13. SARGAŠKO MORE SVEMIRA

     "Stojite na Suncu", ovim rečima obratio se nekada Mendoza razredu pomalo zbunjenih studenata ubrzo po objavljivanju da je dobio Nobelovu nagradu, "i gledate pravo u Jupiter, udaljen tri četvrt milijarde kilometara. Zatim raširite ruke pod uglom od šezdeset stepeni... Znate li u šta ćete pokazivati?"
     Nije očekivao da dobije odgovor, tako da ga nije ni sačekao.
     "Nećete ništa videti, ali pokazivaćete u pravcu dva najčarobnija mesta u Sunčevom sistemu...
     Godine 1772. veliki francuski matematičar Lagranž otkrio je da gravitaciona polja Sunca i Jupitera mogu u kombinaciji da stvore jednu veoma zanimljivu pojavu. Na Jupiterovoj orbiti - šezdeset stepeni ispred njega i šezdeset stepeni iza - nalaze se dve stabilne tačke. Telo postavljeno u bilo koju od ove dve tačke zadržaće isto odstojanje od Sunca i Jupitera, tako da će njih troje obrzovati ogroman jednakostranični trougao.
     U vreme kada je Lagranž živeo nije se znalo za asteroide, tako da mu verovatno nije ni palo na pamet da će jednog dana njegova teorija doživeti i praktičnu potvrdu. Trebalo je da prođe više od sto godina - sto trideset četiri, da budemo tačni - dok nije bio pronađen Ahil koji se nalazio šezdeset stepeni iza Jupitera. Godinu dana kasnije pronađen je Patrokle nedaleko odatle - a zatim Hektor, ali šezdeset stepeni ispred Jupitera. Danas znamo za više od deset hiljada tih trojanskih asteroida, tako nazvanih zato što je prvih nekoliko desetina dobilo imena prema junacima iz trojanskog rata. Razume se, od te zamisli moralo se odustati pre mnogo godina: danas jednostavno imaju brojeve. U poslednjem katalogu koji sam video ukupan broj dostigao je već 11.500, a oni još pristižu, mada veoma sporo. Verujemo da je spisak devedeset pet posto završen: preostali Trojanci ne mogu imati više od sto metara u prečniku.
     Sada moram priznati da sam vas slagao. Nijedan od Trojanaca ne nalazi se baš u one dve trojanske tačke - osciliraju napred-nazad, gore-dole, u rasponu od trideset stepeni i više. Najveći krivac za to je Saturn; njegovo gravitaciono polje kvari uredno ustrojstvo između Sunca i Jupitera. Zato zamislite da trojanski asteroidi obrazuju dva ogromna oblaka, čija se središta približno nalaze na razmaku od približno šezdeset stepeni sa obe strane Jupitera. Iz nekog i dalje nepoznatog razloga - želi li neko izazovnu temu za doktorsku tezu? - ima tri puta više Trojanaca ispred nego iza Jupitera.
     Da li ste ikada čuli za Sargaško more na staroj Zemlji? I mislio sam da niste. E pa, ono je deo Atlantika - a to vam je okean istočno od KAD - u kome se naplavljeni predmeti... trave, napušteni brodovi... skupljaju usled tokova morskih struja. Volim da zamišljam trojanske tačke kao sargaške blizance svemira; one su najgušće naseljene oblasti Sunčevog sistema - mada toga ne biste bili svesni kada biste se tamo našli. Ako biste stajali na jednom Trojancu, imali biste mnogo sreće ako biste golim okom mogli da vidite drugog.
     Zašto su Trojanci toliko važni? Baš mi je drago što ste me to pitali.
     Na stranu to što su zanimljivi za nauku; oni predstavljaju glavno oružje u arsenalu Jupitera. Vrlo često, poneki od njih biva odvučen sa svog mesta, pod dejstvom ujedinjenih polja Saturna, Urana i Neptuna, i krene da luta put Sunca. Povremeno, neki od ovih lutalica udari u nas - tako je nastao Bazen Helada - pa čak i u Zemlja.
     Takve stvari dešavale su se bez prestanka u ranim danima Sunčevog sistema, kada je još lebdela unaokolo neupotrebljena građa pri nastanku planeta. Srećom po nas, većina ovih gromada do sada je nestala - ali još ih je dosta ostalo, a sve se ne nalaze u trojanskim oblacima. Postoje asteroidi-skitnice koji stižu sve do Neptuna; svaki od njih može predstavljati potencijalnu opasnost.
     Sve do ovog veka ljudska rasa nije mogla ništa - baš ništa - da preduzme u vezi sa ovom opasnošću i većina ljudi, čak i kada su je bili svesni, nisu nimalo marili za nju. Smatrali su da ima važnijih problema o kojima treba brinuti i, razume se, bili su u pravu.
     Međutim, mudri ljudi se obezbede i onda kada postoji veoma mala verovatnoća da će se nešto neprijatno dogoditi, ako premija nije suviše velika. Osmatranje 'Svemirskog čuvara' traje, zahvaljujući krajnje skromnom budžetu, već skoro pola veka. Poznato nam je da postoji velika verovatnoća da u narednih hiljadu godina dođe do bar jednog sudara sa Zemljom, Mesecom ili Marsom koji će imati pogubne posledice.
     Da li bi trebalo da sedimo skrštenih ruku i čekamo da do toga dođe? Svakako da ne! Sada kada posedujemo tehnologiju da se zaštitimo, bar možemo napraviti plan prema kome bi se postupilo ako - ne, kada! - iskrsne neposredna opasnost. Uz malo sreće, trebalo bi da imamo nekoliko meseci na raspolaganju.
     Postoji dobar razlog što idem na Zemlju - to je još stroga tajna - želim da ih iznenadim! Izneću im dalekosežni plan kako da se reši ovaj problem. Za početak predlažem da 'Svemirski čuvar' postane operativno odgovoran kako bi mogao da počne da opravdava svoj naziv. Voleo bih da vidim nekoliko brzih, moćnih brodova u stalnoj patroli - a trojanske tačke bile bi odlične za njihovo stacioniranje. Mogli bi da vrše vredna istraživanja dok tamo borave - a bili bi u prilici da se otisnu u bilo koji deo Sunčevog sistema čim se za tim ukaže potreba.
     Ovu priču ispričaću zemaljskim crvima koje budem sreo. Poželite mi sreću."

14. AMATER

     Do kraja dvadeset prvog veka ostao je tek mali broj nauka u kojima su se amateri mogli nadati da će napraviti neko važnije otkriće - astronomija je bila jedna od njih, kao što je to s njom oduvek bio slučaj.
     Istina, nijedan amater - koliko god bio bogat - nije se mogao ni nadati da će pribaviti opremu koja se rutinski koristila u velikim opservatorijama na Zemlji, Mesecu i na orbiti. Ali profesionalci su se specijalizovali za ograničena polja izučavanja, jer Vaseljena je toliko ogromna da nikada ni ne mogu da posmatraju više od jednog njenog sićušnog dela istovremeno. Veliki deo ostao je na raspolaganju poletnim i učenim entuzijastima da ga istraže: nije bilo neophodno imati mnogo veliki teleskop da bi se pronašlo nešto što niko nikada do tada nije video, ako ste znali kako da se latite posla.
     Dužnosti dr Angusa Milara kao lekara na specijalističkom stažu u medicinskom centru luke Louel nisu bile naročito velike; za razliku od kolonista na Zemlji, naseljenici Marsa nisu morali da se nose sa novim i egzotičnim bolestima i doktori su najviše posla imali oko nesrećnih slučajeva. Istina, izvesne čudne nepravilnosti u rastu kostiju javljale su se u drugom ili trećem pokolenju, bez sumnje zbog niske gravitacije; međutim, medicinski establišment bio je uveren da će moći da iziđe s njima nakraj pre nego što postanu ozbiljne.
     Zahvaljujući činjenici da je imao puno slobodnog vremena, dr Milar je bio jedan od nekolicine amatera-astronoma na Marsu. Tokom godina sagradio je niz reflektora - bruseći, glačajući i posrebrujući ogledala tehnikama koje su hiljade predanih izrađivača teleskopa usavršavale vekovima.
     U početku je puno vremena provodio posmatrajući planetu Zemlju, uprkos opaskama prijatelja koje je to zabavljalo. "Čemu se trudiš?" pitali bi ga. "Ona je i te kako dobro istražena - čak se pretpostavlja da pruža utočište inteligentnim oblicima života."
     Zaćutali su tek kada im je Milar pokazao prelepi plavi polumesec koji je počivao tamo u svemiru i manji mesec u istoj fazi koji je lebdeo pored njega. Celokupna istorija, osim poslednjih nekoliko trenutaka, ležala je tamo u polju teleskopa. Koliko god daleko putovala po Vaseljeni, ljudska vrsta nikada nije mogla da prekine veze sa rodnom planetom.
     Međutim, kritičari su zaključili: Zemlja nije bila zahvalna za posmatranje. Njen najveći deo uglavnom je bio prekriven oblacima, a kada se nalazila najbliže, samo je svojom noćnom stranom bila okrenuta prema Marsu, tako da se nije video nijedan prirodni oblik. Vek ranije, 'tamna strana' Zemlje, na kojoj su traćeni megavati električne energije što su hrlili put neba, bila je sve drugo samo ne tamna. Iako je društvo koje je više vodilo računa o energiji stalo na put najgorim zloupotrebama, većina gradova, bilo koje da su bili veličine, i dalje se lako mogla uočiti jer su predstavljali sjajna ostrva svetlosti.
     Dr Milar je žalio što se nije nalazio ovde 10. novembra 2084, po zemaljskom kalendaru, jer bi mu se ukazala prilika da posmatra retku i prelepu pojavu - prolazak Zemlje preko lica Sunca. Dok se lagano kretala preko Sunčevog diska izgledala je poput male, savršeno kružne Sunčeve pege, ali na pola puta središte sjajne zvezde se zažarilo. Baterije lasera na tamnoj strani Zemlje pozdravile su crvenu planetu, sada drugi dom čovečanstva, na ponoćnom nebu. Ceo Mars je to gledao i taj događaj još se pominjao sa strahopoštovanjem.
     Postojao je još jedan datum u prošlosti, veoma drag dr Milaru, koji je bio važan samo njemu i zasnivao se na jednoj potpuno beznačajnoj slučajnosti. Jedan od najvećih kratera na Marsu dobio je ime po jednom drugom amateru-astronomu, koji je bio rođen istog dana kada i on - samo dva veka ranije.
     Čim su prve uspele fotografije planete počele da pristižu sa prvih svemirskih sondi, najveći problem postalo je iznalaženje imena za sve one hiljade novih formacija. Pojedinina su bila nezaobilazna - čuveni astronomi, naučnici, istraživači kao što su Kopernik, Kepler, Kolumbo, Njutn, Darvin, Ajnštajn. Zatim su na red došli pisci koji su se mogli povezati sa planetom - Vels, Berouz, Vajnbaum, Hajnlajn, Bredberi. Potom šarolika lista neuglednih mesta na Zemlji i pojedinaca sa Zemlje, od kojih su neka i neki imali tek mršave veze sa Marsom.
     Novi žitelji planete nisu uvek bili zadovoljni imenima mesta koja su nasledili, a koja su morali da koriste u svakodnevnom životu. Ko su ili šta na Zemlji - a da ne govorimo o Marsu - bili Denk, Dia-Cau, Eil, Gagra, Kagul, Surt, Tivi, Vaspam, Jat?
     Revizionisti nisu prestajali da agituju u korist imena koja bi više odgovarala - ili bila prijatnija za uho - i većina ljudi slagala se sa njima. Tako je obrazovan odbor koji je trebalo da se pozabavi ovim problemom, mada on teško da je bio najvažniji među mnogobrojnima koji su pritiskali ljudski opstanak na Marsu. Kako su svi znali da ima dosta slobodnog vremena i da se zanima za astronomiju, bilo je neizbežno da dr Milar bude uključen.
     Jednog dana su ga pitali: "Zašto da jedan od najvećih kratera na Marsu bude nazvan Molsvort? Prečnik mu je sto sedamdeset pet kilometara? Ko je, do đavola, bio taj Molsvort?"
     Posle malo istraživanja i nekoliko skupih svemirskih faksova poslatih na Zemlju, Milar je mogao da odgovori na to pitanje. Persi B. Molsvort bio je Englez, inženjer na železnici i amater-astronom koji je napravio i objavio mnogobrojne crteže Marsa na početku dvadesetog veka. Većinu posmatranja obavio je sa polutarnog ostrva Cejlona, na kome je i umro 1908. kao još mlad; imao je samo četrdeset jednu godinu.
     Dr Milar bio je zadivljen; Molsvort mora da je voleo Mars i zasluživao je svoj krater. Činjenica da su im se datumi rođenja poklapali prema zemaljskom kalendaru izazivala je u njemu besmisleno osećanje srodnosti, tako da bi ponekad usmerio svoj teleskop prema Zemlji ne bi li pronašao ostrvo na kome je Molsvort proveo najveći deo svog kratkog života. Kako je Indijski okean obično bio pod oblacima, pronašao ga je samo jedanput, ali to je bilo nezaboravno iskustvo. Pitao se šta li bi mladi Englez mislio da je znao da će jednog dana ljudske oči biti uprte u njegov dom sa Marsa.
     Doktor je dobio bitku, uspeo je da spase Molsvorta - to jest, niko mu se nije ozbiljnije suprotstavio kada je izneo svoj slučaj, ali ovaj je izmenio njegov lični stav prema nečemu što je ranije predstavljalo samo hobi. Možda je i on mogao da otkrije nešto što će tokom vekova nositi njegovo ime.
     I odista, uspeće u tome izvan svih svojih očekivanja.

     Iako je u to vreme bio dečak, dr Milar nije nikada zaboravio spektakularni povratak Halejeve komete 2061. godine; nema sumnje da je to imalo izvesne veze sa njegovim narednim korakom. Mnoge komete - uključujući neke od najpoznatijih - otkrili su amateri, koji su na taj način obezbedili besmrtnost ispisavši svoja imena na nebesima. Na Zemlji, pre nekoliko vekova, recept za uspeh bio je jednostavan: dobar (ali ne naročito veliki) teleskop, vedro nebo, odlično poznavanje noćnog neba, strpljenje - i velika količina sreće.
     Kada je dr Milar počeo time da se bavi bio je u velikoj prednosti nad svojim zemaljskim prethodnicima. Uvek je imao vedro nebo, koje će, uprkos nastojanjima teraformera, ostati takvo još nekoliko narednih pokolenja. Zbog svoje veće udaljenosti od Sunca, Mars je bio i nešto bolja osmatračka platforma od Zemlje. Ali najvažnije od svega, potraga se mogla vršiti uglavnom automatski. Nije više bilo neophodno pamtiti zvezdana polja, kao što su to radili neki od starih tragalaca za kometama, kako bi odmah mogli da uoče uljeza.
     Fotografija je odavno takav pristup učinila zastarelim. Bilo je potrebno napraviti samo dve ekspozicije, u razmaku od nekoliko časova, a zatim ih uporediti i videti da li se išta pomerilo. Iako se to moglo obaviti u dokolici, udobno sedeći u toplom, a ne drhteći noću napolju, ipak je bilo krajnje dosadno. Mladi Klajd Tombo, dalekih tridesetih godina dvadesetog veka, bukvalno je pregledao milione slika neba pre nego što je otkrio Pluton.
     Fotografski pristup trajao je više od jednog veka dok ga nije zamenio elektronski. Osetljiva televizijska kamera mogla je da skenira nebo, skladišti dobijene slike zvezda, a zatim da se vrati i ponovo kasnije pogleda isti deo neba. Kompjuterski program bio je u stanju da za nekoliko sekundi obavi ono za šta su Klajdu Tombou bili potrebni meseci - da zanemari sva stacionirana tela i 'označi' sve ono što se pomerilo.
     U stvarnosti, to baš nije bilo tako jednostavno. Neki naivan program otkrio bi stotine poznatih asteroida i satelita, da ne pominjemo hiljade komada svemirskog otpada ljudskog porekla. Sve je to trebalo proveriti u katalozima, ali čak se i to moglo obaviti automatski. Sve što bi preživelo ovaj proces filtriranja moglo je biti - zanimljivo.

     Oprema za automatsko traženje i potrebni programi nisu bili naročito skupi, ali poput mnogih stvari visoke tehnologije koje nisu bile neophodne, ni oni nisu bili dostupni na Marsu. Tako je dr Milar morao da čeka nekoliko meseci pre nego što je jedna od kompanija sa Zemlje koja se bavila snabdevanjem naučnim materijalom, uspela da mu ih pošalje - da bi otkrio kako je, kako već to biva, jedna krajnje važna komponenta neispravna. Posle ogorčene izmene svemirskih faksova, problem je rešen. Srećom, doktor nije morao da čeka naredni poštanski brod; kada je snabdevač nevoljno saopštio pojedinosti kola, lokalni stručnjaci bili su u stanju da osposobe sistem.
     Radio je savršeno. Odmah naredne noći dr Milar je bio oduševljen jer je uspeo da pronađe Deimos, petnaest 'Komsata', dva teretna broda u prolazu i putnički brod koji je dolazio sa Meseca. On je, razume se, promatrao samo mali deo neba: čak je i oko Marsa svemir postajao prezagušen. Nije čudo što je opremu dobio tako povoljno; ona bi praktično bila neupotrebljiva pod oblacima svemirskih otpadaka koji su sada kružili oko Zemlje.
     Tokom naredne godine, doktor je pronašao dva nova asteroida, prečnika manjih od sto metara, i bio je u iskušenju da ih nazove Miranda i Lorna, po svojoj ženi i kćeri. Međuplanetna astronomska unija prihvatio je ovaj drugi, ali je istakao da je Miranda čuveni satelit Urana. Dr Milar je, razume se, to isto tako dobro znao kao i MAU, ali smatrao je da vredi pokušati u interesu kućnog mira. Konačno su se nagodili da se nazove Mira; malo je bilo verovatno da će neko zameniti asteroid prečnika stotinak metara sa džinovskom crvenom zvezdom.
     I pored nekoliko lažnih uzbuna, tokom naredne godine nije pronašao ništa novo i upravo se spremao da odustane, kada je program prijavio anomaliju. Posmatrao je objekat koji kao da se kretao - ali tako sporo da nije bio siguran, u granicama dozvoljene greške. Predlagao je novo osmatranje, posle dužeg razdoblja, kako bi se stvar na ovaj ili onaj način razrešila.
     Dr Milar se zagledao u sićušnu tačku svetlosti; mogla je to biti kakva slaba zvezda, ali u katalozima nije bilo zabeleženo ništa na tom mestu. Na njegovo razočaranje, nije bilo ni traga nejasnom oreolu koji bi ukazivao na kometu. Još jedan prokleti asteroid, pomislio je; teško da je vredan truda. Međutim, Miranda je trebalo uskoro da mu rodi još jednu kćer: bilo bi lepo kada bi imao poklon za njeno rođenje...

     Bio je to asteroid koji se nalazio malo iza orbite Jupitera. Dr Milar je podesio kompjuter da mu izračuna njegovu približnu putanju i iznenadio se kada je otkrio da Mirna - kako je odlučio da ga nazove - prolazi na veoma maloj udaljenosti od Zemlje. To je već bilo malo zanimljivije.
     To ime nikada nije bilo prihvaćeno. Pre nego što ga je MAU potvrdio, dodatna osmatranja pružila su mnogo tačnije podatke o putanji.
     A onda je bilo moguće dati mu samo jedno ime: Kali, boginja uništenja.

     Dr Milar otkrio je Kali kada se ona već uputila ka Suncu - i Zemlji - besprimernom brzinom. Iako je stvar donekle sada bila od akademske važnosti, sve je zanimalo kako to da je 'Svemirskog čuvara' i sva njegova pomoćna sredstva pobedio jedan amater-astronom sa Marsa koji je koristio uglavnom opremu domaće proizvodnje.
     Odgovor je, kao i obično u takvim slučajevima, predstavljao kombinaciju loše sreće i dobro poznate opakosti neživih predmeta.
     Kali je bila krajnje slaba za svoju veličinu i predstavljala je jedan od najtamnijih asteroida ikada pronađenih. Očigledno je pripadala klasi ugljenida: njena površina bila je - gotovo bukvalno - čađava. A tokom poslednjih nekoliko godina zvezdana pozadina po kojoj se kretala predstavljala je jedan od najpretrpanijih delova Mlečnog puta. Gledana iz opservatorija 'Svemirskog čuvara', gubila se u svetlosti zvezda.
     Dr Milar, koji se nalazio na Marsu, imao je sreće. Namerno je usmerio teleskop ka jednom od manje gustih oblasti na nebu - i desilo se da je Kali bila tamo. Nekoliko nedelja ranije ili kasnije, on bi je takođe promašio.
     Ne treba ni pomenuti da je za vreme istrage koja je usledila 'Svemirski čuvar' ponovo proverio svoje terabite osmatračkih nalaza. Kada znate da nešto postoji, mnogo ga je lakše naći.
     Kali je bila snimljena tri puta, ali signal je bio na pragu šuma i tako nije uspeo da uključi automatski program za traganje.
     Mnogi su bili zahvalni na ovom previdu; imali su osećaj da bi ranije pronalaženje Kali samo produžilo agoniju.

15. PROROK

     "Zar nije došlo vreme da priznaš, Jovane, kako Isus mora da je bio običan čovek, poput Mohameda (počivao u miru)? Mi znamo nešto što nije bilo poznato onima koji su pisali Jevanđelja, mada to postaje sasvim očigledno kada se malo bolje razmisli - devičanskim rođenjem na svet može doći samo žensko - nikada muško. Razume se, Sveti Duh mogao je smisliti i drugo čudo. Možda sam pristrasna, ali smatram da bi to bilo - da kažemo, razmetanje. Čak neukusno razmetanje."

     Prorok Fatima Magdalena (drugi razgovor sa papom Jovanom Pavlom XXV, priredio fr. Mervin Fernando, Društvo Isusovaca, 2029.)

     Hrišlam službeno nije bio još ni stotinu godina star, mada su njegovi počeci sezali još dve decenije unazad u doba naftnog rata iz devedesetih godina dvadesetog veka. Jedna od neočekivanih posledica te pogubne pogrešne procene bio je veliki broj pripadnika američkog pomoćnog vojnog osoblja, kako muškaraca tako i žena, koji su prvi put u životu došli u neposredan dodir sa islamom. Prorokova vera ostavila je na njih dubok utisak. Shvatili su da mnoge njihove predrasude, kao što su popularne predstave ludih mula koji vitlaju Koranom u jednoj ruci i automatom u drugoj, predstavljaju smešno pojednostavljivanje. Sa zapanjenošću su otkrili da je islamski svet došao do mnogih otkrića iz astronomije i matematike tokom mračnog doba u Evropi - hiljadu godina pre no što su nastale Sjedinjene Države.
     Oduševljene ovom mogućnošću da steknu nove preobraćenike, saudijske vlasti osnovale su obaveštajne centre u glavnim vojnim bazama Pustinjske oluje kako bi obezbedili upućivanje u osnove islama i objašnjenja Korana. Kada je Zalivski rat bio okončan, nekoliko hiljada Amerikanaca primilo je novu religiju. Većina njih - očigledno nesvesna okrutnih zločina koje su počinili arapski trgovci robljem nad njihovim precima - bili su Amerikanci afričkog porekla, ali znatan broj otpadao je i na belce.
     Tehnički narednik Rubi Goldenberg ne samo što je bila belkinja: bila je kćerka rabina i nikada nije videla ništa egzotičnije od Diznilenda pre nego što je dobila premeštaj u bazu Kralj Fejsal u Daranu. Iako je bila dobro upućena u judaizam i hrišćanstvo, islam je za nju bio novi svet; duboki utisak ostavilo je na nju njegovo ozbiljno zanimanje za fundamentalna pitanja kao i njegova davnašnja, mada sada ozbiljno poljuljana tradicija tolerancije. Naročito se divila njegovom iskrenom štovanju dvojice proroka različitih sudbina - Mojsija i Isusa. Međutim, zahvaljujući svojim 'oslobođenim' zapadnjačkim pogledima, zadržala je velike rezerve prema položaju žena u konzervativnijim muslimanskim državama.
     Narednik Goldenberg imala je suviše posla servisirajući elektroniku raketa zemlja-vazduh da bi se dublje bavila religijom sve dok Pustinjska oluja nije sama sebe oduvala, ali seme je već bilo bačeno. Čim se vratila u Sjedinjene Države, iskoristila je pravo veterana da se dalje obrazuje i upisala se na jedan od nekoliko koledža koji su bili islamski orijentisani - zbog tog svog poteza ne samo što je imala neprijatnosti sa birokratijom Pentagona već je bila prinuđena i da raskine sve odnose sa svojom porodicom. Posle samo dva semestra ponovo je dokazala svoju nezavisnost tako što je dozvolila da je izbace.
     Ono što se krilo iza ovog, nema sumnje, presudnog događaja nikada nije bilo do kraja rasvetljeno. Prorokovi hagiografi tvrde da su je instrukturi kinjili, jer nisu umeli da odgovore na njenu pronicljivu kritiku Korana. Neutralni istoričari daju mnogo prizemnije objašnjenje: spetljala se sa kolegom-studentom i otišla čim je njena trudnoća postala očigledna.
     Možda su obe verzije bile tačne. Proročica se nikada nije javno odrekla mladića koji je tvrdio da je njen sin, niti je ozbiljnije pokušala da prikrije kasnije veze sa ljubavnicima oba pola. Taj njen opušteni stav prema seksu, koji gotovo da ju je približio hinduizmu, predstavljao je jednu od njupečatljivijih razlika između hrišlama i religija iz kojih je nastao. Nema sumnje da je doprineo njegovoj popularnosti: ništa nije moglo predstavljati veću suprotnost puritanizmu islama i seksualnoj patologiji hišćanstva, koja je zatrovala živote milijardi i kulminirala u perverziji celibata.
     Posle izbacivanja sa koledža, Rubi Goldenberg naprosto je nestala na više od dvadeset godina. Manastiri na Tibetu, razni katolički redovi i mnogi drugi, tvrdili su kasnije da su joj pružili utočište, mada nijedna od tih tvrdnji nije izdržala proveru. Kao što ne postoje nikakvi dokazi ni da je to vreme provela na Mesecu; lako bi joj, naime, bilo ući u trag među srazmerno malobrojnim tamošnjim žiteljima. Sigurno je samo to da se proročica Fatima Magdalena pojavila na svetskoj sceni 2015. godine.
     Hrišćanstvo i islam tačno su opisani kao religije knjige. Hrišlam, njihov izdanak koji je ispoljio težnju da ih nasledi, zasnivao se na tehnologiji nemerljivo veće moći.
     Bila je to prva religija bita.

16. RAJSKO KOLO

     Svako doba ima svoj osoben jezik pun reči koje bi bile besmislene vek ranije i od kojih će mnoge biti zaboravljene vek kasnije. Neke iznedri umetnost, neke sport, moda ili politika; ali većina ih predstavlja proizvod nauke i tehnologije - uključujući tu, razume se, i rat.
     Mornari koji su milenijumima plovili okeanima sveta imali su složen - i za kopnaše nerazumljiv - rečnik naziva i komandi koji im je dozvoljavao da upravljaju opremom od koje su im zavisili životi. Kada je automobil počeo da osvaja kontinente na početku dvadesetog veka, na desetine čudnih novih reči ušlo je u upotrebu, a stare su dobile nova značenja. Vozač viktorijanske kočije potpuno bi se zbunio kada bi čuo za menjač, kvačilo, paljenje, vetrobran, diferencijal, svećice, karburator - a to su bile reči koje će njegov unuk bez ikakve muke koristiti u svakodnevnom životu. A on bi se, pak, sa svoje strane, potpuno izgubio kada bi čuo za radio-cev, antenu, talasno područje, tjuner, frekvenciju...
     Elektronsko doba, a naročito pojava kompjutera, izbacivali su neologizme neverovatnom brzinom. Mikročip, hard disk, laser, CD rom, VCR, kasetaš, megabajt, softver - te reči bile bi potpuno besmislene pre sredine dvadesetog veka. Što se više približavao kraj milenijuma, nešto još čudnije - zaista paradoksalno - počelo je da se pojavljuje u rečniku obrade informacija: prividna stvarnost.
     Učinci koje su proizvodili rani PS sistemi bili su gotovo isto onoliko grubi kao i prvi televizori, pa ipak bili su dovoljno upečatljivi da izazovu naviku, pa čak i zavisnost. Trodimenzione, širokougaone slike bile su u stanju da u toj meri zaokupe pažnju subjekta da je njihov drhtavost, kao u crtanom filmu, spremno bila zanemarivana. Kako su se definicija i animacija postojano poboljšavale, prividni svet postajao je sve bliži i bliži onom stvarnom, ali uvek se mogla uočiti razlika, to jest, razlika će moći da se uoči sve dok se prikazivanje bude vršilo pomoću tako nespretnih naprava kao što su displeji na glavi i servooperativne rukavice. Da bi opsena postala savršena i da bi se mozak sasvim prevario, biće neophodno da se premoste spoljašnji organi čula kao što su oči, uši i mišići i da se obaveštenja unose neposredno u nervna kola.
     Koncept 'mašine snova' bio je bar sto godina star pre nego što su se skeniranje mozga i nanohirurgija u toj meri razvili da su omogućili njeno stvaranje. Prve jedinice, poput prvih kompjutera, bile su kabaste sprave koje su zauzimale čitave sobe - ali, takođe poput kompjutera, minijaturizovane su zapanjujućom brzinom. Međutim, njihova primena bila je ograničena sve dok su morali da koriste elektrode implantirane u korteks.
     Pravi napredak usledio je kada je - pošto je jedno celo pokolenje specijalista medicine izjavljivalo da je to nemoguće - usavršen 'prenosivi mozak'. Memorijska jedinica, u kojoj su stajali skladišteni terabiti informacija, bila je povezana fiberoptičkim kablom sa kapom što je čvrsto prianjala uz lobanju, noseći bukvalno milijarde terminala veličine atoma i ostvarujući bezbolni kontakt sa kožom kranijuma. 'Prenosivi mozak' bio je od neprocenjive vrednosti ne samo za zabavu već i za obrazovanje, tako da je tokom jednog jedinog pokolenja svako ko je mogao da ga kupi nabavio po jedan - i prihvatio ćelavost kao cenu koja se morala platiti.
     Iako je uistinu bio potpuno prenosiv, ovaj 'mozak' nikada nije bio pravljen u pravom portabl izdanju, za šta su postojali odlični razlozi. Svako ko bi šetao unaokolo potpuno utonuo u prividni svet - čak i u poznatom kućnom okruženju - ne bi dugo poživeo.
     Iako je odmah uočen potencijal 'prenosivog mozga' da prenosi iskustvo - naročito erotsko, zahvaljujući brzom razvoju hedonističke tehnologije - nije zanemareno ni njegova ozbiljnija primena. Čoveku je postalo dostupno trenutno znanje i umeće posredstvom čitavih bibilioteka specijalizovanih 'memorijskih modula' ili memnočipova. Najprivlačniji od svega, međutim, bio je 'potpuni dnevnik' koji je omogućavao korisniku da uskladišti, a zatim ponovo proživljava vredne trenutke iz života - pa čak i da ih preoblikuje kako bi ih približio željama srca.
     Zahvaljujući svom znanju iz elektronike, proročica Fatima Magdalena prva je uočila potencijal 'prenosivog mozga' u širenju učenja hrišlama. Imala je, razume se, prethodnike u televanđelistima dvadesetog veka koji su koristili radio-talase i komunikacione satelite, ali tehnologija koju je ona mogla da primeni bila je neuporedivo moćnija. Vera je oduvek bila više stvar osećanja nego intelekta; a 'prenosivi mozak' mogao je da se obraća neposredno i jednom i drugom.
     Negde tokom prve decenije dvadeset prvog veka, Rubi Goldenberg preobratila je jednu zaista važnu osobu - jednog od krajnje bogatih, ali i sagorelih (već je zašao u petu deceniju života) pionira kompjuterske revolucije. Dala mu je novi razlog za život i izazov koji je ponovo zapalio njegovu maštu; on je, sa svoje strane, imao sredstva - a, što je još važnije, i lične veze - da se suoči sa tim izazovom.
     Projekat da se tri Zaveta iz Novog Korana daju u elektronskom obliku bio je krajnje jednostavan, ali to je bio tek početak - verzija 1.0 (javna). Zatim je sledilo interaktivno izdanje, namenjeno samo onima koji su pokazali nesvakidašnje zanimanje za veru i koji su želeli da nastave dalje. Međutim, verzija 2.0 (ograničena) mogla se tako lako presnimiti da je uskoro bilo u opticaju na milione neovlašćenih modula: što je upravo i bila proročicina namera.
     Sa verzijom 3.0 stvari su stajale drugačije; bila je zaštićena od presnimavanja i posle jedne upotrebe bi se samouništila. Nevernici su zbijali šale govoreći da je klasifikovana kao 'strogo sveta' Neprevodiva igra reči: 'most sacred' znači 'veoma sveta', što neposredno asocira na 'most secret' - 'strogo poverljiv'; prim. prev. i usledila su beskrajna nagađanja o njenom sadržaju. Bilo je poznato da sadrži programe prividne stvarnosti koji su omogućavali da se unapred sagleda hrišlamski raj - ali samo spolja...
     Kružile su glasine - koje doduše nikada nisu potvrđene, uprkos neizbežnim exposQima nezadovoljnih otpadnika - da postoji i 'najstrože sveta' verzija, verovatno 4.0. Ona je navodno uključivana preko razvijenijih jedinica 'prenosivog mozga' i bila je 'neurološki kodirana' tako da je mogla da je prima samo osoba za koju je bila predviđena. Ako bi je upotrebio neko ko na to nije imao pravo, to bi izazvalo trajno mentalno oštećenje - možda čak i ludilo.
     Kakve god tehnološke poštapalice da je hrišlam koristio, sazrelo je vreme za novu religiju koja je sadržala najbolje elemente dve drevne vere (kao i dosta elemenata jedne još drevnije, budizma). Proročica, međutim, možda nikada ne bi uspela da joj na ruku nisu išla još dva činioca na koje nije imala nikakvog uticaja.
     Prvi je bio takozvana revolucija 'hladne fuzije', koja je naglo okončala eru fosilnih goriva i uništila ekonomski temelj muslimanskog sveta za ciglo jedno pokolenje - dok ga izraelski hemičari nisu ponovo izgradili pomoću slogana 'Nafta za hranu - ne za vatru!"
     Drugi je bio postojano opadanje moralnog i intelektualnog statusa hrišćanstva, koje je otpočelo (mada je malo ko to shvatio tokom vekova) 31. oktobra 1517. kada je Martin Luter zakucao Devedeset pet teza na vrata crkve Svih Svetih. Ovaj proces nastavili su Kopernik, Galilej, Darvin, Frojd, i on je dostigao svoj vrhunac u ozloglašenom skandalu 'Dead Seagate' Neprevodiva igra reči: 'Dead Sea' je Mrtvo more, a dodatak 'gate' tu je da asocira na poznati politički skandal 'Watergate'; prim. prev., kada su konačno pronađeni davno skriveni svitci koji su otkrili da je Isus u Jevanđeljima predočen po uzoru na tri (čak možda i četiri) različite osobe.
     Međutim, coup de grace usledio je iz samog Vatikana.

17. POSLANICA

     "Tačno pre četiri veka, godine 1632, moj prethodnik, papa Urban osmi, napravio je neoprostivu grešku. Dozvolio je da njegov prijatelj Galilej bude osuđen zbog učenja za koje danas znamo da govori temeljnu istinu - da se Zemlja kreće oko Sunca. Iako se Crkva izvinila Galileju 1992, ta užasna greška zadala je udarac njenom moralu od koga ona nikada nije uspela u potpunosti da se oporavi.
     Sada je, avaj, došao trenutak da priznamo jednu još tragičniju pogrešku. Tvrdoglavo se suprotstavljajući planiranju porodice veštačkim sredstvima, Crkva je uništila milijarde života - i uglavnom je bila odgovorna za promovisanje grešnog abortusa, što je prava ironija, među suviše siromašnima koji nisu u stanju da odgaje decu koju su bili primorani da donesu na svet.
     Takva politika dovela je našu vrstu na ivicu propasti. Velika prenaseljenost ogolila je planetu Zemlju, lišila ju je prirodnih bogatstava i potpuno zagadila. Do kraja dvadesetog veka svima je to postalo jasno - ali ništa nije učinjeno. Oh, držane su konferencije i donošene bezbrojne rezolucije - ali ništa nije preduzimano.
     A sada, jedan naučni prodor kome smo se dugo nadali - i koga smo se odavno plašili! - preti da ovu krizu pretvori u katastrofu. Ceo svet je pljeskao kada su profesori Salman i Barnstajn primali Nobelovu nagradu iz oblasti medicine prošlog decembra, ali koliko je ljudi razmislilo o tome kako će njihov rad uticati na društvo? Na moj zahtev, Papska akademija nauka upravo je to učinila. Njihovi zaključci su jedinstveni - i neizbežni.
     Otkriće superoksidnih enzima koji su u stanju da uspore proces starenja tako što štite telesni DNK nazvan je trijumfom ravnom odgonetanju genetskog koda. Izgleda da će sada životni vek biti produžen bar za pedeset godina, a možda i više - što znači da će ljudi biti zdraviji i duže aktivni! Takođe nam je rečeno da će tretman biti srazmerno jeftin. I tako, dopadalo se to nama ili ne, svet budućnosti biće svet čilih stogodišnjaka.
     Moja Akademija me obaveštava da će tretman SOE takođe produžiti razdoblje ljudske plodnosti čak za tridesetak godina. Posledice toga su zastrašujuće - naročito u svetlosti prošlih kobnih neuspeha da se ograniči rađanje pomoću poziva na apstinenciju i upotrebu takozvanih 'prirodnih' metoda...
     Već nekoliko nedelja stručnjaci Svetske zdravstvene organizacije povezuju sve svoje članove. Cilj je da se postigne nulti populacioni rast (o kome se često razgovaralo, ali koji nikada nije bio dostignut, osim u vreme ratova ili kuge) i to što je pre i što je humanije moguće. Možda čak ni to neće biti dovoljno; možda će nam biti potreban negativan populacioni rast. Možda će tokom nekoliko narednih pokolenja jedno dete po porodici biti norma.
     Crkva je dovoljno mudra da se ne suprotstavlja neizbežnom, naročito u ovoj radikalno izmenjenoj situaciji. Uskoro ću izdati poslanicu koja će sadržati poduke s tim u vezi. Sastavljena je, mogu dodati, posle podrobnih konsultacija sa mojim kolegama Dalaj Lamom, arhiepiskopom od Kanterberija, Glavnim rabinom, imamom Mahomedom i proročicom Fatimom Magdalenom. Oni se u svemu potpuno slažu sa mnom.
     Znam da će mnogima od vas biti teško - za neke će čak predstavljati agoniju - da prihvate kao dužnosti nešto što je Crkva ranije žigosala kao grehe. Doktrina, međutim, nije pretrpela izmene u jednoj temeljnoj stvari. Kada fetus jednom oživi, njegov život je svetinja.
     Abortus i dalje ostaje zločin, i uvek će biti. Ali sada više nema opravdanja - niti potrebe - za njim.
     Sve vas blagosiljam, ma na kom svetu me slušali."

     Jovan Pavle XXV, Uskrs 2032: MREŽA VESTI ZEMLJA-MESEC-MARS

18. EKSKALIBUR

     Bio je to najveći naučni eksperiment ikada izveden, jer je obuhvatao ceo Sunčev sistem.
     Poreklo 'Ekskalibura' sezalo je do bizarnih - danas zaista neverovatnih - dana gotovo zaboravljenog 'hladnog rata', kada su se dve supersile sučelile nuklearnim oružjem koje je bilo u stanju da uništi samo tkanje civilizacije, pa čak možda i da ugrozi opstanak čovečanstva kao biološke vrste.
     S jedne strane nalazio se entitet koji je sebe nazivao Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika - koji je, kako su kasniji istoričari voleli da ističu, možda bio sovjetski (šta god da je to značilo) ali sasvim sigurno nije bio ni savez, niti socijalistički, niti republika. S druge strane nalazile su se Sjedinjene Države Amerike čije je ime bilo mnogo tačnije.
     Do poslednje četvrtine dvadesetog veka, ova dva suparnika posedovala su na hiljade dalekometnih raketa od kojih je svaka mogla da ponese bojevu glavu u stanju da razori čitav grad. Razumljivo, preduzimani su pokušaji da se pronađe protivoružje koje bi moglo da spreči takve projektile da stignu do svojih ciljeva. Pre otkrića polja sile - više od sto godina kasnije - nije bilo moguće postići potpunu odbranu, čak ni u teoriji. Ipak, grozničavo se pokušavalo da se projektuju antiprojektilni projektili i tvrđave na orbiti opremljene laserima koji su bili u stanju da obezbede bar delimičnu zaštitu.
     Kada se osvrnemo na ta vremena, teško je razabrati da li su naučnici koji su razvile neka od ovih oružja cinično eksploatisali sveopšti strah naivnih političara ili su iskreno verovali da se njihove zamisli mogu pretvoriti u praktičnu stvarnost. Oni koji nisu živeli u prikladno nazvanom 'veku tuge' ne bi trebalo suviše oštro da sude o njima.
     Nema sumnje da je najluđe od svih predloženih protivoružja bio laser sa rengenskim zracima. Pošlo se od zamisli da se ogromna energija koja se stvara pri eksploziji nuklearne bombe pretvori u usko usmerene snopove rendgenskih zraka, tako snažne da bi mogli uništiti neprijateljske projektile udaljene hiljadama kilometara. Uređaj 'Ekskalibur' (razumljivo, sve pojedinosti nikada nisu bile objavljene) podsećao bi na morskog ježa, sa bodljama uperenim u svim pravcima i sa nuklearnom bombom u središtu. Svaka bodlja bi, u mikrosekundi pre nego što ispari, generisala laserski snop - od kojih bi svaki bio upravljen u drugi projektil.
     Trebalo je imati samo malo mašte pa uočiti ograničenja jednog ovakvog oružja predviđenog da ispali samo 'jedan hitac', naročito protiv neprijatelja koji odbija da sarađuje tako što će lansirati svoje projektile u prikladnim skupinama. Bez obzira na to, osnovna teorija koja je stajala iza lasera aktiviranog bombom bila je dobra, mada su praktične poteškoće vezane za njegovo stvaranje uveliko bile potcenjene. U stvari, ceo projekat bio je napušten pošto je na njega utrošeno na milione dolara.
     Ipak, taj novac nije bio potpuno proćerdan. Skoro vek kasnije ova zamisao je oživljena, ponovo u vidu odbrane protiv projektila, ali ovog puta onih koje je stvorila priroda, a ne čovek.
     'Ekskalibur' dvadeset prvog veka bio je projektovan tako da stvara radio talase, a ne rendgenske zrake, i oni nisu bili usmereni ni na kakve određene ciljeve, već ka celom nebeskom svodu. Gigatonska bomba, najmoćnija koja je ikada napravljena, a, kako se većina ljudi nadala, i namoćnija koja će ikada biti napravljena - eksplodirala je na Zemljinoj orbiti, ali sa druge strane Sunca. To je trebalo da pruži maksimalnu zaštitu od ogromnog elektromagnetnog udara koji bi inače mogao da uništi komunikacione veze i da spali elektronsku opremu na celoj planeti.
     Kada je bomba eksplodirala, tanka opna mikrotalasa - debela svega nekoliko metara - raširila se Sunčevim sistemom brzinom svetlosti. Kroz nekoliko minuta, detektori postavljeni po celoj Zemljinoj orbiti počeli su da primaju odjeke sa Sunca, Merkura, Venere, Meseca: ali oni nikoga nisu zanimali.
     Naredna dva sata, pre nego što je radio-eksplozija projurila pored Saturna, stotine hiljada odjeka, koji su postajali sve slabiji i slabiji, slilo se u 'Ekskaliburovu' banku podataka. Svi poznati sateliti, asteroidi i komete lako su prepoznati, a kada su analize završene, lociran je svaki predmet koji je imao prečnik veći od jednog metra unutar orbite Jupitera. Njihovo katagolizovanje i izračunavanje budućeg kretanja zabavljaće kompjutere 'Svemirskog čuvara' godinama.
     Prvi letimični pogledi bili su, međutim, ohrabrujući. Unutar 'Ekskaliburovog' dometa nije bilo ničeg što je ugrožavalo Zemlju i čovečanstvo je moglo da odahne. Pali su čak predlozi da se obustavi rad 'Semirskog čuvara'.
     Kada je, mnogo godina kasnije, dr Milar otkrio Kali pomoću svog kućnog teleskopa, usledio je opšti povik da se otkrije zašto asteroid nije bio uočen. Odgovor je bio jednostavan: Kali se tada nalazila na naspramnom kraju svoje orbite, izvan dometa čak i radara na nuklearni pogon. 'Ekskalibur' bi je sigurno otkrio da se nalazila dovoljno blizu i predstavljala neposrednu opasnost.
     Ali mnogo pre nego što se to dogodilo, 'Ekskalibur' je došao do zastrašujućeg i potpuno neočekivanog nalaza. Ne samo da je otkrio opasnost: mnogi su verovali da ju je sam stvorio i tako vaskrsao drevni strah.

19. NEOČEKIVANI ODGOVOR

     Projekat SETI 'Akronim od Search for Extra-Terrestrial Intelligence - Traganje za vanzemaljskim razumom; prim. prev. obavljao se još osetljivijom opremom, i to na sve većem broju frekvencija, daleko duže od jednog veka. Bilo je mnogo lažnih uzbuna, a radioastronomi su zabeležili i nekoliko ozbiljnih, obećavajućih kandidata koji nisu predstavljali samo nasumične odlomke kosmičkog šuma. Na nesreću, svi uhvaćeni uzorci bili su suviše kratki, tako da i najdomišljatije kompjuterske analize nisu uspele da dokažu da su bili inteligentnog porekla.
     Sve se to iznenada izmenilo 2085. Jedna od pionirki na polju SETI-ja kazala je jednom prilikom: "Kada bude signala, zasigurno ćemo znati da je pravi - to neće biti tek slabo šuštanje, gotovo nadjačano šumom." Bila je u pravu.
     Jedan od manjih radio-teleskopa na tamnoj strani Meseca - koja je još bila prilično tiho mesto uprkos lokalnom komunikacionom saobraćaju - uhvatio je snažan i jasan signal za vreme rutinskog osmatranja. Nije moglo biti sumnje da je vanzemaljskog porekla. Teleskop koji ga je primio bio je usmeren ka Sirijusu, najsjajnijoj zvezdi na celom nebu.
     To je bilo prvo iznenađenje: Sirijus je bio nekih pedeset puta sjajniji od Sunca i njegov sistem oduvek je smatran slabim kandidatom za postojanje planeta na kojima se razvio život. Astronomi su još raspravljali o tome, kada su i oni i čitav svet doživeli još veći šok.
     Mada je kasnije sve bilo krajnje očigledno, prošla su skoro dvadeset četiri časa pre nego što je neko ukazao na zanimljivu podudarnost.
     Sirijus je bio udaljen 8,6 svetlosnih godina, a Projekat 'Ekskalibur' započet je pre sedamnaest godina i tri meseca. Taman dovoljno vremena da radio-talasi stignu do Sirijusa i vrate se. Ko god - ili šta god - da je uhvatio tu elektromagnetnu eksploziju nije traćio vreme, već je smesta poslao odgovor.
     Da bi stvari bile još podudarnije, noseći talas sa Sirijusa bio je na potpuno istoj frekvenciji kao i 'Ekskaliburovo' pulsiranje - 5.400 megaherca. Međutim, usledilo je i jedno veliko razočaranje.
     Nasuprot svim očekivanjima, taj talas na 5.400 megaherca bio je potpuno nemoduliran: nije bilo ni traga signalu.
     Posredi je bio čist šum.

20. PONOVO ROĐENI

     Malo religija preživi smrt svog osnivača bez posledica. Isto se dogodilo i sa Hiršlamom, uprkos nastojanjima Fatime Magdalene da izabere naslednika.
     Do prvih nesuglasica došlo je kada se njen sin, Moris Goldenberg, stvorio niotkuda i zatražio nasledstvo. Prvo je proglašen za varalicu, ali kada je od njega zatraženo - na šta je on pristao - da se izvrši testiranje DNK, pokret je morao da odustane od ove linije odbrane.
     Potom je otišao na hodočašće u Meku, i mada su ga držali na bezbednoj udaljenosti od Kaaba, on je posle toga uporno zatevao da se nazove Al Hadž. O tome koliko je u ovom pogledu - odnosno, u ma kom drugom - bio iskren vođene su žučne rasprave. Nikada nije bilo razloga da se posumnja u iskrenost njegove majke, ali posle njegove smrti većina ljudi zaključila je da je Al Hadž Moris Goldenberg bio tek šarmantan i uverljiv pustolov koji je najbolje što je mogao iskoristio priliku koju mu je Sudbina pružila. Ironično, on je bio jedna od poslednjih žrtvi virusa SIDA-e - a na osnovu te činjenice doneti su mnogi međusobno neskladni zaključci.
     Neupućenima se većina rasprava o doktrini koje je Moris započeo činila beznačajna: da li su molitve u zoru i u vreme zalaska Sunca najmanje što se može zahtevati; da li su hodočašća u Vitlejem i Meku jednake vrednosti; može li se ramadanski post skratiti na nedelju dana; da li je neophodno davati desetinu 'siromašnima', sada kada je društvo kao celina shvatilo svoju odgovornost u tom pogledu; kako da se pomiri Isusovo naređenje 'pijte vino u znak sećanja na mene' sa muslimanskom odbojnošću prema alkoholu - i tako dalje...
     Međutim, posle Morisove smrti, razmimoilaženja među različitim sektama bila su prigušena i tokom nekoliko decenija hrišlam je u očima sveta bio jedinstven. Na svom vrhuncu imao je preko sto miliona sledbenika i predstavljao je četvrtu po brojnosti religiju na Zemlji, mada je slabo napredovao na Mesecu i Marsu.
     Najveći raskol u ovoj veri izazvao je, krajnje neočekivano, 'Glas Sirijusa'. Jedna ezoterična podsekta hrišlama, pod velikim uticajem doktrine Sufi, istupila je tvrdnjom da je uspela da razjasni tajanstveni signal iz svemira zahvaljujući primeni složenih tehnika za obradu podataka.
     Svi raniji pokušaji u ovom pravcu potpuno su zakazali; pokazalo se da je signal - ako je uopšte bio to - samo nemodulisan šum. Zašto bi se Sirijus mučio da uputi čisti šum - to je predstavljalo zagonetku iz koje su proizišle bezbrojne teorije. Najpopularnija je bila ona prema kojoj su u pitanju bile neke krajnje poverljive poruke poslate u kodiranim sistemima, tako da su samo ličile na šum. Mogao je to biti test inteligencije, koji su samo prošli oni 'Ponovo rođeni' - ako je verovatni njihovim tvrdnjama.
     Ipak, čak i šum očigledno veštačkog porekla saopštavao je jednu nepogrešivu poruku: 'Ovde smo.' Možda su Sirijanci čekali na potvrdu prijema - 'elektronsko rukovanje' kakvo zahtevaju mnogi komunikacioni uređaji - pre nego što počnu da upućuju stvarne poruke.
     Hrišlamski fanatici - 'Ponovo rođeni' kako će se kasnije nazvati - imali su znatno domišljatiji odgovor, mada on nije bio originalan. U ranim danima komunikacione teorije, ukazano je na činjenicu da se 'čisti šum' ne mora smatrati besmislenim smećem, već kombinovanim zbirom svih mogućih poruka. 'Ponovo rođeni' su napravili odličnu analogiju: zamislite da svi pesnici, filozofi, i proroci čovečanstva govore uglas. Ishod toga bila bi potpuno nerazumljiva bujica zvukova - pa ipak, ona bi sadržala krajnji zbir ljudske mudrosti.
     Isto je bilo i sa porukom sa Sirijusa. Ona nije predstavljala ništa drugo do Božiji Glas; i samo su je Verni mogli razumeti - uz pomoć složene opreme za dešifrovanje i teško razumljivih algoritama. Upitani šta Bog tačno kaže, 'Ponovo rođeni' su odgovarali: "Reći ćemo vam kada za to dođe vreme."
     Ostatak sveta se smejao, razume se - mada su se čula izvesna razumljiva gunđanja kada su 'Ponovo rođeni' podigli teleskop širine jednog kilometra na udaljenijoj strani Meseca u pokušaju da započnu dijalog sa Bogom - ili bilo čim što se nalazilo na drugom kraju veze. Nijedna od zvaničnih svemirskih organizacija nije do sada preduzela korak, jer nisu mogli da se slože oko prikladnog odgovora. Zaista, mnogi su verovali da bi za ljudsku rasu bilo najbolje da ostane nema - ili naprosto da emituje Baha.
     U međuvremenu, 'Ponovo rođeni', uvereni u svoj poseban status, slali su molitve i zakletve na vernost put Sirijusa. Čak su tvrdili da zahvaljujući činjenici da je Bog stvorio Ajnštajna, a ne obrnuto, njih neće ograničavati brzina svetlosti: njihov razgovor neće trpeti zbog vremenske razlike od sedamnaest godina.
     Otkriće Kali, predstavljalo je za 'Ponovo rođene' ništa manje nego samo otkrovenje. Sada su znali svoju sudbinu - i pripremili su se da opravdaju svoje ime.
     Bar jedan vek, tek nekolicina obrazovanih ljudi verovala je u vaskrsnuće, a proročica Fatima Magdalena mudro je izbegavala tu temu. Sada je, govorili su 'Ponovo rođeni' dok se bližio kraj sveta, vreme da se ta zamisao ozbiljno prihvati. Oni mogu da jemče preživljavanje - po izvesnoj ceni, razume se.
     Milioni su već planirali da se isele na Mesec ili Mars, ali oba odredišta već su istakla kvote kako bi sprečila da njihova ograničena prirodna bogatstva budu uništena. U svakom slučaju, samo nekoliko postotaka ljudske rase biće u stanju da pobegne tim putem.
     'Ponovo rođeni' su nudili nešto mnogo ambicioznije: ne samo bezbednost, već i besmrtnost.
     Objavili su da su ostvarili jedan od dugo traženih ciljeva prividne stvarnosti: mogli su da snime celo ljudsko biće - sva sećanja iz života, kao i potpuni sklop tela koje ih je iskusilo - na skromnih deset na četrnaesti bita skladišnog prostora. Međutim, plejbek - pravo Vaskrsnuće - zahtevaće još mnogo decenija istraživanja. Čak ako je i bilo ikakvog smisla u svemu tome, dotično istraživanje nije se moglo obaviti pre no što Kali stigne.
     Ali ništa za to: 'Ponovo rođeni' su već primili Božja uveravanja. Svi pravi vernici mogli su da se emituju put Sirijusa putem odašiljača na tamnoj strani Meseca. Na drugom kraju veze čekao ih je Raj.
     Ovo je prevršilo svaku meru i razrešilo nedoumice većine ljudi koji još nisu bili načisto povodom zdrave pameti 'Ponovo rođenih'. Uprkos svojoj nesumnjivoj tehnološkoj istančanosti, oni očigledno nisu bili ništa manje ludi od 'milenijalista' koji su, jednoličnom pravilnošću, obećavali da će spasti svoje odabrane sledbenike kada usledi kraj sveta narednog utorka.
     'Ponovo rođeni' su potom postali samo prilično uvrnuta šala; njihova lakrdija nije se ticala planete koja je morala da brine o znatno prečim stvarima.

21. BDENJE

     Na brodogradilišnim dokovima Deimosa tvrdili su da ih grade na kilometre i da puštaju kupce da odseku onoliko koliko im je potrebno. Izvesno je bilo da je većina njihovih proizvoda u osnovi veoma slična, tako da ni Golijat nije predstavljao nikakav izuzetak.
     Njegova kičma sastojala se od jedne jedine trougaone osovine dugačke sto pedeset metara i sa stranicama od po pet metara. Delovao bi neverovatno krhko svakom inženjeru rođenom pre dvadesetog veka, ali nanotehnologija koja ga je sagradila doslovno povezujući atom ugljenika sa atomom ugljenika podarila mu je jačinu pedeset puta veću nego što je ima najfiniji čelik.
     Duž te kičme od sintetičkih dijamanata bili su pričvršćeni različiti moduli - većina njih mogla je međusobno da zameni mesta - koji su sačinjavali Golijata. Daleko najveći delovi bili su loptasti rezervoari za vodonik poređani duž trostrane osovine poput zrna graška sa spoljašnje strane mahune. U poređenju s njima, komandni, servisni i rezidencijalni moduli na jednom kraju, i energetske i pogonske jedinice na drugom, delovali su kao puka naknadna dogradnja.
     Kada je preuzeo komandu na Golijatu, Robert Sing se radovao mirnim - ako je moguće čak dosadnim - godinama koje će provesti na dužnosti u svemiru pre nego što se penzioniše na Marsu. Iako mu je bilo tek sedamdeset, neosporno je usporavao. Biti stacioniran ovde na T1 Trojanskoj tački, šezdeset stepeni ispred Jupitera, trebalo bi da predstavlja gotovo odmor. Dužnost mu je bila samo da udovoljava željama putnika, jednog astronoma i jednog fizičara, dok oni obavljaju svoje beskrajne opite.
     Jer Golijat je bio klasifikovan kao istraživački brod i kao takav primao je sredstva iz budžeta predviđenog za planetne nauke. Isto kao i Herkul, milijardu i dvesta pedeset miliona kilometara udaljen na tački T2. Zajedno sa Suncem i Jupiterom, ta dva broda obrazovala su ogroman dijamant koji nikada nije menjao svoj oblik već bi se samo napravio krug oko Sunca jednom svake jovijanske godine koja je iznosila 4333 zemaljska dana.
     Pošto su brodovi bili povezani laserskim snopovima čija je dužina izmerena sa tačnošću manjom od jednog centimetra, bili su idealni za mnoge vrste naučnog rada. Mreškanja u prostorvremenu nastala pri sudaru crnih rupa - podvizi kosmičkog inženjeringa koje su postigle super-civilizacije - i ko zna šta još, mogli su se otkriti pomoću mnoštva uređaja na Golijatu i Herkulu. A kako su prijemnici na ta dva broda mogli međusobno da se povežu, obrazujući tako radio-teleskop koji je u prečniku praktično imao više od milijardu kilometara, već su bili u stanju da naprave karte udaljenih oblasti Vaseljene sa tačnošću bez presedana.
     Nisu istraživači na Trojanskim blizancima zanemarivali ni neposredno susedstvo, u kome su se razdaljine merile pukim milionima kilometara. Posmatrali su stotine asteroida u ovoj ogromnoj gravitacionoj klopci i preduzimali kratke izlete do onih najbližih. Za nekoliko godina, više je naučeno o sastavu ovih manjih tela nego u tri veka od kada su ona otkrivena.
     Rutina bez ikakvih događaja, narušavana jedino promenom osoblja i redovnim povracima na Deimos radi provere i modernizovanja opreme, trajala je već više od trideset godina i tek nekolicina se sećala svrhe s kojom su Golijat i Herkul prvobitno sagrađeni. Ni njihove posade nisu često mislile na to da su na bdenju, poput stražara koji su patrolirali vetrovitim zidinama Troje pre tri hiljade godina. Ali oni su čekali neprijatelja koga Homer nije mogao ni da zamisli.

22. RUTINA

     Iako je trenutno radno mesto kapetana Singa, podjednako udaljeno od Sunca i Jupitera, bilo nazvano najsamotnijim poslom u Sunčevom sistemu, on je retko osećao usamljenost. Često je poredio svoj položaj sa položajem velikih navigatora prošlosti, kao što su bili Kuk i nepravedno oklevetan Blaj. Oni mesecima - a ponekad i godinama - nisu imali nikakve veze sa bazama iz kojih su krenuli, kao ni sa svojim porodicama, i bili su primorani da žive u pretrpanim, nehigijenskim kabinama u bliskom dodiru sa gomilom drugih oficira i velikim brojem slabo obrazovanih i često pobunjenički nastrojenih mornara. Čak i da ne računamo takve spoljašnje opasnosti kao što su oluje, skriveni sprudovi, gusarski napadi i neprijateljski raspoloženi domoroci, život na brodu u staro doba mora da je bio veoma nalik na pakao.
     Istina, na Golijatu nije bilo mnogo više životnog prostora nego na Kukovom Poduhvatu dugačkom trideset metara - ali odsustvo gravitacije omogućavalo je da se on delotvornije iskoristi. A udobnost koju su imali posada i putnici bila je, razume se, na neuporedivo višem nivou. Ako su želeli da se zabave, imali su na raspolaganju sve što su ljudska umetnost i kultura stvorili - do pre nekoliko minuta. Vremenska razlika bila je gotovo jedina nepogodnost s kojom su morali da se pomire.
     Svakog meseca stizao bi brzi šatl sa Marsa ili Meseca, donoseći nova lica i odvozeći osoblje kući na odmor. Nestrpljivo su iščćekivali dolazak 'Poštanskog brodića', sa svim onim što se nije moglo poslati putem radija ili optičkih veza, i on je jedini narušavao dobro utvrđenu rutinu.
     No, ne može se reći da je brodski život bio sasvim lišen problema - tehničkih i psiholoških, ozbiljnih i sitnih...

     "Profesore Džejmisone?"
     "Da, komandante."
     "David mi je upravo skrenuo pažnju na vaš karton za vežbe. Izgleda da ste propustili poslednja dva termina na pedalašu."
     "Ovaj... mora da je posredi neka greška."
     "Nema sumnje da jeste. Ali čija? Spojiću vas sa Davidom."
     "Možda sam propustio jedan - imao sam mnogo posla analizujući uzorke koje su vratili sa Ahila. Sutra ću to nadoknaditi."
     "Pobrinite se za to, Bile. Znam da je dosadno, ali ako ne vežbate na pola atmosfere kada vam to dolazi po planu, nikada više nećete biti u stanju da hodate po Marsu - a Zemlju i da ne pominjem. Kraj emisije."

     "Kapetane, poruka od Frejde. Tobi ima koncert na Smitsonijanu petnaestoga - kaže da će to biti nešto posebno. Dočepali su se originala Bramsovog velikog koncerta: Tobi svira jednu od svojih kompozicija i Rahmanjinove varijacije Paganinija. Želite li kompletni izveštaj, ili samo audio?"
     "Nikada neću naći vremena da uživam ni u jednom ni u drugom - ali ne želim da povredim Tobijeva osećanja. Uputi mu moje najbolje želje - i naruči ceo memnočip."

     "Dr Javorski?"
     "Da, kapetane."
     "Iz vaše laboratorije oseća se neki neobičan miris. Nekoliko ljudi mi se žalilo. Izgleda da filtri za vazduh nisu u stanju da iziđu s njim na kraj."
     "Miris? Čudno, ništa nisam primetio. Ali odmah ću pogledati."

     "Kapetane, stigla je poruka od Čarmejn dok ste spavali. Ništa hitno, ali za deset dana će vam isteći dozvola za boravak na Marsu ako je ne obnovite. Trenutno vreme emitovanja za Mars iznosi dvadeset dva minuta."
     "Hvala, Davide. Ne mogu sada da se bakćem s tim. Podseti me sutra u ovo vreme."

     "Kapetan Sing, istraživački brod Golijat, Solarnoj mreži vesti. Primio sam vaš izveštaj pre nekoliko dana ali ga nisam ozbiljno shvatio: nisam ni slutio da se ti ludaci još muvaju unaokolo. Ne, nismo sreli nikakav brod tuđinaca. Ali uveravam vas da ćemo vas ovbavestiti kada do toga dođe."

     "Soni?"
     "Ovde, kapetane."
     "Čestitam na uspešno dekorisanom stolu sinoć. Ali posuda za sapun mi je ponovo prazna. Možeš li je napuniti - ovog puta nek bude borovina - muka mi je od lavande."

     Svi su se slagali da je Soni bio drugi po važnosti čovek na brodu; neki su ga smatrali važnijim i od kapetana.
     Službeni status brodskog stjuarda jedva da je i nagoveštavao višeslojnost uloge Sonija Džilberta na Golijatu. On je bio pravi 'hauzmajstor', sposoban da iziđe na kraj sa svim kako ljudskim tako i sa tehničkim problemima - bar na nivou domaćinstva. Najuvrnutiji od robota-čistača počeo bi pristojno da se ponaša kada je on bio u blizini, a mladi naučnici oba pola sa ljubavnim nevoljama više su voleli njemu da se povere nego programu 'Brodski psihijatar'. (Do kapetana Singa stigle su glasine da Soni ima zavidnu zbirku seksualnih pomagala, pravih i prividnih; međutim, bilo je stvari koje je mudri zapovednik više voleo da ne zna.)
     Činjenica da je Soni, prema svim merilima, imao najniži koeficijent inteligencije od svih na brodu bila je potpuno nevažna; jedino su bili važni njegova delotvornost, dobra narav i predusretljivost. Kada ga je jedan čuveni kosmolog, u napadu neraspoloženja, nazvao moronom, kapetan Sing je izgrdio stručnjaka i naredio mu da se izvini. Kada je ovaj odbio da to učini, poslat je kući narednim šatlom, uprkos žučnim protivljenjima sa Zemlje.
     Iako je ovo bio izuzetan slučaj, uvek je postojala izvesna napetost između Golijatove posade i putnika-naučnika. Obično je bila blagodušna i ispoljavala se u duhovitim opaskama i ponekad neslanim šalama. Ali kada su u pitanju bili izazovi, svi su sarađivali, iskreno se zalažući, bez obzira na svoje službene dužnosti.
     Pošto je David sve vreme motrio na Golijatove operativne sisteme, dežurstva nisu bila neophodna. Tokom 'dana', bile su budne obe posade, i A i B, mada je samo jedna bila na dužnosti; a onda se ceo brod zatvarao na osam sati. Ako bi iskrsao neki hitan slučaj, David je bio u stanju da reaguje brže od bilo kog ljudskog bića: a ako bi se dogodilo nešto s čime čak ni on ne bi mogao da iziđe na kraj, verovatno bi bilo humanije pustiti obe posade da prespavaju tih nekoliko preostalih sekundi života.
     Brodski dan počinjao je u 06.00 po univerzalnom vremenu, ali pošto je kuhinja bila suviše mala da primi sve, posada koja je bila na dužnosti prva je doručkovala u 06.30. Posada B jela je u 07.00, a putnici-naučnici morali su da sačekaju do 07.30. Ali kako se u svako doba moglo dobiti iz automata nešto da za jelo, niko nije morao da podnosi glad.
     Tačno u 08.00, kapetan Sing saopštavao je rezime dnevnog programa i izveštavao o svim važnim vestima. Zatim bi posada A odlazila na svoja radna mesta, naučnici u svoje laboratorije i za svoje konzole, a posada B bi se povukla u male, ali luksuzne kabine da se uputi u noćne video snimke vesti, da se uključi u brodske informativne i zabavljačke sisteme, da uči ili da se zabavi na neki drugi način do početka svoje smene u 14,00 časova.
     To je bio osnovni raspored, ali on je bio podložan čestim izmenama, kako planiranim tako i neplaniranim. Najzanimljivije su bile povremeni izleti na asteroide u prolazu.
     Nije bilo tačno ono što je primetio jedan blazirani astronom: 'Kada si video jedan asteroid, video si ih sve.' (On je bio stručnjak za sudare među galaksijama, tako da se moglo opravdati njegovo nepoznavanje ovakvih pojedinosti.) U stvari, asteroida je bilo svih mogućih veličina i vrsta - od Ceresa koji je imao hiljadu kilometara do bezimenih gromada veličine kakve manje stambene zgrade.
     Većina njih predstavljala je puko kamenje, isto onakvo za koje se znalo na Zemlji ili Mesecu - bazalt i granit, prvorazredni građevinski materija na koji se oslonio i prvobitni neimar Alpa i Himalaja.
     Ostali su se uglavnom sastojali od metala: gvožđa, kobalta i retkih elemenata, uključujući tu i zlato i platinu. Neki sasvim mali asteroidi vredeli bi bilione dolara u danima pre no što je komercijalna transmutacije učinila zlato nešto jevtinijim od mnogo korisnijih metala kao što su bakar ili olovo.
     Međutim, za nauku su od ogromnog značaja bili oni asteroidi koji su sadržali velike količine leda i sastojaka ugljenika. Neki od njih predstavljali su ugašene komete - ili komete koje je tek trebalo da se rode kada ih pokretna plima gravitacije gurne prema plodnim vatrama Sunca.
     Ugljenični astroidi još su krili mnoge tajne. Bilo je nagoveštaja - mada se o nalazima i dalje žučno raspravljalo - da su neki od njih nekada bili sastavni deo jednog mnogo većeg tela, možda čak i sveta koji je bio dovoljno velik i dovoljno topao da je imao okeane. A ako je to bio slučaj, zašto na njemu ne bi mogao postojati i život? Nekoliko paleontologa narušilo je svoj ugled tvrdeći da su otkrili fosile u asteroidima, i mada je većina njihovih kolega odbacivala tu zamisao, porota još nije bila donela odluku.
     Kad god bi im neki zanimljiv asteroid došao na dohvat ruke, bilo je gotovo izvesno da će se naučnici sa Golijata podeliti u dva tabora: mada nikada nije došlo do tuče, raspored kod stola uvek bi pretrpeo izvesne izmene. Astrogeolozi su želeli da pomere brod - i svu svoju laboratorijsku opremu - kako bi se sreli sa metom i mogli natanane da je prouče. Kosmolozi su se borili protiv toga svim sredstvima; na taj način bi se poremetile njihove pažljivo izmerene osnovne linije i bila bi im uništena sva interferometrija - i to zbog nekoliko bednih komadina stene.
     Bili su u pravu, i geolozi bi na kraju popustili manje ili više voljno. Sitnije asteroide u prolazu mogli su da posete robotske sonde koje su bili u stanju da uzmu uzorke i da izvrše većinu osnovnih operacija istraživanja. I to je bilo bolje nego ništa, ali ako se asteroid nalazio na udaljenosti većoj od milion kilometara, emisiona vremenska razlika na relaciji Golijat-sonda-Golijat nije se više mogla zanemariti. "Kako bi vam se dopalo da zamahnete čekićem", požalio se jedan geolog, "a onda morate da čekate čitav minut da biste saznali da ste promašili?"
     Za zaista važne prolaznike, kao što su najveći Trojanci poput Patrokla ili Ahila, nestrpljivim naučnicima stavljan je na raspolaganje brodski 'čamac'. Nije bio mnogo veći od porodičnog automobila i mogao je da obezbedi osnovne životne potrebe pilotu i trojici putnika do nedelju dana, što im je omogućavalo da izvrše prilično podrobno ispitivanje majušnog devičanskog sveta i da donesu nazad nekoliko stotina kilograma podrobno dokumentovanih uzoraka.
     Kapetan Sing morao je u proseku da organizuje takve pohode svaka dva ili tri meseca. Radovao im se, jer su razbijali jednoličnost brodskog života. Primećeno je da su čak i naučnici koji su izražavali najveći prezir prema ovom kopanju po kamenju gledali prispele video snimke sa istim zanimanjem kao i svi drugi.
     Pravdali su se na različite načine:
     "Pomaže mi da na neki način dokučim šta su osećali moji pra-pra-pra-preci dok su gledali prve korake Armstronga i Oldrina po Mesecu."
     "Bar su nam se tri tragača za kamenjem sklonila s puta na nedelju dana. I za vreme obroka biće više mesta."
     "Nemojte me citirati, kapetane, ali ako je iko ikada posetio Sunčev sistem, ovde je mogao ostaviti svoje đubre. Ili čak poruku za nas da je pronađemo kada budemo dovoljno napredni da je razumemo."
     Ponekad, dok je promatrao svoje kolege kako lebde iznad čudnih minijaturnih predela koje niko nikada ranije nije posetio - a malo je verovatno da će ih ikada ponovo posetiti - Sing je osećao nagonsku želju da pobegne sa broda i uživa u slobodi svemira. Verovatno je mogao naći izgovor za to: njegov prvi oficir biće presrećan da bar nakratko preuzme komandu. Ali on bi predstavljao dodatni teret - čak i smetnju - u natrpanim odajama čamca, tako da ničim nije mogao da opravda eventualno udovoljenje vlastitim željama.
     A opet je smatrao da je prava šteta provesti nekoliko godina u središtu ovog pravog pravcatog Sargaškog mora od naplavljenih svetova i nikada ne kročiti ni na jedan od njih.
     Jednog dana će sasvim sigurno morati da preduzme nešto u vezi s tim.