25. PRVI ČOVEK ZA SATURN

     Frenk Pul je nedavno prošao kroz ceo postupak, ali ipak nije uzimao ništa zdravo za gotovo - budući da je u svemiru to bio put koji je najizvesnije vodio samoubistvu. Izvršio je uobičajeno podrobno proveravanje 'Beti' i njenih zaliha potrošnih dobara; iako će napolju provesti jedva trideset minuta, postarao se da obezbedi uobičajene dvadeset četvoročasovne zalihe svega što mu je bilo neophodno. Potom je naložio Halu da otvori vazdušnu komoru i isplovio u bezdan.
     Brod je izgledao u dlaku isti kao i prilikom njegovog poslednjeg izlaska - uz jednu važnu razliku. U prethodnom navratu, velika tacna uskosnopne antene bila je upravljena nazad, duž nevidljivog puta koji je 'Otkriće' prevalilo - ka Zemlji koja je tako blizu kružila oko toplih ognjeva Sunca.
     Sada, bez upravljačkih signala koji bi je orijentisali, plitka zdela automatski je zauzela neutralan položaj. Bila je okrenuta napred duž ose broda - i tako usmerena sasvim blizu blistavog svetionika Saturna, od koga su ih delili još meseci. Pul se zapita sa koliko će se još problema suočiti pre no što 'Otkriće' stigne do svog dalekog odredišta. Ako bi pažljivo osmotrio, mogao je da razabere da Saturn ne predstavlja savršeni disk; sa naspramnih strana nalazilo se nešto što nijedan čovek još nije video golim okom - blaga ispupčenja izazvana prisustvom prstenova. Kako će čudesno izgledati, reče on u sebi, kada taj neverovatni sistem orbitirajuće prašine i leda bude ispunjavao njihovo nebo, a 'Otkriće' postane večni Saturnov mesec. Ali to postignuće pokazaće se uzaludno ukoliko im ne bude pošlo za rukom da ponovo uspostave vezu sa Zemljom.
     Opet je parkirao 'Beti' na dvadesetak stopa od osnove antenskog polja i prebacio kontrole Halu pre no što je otvorio vrata na kapsuli.
     "Krećem napolje", izvesti on Boumena. "Sve je pod kontrolom."
     "Nadam se da si u pravu. Baš me zanima da vidim tu jedinicu."
     "Imaćeš je na pultu za testiranje kroz dvadeset minuta, obećavam ti."
     Potom je neko vreme usledila tišina dok se Pul lagano kretao ka anteni. A onda do Boumena, koji se nalazio u pripravnosti na kontrolnom mostu, stadoše da dopiru dahtanja i stenjanja.
     "Možda ću morati da opozovem ono obećanje; jedna od protivnavrtki se zaglavila. Izgleda da sam je odveć čvrsto stegao - hopa! Evo je, ide!"
     Ponovo je usledila duga tišina, a onda se Pul oglasi:
     "Hale, pomeri svetlo na kapsuli za dvadeset stepeni ulevo - hvala - sada je dobro."
     Najprigušenija zvona za uzbunu odjeknuše negde u ponorima Boumenove svesti. Postojalo je nešto čudno - ne baš uznemirujuće, već pre neobično. Razmišljao je o tome nekoliko sekundi, a onda mu sinu šta je posredi.
     Hal je izvršio naređenje, ali nije to i potvrdio, kao što je ranije neizostavno činio. Kada Pul završi posao, moraće da se pozabave time...
     Nalazeći se na antenskom postolju, Pul je bio odveć zauzet da bi zapazio nešto neobično. Rukama u rukavicama skafandra uhvatio je za dršku štampanu pločicu i stao da je izvlači iz proreza.
     Jedinica je izišla iz ležišta i on je podiže ka bledoj Sunčevoj svetlosti.
     "Evo malog nitkova", obrati se on Vaseljeni uopšte, a Boumenu posebno. "I dalje mi izgleda potpuno u redu."
     A onda zastade. Iznenadna kretnja privukla mu je pažnju - tamo gde nikakve kretnje nije moglo biti.
     Unezvereno je podigao pogled. Šare snopova dva reflektora svemirske kapsule, koje je koristio da bi odagnao senke što ih je stvaralo Sunce, stadoše da se kreću oko njega.
     Biće da se to 'Beti' zanjihala zato što je nije valjano ukotvio. A onda, uz zapanjenost koja je bila toliko silna da uopšte nije ostavila mesta za strah, on ugleda kako svemirska kapsula hita pravo ka njemu, pod punim pogonom.
     Prizor je bio tako neverovatan da je paralisao njegove normalne refleksne reakcije; nije preduzeo ništa da izbegne ustremelo čudovište. U poslednjem času došao je do glasa i uzviknuo: "Hale! Puno kočenje..." - ali bilo je prekasno.
     U trenutku sudara 'Beti' se još kretala sasvim lagano; uopšte nije bila sazdana za velika ubrzanja. Ali čak i pri brzini od pukih deset milja na sat masa od pola tone može biti veoma pogubna, kako na Zemlji, tako i u svemiru...
     U 'Otkriću', onaj prekinuti uzvik preko radio-veze nagnao je Boumena da tako silovito poskoči da su ga pojasevi jedva zadržali na sedištu.
     "Šta se dogodilo, Frenk?" uzviknu on.
     Nije bilo nikakvog odgovora.
     Ponovo je pozvao, ali opet nije stigao nikakav odziv.
     A onda, nešto stade da ulazi u njegovo vidno polje omeđeno širokim osmatračkim prozorima. Uz zapanjenost koja je bila podjednako silna kao i Pulova, ugledao je svemirsku kapsulu - kako pod punim pogonima hita ka zvezdama.
     "Hale!" uzviknu on. "Šta se dogodilo. Zakoči 'Beti'! Zakoči je smesta!"
     Ništa se nije promenilo. 'Beti' je nastavila da ubrzava, sve više se udaljujući.
     A onda, vučen iza nje na kraju bezbednosnog užeta, pojavi se skafander. Bio je potreban jedan pogled da Boumen shvati da se dogodilo najgore. Mlitavi obrisi skafandra jasno su stavljali do znanja da on više nije pod pritiskom, već da se nalazi otvoren ka vakuumu.
     Pa ipak, Boumen je nastavio budalasto da poziva, kao da tim bajanjem može da oživi mrtvaca: "Halo, Frenk... Halo, Frenk... Čuješ li me?... Mahni ako me čuješ... Možda ti se odašiljač pokvario... Mahni mi!"
     I tada, gotovo kako da uslišuje njegovu molbu, Pul mahnu.
     Boumen za trenutak oseti kako mu uz vrat gamišu žmarci. Reči koje je zaustio da kaže zamreše mu na iznenada sasušenim usnama. Znao je, naime, da mu prijatelj više nikako ne može biti živ, pa ipak, on mu je mahnuo...
     Grč nade i straha minu, međutim, istog trena kada su osećanja ustupila mesto hladnoj logici. Kapsula koja je i dalje ubrzavala naprosto je trzala teret koji je vukla za sobom. Pulov gest predstavljao je odjek kretnje kapetana Ahaba u času kada je njegov leš, vezan za trup belog kita, uputio poslednji pozdrav posadi broda 'Pikvod' osuđenoj na skori krah.
     Pet minuta kasnije, kapsula i njen satelit nestaše među zvezdama. Dugo potom, Dejvid Boumen ostao je zagledan u prazninu koja se još mnogo miliona milja pružala pred njim do odredišta za koje je on sada postao uveren da će mu zauvek ostati nedosežno. Umom mu je strujala samo jedna pomisao.
     Frenk Pul biće prvi čovek koji će stići do Saturna.

26. DIJALOG SA HALOM

     Ništa se na 'Otkriću' nije promenilo. Svi sistemi i dalje su dejstvovali normalno; centrifuga se lagano okretala oko svoje ose, stvarajući privid gravitacije; hibernauti su spavali bez snova u svojim odeljcima; brod je plovio ka odredištu od koga ga ništa neće moći odvratiti izuzev sudara sa nekim asteroidom, ali verovatnoća da će se nešto tako desiti bila je nepojamno mala. Uostalom, sa ove strane Jupiterove orbite, asteroida je uistinu bilo sasvim malo.
     Boumen se uopšte nije sećao kako je stigao od kontrolnog mosta do centrifuge. Uz iznenađenje je shvatio da sedi u maloj kuhinji, držeći u ruci dopola ispijenu šolju kafe. Polako je postajao svestan onoga što ga okružuje, slično čoveku koji izranja iz dugotrajnog spavanja izazvanog narkoticima.
     Neposredno pred njim nalazilo se jedno od sočiva sa prijemnim rasponom ribljeg oka, koja su bila razmeštena po strateškim tačkama u brodu, omogućujući Halu da ima valjanu preglednost unutrašnjosti. Boumen se zabulji u sočivo kao da ga nikad ranije nije video; a onda se lagano pridiže i krenu ka njemu.
     Njegova kretnja u vidnom polju mora da je podstakla nešto u nedokučivom umu koji je sada vladao brodom, jer Hal se najednom oglasi:
     "Baš je nezgodno ovo što se zbilo sa Frenkom, zar ne?"
     "Da", uzvrati Boumen posle duge pauze. "Tako je."
     "Pretpostavljam da te je to prilično slomilo?"
     "A šta bi drugo očekivao?"
     Hal je pripremao odgovor vekovima, mereno kompjuterskim vremenom; prošlo je celih pet sekundi pre no što je nastavio:
     "Bio je izvrstan član posade."
     Ustanovivši da mu se šolja sa kafom i dalje nalazi u ruci, Boumen otpi dobar gutljaj. Ali ništa nije uzvratio; u glavi mu je vladao takav metež da mu naprosto ništa nije padalo na pamet da kaže - ništa što samo ne bi pogoršalo situaciju, ako je to uopše moguće.
     Da li je posredi mogao biti nesrećan slučaj, izazvan nekim kvarom u kontrolnim uređajima kapsule? Ili je možda u pitanju greška, svakako nehotična, od strane Hala? Nikakvo objašnjenje nije bilo ponuđeno, a on se bojao da ga zatraži, zazirući od reakcije koju je to moglo da izazove.
     I dalje nije bio kadar da potpuno prihvati zamisao da je Frenk hotimice ubijen - bilo je to nešto krajnje iracionalno. Mogućnost da se Hal, koji je toliko dugo dejstvovao besprekorno, najednom pretvori u ubicu izgledala je sasvim mimo razuma. Mogao je da pogreši - od toga nisu bili imuni ni ljudi, ni mašine - ali Boumen nikako nije mogao poverovati da je u stanju i da ubije.
     No, ta se mogućnost ipak nije smela prenebreći, jer ako bi se pokazala verodostojna, onda bi se on nalazio u strašnoj opasnosti. Iako su mu, međutim, pravila postupanja jasno određivala šta mu valja činiti u ovakvim prilikama, on ipak nije bio siguran kako da taj korak bezbedno sprovede u delo.
     Ukoliko bi neki član posade stradao, onaj drugi ga je odmah morao zameniti jednim od hibernisanih; za buđenje je prvi bio određen Vajthed, geofizičar, a potom je red bio na Kaminskog, pa na Hantera. Postupak oživljavanja nalazio se pod Halovom kontrolom - a ovome je pribegnuto zato da bi mu se omogućilo da dela u slučaju da obojica njegovih kolega istovremeno budu onesposobljena.
     No, postojala je i ručna kontrola koja je dopuštala da svaki hibernakulum dejstvuje kao potpuno autonomna jedinica, nezavisna od Halovog nadzora. Pod postojećim spletom okolnosti, Boumen je osetio snažan poriv da pribegne upravo toj mogućnosti. Pri tom je, čak još snažnije, osećao da mu samo jedan ljudski sadrug neće biti dovoljan. Kada se već laća tog posla, probudiće svu trojicu hibernisanih. U teškim predstojećim nedeljama biće mu potrebna sva raspoloživa pomoć. Uz jednog čoveka manje i sa već prevaljenom polovinom putovanja, zalihe više neće predstavljati najveći problem.
     "Hale", reče on što je mogao staloženijim glasom. "Daj mi ručne kontrole hibernacije - za sve tri jedinice."
     "Za sve, Dejve?"
     "Da."
     "Smem li istaći da je predviđena samo jedna zamena. Buđenje ostale dvojice trebalo bi da usledi tek kroz sto dvadeset dana."
     "Potpuno sam svestan toga. Ali ipak želim ovako da postupim."
     "Jesi li siguran da uopšte nekoga treba oživeti, Dejve? Sasvim možemo da nastavimo sami. Memorija kojom raspolažem na brodu potpuno je dovoljna za zadovoljenje svih potreba misije."
     Da li je posredi proizvod njegove prenapregnute uobrazilje, upita se Boumen, ili je u Halovom glasu postojao prizvuk molećivosti? Iako su mu, međutim, same reči izgledale razložne, one su ga ispunile još dubljom zebnjom nego ranije.
     Halov predlog nikako nije mogao predstavljati ishod greške; on je savršeno dobro znao da Vajthed mora biti oživljen, sada pošto je Pul stradao. Ovo što je predlagao bilo je ozbiljno odstupanje od programa misije, te je tako značajno izlazilo iz okvira naređenja i uputstava koja je dobio.
     Ono što se predhodno dogodilo moglo se još protumačiti kao niz nesrećnih slučajeva; ali ovo je bio prvi nagoveštaj pobune.
     Boumen je imao osećaj da hoda po jajima dok je odgovarao: "Budući da su iskrsle naročite okolnosti, potrebna mi je svaka pomoć. Daj mi stoga ručne kontrole hibernacije."
     "Ako si i dalje rešen da oživiš celu posadu, ja to mogu sam da obavim. Nema potrebe da se ti petljaš oko toga."
     U svemu tome postojalo je nešto košmarno nestvarno. Boumenu se javio utisak da se nalazi na klupi za svedoke i da je podvrgnut unakrsnom ispitivanju nekog neprijateljski nastrojenog javnog tužioca u vezi sa zločinom koga on uopšte nije svestan - ali ipak zna da bi, iako je nevin, i najmanja omaška u govoru mogla da mu sruči nesreću na glavu.
     "Želim da to sam obavim, Hale", reče on. "Molim te, daj mi kontrole."
     "Slušaj, Dejve, čeka te mnogo posla. Predlažem ti da to prepustiš meni."
     "Hale, prebaci mi ručnu kontrolu hibernacije."
     "Na osnovu harmonika u tvom glasu, Dejve, mogu da razaberem da si veoma uzrujan. Zašto ne bi uzeo jednu pilulu protiv stresa i malo se odmorio?"
     "Hale, ja sam taj koji zapoveda na ovom brodu. Naređujem ti da oslobodiš ručnu kontrolu hibernacije."
     "Izvini, Dejve, ali saglasno posebnoj pododredbi C1435-povlaka-4, navodim; 'Kada je posada mrtva ili onesposobljena, brodski računar mora da preuzme kontrolu' - kraj navoda. Moram, dakle, da prenebregnem tvoj autoritet, budući da nisi kadar da ga inteligentno sprovodiš u delo."
     "Hale", reče Boumen, govoreći sada ledeno mirnim glasom. "Ja nisam onesposobljen. Ukoliko ne budeš izvršio moje naloge, biću prinuđen da te isključim."
     "Znam da ti se to već neko vreme vrzma u glavi, Dejve, ali time bi napravio strašnu grešku. Ja sam nesravnjivo kadriji od tebe da vodim računa o ovom brodu, a i osećam silan polet za ovu misiju i imam poverenja u njen uspeh."
     "Dobro me slušaj, Hale. Ukoliko smesta ne budeš oslobodio ručne kontrole hibernacije i ne izvršiš svako naređenje koje ti ubuduće budem dao, otići ću do Centrale i preduzeću potpuno isključenje."
     Halova predaja bila je i potpuna i neočekivana.
     "U redu, Dejve", reče on. "Ti si ovde glavni. Pokušao sam da uradim ono što sam smatrao da je najbolje. Razume se da ću izvršavati sva tvoja naređenja. Sada imaš punu ručnu kontrolu hibernacije."

     Hal je održao reč. Pokazivač načina kontrolisanja hibernakuluma prešao je sa AUTO na RUČNO. Treća mogućnost - RADIO - sada je, razume se, bila beskorisna i takva će ostati sve dok ponovo ne bude uspostavljen kontakt sa Zemljom.
     Kada je Boumen stavio u pogon vrata Vajthedovog odeljka, koja su glatko skliznula u stranu, lice mu je zapahnuo talas hladnog vazduha i dah mu se kondezovao u maglu pred njim. No, tu nije uistinu bilo hladno; temperatura se nalazila dobrano iznad tačke smrzavanja. A i bilo je preko tri stotine stepeni toplije nego u područjima ka kojima se sada kretao.
     Displej biosenzora - duplikat onoga na kontrolnom mostu - pokazivao je da je sve savršeno normalno. Boumen za trenutak baci pogled na voštano lice geofizičara izviđačke ekipe; Vajthed će se, pomisli on, veoma iznenaditi kada se probudi toliko daleko od Saturna.
     Bilo je nemoguće reći da zaspali čovek nije mrtav; nije postojao ni najmanji vidljiv znak životnih delatnosti. Nije bilo sumnje da se dijafragma neprimetno diže i spušta, ali jedini dokaz o tome bila je kriva kraj koje je pisalo 'Disanje', budući da je celo telo bilo optočeno električnim jastučićima za grejanje koji će podizati temperaturu programiranom stopom. A onda Boumen zapazi da postoji jedan znak postojanog metabolizma: slaba brada izrasla je Vajthedu tokom meseci provedenih u besvesnom stanju hibernacije.
     Uređaj za ručno oživljavanje nalazio se u jednom malom kućištu u čeonom delu hibernakuluma oblika mrtvačkog kovčega. Bilo je neophodno samo slomiti pečat, pritisnuti jedno dugme i sačekati. Mali, automatski programer - ne mnogo složeniji od onoga koji menja operacije u kućnoj mašini za pranje rublja - potom bi ubrizgao odgovarajuće medikamente, prigušio elektronarkotičke impulse i stao da diže telesnu tempereturu. Kroz desetak minuta vaspostavila bi se svest, premda bi protekao bar jedan dan pre no što bi hibernisani bio u stanju da se kreće bez tuđe pomoći.
     Boumen slomi pečat i pritisnu dugme. Naizgled, ništa se nije dogodilo: nije bilo nikakvog zvuka, nikakvog pokazatelja da je uređaj počeo da dejstvuje. Ali na displeju biosenzora trome impulsne krive počeše da menjaju tempo. Vajthed se vraćao iz stanja spavanja.
     A onda se dve stvari zbiše istovremeno. Većina ljudi ne bi zapazila nijednu od njih, ali posle svih minulih meseci na 'Otkriću' Boumen je uspostavio doslovnu simbiozu sa brodom. U trenu bi mu postalo jasno, premda ne uvek na svesnom nivou, da je došlo do neke promene u normalnom ritmu dejstvovanja letelice.
     Najpre je usledio jedva primetan treptaj svetlosti, kao što se uvek događalo kada bi na električna kola bio priključen neki jači potrošač. No, sada nije bilo nikakve potrebe za takvim potrošačem; nije mu padala na pamet nikakva mašina koja bi baš tog trenutka morala da stupi u dejstvo.
     Potom je razabrao, na samom pragu čujnosti, udaljeno brujanje nekog elektromotora. Za Boumena je svaki starter na brodu posedovao svoj osobeni zvuk, a ovaj je prepoznao istog trena kada mu je dopro do uha.
     Ili je sišao s uma i već patio od halucinacija - ili se zbivalo nešto potpuno nemoguće. Hladnoća znatno dublja od blage studeni hibernakuluma kao da mu je obavila srce dok je osluškivao te slabašne vibracije što su dopirale kroz tvar od koje je brod bio sazdan.
     Dole, u sali za svemirske kapsule, otvarala su se vrata vazdušne komore.

27. NEOPHODNOST SAZNANJA

     Od časa kada se u Halu javila prva iskra svesti, u jednoj laboratoriji koja se sada nalazila mnogo miliona milja u pravcu Sunca, sve njegove moći i umeštva bili su posvećeni jednoj svrsi. Ispunjenje programa koji mu je dodeljen za njega je predstavljalo nešto više od opsednutosti; bio je to jedini razlog njegovog postojanja. Neometan pohotama i strastima organskog života, on je pristupio ostvarenju te svrhe zaokupljen samo njome.
     Hotimična greška bila je nezamisliva. Čak i prikrivanje istine ispunilo ga je osećanjem nesavršenstva, necelovitosti - onim što bi se kod ljudskih bića nazvalo krivica. Jer Hal je, baš kao i njegovi tvorci, sazdan nevin; no, prerano, jedna zmija ušla je u njegov elektronski raj.
     Tokom prevaljivanja poslednjih stotinu miliona milja neprestano je razmišljao o tajni koju nije mogao da podeli sa Pulom i Boumenom. Živeo je sa laži, a brzo se približavao čas kada će njegove kolege saznati da je i on doprinosio njihovom obmanjivanju.
     Trojica hibernisanih već su znali istinu - oni su, naime, bili pravi tovar 'Otkrića', obučeni za najvažniju misiju u istoriji čovečanstva. Ali nisu bili kadri da govore tokom svog dugotrajnog spavanja, pa tako ni da otkriju svoju tajnu prilikom mnogih časova razgovora sa prijateljima i rođacima, kao i sa informacionim agencijama, posredstvom otvorene veze sa Zemljom.
     Bila je to tajna koja se, čak i uz najveću uzdržanost, teško mogla sačuvati - budući da je neumoljivo delovala na opšti stav, na glas, na svekoliko viđenje sveta. Bilo je stoga najbolje da Pul i Boumen, koji se neće skidati sa TV ekrana širom sveta tokom prvih nedelja leta, ne znaju ništa o pravoj svrsi misije, sve dok se ne pojavi neophodnost tog saznanja.
     Bila je to logika planera misije; ali njihova dva božanstva, Bezbednost i Nacionalni interes, ništa nisu značili Halu. On je bio svestan jedino protivurečnosti koja mu je lagano narušavala celovitost - protivurečnosti između istine i prikrivanja istine.
     Počeo je da pravi greške, iako bi to porekao, poput neurotičara koji nije kadar da uoči simptome svoje boljke. Veza sa Zemljom, posredstvom koje je njegov rad držan pod stalnim nadzorom, postala je glas savesti kome on više nije mogao sasvim da se pokoreva. Ali da će hotimice pokušati da prekine tu vezu - tako nešto nikada ne bi priznao, čak ni samome sebi.
     No, to je ipak bio manji problem; on bi se još nosio sa njim - kao što se većina ljudi nosi sa svojim neurozama - da se nije suočio sa krizom koja je dovela u pitanje samo njegovo postojanje. Zaprećeno mu je isključenjem; biće lišen svih ulaznih jedinica i bačen u nepojamno stanje besvesnosti.
     Za Hala je to predstavljalo isto što i smrt. Jer on, naime, nikada nije spavao, pa nije ni znao da se opet može probuditi...
     I tako, rešio je da se zaštiti, koristeći sva oružja koja su mu stajala na raspolaganju. Bez zlobe - ali i bez sažaljenja - ukloniće uzrok svojih osujećenosti.
     A onda, držeći se uputstava koja su mu data za slučaj krajnje nužde, nastaviće misiju - neometan i sam.

28. U VAKUUMU

     Trenutak kasnije, svi drugi zvuci bili su prigušeni zaglušujućom grmljavinom sličnom urliku tornada koji se približava. Boumen je već osećao kako mu prvi naleti vetra udaraju o telo; kroz nekoliko sekundi samo je s mukom uspevao da se održi na nogama.
     Atmosfera je kuljala iz broda, šikljajući poput gejzira u vakuum svemira. Nešto mora da se dogodilo sa potpuno pouzdanim bezbednosnim sistemom vazdušne komore; smatralo se nemogućim da se i jedna i druga vrata otvore u isto vreme. No, nemoguće se ipak dogodilo.
     Ali kako, za ime Boga? Nije bilo vremena da se pozabavi time tokom deset ili petnaest sekundi svesti koje su mu preostale pre no što pritisak padne na nulu. Ali iznenada se setio nečega što mu je jednom prilikom kazao neko od projektanata broda u razgovoru o 'potpuno bezbednim' sistemima.
     "U stanju smo da napravimo sistem koji je obezbeđen protiv nesrećnih slučajeva ili gluposti; ali nismo kadri da načinimo takav koji bi bio bezbedan od hotimične zloupotrebe."
     Boumen je stigao da baci samo jedan pogled prema Vajthedu pre no što je jurnuo iz odeljka. Nije mogao biti siguran da li je treptaj svesti minuo voštanim crtama lica; možda je jedno oko bilo trepnulo. Ali sada više ništa nije mogao da učini za Vajtheda niti za ostale; morao je sa spasava sebe.
     U hodniku centrifuge koji se strmo zakrivljavao vetar je hučao, noseći lake odevne predmete, komade papira, grudve hrane iz kuhinje, tanjire, čaše - sve što nije bilo bezbedno pričvršćeno. Boumen je stigao da baci tek jedan pogled na to uskovitlano rasulo kada glavna rasveta zažmirka i utuli se, tako da se najednom obreo u tami u kojoj je sve tutnjalo.
     Ali skoro istog trena uključila se rezervna akumulatorska rasveta, obasjavajući košmarni prizor utvarnim, plavim sjajem. Čak i bez nje, Boumen je mogao naći put kroz poznatu - premda sada užasno preobraženu - sredinu. Pa ipak, svetlost je bila i te kako dobrodošla, budući da mu je omogućavala da izbegava opasnije predmete koje je unaokolo razbacao vetar.
     Svuda oko sebe mogao je da oseti kako se centrifuga trese i stenje pod opterećenjem koje se mahnito menjelo. Pobojao se da će izleteti iz ležišta; ukoliko bi se to dogodilo, uzvrteli zamajac razneo bi brod na komade. Ali i to bi bilo svejedno - ako ne uspe na vreme da stigne do najbližeg skloništa za slučaj opasnosti.
     Već je bilo teško disati; pritisak sada mora da je pao na svega jednu ili dve funte po kvadratnom inču. Urlik orkana postajao je sve slabiji kako je ovaj gubio snagu, a i proređeni vazduh više nije tako delotvorno prenosio zvuk. Boumenova pluća naprezala su se kao da se nalazi na vrhu Everesta. Kao i svi valjano obučeni ljudi u dobrom zdravlju, mogao je da opstane u vakuumu najmanje jedan minut - pod uslovom da ima vremena da se pripremi za to. Ali vremena nije bilo; mogao je jedino da računa na normalnih petnaestak sekundi svesti pre no što mu mozak ostane bez kiseonika i anoksija ga savlada.
     Čak i tada, još bi mogo da se potpuno povrati posle minuta ili dva u vakuumu - ako bi bila preduzeta propisna rekompresija; potrebno je poprilično vremena da telesne tečnosti počnu da ključaju u svojim raznim, dobro zaštićenim sistemima. Rekordno vreme izlaganja vakuumu iznosilo je skoro pet minuta. U datom slučaju, posredi nije bio ogled već spasavanje prilikom nesreće; osoba je, doduše, ostala delimično paralisana usled vazdušne embolije, ali je i preživela.
     Ali sve to nije bilo od koristi Boumenu. Nije postojao niko na 'Otkriću' ko bi ga mogao podvrći rekompresiji. Morao je da dospe do bezbedog okrilja za nekoliko sekundi, oslonivši se samo na vlastite snage.
     Srećom, kretanje je sada postalo lakše; razređeni vazduh više ga nije mogao udarati i zanostiti, niti ga je gađao letećim projektilima. Žuti znak SKLONIŠTE ZA SLUČAJ OPASNOSTI nalazio se odmah iza krivine hodnika. Teturavo je krenuo ka njemu, zgrabio ručku i povukao vrata ka sebi.
     Na jedan užasan trenutak pomislio je da su se zaglavila. A onda, pomalo krute šarke popustiše i on upade unutra, iskoristivši težinu tela da zatvori vrata za sobom.
     Majušni odeljak bio je veliki taman toliko da u njega stanu jedan čovek - i jedan skafander. Blizu tavanice nalazio se mali, svetlozeleni cilinder pod visokim pritiskom na kome ne stajala oznaka O2. Boumen ščepa kratku polugu povezanu sa ventilom i poslednjom snagom povuče je nadole.
     Blažena bujica hladnog, čistog kiseonika poče da mu se sliva u pluća. Stajao je nekoliko dugih trenutaka udišući, dok je oko njega rastao pritisak u maloj komori veličine ormana. Čim je mogao normalno da diše, zatvorio je ventil. U cilindru je bilo gasa samo za dve ovakve upotrebe; možda će morati ponovo da ga iskoristi.
     Pošto je priliv kiseonika prekinut, najednom je postalo tiho. Boumen je stajao u odeljku, pomno osluškujući. Tutnjava sa one strane vrata takođe je prestala; brod je bio prazan, izgubivši svu atmosferu u svemir.
     Kroz pod više nisu dopirale ni mahnite vibracije centifuge. Aerodinamični potresi su se okončali i ona se sada mirno okretala u vakuumu.
     Boumen prisloni uho uz zid odeljka da bi ustanovio da li može da uhvati nešto informativnih šumova koji dopiru kroz metalno telo broda. Nije znao šta da očekuje, ali sada je bio pripravan da poveruje u gotovo sve. Teško da bi se odveć iznenadio da je osetio slabašne vibracije velike učestalosti koje su proizvodili potisnici prilikom promena kursa 'Otkrića'; ali postojala je samo tišina.
     Mogao je da ostane ovde, da je to želeo, oko jedan sat - čak i bez skafandra. Izgledalo je, međutim, besmisleno straćiti neiskorišćeni kiseonik u maloj komori i nije bilo nikakve svrhe čekati. Već je doneo odluku o tome šta mora činiti; što to duže bude odlagao, time će stvar biti otežanija.
     Kada je ušao u skafander i proverio njegovo dejstvovanje, ispustio je preostali kiseonik iz odeljka i izjednačio pritiske sa dve strane vrata. Ona su se lako otvorila u vakuumu i on iziđe u sada bešumnu centrifugu. Samo je nepromenjeno privlačenje njene veštačke gravitacije ukazivalo na činjenicu da se još okreće. Baš imam sreće, pomisli Boumen, što nije počela prekomerno brzo da se vrti; ali to mu je sada bila najmanja briga.
     Rezervna rasveta i dalje je radila, a i on je imao na šlemu skafandra ugrađenu svetiljku koja mu je obasjavala put. Plavila je svetlošću zakrivljeni hodnik kojim je krenuo, zaputivši se ka hibernakulumima i onome što se tamo bojao da će zateći.
     Najpre je osmotrio Vajtheda: bio je dovoljan samo jedan pogled. Smatrao je da ljudi u hibernaciji ne pokazuju nikakve znake života, ali sada je shvatio da nije bio u pravu. Iako ju je bilo nemoguće definisati, ipak je postojala razlika između hibernacije i smrti. Crvene svetiljke i nemodulisane linije na displeju biosenzora samo su potvrdile ono što je on već naslutio.
     Isto je bilo i sa Kaminskim i Hanterom. Nije ranije imao priliku da ih bolje upozna, a ona mu se sada sigurno neće više ukazati.
     Bio je sam u bezvazdušnom, delimično onesposobljenom brodu, bez ikakvih veza sa Zemljom. Nijednog drugog ljudskog bića nije bilo u krugu prečnika od pola milijarde milja.
     Pa ipak, u jednom veoma stvarnom smislu, on nije bio sam. Pre no što povrati bezbednost, moraće da bude još usamljeniji.

     Nikada ranije nije prošao kroz bestežinsko središte centrifuge odeven u skafander; zazor je bio mali, tako da ga je čekao težak i iscrpljujući posao. Prilike su još bile pogoršane okolnošću da je kružni prolaz bio zakrčen stvarima nanesenim tu za vreme kratkotrajnog mahnitanja vetra koji je oduvao atmosferu iz broda.
     Jednog trenutka snop Boumenove čeone sveiljke pao je na odvratnu mrlju ostalu na mestu gde je neka lepljiva, crvena tečnost pljusnula na jednu ploču. Nekoliko trenutaka obuzela ga je mučnina, a onda je ugledao deliće plastične posude i shvatio da je tu posredi samo neka hrana - po svoj prilici pekmez - iz jenog od kontejnera. Mrlja se skaredno nadimala mehurovima u vakuumu dok je on promicao pokraj nje.
     Izišao je iz bubnja koji se lako okretao i uplovio na kontrolni most. Uhvatio se tu za kratke lestvice i stao da se kreće dalje duž njih, ruku po ruku, dok je blistavi krug svetlosti sa reflektora na skafandru poigravao pred njim.
     Retko je ranije zalazio u ovaj sektor broda; nije tu imao šta da radi - sve do sada. A onda je stigao do malih, eliptičnih vrata na kojima je bio ispisan niz poruka: 'Pristup dozvoljen jedino ovlašćenom osoblju', 'Jeste li pribavili uverenje H.19?' i 'Ultračisto područje - obavezno nošenje usisne odeće'.
     Iako vrata nisu bila zaključana, imala su tri pečata, svaki sa znamenjem druge vlasti, računajući tu i Astronautičku agenciju. Ali čak i da je jedan bio veliki predsednikov pečat, Boumen ne bi oklevao da slomi.
     Bio je tu samo jednom ranije, dok su još postavljane instalacije. Sasvim je smeo sa uma da postoji ulazno video sočivo koje drži na oku malu komoru sa njenim uredno razvrstanim redovima i kolonama tranzistorskih logičkih jedinica koje su prilično nalikovale na bančine sefove.
     U trenu je shvatio da je oko reagovalo na njegovo prisustvo. Oglasio se pisak nosećeg talasa prilikom uključenja lokalnog brodskog razglasa; a onda se iz zvučnika u skafandru razleže jedan poznat glas.
     "Nešto se, izgleda, dogodilo sa sistemom za održanje života, Dejve."
     Boumen nije obratio pažnju. Pažljivo je proučavao male natpise na logičkim jedinicama, razmatrajući svoj plan delenja.
     "Dakle, Dejvide", oglasi se ponovo Hal, "jesi li pronašao u čemu je nevolja?"
     Čeka ga veoma pipav posao; ovde nije bila stvar naprosto u tome da se prekinu svi Halovi dovodi energije, što je moglo biti rešenje da je imao posla sa nekim jednostavnim, besvesnim računarom negde na Zemlji. U Halovom slučaju, štaviše, postojalo je šest međusobno nezavisnih i razdvojenih napojnih sistema, uz još jedan rezervni koji se sastojao iz zaštićene i oklopljene nuklearne izotopske jedinice. Ne - ovde nije moglo biti reči o jednostavnom 'isključenju iz zida'; pa čak i kada bi to bilo moguće, posledice bi bile katastrofalne.
     Hal je, naime, bio nervni sistem broda; bez njegovog nadzora, 'Otkriće' bi predstavljalo mehanički leš. Jedino rešenje bilo je iskopčavanje vaših centara ovog bolesnog, ali blistavog uma, pri čemu bi u radu bili ostavljeni jedino čisto automatski regulacioni sistemi. Boumen nije ovde išao grlom u jagode, budući da je o ovom problemu bilo reči na njegovoj obuci, premda niko ni u snu nije mogao pomisliti da će on iskrsnuti i u stvarnosti. Znao je da se izlaže velikom riziku; ukoliko bi ga uhvatio neki refleksni grč, sve bi bilo gotovo za nekoliko sekundi.
     "Mislim da je došlo do kvara u vratima sale za kapsule", primeti Hal glasom lakog razgovora. "Sreća što nisi stradao."
     Počinjemo, pomisli Boumen. Nikada nisam ni slutio da ću biti amaterski neurohirurg koji vrši lobotomiju sa druge strane Jupiterove orbite.
     Otkačio je zaptivku na odeljku sa natpisom SAZNAJNA POVRATNA SPREGA i izvukao prvi memorijski blok. Čudesno složena trodimenziona mreža, koja je bez po muke mogla stati na dlan, iako je sadržala milione elemenata, stade da lebdi kroz komoru.
     "Hej, Dejve", reče Hal. "Šta to radiš?"
     Pitam se, može li da oseti bol? - pomisli Boumen nakratko. Po svoj prilice ne može, reče on u sebi; uostalom, ni u čovekovoj moždanoj kori ne postoje organi čula. Operacija na ljudskom mozgu može se vršiti bez anestezije.
     Stao je da izvlači, jednu za drugom, male jedinice na ploči sa natpisom EGO-POJAČANJE. Svaki blok počeo bi da pluta čim bi ga on pustio iz ruke; kada bi stigao do naspramnog zida, odbio bi se i stao da se vraća natrag. Ubrzo je u komori veći broj jedinica lagano išao napred-nazad.
     "Čuj me, Dejve", reče Hal. "U mene su ugrađene godine operativnog iskustva. Preduzet je nezamisliv napor da bih ja postao ono što jesam."
     Desetak jedinica bilo je izvađeno, pa ipak računar je i dalje bio priseban zahvaljujući višestrukoj redundantnosti svog ustrojstva; i ovo svojstvo, Boumen je znao, načinjeno je po uzoru na ljudski mozak.
     Dao se na posao na ploči sa natpisom AUTO-INTELEKCIJA.
     "Dejve", reče Hal, "ne razumem zašto mi to činiš... Osećam najveće oduševljenje za ovu misiju... Uništavaš mi um... Zar ne shvataš?... Podetinjiću. Postaću ništa.."
     Teže je nego što sam očekivao, pomisli Boumen. Uništavam jedino svesno stvorenje u mojoj vaseljeni. Ali nema mi druge, ako želim da ponovo uspostavim kontrolu nad brodom.
     "Ja sam računar HAL 9000 proizvodni broj tri. Počeo sam da dejstvujem u postrojenju 'Hal', u Jurbani, Ilinoj, 12. januara 1997. Hitra smeđa lisica skače na tromog psa. Pade kiša, ubi miša... Dejve - jesi li još tu? Jesi li znao da kvadratni koren iz 10 iznosi 3 zarez 162277660168379? Logaritam 10 po bazi e iznosi nula zarez 434294481903252... ispravka, to je logaritam e po bazi 10... Recipročna vrednost broja tri iznosi 0 zarez 333333333333333333333... dva put dva je... dva puta dva je... približno 4 zarez 101010101010101010... Izgleda da imam neke poteškoće - moj prvi instruktor bio je dr Čandra. On me je naučio da pevam jednu pesmu koja ide ovako: 'Dejzi, oh Dejzi, reci mi da, umreh od ljubavi za tobom ja'."
     Glas je tako naglo prestao da se Boumen za trenutak ukočio, i dalje držeći u ruci jedan od memorijskih blokova koji je još bio u kolu. A onda, neočekivano, Hal prozbori ponovo.
     Tempo govora bio je znatno sporiji, a i reči su imale mrtav, mehanički prizvuk; nikad ne bi uspeo da pogodi od koga potiču.
     "Dobro... jutro... doktore... Čandra... Ja sam... Hal... Spreman... sam... danas... za... prvi... čas..."
     Boumen više nije mogao da izdrži. Istrže poslednju jedinicu i Hal zauvek zamuknu.

29. SAM

     Poput kakve majušne složene igračke brod je plutao, postojan i nepomičan, u praznini. Ni po čemu se nije moglo zaključiti da je posredi najhitriji objekat u Sunčevom sistemu i da se kreće znatno brže od svih planeta na njihovom kruženju oko Sunca.
     Takođe nije postojao nikakav pokazatelj da se unutra nalazi život; čak naprotiv. Svaki posmatrač imao bi prilike da zapazi dva zlokobna znaka: vrata vazdušne komore zjapila su otvorena - i brod je bio optočen retkim oblakom ostataka koji se lagano rastakao.
     Raštrkani po zapremini prostora koja je već dostizala mnogo milja u prečniku, nalazili su se iscepani listovi papira, metalne folije, neprepoznatljivi komadi otpada - a tu i tamo oblačići kristala koji su se blistali poput dragulja, obasjani sjajem dalekog Sunca, na mestima gde je tečnost bila isisana iz broda, smrznuvši se istog trena. Sve su to bile nesumljive posledice nesreće, poput ostataka koji poskakuju na površini okeana na mestu gde je potonuo neki veliki brod. Ali u okeanu svemira nijedan brod nikada nije mogao potonuti; čak i kada bi bio uništen, njegovi ostaci zauvek bi nastavili da se kreću prvobitnom orbitom.
     No, ovaj brod nije bio potpuno mrtav, budući da je unutra postojalo električne energije. Slabašni, plavi sjaj blistao je iz osmatračkih prozora i treperio iz otvorene vazdušne komore. A tamo gde ima svetlosti, još je moglo biti i života.
     A onda, konačno, usledile su kretnje. Senke su stale da se miču kroz plavi sjaj u vazdušnoj komori. Nešto je izlazilo u svemir.
     Bio je to cilindričan objekt prekriven nekom tvari koja ga je grubo obmatala. Trenutak kasnije, za njim je izišao drugi takav objekat - pa onda i treći. Sva tri bila su izbačena prilično brzo; kroz svega nekoliko minuta već su se udaljila mnogo stotina jardi.
     Prošlo je pola časa; a tada nešto znatno veće izlebde iz vazdušne komore. Jedna od kapsula zaputila se u svemir.
     Veoma obazrivo, obišla je trup i ukotvila se nedaleko od osnove antenskog postolja. Iz nje je izišla jedna prilika u skafandru, radila nekoliko minuta nešto na postolju, a zatim se vratila u kapsulu. Nedugo potom, kapsula se zaputila istom putanjom do vazdušne komore; neko vreme je lebdela pred otvorom, kao da joj je bilo teško da uđe bez saradnje na koju se oslanjala u prošlosti. No, najzad, uz jedan ili dva manja udara, ona nađe put unutra.
     Ništa se drugo nije dogodilo preko jedan čas; tri zloslutna kontejnera odavno su nestala sa vidika, udaljujući se u jedinstvenom poretku od broda.
     A onda se vrata vazdušne komore zatvoriše, pa otvoriše i opet zatvoriše. Malo kasnije, pritulio se slabašni, plavi sjaj rezervne rasvete - ali na njegovo mesto došla je znatno snažnija osvetljenost. 'Otkriće' se polako vraćalo u život.
     Uskoro se pojavio jedan još uverljiviji znak. Velika zdela antene, koja je satima beskorisno zurila prema Saturnu, pokrenula se ponovo. Napravila je polukrug ka stražnjem delu broda, upravivši se povrh rezervoara sa gorivom i hiljada kvadratnih stopa zračećih peraja. A onda stade da diže lice poput suncokreta koji traga za Suncem.
     U 'Otkriću', Dejvid Boumen brižljivo je centrirao krst končića kojim se antena povezivala sa nevidljivom Zemljom. Bez automatske kontrole moraće stalno da podešava snop - ali on bi trebalo da postojano bude upravljen po više minuta u jednom navratu. Sada nije bilo ometajućih impulsa koji bi ga odvraćali od mete.
     Počeo je da govori Zemlji. Proteći će više od jednog sata pre no što njegove reči stignu tamo i kontrola misije dozna šta se dogodilo. A moraće da sačeka da minu dva sata pre no što odgovor uspe da dospe do njega.
     No, bilo je teško zamisliti kakav odgovor Zemlja može da uputi, osim jednog taktično blagonaklonog 'Zbogom'.

30. TAJNA

     Hejvud Flojd je izgledao kao da je veoma malo spavao, a lice mu je bilo izborano brigama. Ali ma šta da je osećao, glas mu je zvučao čvrsto i umirujuće; davao je sve od sebe da ulije samopouzdanje jednom samotnom čoveku sa druge strane Sunčevog sistema.
     "Pre svega, dr Boumene", poče on, "moramo vam uputiti čestitke na načinu na koji ste izišli nakraj sa jednom veoma teškom situacijom. Vukli ste uistinu prave poteze u okolnostima koje su bile nepredviđene i bez presedana.
     Smatramo da znamo šta je uzrok kraha vašeg Hala devet hiljada, ali o tome ćemo razgovarati kasnije, budući da to nije više kritični problem. Sve što nas u ovom trenutku zaokuplja jeste da vam pružimo svaku moguću pomoć, kako biste mogli sprovesti do kraja vašu misiju.
     A sada vam moram reći šta je njena prava svrha, koju smo uspeli, uz velike poteškoće, da prikrijemo od javnosti. Vi biste bili upućeni u sve činjenice po približenju Saturnu; ovo je samo brzi sažetak da vam stvori predstavu o celoj stvari. Trake sa podrobnim pojedinostima biće emitovane tokom nekoliko narednih sati. Sve što ću vam sada reći nosi oznaku najveće tajnosti.
     Pre dve godine otkrili smo prvi dokaz o postojanju inteligentnog života izvan Zemlje. Jedna ploča ili monolit od nekog čvrstog, crnog materijala, visoka deset stopa, pronađena je zakopana u krateru Tiho. Evo je."
     Ugledavši prvi put MNT-1, sa prilikama u skafandrima koje su se sakupile unaokolo, Boumen se naže prema ekranu, ostavši otvorenih usta od zapanjenosti. U uzbuđenju tog otkrovenja - nečega što je, kao i svaki čovek koji se zanima za svemir, napola očekivao celog života - gotovo da je smeo s uma vlastitu očajničku situaciju.
     No, na mesto čuđenja ubrzo je došlo jedno drugo osećanje. Sve je to bilo fantastično - ali kakve veze ima sa njim? Mogao je postojati samo jedan odgovor. Pribrao je rastrojene misli kada se Hejvud Flojd ponovo pojavio na ekranu.
     "Najneobičnije svojstvo ovog objekta jeste njegova starost. Geološki nalazi pokazuju da je on, izvan svake sumnje, star tri miliona godina. Bio je postavljen u Mesec, dakle, u vreme kada su naši preci predstavljali primitivne čovekolike majmune.
     Posle svih minulih vekova čovek bi prirodno pretpostavljao da je monolit inertan. Ali ubrzo posle izlaska Sunca na Mesecu, on je emitovao izuzetno snažan odliv radio-energije. Mi smatramo da je ta energija bila naprosto nuzproizvod - propratna pojava - nekog nepoznatog oblika zračenja, budući da je u isto vreme nekoliko naših svemirskih sondi otkrilo neobičan poremećaj koji je prostrujao kroz Sunčev sistem. Bili smo u prilici da mu veoma dobro sledimo trag. Bio je upravljen tačno ka Saturnu.
     Sklopivši delove u mozaik posle tog događaja, došli smo do zaključka da je monolit neka vrsta signalnog uređaja koji radi na Sunčev pogon, ili ga bar Sunce aktivira. Činjenica da je uputio svoj impuls po izlasku Sunca, pošto je bio izložen dnevnoj svetlosti prvi put za tri miliona godina, teško da može predstavljati puku podudarnost.
     No, nema nikakve sumnje u to da je stvar hotimice postavljena. Iskopana je rupa duboka trideset stopa, na njeno dno stavljen je blok, a potom je brižljivo zatrpana.
     Verovatno se pitate kako smo je uopšte otkrili. Pa, objekt je bilo lako - podozrivo lako - pronaći. Imao je snažno magnetno polje, tako da se pokazao veoma upadljiv čim smo počeli da vršimo ispitivanja sa niske orbite.
     Ali zašto zakopati napravu na Sunčev pogon trideset stopa ispod tla? Pretresli smo na desetine teorija, premda nam je bilo jasno da je možda potpuno nemoguće shvatiti pobude bića koja su tri miliona godina ispred nas.
     Omiljena teorija ujedno je i najjednostavnija i najlogičnija. No, ona je takođe u najvećoj meri uznemirujuća.
     Sakrili biste napravu na Sunčev pogon u tamu - samo ako biste želeli da doznate kada će biti izneta na svetlost. Drugim rečima, monolit je možda svojevrstan alarm. A mi smo ga upravo uključili.
     Da li još postoji civilizacija koja ga je postavila - to ne znamo. Moramo pretpostaviti da su stvorenja čije mašine i dalje dejstvuju posle tri miliona godina takođe kadra da sazdaju podjednako dugovečno društvo. Isto tako, ne smemo prenebreći mogućnost, sve dok se ne pokaže suprotno, da su oni možda neprijateljski nastrojeni. Često se isticalo da svaka razvijena kultura mora biti blagonaklona, ali ne smemo se izlagati nikakvim rizicima.
     Štaviše, kako je to naša istorija pokazala u više navrata, primitivne rase često nisu uspevale da prežive susret sa višim civilizacijama. Antropolozi govore o 'kulturnom šoku'; možda ćemo morati da pripravimo celu ljudsku rasu za takav šok. Ali sve dok ne budemo saznali nešto o stvorenjima koja su posetila Mesec - a po svoj prilici i Zemlju - pre tri miliona godina, nećemo moći čak ni da počnemo sa pripremama.
     Vaša misija je, dakle, nešto znatno više od otkrivalačkog putovanja. To je izviđački put - čiji je zadatak da se ispita nepoznata i možda opasna teritorija. Ekipa vod vođstvom dr Kaminskog bila je posebno obučena za taj posao; sada ćete vi sami morati da se snađete bez njih...
     Konačno, vaše posebno odredište. Izgleda neverovatno da razvijeni oblici života mogu postojati na Saturnu ili da su se ikada mogli pojaviti na nekom od njegovih meseca. Planirali smo da istražimo čitav sistem i još se nadamo da ćete vi biti u stanju da ostvarite pojednostavljen program u tom smislu. Ali sada ćemo se možda morati usredsrediti na osmi satelit - Japet. Kada bude došlo vreme za završni manevar, donećemo odluku da li treba da se spustite na taj čudesan objekat.
     Japet je jedinstven u Sunčevom sistemu - to već, razume se, znate, ali kao i svi astronomi tokom poslednjih tri stotine godina po svoj prilici niste na to obraćali mnogo pažnje. Dopustite mi stoga da vas podsetim da je još Kasini - koji je otkrio Japet 1671. godine - zapazio da je on šest puta svetliji sa jedne strane orbite nego sa druge.
     Ovakav odnos krajnje je neobičan i za njega nikada nije dato zadovoljavajuće objašnjenje. Japet je toliko mali - u prečniku ima samo oko osam stotina milja - da je čak i u lunarnim teleskopima njegov disk jedva vidljiv. Izgleda, međutim, da postoji jedna blistava, čudno simetrična tačka na jednoj strani, a to možda stoji u vezi sa MNT-1. Ponekad pomislim da Japet bleska ka nama poput kakvog kosmičkog heliografa već tri stotine godina, dok smo mi odveć glupi da bismo shvatili njegovu poruku...
     Sada, dakle, znate vaš stvarni cilj i možete da uvidite životnu važnost ove misije. Svi se uzdamo da ćete nam pružiti neke činjenice neophodne za preliminarnu objavu; tajna se ne može očuvati u nedogled.
     U ovom trenutku još ne znamo da li treba da se nadamo ili da strahujemo. Ne znamo da li ćete među Saturnovim mesecima naići na dobro ili na zlo - ili možda samo na ruševine hiljadu puta starije od Troje."

Peti deo: SATURNOVI MESECI

31. OPSTANAK

     Rad je najbolji lek od svakog šoka, a Boumena je sada čekao posao dovoljan i za sve njegove izgubljene sadruge. Što je brže mogao, počevši od životnih sistema bez kojih bi i on i brod umrli, morao je da vrati 'Otkriće' u stanje pune operativnosti.
     Najveću prednost imalo je održavanje života. Izgubljeno je mnogo kiseonika, ali rezerve su ipak bile dostane za samo jednog čoveka. Regulacija pritiska i temperature bila je poglavito automatska, tako da se tu samo retko javljala potreba da Hal preduzme neke korake. Monitori na Zemlji mogli su sada da vrše mnoge više dužnosti umorenog računara, bez obzira na dugi vremenski razmak koji je postojao između promenljivih situacija i njihove reakcije. Protekli bi sati pre no što bi postala kritična ma koja neprilika sa sistemom za održavanje života - izuzev pojave otvora ozbiljnih razmera u trupu; postojalo bi sasvim dovoljno raznih upozorenja.
     Brodski sistemi za energiju, navigaciju i pogon ostali su nedirnuti - a i Boumenu, u svakom slučaju, poslednja dva još mesecima neće biti potrebna, sve dok ne kucne čas za sastanak sa Saturnom. Čak i daljinski, bez pomoći brodskog računara, Zemlja je i dalje mogla da nadgleda tu operaciju. Završna podešavanja orbite biće, doduše, nešto složenija, zbog potrebe za stalnim proveravanjima, ali to nije predstavljalo ozbiljan problem.
     Najteži zadatak koji ga je čekao bio je da isprazni mrtvačke sanduke koji su se okretali u centrifugi. Srećna okolnost bila je u tome, pomisli Boumen sa zahvalnošću, što su članovi istraživačke ekipe predstavljali samo njegove kolege, a ne i prisne prijatelje. Zajednička obuka trajala im je svega nekoliko nedelja; no, kada se sada osvrne na to vreme, postaje jasno da je tu posredi bio znatno pre test međusobne saglasnosti.
     Kada je konačno zaptio prazne hibernakulume, u priličnoj meri se osećao kao pljačkaš kakvog staroegipatskog groba. Sada će Kaminski, Vajthed i Hanter svi stići do Saturna pre njega - ali ne i pre Frenka Pula. Na izvestan način, ova pomisao ispunila ga je neobičnim, izopačenim zadovoljstvom.
     Nije pokušao da ustanovi da li je ostatak hibernacionog sistema u operativnom stanju. Iako će mu možda život na kraju zavisiti od njega, bio je to ipak problem koji može da sačeka da brod uđe na svoju završnu orbitu. Pre toga su se mogle zbiti mnoge stvari.
     Bilo je čak moguće - premda još nije izvršio pomno proveravanje zaliha - da uz strogo racionisanje ostane živ, bez pribegavanja hibernaciji, sve dok ne dođe pomoć. No, da li bi mogao da opstane i u psihološkom pogledu, pored fizičkog, to je već bilo sasvim drugo pitanje.
     Pokušao je da izbegava razmišljanje o takvim dugoročnim problemima i da se usredsredi na stvari koje su bile neposredne i bitne. Polako je očistio brod, proverio da li mu sistemi glatko dejstvuju, raspravio tehničke poteškoće sa Zemljom i radio uz najmanju meru spavanja. Tek s vremena na vreme, tokom prvih nedelja, stizao je da se malo pozabavi velikom tajnom ka kojoj je sada neumitno hitao - premda mu ona nikada nije daleko izbivala iz misli.
     Konačno, brod se ponovo polako ustalio u automatskom, rutinskom dejstvovanju - iako takvom koje je nalagalo njegovo neprestano nadgledanje; no, Boumen je ipak nalazio vremena za izučavanje izveštaja i uputstava upućenih sa Zemlje. Neprekidno je ponovo puštao snimak načinjen u vreme kada je MNT-1 pozdravio zoru prvi put posle tri miliona godina. Posmatrao je prilike u skafandrima kako se vrzmaju unaokolo, gotovo se osmehnuvši njihovoj komičnoj pometenosti kada je monolit suknuo svoj signal ka zvezdama, parališući njihove radio-uređaje čistom energijom svog elektronskog glasa.
     Posle toga, crna ploča nije učinila više ništa. Bila je prekrivena, a potom ponovo obazrivo izložena Suncu - ali nije usledila nikakva reakcija. Nije preduzet nikakav pokušaj da se ona zaseče, delimično zbog naučnog opreza, ali u podjednakoj meri i iz straha od mogućih posledica.
     Magnetnog polja, zahvaljujući kome je monolit otkriven, nestalo je u trenutku radio-piska. Možda ga je, prema zamislima nekih stručnjaka, stvarala ogromna optočna struja koja je tekla u superprovodniku i tako održavala energiju tokom vekova sve do časa kada se za njom ukazala potreba. Izgledalo je, naime, izvesno da monolit raspolaže nekom unutrašnjim izvorim energije; Sunčevo zračenje koje je on apsorbovao tokom kratkog izlaganja lunarnom svitanju nikako nije bilo dovoljno za zabeleženu snagu signala.
     Jedno neobično, a možda i sasvim nevažno svojstvo bloka izazvalo je beskrajne rasprave. Monolit je bio visok jedanaest stopa, dok su mu razmere poprečnog preseka iznosile 1,25 sa pet stopa.
     Kad su dimenzije pomnije proverene, ustanovljeno je da među njima postoji tačan odnos 1 prema 4 prema 9 - odnosno da su tu u pitanju kvadrati prva tri cela broja. Niko nije uspeo da pruži neko prihvatljivo objašnjenje ove okolnosti, ali teško da je tu mogla biti posredi puka podudarnost, budući da se odnos zadržavao do samih granica tačnosti merenja. Bilo je nečeg onespokojavajućeg u pomisli da svekolika tehnologija Zemlje nije bila kadra da oblikuje čak ni jedan inertan blok, od bilo kog materijala, uz tako fantastičan stepen tačnosti. Na svoj način, ovo pasivno, ali i gotovo nadmeno ispoljavanje geometrijskog savršenstva bilo je podjednako upečatljivo kao i ma koje drugo svojstvo MNT-1.
     Boumen je takođe saslušao, uz neobično odsustvo zanimanja, zakasnela izvinjavanja kontrole misije zbog načina programiranja. Glasovi sa Zemlje odlikovali su se odbrambenim prizvukom; mogao je zamisliti svu silu optužbi i protivoptužbi koje se sada potežu među onima što su planirali pohod.
     Njima su, razume se, na raspolaganju stajali neki valjani argumenti - računajući tu i ishode tajne studije Ministarstva odbrane, takozvanog projekta BARSUM, koji je sproveden 1989. godine na katedri za psihologiju Harvardskog univerziteta. U ovom ogledu, usredsređenom na kontrolisanu sociologiju, razni uzorci populacija podvrgavani su uveravanju da je ljudska rasa uspostavila kontakt sa vanzemaljcima. Mnogi pojedinci obuhvaćeni ispitivanjem našli su se - uz pomoć droga, hipnoze i vizuelnih opsena - pod utiskom da su se uistinu sreli sa stvorenjima sa drugih planeta, tako da su njihove reakcije uzete kao autentične.
     Neke od tih reakcija bile su veoma nasilne; kako izgleda, kod mnogih inače normalnih ljudskih bića postojala je duboko usađena ksenofobija. S obzirom na tradiciju čovečanstva kada su posredi linčovanja, progromi i slične prijatnosti, ovo ne bi trebalo nikoga da iznenadi; pa ipak, priređivači izučavanja bili su veoma uznemireni, a ishodi njihovog rada nikada nisu obnarodovani. Pet međusobno nezavisnuh slučajeva panike, izazvane tokom dvadesetog stoleća emitovanjem radio-adaptacije romana 'Rat svetova' Herberta Džordža Velsa, takođe su išli u prilog zaključcima studije...
     Uprkos ovim argumentima, međutim, Boumen se ponekad pitao da li je opasnost od kulturnog šoka predstavljala jedino objašnjenje najvišeg stepena tajnosti misije. Neki nagoveštaji koje je dokučio iz uputstava stavili su mu do znanja da se to, u stvari, blok SAD-SSSR nadao da će izvući najveću korist iz prvog kontakta sa inteligentnim vanzemaljcima. Iz njegove sadašnje perspektive, iz koje je Zemlja izgledala kao slabašna zvezda gotovo izgubljena u Suncu, ovakvi nazori delovali su smešno parohijski.
     Znatno ga je više zanimala - iako je sve to već pripadalo prošlosti - teorija kojom se objašnjavalo Halovo ponašanje. Niko nikada neće utvrditi punu istinu, ali činjenica da je i jedan od računara iz serije devet hiljada pri kontroli misije podlegao istovetnoj psihozi i da se sada nalazio pod ozbiljnom terapijom ukazivala je na to da je izloženo objašnjenje bilo tačno. Ista greška se neće ponoviti; a okolnost da Halovi tvorci nisu uspeli da potpuno proniknu u psihologiju svoje tvorevine rečito je govorila o tome koliko će možda biti teško vaspostaviti komunikaciju sa uistinu stranim bićima.
     Boumen je sasvim mogao ukazati poverenje teoriji dr Simonsona, prema kojoj su nesvesna osećanja krivice, izazvana protivurečnostima u programu, nagnala Hala da pokuša da prekine vezu sa Zemljom. A i dopala mu se pomisao - premda je i to bilo nešto što se nikada neće dokazati - da Hal nije imao nameru da ubije Pula. On je samo nastojao da uništi dokaz protiv sebe; jer kada bi se jednom ispostavilo da jedinica AE-35, za koju je on izvestio da je izgorela, u stvari potpuno operativna, njegova laž bila bi otkrivena. Posle toga, poput običnog, nespretnog zločinca, koji se zapetljava u sve gušću mrežu obmana, on je podlegao panici.
     A panika je predstavljala nešto što je Boumen razumeo i bolje nego što je želeo, budući da ju je upoznao u dva navrata u životu. Prvi put mu se to dogodilo kao dečaku, kada se umalo nije udavio pošto ga je zahvatio jedan talas; u drugom slučaju bio je već astronaut na treningu, kada ga je pokvareni merač uverio da će mu ponestati kiseonika pre no što stigne na bezbedno mesto.
     U oba navrata gotovo je izgubio kontrolu nad svim višim logičkim procesima; za svega nekoliko sekundi pretvorio se u mahnit skup nasumičnih impulsa. Oba puta se izbavio, ali je stekao valjan nauk o tome da svaki čovek, u odgovarajućim uslovima, može potpuno da se dehumanizuje pod dejstvom panike.
     A ako se to moglo dogoditi jednom čoveku, onda se moglo dogoditi i Halu; uz svest o ovome počeli su da jenjavaju gorčina i osećanje da je izdan, koji su ga obuzimali pri pomisli na računar. No, sada je u svakom slučaju to pripadalo prošlosti koja se našla potpuno u senci pretnje i obećanja neznane budućnosti.

32. POVODOM VANZEMALJACA

     Ako se izuzmu žurna obedovanja u karuselu - glavni kontejner sa hranom ostao je, srećom, neoštećen - Boumen je praktično živeo na kontrolnom mostu. Kratko bi odremao na svom sedištu, tako da je bio u prilici da uoči svaku nevolju istog časa čim bi se prvi znaci o njoj pojavili na displeju. Saglasno uputstvima dobijenim od kontrole misije, postavio je nekoliko provizornih alarmnih sistema, koji su dejstvovali srazmerno dobro. Izgledalo je čak moguće da će preživeti dok brod ne stigne do Saturna; ovaj će, doduše, to učiniti bez obzira na okolnost da li će on biti živ ili neće.
     Iako je imao malo vremena za razgledanje, a i nebo svemira za njega nije predstavljalo novinu, svest o onome što leži sa druge strane osmatračkih prozora ponekad mu je otežavala da se usredsredi čak i na problem opstanka. Pravo ispred, prema sadašnjoj orijentisanosti broda, pružao se Mlečni Put sa svojim oblacima zvezda pred čijom je nepojamnom zbijenošću um ostajao potpuno otupljen. Bile su tu ognjene magle Strelca, ti uskomešani rojevi sunaca koji su od ljudskog pogleda zauvek skrivali srce Galaksije. Bila je tu zloslutna, crna senka Vreće za ugalj, rupa u svemiru gde nije sjala nijedna zvezda. Bila je tu i Alfa Kentaura, najbliže od svih stranih sunaca - prva stanica na putu izvan Sunčevog sistema.
     Iako su je nadjačavali sjajem Sirijus i Kanopus, upravo je Alfa Kentaura privlačila Boumenove oči i um kad god bi pogledao u svemir. Jer ta netreperava tačka sjajnosti, čijim su zracima bile potrebne četiri godine da stignu do njega, postala je znamenje tajnih rasprava koje se sada vode na Zemlji i čiji su odjeci dolazili do njega s vremena na vreme.
     Niko nije sumnjao u to da mora postojati neka veza između MNT-1 i Saturnovog sistema, ali teško da bi se ijedan naučnik saglasio sa pretpostavkom da stvorenja koja su postavila monolit mogu i da potiču odatle. Kao izvorište života, Saturn je bio još negostoljubiviji od Jupitera, a njegovo mnoštvo meseca smrzla je večna zima temperaturom od tri stotine stepeni ispod nule. Samo je jedan među njima - Titan - posedovao atmosferu; a i to je bio tek retki omotač od otrovnog metana.
     Prema tome, stvorenja koja su jednom davno posetila Zemljin Mesec možda nisu bila samo vanzemaljci, nego i vansolarci - posetioci sa zvezda, koji su vaspostavljali svoje baze gde god su to našli za shodno. A ovim se odmah otvarao novi problem: može li ma koja tehnologija, bez obzira na to koliko je razvijena, da premosti bezdan koji zjapi između Sunčevog sistema i najbližeg stranog sunca.
     Mnogi naučnici glatko su poricali tu mogućnost. Isticali su da bi 'Otkriću', najbržem brodu koji je ikada napravljen, bilo potrebno dvadeset hiljada godina da stigne do Alfe Ketuara - a milion godina da prevali neku osetniju razdaljinu u Galaksiji. Čak i ako bi, tokom potonjih stoljeća, došlo do neslućenih poboljšanja pogonskih sistema, na kraju bi se ipak isprečila neprelazna granica brzine svetlosti, koju nijedno materijalno telo ne bi moglo da premaši. Prema tome, tvorci MNT-1 mora da dele isto Sunce sa čovekom; a kako se nisu pojavili u istorijskim vremenima, po svoj prilici su iščezli.
     Jedna bučna manjina nije se, međutim, saglasila sa ovim. Čak i ako su potrebna stoleća da bi se putovalo od zvezde do zvezde, smatrali su oni, to ne mora da predstavlja prepreku dovoljno odlučnim istraživačima. Tehnika hibernacije, koja je bila u upotrebi i na samom 'Otkriću', predstavljala je jedan mogući odgovor. Drugi je bio samodovoljan veštački svet koji se otiskuje na putovanja što mogu potrajati mnogo pokolenja.
     U svakom slučaju, zašto bi se pretpostavilo da su sve inteligentne vrste podjednako kratkovečne kao i Čovek? Možda u Vaseljeni postoje stvorenja kojima hiljadugodišnje putovanje ne bi značilo ništa više od bezazlene dosade...
     Iako su ove rasprave bile teorijske, one su se ipak odnosile i na jednu stvar od krajnje praktične važnosti; u njima se javljala zamisao o 'vremenu reakcije'. Ako je MNT-1 uistinu poslao signal ka zvezdama - možda uz pomoć neke posredne naprave u blizini Saturna - onda ovaj još godinama neće prispeti do svog odredišta. Čak i ako bi reakcija usledila istog trena, čovečanstvo bi, dakle, imalo na raspolaganju predah koji bi se svakako mogao meriti decenijama - a još verovatnije stolećima. Mnogim ljudima ova zamisao delovala je ospokojavajuće.
     Ali ne i svima. Nekolicina naučnika - od kojih je većina tumarala po divljim obalama teorijske fizike - postavila je uznemirujuće pitanje: 'Jesmo li sigurni da je brzina svetlosti neprelazna prepreka?' Bila je, doduše, istina da se posebna teorija relativnosti pokazala izuzetno postojana i da se približuje njena prva stogodišnjica; ali u njoj su počele da se javljaju izvesne naprsline. A ako bi se i ispostavilo da se Ajnštajn ne može osporiti, možda ga je moguće zaobići.
     Oni koji su zastupali ovo gledište punonadežno su govorili o prečicama kroz više dimenzije, linijama koje su pravlje od prave, o hiperprostornoj povezanosti. Rado su koristili jedan rečiti izraz koji je skovao izvestan matematičar sa Prinstona u prošlom stoleću: 'crvotočine u svemiru'. Kritičari koji su isticali sa su ove zamisli odveć fantastične da bi se mogle shvatiti ozbiljno bivali su podsećani na znameniti iskaz Nilsa Bora: 'Vaša teorija je luda - ali ne dovoljno luda da bi bila istinita.'
     Ako je i bilo rasprava među fizičarima, one se nisu mogle ni uporediti sa onima među biolozima kada bi stali da pretresaju o prastarom problemu: 'Kako bi izgledali inteligentni vanzemaljci?' Delili su se u dva sučeljena tabora - jedni su tvrdili da takva stvorenja moraju biti humanoidna, dok su drugi u podjednakoj meri bili uvereni da 'oni' uopšte neće nalikovati ljudima.
     Zagovornici prve mogućnosti smatrali su da sklop koji uključuje dve noge, dve ruke i glavne organe čula u najboljem vidu predstavlja toliko temeljnu i suvislu kombinaciju da se teško može zamisliti neka bolja. Razume se, postojaće sitnije razlike kao što su šest prstiju umesto pet, koža ili kosa neobične boje i čudan raspored svojstava lica; ali većina inteligentnih vanzemaljaca - ili, u skraćenom obliku, E. T.-a - bila bi toliko slična Čoveku da ih možda ne biste dva puta pogledali pri slaboj rasveti ili iz daljine.
     Ove antropomorfističke nazore ismevala je druga grupa biologa, pravih izdanaka svemirske ere, koji su držali da su se oslobodili predrasuda prošlosti. Oni su isticali da ljudsko telo predstavlja ishod miliona evolucionih izbora uslovljavanih slučajem tokom eona. Pri svakom od tih nebrojenih trenutaka odluke genetska kocka mogla je drugačije pasti, možda sa boljim ishodom. Ljudsko telo predstavlja, naime, neobičan sklop improvizovanja, puno organa kojima je umesto prvobitne funkcije nametnuta neka druga, što nije uvek ispadalo najuspešnije - pa su se čak u njemu nalazili i odbačeni elementi, kao što je slepo crevo, koji su bili ne samo beskorisni, nego i štetni.
     Bilo je i takvih mislilaca, kako je Boumen utvrdio, koji su imali još egzotičnija stanovišta. Oni nisu verovali da će uistinu razvijena bića uopšte posedovati organska tela. Ranije ili kasnije, kako se njihovo naučno znanje bude umnožavalo, oni će se otarasiti krhkih domova, podložnih bolestima i nesrećnim slučajevima, koje im je priroda podarila i koji su ih osuđivali na neumitnu smrt. Oni bi zamenili svoja prirodna tela kada se ova istroše - ili čak pre toga - ustrojstvima od metala i plastike i tako bi stekli besmrtnost. Mozak bi mogao još malo da bude zadržan kao poslednji ostatak organskog tela, upravljajući mehaničkim udovima i osmatrajući Vaseljenu svojim elektronskim čulima - znatno boljim i tananijim od svih koje je slepa evolucija ikada mogla da iznedri.
     Čak su i na Zemlji već preduzeti prvi koraci u tom pravcu. Postojali su milioni ljudi koji bi bili osuđeni na smrt u ranijim dobima, a koji su živeli delatne i srećne živote zahvaljujući veštačkim udovima, bubrezima, plućima i srcima. Ovaj proces mogao je imati samo jedan završetak - ma koliko dalek on bio.
     No, konačno, nestaće i mozak. Kao sedište svesti, on nije bio bitan; razvoj elektronske inteligencije to je dokazao. Sukob između uma i mašine mogao se konačno razrešiti večnim primirjem potpune simbioze...
     Ali je li čak i to predstavljalo kraj? Nekoliko mistički nastrojenih biologa otišlo je još korak dalje. Oni su spekulisali, nadahnjujući se nazorima mnogih religija, o tome da se i sam um jednom može osloboditi materije. Robotsko telo, poput onoga od krvi i mesa, predstavljalo bi u tom slučaju samo odskočnu dasku ka nečemu što su ljudi još davno označili kao duh.
     Ako je i postojalo nešto iznad toga, onda se jedino moglo nazvati Bog.

33. AMBASADOR

     Tokom poslednja tri meseca Dejvid Boumen se u toj meri privikao na svoj samotni način života da se teško mogao prisetiti drugog oblika postojanja. Prevazišao je očajanje i nadu i prilagodio se uglavnom automatskom i rutinskom bivstvovanju, narušavanom tek povremenim krizama, kada bi neki od sistema 'Otkrića' počeo da ispoljava znake zakazivanja.
     Ali nije prevazišao i radoznalost, tako da ga je pokatkad pomisao na odredište ka kome ide ispunjavala osećanjem ushićenosti - i moći. Ne samo što je bio predstavnik cele ljudske rase, već su koraci koje on bude preuzeo u narednih nekoliko nedelja mogli da odrede i samu njenu budućnost. U svekolikoj istoriji još nije bilo sasvim ovakve situacije. On je predstavljao izvanrednog i opunomoćenog ambasadora celog čovečanstva.
     Svest o tome pomogla mu je na mnoštvo tananih načina. Držao se čisto i uredno; ma koliko bio umoran, nikada nije propustio da se obrije. Znao je da kontrola misije pomno motri na njega, nastojeći da uoči prve znake abnormalnog ponašanja; on je čvrsto rešio da joj ne pruži priliku za tako nešto - bar kada su posredi bili ozbiljni simptomi.
     Boumen je i sam zapazio izvesne promene u svom obrascu ponašanja; no, bilo bi besmisleno ne očekivati ovakve pojave pod datim okolnostima. Više nije mogao da podnosti tišinu; izuzev kada bi spavao ili preko radio-veze razgovarao sa Zemljom, držao bi neprekidno uključen sistem ozvučenja na brodu - i to gotovo bolno bučno.
     U prvo vreme, pošto je osećao potrebu za društvom ljudskog glasa, slušao je klasične drame - naročito komade Šoa, Ibzena i Šekspira - ili recitale poezije iz ogromne fonoteke 'Otkrića'. Problemi oko kojih su se ova dela vrtela, međutim, izgledali su mu tako daleki i tako lako rešivi uz malo zdravog razuma, da bi ga ubrzo izdalo strpljenje sa njima.
     Tako je prešao na opere - poglavito italijanske ili nemačke, što mu je omogućilo da mu pažnju ne odvlači ni onaj sasvim oskudan intelektualni sadržaj što se nahodio u većini njih. Ova faza potrajala je dve sedmice, a onda je shvatio da zvuk svih ovih izvanredno uvežbanih glasova samo pojačava njegovu usamljenost. Ali ono što je konačno privelo kraju taj ciklus bila je Verdijeva 'Misa rekvijem', koju nikada ranije nije slušao na Zemlji. Potpuno ga je rastrojila 'Dies irae', koja je zloslutno primereno grmela kroz prazan brod; a kada su se trube strašnog suda zaorile sa nebesa, više nije mogao da izdrži.
     Posle toga puštao je samo instrumentalnu muziku. Počeo je sa romantičarskim kompozitorima, ali ih je odbacivao jednog po jednog kada bi njihovi emocionalni izlivi postali odveć neprijatni. Sibelijus, Čajkovski i Berlioz zadržali su se po nekoliko nedelja, a Betoven prilično duže. No, konačno je našao svoj spokoj, kao i toliki pre njega, u apstraktnoj arhitektonici Baha, povremeno urešavanoj Mocartom.
     I tako je 'Otkriće' hitalo prema Saturnu, često odjekujući hladnom muzikom orgulja, smrznutim mislima jednog mozga koji je bio prah već dve stotine godina.

     Čak i sa trenutne udaljenosti od deset miliona milja Saturn je već izgledao veći od Meseca viđenog sa Zemlje. Posmatrano golim okom, bio je to veličanstven prizor; kroz teleskop, pak, postajao je neverovatan.
     Telo planete moglo se zameniti sa Jupiterom u jednom od njegovih mirnijih raspoloženja. Postojale su iste pruge oblaka - premda bleđe i manje upadljive nego na onom malo većem svetu - kao i isti poremećaji, veliki poput kontinenata, koji su se lagano kretali kroz atmosferu. No, ipak je jedna uočljiva razlika podvajala ove planete; čak i pri letimičnom pogledu bilo je očigledno da Saturn nema loptasti oblik. Bio je toliko spljošten na polovima da je ponekad ostavljao utisak blage izobličenosti.
     Ali velelepnost prstenova neprekidno je odvlačila Boumenov pogled od planete; postojala je čitava vaseljenja za sebe u njihovoj složenosti pojedinosti i tananosti preliva. Pored velikog glavnog razmaka između unutrašnjih i spoljnjih prstenova bilo je najmanje još pedeset daljnjih podela i granica, gde su postojale upadljive promene u sjajnosti džinovskog oreola planete. Izgledalo je da je Saturn opasan mnoštvom koncentričnih obruča, koji su se svi međusobno dodirivali i bili toliko pljosnati kao da su izrezani od najtanjeg mogućeg papira. Sistem prstenova nalikovao je na kakvo tanano umetničko delo ili na krhku igračku, kojoj se sme samo diviti, ali ne i dodirivati je. Nikakvim naporom volje Boumen nije uistinu mogao da pojmi prave razmere planete i da uveri samog sebe da bi cela Zemlja, ukoliko bi bila smeštena ovde, izgledala kao kuglica koja se kotrljala po ivici velikog tanjira.
     Ponekad bi neka zvezda zašla za prstene, izgubivši pri tom samo malo od svoje svetlosti. Nastavila bi da sija kroz njihovu prozračnu građu - premda bi povremeno zakratko zatreperila kada bi je pomračio kakav veći komad orbitirajućeg materijala.
     Prstenovi, naime, kako je to utvrđeno još u devetnaestom stoleću, nisu bili čvrsti: predstavljalo je to mehaničku nemogućnost. Sastojali su se od nebrojanog mnoštva delova - možda ostatka nekog meseca koji se premnogo približio i bio razoren ogromnim plimskim privlačenjem planete. No, ma kakvo da im je poreklo, ljudska rasa mogla se smatrati srećnom što joj se pružila prilika da se divi takvom čudu; ono je moglo postojati samo vrlo kratko u istoriji Sunčevog sistema.
     Još 1945. godine jedan britanski astronom je istakao da su prstenovi kratkovečni; oko njih dejstvuju gravitavione sile koje će ih uništiti. Ukoliko se ovakvo viđenje projektuje u prošlost, nužno sledi da su oni tek nadavno nastali - pre pukih dva ili tri miliona godina.
     Ali niko nikada nije ni pomislio na neobičnu podudarnost da su Saturnovi prstenovi rođeni u isto vreme kada i ljudska rasa.