6. OZELENJAVANJE GANIMEDA

     Rolf van der Berg bio je pravi čovek, na pravom mestu, u pravo vreme; nijedna druga kombinacija ne bi dejstvovala. Uostalom, upravo na taj način i nastaje najveći deo istorije.
     Bio je pravi čovek zato što je spadao u drugo pokolenje afričkih izbeglica i zato što je po struci bio geolog; oba činioca bila su podjednako važna. Bio je na pravom mestu stoga što je posredi morao biti najveći od Jupiterovih meseca - treći u nizu koji su tvorili Io, Evropa, Ganimed i Kalisto.
     Vreme nije bilo tako kritično, budući da je informacija otkucavala poput kakve tempirane bombe u bankama podataka već najmanje jednu deceniju. Van der Berg je naišao na nju tek '57; čak mu je i tada bila potrebna puna godina da uveri sebe da nije lud - a prošla je još godina dana pre no što je neopazice stavio blokadu na izvorni materijal kako niko više ne bi mogao da dođe do njegovog otkrića. Tek tada je u punoj meri mogao da se posveti glavnom problemu: šta dalje da preduzme.
     Sve je počelo, kao što se često događa, jednim naizgled beznačajnim zapažanjem na jednom polju kojim se van der Berg čak nije ni neposredno bavio. Njegov posao, kao člana ekipe planetnih inženjerskih snaga, bio je da ispituje i katalogizuje prirodna bogatstva Ganimeda; malo je imao razloga da se zamajava oko zabranjenog satelita koji se nalazi u prvom susedstvu.
     Ali Evropa je predstavljala zagonetku koju niko - a ponajmanje njeni prvi susedi - nije mogao dugo da prenebregava. Svakih sedam dana ona je prolazila između Ganimeda i blistavog minisunca koje je svojevremeno bilo Jupiter, izazivajući pri tom pomračenja koja su mogla potrajati i do dvanaest minuta. Kada se nalazila na najmanjoj razdaljini, izgledala je tek neznatno manja od Meseca viđenog sa Zemlje, ali bi se zato smanjila na četvrtinu te veličine kada bi stigla do suprotnog kraja svoje orbite.
     Pomračenja su često bila spektakularna. Neposredno pre no što bi skliznula između Ganimeda i Lucifera, Evropa bi se pretvorila u zlokobni, crni disk, oivičen prstenom jarkocrvenog plamena, kako se svetlost novog sunca prelamala kroz atmosferu čijem je nastanku ono doprinelo.
     Za manje od pola ljudskog veka Evropa je bila preobražena. Ledena kora na polulopti uvek okrenutoj ka Jupiteru sasvim se otopila, obrazujući drugi okean u Sunčevom sistemu. Jednu deceniju on se penio i mehurao u vakuumu što je počivao nad njim, sve dok nije vaspostavljena ravnoteža. Evropa je sada raspolagala retkom, ali upotrebljivom - premda ne i za ljudska bića - atmosferom sastavljenom od vodene pare, vodonik-sulfida, ugljen-dioksida, sumpor-dioksida, azota i mešavine retkih gasova. Iako je - donekle pogrešno nazvana - 'noćna strana' satelita i dalje bila neprekidno zamrznuta, jedno područje veliko poput Afrike sada je imalo umerenu klimu, tečnu vodu i nekoliko raštrkanih ostrva.
     Sve to, ali i ne mnogo više od toga, moglo se svojevremeno razabrati kroz teleskope na orbiti oko Zemlje. U vreme kada je ka Galilejevim mesecima upućena prva celovita ekspedicija, 2028, Evropu je već prekrio stalni pokrov oblaka. Obazriva radarska sondiranja otkrila su malo šta drugo do glatkog okeana sa jedne strane i gotovo podjednako glatkog dela sa druge; Evropa je i dalje uživala ugled najravnijeg dobra u Sunčevom sistemu.
     Deset godina kasnije stvari nisu više tako stajale: nešto drastično se zbilo sa Evropom. Na njoj se sada nalazila jedna planina, visoka gotovo kao Everest, uzdigavši se kroz led u zoni sumraka. Po svoj prilici neka vulkanska aktivnost - slična onima koje su se neprestano zbivale na susednom Iou - izbacila je nagore tu masu materijala. Znatno povećan priliv toplote sa Lucifera mogao je da izazove taj događaj.
     Ali ovo očigledno objašnjenje suočavalo se sa nekim problemima. Planina Zevs predstavljala je nepravilnu piramidu, a ne uobičajenu vulkansku kupu, a radarska osmatranja nisu otkrila nikakve uobičajene tokove lave. Nekoliko fotografija slabog kvaliteta, snimljenih kroz teleskope na Ganimedu tokom kratkotrajnih provedrica, nagovestilo je da je ona sazdana od leda, slično okolnom smrznutom predelu. Ma šta bilo posredi, nastanak planine Zevs predstavljalo je traumatično iskustvo za svet kojim je ona dominirala, budući da se potpuno promenilo svekoliko ustrojstvo nepravilnih ploča izlomljenog ledenog pokrova sa noćne strane.
     Jedan slobodoumniji naučnik postavio je teoriju da planina Zevs predstavlja 'kosmički ledeni breg' - deo neke komete koji je na Evropu pao iz svemira; izrovareni Kalisto bio je više nego dobar dokaz o tome da su se takva bombardovanja zbivala u dalekoj prošlosti. Teorija je bila veoma nepopularna na Ganimedu, čiji su budući kolonisti i bez toga imali sasvim dovoljno problema. Stoga su osetili silno olakšanje kada je van der Berg ubedljivo opovrgao tu hipotezu; masa leda te veličine razbila bi se prilikom sudara - a čak i da do toga ne dođe, gravitacija Evrope, ma koliko bila skromna, ipak bi uskoro dovela do njenog rušenja. Radarska merenja su, međutim, pokazala da iako planina Zevs, doduše, postojano tone, njen ukupni oblik ostaje potpuno neizmenjen. Led nije bio pravi odgovor.
     Problem bi se pod normalnim okolnostima rešio tako što bi se uputila sonda kroz oblake Evrope. Nažalost, ono što se već nalazilo ispod gotovo stalnog pokrova oblaka nije podsticalo radoznalost.

     SVI OVI SVETOVI SU VAŠI - OSIM EVROPE
     NE POKUŠAVAJTE SPUŠTANJE TAMO.

     Ta poslednja poruka upućena preko svemirskog broda 'Otkriće' neposredno pre njegovog uništenja nije bila zaboravljena, ali oko njenog tumačenja vodile su se beskrajne rasprave. Da li se 'spuštanje' odnosilo na robotske sonde, ili samo na letelice sa ljudskom posadom? I kako stoji stvar sa bliskim proletima - sa ljudima ili bez njih? Ili sa balonima koji bi lebdeli u gornjim delovima atmosfere?
     Naučnici su bili veoma voljni da to doznaju, ali se javno mnjenje pokazalo prilično nervozno. Nije valjalo olako postupati sa silom koja je u stanju da detonira najmoćniju planetu u Sunčevom sistemu. A i biće potrebna stoleća da bi se istražili i podvrgli eksploataciji Io, Ganimed, Kalisto i na desetine manjih satelita; Evropa može da čeka.
     Van der Bergu je stoga bilo ne jednom rečeno da ne traći svoje dragoceno vreme na istraživanje koje nema nikakav praktični značaj, kada na Ganimedu ima toliko posla. ('Gde možemo da nađemo ugljenik, fosfor i nitrate za hidroponske farme? Koliko je stabilan Bernardov nagib? Postoji li opasnost od novih blatnih klizišta u Frigiji?' - i tako dalje, i tako dalje...) Ali on je od svojih burskih predaka nasledio tvrdoglavost po kojoj su svi ovi bili nadaleko čuveni; čak i dok je radio na svojim mnogim drugim projektima, jednim okom je uvek motrio na Evropu.
     I jednoga dana, na samo nekoliko časova, snažan vetar sa noćne strane razbistrio je nebo oko planine Zevs.

7. PRELAZ

     "I ja se opraštam od svega što ikad imah..."
     Iz kojih je dubina sećanja ovaj spomen pokuljao na površinu? Hejvud Flojd zatvori oči i pokuša da se usredsredi na prošlost. Sigurno potiče iz neke pesme - ali on teško da je pročitao ijedan stih od kako je završio fakultet. A i za vreme studija je to retko činio, izuzev na kratkom seminaru engleske književnosti.
     Bez ikakvih dopunskih odrednica kompjuter na stanici verovatno bi morao da utroši prilično vremena - možda čak i deset minuta - da pretrese celokupnu englesku književnost i ustanovi iz koje je pesme ovaj stih. Ali to bi značilo varanje (a da se ne pominju troškovi); Flojd je stoga više voleo da prihvati intelektualni izazov.
     Ratna poema, razume se - ali iz kog rata? Bilo ih je toliko u dvadesetom stoleću...
     Još je prebirao po mentalnim maglama kada su mu stigli gosti, krećući se bez napora, usporeno i ljupko, kako to već čine ljudi koji raspolažu dugim iskustvom življenja pri jednoj šestini Zemljine sile teže. Društvo na 'Pasteru' stoga se pokoravalo onome što je dobilo naziv 'centrifugalno raslojavanje'; neki nikada nisu napuštali nultu gravitaciju glavčine, dok su oni koji su gajili nadu da će se jednoga dana vratiti na Zemlju davali prednost režimu gotovo normalne težine koja je vladala na obodu ogromnog diska što se lagano okretao.
     Džordž i Džeri sada su bili Flojdovi najstariji i najprisniji prijatelji - što je bilo iznenađujuće, budući da na prvi pogled gotovo nisi imali ništa zajedničko. Gledajući na stvar iz perspektive svoje prilično šarolike emocionalne karijere - dva braka, tri formalna ugovora, dva neformalna, troje dece - često im je zavideo na dugoj postojanosti njihove veze, na koju naizgled uopšte nisu uticali 'nećaci' sa Zemlje ili Meseca koji su ih posećivali s vremena sa vreme
     "Zar baš nikada niste pomislili na razvod?" upitao ih je jednom provokativno.
     Kao i obično, Džordž - čije je akrobatsko, premda veoma ozbiljno dirigovanje u najvećoj meri omogućilo povratak klasičnog orkestra - nije bio zatečen.
     "Na razvod - nikad", hitro je uzvratio. "Na ubistvo - često."
     "Razume se, nikada nije pokušao da ga izvrši", primetio je Džeri. "Sebastijan bi ga osujetio u tome."
     Sebastijan je bio predivni brbljivi papagaj, koga su njih dvojica konačno uspeli da donesu na stanicu posle dugog okršaja sa bolničkim vlastima. On je mogao ne samo da govori, nego i da reprodukuje uvodne taktove Sibelijusovog violinskog koncerta, kojim je Džeri - uz izdašnu pomoć Antonija Stradivarijusa - stekao ugled pre pola stoleća.
     Sada je kucnuo čas da se oprosti od Džordža, Džerija i Sebastijana - možda samo na nekoliko nedelja, a možda i zauvek. Flojd je već obavio sve ostale rastanke na nizu prijema koji su veoma ispraznili vinski podrum stanice i nije mu padalo na pamet ništa što je ostavio neobavljeno.
     Arči, njegov starinski, ali još sasvim upotrebljiv komsek, bio je programiran da se postara o svim porukama koje budu pristigle u međuvremenu; mogao je da pošalje prikladne odgovore, ili da preusmeri ono što bi bilo hitno ili lično njemu na 'Vaseljenu'. Biće mu neobično, posle svih ovih godina, da više ne može da razgovara sa kim god poželi - ali je zato izvesnu nadoknadu predstavljalo to što će moći da izbegne neželjene pozive. Posle nekoliko dana putovanja, brod će se već naći toliko udaljen od Zemlje da će uobičajeni razgovor postati nemoguć; sve komunikacije tada će se obavljati ili preko snimljenog glasa ili teletekstom.
     "Mislili smo da si nam prijatelj", požalio se Džordž. "Bio je to prljav trik što si nas učinio izvršiocima tvog testamenta - naročito s obzirom na okolnost da nama ne ostavljaš ništa."
     "Možda vas čeka nekoliko iznenađenja", osmehnuo se Flojd. "U svakom slučaju, Arči će se postarati o svim pojedinostima. Voleo bih da vi samo pazite na moju poštu, u slučaju da se javi nešto što on ne razume."
     "Ako on ne bude shvatio, nećemo ni mi. Šta mi znamo o svim tvojim naučnim društvima i sličnim besmislicama?"
     "Već će se ona brinuti o sebi. Molim vas, pazite da osoblje koje bude spremalo ne ispretura beznadežno stvari dok sam odsutan - a ako se ne vratim, evo ovde nekoliko ličnih stvarčica koje bi trebalo predati... uglavnom porodici."
     Porodica! Bilo je bola, kao i zadovoljstava, u tako dugom življenju.
     Protekle su već šezdeset tri - šezdeset tri! - godine od kako je Merion nastradala u onoj avionskoj nesreći. Sada ga je za trenutak obuzela griža savesti zato što se nije mogao čak ni prisetiti tuge koju mora da je iskusio. Ili, u najboljem slučaju, to je bila sintetička rekonstrukcija, a ne istinski spomen.
     Šta bi oni značili jedno drugom da je ona još bila živa? Sada bi već imala stotinu godina...
     A dve devojčice, koje je svojevremeno toliko voleo, bile su mu sada samo ljubazne, sedokose strankinje, u poznim šezdesetim godinama sa vlastitom decom - i unucima! Prema poslednjem popisu, bilo ih je devetoro sa te strane porodice; bez Arčijeve pomoći uopšte ne bi mogao da se razabere među njihovim imenima. Ali bar bi se njega setili svi za Božić - iz dužnosti, ako već ne iz naklonosti.
     Njegov drugi brak potisnuo je, razume se, sećanja na prvi poput poznijeg pisanja na srednjevekovnom palimpsestu. No, i on se okončao, pre deset godina, negde između Zemlje i Jupitera. Iako se nadao pomirenju i sa suprugom i sa sinom, bilo je vremena samo za jedan kratak susret, među silnim proslavama priređenim u znak dobrodošlice, pre no što ga je nesrećni slućaj izgnao na 'Pastera'.
     Susret nije bio uspešan: baš kao ni drugi, upriličen uz zamašne troškove i poteškoće u samoj svemirskoj bolnici - štaviše, u istoj ovoj sobi. Krisu je tada bilo dvadeset godina i upravo se oženio; ako je postojala jedna stvar oko koje su Flojd i Kerolajn bili jedinstveni, onda je to bilo neslaganje sa njegovim izborom.
     No, Helena se pokazala iznenađujuće dobra supruga: bila je dobra majka Krisu II, rođenom jedva mesec dana po venčanju. A kada je, kao i tolike druge mlade supruge, postala udovica, posle nesreće u Koperniku, nije izgubila glavu.
     Postojala je neobična ironija u činjenici da je i Krisu I i Krisu II svemir uzeo očeve, premda na sasvim drugačije načine. Flojd se nakratko vratio svom osmogodišnjem sinu kao potpuni stranac; Kris II je bar imao oca prvu deceniju svoga života pre no što ga je zauvek izgubio.
     A gde se Kris trenutno nalazio? Ni Kerolajn ni Helena - koje su u međuvremenu postale najbolje prijateljice - nisu znale da li je on na Zemlji ili u svemiru. Ali to je bilo tipično; samo su razglednice ca žigom baze Klavijus izvestile njegovu porodicu da je stigao u prvu posetu Mesecu.
     Razglednica upućena Flojdu još je istaknuto stajala zakačena iznad njegovog stola. Kris II imao je razvijen smisao za humor - i za istoriju. Uputio je svom dedi onu čuvenu fotografiju monolita koji se uzdiže iznad prilika u skafandrima okupljenim oko njega na mestu gde je iskopan u Tihou, pre više od pola stoleća. Svi ostali iz te skupine bili su sada već mrtvi, a ni monolit se više nije nalazio na Mesecu. Godine 2006, posle mnogo rasprava, on je prebačen na Zemlju i postavljen u Plazi Ujedinjenih Nacija, gde je predstavljao nelagodan odjek oblika glavne zgrade. Bilo je zamišljeno da podseća ljudsku rasu da više nije sama; pet godina kasnije, kada je Lucifer zablistao na nebu, takav podsetnik više nije bio potreban.
     Flojdovi prsti nisu bili sasvim sigurni - njegova desna šaka ponekad kao da je imala vlastitu volju - dok je skidao razglednicu i stavljao je u džep. Biće to gotovo jedina lična stvar koju će poneti sa sobom na 'Vaseljenu'.
     "Dvadeset pet dana - vratićeš se pre no što uopšte primetimo da si otišao", reče Džeri. "Uzged budi rečeno, je li istina da će na brodu biti i Dimitrij?"
     "Taj mali Kozak!" odbrusi Džordž. "Dirigovao sam izvođenjem njegove druge simfonije još '22."
     "Je li to bilo onda kada je prva violina zakazala za vreme larga?"
     "Ne - to je bilo sa Malerom, ne Mihajlovičem. Osim toga, posredi je bio duvački instrument, tako da niko ništa nije primetio - osim nesrećnog trubača, koji je prodao svoj instrument narednog dana."
     "Izmišljaš!"
     "Svakako. Ali puno mi pozdravi tog lupeža i pitaj ga da li se seća one noći koju smo proveli u Beču. Ko je još sa tobom?
     "Čuo sam grozne glasine o vrbovanju za misuju", reče Džeri zamišljeno.
     "Posredi su preterivanja, uveravam te. Sve nas je lično odabrao ser Lorens zbog naše inteligencije, duhovitosti, lepote, harizme ili neke druge izuzetne vrline."
     "Da nije jedna od njih i otpisanost?"
     "Kad si to već pomenuo, svi smo morali da potpišemo prilično mračan pravni dokument kojim se 'Cungove svemirske linije' oslobađaju svake zamislive odgovornosti. Moj primerak je u onoj fascikli, uzgred budi rečeno."
     "Kakvi su izgledi da mi tu nešto ućarimo?" upita Džordž punonadežno.
     "Mršavi - moji advokati kažu da nema nikakvu rupu. Cung pristaje da me preveze do Haleja i natrag, da mi daje hranu, vodu, vazduh i sobu sa pogledom."
     "A zauzvrat?"
     "Kada se vratim, založiću se da popularišem buduća putovanja: imaću nekoliko video nastupa, napisaću nekoliko članaka, sve vrlo razložno za priliku koja se pruža jednom u životu. Oh, da - takođe treba da zabavljam saputnike - i vice versa.
     "Kako? Da igraš i pevaš?"
     "Pa, očekujem da odabranim delovima svog sećanja stavim na muke prinudnu publiku. Ali mislim da neću moći da budem takmac profesionalcima. Da li ste znali da će Iva Merlin biti na brodu?"
     "Šta! Kako su samo uspeli da je izmame iz njene ćelije na Park Aveniji?"
     "Mora da joj je već sto... uups, izvini, Hej."
     "Tek joj je sedamdeset, plus minus pet."
     "Obriši minus. Bio sam još klinac kada je snimljen 'Napoleon'."
     Usledila je duga tišina dok su sva trojica prebirala po sećanjima na to znamenito delo. Iako su neki kritičari smatrali da joj je Skarlet O'Hara najbolja uloga, najšira publika i dalje je poistovećivala Ivu Merlin (nFe Evelin Majls, iz Kardifa, u južnom Velsu) sa Žozefinom. Pre skoro pola stoleća protivurečni film Dejvida Grifina oduševio je Francuze, a razgnevio Britance - premda su se obe strane sada slagale da je on povremeno dopuštao svojim umetničkim podsticajima da preinačuju istorijske činjenice, na primer u spektakularnoj završnoj sceni carevog krunisanja u Vestminsterskoj opatiji.
     "To je poen i po za ser Lorensa", reče Džordž zamišljeno.
     "Mislim da i meni pripada deo zasluge. Otac joj je bio astronom - svojevremeno je radio za mene - a i ona se oduvek prilično zanimala za nauku. I tako, preduzeo sam nekoliko video poziva."
     Hejvud Flojd nije smatrao neophodnim da doda da se, kao i zamašan deo ljudske rase, zaljubio u Ivu od trenutka kada se pojavila nova verzija filma 'Prohujalo sa vihorom'.
     "Razume se", nastavi on, "ser Lorens je bio očaran - ali morao sam da ga uverim da njeno zanimanje za astronomiju nipošto nije samo površno. U protivnom, putovanje bi se pretvorilo u društvenu katastrofu."
     "A to me je podsetilo", reče Džordž, pokazavši neki mali paket koji je ne odveć uspešno krio iza leđa, "da imamo mali poklon za tebe."
     "Da ga otvorim sada?"
     "Misliš li da može?" upita Džeri brižno.
     "U tom slučaju, svakako hoću", reče Flojd, odvezujući jarkozelenu traku i odmotavajući hartiju.
     Unutra se nalazila jedna slika u lepom ramu. Iako Flojd nije bio veliki ljubitelj umetnosti, ipak ju je već ranije video; u stvari, ko bi je ikada mogao zaboraviti?
     Na improvizovanom splavu, koji su talasi bacali tamo-amo, nalazilo se mnoštvo polunagih brodolomnika, od kojih su neki već bili na umoru, dok su drugi očajnički mahali brodu na obzorju. Ispod nje je stajao natpis:

     SPLAV 'MEDUZE'
     (Teodor Žeriko, 1791-1824)

     A pod natpisom nalazila se poruka koju su potpisali Džordž i Džeri: 'Stići tamo - tek je pola posla.'
     "Baš ste grozni, ali vas zato silno volim", reče Flojd, zagrlivši ih obojicu. Svetiljka sa natpisom PAŽNJA na Arčijevoj tastaturi poče resko da bleska; kucnuo je čas polaska.
     Prijatelji su mu izišli u tišini koja je bila rečitija od svih reči. Hejvud Flojd se poslednji put osvrnu po maloj kabini koja mu je predstavljala sav svet tokom skoro pola života.
     I tog časa se najednom priseti kako se pesma završava:
     "Bejah srećan - srećan sad odlazim."

8. ZVEZDANA FLOTA

     Ser Lorens Cung nije bio sentimentalan čovek, a i imao je odveć kosmopolitski pogled na svet da bi ozbiljno shvatao rodoljublje - pemda je kao student nakratko nosio na upadljiv način veštački perčin koji je bio u modi tokom treće kulturne revolucije. Pa ipak, predstava u planetarijumu, koja je prikazivala udes 'Cijena', duboko ga je dirnula i nagnala ga da usredsredi zamašan deo svog ogromnog uticaja i energije na svemir.
     Nije prošlo dugo, a on je stao da o vikendima putuje na Mesec, naimenovavši uskoro svog pretposlednjeg sina Čarlsa (onog od trideset dva miliona sola) za potpredsednika kompanije 'Cungov astrotransport'. Nova korporacija imala je samo dve teretne rakete sa katapultnim lansiranjem i na vodonično gorivo, čija je nosivost bila manja od hiljadu tona.
     Nešto manje od pola stoleća delilo je braću Rajt od pojave jevtinog, masovnog vazdušnog prevoza; bilo je potrebno dvostruko duže da se prihvati daleko veći izazov Sunčevog sistema.
     No, u času kada su Luis Alvarez i njegov tim otkrili fuziju sa muonskom katalizom, stvar je izgledala tek kao egzotični laboratorijski kuriozitet od isključivo teorijskog značaja. Isto kao što je veliki lord Raderford sa nipodaštavanjem gledao na budućnost atomske energije, tako je i Alvarez sumnjao da će 'hladna nuklearna fuzija' ikada imati neku praktičnu važnost. I odista, tek je 2040. neočekivana i slučajna proizvodnja stabilnih muonijumsko-vodoničnih 'jedinjenja' otvorila novo poglavlje u ljudskoj istoriji - baš kao što je otkriće neutrona započelo atomsko doba.
     Sada su se mogle praviti male, prenosive nuklearne elektrane koje su imale minimum zaštitnog oklopa. Ogromna ulaganja koja su već izvršena u konvencionalnu fuziju nisu dozvolila da postojeća proizvodnja električne struje na svetu pretrpi - bar u početku - neke bitnije izmene, ali je zato uticaj ovog otkrića bio trenutan na polju svemirskih putovanja; on se mogao uporediti jedino sa mlaznjačkom revolucijom u vazduhoplovstvu stotinu godina ranije.
     Lišene energetskog ograničenja, svemirske letelice mogle su da postignu znatno veće brzine; vremena potrebna da se savladaju razdaljine u Sunčevom sistemu sada su se merila nedeljama, a ne više mesecima ili čak godinama. Ali muonski pogon i dalje je bio reakciona naprava - veoma složena raketa, ali u načelu istovetna sa svojim precima na hemijsko gorivo; bila je potrebna radna tečnost da bi davala potisak. A najjevtinija, najčistija i najpogodnija od svih radnih tečnosti bila je - obična voda.
     Pacifički kosmodrom sasvim sigurno neće u dogledno vreme ostati bez ove korisne tvari. Stvari su, međutim, već stajale drugačije sa narednom lukom - Mesecom. Misije 'Istraživač', 'Apolo' i 'Luna' nisu tamo otkrile ni traga od vode. Ako je Mesec ikada i raspolagao vlastitom vodom, ona je isparila i raspršila se svemirom pod dejstvom eonima dugog meteorskog bombardovanja.
     Bar su tako smatrali selenolozi: no, dokazi koji su govorili suprotno bili su vidljivi još od onog časa kada je Galilej upravio svoj prvi teleskop ka Mesecu. Neke lunarne planine blistale bi nekoliko časova posle zore, kao da su im vrhovi prekriveni snegom. Najčuveniji slučaj jeste ivica veličanstvenog kratera Aristarh, koji je Vilijem Heršl, otac moderne astronomije, jednom video da tako jarko sija u lunarnoj noći da je zaključio kako posredi mora biti aktivan vulkan. No, nije bio u pravu; ono što je video bila je svetlost Zemlje odražena sa tankog i kratkovečnog sloja mraza, kondezovanog tokom tri stotine časova studene tame.
     Otkriće velikih naslaga leda ispod Šroterove doline, sinusoidnog kanjona koji krivudavo vodi iz Aristarha, bilo je poslednji činilac u jednačini koja će dovesti do preobražaja ekonomije svemirskih letova. Mesec je mogao da obezbedi napojnu stanicu upravo tamo gde je bila potrebna, visoko na krajnjim rubovima Zemljinog gravitacionog polja, na tački gde je počinjalo dugo putovanje ka planetama.
     'Kosmos', prvi brod u Cungovoj floti, bio je projektovan da prevozi teret i putnike na liniji Zemlja-Mesec-Mars - a istovremeno da posluži kao opitna letelica, na osnovu složenih ugovora sa desetak organizacija i vlada, još eksperimentalnog muonskog pogona. Sagrađen u svemirskom brodogradilištu Imbrijum, brod je imao taman toliki maksimalni pogon da potpuno prazan uzleti sa Meseca; krstareći između orbita, on više nikada neće dodirnuti površinu nekog sveta. Sa svojim naročitim smislom za publicitet, ser Lorens je tako upriličio stvar da prvi let počne na stotu godišnjicu lansiranja 'Sputnjika', 4. oktobra 2057.
     Dve godine kasnije 'Kosmos' je dobio brata. 'Galaksija' je bila predviđena za putovanje na liniji Zemlja-Jupiter i raspolagala je dovoljnim potiskom da saobraća pravo do nekog od jovijanskih meseca, premda uz zamašno žrtvovanje tereta. Ako bi se za tim ukazala potreba, brod se čak mogao vratiti na remont u lunarno sidrište. Bila je to ubedljivo najbrža letelica koju je čovek ikada sazdao: ako bi sagorela svoje celokupno pogonsko gorivo u jednom orgazmu ubrzanja, postigla bi brzinu od hiljadu kilometara u sekundi - što bi bilo dovoljno da se razdaljina između Zemlje i Jupitera savlada za nedelju dana, dok bi do najbliže zvezde bilo potrebno ne mnogo više od desetak hiljada godina.
     Treći brod u floti - ponos i radost ser Lorensa - objedinjavao je sve ono što je naučeno prilikom izgradnje prethodne dve letelice. Ali 'Vaseljena' nije bila predviđena prvenstveno za prevoz tereta. Ona je od početka bila projektovana kao prvi putnički brod koji je trebalo da krstari svemirskim prostranstvima - sve do Saturna, dragulja Sunčevog sistema.
     Ser Lorens je skovao jedan još spektakularniji plan za njeno prvo putovanje, ali zakašnjenje u izgradnji, do koga je došlo zbog spora sa lunarnim ogrankom obnovljenog sindikata transportnih radnika, umalo nije osujetilo celi naum. Bilo je taman toliko vremena da se obave početni letni testovi i dobiju 'Lojdove' potvrde u poslednjim mesecima 2060, da bi se 'Vaseljena' odmah potom otisnula sa Zemljine orbite i uputila na predviđeni susret. Stvar je bila obavljena u poslednji čas: Halejeva kometa, naime, ne čeka nikog, pa ni ser Lorensa Cunga.

9. PLANINA ZEVS

     Izviđački satelit 'Evropa IV' nalazio se na orbiti skoro petnaest godina, znatno premašivši svoj predviđeni radni vek; vodile su se prilične rasprave u maloj naučnoj zajednici na Ganimedu o tome da li ga treba zameniti.
     Na satelitu se nalazila uobičajna zbirka instrumenata za sakupljanje podataka, kao i sada doslovce beskoristan sistem za optičko snimanje. Iako se i dalje nalazio u savršenom radnom stanju, sve što je prikazivao sa Evrope bio je neprekidan pokrov oblaka. Prezauzeta naučna ekipa na Ganimedu pregledala je sve snimke u ubrzanom režimu jednom nedeljno, da bi potom prosledila sirove podatke na Zemlju. Sve u svemu, njima će prilično laknuti kada 'Evropa IV' konačno otkaže i prestane da ih zasipa bujicom nezanimljivih gigabajta.
     Ali sada, prvi put za mnogo godina, satelit im je uputio nešto uzbudljivo.
     "Orbita 71.934", reče zamenik šefa astronoma, koji je pozvao van der Berga čim je izvršen prvi pregled najnovijih podataka. "Dolazi sa noćne strane - kreće se pravo prema planini Zevs. Još desetak sekundi ništa nećeš videti."
     Ekran je bio potpuno crn, ali je van der Berg ipak mogao da zamisli kao zamrznuti predeo promiče hiljadu kilometara ispod neprozirne koprene oblaka. Kroz nekoliko časova ovde će zasijati daleko Sunce, budući da je Evropa pravila krug oko svoje ose jednom u sedam Zemljinih dana. 'Noćna strana' trebalo bi, u stvari, da se zove 'strana sumraka', budući da je pola vremena bila potpuno osvetljena - ali bez toplote. No, netačan naziv se zadržao, zato što je imao emocionalnu vrednost: Evropa je znala za izlaske Sunca, ali ne i za izlaske Lucifera.
     I izlazak Sunca se sada primicao, hiljadostruko ubrzan kretanjem hitre sonde. Jedna slabašno osvetljena pruga prepolovila je ekran u času kada je obzorje izronilo iz tame.
     Eksplozija svetlosti bila je tako nagla da je van der Berg gotovo mogao da zamisli da mu je pred očima blesnula atomska bomba. U deliću sekunde prošla je kroz sve dugine boje, da bi potom postala čisto bela u trenutku kada je Sunce iskočilo iznad planine; bezmalo u istom času bleska je nestalo, budući da su se uključili automatski filtri.
     "To je sve; šteta što u to vreme nije bilo dežurnog operatora - mogao je da upravi kameru dole i da dobro osmotri planinu dok smo prolazili iznad nje. Ali znao sam da bi voleo da vidiš ovo - čak iako to opovrgava tvoju teoriju."
     "Kako?" upita van der Berg, više radoznao nego ljut.
     "Kada budeš pogledao stvar usporeno, biće ti jasno šta imam na umu. Oni predivni efekti duge nisu atmosferska pojava - njih je izazvala planina. Samo je led kadar za tako nešto. Ili staklo - ali to već izgleda sasvim neverovatno."
     "Ipak nije nemoguće - vulkani su u stanju da proizvedu prirodno staklo - ali ono je obično crno... tako je!"
     "Šta?"
     "Ovaj - ne bih se zakleo dok ne pregledam sve podatke. Ali slutim da bi posredi mogao biti kameni kristal - providni kvarc. Od njega se mogu praviti odlične prizme i sočiva. Kako stoji sa novim osmatranjima?"
     "Mršavo - i ovo smo dobili pukom srećom - Sunce, planina, kamera, sve namešteno u pravom trenutku. Ne bi se ponovilo ni u hiljadu godina."
     "Hvala, u svakom slučaju - možeš ili mi poslati jedan primerak? Nema žurbe - upravo odlazim na istraživački put na Perin i neću imati vremena da se pozabavim time pre povratka." Van der Berg se kratko nasmeja, sa prizvukom izvinjavanja. "Znaš, ako je to stvarno kameni kristal, vredeo bi pravo bogatstvo. Mogao bi da reši čak sve naše budžetske poteškoće..."
     No, to je ipak bila samo puka maštarija. Ma koja čudesa - ili blaga - Evropa skrivala, ljudskoj rasi tamo je bio zabranjen pristup onom poslednjom porukom sa 'Otkrića'. Pedeset godina kasnije nije još bilo nikakvog nagoveštaja da će ta zabrana ikada biti ukinuta.

10. BROD LUDAKA

     Prvih četrdeset osam časova putovanja Hejvud Flojd nikako nije mogao da poveruje u udobnost, prostranost - u čistu raskoš uslova života na 'Vaseljeni'. No, većina njegovih saputnika primila je to kao nešto sasvim normalno; oni koji nikada ranije nisu napustili Zemlju pretpostavljali su da svi svemirski brodovi moraju ovako izgledati.
     On je morao da se osvrne na istoriju vazduhoplovstva da bi stvari mogao da sagleda iz prave perspektive. Flojd je sam, za svoga veka, bio svedok - štaviše, učesnik - revolucije koja se zbivala na nebu planete što se sada smanjivala iza njega. Između nezgrapnog, starog 'Leonova' i usavršene 'Vaseljene' ležalo je tačno pedeset godina. (Emocionalno, on u to nije stvarno mogao da poveruje - ali bilo je beskorisno raspravljati se sa aritmetikom.)
     A samo je pedeset godina delilo i braću Rajt od prvih mlaznjaka. Na početku te polovine stoleća neustrašivi piloti skakutali su sa polja na polje, sa zaštitnim naočarima i šibani vetrom na otvorenim sedištima; na kraju, pak, bake su spokojno dremale uzmeđu kontinenata, jureći brzinom od hiljadu kilometara na čas.
     Stoga možda nije trebalo da ga toliko iznenade raskoš i elegantan dekor njegove brodske kabine, pa čak ni činjenica da mu je dodeljen lični stjuard koji se brinuo o njoj. Prozor velikih razmera predstavljao je najizrazitiju odliku Flojdovog apartmana i u prvi mah on se osetio prilično nelagodno pri pomisli na tone vazdušnog pritiska koje to staklo zadržava pred neumitnim vakuumom svemira koji ni za trenutak ne popušta.
     No, najveće iznenađenje priredilo mu je, iako je upućenost u stručnu literaturu trebalo da ga na to pripravi, postojanje sile teže. 'Vaseljena' je bila prvi svemirski brod sazdan tako da se kreće pod stalnim ubrzanjem, osim tokom nekoliko sati prilikom 'okretanja' na polovini puta. Kada bi njeni ogromni pogonski rezervoari bili ispunjeni sa pet hiljada tona vode, gravitacija bi dostizala jednu desetinu Zemljine - ne mnogo, ali ipak dovoljno da se osujeti razletanje nepričvršćenih predmeta. Ovo se pokazalo naročito pogodno prilikom obeda - mada je putnicima bilo potrebno nekoliko dana da nauče da supe ne valja odveć žustro mešati.
     Kada je udaljenost od Zemlje dostigla četrdeset osam sati, žitelji 'Vaseljene' već su se raslojili u četiri zasebne klase.
     Aristokratiju su sačinjavali kapetan Smit i njegovi oficiri. Zatim su na red dolazili putnici, pa posada - bez oficirskog čina i stjuardi - i, na kraju, potpalublje...
     U ovu najnižu klasu samo je sebe svrstalo pet mladih svemirskih naučnika, najpre iz šale, a potom uz izvesnu primesu gorčine. Kada je Flojd uporedio njihove tesne, improvizovane kabine sa svojim luksuznim apartmanom, sasvim je shvatio šta se podrazumevalo pod 'potpalubljem'; to ga je nagnalo da uskoro postane posrednik za prenošenje njihovih žalbi kapetanu.
     No, kada se sve uzme u obzir, nije bilo mnogo razloga za gunđanje; u žurbi koja je pratila završetak izgradnje broda, čak se postavljalo pitanje da li će se uopšte naći mesto za njih i njihovu opremu. Sada su, međutim, došli u priliku da razmišljaju o tome kako će rasporediti instrumente u okolini komete - i na nju - tokom kritičnih dana pre no što ona napravi krug oko Sunca i ponovo se zaputi prema spoljnjim oblastima Sunčevog sistema. Članovi naučne ekipe već će steći uvažavanje tokom puta - i oni su to znali. Stoga su samo u trenucima iscrpljenosti ili ljutnje zbog kakvog kvara na uređajima počinjali da se žale zbog bučnog sistema za provetravanje, klaustrofobičnih kabina i povremenih neobičnih mirisa nepoznatog porekla.
     Hrana, međutim, nikada nije dolazila na tapet, budući da su se svi saglasili da je izvrsna. "Znatno je bolja", uveravao ih je kapetan Smit, "nego što je bila Darvinova na 'Biglu'."
     Doduše, Viktor Vilis je na to odmah primetio: "Otkud on to zna? Uostalom, zapovednik 'Bigla' je sam sebi prerezao grkljan po povratku u Englesku."
     Bilo je to prilično tipično za Viktora, možda najboljeg popularizatora nauke na planeti (po mišljenju njegovih obožavalaca), odnosno 'pop-naučnika', kako su ga zvali podjednako brojni protivnici. Bilo bi nepošteno ove potonje nazvati neprijateljima; njegova nadarenost uživala je sveopšte divljenje, ali je povremeno i izazivala zavist. Njegov blagi, srednjepacifički naglasak i široka gestikulacija pred kamerom često su parodirani, a u zaslugu (ili krivicu) pripisivano mu je i ponovno uvođenje u modu dugačke brade. 'Čovek koji dopusti da mu izraste toliko dlaka', primećivali su kritičari, 'zacelo ima mnogo toga da sakrije.'
     Od svih šest uglednika na brodu njega je sasvim sigurno bilo najlakše prepoznati - premda je Flojd, koji sebe više nije smatrao slavnom ličnošću, često ovu družinu ironično nazivao 'znamenita petorka'. Iva Merlin uglavnom se mogla neprepoznata prošetati Park Avenijom, u onim retkim prilikama kada bi izlazila iz svog stana. Dimitrij Mihajlovič bio je dobrih desetak centimetara niži od proseka, što ga je prilično ozlojeđivalo; tom se okolnošću mogla objasniti njegova naklonost prema orkestrima sa hiljadu instrumenata - stvarnih ili sintetizovanih - ali ona nije imala uticaja na njegov javni imidž.
     Kliford Grinberg i Margaret M'Bala takođe su spadali u kategoriju 'znamenitih nepoznatih' - premda će se to promeniti kada se budu vratili na Zemlju. Prvi čovek koji je kročio na Merkur imao je jedno od onih prijatnih, neupadljivih lica koja se veoma teško pamte; osim toga, od dana kada se on pojavljivao u svim vestima proteklo je već trideset godina. Što se tiče gospođicice M'Bala, ona je delila sudbinu većine autora koji baš ne vole javna istupanja i deljenja autograma: gotovo niko od miliona njenih čitalaca uopšte je ne bi prepoznao.
     Njena književnička slava predstavljala je jednu od senzacija četrdesetih godina. Stručna studija grčkog panteona obično nije dospevala na liste najbolje prodavanih knjiga, ali gospođica M'Bala umešno je smestila ove večne mitove u savremeni milje svemirske ere. Imena koja su pre samo jedno stoleće bila poznata jedino astronomima i izučavaocima starine sada su ulazila u sliku sveta svake obrazovane osobe; skoro svakoga dana stizale su vesti sa Ganimeda, Kalista, Ioa, Titana, Japeta - ili onih još tamnijih svetova kao što su Karme, Pasifaja, Hiperion, Feb...
     Njena knjiga doživela bi tek skroman ugled, međutim, da se nije usredsredila na složen porodični život Jupitera-Zevsa, Oca svih bogova (kao i mnogo čega drugog). A uz to je još neki genijalni urednik srećno promenio prvobitni naslov koji je glasio 'Pogled sa Olimpa' u 'Strasti bogova'. Zavidljivi akademici često su to menjali u 'Olimpske pohote', ali su svi odreda žalili što sami nisu napisali tako nešto.
     Nimalo iznenađujuće, upravo je Megi M - kako su je ubrzo prekrstili njeni saputnici - bila ta koja je prva upotrebila frazu 'Brod ludaka'. Viktor Vilis oberučke ju je prihvatio, da bi uskoro otkrio jednu intrigantnu paralelu. Skoro jedno stoleće ranije, Ketrin En Porter isplovila je sa skupinom naučnika i pisaca jednim prekookeanskim brodom da bi posmatrala lansiranje 'Apola 17', na kraju prve faze istraživanja Meseca.
     "Moram da razmislim", zloslutno je primetila gospođica M'Bala kada je izveštena o tome. "Možda je došlo vreme za treću verziju. Ali o tome ću, razume se, odlučiti tek po povratku na Zemlju..."

11. LAŽ

     Proteklo je mnogo meseci pre no što je Rolf van der Berg došao u priliku da ponovo usredsredi misli i energiju na planinu Zevs. Kroćenje Ganimeda iziskivalo je više nego celog čoveka, tako da je on nedeljama izbivao iz svog glavnog ureda u bazi Dardanus, potpuno zaokupljen ispitivanjem maršrute za planiranu jednošinsku trasu između Gilgameša i Oziris.
     Geografija trećeg i najvećeg Galilejevog meseca drastično se promenila od detoniranja Jupitera - i taj proces je još trajao. Novo sunce koje je istopilo led Evrope nije bilo moćno ovde, na udaljenosti od dodatnih četiri stotine hiljada kilometara - ali je njegova toplota ipak stvarala blagu klimu na središtu strane večno okrenute prema Luciferu. Postojala su mala, plitka mora - neka velika poput Zemljinog Sredozemlja - koja su se pružala do četrdesetog stepena severne i južne geografske širine. Tek je malo oblika preživelo sa karti koje su iscrtale misije 'Vojadžer' u dvadesetom stoleću. Stalni led koji se otopio i povremena tektonska kretanja izazvana istim plimskim silama što su dejstvovale i kod dva unutrašnja meseca učinili su od Ganimeda noćnu moru kartografa.
     No, zbog istih činilaca Ganimed je postao raj za planetne inženjere. Bio je to jedini svet, uz jalov i znatno negostoljubiviji Mars, kojim će ljudi jednoga dana moći da hodaju pod otvorenim nebom bez zaštitnih sredstava. Ganimed je imao obilje vode, sve hemikalije života i - bar dok Lucifer bude sijao - blažu klimu od većine područja na Zemlji.
     Već sada, više nisu bili potrebni klasični skafandri koji su pokrivali celo telo; atmosfera se, doduše, nije mogla disati, ali je ipak bila dovoljno gusta da dopusti upotrebu samo jednostavnih maski za lice i cilindara sa kiseonikom. Kroz nekoliko decenija - obećavali su mikrobiolozi, premda su ostajali neodređeni u pogledu bližeg datiranja - čak će se i ta pomagala moći odbaciti. Sojevi bakterija koje stvaraju kiseonik već su rasuti po licu Ganimeda; većina ih je uginula, ali neki su se održali i stali da napreduju. Krivulja koja se blago uspinjala na grafikonima analize atmosfere predstavljala je pravu atrakciju koja je s ponosom pokazivana svim posetiocima Dardanusa.
     Van der Berg dugo nije skidao pogled sa reke podataka koja je doticala sa 'Evrope IV', nadajući se da će se jednoga dana oblaci ponovo razići kada se satelit bude nalazio iznad planine Zevs. Znao je da je verovatnoća da se to dogodi veoma niska, ali sve dok i najmanji izgledi budu postojali, on nije želeo da se lati nikakvog drugog istraživanja. Nije bilo žurbe, čekao ga je znatno važniji posao - a i za objašnjenje se, uostalom, može pokazati da je sasvim tričavo i nezanimljivo
     A onda se 'Evropa IV' iznenada ugasila, gotovo izvesno kao ishod slučajnog sudara sa nekim meteorom. Na Zemlji, Viktor Vilis je - prema mišljenju mnogih - napravio priličnu budalu od sebe upustivši se u intervjuisanje 'evrologa', koji su sada prilično dobro popunili prazninu što su je za sobom ostavili ufolozi iz prethodnog stoleća. Neki među njima tvrdili su da je otkazivanje sonde usledilo kao ishod neprijateljske akcije preduzete sa donjeg sveta: činjenica da joj je bilo dopušteno da bez ikakvih smetnji dejstvuje petnaest godina - skoro dvostruko duže od njenog planiranog radnog veka - nimalo ih nije pokolebala u tom uverenju. Viktor se, doduše, pozvao na tu okolnost i lako oborio većinu ostalih argumenata ovih kultista, ali vladalo je jednodušno uverenje da uopšte nije trebalo da im da publicitet.
     Za van der Berga, koga su kolege opisivale kao 'tvrdoglavog Holanđanina' i koji je u tome očigledno uživao, nastojeći da opravda ovaj nadimak, zakazivanje 'Evrope IV' predstavljalo je izazov kome se nije moglo odoleti. Nije bilo nikakvih izgleda da se nađu sredstva za zamenu, a i inače je konačni muk brbljive i neprijatno dugovečne sonde primljen sa priličnim olakšanjem.
     Kakva je, dakle, bila alternativa? Van der Berg je stao da razmišlja o mogućnostima koje su mu stajale na raspolaganju. Budući da je bio geolog, a ne astrofizičar, proteklo je nekoliko dana pre no što je iznenada shvatio da mu se odgovor nalazio pred nosom još od onoga časa kada se prvi put spustio na Ganimed.
     Afrikanerski jezik jedan je od najpogodnijih za psovanje; čak i kada se na njemu izražavate učtivo, on može da vređa uši bezazlenih prolaznika. Van der Berg je dao sebi verbalnog oduška nekoliko minuta, a onda je pozvao opservatoriju Tijamat - koja se nalazila na samom polutaru, dok je tačno nad njom večno počivao maleni, zaslepljujući disk Lucifera.

     Zaokupljeni najspektakularnijim objektima u Vaseljeni, astrofizičari uglavnom sa visine gledaju na uboge geologe koji čitav život posvećuju majušnim, zbrkanim telima kakve su planete. Ali ovde, na graničnim područjima, svi su svima pomagali, a dr Vilkins ne samo što je bio zainteresovan, nego i blagonaklon.
     Opservatorija Tijamat podugnuta je samo sa jednom svrhom, koja je ujedno bila i jedan od glavnih razloga za osnivanje baze na Ganimedu. Izučavanje Lucifera bilo je od ogromne važnosti ne samo za čiste naučnike, nego i za nuklearne inženjere, meteorologe, okeanografe - kao i za, nipošto na poslednjem mestu, državnike i filozofe. Okolnost da postoje entiteti kadri da pretvore jednu planetu u sunce predstavljala je uznemirujuću pomisao zbog koje su mogli izgubiti san. Čovečanstvo bi mudro postupilo kada bi o tome doznalo sve što može; jednoga dana može se javiti potreba da se tako nešto oponaša - ili osujeti...
     I tako su više od jedne decenije sa Tijamata motrili na Lucifera svim zamislivim uređajima, neprekidno beležeći njegov spektar preko celog elektromagnetskog područja; takođe su ga aktivno ispitivali radarom iz jednog malog, udarnog kratera u kome je bila smeštena zdelasta antena sa prečnikom od skromnih stotinu metara.
     "Da", reče dr Vilkins, "često smo posmatrali Evropu i Io. Ali naš snop fiksiran je na Lucifera, tako da ih možemo videti samo tokom nekoliko minuta dok su u prolazu. A tvoja planina Zevs je sa druge, dnevne strane - što znači da je uvek skrivena od nas."
     "To mi je jasno", uzvrati van der Berg pomalo nestrpljivo. "Ali zar ne biste mogli samo malo da skrenete snop, tako da možete osmotriti Evropu pre nego što uđe u liniju sa Jupiterom? Deset ili dvadeset stepeni odveli bi vas duboko na dnevnu stranu."
     "I jedan stepen bi bio dovoljan da se promaši Lucifer i dobije puna slika dnevne strane Evrope na suprotnom kraju njene orbite. Ali tada bi njena udaljenost bila više nego trostruko veća, tako da bi odražena snaga bila stotinu puta slabija. No, možda bi moglo da uspe: pokušaćemo. Treba najpre ustanoviti učestalosti, talasne frontove, polarizacije i sve ostalo što vi, ljubitelji daljinskog ispitivanja, smatrate da može biti od pomoći. Neće nam biti potrebno dugo da izradimo mrežu sa kliznom fazom koja će pomeriti snop za nekoliko stepeni. Više od toga ne znam - takav problem još nismo razmatrali. Premda je možda trebalo... No, šta to uopšte očekuješ da nađeš na Evropi osim leda i vode?"
     "Da znam", reče vedro van der Berg, "zar bih tražio vašu pomoć?"
     "A tada ja ne bih došao u priliku da zatražim da me pomeneš kad budeš objavio celu stvar. Baš šteta što moje ime dolazi na kraju abecede; bićeš ispred mene samo za jedno slovo.
     Bilo je to pre godinu dana: dugodometni skeneri nisu se pokazali dovoljno dobri; ispostavilo se da je znatno teže nego što se očekivalo skrenuti snop da bi se osmotrila dnevna strana Evrope neposredno pre konjunkcije. Ali rezultati su konačno dobijeni; kompjuteri su ih obradili i van der Berg je postao prvi čovek koji je pogledao jedinu minerološku kartu postluciferske Evrope.
     Kao što je dr Vilkins predvideo, posredi su bili uglavnom led i voda, sa bazaltnim izbočinama prošaranim sumpornim naslagama. No, postojale su dve nepravilnosti.
     Jedna je nalikovala na kakav artefakat procesa snimanja; posredi je bila neka potpuno pravilna formacija, dugačka dva kilometra, koja je ostajala doslovce bez ikakvog radarskog odjeka. Van der Berg je prepustio dr Vilkinsu da razbija glavu oko toga, budući da je njega zanimala jedino planina Zevs.
     Bilo mu je potrebno veoma dugo da je prepozna, budući da bi jedino neki ludak - ili uistinu očajan naučnik - pomislio da je tako nešto moguće. Čak i sada, iako je svaki parametar proverio do samih granica tačnosti, još nije mogao u to uistinu da poveruje. Takođe, još nije ni pokušao da predvidi svoj naredni korak.
     Kada ga je dr Vilkins pozvao, nestrpljiv da vidi kako se njegovo ime i ugled šire kroz banke podataka, samo je promrmljao da još analizira rezultate. Ali, konačno, stvar se više nije mogla odlagati.
     "Ništa naročito", kazao je svom kolegi koji ništa nije slutio. "Samo jedan redak oblik kvarca - i dalje pokušavam da ga uporedim sa uzorcima sa Zemlje."
     Bilo je to prvi put da je slagao jednog kolegu-naučnika i zbog toga se grozno osećao.
     Ali koju je drugu mogućnost imao?

12. ČIKA POL

     Rolf van der Berg nije video svog strica Pola čitavu deceniju, a i bilo je malo verovatno da će se njih dvojica ikada ponovo sresti. No, on je osećao veliku prisnost prema starom naučniku - poslednjem iz njegovog pokolenja i jedinom koji se mogao setiti (kada bi to želeo, što se nije često događalo) načina života svojih predaka.
     Dr Pol Krojger - 'čika Pol' kako su ga zvali svi članovi porodice i većina prijatelja - stajao je uvek na raspolaganju kada bi bio potreban, sa kakvom informacijom ili savetom, bilo lično ili na drugom kraju radio-veze dugačke pola milijarde kilometara. Bile su rasprostranjene glasine da je tek krajnji politički pritisak nagnao Nobelov komitet da - uz silnu nevoljnost - previdi njegov doprinos fizici čestica, kojom je ponovo zavladala očajnička zbrka posle sveopšteg dovođenja u red potkraj dvadesetog stoleća.
     Ako je to i bilo istina, dr Krojger se zbog toga nije ljutio. Skroman i uviđavan, on nije imao lične neprijatelje, čak ni među svadljivim klikama ostalih izgnanika. U stvari, u toj meri je uživao opšte uvažavanje da je u nekoliko navrata dobio pozive da ponovo poseti Sjedinjene Države Južne Afrike, ali ih je uvek učtivo odbijao - ne, pohitao bi da objasni, zato što bi se u SDJA našao u bilo kakvoj fizičkoj opasnosti, već zato što se bojao da bi ga odveć obuzelo osećanje nostalgije.
     Iako je koristio bezbednost jezika kojim se sada služilo manje od milion ljudi, van der Berg je bio veoma diskretan, pribegavajući okolišenju i pozivajući se na stvari koje su zvučale besmisleno bilo kom drugom osim nekom bliskom rođaku. Ali Pol nije imao problema da razume poruku svog bratanca, premda je nikako nije mogao shvatiti ozbiljno. Pobojao se da je mladi Rolf napravio budalu od sebe i spremao se stoga da ga što taktičnije spusti na zemlju. Baš dobro što nije pohitao da objavi celu stvar: bar je umeo da bude uzdržan...
     Ali pretpostavimo - samo pretpostavimo - da je ipak u pravu. Retka kosa blago se nakostrešila na Polovom temenu. Čitav spektar mogućnosti - naučnih, finansijskih, političkih - najednom se raskrilio pred njegovim očima, a što je duže razmišljao o njima, one su mu izgledale sve fantastičnije.
     Za razliku od svojih pobožnih predaka, dr Krojger nije imao Boga kome bi se obratio u trenucima krize i pometenosti. Sada je gotovo poželeo da ga ima: ali čak i da je mogao da se moli, od toga ne bi bilo velike koristi. Kada je seo za kompjuter i počeo da ulazi u banke podataka, još nije bio načisto da li treba da se nada da je njegov bratanac došao do izuzetnog otkrića - ili da se drži uverenja da je možda posredi krajnja besmislica. Da li je Stari uistinu mogao da pribegne tako neverovatnom triku sa čovečanstvom? Pol se prisetio Ajnštajnove znamenite opaske da je On, doduše, istančan, ali nikada i zloban.
     Prekini sa sanjarenjem na javi - reče Pol Krojger samome sebi. Tvoje naklonosti ili nenaklonosti, tvoje nade ili strahovanja nemaju baš nikakve veze sa ovom stvari...
     Upućen mu je izazov sa udaljenosti koja je dostizala polovinu prečnika Sunčevog sistema; znao je da se neće smiriti sve dok ne bude otkrio istinu.

13. 'NIKO NAM NIJE KAZAO DA PONESEMO KUPAĆE KOSTIME...'

     Kapetan Smit je sačuvao tajnu o svom malom iznenađenju sve do petog dana putovanja, na samo nekoliko časova pre 'okretanja'. Kada ga je konačno obnarodovao, stvar je, kao što je i očekivao, primljena sa zaprepašćenjem i nevericom.
     Iz šoka se prvi povratio Viktor Vilis.
     "Bazen za plivanje! Na jednom svemirskom brodu! Vi se sigurno šalite!"
     Kapetan se udobnije zavali, očigledno dobro se zabavljajući. Uputio je kratak smešak Hejvudu Flojdu, koji je već bio upućen u stvar.
     "Pa, pretpostavljam da bi Kolumbo bio u podjednakoj meri očaran nekim pogodnostima uvedenim na brodovima posle njega."
     "Postoji li i odskočna daska?" upita Grinberg čežnjivo. "Na fakultetu sam bio prvak."
     "Verovali ili ne - postoji. Doduše, nalazi se na visini od samo pet metara - ali to će vam pružiti tri sekunde slobodnog pada pri jednoj desetini gravitacije koja vlada kod nas. A ako želite duže da lebdite, uveren sam da će gospodin Kertis rado smanjiti potisak."
     "Je li?" upita oporim glasom glavni inženjer. "I da sve proračune orbite bacim u vodu? A da se i ne pominje opasnost da voda iscuri napolje. Površinski napon, znate..."
     "Zar nije postojala jedna svemirska stanica koja je imala loptasti bazen za plivanje?" upita neko.
     "Pokušali si to u glavčini 'Pastera', pre no što su počeli da ga okreću", uzvrati Flojd. "Ali stvar naprosto nije bila praktična. Pri nultoj sili teže bazen mora biti zatvoren sa svih strana. A čovek se sasvim lako može utopiti u velikoj lopti vode, naročito ako ga obuzme panika."
     "Zgodan način da se uđe u istoriju - kao prva osoba koja se udavila u svemiru..."
     "Niko nam nije kazao da ponesemo kupaće kostime", požali se Megi M'Bala.
     "Svako ko mora da nosi kupaći kostim verovatno i treba", došapnu Mihajlovič Flojdu.
     Kapetan Smit kucnu po stolu da bi uspostavio red.
     "Ovo je važnije, molim. Kao što znate, u ponoć dostižemo najveću brzinu i moramo da počnemo kočenje. Stoga će pogon biti isključen u 23.00 i brod će se okrenuti. Imaćemo dva časa bestežinskog stanja pre no što ponovo uključimo pogon u 01.00
     Kao što verovatno pretpostavljate, posada će imati pune ruke posla - iskoristićemo priliku da proverimo motore i izvršimo pregled trupa, što se ne može učiniti dok smo pod pogonom. Savetujem vam da u to vreme budete na počinku i da imate labavo vezane pojaseve preko ležaljki. Stjuardi će se pobrinuti o tome da nema nepričvršćenih predmeta koji bi mogli da izazovu neprilike kada se težina vrati. Ima li pitanja?"
     Zavladala je duboka tišina, kao da su okupljeni putnici i dalje bili pomalo pometeni otkrićem i udubljeni u razmišljanje o tome šta im tim povodom valja preduzeti.
     "Nadao sam se da ćete me pitati o finansijskoj strani jedne takve raskoši - ali iako to niste učinili, ja ću vam ipak reći. Posredi nije nikakav luksuz - stvar ništa ne košta, ali se nadamo da će biti jedna od glavnih atrakcija na narednim putovanjima.
     Vidite, u svakom slučaju moramo da nosimo pet hiljada tona vode kao reakcionu masu, tako da je valja što bolje iskoristiti. Tank broj jedan sada je tri četvrtine prazan i tako će ostati sve do kraja putovanja. Prema tome, sutra posle doručka - vidimo se na plaži..."

     Ima li se na umu hitnja kojom je građena 'Vaseljena', bilo je iznenađujuće da je tako valjano urađeno nešto što je bilo tako spektakularno nebitno.
     'Plaža' je bila metalna platforma, široka oko pet metara, koja se zakrivljavala duž jedne trećine velikog obima rezervoara. Iako se naspramni zid nalazio na udaljenosti od samo dvadeset metara, domišljata primena projektovanih slika činila je da izgleda beskonačno daleko. Vozeći se na talasima negde nasred pučine, surferi su hitali ka obali do koje nikada neće stići. Iza njih, jedan predivni putnički kliper, u kome bi bilo koji turistički vodič prepoznao 'Tai-pan' iz 'Cungove pomorsko-svemirske korporacije', jurio je duž obzorja pod punim naponom jedara.
     Da bi opsena bila potpuna, pod nogama se osećao pesak (blago namagnetisan kako se ne bi odveć udaljio od predviđenog mesta), a kratki potez obale okončavao se skupinom palmi koje su delovale veoma uverljivo sve dok se ne bi osmotrile sasvim izbliza. Visoko gore, vrelo tropsko sunce upotpunjavalo je idiličnu sliku; teško je bilo shvatiti da je tik iza ovih zidova sijalo stvarno Sunce - i to dvostruko snažnije nego na bilo kojoj zemaljskoj obali.
     Projektanti su odista obavili čudesan posao u ograničeno raspoloživom prostoru. Stoga je Grinbergova primedba delovala pomalo nepošteno: "Šteta što nema vožnje na dasci..."

14. TRAGANJE

     U nauci postoji valjano načelo da se ne veruje nijednoj 'činjenici' - ma koliko temeljno proverenoj - sve dok se ona ne uklopi u neki prihvaćeni referencijalni okvir. Povremeno se, razume se, događa da neko osmatranje razori taj okvir i dovede do stvaranja novog, ali do toga dolazi izuzetno retko. Galilej i Ajnštajn skoro se nikad ne javljaju češće od jednom u stoleću, što je baš dobro po duševni mir čovečanstva.
     Dr Krojger je u potpunosti prihvatao ovo načelo: on neće poverovati u otkriće svog bratanca sve dok ne bude mogao da ga objasni, a koliko je mogao da se razabere, ono je nalagalo neposredan upliv Svevišnjeg. Primenivši Okamovu i dalje veoma upotrebljivu oštricu, došao je do zaključka da je ipak verovatnije da je Rolf negde pogrešio; ako je to posredi, onda bi trebalo bez poteškoća pronaći gde je greška.
     Na veliko iznenađenje čika Pola, stvar je ispala veoma teška. Analiza daljinskih radarskih osmatranja sada je predstavljala uvaženo i pouzdano umeće, a stručnjaci koje je Pol konsultovao svi su odreda dali isti odgovor, posle prilično oklevanja. Takođe su ga svi pitali: "Odakle ti ovi snimci?"
     "Žao mi je", uzvratio bi im on, "ali to ne mogu da vam kažem."
     Naredni korak bilo je pretpostaviti da je nemoguće ipak tačno i upustiti se u traganje po literaturi. To je mogao biti ogroman posao, budući da on nije znao čak ni gde da počne. No, jedno je bilo sasvim izvesno: nije u obzir dolazila gruba sila, čeoni napad. Bilo bi to isto kao da je Rendgen, narednog jutra pošto je otkrio X-zrake, stao da traži objašnjenje za njih u fizikalnoj periodici iz tog vremena. Objašnjenje koje mu je bilo potrebno ležalo je još godinama u budućnosti.
     No, ipak su postojali izvesni teorijski izgledi da se ono za čim je tragao nalazilo skriveno negde u ogromnom korpusu postojećeg naučnog znanja. Lagano i oprezno, Pol Krojger načinio je jedan automatski tragalački program čija se osobenost ogledala u tome da je podjednaku pažnju posvećivao onome što je odbacivao i onome što je odabirao. On je trebalo da isključi sve reference vezane za Zemlju - a takvih je sigurno bilo mnogo miliona - i da se potpuno usredsredi na navode vezane za vanzemaljski kontekst.
     Jedna od povlastica visokog položaja dr Krojgera bio je i neograničeni kompjuterski budžet: bio je to deo honorara koji je on tražio od raznih organizacija kojima je bila potrebna njegova mudrost. Iako je jedno ovakvo traganje moglo da bude skupo, on nije morao da brine o računu.
     No, ispostavilo se da je račun bio iznenađujuće mali. Imao je sreće: traganje se okončalo posle samo dva časa i trideset sedam minuta, na 21.456. referenci.
     Bio je dovoljan naslov. Pol se toliko uzbudio da je njegov vlastiti komsek odbio da mu prepozna glas, tako da je on morao da ponovi komandu za dobijanje odštampane verzije.
     Tekst je izišao u časopisu 'Nature' 1981. - skoro pet godina pre njegovog rođenja! - i dok je brzo preletao pogledom po toj jedinoj strani shvatio je ne samo to da mu je bratanac sve vreme bio u pravu, nego i, što je bilo podjednako važno, kako se jedno takvo čudo moglo dogoditi.
     Urednik tog broja časopisa, starog osamdeset godina, mora da je imao smisla za humor. Tekst u kome se raspravljalo o jezgrima spoljnjih planeta teško da je mogao privući pažnju letimičnog čitaoca; ovaj je, međutim, imao neuobičajeno upadljiv naslov. Njegov komsek mogao mu je brzo saopštiti da je tu posredi stih iz nekada znamenitog šlagera, ali to je, razume se, bilo krajnje nebitno.
     U svakom slučaju, Pol Krojger nikada nije čuo za Bitlse i njihove psihodelične fantazije.

Drugi deo: DOLINA CRNOG SNEGA