Dok je Nikol tešila gospođu Kim, Tiaso koja je nadzirala sve podatke o gospodinu Kimu prinese joj komplet dijagrama. Čovekovo stanje odista je bilo beznadežno. Kada je Nikol podigla oči sa hartija, sa iznenađenjem je ugledala svoju kćerku Eli koja je sa ogromnim zavojem na desnoj srani glave stajala pored kreveta gospodina Kima. Eli je držala ruku umirućeg čoveka.
   "Nikol", reče gospodin Kim bolnim šapatom čim ju je prepoznao. Njegovo lice nije bilo ništa drugo do crna izgorela koža. Čak mu je i izgovaranje jedne reči pričinjavalo bol. "Želim da umrem", reče čovek, klimnuvši u pravcu svoje žene u uglu.
   Gospođa Kim ustade i priđe Nikol. "Moj suprug želi da potpišem dokument o eutanaziji", reče ona. "Ali ja nisam voljna da to učinim osim ako mi vi ne kažete da nema apsolutno nikakvih izgleda da on ponovo bude srećan." Počela je da plače, ali se onda naglo smirila.
   Nikol je oklevala za trenutak. "Ne mogu vam to reći, gospođo Kim", reče Nikol sumornim galsom. Pogled joj je preletao između izgorelog čoveka i njegove žene. "Ono što vam mogu reći jeste da će on najverovatnije umreti u roku od sledeća dvadeset četiri sata i da će neprekidno patiti do trenutka same smrti. Ako se desi medicinsko čudo i on preživi, biće ozbiljno unakažen i unazađen do kraja života."
   "Hoću sada da umrem", ponovi gospodin Kim sa naporom.
   Nikol posla Tiaso po dokument o eutanaziji. Ti papiri su zahtevali potpise prisutnog lekara, supružnika i osobe koja je bila u pitanju ako je ona, po mišljenju doktora, bila u stanju da odgovara za svoje postupke. Kada je Tiaso izišla, Nikol pokaza Eli rukom da je sačeka u hodniku.
   "Šta ti radiš ovde?" upita je Nikol tiho kada su se našle podalje od ušiju drugih ljudi. "Rekla sam ti da ostneš kod kuće i odmaraš se. Imala si ozbiljan potres mozga."
   "U redu sam, majko", reče Eli. "Pored toga, kada sam čula da je gospodin Kim gadno opečen, želela sam da učinim nešto da mu pomognem. On nam je bio tako divan prijatelj."
   "U užasnom je stanju", uzvrati Nikol, vrteći glavom. "Ne mogu da poverujem da je još živ."
   Eli pruži ruku i dotače majku po podlaktici. "On želi da mu smrt bude korisna", reče ona. "Gospođa Kim mi je pričala o tome... Već sam poslala po Amaduo, ali je neophodno da ti razgovaraš sa dr Tarneom."
   Nikol se netremično upilji u kćer. "O čemu, tako ti Boga, govoriš?"
   "Zar se ne sećaš Amadoua Diabe?... Eponininog prijatelja, nigerijskog apotekara čija je baba bila Senuofo. On je jedan od onih koji su zaradili RV-41 preko transfuzije krvi... U svakom slučaju, Eponina mi je saopštila da mu se srce ubrzano pogoršava."
   Nikol je ćutala nekoliko sekundi. Nije mogla da veruje svojim ušima. "Tražiš od mene", reče najzad, "da zahtevam od dr Tarnera da izvrši ručnu transplantaciju srca, i to upravo sada, usred ove krize?"
   "Ako on pristane, to bi se moglo izvesti kasnije noćas, zar ne? Srce gospodina Kima može da se održi u dobrom stanju do tada."
   "Slušaj, Eli", reče Nikol, "Mi čak ne znamo..."
   "Već sam proverila", prekide je Eli. "Jedna od ovih Tiaso ustanovila je da bi gospodin Kim bio prihvatljiv darodavac."
   Nikol ponovo zavrte glavom. "U redu, u redu", reče ona. "Razmisliću o tome. U međuvremenu, hoću da legneš i odmoriš se. Potres mozga nije naivna povreda."
   
   "Tražite od mene da učinim šta?" sa nevericom upita dr Robert Tarner Nikol.
   "Slušajte, dr Tarnere", reče Amadou svojim odsečnim britanskim naglaskom, "nije dr Vejkfild ta koja uistinu traži to. Ja sam taj. Preklinjem vas da izvedete tu operaciju. I molim vas da je ne smatrate riskantnom. Sami ste mi rekli da neću živeti duže od tri meseca. Svestan sam da mi se može dogoditi da umrem na operacionom stolu. Ali ako preživim, prema statistikama koje ste mi pokazali, imam pedeset odsto izgleda da poživim još osam godina. Mogu čak i da se oženim i dobijem jedno dete."
   Dr Tarner se osvrte i pogleda prema zidnom časovniku. "Zaboravite na trenutak, gospodine Diaba, da je prošla ponoć i da sam radio neprekidno devet sati na žrtvama požara. Razmotrite malo šta tražite od mene. Nisam izvodio transplantaciju srca poslednjih pet godina. I nikada nisam izveo nijednu bez pomoći najboljeg kardiološkog osoblja i opreme na planeti Zemlji. Sav hirurški posao, na primer, uvek su izvodili roboti."
   "Sve ja to razumem, dr Tarnere. Ali to nije bitno. Bez te operacije sigurno ću umreti. U bliskoj budućnosti gotovo sigurno neće biti novog darodavca. Pored toga, Eli mi je rekla da ste nedavno preispitivali sve postupke transplantacije srca, kao deo vašeg rada u pripremanju budžetskog zahteva za novu opremu..."
   Dr Tarner pocrvene i ispitivački pogleda Eli. "Majka mi je ispričala o svim vašim pripremama, dr Tarnere. Nadam se da niste ljuti što sam ponešto od toga saopštila Amadou."
   "Biće mi zadovoljstvo da vam pomognem koliko je to u mojoj moći", dodade Nikol. "Iako lično nikada nisam izvršila nijedan hirurški zahvat, završila sam staž u kardiološkom institutu."
   Dr Tarner stade da se obazire po sobi, gledajući najpre Eli, a potom Amadoua i Nikol. "Onda smo to sredili, pretpostavljam. Ne vidim da ste mi ostavili mnogo izbora."
   "Uradićete to?" uzviknu Eli sa mladalačkim uzbuđenjem.
   "Pokušaću", odgovori doktor. Prišao je Amadou Diabi i raširio mu obe ruke. "Vi znate, zar ne, da su izgledi da se opet probudite vrlo mali?"
   "Da, dr Tarnere. Ali i veoma mali izgledi veće su od nikakvih... Hvala vam."
   Dr Tarner se okrete prema Nikol. "Naći ćemo se u mojoj kancelariji radi dogovora o postupku za petnaest minuta. I, uzgred, dr d'Žarden, da li biste bili ljubazni da kod Tiaso naručite sveže lonče kafe."
   
   Pripremanje za operaciju transplantacije prizvalo je sećanja koja je dr Robert Tarner pokopao u šupljinama svoje svesti. Jednom, pa i dvaput je čak zamislio da se vratio u Medicinski centar u Dalasu. Uglavnom se sećao kako je srećan bio tih davnih dana na jednom drugom svetu. Voleo je svoj posao; voleo je svoju porodicu. Život mu je bio gotovo savršen.
   Doktori Tarner i Vejkfild brižljivo su evidentirali tačan niz postupaka koje je trebalo slediti pre operacije. Kasnije, za vreme same operacije, prestali su da proveravaju jedno drugog kada bi svaki od glavnih segmenata bio dovršen. Nijedan neočekivan događaj nije se zbio u bilo kom trenutku tokom operacije. Kada je dr Tarner uklonio Amadouovo staro srce, obrnuo ga je kako bi Nikol i Eli (ona je zahtevala da ostane u slučaju da iskrsne nešto u čemi bi mogla biti od koristi) došle i priliku da vide teško atrofirane mišiće. Čovekovo srce bilo je prava katastrofa. Amadou bi po svoj prilici umro za manje od mesec dana.
   Jedna automatska pumpa održavala je cirkulaciju pacijentove krvi dok novo srce nije "prikačeno" na sve glavne arterije i vene. Ovo je bila najteža i najopasnija faza operacije. Prema saznanjima dr Tarnera, ovaj segment nikada nije izveden ljudskom rukom.
   Hirurška veština dr Tarnera dovedena je do savršenstva tokom ove tri godine u Novom Edenu. Čak je i samog sebe iznenadio lakoćom kojom je povezao novo srce na Amadouove kritične krvne sudove.
   Pred kraj operacije, kada su sve opasne faze minule, Nikol se ponudila da obavi nekoliko preostalih zadataka. Ali dr Tarner je odmahnuo glavom. Uprkos činjenici da je u koloniji već svitala zora, bio je odlučan da sam dovrši operaciju.
   Da li je krajnji zamor bio razlog što su oči dr Tarnera izvodile trikove sa njim tokom poslednjih minuta operacije? Ili je to bila navala adrenalina koja je pratila pouzdanje da će operacija biti uspešna? Šta god da je bilo posredi, u završnom delu operacije Robertu Tarneru se povremeno činilo da vidi značajne promene na licu Amadoua Diabe. Lice njegovog pacijenta u nekoliko navrata se promenilo na njegove oči: crte Amadoua postajale su crte Karla Tajsona, mladog crnca koga je dr Tarner ubio u Dalasu. Jednom, pošto je završio jedan šav, dr Tarner je pogledao Amadoua i bio prestrašen iscerenim licem Karla Tajsona. Doktor žmirnu i pogleda ponovo, ali sada je na operacionom stolu opet ležao Amadou.
   Budući da se ovaj fenomen ponovio nekoliko puta, dr Tarner zapita Nikol da li je ona opazila nešto neobično u vezi sa Amadouovim licem. "Ništa osim osmeha", odgovori ona. "Nikada nisam videla da se iko osmehuje kao on pod anestezijom."
   Kada je operacija završena i Tiaso izvestile da su svi pacijentovi vitalni znaci izvanredni, dr Tarner, Nikol i Eli su se uprkos krajnjoj iznemoglosti osećali trijumfalno. Doktor je pozvao dve žene da mu se pridruže u njegovoj kancelariji na još jednjoj slavljeničkoj šolji kafe. U tom trenutku još ni sam nije shvatao šta će za koji čas da predloži Eli.
   
   Eli je bila zgranuta. Samo je zurila u doktora. On skrenu pogled prema Nikol, pa zatim ponovo upravi zračeće oči na Eli. "Znam da je ovo kao grom iz vedra neba", reče dr Tarner. "Ali u mojoj svesti nema nikakve sumnje. Dovoljno sam čekao. Volim te. Hoću da se oženim tobom. Što pre to bolje."
   Čitav minut u sobi je vladao potpuni muk. Tokom tog ćutanja, doktor je odšetao do vrata kancelarije i zaključao ih. Čak je iskopčao i telefon. Eli zausti da kaže nešto. "Ne", reče on uzbuđeno, "nemoj ništa još da kažeš. Ima još nešto što najpre treba da učinim."
   Seo je na stolicu i duboko uzdahnuo. "Nešto što je trebalo odavno da uradim", reče on smireno. "Osim toga, obe zaslužujete da saznate celu isinu o meni."
   Suze nabujaše u očima dr Tarnera još pre nego što je počeo priču. Kada je progovorio, glas mu uzdrhta, ali se on potom pribra i nastavi mirnijim tonom.
   "Imao sam trideset tri godine i bio bezgranično srećan. Već sam važio za jednog od vodećih kardioloških stručnjaka u Americi i imao sam divnu, voljenu ženu i dve kćerke, stare dve i tri godine. Živeli smo u vili sa plivačkim bazenom unutar zajednice Okružnog kluba na oko četrdeset kilometara severno od Dalasa, u Teksasu.
   Jedne noći kada sam se vraćao kući iz bolnice - bilo je veoma kasno jer sam se zadržao nadgledajući jednu neobično delikatnu operaciju na otvorenom srcu - ljudi iz obezbeđenja zaustavili su me na ulaznoj kapiji u zajednicu. Ponašali su se unezvereno, kao da nisu znali šta da urade, ali posle telefonskog razgovora i nekoliko čudnih pogleda upućenih meni, mahnuli su mi da mogu da prođem.
   Dvoja policijska kola i jedna ambulantna bila su parkirana ispred moje kuće. Tri televizijska kombija stajalu su u slepoj ulici odmah iza mog doma. Kada sam već skrenuo kola na svoju stazu, jedan policajac me zaustavi. Uz bliceve koji su sevali svud unaokolo i reflektore televizijskih kamera koji su me zaslepljivali, onaj policajac me uvede u moju kuću.
   Supruga mi je ležala ispod čaršava na lakom krevetu u glavnom predvorju, pored stepenica koje su vodile na sprat. Vrat joj je bio prerezan. Čuo sam kako neki ljudi razgovaraju gore i potrčao sam uz stepenice da vidim kćerke. Devojčice su ležale tamo gde su bile ubijene - Kristi na podu u kupatilu, a Amanada u krevetu. Ta zver je i njima prerezala grkljane."
   Duboki, neutešni jecaji potresoše dr Tarnera. "Nikada neću zaboraviti taj užasan prizor. Amanda je po svoj prilici ubijena u snu, jer na njoj nije bilo nikakvih drugih ozleda osim prerezanog... Kakva vrsta ljudskog bića je mogla da ubije tako nevina stvorenja?"
   Suze su tekle niz lice dr Tarnera. Prsa su mu se nekontrolisano tresla. Nekoliko sekundi nije mogao da govori. Eli tiho priđe njegovoj stolici i sede na pod držeći ga za ruku.
   "Narednih pet meseci bio sam potpuno izvan sebe. Nisam mogao da radim, nisam mogao da jedem. Ljudi su pokušavali da mi pomognu - prijatelji, psihijatri, drugi doktori - ali ja nisam mogao da funkcionišem. Jednostavno, nisam mogao da prihvatim da su mi žena i deca ubijeni.
   Policija je pronašla osumnjičenog za manje od nedelju dana. Ime mu je bilo Karl Tajson. Bio je to mladi crnac, star dvadeset tri godine, koji je isporučivao bakaluk iz obliženje prodavnice. Moja žena je uvek koristila televiziju za nabavku kuhinjskih potrepština. Karl Tajson je dolazio u našu kuću više puta - sećam se da sam ga čak i ja video jednom ili dvaput - i izvesno je dobro poznavao raspored prostorija.
   I pored ošamućenosti, bio sam svestan šta se događa u istrazi o ubistvu Linde i dece. U početku, sve je izgledalo jednostavno. Sveži otisci prstiju Karla Tajson otkriveni su svuda po kući. Znalo se da je tog popodneva isporučivao robu po susedstvu. Najveći deo Lindinog nakita je nedostajao, tako da je pljačka bila očigledan motiv. Verovao sam da će osumnjičeni biti osuđen i pogubljen po kratkom postupku.
   Ubrzo je, međutim, slučaj počeo da se komplikuje. Nijedan komad nakita nikada nije otkriven. Ljudi iz obezbeđenja zabeležili su ulazak i izlazak Karla Tajsona u glavnom dnevniku zajednice, ali ispadalo je da se on zadržao u Zelenom Trnu dvadeset dva minuta - malo vremena da se isporuči sav bakaluk, izvrši pljačka i počine tri ubistva. Štaviše, pošto je jedan čuveni advokat preuzeo odbranu Tajsona i pomogao mu da pripremi iskaz pod zakletvom, Tajson je izjavio da ga je Linda tog popodneva zamolila da joj premesti nameštaj. Bilo je to savršeno objašnjenje za prisustvo njegovih otisaka po čitavoj kući..."
   Dr Tarner zastade, prisećajući se, dok mu se bol ocrtavao na licu. Eli mu blago stisnu ruku i on produži.
   "Za suđenje je tužilac pripremio verziju po kojoj je Tajson kritičnog popodneva dopremio bakaluk u kuću; tu je, posle razgovora sa Lindom, zaključio da ću se zadržati na hirurškom odeljenju do kasno u noć. Budući da je moja žena bila prijatna i bezazlena osoba, odista nije isključeno da je u ćaskanju sa mladićem pomenula da ću se vratiti dockan... U svakom slučaju, prema tužiočevim rečima, Tajson se vratio pošto je završio svoju smenu u prodavnici. Preskočio je kameni zid koji je okruživao kompleks Okružnog kluba i prešao preko igračišta za golf. Zatim je ušao u kuću sa namerom da opljačka Lindin nakit, očekujući da će svi ukućani biti u dubokom snu. Očigledno je da mu se Linda našla na putu i on je obuzet panikom najpre ubio Lindu, a onda i decu, kako bi uklonio svedoke.
   Uprkos činjenici da niko nije video Tajsona kako se vraća u naše susedstvo, smatrao sam da je tužiočevo obrazloženje krajnje ubedljivo i da će taj čovek biti osuđen bez ikakvih teškoća. Posle svega, on nije raspolagao nikakvim alibijem za razdoblje u kome je zločin počinjen. Blato koje je otkriveno na Tajsonovim cipelama tačno se podudaralo sa blatom u potoku koji je morao da pređe da bi došao do zadnjeg dela naše kuće. On se, posle ubistva, dva dana nije pojavljivao na poslu. Štaviše, kada je uhapšen, kod sebe je imao veliki iznos novca za koji je tvrdio da ga je 'zaradio na pokeru'.
   Tokom dela sudskog procesa koji pripadao odbrani javile su mi se ozbiljne sumnje u pogledu ispravnosti američkog pravosudnog sistema. Advokat je od čitavog slučaja napravio rasni problem, predstavljajući Karla Tajsona kao siromašnog, nesrećnog crnca koji je optužen na temelju posrednih nalaza. Njegov branilac se zdušno zalagao za verziju po kojoj je Tajson tog oktobarskog dana jedino isporučio bakaluk mojoj kući. Neko je drugi, rekao je advokat, neki nepoznati manijak, preskočio ogradu Zelenog Trna, ukrao nakit, a zatim ubio Lindu i decu.
   Poslednja dva dana procesa uverio sam se, više na osnovu posmatranja gestova članova porote nego po drugim stvarima, da će Tajson biti oslobođen. Naprosto sam poludeo od ozlojeđenosti. U mojoj svesti nije bilo nikakve sumnje da je taj mladi čovek počinio zločin. Pomisao da bi mogao biti oslobođen bila mi je nepodnošljiva.
   Svakog dana tokom suđenja - koje je trajalo oko šest nedelja - pojavljivao sam se u sudnici sa mojom malom lekarskom torbom. U početku su stražari iz obezbeđenja pretresali torbu svaki put kada bih ulazio, ali posle izvesnog vremena, a naročito pošto je većina njih počela da saoseća sa mojom mukom, jednostavno su me propuštali bez provere.
   Nedelju dana pre zaključenja suđenja odleteo sam u Kaliforniju, tobože da prisustvujem jednom medicinskom seminaru, ali, u stvari, da 'na crno' kupim pušku koji bi mi stala u lekarsku torbicu. Kao što sam i očekivao, na dan kada je trebalo da se donese presuda, stražari nisu tražili da je otvorim.
   Pošto je proglašena oslobađajuća presuda, u sudnici se podigla velika galama. Svi crnci na galeriji vikali su u oduševljenju. Karl Tajson i njegov branilac, jedan Jevrejin po imenu Irving Bernštajn, pohrlili su jedan drugom u zagrljaj. Bio sam spreman da delujem. Otvorio sam torbu, brzo sklopio pušku, preskočio ogradu i ubio ih obojicu, svakog sa po jednim metkom."
   Dr Tarner duboko udahnu i zastade. "Nikada ranije nisam priznao, čak ni sebi, da je ono što sam uradio bilo pogrešno. Međutim, tokom operacije vašeg prijatelja, gospodina Diabe, jasno sam shvatio u kojoj meri mi je emocionalna poremećenost trovala dušu svih ovih godina... Moj nasilnički čin osvete nije mi vratio ženu i decu. Niti me je učinio srećnim, ako izuzmem ono bolesno životinjsko zadovoljstvo koje sam osetio u trenutku kada sam bio siguran da će Tajson i njegov branilac umreti."
   Pokajničke suze ukazaše se u očima dr Tarnera. Okrenuo se prema Eli. "Iako te možda ne zavređujem, ja te ipak volim, Eli Vejkfild, i svim srcem želim da se udaš za mene. Nadam se da možeš da mi oprostiš ono što sam nekad učinio."
   Eli pogleda dr Tarnera i ponovo mu stisnu ruku. "Znam veoma malo o ljubavi", reče ona polako, "jer nemam nikakva iskustva u tome. Ali znam da je ono što osećam kada razmišljam o vama divno. Divim vam se, poštujem vas, možda vas čak i volim. Htela bih da porazgovaram sa svojim roditeljima o tome, naravno... ali da, dr Roberte Tarnere, ako oni nemaju ništa protiv, bila bih veoma srećna da se udam za vas."
   

8.
   Nikol se nagla preko umivaonika i zagledala se u svoje lice u ogledalu. Prevukla je prste preko bora ispod očiju i poravnala sede šiške. Još malo pa si starica, reče ona sebi. Potom se osmehnula. "Starim, starim, ubrzo ću da odem u zapećak", reče ona sebi naglas.
   Nikol se nasmeja i okrenu se da bi mogla da vidi kako izgleda otpozadi. Svetlozelena haljina koju je nameravala da nosi na Elinom venčanju tesno joj je prijanjala uz telo koje je još bilo vitko i atletsko i posle svih ovih godina. Nije loše, pomisli Nikol sa odobravanjem. Važno je da se Eli ne oseća nelagodno.
   Na kraju stola pokraj njenog kreveta počivale su dve fotografije Ženevjev i njenog supruga Francuza koje joj je dao Kendži Vatanabe. Vrativši se u spavaću sobu, Nikol uze fotografije i stade da ih promatra. Nisam mogla da prisustvujem tvom venčanju, Ženevjev, prođe joj iznenada kroz glavu uz osećanje duboke tuge. Nikada nisam upoznala tvog muža. Hrvajući se sa svojim osećanjima, Nikol brzim koracima pređe na drugu stranu spavaće sobe. Zurila je gotovo minut u fotografiju Simone i Majkla O'Tula, snimljenu na dan njihovog venčanja u Čvorištu. A napustila sam te samo nedelju dana posle tvog venčanja... Bila si tako mlada, Simona, reče u sebi Nikol, Ali na mnogo načina bila si daleko zrelija od Eli...
   Nije dopustila sebi da dovrši ovu misao. Sećanje na Simonu i Ženevjev donosilo joj je previše bola. Bilo je zdravije usredsrediti se na sadašnjost. Nikol hotimice poseže rukom i dohvati sliku Eli koja je visila na zidu pored fotografija njene braće i sestara. Ti si, dakle, treća moja kćer koju udajem, pomisli Nikol. Zvuči neverovatno. Život se ponekad prebrzo zbiva. Sećanje na Eli blesnu kroz Nikolinu svest. Ponovo je videla tu stidljivu malu bebu pored sebe u beloj sobi Rame II, Elino zaprepašćeno lišce dok su se u šatlu primicali Čvorištu, njene mladalačke crte u trenutku buđenja iz dugog sna i konačno Elinu zrelu odlučnost i hrabrost da govori ispred građana Novog Edena u odbranu programa dr Tarnera. Bilo je to moćno emocionalno putovanje kroz prošlost.
   Nikol vrati Elinu sliku na mesto i poče da se razodeva. Samo što je okačila haljinu u plakar, kad začu čudan zvuk, kao da je neko plakao, ali na samoj granici čujnosti. Šta je to bilo? zapita se ona. Nekoliko sekundi je nepomično sedela, ali nije čula nikakvu drugu buku. Kada je, međutim, ustala, odjednom je obuze čudnovato osećanje da su i Ženevjev i Simona u sobi sa njom. Nikol se hitro okrete, ali nigde nije bilo nikoga.
   Šta se događa sa mnom? upita se ona. Jesam li se preradila? Da li me je ova kombinacija Martinezovog slučaja i venčanja gurnula preko ivice? Ili je to samo još jedna u nizu mojih psihičkih epizoda?
   Nikol pokuša da se smiri, dišući sporo i duboko. Nije, međutim, bila u stanju da se otrese osećaja da se Ženevjev i Simona stvarno nalaze u sobi sa njom. Njihovo prisustvo pored nje bilo je tako opipljivo, da je morala da se suzdržava kako ne bi počela da razgovara sa njima.
   Razgovetno je pamtila razgovor koji je vodila sa Simonom pre njene udaje za Majkla O'Tula. Možda su zbog toga ovde, pomisli Nikol. Došle su da me podsete da sam, prezauzeta, zaboravila da razgovaram sa Eli pre venčanja. Nikol se nervozno nasmeja, ali trnci u levoj ruci nisu prestajali.
   Oprostite mi, duše moje, obrati se Nikol obema Elinim fotografijama i duhovima Ženevjev i Simone u sobi. Obećavam vam da ću sutra...
   Ovog puta vrisak beše sasvim razgovetan. Nikol se sledi, a adrenalin pojuri kroz njen krvotok. U sledećoj sekundi već je trčala kroz kuću prema radnoj sobi gde je Ričard radio.
   "Ričarde", reče ona još pre nego što je stigla do vrata radne sobe, "jesi li čuo..."
   Nikol zamuče usred rečenice. Radna soba bila je pravi haos. Ričard je ležao na podu, okružen sa dva monitora i gužvom elektronske opreme. U jednoj ruci držao je malog robota, princa Hala, a u drugoj onaj dragoceni portabl kompjuter. Tri biota - dve Garsije i delimično rastavljen Ajnštajn - nadvijala su se nad njim.
   "Hej, zdravo, draga", reče Ričard nonšalantno. "Šta radiš ovde. Mislio sam da si već zaspala."
   "Ričarde, sigurna sam da sam čula krik avijana. Pre samo jedan minut. Bio je blizu", Nikol je oklevala, premišljajući da li da mu kaže nešto o poseti Ženevjev i Simone.
   Ričard nabra veđe. "Ništa nisam čuo", odgovori on. "Da li je neko od vas čuo nešto?" upitao je biote. Svi oni zavrteše glavama, uklučujući i Ajnštajna, čije su grudi bile širom rastvorene i sa četiri kabla priključene na monitore na podu.
   "Znam da sam nešto čula", istrajavala je Nikol. Zaćutala je na tren. Je li ovo još jedan znak konačnog stresa? - pitala se. Prešla je zatim pogledom po haosu pred sobom. "Uzgred, dragi, šta to radiš?"
   "Ovo?" reče Ričard uz neodređeno odmahivanje ruke. "Oh, ništa naročito. Još jedan od mojih malih projekata."
   "Ričarde Vejkfild", reče ona hitro, "ne govoriš mi istinu. Ova zbrka na podu ne može da bude 'ništa naročito' - malo se bolje nas dvoje poznajemo. A sada mi reci u čemu je tajna..."
   Ričard je promenio sliku na ekranima sva tri aktivna monitora, a onda je energično zavrteo glavom. "Ne sviđa mi se ovo", promumla on. "Nimalo." Podigao je pogled prema Nikol. "Da li si kojim slučajem videla moje nedavne fajlove sa podacima, uskladištene u centralnom superkompjuteru? Makar nehotice?"
   "Ne, naravno da ne. Ne znam čak ni tvoj ulazni kod... Ali nisam te to pitala..."
   "Neko jeste...", Ričard uključi rutinu dijagnostičkog obezbeđenja i osmotri jedan od monitora. "Najmanje pet puta u poslednje tri nedelje... Sigurna si da nisi ti?"
   "Jesam, Ričarde", odvrati Nikol povišenim glasom. "Ali ti i dalje nastojiš da promeniš predmet razgovora... Želim da mi kažeš o čemu je reč."
   Ričard položi princa Hala na pod ispred sebe i podiže oči ka Nikol. "Nisam još spreman da ti kažem, draga", reče on posle nekoliko trenutaka oklevanja. "Molim te, daj mi nekoliko dana."
   Nikol beše zbunjena. Posle nekog vremena, međutim, njeno lice se ozari. "U redu, dragi, ako je posredi venčani poklon za Eli, onda ću rado sačekati..."
   Ričard se vratio svom radu. Nikol klonu na jedinu stolicu u sobi koja nije bila zatrpana. Posmatrajući supruga, shvatila je koliko je umorna. Ubedila je sebe da je zamor bio taj koji je uslovio da uobrazi onaj krik.
   "Dragi", ponovo se javi Nikol tihim glasom minut ili dva kasnije.
   "Da", odgovori on, gledajući je sa poda.
   "Da li se ikada pitaš šta se stvarno događa ovde u Novom Edenu? Hoću da kažem, zašto su nas tvorci Rame ostavili potpuno same? Većina kolonista živi svoj život, jedva svesna činjenice da putujemo u međuzvezdanom svemirskom brodu koji su sazdali vanzemaljci. Kako je to moguće? Zbog čega se Orao ili neka jednako čudesna manifestacija te superiorne tehnologije iznenada ne pojavi? Onda bi možda naši mali problemi..."
   Nikol zamuče kada se Ričard najednom nasmeja. "Šta je?" reče ona.
   "To me podseća na razgovor koji sam jednom vodio sa Majklom O'Tulom. Bio je nezadovoljan što nisam slepo hteo da prihvatim očevidna svedočenja apostola. Tada mi je rekao da je Bog trebalo da zna da smo mi vrsta nevernih Toma i da je trebalo da organizuje učestale povratke vaskrsnutog Hrista."
   "Ali to je bila potpuno različita situacija", pobuni se Nikol.
   "Da li je?" uzvrati Ričard. "Ono što su rani hrišćani izvestili o Isusu nije bilo ništa teže prihvatljivo od našeg opisa Čvorišta i dugog, vremenski rastegnutog putovanja relativističkim brzinama... Ostalim kolonistima mnogo je lagodnije da veruju kako je ovaj svemirski brod sagradila MSA radi nekog eksperimenta. Malo je onih koji dovoljno dobro poznaju nauku da bi znali da je Rama izvan naših tehnoloških mogućnosti."
   Nikol je ćutala nekoliko trenutaka. "Postoji li nešto što bismo mogli da učinimo da ih ubedimo..."
   Prekinulo ju je trostruko zujanje koje je označavalo da je telefonski poziv hitan. Nikol se, spotičući se, domože telefona i podiže slušalicu. Na monitoru iskrsnu zabrinuto lice Maksa Paketa.
   "Imamo opasnu situaciju ovde napolju u zatvorskom krugu", reče on. "Razularena gomila, sedamdeset do osamdeset ljudi, uglavnom iz Hakonea. Hoće da se dočepaju Martineza. Već su dokusurili dva biota-Garsija i napali još tri. Sudija Miškin pokušava da ih urazumi, ali to je veoma gadna rulja. Izgleda da je Mariko Kobajaši izvršila samoubistvo pre dva sata. Ovde je čitava njena porodica, uljučujući i njenog oca..."
   
   Za manje od minut Nikol se ponovo obukla. Ričard je uzaludno nastojao da je odgovori. "Bila je to moja odluka", reče ona dok je uzjahivala bicikl. "Moje je da se pozabavim i posledicama."
   Spustila se niz ulicu do glavne biciklističe staze, a onda je stala da okreće pedale kao mahnita. Pri punoj brzini mogla je da stigne do upravnog centra za četiri-pet minuta, dakle, za manje od pola vremena koliko bi joj trebalo vozom u ovo doba noći. Kendži je pogrešio, pomisli Nikol. Trebalo je da jutros održimo konferenciju za štampu. Imala bih priliku da objasnim svoju odluku. Bezmalo stotinu kolonista okupilo se na glavnom trgu Središnjeg grada. Vrzmali su se ispred zatvorskog kruga Novog Edena u kome je Pedro Martinez bio zatvoren još od prvog dana kada je optužen za silovanje Mariko Kobajaši. Sudija Miškin je stajao na vrhu stepeništa ispred zatvorskog kompleksa. Obraćao se razljućenoj gomili preko megafona. Dvadeset biota, uglavnom Garsija sa po dva Linkolna i Tiasoa u grupi, napravilo je špalir ispred sudije Miškina i sprečavalo rulju da se popne stepenicama i dosegne sudiju.
   "Slušajte, ljudi", govorio je sedekosi Rus, "ako je Pedro Martinez zaista kriv, onda će biti i osuđen. Ali naš ustav mu jemči pošten proces..."
   "Umukni, starče", povika neko iz gomile. "Hoćemo Martineza", reče jedan drugi glas.
   S leve strane, ispred pozorišta, šest mladih Orijentalaca dovršavalo je improvizovana vešala. Gomila je počela da kliče kada je jedan od njih privezao debelo uže sa omčom prebačenom preko poprečne grede. Jedan glomazan Japanac, u svojim ranim dvadesetim, progurao se u prve redove mase. "Skloni nam se sa puta, starče", rekao je. "I odvedi te mehaničke glupake sa sobom. S tobom nemamo ništa. Ovde smo da obezbedimo pravdu za porodici Kobajaši."
   "Setite se Mariko", povika jedna mlada žena. Začuo se zvuk lomljave kada je jedan riđokosi mladić udario jednu od Garsija po licu svojom palicom za bezbol. Garsija, uništenih očiju i lica izobličenog do neprepoznavanja, nije uzvratila niti je napustila svoje mesto u kordonu.
   "Bioti neće da se tuku sa vama", povika sudija Miškin u megafon. "Oni su programirani da budu miroljubivi. Nema nikakvog razloga da ih uništavate. To je besmisleno, suludo nasilje."
   U tom času, dva čoveka dotrčaše na trg iz pravca Hakonea i pažnja gomile se u trenu okrete prema njima. Nepun minut kasnije razularena rulja stade da kliče na pojavu dva ogromna trupca; svaki trupac nosilo je po desetak mladih muškaraca. "Sada ćemo da uklonimo biote koji štite ubicu Martineza", reče mladi japanski predvodnik. "Ovo ti je poslednja prilika, starče. Skloni se ili ćeš i ti nastradati."
   Mnogi iz gomile pritrčaše i zauzeše mesta oko trupaca koje su nameravali da upotrebe kao staromodne ovnove za probijanje zidova. U tom trenutku Nikol Vejkfild stiže na trg na svom biciklu.
   Hitro je strčala, probila se kroz kordon i uzletela uz stepenice da bi stala pored sudije Miškina. "Hiro Kobajaši", povika ona u megafon pre nego što ju je gomila uopšte prepoznala. "Došla sam ovde da vam objasnim zbog čega neće biti suđenja sa porotom za Pedra Martineza. Hoćete li da priđete kako bih mogla da vas vidim?"
   Stariji Kobajaši, koji je stajao na rubu trga, priđe sporim koracima i stade ispred Nikol.
   "Kobajaši-san", obrati mu se Nikol na japanskom. "Strašno mi je žao zbog smrti vaše kćerke..."
   "Licemerko", povika neko na engleskom i gomila se uskomeša.
   "Kao roditelj", nastavi Nikol, "mogu da zamislim koliko je užasno doživeti smrt deteta...
   A sada", reče ona, prebacivši se na engleski i obraćajući se gomili, "dopustite mi da objasnim svima vama svoju današnju odluku. Ustav našeg Novog Edena kaže da svaki građanin treba da ima 'pravičan sudski postupak'. U svim drugim slučajevima otkako je kolonija osnovana optužnice su vodile do suđenja sa porotom. U slučaju gospodina Martineza, međutim, zbog sveg ovog publiciteta, ubeđena sam da se ne bi mogla naći porota koja bi izvršila svoju dužnost bez predrasuda."
   Hor zvižduka i protesta nakratko je prekinuo Nikol. "Naš ustav ne govori", nastavi ona, "šta bi trebalo da se uradi kako bi se obezbedio 'pravičan sudski postupak' ako se izuzme građanska porota. Ipak, naše sudije su izabrane da izvrašavaju zakon i obučene su da rešavaju slučajeve na osnovu podnetih dokaza. Iz tog razloga sam prenela optužnicu Martineza u nadležnost Specijalnog suda Novog Edena. Na tom mestu svi dokazi - od kojih neki nikada nisu izneseni u javnost - biće pažljivo izvagani."
   "Ali svi mi znamo da je Martinez kriv", uzviknu izbezumljeni gospodin Kobajaši. "On je čak i sam priznao da je imao seks sa mojom kćerkom. Znamo, takođe, da je silovao jednu devojku u Nikaragvi, na Zemlji... Zbog čega ga štitite? Šta je sa pravdom za moju porodicu?"
   "Zato što zakon..." zausti Nikol da odgovori, ali je gomila zagluši.
   "Hoćemo Martineza. Hoćemo Martineza." Povici su bujali i ljudi sa trga ponovo dograbiše velike trupce koji su posle pojave Nikol bili privremeno odloženi na pločnik. Dok se rulja upinjala da uzdigne "ovnove za probijanje zidova", jedan od trupaca slučajno je udario u spomenik koji je označavao nebeski položaj Rame. Kugla prsnu, a delovi koji su označavali obližnje zvezde sručiše se na pločnik. Male žmirkave lampe koje su predstavljale samog Ramu rasprsnuše se u stotine komadića.
   "Građani Novog Edena", povika Nikol u megafon, "saslušajte me. Ima nešto u vezi sa ovim slučajem što niko od vas ne zna. Ako biste me samo saslušali..."
   "Ubite crnu kučku!", povika onaj riđokosi mladić koji je udario biota-Garsija bezbol palicom.
   Nikol upilji u dečka usjaktale oči. "Šta si rekao?" zagrme ona.
   Povici iznenada zamukoše. Mladić najednom ostade usamljen. Nervozno se osvrtao oko sebe i cerio se. "Ubite crnu kučku", ponovi on.
   Nikol se u tren oka nađe u podnožju stepeništa. Gomila se razmicala dok je ona hrlila prema riđokosom mladiću. "Kaži to još jednom", reče ona, raširenih nozdrva kada se našla svega metar od svog suparnika.
   "Ubite...", zausti on.
   Žestoko ga je ošamarila po obrazu otvorenom šakom. Šamar je odjeknuo po utihnulom trgu. Nikol se naglo okrenu i uputi se prema stepenicama, ali je tada ruke ščepaše sa svih strana. Onaj zgranuti dečak stisnu pesnice...
   U tom trenutku dva reska pucnja uzdrmaše trg. Dok su svi pokušavali da shvate šta se događa, još dva pucnja prasnuše u nebo iznad glava gomile. "To sam samo ja i moja kremenjača", reče Maks Paket u megafon. "A sada narode bud'te dobri i pustite gospođu sudiju da prođe... tako, to je već bolje... a onda kući i da se lepo raziđemo."
   Nikol se oslobodi ruku koje su je držale, no gomila se nije razilazila. Maks uzdiže pušku, nanišani debeli čvor užete iznad omče na sklepanim vešalima i ponovo opali. Uže se rasprsnu u komadiće, a delići popadaše po gomili.
   "Slušaj, narode", reče Maks. "Ja sam mnogo razdražljiviji od ovo dvoje sudija. I već znam da ću provesti izvesno vreme u ovom zatvoru zbog kršenja kolonijskog zakona o upotrebi oružja. Isto tako znam da đavolski ne bih voleo da upucam nekog od vas..."
   Maks uperi pušku u masu. Svi nagonski ustuknuše. Maks opali na prazno iznad njihovih glava i od srca se nasmeja kada ljudi počeše da se razilaze sa trga.
   
   Nikol nije mogla da zaspi. Ona scena joj se neprekidno vrtela u svesti. Stalno je videla sebe kako ulazi u gomilu i šamara onog riđokosog mladića. Što me ne čini ništa boljim od njega, pomisli ona.
   "Još si budna, zar ne?" reče Ričard.
   "Mmmmmm."
   "Jesi li dobro?"
   Ćutala je neko vreme. "Ne, Ričarde..." odgovori Nikol. "Nisam... Krajnje sam ljuta na sebe zbog udaranja onog mladića."
   "Hej, pusti to", reče on. "Prestani da se kinjiš... On to zaslužuje... Uvredio te je na najgori način... Takvi ljudi ne ne razumeju ništa drugo do nasilje."
   Ričard pruži ruku i stade da trlja Nikolina leđa. "Moj Bože", reče on, "nikada te nisam video tako napetu... sva si u čvorovima od glave do pete."
   "Zabrinuta sam", reče Nikol. Imam užasno osećanje da će se celo tkanje našeg života u Novom Edenu ubrzo raspresti... I da je sve što sam uradila ili radim potpuno beskorisno."
   "Uradila si šta si mogla, draga... Moram da priznam da sam zapanjen time koliko si uporno pokušavala." Ričard je nastavljao da joj nežno masira leđa. "Ali ne smeš da zaboraviš da ovde imaš posla sa ljudskim bićima... Možeš ti njih da prebaciš na jedan drugi svet i da im ponudiš raj, ali oni ostaju ophrvani svojim strahovima, nesigurnostima i kulturnim predrasudama. Novi svet može da bude odista nov samo ako svi ljudi počnu sa potpuno praznom svešću, kao novi kompjuteri bez ikakvog softvera i bez ikakvog operativnog sistema, kao netaknuti potencijal."
   Nikol se nekako osmehnu. "Nisi baš optimista, dragi."
   "A zašto bih bio? Ništa od onoga što sam video ovde u Novom Edenu ili na Zemlji ne navodi me na pomisao da je čovečanstvo sposobno da postigne sklad sa samim sobom, a još manje sa drugin živim bićima. Povremeno se pojavljuju pojedinci, ili čak grupe, koje su u stanju da nadrastu osnovne genetske i nedostatke vrste, kao i one koje su uslovljene životnom sredinom... Ali takvi ljudi su čuda, a nikako pravilo."
   "Ne slažem se sa tobom", reče Nikol tiho. "Tvoje gledanje je odviše beznadežno. Ja verujem da većina ljudi očajnički želi da postigne taj sklad. Mi naprosto ne znamo kako to da učinimo. Zbog toga nam je potrebno više obrazovanja. I više dobrih primera."
   "Čak i taj riđokosi mladić? Veruješ li da bi se on obrazovanjem mogao izlečiti od svoje netrpeljivosti?"
   "Moram tako da mislim, dragi", reče Nikol. "Inače... Plašim se da bih jednostavno odustala."
   Ričard proizvede jedan zvuk između kašlja i smeha.
   "Šta je sad?" upita Nikol.
   "Samo sam se pitao", odvrati on, "da li je Sizif ikada sebe zavaravao tako što je verovao da se kamen sledeći put neće skotrljati niz brdo."
   Nikol se osmehnu. "On je morao da veruje da postoje neki izgledi da će kamen ostati na vrhu, inače ne bi toliko naporno radio... Barem ja tako mislim."
   

9.
   Silazeći iz voza u Hakoneu, Kendži Vatanabe nije mogao da se ne seti jednog drugog sastanka sa Tošiom Nakamurom, pre mnogo godina, na planeti udaljenoj milijardama kilometara. I tada mi je telefonirao, pomisli Kendži. Zahtevao je da razgovaramo o Keiko.
   Kendži se zaustavio ispred izloga jedne radnje i zategao kravatu. U iskrivljenom odrazu lako je mogao da zamisli sebe kao idealističnog tinejdžera iz Kjota koji ide na sastanak sa svojim takmacem. Ali to je bilo pre mnogo godina, reče Kendži sebi. I ništa nije bilo na kocki osim naših ega. Sada je čitava sudbina našeg malog sveta...
   Njegova žena Nai bila je do poslednjeg časa protiv tog susreta. Tražila je od Kendžija da pozove Nikol i posavetuje se sa njom. Nikol je, takođe, bila protiv bilo kakvog susreta između guvernera i Tošija Nakamure. "On je nepošten, megalomanijak opčinjen moći", rekla je Nikol. "Ništa dobro ne može da proiziđe iz tog susreta. On jedino želi da otkrije tvoju slabost."
   Pa zbog čega si onda došao? - jedan glas u Kendžijevoj glavi upita ga dok je posmatrao ogromnu palatu koju je njegov drug iz detinjstva sagradio za sebe. Nisam sasvim siguran, odgovori jedan drugi glas. Možda zbog časti. Ili samopoštovanja. Nečeg dubokog u mom nasleđu. Nakamurina palata i okolne kuće bile su sagrađene od drveta u klasičnom kjotanskom stilu. Plavi pločasti krovovi, brižljivo manikirani vrtovi, drveće-čuvarkuće, besprekorno čisti pločnici - čak i miris cveća podsećali su Kendžija na njegov rodni grad na dalekoj planeti.
   Na vratima ga je dočekala jedna divna, mlada devojka u sandalama i kimonu, koja se poklonila i rekla: "Ohairi kudasai", u veoma tradicionalnom japanskom maniru. Kendži ostavi cipele na stolici i obu sandale. Devojčine oči bile su spuštene prema podu dok ga je provodila kroz zapadnjačke prostorije palate u deo zvani tatami mat gde je, kako se pričalo, Nakamura provodio najveći deo svog slobodnog vremena, zabavljajući se sa svojim konkubinama.
   Posle kraćeg hodanja devojka se zaustavi i pomeri papirnatu pregradu ukrašenu slikama ždralova u letu. "Dozo", reče ona, dajući mu znak rukom da uđe. Kendži stupi u prostoriju i sede skrštenih nogu na jedan od dva jastuka ispred sjajnog, crnog, lakiranog stola. On će zakasniti, pomisli Kendži. Sve je to deo strategije.
   Jedna druga mlada devojka, takođe lepa i smerna, odevena u divni pastelni kimono, bešumno uđe u sobu noseći vodu i japanski čaj. U jednom uglu nalazio se drveni paravan sa četiri ploče. I sa razdaljine od nekoliko metara Kendži je video da su izvanredno lepo izrezbarene. On ustade sa jastuka da bi ih pobliže razgledao.
   Strana okrenuta prema njemu prikazivala je lepotu Japana, s tim što je svaka ploča opisivala po jedno godišnje doba. Zimska slika predstavljala je skijaški centar u japanskim Alpima obavijen debelim snežnim pokrivačem; prolećna ploča prikazivala je trešnjevo drveće u punom cvatu pored reke Kama u Kjotu. Leto je bilo predstavljeno kristalnobistrim danom sa snežnom kapom planine Fidži koja se nadnosila nad zeleni predeo. Jesenja ploča pružala je obilje boja drveća u okružju grobnice porodice Tokugava i mauzoleja u Nikou.
   Kakva zasenjujuća lepota, pomisli Kendži, iznenada osetivši duboku nostalgiju. Pokušava da vaskrsne svet koji smo ostavili za sobom. Ali zašto? Zbog čega troši svoj prljavo zarađeni novac na ovako veličanstvenu umetnost... Čudan je to, neuravnotežen čovek.
   Četiri ploče na stražnjoj strani paravana govorile su o jednom drugom Japanu. U jarkim bojama prikazana je bitka kod zamka u Osaki, u ranom sedamnaestom veku, posle koje je Ijasu Tokugava postao neprikosnoveni šogun Japana. Platno beše prekriveno ljudskim figurama - samurajima u bici, muškim i ženskim članovima dvora, raštrakanim po okolini zamka, a tu je bio i sam gospodar Tokugava - veći od ostalih i sa izgledom vrhunskog zadovoljstva zbog svoje pobede. Kendži sa iznenađenjem primeti da je izrezbareni šogun likom više nego slučajno podsećao na Nakamuru.
   Taman se Kendži spremao da ponovo sedne na jastuk, kada se paravan otvori i unutra uđe njegov stari suparnik. "Omachido sama deshita", prozbori Nakamura, blago se naklonivši u njegovom pravcu.
   Kendži uzvrati naklon, iako donekle nespretno, jer nije mogao da odvoji pogled od svog zemljaka. Tošio Nakamura bio je odeven u kompletnu samurajsku opremu, uključujući mač i nož. Sve je ovo deo psihološke igre, reče Kendži sebi. Smišljeno da me zbuni i zaplaši...
   "Ano, hajememashoka", reče Nakamura, spuštajući se na jastuk preko puta Kendžija. "Kosha ga, oishii desu, ne?"
   "Totemo oishii desu", odgovori Kendži, srknuvši još malo čaja koji odista beše izvanredan. Ali on nije moj šogun, prođe Kendžiju kroz glavu. Moram da promeninim ovu atmosferu pre nego što počne razgovor.
   "Nakamura-san, obojica smo zauzeti ljudi", poče guverner Vatanabe na engleskom. "Najbolje bi bilo da skratimo formalnosti i odmah uđemo u srž problema. Tvoj predstavnik mi je jutros saopštio telefonom da si 'uznemiren' razvojem događaja u poslednja dvadeset četiri sata i da imaš neke 'pozitivne predloge' za popuštanje postojeće napetosti u Novom Edenu. Zato sam i došao da razgovaram s tobom."
   Nakamurino lice beše bezizražajno; samo je jedva čujno šištanje u glasu kada je progovorio pokazivalo da je nezadovoljan Kendžijevom neposrednošću. "Zaboravio si svoje japanske manire, Vatanabe-san. Nedopustivo je neljubazno započinjati poslovni razgovor pre nego što pohvališ domaćinovu okolini i upitaš ga za njegovo zdravlje. Takvo kršenje običaja uvek vodi do neprijatnog nesporazuma, koji bi se mogao izbeći..."
   "Oprosti", prekide ga Kendži sa tragom nestrpljivosti u glasu, "ali od svih ljudi ti si poslednji od koga bih primao lekcije o manirima. Pored toga, nismo u Japanu, pa čak ni na Zemlji, i naši drevni japanski običaji ovde su jednako neprikladni kao i odeća koju nosiš..."
   Kendži nije imao nameru da uvredi Nakamuru, ali nije bilo bolje strategije da natera suparnika da otkrije svoje prave naume. Ovaj skoči na noge. Za trenutak je guverner očekivao da će Nakamura isukati samurajski mač.
   "U redu", reče Nakamura, dok su mu oči neprijateljski sevale, "obavićemo to na tvoj način... Vatanabe, izgubio si kontrolu nad kolonijom. Građani su nezadovoljni tvojom vladavinom, a moji ljudi mi javljaju da se šire glasovi o pobuni i ustanku. Zabrljao si po pitanjima životne sredine i RV-41, a sada je ona tvoja crnkinja sudija, posle bezbrojnih odlaganja, obznanila da crni siledžija neće biti podvrgnut suđenju sa porotom. Neki među razumnijim kolonistima, znajući da nas dvojica potičemo iz istih krajeva, zamolili su me da posredujem, da pokušam da te ubedim da odstupiš pre nego što dođe do krvoprolića i haosa."
   Pa ovo je neverovatno, pomisli Kendži, slušajući Nakamuru. Ovaj čovek je potpuno lud. Guverner odluči da se ne upušta mnogo u razgovor.
   "Dakle, ti smatraš da bi trebalo da podnesem ostavku?" upita Kendži posle neprijatno duge tišine.
   "Da", odgovori Nakamura, glasom u kome je jačao zapovedni ton. "Ali ne odmah. Ne do sutra. Danas bi trebalo da upotrebiš svoju izvršnu vlast i izuzmeš slučaj Martinez iz nadleštva Nikol d'Žarden Vejkfild. Ona je očigledno opterećena predrasudama. Sudije Ianela ili Rodigez mnogo su prikladniji izbor. "Obrati pažnju", reče on sa usiljenim osmehom, "da ne predlažem da se slučaj prebacuje u sud sudije Nišimure."
   "Ima li još nešto?" upita Kendži.
   "Samo još jedna stvar. Recu Uljanovu da se povuče sa izbora. On nema nikakvih izgleda da pobedi, a nastavljanje te raskolne kampanje samo će nam otežati posao da se što pre priberemo posle Makmilanove pobede. Neophodno je da budemo ujedinjeni. Jasno mi je da neprijatelji koji naseljavaju onaj drugi modul predstavljaju ozbiljnu pretnju koloniji. Te nogonje, koje ti, čini se, smatraš 'bezazlenim posmatračima', samo su izvidnici..."
   Kendži je sa zapanjenošću slušao ove ludorije. Kako je moguće da je Nakamura postao ovako izvitoperen? Ili je možda uvek takav i bio?
   "...Moram da naglasim da je neophodno brzo delati", govorio je Nakamura, "posebno u pogledu problema sa Martinezom i tvoje ostavke. Zatražio sam od Kobajaši-sana i ostalih pripadnika azijske zajednice da ne prenagljuju, ali posle prošle noći nisam siguran da ću moći da ih obuzdam. Njegova kćer bila je lepa, nadarena devojka. Pismo koje je ostavila pre samoubistva jasno daje do znanja da nije mogla da živi sa sramotom koja je rasla sa svakim novim odlaganjem suđenja siledžiji. Pravedni bes širom..."
   Guverner Vatanabe na trenutak prenebreže svoju odluku da se ne upušta u prepirku. "Jesi li ti svestan", reče on, i sam ustajući, "da je kod Mariko Kobajaši, one noći kada je navodno silovana, pronađena sperma dve različite osobe? A da su Mariko i Pedro Martinez stalno tvrdili da su čitavo veče proveli sami zajedno?... Čak i kada je Nikol prošle nedelje spomenula Mariko da ima dokaza da je imala još jedan seksualni odnos, devojka se i dalje grčevito držala svoje priče."
   Nakamura na tren izgubi staloženost. Bledo je zurio u Kendžija Vatanabea. "Nismo bili u stanju da identifikujemo drugog muškarca", nastavi Kendži. "Uzorci sperme su na tajanstveni način nestali iz bolničke laboratorije pre nego što se mogla uraditi kompletna analiza DNA. Sve što posedujemo jeste zabeleška sa prvog pregleda."
   "Ta zabeleška bi mogla biti pogrešna", uskoči Nakamura sa obnovljenim samopouzdanjem.
   "Malo verovatno. No, u svakom slučaju, sada mogu da razumem dilemu sudije Vejkfild. Svi su u koloniji već osudili Pedra kao krivca. Ona je izuzela porotu da ne bi došlo do nepravedne presude."
   Zavladao je dug muk. Guverner se spremao da pođe. "Iznenađuješ me, Vatanabe", reče Nakamura posle podužeg ćutanja, "potpuno ti je izmakao smisao ovog sastanka. Da li je dripac Martinez silovao Mariko Kobjaši ili ne uopšte nije bitno... Ja sam obećao njenom ocu da će Nikaragvanac biti kažnjen. I samo je to važno."
   Kendži Vatanabe je promatrao druga iz detinjstva sa neskrivenom odvratnošću. "Idem sada", reče on, "pre nego što se istinski naljutim."
   "Nećeš imati drugu priliku", reče Nakamura, s očima punim neprijateljstva. "Ovo je bila moja prva i poslednja ponuda."
   Kendži zavrte glavom, sam otvori papirnati paravan i iziđe u hodnik.
   
   Nikol je šetala duž plaže u divnoj sunčevoj svetlosti. Na oko pedeset metara ispred nje Eli je stajala pored dr Tarnera. Na sebi je imala venčanu haljnu, ali je mladoženja bio u kupaćim gaćicama. Nikolin pradeda Omeh činodejstvovao je u svojoj dugačkoj, zelenoj plemenskoj odori.
   Omeh položi Elinu ruku u dr Tarnerovu i započe sa pojanjem Senuofoa. Uzdigao je oči ka nebu. Tamo gore leteo je usamljeni avijan, kričući u ritmu svadbenog pojanja. Dok je Nikol posmatrala let avijana, nebo se zamrači. Dojuriše olujni oblaci i zaposednuše vedri svod.
   Okean se uzmuti, a vetar stade da duva. Nikolina kosa, sada već potpuno seda, vijorila se iza nje. Svatovi se raštrkaše. Svi su bežali prema kopnu da izbegnu nailazeću oluju. Nikol nije mogla da se pomeri. Oči su joj bile uprte u veliki predmet koji se ljuljao na talasima.
   Predmet je, zapravo, bio jedna velika zelena vreća, slična onim vrećama korišćenim za baštensko đubre u dvadeset prvom veku. Vreća je bila puna i prilazila je obali. Nikol je želela da je dohvati, ali se plašila uzburkanog mora. Pokazala je rukom prema vreći. Zavapila je za pomoć.
   U gornjem levom uglu vidokruga sna ugledala je jedan kanu. Kako je čamac prilazio, Nikol shvati da su osam putika u njemu vanzemaljci, narandžaste boje i manji od ljudi. Izgledali su kao da su napravljeni od hlebnog testa. Imali su oči i lica, ali ne i telesnu dlaku. Tuđini priteraše kanu do one zelene vreće i pokupiše je.
   Narandžasti vanzemaljci izbaciše zelenu vreću na obalu. Nikol nije prilazila sve dok oni ponovo ne uđoše u kanu i vratiše se na debelo more. Mahnula im je u znak pozdrava i prišla vreći. Imala je rajsferšlus koji ona pažljivo povuče. Nikol otvori vreću do pola i ugleda mrtvo lice Kendžija Vatanabea.
   Nikol uzdrhta, vrisnu i sede u krevetu. Pružila je ruku prema Ričardu, ali krevet beše prazan. Digitalni sat na stolu pokazivao je 2.48 posle ponoći. Nikol je pokušala da uspori disanje i očisti svest od posledica jezivog sna.
   Jasna slika mrtvog Kendžija Vatanabea plutala je u njenoj svesti. Idući prema kupatilu, Nikol se sećala najavljujućih snova koji su prethodili smrti njene majke, kada joj je bilo svega deset godina. A šta ako Kendži stvarno umre? - pomisli ona, osećajući prve znake panike. Primorala je sebe da misli na nešto drugo. Gde li je Ričard u ovo doba noći? - pitala se. Nikol odenu kućnu haljinu i iziđe iz spavaće sobe.
   Tiho je prošla pored dečjih prostorija idući ka prednjem delu kuće. Bendži je hrkao kao i obično. U radnoj sobi gorelo je svetlo, ali od Ričarda ni traga. Dva nova biota i princ Hal takođe nisu bili tu. Jedan od monitora na Ričardovom radnom stolu još je svetleo.
   Nikol se osmehnu samoj sebi i priseti se njihovog dogovora. Dotakla je dirku NIKOL na tastaturi i ekran se promeni. "Najdraža Nikol", pisalo je u poruci, "ako se probudiš pre no što se vratim, ne brini. Planiram da se vratim do zore, najkasnije do osam ujutru. Radim nešto sa biotima serije 300 - sećaš se, s onima koji nisu u potpunosti programirani i stoga im se mogu poveriti specijalni zadaci - a imam razloga da verujem da mi neko uhodi rad. Zbog toga sam ubrzao dovršenje svog tekućeg projekta i odlazim izvan Novog Edena radi konačnog testa. Volim te. Ričard."
   
   U Središnjoj ravnici bili je mračno i hladno. Ričard je nastojao da bude strpljiv. Poslao je svog usavršenog Ajnštajna (Ričard ga je nazivao Super-Al) i Garsiju 325 do sedišta sonde kod drugog modula. Oni su objasnili noćnom čuvaru, standardnom biotu-Garsiji, da se najavljeni termin eksperimenta izmenio i da će se upravo sprovesti specijalno istraživanje. Super Al je potom izvukao svu opremu iz otvora za drugi modul i položio je na tlo. Ovaj postupak oduzeo je više od sata dragocenog vremena. Kada je Super-Al okončao posao, mahnuo je Ričardu da dođe. Garsija 325 lukavo je odvela biota-stražara na drugu stranu iza sedišta sonde kako bi Ričard prošao neprimećen.
   On nije traćio vreme. Izvukao princa Hala iz džepa i stavio ga u otvor. "Idi brzo", reče Ričard postavivši mali monitor na dno prolaza. Otvor u drugi habitat bio je postepeno proširivan tokom poslednjih nedelja, tako da je sada imao približno kvadratan presek sa stranicama od osamdeset centimetara. Za malenog robota bilo je više nego dovoljno prostora.
   Princ Hal pohita kroz bušotinu. Razlika u visini između prolaza i dna unutrašnjosti modula iznosila je oko metar. Robot snalažljivo pričvrsti mali kabl za potporni deo koji je zalepio za pod prolaza, a zatim se spusti dole. Ričard je pratio svaki Halov pokret na ekranu, izdajući mu u isti mah uputstva preko radija.
   Ričard je očekivao da se unutra nalazi još jedan zaštitni omotač drugog modula. Bio je u pravu. Dakle, osnovni nacrti dva modula su slični, pomisli on. Ričard je takođe predviđao da mora postojati neka vrsta otvora u unutrašnjem zidu, neka kapija ili vrata kroz koja su nogonje ulazile i izlazile, te da je princ Hal dovoljno mali da može da prođe u modul kroz takav ulaz.
   Halu nije trebalo mnogo da pronađe ulaz u glavni deo modula. Bilo je, međutim, očigledno da se ta vrata nalaze na dvadeset metara iznad dna omotača. Posmatrajući video zapise o nogonjama na kojima se videlo kako se penju uz okomite strane biota-buldožera u nadzornom punktu Avalona, Ričard je bio pripravan i za takvu mogućnost.
   "Penji se", naredi on princu Halu pošto je bacio nervozan pogled na časovnik. Bilo je skoro šest sati. U Novom Edenu će ubrzo svanuti. Ne mnogo posle toga, redovni naučnici i inženjeri vratiće se na svoje radno mesto.
   Ulaz u unutrašnjost modula počivao je na visini sto puta većoj od Halove. Njegovo uspinjanje odgovaralo bi čovekovom penjanju na zgradu od šezdeset spratova. Ričard je kod kuće nešto malo uvežbavao robota u tome, ali je uvek bio pored njega. Da li je na zidu koji je očekivao Hala bilo udubljenja za ruke i ispupčenja za noge? Na monitoru se to nije moglo videti. Da li su sve jednačine u mehaničkom inženjerskom potprocesoru princa Hala bile ispravne? To ćemo uskoro otkriti, pomisli Ričard kada je njegov najbolji učenik započeo penjanje.
   Princ Hal se jednom omakao viseći neko vreme na rukama, ali je na kraju uspeo da se domogne vrha. Na uspon mu je, međutim, otišlo trideset minuta. Ričard je znao da mu vreme ističe. Kada se Hal izvukao na prozorski prag kružne rupe, Ričard je shvatio da je robotov prodor u sam modul blokiran mrežastom pregradom. Ipak, mali deo unutrašnjosti bio je vidljiv u mutnoj svetlosti. Ričard pažljivo postavi Halovu sićušnu kameru kako bi mogao da vidi kroz okca mreže.
   "Stražar zahteva da se vratimo u glavnu stanicu", Garsija 325 dojavi Ričardu preko radija. "Mora da podnese dnevni izveštaj u 6.30."
   Sranje, pomisli Ričard. To je još samo šest minuta. Polako je pomerao Hala po ispustu praga ne bi li uspeo da identifikuje neke predmete u unutrašnjosti modula. Ričard nije zapažao ništa određeno. "Vrišti", naredi tada Ričard, okrećući robotov audio predajnik do kraja. "Vrišti dok ti ne kažem da prestaneš."
   Ričard nije do maksimalnih mogućnosti proveravao novo pojačalo koje je u međuvremenu ugradio u princa Hala. Stoga je bio zapanjen jačinom Halove avijanske mimikrije. Od odjeka koji je dopreo kroz bušotinu Ričard odskoči unazad. Đavolski dobro, reče sebi kada se pribrao. Ukoliko me pamćenje nije izdalo. Stražar-biot se ubrzo stvori kod Ričarda i sledeći svoja programirana uputstva zatraži mu lične papire i objašnjenje o tome šta radi ovde. Super-Al i Garsija 325 pokušali su da zbune stražara, ali budući da on od Ričarda nije dobio zadovoljavajući odgovor, zatražio je da sarađuje s njim na sastavljanju vanrednog izveštaja. Na monitoru Ričard vide kako se cela mrežasta pregrada otvara i šest nogonja stvoriše se oko princa Hala. Robot je nastavljao da vrišti.
   Stražar-Garsija poče da emituje poziv za hitnu pomoć. Ričard je bio svestan da mu je preostalo još samo nekoliko minuta pre nego što bude primoran da se povuče. Dođite, do đavola, dođite, reče on, gledajući u monitor između nervoznih osvrtanja prema Središnjoj ravnici. Još se nikakva svetla nisu približavala iz pravca njegovog modula.
   U prvi mah Ričardu se učini da uobražava. A onda se to ponovilo - lepetav zvuk velikih krila. Jedan od nogonja delimično je zaklanjao vidik, ali nekoliko trenutaka kasnije Ričard zasigurno ugleda poznate mu kandže koje su posezale za princom Halom. Avijanski krik koji je usledio samo je potvrdio prizor. Slika na monitoru se zamuti.
   "Ako imaš priliku", povika Ričard u radio, "pokušaj da se vratiš u prolaz. Doći ću po tebe kasnije."
   Okrenuo se i brzo spakovao monitor u torbu. "Hajdemo", reče Ričard svojim pratiocima. Zatim se dadoše u trk prema Novom Edenu.
   Hitajući kući, Ričard se osećao trijumfalno. Predosećaj mi je bio ispravan, reče on sebi, likujući. Ovo sve menja...Sada mogu mirno na kćerkino venčanje.