50. OTVORENI GRAD

     Kakvo grozno mesto, pomisli Kris Flojd - ništa drugo do naleti susnežice, vrtložja snega, povremeno ukazivanje predela ispruganog ledom - Luka je u poređenju sa ovim pravi tropski raj! No, dobro je znao da je noćna strana, udaljena samo koju stotinu kilometara iza krivine Evrope, još rđavija.
     Na njegovo iznenađenje, atmosfera se iznenada i potpuno razbistrila neposredno pre no što su došli do odredišta. Oblaci su se razišli - i pred njima se ukazao jadan ogromni, crni zid, visok gotovo kilometar, koji se pružao pravo preko putanje letenja 'Bila Tija'. Bio je tako ogroman da je očigledno stvarao svoju mikroklimu; preovlađujući vetrovi bivali su skretani oko njega, tako da je u njegovom okrilju ostajalo jedno lokalno, mirno područje.
     U zidu se sasvim lako mogao prepoznati Monolit; a zaklonjeno u njegovim podnožju nalazilo se na stotine poluloptastih ustrojstava koja su se utvarno belo blistala obasjana zracima sunca koje je jednom bilo Jupiter. Veoma liče, pomisli Flojd, na kakve starinske košnice načinjene od snega; nešto u njihovom izgledu prizivalo je i druge spomene sa Zemlje. Van der Berg ga je za malo pretekao.
     "Igloi", reče on. "Isti problem - isto rešenje. Ovde nema nikakvog drugog gradivnog materijala osim stena - koje bi znatno teže bilo obrađivati. A i niska sila teže mora da je od pomoći - neke kupole su prilično velike. Pitam se šta živi u njima..."
     I dalje su bili predaleko da bi mogli razabrati kretanje po ulicama ovog malog grada na rubu sveta. A onda, kada su se približili, videli su da uopšte nema ulica.
     "Ovo je Venecija, načinjena od leda", reče Flojd. "Samo igloi i kanali."
     "Amfibije", uzvrati van der Berg. "To je trebalo i da očekujemo. Pitam se gde su?"
     "Možda smo ih mi uplašili. 'Bil Ti' je znatno bučniji napolju nego unutra."
     Za trenutak, van der Berg je bio zaokupljen snimanjem i izveštavanjem 'Galaksije', tako da ništa nije odgovorio. Konačno reče: "Ne možemo tek tako da odemo i ne pokušamo nekakav kontakt. U pravu si; ovo je znatno veće od planine Zevs."
     "A moglo bi biti i opasnije."
     "Ne vidim nikakav trag razvijene tehnologije - ispravka, ono tamo liči na staru radarsku antenu iz dvadesetog veka! Možeš li se približiti?"
     "I da otvore vatru na nas. Ne, hvala. Osim toga, ističe nam vreme predviđeno za lebdenje ovde. Još samo deset minuta - ako želiš da se vratiš kući."
     "Možemo li se bar spustiti i pogledati malo unaokolo? Tamo je neka ravna i čista stena. Gde su se, do vraga, deli ovdašnji žitelji?"
     "Uplašeni su, kao i ja. Devet minuta. Preći ću jednom preko mesta - snimi sve što možeš - da, 'Galaksijo', sve je u redu sa nama - samo smo zauzeti sada - javite se kasnije..."
     "Upravo mi je postalo jasno - to nije radar, već nešto gotovo podjednako znimljivo. Upravjeno je tačno ka Luciferu - posredi je solarna peć! Prilično pametno na mestu gde se sunce nikada ne miče - a ne možeš zapaliti vatru."
     "Osam minuta. Baš šteta što su se posakrivali unutra."
     "Ili su pobegli natrag u vodu. Možemo li malo da pogledamo ono veliko zdanje sa otvorenim prostorom unaokolo? Mislim da je to gradska većnica."
     Van der Berg je pokazivao prema jednoj građevini znatno većoj od ostalih, kao i potpuno drugačijeg sklopa; bila je to zbirka uspravnih valjaka, slična prekomerno velikim cevima orgulja. Štaviše, boja joj nije bila bezoblično bela kao kod igloa, već je po celoj površini imala složene šare.
     "Evropska umetnost!" uzviknu van der Berg. "Posredi je svojevrstan mural! Bliže, bliže! Moramo ovo da snimimo!"
     Poslušno, Flojd se spusti niže - još niže - još niže. Izgledalo je da je potpuno zaboravio na svoju prethodnu uzdržanost, s obzirom na raspoloživo vreme; i najednom, uz šok i nevericu, van der Berg shvati da se ovaj sprema za spuštanje.
     Naučnik odvoji pogled od tla koje se brzo primicalo i upilji se u pilota. Iako je Flojd očigledno i dalje imao punu kontrolu nad 'Bilom Tijem', delovao je kao hipnotisan; zurio je u jednu fiksiranu tačku pravo ispred šatla koji se spuštao.
     "Šta je, Krise?" uzviknu van der Berg. "Znaš li šta radiš?"
     "Razume se. Zar ga ne vidiš?"
     "Koga?"
     "Pa ovog čoveka koji stoji pored najvećeg cilindra. A on čak ne nosi ni masku za disanje!"
     "Ne budi budala, Krise! Nema nikoga tamo!"
     "Gleda nas. Maše nam... mislim da ga prepo... Oh, moj Bože!"
     "Nema nikoga tamo! Nikoga! Diži nas!"
     Flojd ga je potpuno prenebregao. Bio je sasvim miran i profesionalan dok je besprekorno spuštao 'Bila Tija', da bi isključio motor tačno u odgovarajućem trenutku pre no što je šatl dodirnuo tle.
     Veoma temeljito, proverio je podatke sa instrumenata i uključio bezbednosne prekidače. Tek pošto je potpuno obavio postupak spuštanja ponovo je podigao pogled ka osmatračkom prozoru, sa zbunjenim, ali srećnim izrazom lica.
     "Zdravo, deda", reče on blago, obraćajući se nekome koga van der Berg nije mogao da vidi.

51. UTVARA

     Čak ni u najužasnijim noćnim morama dr van der Berg nikada nije zamišljao da se nalazi nasukan na jednom neprijateljskom svetu u majušnoj svemirskoj kapsuli i da mu pri tom društvo pravi samo jedan ludak. Ali, kako je izgledalo, Kris Flojd bar nije bio sklon nasilju; možda bi ga ulagivanjem mogao nagovoriti da ponovo uzleti i vrati ih u bezbedno okrilje 'Galaksije'...
     I dalje je zurio ni u šta, a s vremena na vreme usne bi mu se i dalje pokretale u nemom razgovoru. Tuđinski 'grad' i dalje je bio potpuno pust, tako da se gotovo moglo zamisliti da je napušten već stolećima. No, tog trenutka van der Berg primeti neke odajuće znake skorašnjeg življena ovde. Iako su rakete 'Bila Tija' raspršile tanki sloj snega neposredno oko njih, ostali deo trga i dalje je bio blago prekriven. Bila je to stranica istrgnuta iz knjige, ispisana znacima i hijeroglifima, od kojih je on neke mogao da razabere.
     Neki težak predmet bio je odvučen u tom pravcu - ili je možda sam prevalio tu razdaljinu na sopstveni pogon. Od zatvorenog ulaza u jedan iglo vodio je nepogrešivi trag točkova nekih kola. Odveć daleko da bi se mogle uočiti pojedinosti nalazio se jedan mali predmet koji je mogao biti neki odbačeni kontejner; možda su Evropljani bili ponekad podjednako nehajni kao i ljudi...
     Nije bilo nikakve sumnje u to da je ovde postojao život. Van der Berg je osećao da ga posmatra hiljadu očiju - ili nekih drugih čula - a nikako se nije moglo ustanoviti da li su umovi što su stajali iza njih bili prijateljski ili neprijateljski nastrojeni. Možda su čak ravnodušni i sada samo čekaju da uljezi odu svojim putem, kako bi mogli da nastave svoje prekinute i tajanstvene poslove.
     A onda se Kris Flojd ponovo obrati praznom vazduhu.
     "Zbogom, deda", reče on tiho, uz tek primesu tuge. Okrenuvši se ka van der Bergu, on dodade glasom normalnog razgovora. "Kaže da je vreme da pođemo. Ti sigurno misliš da sam poludeo."
     Bilo je najmudrije, odluči van der Berg, ne složiti se sa tim. U svakom slučaju, on će uskoro imati druge stvari o kojima treba brinuti.
     Flojd je sada brižno gledao podatke kojima ga je opskrbljivao kompjuter u 'Bilu Tiju'. A onda reče, uz razumljivi izvinjavajući prizvuk: "Žao mi je zbog ovoga, Vane. Na spuštanje je otišlo više goriva nego što sam planirao. Moraćemo da promenimo plan misije."
     To je, pomisli van der Berg, prilično okolišan način da se kaže: 'Ne možemo se vratiti na Galaksiju.' Uz ne male teškoće uspeo je da ne kaže: 'Do đavola i ti i tvoj deda!' Umesto toga, samo je upitao: "Pa, šta ćemo sada?"
     Proučavajući kartu, Flojd je otkucavao brojke na tastaturi kompjutera.
     "Ne možemo ostati ovde." (Zbog čega? - pomisli van der Berg. Ako nas čeka smrt, možemo preostalo vreme iskoristiti da što više doznamo.) "Moramo stoga naći neko mesto odakle nas šatl sa 'Vaseljene' može lako pokupiti."
     Van der Bergu se ote silni mentalni uzdah olakšanja. Baš glupo što nije na to pomislio; osetio se kao čovek kome je smrtna kazna odložena u času kad mu je omča već navučena oko vrata. 'Vaseljena' bi trebalo da stigne do Evrope za manje od četiri dana; uslovi za život na 'Bilu Tiju' teško da su se mogli nazvati luksuzni, ali ipak su bili nesravnjivo povoljniji od većine alternativa koje su mu padale na um.
     "Što dalje od ovog odvratnog vremena - na neku postojanu, ravnu površinu - bliže 'Galaksiji', premda nisam siguran da je to od velike pomoći - ne bi trebalo da bude problema. Imamo dovoljno za pet stotina kilometara - ali stvar je u tome što ne smemo da rizikujemo prelazak preko mora."
     Na trenutak, van der Berg pomisli na planinu Zevs; tamo se moglo uraditi toliko toga. Ali seizmički poremećaji - koji su se postojano pogoršavali kako je Io ulazio u liniju sa Luciferom - sasvim su isključili tu mogućnost. Zapitao se da li njegovi instrumenti još rade; proveriće ih čim budu rešili problem sa kojim su neposredno bili suočeni.
     "Leteću obalom do polutara - to je najzgodnije mesto za spuštanje šatla, u svakom slučaju. Na radarskim kartama vide se neka ravna područja nedaleko od okeana, na približno šezdesetom stepenu zapadne geografske dužine."
     "Znam. Visoravan Masada." (A možda, dodade van der Berg u sebi, i prilika za još malo istraživanja. Nikada ne treba propustiti neočekivanu priliku...)
     "Tako je, Masada. Zbogom, Venecijo. Zbogom, deda..."

     Kada je zamrla prigušena grmljavina raketa za kočenje, Kris Flojd poslednji put isključi motor, otkači sigurnosni pojas i ispruži ruke i noge koliko su to dopuštale skučene prilike u unutrašnjosti 'Bila Tija'.
     "Pogled nije tako loš - za Evropu", reče on vedrim glasom. "Imamo, dakle, četiri dana da ustanovimo da li su zalihe hrane na šatlu onako rđave kao što se govorka. Dobro - a sad, ko će od nas dvojice prvi da priča?"

52. NA KAUČU

     Da sam bar malo studirao psihologiju, pomisli van der Berg, mogao bih da se latim ispitivanja parametara njegove opsene. Sada, međutim, deluje savršeno normalno - osim kada je o toj jedinoj stvari reč.
     Iako je pri jednoj šestini gravitacije ma koje sedište bilo udobno, Flojd ga je iskosio u sasvim nagnut položaj i stavio šake iza glave. Van der Berg se iznenada prisetio da je to klasičan položaj pacijenta iz vremena stare, ali još ne sasvim obesnažene frojdovske psihoanalize.
     Bilo mu je drago što mu je saputnik odlučio da prvi govori, delom iz puke radoznalosti, ali poglavito zato što se nadao da će Flojd, što se pre oslobodi tih besmislica, tim brže biti izlečen - ili bar postati bezopasan. No, nije se osećao odveć optimistički nastrojen: mora da postoji neki ozbiljan, duboko ukorenjen problem kada je došlo do pojave tako moćne opsene.
     Bilo je veoma uznemirujuće ustanoviti da se Flojd potpuno saglasio sa njim, pa je čak već postavio vlastitu dijagnozu.
     "Moj psihorejting iznosi A.1 plus", reče on, "što znači da bi mi čak dopustili da pogledam u vlasiti dosje - a samo nas oko deset odsto ima tu povlasticu. I sam sam, dakle, zbunjen, baš kao i ti - ali video sam dedu i on je razgovarao sa mnom. Nikada nisam verovao u duhove - zar iko veruje? - ali ovo mora da znači da je on mrtav. Žao mi je što ga bolje nisam upoznao - radovao sam se našem predstojećem susretu... pa ipak, sada ima čega da se sećam..."
     "Kaži mi tačno šta je rekao", prekide ga van der Berg.
     Kris se slabašno osmehu i uzvrati: "Nikada nisam imao takozvano 'fotografsko' pamćenje, a i bio sam odveć pometen celom pojavom, tako da ti ne mogu preneti razgovor od reči do reči." On zastade, a na licu mu se pojavi izraz usredsređenosti.
     "Neobično... koliko uspevam da se razaberem, mislim da, zapravo, uopšte i nismo koristili reči."
     Sve gore i gore, pomisli van der Berg; uz zagrobni život tu je i telepatija. Ali samo je uzvratio:
     "Dobro, upoznaj me... u glavnim crtama... sa razgovorom. Ja te uopšte nisam čuo šta govoriš."
     "U redu. Kazao je nešto kao: 'Želeo sam da te opet vidim i veoma sam srećan. Uveren sam da će sve biti dobro i da će vas 'Vaseljena' uskoro izbaviti'."
     Tipična isprazna poruka duhova, pomisli van der Berg. Oni nikada ne kažu nešto korisno ili iznenađujuće - naprosto odražavaju nade i strahove slušalaca. Bezinformacioni odjeci iz podsvesti...
     "Nastavi."
     "Tada sam ga upitao gde su ovdašnji žitelji - zašto je ovo mesto pusto. Nasmejao se i dao mi odgovor koji još ne razumem. Nešto kao: 'Znam da niste nameravali ništa loše - kada smo vas videli da dolazite, jedva da smo imali vremana da damo upozorenje. Svi... tu je upotrebio reč koju ne bih mogao da izgovorim čak i da sam je upamtio... otišli su u vodu - kadri su da se kreću veoma brzo kad moraju! Neće izići dok ne odete i vetar ne oduva otrov.' Šta li je pod tim imao na umu? Naš izduvni gas je fina, čista vodena para - a od toga se sastoji i najveći deo njihove atmosfere, uostalom."
     Pa, pomisli van der Berg, mislim da ne postoji nikakav zakon koji bi nalagao da jedna opsena - baš kao i san - mora da bude logički ustrojena. Možda pojam 'otrov' simboliše neki duboki strah sa kojim Kris, uprkos svom izvrsnom psihorejtingu, nije u stanju da se suoči. No, ma šta bilo posredi, sumnjam da to ima veze sa mnom. Otrov - nije nego! Pogonska masa 'Bila Tija' jeste čista, destilisana voda dopremljena na orbitu sa Ganimeda...
     Ali samo trenutak. Koliko je ona topla pri izlasku iz izduvnika? Nisam li negde pročitao...?
     "Krise", reče obazrivo van der Berg, "pošto voda prođe kroz reaktor, da li sva izlazi u vidu vodene pare?"
     "A šta bi drugo moglo? Oh, ako smo stvarno zagrejni, onda se deset ili petnaest odsto razlaže na vodonik i kiseonik."
     Kiseonik! Van der Berga najednom obuze jeza, iako je u unutrašnjosti šatla vladala prijatna sobna temperatura. Bilo je krajnje neverovatno da je Flojd shvatio šta proishodi iz onoga što je upravo rekao; to je ležalo izvan njegovog polja stručnosti.
     "Da li si znao, Krise, da je za primitivne organizme na Zemlji, a svakako i za stvorenja koja žive u jednoj atmosferi kakva je ova Evropina, kiseonik pogubno otrovan?"
     "Šališ se."
     "Nimalo: otrovan je čak i za nas, pod visokim pritiskom."
     "To sam znao; naučili su nas na kursu za ronjenje."
     "Tvoj... deda... je dobro rekao. Isto je kao da smo grad poprskali iperitom. Dobro, nije baš tako rđavo - kiseonik će se znatno brže razići."
     "Sada mi, dakle, veruješ."
     "Uopšte nisam rekao da ti ne verujem."
     "Bio bi lud da mi veruješ."
     Napetost je splasnula posle ovoga i oni stadoše da se smeju.
     "Nisi mi kazao šta je nosio."
     "Staromodni kućni ogrtač, isti onaj koji se sećam iz detinjstva. Izgledao je veoma udoban."
     "Jesi li zapazio još neku pojedinost?"
     "Zapravo, jesam; izgledao je znatno mlađi i imao je više kose nego kada sam ga poslednji put video. Stoga ne mislim da je bio... kako bih to rekao?... stvaran. Pre je posredi bila slika generisana kompjuterom. Ili sintetički hologram."
     "Monolit!"
     "Da - na to sam pomislio. Sećaš se kako se Dejv Boumen pojavio pred dedom na 'Leonovu'? Možda je sada na njega došao red. Ali zašto? Nije mi dao nikakvo upozorenje - čak nije imao ni neku posebnu poruku. Samo je hteo da se oprosti i da mi poželi sve najbolje..."
     Nekoliko nelagodnih trenutaka Flojdovo lice bilo je u grču; onda je on ponovo uspostavio kontrolu nad sobom i osmehnuo sa van der Bergu.
     "Dobro, dosta sam pričao. A sad je red na tebe da objasniš šta jedan dijamant od milion miliona tona radi na jednom svetu sazdanom poglavito od leda i sumpora. Očekujem nešto uverljivo."
     "I jeste", uzvrati dr Rolf van der Berg.

53. EKSPRES LONAC

     "Dok sam studirao na Flegstafu", poče van der Berg, "našao sam jednu staru knjigu iz astronomije u kojoj je stajalo: 'U sastav Sunčevog sistema ulaze Sunce, Jupiter - i razni sitni komadi.' Zemlja je tu stavljena na pravo mesto, zar ne? No, nije baš pošteno prema Saturnu, Uranu i Neptunu - jer su ova tri gasna džina velika gotovo kao pola Jupitera.
     Ali bolje da počnem sa Evropom. Kao što znaš, bila je sasvim prekrivena ledom i ravna pre no što je Lucifer počeo da je zagreva - najviša tačka jedva da je dostizala dve stotine metara - a stvari se nisu mnogo promenile ni pošto se led istopio i pošto je mnogo vode prešlo na tamnu stranu, gde se zamrzlo. Od 2015. - kada su počela naša pomna osmatranja - pa do '38. postojala je samo jedna visoka tačka na celom mesecu - i mi sasvim dobro znamo šta je to bilo."
     "Svakako da znamo. Ali iako sam ga video vlastitim očima, i dalje ne mogu da zamislim Monolit kao zid! Oduvek sam ga zamišljao kako stoji uspravno - ili slobodno lebdi u svemiru."
     "Mislim da smo ustanovili da može da uradi sve što poželi - sve što mi možemo da zamislimo - i još više od toga.
     No, nešto se zbilo na Evropi '37. između dva osmatranja. Najednom se pojavila planina Zevs - visoka punih deset kilometara.
     Tako veliki vulkani ne mogu da iskoče za nekoliko nedelja; osim toga, Evropa uopšte nije aktivna kao Io."
     "Što se mene tiče, sasvim je dovoljno aktivna", promrmlja Flojd. "Jesi li osetio onaj potres malopre?"
     "Čak i da je posredi vulkan, on bi izbacio ogromne količine gasova u atmosferu; postojale su izvesne promene, ali nipošto takve kojima bi se problem mogao na zadovoljavajući način objasniti. Stvar je ostala potpuno obavijena velom tajne, a budući da smo se bojali prekomernog približavanja - kao i da smo bili odveć zauzeti sopstvenim projektima - nismo preduzeli mnogo toga osim što smo smišljali fantastične teorije. No, kako se ispostavilo, nijedna od njih nije bila tako fantastična kao istina...
     Prvi put sam na to pomislio na osnovu nekih slučajnih osmatranja iz '57, premda ih naredne dve godine nisam, zapravo, shvatio ozbiljno. A onda su nalazi postali uverljiviji; da je posredi bilo nešto manje bizarno, oni bi već bili više nego dovoljni.
     Ali pre no što sam mogao da poverujem da je planina Zevs stvarno dijamantnog sastava, morao sam da pronađem neko objašnjenje. Nijedan valjan naučnik - a ja mislim da spadam među takve - neće imati pravog uvažavanja prema nekoj činjenici ako ne postoji teorija kojom se ona može objasniti. Za teoriju se može pokazati da je pogrešna - to je obično slučaj, bar u nekim pojedinostima - ali ona mora pružiti radnu hipotezu.
     A kao što si sam istakao, dijamant od milion miliona tona na jednom svetu sazdanom od leda i sumpora nalaže izvesna objašnjenja. Razume se, sada je stvar savršeno očigledna i ja se osećam kao obična budala što odgovor nisam razabrao još pre mnogo godina. To me je moglo poštedeti mnogih neprilika - kao i spasiti jedan život."
     On zamišljeno zastade, a onda iznenada upita Flojda:
     "Da li ti je iko pomenuo dr Pola Krojgera?"
     "Ne; a i zašto bi? Čuo sam za njega, razume se."
     "Samo sam se pitao. Dogodilo se mnogo neobičnih stvari i sumnjam da ćemo ikada doznati sve odgovore...
     U svakom slučaju više nije tajna, tako da je svejedno. Pre dve godine poslao sam poverljivu poruku čika Polu. Oh, izvini, trebalo je da pomenem - on je moj ujak; u poruci sam mu ukratko izložio svoje otkriće. Zamolio sam ga da ga ili objasni - ili opovrgne.
     Nije mu bilo potrebno dugo, budući da mu na raspolaganju stoje ogromni kompjuterski kapaciteti. Nažalost, nije bio oprezan, ili je neko nadzirao njegovu mrežu - uveren sam da su tvoji prijatelji, ma ko oni bili, već dobro upućeni u stvar.
     Nekoliko dana kasnije iščeprkao je jedan tekst star osamdeset godina iz naučnog časopisa 'Nature' - da, tada se još štampao na hartiji! - u kome je sve bilo objašnjeno. Odnosno, gotovo sve.
     Napisao ga je čovek koji je radio u jednoj velikoj laboratoriji Sjedinjenih Država - Amerike, razume se - SDJA tada još nisu postojale. Bilo je to mesto gde su projektovali nuklearna oružja, tako da su bili upućeni u temperature i pritiske...
     Ne znam da li je dr Ros - tako se, naime, zvao - imao neke veze sa bombama, ali oblast fizike kojom se bavio nagnala ga je na razmišljanje o uslovima koji vladaju duboko u unutrašnjosti džinovskih planeta. U njegovom tekstu iz 1984... izvini, iz 1981... koji nema ni jednu celu stranu, uzgred budi rečeno... izložene su neke veoma zanimljive zamisli...
     On je ukazao na okolnost da postoje džinovske količine ugljenika - u obliku metana, CH4 - u gasnim džinovima. Čak sedamdeset odsto ukupne mase! Izračunao je da bi se pri pritiscima i temperaturama u jezgrima ovih planeta - a posredi su milioni atmosfera - ugljenik izdvojio, potonuo ka središtu i, kao što si i sam pogodio, kristalizovao. Bila je to divna teorija: sumnjam međutim, da je on i u snu slutio da će se ona ikada moći proveriti u praksi...
     Ovo je prvi deo priče. Na izvestan način, drugi deo je još zanimljiviji. Mogu li da dobijem još malo kafe?"
     "Izvoli. Mislim da sam već pogodio taj drugi deo. Stvar očigledno stoji u vezi sa eksplozijom Jupitera."
     "Ne eksplozijom - implozijom - Jupiter je naprosto kolapsirao u sebe, a onda se upalio. U izvesnom smislu, bilo je to kao detonacija nuklearne bombe, sa jedinim izuzetkom što je novo stanje bilo stabilno - odnosno, prestavljalo je minisunce.
     E sad, za vreme implozije zbivaju se veoma neobične stvari; događa se gotovo to da pojedini komadi mogu da prolaze jedni kroz druge, izlazeći na kraju sa druge strane. Ma koji mehanizam tu dejstvovao, jedan komad dijamantnog jezgra veliki poput planine bio je izbačen na orbitu.
     Mora da je načinio stotinu revolucija - pri čemu su na njega delovala gravitaciona polja drugih satelita - pre no što je završio na Evropi. A i uslovi su zacelo bili veoma povoljni - jedno telo mora da je prestizalo drugo, tako da je udarna brzina dostizala jedva nekoliko kilometara u sekundi. Da su se sudarali čeomice - sada više verovatno ne bi bilo Evrope, a da i ne pominjemo planinu Zevs! A ponekad, u noćnim morama, javlja mi se pomisao da se ona sasvim mogla sručiti i na nas na Ganimedu...
     Nova atmosfera mogla je takođe da ublaži udar; no, čak i tako, on mora da je bio stravičan. Pitam se kako su ga samo podneli naši evropski prijatelji? Sigurno je izazvao čitav niz tektonskih poremećaja... koji još traju."
     "Baš kao i političkih", reče Flojd. "Upravo počinjem da uviđam razmere nekih od njih. Nikakvo čudo što su SDJA bile tako zabrinute."
     "Među ostalima."
     "Ali zar je neko mogao ozbiljno da pomisli da će se domoći ovih dijamanata?"
     "Mi nismo obavili rđav posao", uzvrati van der Berg, pokazavši ka stražnjem delu šatla. "U svakom slučaju, već i samo psihološki uticaj na industriju biće ogroman. Bio je to razlog što je toliko ljudi nestrpljivo čekalo da dozna da li je stvar istinita ili nije."
     "Dobro, sada znaju. Šta, međutim, dalje?"
     "To nije moj problem, hvala Bogu. Ali nadam se da sam doneo zamašan doprinos naučnom budžetu Ganimeda."
     Kao i svom vlastitom, dodade on u sebi.

54. PONOVNI SUSRET

     "Zašto si samo mislio da sam mrtav?" uzviknu Hejvud Flojd. "Nisam se već godinama bolje osećao!"
     Paralisan od iznenađenja, Kris Flojd se upilji u rešetku zvučnika. Osetio je kako ga preplavljuje plima radosti - ali i srdžbe. Neko - nešto - se sa njim okrutno šalio; ali iz kog samo razloga?
     Na udaljenosti od pedeset miliona kilometara - koja je svake sekunde bivala skraćivana za više stotina - Hejvud Flojd je takođe zvučao pomalo srdito. No, glas mu je isto tako bio snažan i vedar, zračeći srećom koja ga je očigledno ispunila kada je doznao da je sa Krisom sve u redu.
     "Imam još dobrih vesti za tebe; šatl će pokupiti prvo vas. Spustiće najpre 'Galaksiji' neki hitan medicinski materijal, zatim će skoknuti po vas i povesti vas na naredni susret sa nama pri sledećoj orbiti. 'Vaseljena' će se spustiti pet orbita kasnije; doći ćeš u priliku da pozdraviš prijatelje čim se ukrcaju.
     To je sve za sada - osim što hoću da ti kažem koliko želim da nadoknadim sve ono što smo propustili do sada. Čekam na tvoj odgovor kroz... da vidim... oko tri minuta..."
     Za trenutak je na 'Bilu Tiju' vladala potpuna tišina; van der Berg se nije odvažio da pogleda svog sadruga. A onda Flojd uključi mikrofon i reče lagano: "Deda... to je divno iznenađenje... još sam u stanju šoka. Ali znam da sam te sreo ovde na Evropi... znam da si se oprostio od mene. Uveren sam u to kao što sam siguran da si mi se maločas obratio...
     Pa, imaćemo puno vremena da o svemu kasnije pričamo. Ali sećaš li se kako je Dejv Boumen razgovarao s tobom na 'Otkriću'? Možda je ovo nešto slično...
     Ne preostaje nam sada ništa drugo do da sedimo i čekamo da šatl dođe po nas. Sasvim nam je udobno - povremeno nas, doduše, uzdrma neki potres, ali ništa zabrinjavajuće. Do skorašnjeg viđenja; puno te volim."
     Nije mogao da se seti kada je poslednji put to rekao svom dedi.

     Posle prvog dana, u kabini šatla počelo je da zaudara. Posle drugog to više nisu primećivali - ali su se složili da hrana nije tako ukusna. Takođe su ustanovili da je teško spavati, a čule su se čak i optužbe zbog hrkanja.
     Trećega dana, uprkos čestim izveštajima sa 'Vaseljene', 'Galaksije', pa čak i sa same Zemlje, počela je da ih obuzima dosada, a i već su iscrpli sve zalihe bezobraznih viceva.
     Ali to je ujedno bio i poslednji dan. Pre no što se on okončao, 'Ledi Džesmin' se spustila u potragu za svojim izgubljenim detetom

55. MAGMA

     "Gazda", reče glavni komset u apartmanu, "dobio sam onaj specijalni program sa Ganimeda dok ste spavali. Želite li sada da ga vidite?"
     "Da", uzvrati Pol Krojger. "Desetostruko ubrzanje. Bez zvuka."
     Znao je da postoji obiman uvodni materijal koji je mogao da preskoči i da ga kasnije pogleda ako to bude želeo. Hteo je da što pre pređe na stvar.
     Špica blesnu i na monitoru se pojavi Viktor Vilis, negde na Ganimedu, silovito gestikulirajući u potpunoj tišini. Kao i mnogi aktivni naučnici, dr Pol Krojger nije imao naročito visoko mišljenje o Vilisu, premda je priznavao da je ovaj obavljao koristan posao.
     Vilisa naglo nestade, da bi se na njegovom mestu pojavio jedan manje dinamičan subjekat - planina Zevs. No, ona je ipak bila znatno aktivnija nego što bi to trebalo da bude jedna planina finih manira; dr Krojger je sa iznenađenjem razabrao koliko se promenila od poslednje emisije sa Evrope.
     "Normalno", naredi on. "Zvuk."
     "...gotovo stotinu metara dnevno, a i nagib se povećao za petnaest stepeni. Tektonske aktivnosti sada su silovite - oko podnožja teku prave reke lave... sa mnom je dr van der Berg... Vane, šta ti misliš?"
     Nećak mi izgleda sasvim dobro, pomisli dr Krojger, ima li se u vidu kroz šta je sve prošao. Dobra pasmina, razume se...
     "Kora se očigledno nikada nije oporavila od prvobitnog udara i sve vreme popušta pod akumuliranim pritiscima. Planina Zevs lagano tone još od časa kada smo je otkrili, ali stopa se veoma povećala u poslednjih nekoliko nedelja. Može se pratiti njeno poniranje iz dana u dan."
     "Koliko će proteći pre nego što sasvim potone?"
     "Gotovo da ne mogu poverovati da će se to stvarno dogoditi..."
     Usledio je ponovo brzi rez na planinu, dok je Viktor Vilis govorio u 'ofu'.
     "Doktor van der Berg je ovo kazao pre dva dana. Imaš li sada šta da primetiš, Vane?"
     "Ovaj... izgleda da sam pogrešio. Spušta se poput lifta - potpuno neverovatno - preostalo je još samo pola kilometra! Odbijam da se upuštam u dalja predviđanja..."
     "Veoma mudro, Vane - doduše, ovo je bio juče. A sada ćete videti ceo ubrzani snimak sve do trenutka kada smo izgubili kameru..."
     Dr Pol Krojger se naže napred u sedištu, posmatrajući završni čin duge drame u kojoj je on igrao tako daleku, ali veoma važnu ulogu.
     Nije bilo potrebe da se dodatno ubrzava snimak: već ga je gledao brzinom sto puta većom od normalne. Jedan čas bio je sabijen u nepun minut - čitav ljudski vek u vek kakvog leptira.
     Na njegove oči planina Zevs je tonula. Mlazevi rastopljenog sumpora šikljali su uvis zasenjujućom brzinom, obrazujući parabole blistave, električne plaveti. Ličila je na brod koji nestaje u olujnom moru, okružen vatrom svetog Elisa. Čak ni Iovi spektakularni vulkani nisu se mogli porediti sa ovim razmetanjem silovitosti.
     "Najveće blago koje je ikada otkriveno - nestaje sa vidika", reče Vilis prigušenim i gotovo pobožnim glasom. "Nažalost, ne možemo da vam prikažemo finale. Uskoro ćete videti zašto."
     Snimak je prešao na normalnu brzinu. Preostalo je još samo oko dve stotine metara planine, a erupcije oko nje sada su se odigravale znato usporenije.
     Najednom, cela slika se iskosi; stabilizatori slike u kameri, koji su do sada nekako uspevali da iziđu nakraj sa neprekidnim podrhtavanjem tla, konačno su izgubili neravnopravnu borbu. Za trenutak je izgledalo kao da se planina uzdiže - ali stvar je bila u tome što se prevrnuo tronožni stativ kamere. Poslednja slika koja je stigla sa Evrope bio je krupni plan jednog jarkog talasa rastopljenog sumpora koji je u narednom trenutku progutao kameru.
     "Zauvek nestalo!" požali se Vilis. "Bogatstvo znatno veće od sveg blaga što su ga ikada proizveli Golkonda ili Kimberli! Kakav tragičan, tužan gubitak!"
     "Kakva blesava budala!" odbrusi dr Krojger. "Zar mu nije jasno da..."
     Kucnuo je čas za novo pismo časopisu 'Nature'. Jer ova tajna bila je odveć velika da bi se mogla sakriti.

56. PERTURBACIONA TEORIJA

     Pošiljalac: Profesor Pol Krojger, Č. K. D. itd.
     Primalac: Urednik, banka podataka časopisa 'Nature' (za jav. upot.)

     PREDMET: PLANINA ZEVS I JOVIJANSKI DIJAMANTI
     Kao što je sada pouzdano ustanovljeno, formacija sa Evrope poznata kao 'Planina Zevs' prvobitno je predstavljala deo Jupitera. Na zamisao o tome da se jezgra gasnih džinova sastoje od dijamanata prvi je došao Marvin Ros iz Nacionalne laboratorije Lorens Livermor pri Kalifornijskom univerzitetu, izloživši je u svom klasičnom tekstu 'Ledeni sloj kod Urana i Neptuna - dijamanti na nebu?' ('Nature', tom 292, br. 5822, str. 435-6, 30. juli 1981.) Iznenađujuće je da Ros svojim proračunima nije obuhvatio i Jupiter.
     Potonuće planine Zevs izazvalo je pravi hor jadikovki. Sve su one, međutim, potpuno smešne - iz razloga o kojima je niže reč.
     Ne ulazeći u pojedinosti, o kojima će kasnije biti izvešteno, procenjujem da je prvobitna masa dijamantskog jezgra Jupitera morala iznositi najmanje 10 na 28 grama. A to je deset milijardi puta više od mase planine Zevs.
     Premda je najveći deo ovog materijala nesumnjivo uništen prilikom detonacije planete i obrazovanja - naizgled veštačkog - sunca Lucifera, nepojmljivo je da je planina Zevs bila jedini očuvani fragmenat. Premda je pretežan deo pao natrag na Lucifer, zamašan postotak zacelo je otišao na orbitu - i tamo se još mora nalaziti. Elementarna perturbaciona teorija pokazuje da će se ti fragmenti periodično vraćati na mesto odakle su krenuli. Nije, razume se, moguće doći do tačnog proračuna, ali ja procenjujem da se najmanje još milion masa planine Zevs nalazi na orbiti u blizini Lucifera. Gubitak jednog malog dela, odnosno, u najmanju ruku, nezgodno smeštenog na Evropi, nije stoga doslovce ni od kakvog značaja. Predlažem zato da se, što je pre moguće, upriliči sistem za radarsko ispitivanje svemira čiji bi zadatak bio traganje za ovim materijalom.
     Iako se izuzetno tanak dijamantski film masovno proizvodi još od 1987, nikada nije bilo moguće proizvoditi krupnije komade dijamanata. Njihova pojava u megatonskim količinama trebalo bi da potpuno preobrazi mnoge industrije, kao i da stvori potpuno nove. Posebno, kao što su to istakli Ajsaks et al. pre skoro stotinu godina (vidi časopis 'Science', tom 151, str. 682-3, 1966), dijamant je jedini građevinski materijal koji bi omogućio takozvani 'svemirski lift', odnosno podizanje sa Zemlje uz zanemarljive troškove. Dijamantske planine koje sada orbitiraju među Jupiterovim satelitima mogu da otvore jedan potpuno novi Sunčev sistem; kako tričava, u poređenju sa time, izgledaju sva ranije korišćenja ovog kvarcno kristalizovanog oblika ugljenika!
     Da bih upotpunio sliku, pomenuću još jednu moguću lokaciju ogromnih količina dijamanata - mesto koje je, nažalost, još nedostupnije nego što su jezgra džinovskih planeta...
     Postoji zamisao o tome da se kore neutronskih zvezda možda poglavito sastoje od dijamanta. Kako je najbliža poznata neutronska zvezda udaljena petnaest svetlosnih godina, a i površinska gravitacija joj je sedamdeset milijardi puta veća od Zemljine, teško da ona može biti smatrana izglednim izvorom za pribavljanje dijamanata.
     No, sa druge strane, ko je ikada mogao i slutiti da ćemo jednoga dana biti u stanju da dodirnemo jezgro Jupitera?

57. MEĐUIGRA NA GANIMEDU

     "Ovi ubogi, primitivni kolonisti!" jadikovao je Mihajlovič. "Užasnut sam. Nema nijedne koncertne sale na celom Ganimedu! Razume se - šačica optronika u mom sintesajzeru može da podražava bilo koji muzički instrumenat. Ali 'Stejnvej' je ipak 'Stejnvej', baš kao što je i 'Strad' ipak 'Strad'."
     Njegove žalopojke, iako nisu shvaćene sasvim ozbiljno, ipak su izazvale izvesnu reakciju među lokalnom inteligencijom. Popularni program 'Jutarnji Međanin' doneo je čak sledeći zloban komentar: "Ukazavši nam čast svojim prisustvom, naši uvaženi gosti su - makar i samo privremeno - podigli kulturni nivo oba sveta..."
     Napad je bio upravljen na Vilisa, Mihajloviča i M'Balu, koji su ispoljili donekle prekomerno oduševljenje u prosvetljavanju primitivnih domorodaca. Megi M je napravila priličan skandal ispričavši sasvim nesputanu verziju priče o vatrenoj ljubavnoj igri Zevsa-Jupitera sa Ioom, Evropom, Ganimedom i Kalistom. Pojavljivanje pred nimfom Evropom u liku belog bika bilo je već sasvim dovoljno, a njegovi pokušaji da zaštiti Ioa i Kalisto od razložnog gneva svoje supruge Here delovali su uistinu patetično. Ali ono što je uznemirilo mnoge lokalne žitelje bilo je saznanje da je mitski Ganimed pripadao sasvim pogrešnom polu.
     Istini za volju, namere samozvanih kulturnih ambasadora bile su u svemu hvale vredne, premda ne sasvim lišene ličnih interesa. Znajući da će ostati mesecima nasukani na Ganimedu, oni su uvideli opasnost od dosade, pošto bude iščezla početna novotnost situacije. Takođe su želeli da što bolje iskoriste svoje nadarenosti na dobrobit svih oko sebe. No, nisu svi želeli - ili imali vremena - da uživaju u toj dobrobiti, daleko ovde, na visokotehnološkoj granici Sunčevog sistema.
     Iva Merlin, sa druge strane, izvrsno se uklopila i u potpunosti je uživala. Uprkos njenoj slavi na Zemlji, za nju su čuli tek retki Međani. Mogla je tako da se vrzma unaokolo po javnim prolazima i kupolama pod pritiskom Ganimed Centrala, a da se pri tom ljudi ne osvrću za njom i izmenjuju uzbuđene šapate kada bi je prepoznali. Doduše, do prepoznavanja je ipak dolazilo, ali samo u svojstvu jednog od posetilaca sa Zemlje.
     Zahvaljujući svojoj uobičajenoj skromnosti, koja je bila nenametljivo delotvorna, Grinberg je lako našao svoje mesto u upravnom i tehnološkom ustrojstvu satelita i već se obreo u pet-šest savetodavnih tela. Njegove usluge počele su toliko da se uvažavaju da je bio upozoren da mu možda neće dopustiti da ode.
     Hejvuda Flojda prilično su zabavljale delatnosti njegovih saputnika, ali on je u njima malo učestvovao. Uglavnom je bio zaokupljen gradnjom mostova prema Krisu, pomažući mu da kroji planove za budućnost. Pošto se sada 'Vaseljena' bezbedno nalazila na Ganimedu - sa manje od sto tona preostalog goriva u rezervoarima - postojalo je mnoštvo poslova koje je trebalo obaviti.
     Zahvalnost koju su svi sa 'Galaksije' osećali prema svojim spasiocima znatno je olakšala spajanje dve posade; pošto budu okončane opravke, remonti i punjenje gorivom, oni će se zajedno vratiti na Zemlju. Moral je silno podignut kada je stigla vest da ser Lorens već priprema ugovor za znatno poboljšanu 'Galaksiju II' - premda je bilo malo verovatno da će izgradnja broda početi pre no što advokati okončaju svoju raspravu sa 'Lojdom'. Osiguranje je i dalje tvrdilo da novi zločin svemirske otmice nije bio obuhvaćen njihovom polisom.
     Što se samog zločina tiče, niko nije bio osuđen, pa čak ni optužen. Bilo je jasno da je celu stvar isplanirala, i to tokom razdoblja od više godina, neka delotvorna i valjano ustrojena organizacija. Sjedinjene Države Južne Afrike na sva usta su se branile da su nedužne, izjavljujući da će pozdraviti zvaničnu istragu. Der Bund je takođe izrazio indignaciju, optuživši, razume se, 'Šaku'.
     Dr Krojger se nije iznenadio kada je u pošti našao na ljutite, ali anonimne poruke u kojima je bio optužen kao izdajnik. One su uglavnom bile napisane na afrikanerskom, ali su povremeno sadržale tanane greške u gramatici ili frazeologiji, što ga je navelo na sumnju da predstavljaju deo kampanje dezinformacija. Posle izvesnog razmišljanja predao ih je 'Astropol-u' koji ih je verovatno već imao, kazao je on oporo sebi. 'Astropol' mu je zahvalio, ali, kao što je i očekivao, nije imao nikakav komentar.
     Dvojica tajanstvenih stranaca, sa kojim se Flojd već upoznao, pozvali su u raznim prilikama na najbolje večere na Ganimedu druge oficire Flojda i Čanga, kao i ostale članove posade 'Galaksije'. Kada su uzvanici na ove (prilično razočaravajuće) obede uporedili potom utiske, došli su do zaključka da su njihovi učtivi islednici pokušavali da nameste proces 'Šaki', ali u tome nisu bili osobito uspešni.
     Dr van der Berg, koji je započeo celu stvar - i iz nje veoma uspešno izišao, kako profesionalno, tako i finansijski - sada je razmišljao o tome kako da postupi sa novim mogućnostima koje su mu se pružale. Primio je mnoštvo privlačnih ponuda sa zemaljskih univerziteta i iz naučnih organizacija - ali, ironično, bilo je nemoguće prihvatiti ih. On je već predugo živeo u uslovima Ganimedove jedne šestine gravitacije, prešavši medicinsku granicu posle koje nije bilo povratka.
     Kao mogućnost je ostao Mesec; baš kao i 'Paster', kako mu je objasnio Hejvud Flojd.
     "Pokušavamo da tamo osnujemo svemirski univerzitet", kazao je on, "kako bi svemirci koji više ne mogu da podnesu jednu gravitaciju ipak bili u prilici da neposredno razgovaraju sa ljudima na Zemlji. Imaćemo slušaoce, sale za konferencije, laboratorije - neke će, doduše, raspolagati mogućnostima samo za kompjuterske simulacije, ali će izgledati tako stvarno da se razlika uopšte neće primećivati. A i moći ćeš da kreneš u video šoping po Zemlji, kako bi iskoristio svoje nepošteno stečeno bogatstvo."
     Na svoje iznenađenje, Flojd ne samo što je ponovo otkrio unuka - već je i usvojio jednog nećaka; sada je bio vezan za van der Berga kao i za Krisa jedinstvenom mešavinom zajedničkog iskustva. A iznad svega, i dalje je postojala tajna one prikaze u pustom evropskom gradu, ispod uznosećeg prisustva Monolita.
     Kris nimalo nije sumnjao. "Video sam te i čuo podjednako jasno kao i sada", kazao je on dedi. "Ali usne ti se nimalo nisu micale - a najneobičnije je to što mi ta okolnost uopšte nije izgledala neobično - već savršeno prirodno. Celo iskustvo delovalo je nekako opuštajuće. Pomalo tužno - ne, čežnjivo je bolja reč. Ili možda pomireno."
     "To nas je neodoljivo podsetilo na vaš susret sa Boumenom na 'Otkriću'", dodade van der Berg.
     "Pokušao sam da radiom stupim u vezu sa njim pre no što smo se spustili na Evropu. Stvar je izgledala naivna, ali nisam mogao da smislim nikakvu alternativu. Bio sam siguran da je tamo negde u ovom ili onom obliku."
     "I nikada niste dobili nikakav odgovor?"
     Flojd zastade. Spomen je brzo čilio, ali on se ipak iznenada prisetio one noći kada se minimonolit pojavio u njegovoj kabini.
     Ništa se nije dogodilo, ali on je od tog trenutka osećao da je Kris bezbedan i da će se ponovo sresti.
     "Ne", reče on lagano. "Nije bilo nikakvog odgovora."
     Uostalom, možda je stvarno posredi bio samo san.

Osmi deo: KRALJEVSTVO SUMPORA

58. VATRA I LED

     Pre no što je krajem dvadesetog stoleća počelo razdoblje istraživanja planeta, tek su retki naučnici mogli poverovati da je život mogao nastati na jednom svetu toliko udaljenom od Sunca. No, tokom pola milijarde godina skrivena mora Evrope bujala su životom u najmanju ruku podjednako kao i ona sa Zemlje.
     Pre paljenja Jupitera ledena kora štitila je te okeane od vakuuma što se prostirao iznad. Na većini mesta debljina leda dostizala je više kilometara, ali postojala su i slabija područja gde je dolazilo do pucanja i kidanja. U takvim prilikama usledila bi kratkotrajna borba između dva nepomirljivo sučeljena elementa koja ni na jednom drugom svetu u Sunčevom sistemu nisu stupala u neposredan dodir. Rat između Mora i Svemira uvek se okončavao istom pat-pozicijom; izložena voda stala bi da se istovremeno smrzava i ključa, što je opravljalo oštećeni ledeni oklop.
     Mora Evrope sasvim bi se pretvorila u čvrsti led pre mnogo vremena da nije bilo uticaja obližnjeg Jupitera. Njegova gravitacija neprekidno je gnječila jezgro malog sveta; sile koje su izazivale grčenje Ioa dejstvovale su i ovde, premda im je žestina bila znatno manja. Nadvlačenje između planete i satelita izazivalo je neprekidne podmorske zemljotrese, kao i lavine koje su zadivljujućom brzinom brisale preko ambiskih ravnica.
     Raštrkane po tim ravnicama, nalazile su se nebrojene oaze; svaka se pružala nekoliko stotina metara oko izobilnih mineralnih izvora koji su kuljali iz unutrašnjosti. Polažući svoje hemikalije u prepletenu masu cevi i dimnjaka, oni su ponekad tvorili prirodne parodije srušenih zamkova ili gotskih katedrala iz kojih su crne, prevruće tečnosti pulsirale sporim ritmom, kao da ih ispumpavaju otkucaji nekog moćnog srca. A isto kao i krv, one su predstavljale istinsko znamenje samog života.
     Ovi ključali fluidi odvraćali su pogubnu hladnoću što se slivala odozgo, tvoreći ostrva topline na morskom dnu. Podjednako važno, oni su donosili iz nedara Evrope sve hemikalije života. Ovde, u jednoj sredini koja bi inače bila potpuo negostoljubiva, postojalo je izobilje energije i hrane. Ovakvi geotermalni izlivi otkriveni su i u Zemljinim okeanima iste one decenije kada su ljudi prvi put ugledali Galilejeve satelite.
     U tropskim zonama blizu ovih izliva bujalo je mnoštvo tananih, paukastih stvorenja koja su odgovarala zemaljskim biljkama, premda su gotovo sva bila kadra da se kreću. Među njima su gamizali neobični puževi i crvi, od kojih su se neki hranili 'biljkama', dok su drugi pribavljali hranu neposredno iz okolnih voda bogatih mineralima. Na većoj udaljenosti od izvora toplote - te podmorske vatre oko koje su se grejali svi stvorovi - bili su smešteni čvršći, jači organizmi, donekle slični rakovima i paucima.
     Čitave vojske biologa mogle bi provesti ceo svoj vek u izučavanju samo jedne male oaze. Za razliku od paleozojskih zemaljskih mora, skriveni okean Evrope nije bio postojana sredina, tako da je evolucija tu brže napredovala, tvoreći mnoštva fantastičnih oblika. A sva su se ona nalazila u uslovima neodređeno odloženog smaknuća; ranije ili kasnije, svaki ovakav vodoskok života zanemoćaće i zgasnuti, kada sile koje ga pokreću budu negde premestile svoje žiže. Bezdan je bio pun tragova takvih tragedija - groblja prekrivena kosturima i ostacima mrtvih stvorenja optočenim mineralnom korom ostala su tamo gde su čitava poglavlja bila izbrisana iz knjige života.
     Postojale su ogromne ljušture slične kakvim trubama čija je veličina premašivala čovekovu. Bilo je tu i čitavo raznovrsje školjki - sa dva, pa čak i sa tri kapka. Konačno, postojala su zavojita kamena ustrojstva, široka više metara, koja su veoma nalikovala divnim amonitima što su tako tajanstveno nestali iz Zemljinih okeana krajem razdoblja krede.
     Na mnogo mesta vatre su plamtele u bezdanu, kako su reke usijane lave tekle kilometrima duž potonulih dolina. Pritisak na toj dubini bio je toliko veliki da se voda koja je stupala u neposredni dodir sa magmom u stanju crvenog usijanja nije mogla pretvoriti u paru, tako da su dve tečne tvari uporedo obitavale u nepostojanom primirju.
     Tu, na jednom drugom svetu i sa tuđinskim sudeonicima, igrana je svojevrsna verzija priče o Egiptu znatno pre pojave čoveka. Kao što je Nil darivao život uskom pojasu pustinje, tako su i ove reke toplote oživljavale dubine Evrope. Duž njihovih obala, u pojasevima koji su retko bili širi od jednog kilometra, razvijale su se, cvale i iščezavale vrste za vrstama. A neke su za sobom ostavljale spomenike u obliku naslaganog kamenja ili neobičnih šara izbrazdanih u morskom dnu.
     Duž tog uskog pojasa plodnosti u pustinjama dubine čitave kulture i primitivne civilizacije doživljavale su uspone i padove. Za to nikada ne bi doznao ostatak njihovog sveta, budući da su sve te oaze toplote bile u podjednakoj meri međusobno razdvojene kao i same planete. Stvorenja koja su se baškarila u sjaju reke lave i hranila oko toplih izvora nisu bila kadra da prevale put preko negostoljubive divljine što se prostirala između njihovih samotnih ostrva. Da su tu bilo kada nastali istoričari i filozofi, svaka kultura bila bi uverena da je jedina u Vaseljeni. No, svaka je bila osuđena na propast. Ne samo što su im izvori energije bili sporadični i stalno menjali mesto, nego su i plimske sile što su ih pokretale neprekidno postajale sve slabije. Čak i ako bi tu došlo do razvoja prave inteligencije, Evropljani bi neumitno propali u času kada bi se njihov svet konačno zamrznuo.
     Nalazili su se u stupici između vatre i leda - sve do trenutka kada im je Lucifer eksplodirao na nebu i otvorio njihovu vaseljenu.
     I kada se jedno ogromno, pravougaono obličje, crno poput noći, otelotvorilo blizu obale novorođenog kontinenta.