3.
Njihova soba bila je kvadratnog oblika, približno sedam metara duga i široka. Uz zadnji zid bilo je kupatilo, ipak odvojeno pregradom, a u njemu lavabo, tuš i WC. Pored kupatila je bio veliki otvoreni ormar, u kome je stajala sva oseća i sva druga njihova imovina. Danju su madraci za spavanje bili umotani u valjke, noću su ih odmotavali i prostirali po podu.
Prve noći Nikol je spavala između Eli i Niki, a na suprotnoj strani su spavali Maks, Eponina i Marijus. U sredini je bio sto sa šest stolica, jedini preostali nameštaj u njihovoj sobi. Nikol se bila toliko umorila da je istog trenutka utonula u san, još pre nego što su ugasili svetla; ostali su se tek spremali za počinak. Posle pet sati spavanja bez ikakvih snova, Nikol se najednom probudi. Provede neko vreme ne znajući tačno gde je.
Zatim je ležala u mraku i tišini i razmišljala o događajima od prethodne večeri. Tokom samog susreta bila je toliko savladana emocijama da nije stvarno imala vremena da sredi i razmotri svoje reakcije na ovo što je videla i čula. Odmah posle Nikolinog dolaska, Niki je otišla u susednu sobu da pozove ostale. Tokom sledeća dva sata jedanaestoro ljudi je boravilo u istoj, prepunoj sobi; u svakom trenutku je bar četvoro njih govorilo istovremeno. Nikol je stigla sa svakim da popriča, ali ni sa kim se nije mogla upustiti u iole dublji razgovor.
Sve četvoro mladih - Kepler, Marijus, Niki i Marija - bejahu veoma povučenog držanja. Marija, čije su zadivljujuće plave oči bile u jakom kontrastu s njenom kožom boje bakra i crnom kosom, zahvali Nikol, kao da to govori po dužnosti, što ju je spasla. Takođe učtivo saopšti da se ne seća apsolutno ničeg iz perioda pre velikog spavanja. Niki je u suočenju s bakom bila puna poštovanja, ali i nervozna. Nikol je imala utisak da je u očima te devojčice videla i trag straha; međutim, Eli joj kasnije reče da je to verovatno strahopoštovanje, jer se Niki naslušala toliko priča o NIkol da je sad imala osećaj da razgovara sa legendom.
Dvojica momaka su bili učtivi, ali i donekle suzdržani. Tokom te večeri Nikol je, u jednom trenutku, videla kako Kepler zuri u nju sa drugog kraja sobe, netremice. Nikol podseti sebe da je prva stvarno stara osoba - ljudskog roda - koju su ti dečaci ikada videli. Babe, pa još ako su 'ftistične', naročito smetaju dečacima, pomisli ona. Zato što kvare njihove fantazije o suprotnom polu.
Bendži ju je dočekao nesuzdržanim zagrljajem. Podigao ju je svojim moćnim rukama sa poda i počeo podvriskivati od radosti. "Ma-ma, ma-ma", uzvikivao je i okretao se oko sebe, držeći Nikol tako da je njena glava bila iznad njegove. Činilo se da je odličnog zdravlja. Nikol se iznenadila kad je primetila da se prednja granica njegove kose proredila i povukla unazad, i da Bendži zapravo izgleda sredovečno. Tek kasnije je rekla sebi da to nije nimalo čudno - njemu je sad oko četrdeset godina.
Patrik i Eli su je pozdravili veoma toplo. Eli je izgledala umorna, ali je objasnila da je to zato što je imala naporan dan. Trudila se da podstakne međuspecijsko druženje u 'Grandu'. "Mogu bar toliko da učinim", rekla je ona Nikol, "kad već znam oktoski jezik. Nadam se da ćeš mi ti pomoći kad ojačaš."
Patrik je tiho saopštio Nikol da je zabrinut zbog Nai. "Razdire je ova situacija s Galilejem, majko", rekao je. "Ljuta je što su ga glupani - mi tako zovemo ove robote - odveli iz normalnog stambenog prostora, bez mnogo objašnjenja, i bez ičeg što bismo mi nazvali 'suđenjem po zakonu'. Takođe je ljuta što joj je dopušteno da provodi samo dva sata dnevno s njim. Siguran sam da će tražiti od tebe da joj pomogneš."
Nai se izmenila. U njenim očima nije više bilo ni iskrica ni blagosti, a njeno ponašanje bilo je - netipično za nju - negativno već od prvih reči. "Mi ovde živimo u najgoroj policijskoj državi, Nikol, daleko goroj nego što je bila Nakamurina. Kad se smestiš, imaću mnogo toga da ti ispričam."
Maks Paket i njegova voljena Francuskinja, Eponina, takođe su ostarili, kao i svi drugi, ali se videlo da ih njihova međusobna ljubav, i ljubav prema njihovom sinu Marijusu, održava iz dana u dan. Eponina je samo slegnula ramenima kad ju je Nikol upitala da li joj ovako skučen životni prostor smeta. "Ne stvarno", glasio je njen odgovor. "Čuj, pa ja sam kao dete živela u sirotištu u Limožu... Osim toga, naprosto sam presrećna što sam živa i što imam Maksa i Marijusa. Godinama ja nisam bila uverena da ću stići do sedih vlasi."
Maks je ostao onaj isti galamdžija i šeret. Kosa mu je, doduše, većim delom osedela, njegovi koraci bili su nešto manje energični, ali je Nikol po njegovim očima videla da uživa u životu. "Ima jedan dasa s kojim se redovno viđam u pušačkom salonu", rekao joj je Maks te prve večeri, "koji te mnogo gotivi... majke mi. On je nekako preživeo kugu, mada njegova žena nije. E, sad, dakle", nastavio je, osmehujući se, "razmišljao sam da sredim sudar za vas dvoje, čim budeš imala iole slobodnog vremena. Tip je nešto malo mlađi od tebe, ali ne verujem da će to biti smetnja."
Nikol ga zapita postoje li neki problemi između ljudi i oktoa. "Pa, znaš", odgovorio je Maks, "rat je završen pre, šta, petnaest-šesnaest godina, ali niko od ljudi nije stekao tokom tog perioda neke pozitivne uspomene koje bi ublažile gnev. Svako od ovih je u onoj užasnoj epidemiji izgubio nekoga, nekog rođaka, prijatelja, komšiju. Ne mogu ljudi tako brzo da zaborave da su oktići to izazvali."
"Kad su najzad odgovorili na napad ljudskih armija", rekla mu je Nikol na to.
"Pa, da, al' većina ljudi to ne sagledava tako. Možda veruju u Nakamurinu propagandu a ne u 'službenu' istoriju, koju nam je saopštio tvoj prijatelj Orlonja čim smo preseljeni ovde. Istina je ovo: većina ljudi mrzi oktiće i plaši ih se. Samo nekih dvadeset posto ljudi čini kakve-takve pokušaje da sazna nešto o oktićima ili da se druži s njima, iako se Eli vrlo hrabro angažuje da ih navede da to čine. Većina naroda se drži u našem kraku... Na nesreću, ova stambena teskoba nam još dodatno otežava situaciju."
Nikol se, sada, okrete na jednu stranu. Njena kćer Eli je spavala, licem okrenuta ka njoj. Eline oči su se lako trzale. Sanja, pomisli Nikol. Ne o Robertu, nadam se... Opet se dade u misli o svom ponovnom susretu sa prijateljima i porodicom. Orao je verovatno imao dobre razloge da me održi u životu, bez obzira što možda nema neki određeni radni zadatak za mene. Sve dok ne postanem invalid, ili na neki drugi način teret, moći ću korisno da delujem ovde.

"Ovo će biti tvoje prvo veliko društveno iskustvo u 'Grandu'", reče joj Maks. "Ja kad god odem u kafić, naravno kad je njima radno vreme, setim se kako je izgledao Dan izobilja u Zelengradu. Svakojaka uvrnuta stvorenja su se dovukla s oktićima. Meni je stvarno mnogo lakše kad ih ne vidim."
"Da mi sačekamo vreme koje je samo za ljude, tata?" reče Marijus. "Niki se plaši onih iguana, zato što bulje u nas onim žutim očima i onako gadno kokodaču dok jedu."
"Sine", odgovorio mu je Maks, "ti i Niki sačekajte vreme zasebnog, ljudskog ručka, ako hoćete. Nikol je protiv segregacije, i želi da ruča zajedno sa svim stanovnicima ovog mesta. To je za nju stvar principa... Tvoja majka i ja ćemo ići sa njom da bismo joj omogućili da nauči kakvi običaji tamo vladaju."
"Nemoj se brinuti za mene", rekla mu je Nikol. "SIgurna sam da bi Eli ili Patrik..."
"Ma, koješta", prekinuo ju je Maks. "Eponini i meni će biti zadovoljstvo da te pratimo. Osim toga, Patrik i Nai su otišli u posetu Galileju, Eli je u prostoriji za rekreaciju, a Bendži čita sa Keplerom i Marijom."
"Cenim tvoje razumevanje, Makse", rekla mu je Nikol. "Meni je važno da se izjasnim od samog početka na pravi način. Orao i Plava mi nisu rekli mnogo o pojedinostima dosadašnjih nesuglasica."
"Nema šta da se objašnjava. Inače, ja sam rekao mojoj Frenči, juče uveče, čim si ti zaspala, da sam siguran da ćeš se rado družiti sa vancima." Nasmejao se. "Ne zaboravi, mi tebe dobro poznajemo."
Dođe i Eponina; iziđoše sve troje u hodnik, koji bejaše uglavnom prazan. Nekoliko ljudi je hodalo levo od njih, od središta 'morske zvezde'; desno, na drugom kraju hodnika, na samom ulazu u središte 'morske zvezde', stajali su jedan čovek i jedna žena.
Njih troje su dva ili tri minuta čekali dolazak tramvaja. Kad su se već bližili poslednjoj stanici, Maks se nagnu ka Nikol. "Ono dvoje na ulazu nisu tu samo da bi traćili vreme. Oboje su veliki aktivisti u Savetu. Vrlo su zadrti u svojim mišljenjima. Jako navalentni."
Silazeći, Nikol prihvati Maksovu pruženu ruku. "A šta oni hoće?" šapnu kad vide da taj par kreće ka njima.
"Pa ne znam", progunđa Maks, "ali brzo ćemo saznati."
"Zdravo, Makse, zdravo, Eponina", reče taj čovek. Bio je to krupan muškarac u ranim četrdesetim godinama. Pogleda Nikol i razvuče lice u širok političarski osmeh. "Ti si sigurno Nikol Vejkfild", reče pružajući ruku da se rukuje. "Svi smo toliko slušali o tebi. Dobrodošla... dobrodošla. Ja sam Stefan Kovalski."
"A ja Rene di Pon", reče i žena, prilazeći, i takođe pruži ruku Nikol.
Posle razmene nekoliko učtivih fraza, Kovalski upita Maksa šta njih troje rade. "Vodimo gospođu Vejkfild na ručak", odgovori Maks jednostavno.
"Još uvek je zajednički period", reče Kovalski sa još jednim širokim osmehom. Pogleda na svoj ručni sat. "Zašto ne pričekate još četrdeset pet minuta pa da s vama pođemo i Rene i ja. Mi smo, znate, članovi Saveta. Veoma rado bismo porazgovarali sa gospođom Vejkfild o našim aktivnostima. Savet bi svakako želeo da čuje gospođu Vejkfild, vrlo brzo."
"Hvala na ponudi, Stivene", reče Maks. "Ali, svi smo gladni. Hoćemo da jedemo sad."
Čelo gospodina Kovalskog se nabora. "Ja ne bih to činio da sam na tvom mestu, Makse. Veoma je ozbiljan trenutak. Posle onog incidenta juče na bazenu, Savet je jednoglasno odlučio da proglasi bojkot svih zajedničkih aktivnosti, u trajanju od dva dana. Emili je bila posebno ojađena što je Grmalj izrekao uslovnu kaznu Garlandu a protiv oktoskog prekršioca nije učinio baš ništa. To je četvrta uzastopna kazna koju glupani izriču protiv nas."
"A-ma, hajde, Stivene", reče Maks. "Čuo sam juče za večerom tu priču. Garland je ostao u bazenu petnaest minuta posle isteka ljudskog perioda. Pa je on prvi zgrabio oktoa."
"Bila je to namerna provokacija", reče Rene di Pon. "Bila su samo tri oktoa u celom bazenu. Nije bilo nikakvog razloga da se jedan od njih nađe baš na stazi kojom je Garland plivao."
"Sem toga", reče Stiven Kovalski, "mi smo juče na Savetu zaključili da u ovom slučaju nije bitno sitničarenje oko takvih detalja. Bitno je da pošaljemo poruku i oktoima i glupanima, poruku koja kaže da je ljudska strana jedinstvena. Savet će se večeras ponovo sastati da sačini spisak naših žalbi."
Maks je počinjao da se ljuti. "Hvala ti što si nas obavestio, Stivene", reče on robusno. "Sad se skloni da prođemo, jer mi hoćemo na ručak."
"Grešiš", reče Kovalski. "Bićete jedina ljudska bića u restoranu. Mi ćemo, dakako, preneti Savetu, na večerašnjoj sednici, sadržinu ovog razgovora."
"Učinite vi to", reče Maks.
Maks, Eponina i Nikol prođoše kroz kapiju i pojaviše se u glavnom kružnom hodniku koji je opasivao jezgro 'morske zvezde'. "Šta je Savet?" reče Nikol.
"Jedna grupa, samoizabrana mogu dodati, koja tvrdi da zastupa sve ljude", odgovori Maks. "U prvo vreme bili su samo gnjavatori, ali u poslednjih nekoliko meseci dočepaše se i neke stvarne vlasti... Čak su pridobili jadnu Nai da im se pridruži, tako što su ponudili svoju pomoć u rešavanju problema s Galilejem."
Veliki tramvaj stade dvadesetak metara desno od njih. Iskrca se jedan par iguana. Dvojica uglastih robota, koji su dotad nenametljivo stajali po strani, sada pođoše hodnikom, postavivši se tačno između ljudi i te dve zubate životinje. Iguane odoše svojim putem, zaobilazeći ljude i robote. Nikol je razmišljala o proslavi Dana izobilja, kad je Niki bila napadnuta.
"Zašto su iguane ovde?" upita Nikol Maksa. "Moglo bi se pretpostaviti da su suviše opasne za..."
"Grmalj i Orao su to objasnili, u dvema zasebnim prilikama, na kompletnim saborima ljudske populacije. Rekli su da bez iguana nije moguća proizvodnja te biljke zvane barikan, bez koje bi oktosko društvo bilo dibidus zajebano. Nisam slušao sve detalje njihovih objašnjenja, bila je to teška biologija, ali sećam se da su, u suštini, jaja iguana vitalna karika u celom procesu. Orao je više puta ponovio da će u hotelu ostati samo najminimalniji, apsolutno neophodan broj iguana."
Njihov trio se našao pred ulazom u kafeteriju. "Da li su iguane napravile mnogo frke?" reče Nikol.
"Ne stvarno", reče Maks. "Iguane mogu biti opasne, kao što znaš, ali ako odbacimo sve ono sranje koje Savet nudi, ostaje suština da se dogodilo samo nekoliko incidenata u kojima su iguane prve nekoga napale, bez povoda. Mnogo češće su se ljudi namerno kačili s njima. Naš momak Galilej je jedne noći, u kafeteriji, ubio dve iguane, kad ga je obuzela ta njegova sklonost ka nasilju."
Maks primeti koliko jako je Nikol reagovala na tu poslednju rečenicu. "Ne volim da pričam iza leđa", nastavi on, "ali to sa Galilejem je zaista unelo razdor u našu malu porodicu. Hm, obećao sam Epi da ću pustiti da ti o tome prvo porazgovaraš s Nai."
Manji uglasti, 'blok' roboti bili su konstruisani po istom obrascu kao Grmalj. U kafeteriji je dvanaest takvih obavljalo posao konobara; nekih šest ili osam drugih su samo stajali oko prostora za ručavanje. Kad su Nikol i njeni prijatelji ušli, unutra je sedelo i jelo nekih četiri ili pet stotina oktopoda-pauka, među kojima i dva gigantska 'snabdevača' i nekih osamdeset patuljastih morfova, koji su hranu dobili u jednom kutku, na podu. Mnogi se okrenuše da gledaju prolazak Maksa, Eponine i Nikol. Desetak iguana, takođe prisutnih u blizini, prestade sa jelom i zagleda se u ljude podozrivo.
Nikol je bila iznenađena raznovrsnošću raspoložive hrane. Za sebe je odabrala krompiriće i riblje meso, hleb, jednu oktosku vrstu voća i oktoski med, da ga namaže na hleb.
"Odakle sva ova sveža hrana?" upita ona Maksa kad su seli za jedan dugačak prazan sto.
Maks pokaza prstom iznad njih. "Ova morska zvezda ima i gornji sprat. Svu hranu za svaku vrstu odgajaju tamo gore. Jedemo vrlo dobro. Doduše, Savet se žalio da mesa nema dovoljno."
Nikol uze prva dva-tri zalogaja. "Mislim da treba da te obavestim", reče Maks tiho, naginjući se preko stola ka njoj, "da su dva oktića pošla ka tebi."
Okrenula se. Zaista, prilazila su joj dva oktoa. Krajičkom oka Nikol vide da i Grmalj žurno prilazi. "Zdravo, Nikol", reče prvi okto svojim bojama. "Ja sam bio jedan od asistenata doktorke Plave u bolnici. Želim da ti izrazim dobrodošlicu i da ti se još jednom zahvalim na pomoći koju si nam onda pružala."
Nikol se uzalud trudila da nađe neko obeležje po kome bi prepoznala tog oktoa. "Baš mi je žao", reče ona prijateljskim tonom, "što ne mogu da se setim tačno..."
"Mene si tada zvala 'Mlečko'", signalisao je okto, "zato što sam se u to vreme oporavljao od operacije sočiva. Imao sam višak bele tečnosti."
"A, da", reče Nikol s osmehom. "Sad te se sećam, Mlečko. Jesam li s tobom, jednog dana, imala, za ručkom, dug razgovor o starosti? Koliko se sećam, bilo ti je teško da poveruješ da mi ljudi ostajemo živi bez obzira na to da li smo korisni ili nekorisni, sve dok ne umremo prirodnim putem."
"Tačno", reče Mlečko. "Eto, ne bih da te ometam u jelu, ali tu je i moja prijateljica, koja je mnogo želela da te upozna."
"I da ti se, takođe, zahvalim", reče njegova prijateljica, "za tako pošten stav o svemu. Doktorka Plava kaže da si bila primer za sve nas."
Počeli su da ustaju i drugi oktoi, i da staju u red iza ta dva. Na glavama većine njih već su bile vidljive boje za "Hvala ti". Nikol je bila duboko dirnuta. Na Maksov predlog, ustala je i obratila se svima njima odjednom. "Hvala vam svima za ovaj topli doček. Zaista sam dirnuta. Nadam se da ću imati priliku da vas posetim, svakog ponaosob, dok živimo ovde zajedno."
Nikolin pogled odluta desno od reda oktoa. Vide da joj prilaze njena kćer Eli i unuka Niki. "Došla sam najbrže što sam mogla", reče Eli, priđe i poljubi je u obraz. "Ali, trebalo je da znam..." dodade sa blagim osmehom. Zatim energično zagrli Nikol. "Volim te, majko", reče joj. "Mnogo si mi nedostajala."

"Objasnila sam Savetu", reče Nai, "da si ti tek stigla, i da ne razumeš u celosti značaj ovog bojkota. Nadam se da ih je to zadovoljilo."
Nai otvori vrata. Nikol pođe za njom u perionicu. Vanzemaljci su, svojevremeno, ispitali mašine za pranje i sušenje veša koje su videli u Novom Edenu, pa su, polazeći od tog saznanja kao od osnove, sklepali perionicu nadomak restorana, tj. 'kafeterije'. Upotreba te perionice bila je besplatna. Nikol i Nai zatekoše u toj velikoj prostoriji samo još dve žene. Nai namerno povede Nikol u suprotan ugao, da bi mogla privatno da popriča s njom.
"Zamolila sam te da danas pođeš sa mnom", reče Nai počinjući da sortira rublje, "da bih popričala s tobom o Galileju." Zastade, boreći se sama sa sobom. "Izvini, Nikol, moja osećanja o ovome su tako jaka... Nisam sigurna mogu li..."
"U redu je, Nai", reče Nikol blago. "Razumem. Imaj u vidu da sam i ja majka."
"Očajna sam, Nikol", nastavila je Nai. "Potrebna mi je tvoja pomoć. Nijedan događaj u mom životu, pa čak ni ubistvo Kendžija, nije me potresao kao ova situacija. Proždire me zabrinutost za mog sina. Čak ni meditacija mi ne donosi mir."
Nai je podelila odeću na tri gomile. Sad ih stavi u tri razne veš-mašine, pa se vrati do Nikol. "Vidi, ja prva priznajem da Galilejevo ponašanje nije bilo savršeno... Posle dugog spavanja, kad smo se uselili ovde, vrlo sporo se uključivao u zajednički život. Nije hteo da prisustvuje školskim časovima koje smo Patrik, Eli, Epi i ja organizovali za decu. Kad je i pristao, odbio je da radi ma kakve domaće zadatke. Ponašao se nadmeno, grubo i neprijatno prema svima, osim prema Mariji.
Nikad nije hteo da razgovara sa mnom o tome kako se oseća. Činilo se da uživa jedino u odlascima u salu za rekreaciju, gde je 'bildovao' mišiće. Uzgred budi rečeno, počeo se veoma ponositi svojom fizičkom snagom."
Nai zastade za trenutak. "Galilej nije zao kao osoba, Nikol", nastavi ona izvinjavajućim tonom. "Samo se zbunio. San ga je savladao kao dečaka od šest godina. Probudio se kao čovek od dvadeset jedne godine, sa telom i željama u skladu s tim..."
Zaćutala je. Oči su joj bile pune suza. "Kako se uopšte moglo očekivati da će znati kako da se ponaša?" Reči je izgovarala sa teškoćom. Nikol pruži ruke ka njoj, ali Nai ne prihvati tu ponudu. "Pokušavala sam da mu pomognem, ali nije uspelo. Ne znam šta više da radim. Plašim se da je sada prekasno."
Nikol se setila svojih besanih noći u Novom Raju, onih kad je često plakala od očajanja zbog Keti. To je teret koji majka nosi, pomisli ona. "Shvatam, Nai", reče ona. "Zaista shvatam."
"Jednom, samo jednom sam uspela da virnem ispod te hladne spoljašnjosti koju Galilej tako ponosito nosi. Bilo je to usred noći, posle onog s Marijom. Vratio se sa razgovora sa Grmaljem. Stajali smo napolju, u hodniku, samo nas dvoje, on je plakao i udarao pesnicom o zid. 'Nisam hteo da joj učinim ništa nažao, mama, veruj mi.' Tako je vikao. I još: 'Ja volim Mariju. Ali, prosto nisam mogao da se uzdržim.'."
Nai zaćuta. Kad je ćutanje potrajalo nekoliko sekundi, Nikol upita: "Šta je to bilo sa Galilejem i Marijom? Nisam čula za to."
"Oh", reče Nai iznenađeno. "Bila sam sigurna da će neko već stići da ti ispriča." Oklevala je jedan trenutak. "Maks je u to vreme izjavio da je Galilej pokušao da siluje Mariju, i da bi čak i uspeo da nije u sobu ušao Bendži i odvukao ga sa te devojke... Kasnije mi je Maks priznao da je reč 'silovati' možda preterana. Ali, Galilej je svakako učinio prestup... A sam Galilej mi je rekao da ga je Marija ohrabrivala, bar u početku. Ljubili su se, onda su se spustili na pod. Po Galilejevim rečima, Marija je u tome oduševljeno učestvovala, sve dok on nije počeo da joj skida gaćice. Tad je počelo rvanje."
Nai je pokušavala da se smiri. "Ostatak priče nije prijatan, bez obzira ko je priča. Ona je počela da vrišti. Galilej priznaje da je tada počeo da je udara, da ju je pritisnuo na pod i nastavio da joj skida gaćice. A pre svega toga je zaključao vrata. Međutim, Bendži je ramenom izvalio vrata a onda se svom svojom snagom bacio na Galileja. Zbog buke i materijalne štete, tu se stvorio i Grmalj, a došla je i cela gomila radoznalaca."
Nove suze su se pojavile u Nainim očima. Nikol reče: "Mora biti da je bilo užasno."
"Te noći moj život se raspao na komade. Svako je osuđivao Galileja. Grmalj je Galileju izrekao samo uslovnu kaznu, i vratio ga u naše porodične prostorije. Maks, Patrik, pa čak i Galilejev rođeni brat Kepler, smatrali su da je to odveć blaga kazna. A ako sam ja neki put samo šušnula, samo nagovestila, da je i lepa mala Marija delimično kriva, svi su mi odmah saopštavali da sam 'neuravnotežena' i 'slepa za činjenice'... Marija je svoju ulogu odigrala savršeno", nastavi Nai, ne skrivajući zajedljivost u svom glasu. "Kasnije je priznala da se svojom voljom ljubila sa Galilejem, ne samo tada, nego i dva puta pre toga. Ali, uporno je ponavljala da je počela da mu govori 'ne' još pre nego što ju je povukao na pod. Neposredno posle tog incidenta, plakala je jedan sat bez prestanka. Jedva je govorila. Svi muškarci, pa i Patrik, trudili su se da je uteše. I pre njene prve reči bili su svi 'sigurni' da ona nije nimalo kriva."
Začulo se tiho zvono, signal da je pranje završeno. Nai polako ustade, ode do mašina i prebaci odeću u dve sušilice.
"Svi smo se složili da Marija treba da se preseli u drugu sobu, kod Maksa, Epi i Eli", nastavi ona. "Mislila sam da će vreme izlečiti te rane. I pogrešila sam. Galileja su svi izopštili, bio je to pravi ostrakizam. Svi, svi sem mene. Kepler nije hteo ni da razgovara sa svojim bratom. Patrik je bio učtiv, ali dalek. Galilej se povukao u svoju ljušturu. Sasvim je prestao da pohađa nastavu, skoro sve svoje vreme je provodio u teretani.
Pre nekih pet meseci obratila sam se Mariji i zamolila sam je da, u suštini, pomogne Galileju. Bilo je to ponižavajuće, Nikol", nastavila je Nai, ponovo zaplakavši. "Ja, odrasla žena, da moljakam jednu tinejdžerku. Prethodno sam molila Patrika, pa onda Eponinu, pa Eli, da razgovaraju s Marijom u moje ime. Tek Eli je pokušala da posreduje, ali me je potom obavestila da će molba morati da dođe od mene lično.
Marija je najzad pristala da razgovara s Galilejem", reče Nai gorko, "ali tek pošto me je prisilila da saslušam njene tirade kako još oseća da je Galilejevim napadom 'narušen njen integritet'. Odredila je da pre sastanka mora dobiti iskreno, pismeno izvinjenje od Galileja, i da ja lično prisustvujem njihovom sastanku, da bi se izbegle ma kakve neprijatnosti."
Ona odmahnu glavom. "E, sad, ja tebe pitam, Nikol, kako je moguće da devojka od šesnaest godina, koja je u celom svom životu ukupno bila budna samo dve godine, postane odjednom tako usavršena? Neko je nju dobro poučio. Rekla bih, Maks i Eponina, eto ko. Marija je htela da me ponizi, a ujedno da nanese Galileju najveću moguću patnju. U tome je svakako uspela."
"Znam da će zazvučati neverovatno", reče Nikol, progovorivši prvi put od početka ove ispovesti, "ali, sretala sam ljude koji od rane mladosti ispoljavaju fantastičnu intuiciju za takve stvari. To je prirodan talenat: neki naprosto znaju kako da postupe u svakoj društvenoj situaciji. Možda je Marija upravo takva osoba."
Nai je prečula ovaj komentar. "Sastanak je prošao vrlo dobro. Galilej je hteo da sarađuje. Marija je prihvatila njegovo pismeno izvinjenje. Sledećih nekoliko nedelja primetno se trudila da uključi i Galileja u sve aktivnosti mladih. Ali, on je ostao stranac u toj grupi, izolovan. Jasno sam to videla. Naslućujem da je to i njemu bilo jasno.
Onda je došao taj dan kad su njih petoro seli u restoran. Mi ostali smo jeli ranije, i već se vratili u sobe. Za njihov sto su sele, sa druge strane, dve iguane. Kepler tvrdi da su se namerno ponašale odbojno. Zabile su glave u činije, srčući bučno te njihove uskomešane crviće koje toliko vole da jedu. Onda su zurile u devojke, a naročito u Mariju, tim svojim sitnim žutim očima. Niki je rekla nešto u smislu da više nije gladna. Marija se saglasila s tim.
U tom času Galilej je ustao, načinio dva-tri koraka prema iguanama, i rekao im: 'Iš, tamo! Odlazite!' ili nešto slično. Iguane se nisu pomerile, a on je načinio još jedan korak ka njima. Jedna iguana je skočila na njega. Galilej ju je ščepao, protresao, i ona je uginula zato što joj je bio slomljen vrat. Napala ga je i druga iguana, i zarila one svoje jake zube u njegovu podlakticu. Pre nego što su glupani stigli da okončaju tuču, Galilej je dva-tri puta udario tom drugom iguanom o sto, i ona je takođe uginula."
Nai je iznenađujuće smireno dovršila priču. "Odveli su Galileja. Tri sata kasnije Grmalj je došao u našu sobu i saopštio nam da će Galilej biti za stalno zadržan u drugom delu svemirskog broda. Kad sam ja pitala zašto, taj superglupan je rekao, a kasnije, na svaku moju intervenciju, istim rečima ponavljao: 'Zaključili smo da njegovo ponašanje nije prihvatljivo.'"
Novi akordi blagih zvona objaviše da je sušenje završeno. Nikol pomože Nai da presavije odeću na dugom stolu. "Dozvoljeno mi je da ga viđam samo dva sata svaki dan", reče Nai. "Njemu ponos ne dopušta da se žali, ali ja vidim da pati... Savet je stavio Galileja na spisak pet ljudskih bića koja su 'na robiji bez obrazloženja', ali ja ne znam da li glupani ozbiljno uzimaju žalbe Saveta."
Nai prestade da savija odeću, i položi šaku na Nikolinu podlakticu. "Zato te molim da ti pomogneš. U tuđinskoj hijerarhiji, Orao je važniji i od samog Grmalja. Jasno je da Orao dobro pazi na svaku tvoju reč. Hoćeš li, molim te, učiniti tu uslugu meni lično - porazgovaraj s Orlom o Galileju?"

"Tako će biti najbolje", reče Nikol Eli, vadeći svoje stvari iz ormarna. "Trebalo je od početka da budem u onoj drugoj sobi."
"Pričali smo mi o tome pre tvog dolaska", reče Eli. "Ali, Nai i Marija su govorile da će biti sasvim u redu da ta devojka pređe u drugu sobu da bi ti bila ovde s nama. Sa Niki i sa mnom."
"Ipak, ipak..." Nikol stavi svoju odeću na sto, i pogleda ćerku. "Znaš, Eli, tek nekoliko dana sam ovde, ali me neprestano zapanjuje koliko se svi bave isključivo tim sitnim pitanjima svakidašnjeg života. Trivijalnostima. Ne govorim samo o Nai i njenim brigama. Narod s kojim sam ćaskala u restoranu i u drugim zajedničkim sobama odvaja zapanjujuće malo vremena na razgovor o onome što se ovde stvarno dešava. Samo dvoje su me pitali o Orlu. Juče uveče bila sam na palubi za posmatranje. Tamo nas je bilo možda dvanaestoro. Gledali smo tetraedar, ali niko nije hteo da razgovara o tvorcima, ili o svrsi, te čudesne građevine."
Eli se nasmeja. "Svi osim tebe su već godinu dana ovde, mama. Sva ta pitanja su oni postavili odavno, i postavljali su ih nedeljama, ali nisu dobili nikakav zadovoljavajući odgovor. To ti je ljudska priroda: kad ne možemo naći odgovor na neko beskonačno veliko pitanje, stavljaš ga na stranu, dok ne stignu neke nove informacije."
Podigla je sve majčine stvari. "Dakle, rekli smo svima da te ostave na miru da odspavaš, sada. Ne bi trebalo da iko uđe u ovu sobu tokom sledeća dva sata. Molim te, mama, iskoristi ovu priliku da se odmoriš. Kad je odlazila, juče uveče, doktorka Plava mi je rekla da tvoje srce pokazuje znake zamora, i pored tolikih ugrađenih sondi."
"Gospodinu Kovalskom svakako nije prijalo što je jedna oktopaukinja ušla u naš krak."
"Objasnila sam mu. I Grmalj mu je objasnio. Nemoj se ti brinuti zbog toga."
"Hvala ti, Eli", reče Nikol i poljubi svoju ćerku u obraz.

4.
"Spremna, mama?" upita Eli ulazeći.
"Pa, nadam se", odgovori Nikol. "Mada se osećam malo glupo. Nisam igrala bridž već godinama, ako se izuzme ona partija juče, s tobom, Maksom i Epi."
Eli se osmehnu. "Mama, nije važno koliko dobro igraš. Razgovarale smo o tome sinoć."
U hodniku su, pokraj tramvajske stanice, čekali Maks i Eponina. Maks je pozdravi i reče: "Ovo će biti vrlo interesantan dan. Pitam se koliko će drugih doći."
Prethodne večeri Savet je izglasao novo, trodnevno produženje bojkota. Grmalj je reagovao na podnetu listu ljudskih žalbi; štaviše, ubedio je oktoe, koji su bili osam puta brojniji od ljudi, da se odreknu dala svog vremena u zajedničkim prostorijama, u korist ljudi. Ipak, Savet je smatrao da sve to još nije dovoljno.
Na sastanku je vođena i rasprava o načinima da se poštovanje bojkota nametne svim ljudima. Neki od upornijih bukača tražili su kazne za prekršioce bojkota. Sastanak se završio odlukom da funkcioneri Saveta treba 'aktivno da se angažuju u radu sa prekršiocima'.
Tramvaj u glavnom hodniku bio je gotovo prazan. Sastojao se od dva 'vagona'. U prvim kolima bilo je samo pet-šest oktoa, a u drugim još troje-četvoro oktoa i par iguana. Nikol i njeni prijatelji bejahu jedina ljudska bića u tramvaju.
"Pre tri nedelje, pre nego što je počela ova najnovija kriza", reče Eli, "imali smo dvadeset tri stola za naš nedeljni turnir za bridž. Smatrala sam da dobro napredujemo. Svake nedelje privlačili smo još po petoro ili šestoro novih ljudskih učesnika."
"Odakle ti, za ime sveta, ideja da praviš bridž-turnire?" upita Nikol d'Žarden. Tramvaj je stao; u njihova kola uđe još dvoje oktoa. "Kad si mi prvi put pomenula mogućnost da sa oktoima igramo karte, pomislila sam da si šenula."
Eli se nasmeja. "Čim smo se doselili ovde, znala sam da će biti potrebno neko organizovano druženje. Čovek neće tek tako da priđe oktou i otpočne razgovor, čak ni ako smo tu ja ili neko od glupana, kao prevodioci. Smatrala sam da će igre najbolje podstaći mešanje rasa. Neko vreme je to i uspevalo, ali je uskoro bilo jasno da ni u jednoj igri ni najsposobniji čovek nije dostojan protivnik nijednom oktou. Čak ni uz davanje 'fore'..."
"Pred kraj onog prvog meseca", prekide je Maks, "ja sam igrao šah sa tvojom prijateljicom Plavom. Davala mi je topa i dva piona fore, pa ipak me je rasturala. To stvarno demorališe čoveka."
"Konačni udarac je bio naš turnir u skreblu", nastavi Eli. "Oktići su odneli sve nagrade iako su sve upotrebljene reči bile na engleskom! Tad sam shvatila da moram naći neku igru u kojoj ljudi i oktići ne igraju jedni protiv drugih... Pokazalo se da je bridž idealan za to. Svaki par igrača sastoji se od jednog čoveka i jednog oktića. Nije neophodno da partneri razgovaraju između sebe. Napravila sam dvojezične turnirske karte. Čak i najgluplji čovek može tokom jedne sesije naučiti oktoske brojeve od jedan do sedam i oktoske simbole za četiri boje u bridžu. Stvar je savršeno uspela."
Nikol odmahnu glavom. "Još uvek mislim da si luckasta", reče ona s osmehom. "Mada ću priznati da primećujem i mrvicu genijalnosti."
U rekreacionom kompleksu, u sali za kartanje nađoše samo četrnaest ljudi. Već je došlo zakazano vreme za početak turnira u bridžu. Eli se vešto prilagodila ovoj okolnosti: odlučila je da vodi dva zasebna turnira, jedan za 'mešovite parove', kako ih je nazvala, a drugi samo za oktoe.
Nikolin partner je bila doktorka Plava. Složile su se da pristup osnovnoj licitaciji bude sa pet karata. Bio je to jedan od šest pristupa koje je Eli kodifikovala. Sedoše za jedan sto blizu vrata. Pošto su sedišta za oktoe bila viša nego za ljude, Nikol i njena suigračica su sedele 'oko uz oko'. Tačnije, 'oko uz sočivo'.
Nikol nikada nije bila naročit igrač bridža. Naučila je tu igru kao studentkinja Univerziteta u Tursu, kad ju je njen otac, zabrinut što ona nema dovoljno društva, podstakao da se više angažuje u vannastavnim aktivnostima. Igrala je ponekad i u Novom Raju, gde je ta igra bila glavni 'hit' u godini 1. posle naseljavanja. Pokazala je izvestan prirodni talenat, ali je, u osnovi, uvek smatrala da bridž oduzima suviše vremena i da ima drugih, važnijih stvari kojima čovek treba da se bavi.
Sad je Nikol, od samog početka igre, jasno videla da je Plava, kao i drugi oktoi u mešovitim parovima, velemajstor bridža. Pri drugoj 'ruci' Plava je igrala izuzetno tešku varijantu, 'kontrakt sa tri, bez aduta', i pokazala finese i majstorsko završno 'stezanje' tj. 'istiskivanje' protivnika, kao kakav ljudski profesionalni igrač bridža.
"Dobro izvedeno", reče joj Nikol kad je Plava završila još jedan kontrakt sa štihom više.
"Vrlo je prosto, kad zapamtiš za sve karte gde je koja", odgovori doktorka Plava pomoću boja.
Bilo je fascinantno gledati kako oktoi bez ruku rukuju kartama. Uzimali su karte iz putujućeg borda, jednim pipkom, savijajući ga samo u poslednja dva zgloba/kolena, ali uz korišćenje i cilija na donjoj strani pipka. Zatim su držali svoje grupe karata - zvane 'ruke' na engleskom - pomoću tri pipka, i to jednim pipkom s leve strane, jednim s desne, i jednim u sredini. Kad je trebalo položiti neku kartu na sto, okto ju je polagao onim pipkom koji se našao najbliže toj karti; u vazduhu ju je, tokom spuštanja, balansirao među cilijama.
Nikol i Plava su između pojedinih 'ruku' tj. grupa karata, razgovarale na svoj uobičajeni živahan način. Upravo kad je Plava rekla Nikol da je novi glavni optimizator zbunjen najnovijim postupcima Saveta, vrata se otvoriše. Uđe troje ljudi, za njima Grmalj, i još jedan manji uglasti robot.
Napred je išla žena u kojoj Nikol prepoznade Emili Bronson, predsednicu Saveta. Emili je osmotrila salu a onda pošla ka Nikolinom stolu. Odigrana je još jedna karta. Naspram Eli i Plave sedeli su Mlečka i njen partner, prijatna sredovečna žena po imenu Margaret.
"Gle, Margaret Jang, zapanjena sam što te vidim ovde", reče Emili Bronson. "Valjda si čula da je Savet noćas produžio bojkot."
Za njom su stupala dva muškarca. Jedan od njih bio je onaj Garland iz incidenta na bazenu. Obojica su prišli i stali, kao i Emili, iznad Margaret.
"Emili... žao mi je", reče Margaret obarajući pogled. "Ali, znaš koliko volim bridž..."
"Ovde je u pitanju nešto više od igre", reče gospođa Bronson.
S obližnjeg stola ustala je Eli, koja sada zatraži od Grmalja da prekine ovo ometanje. Emili Bronson je bila brža. "Svi vi pokazujete nelojalnost već time što ste ovde", reče ona. "Ako izađete sad odmah, Savet vam neće uzeti za zlo to što ste došli. Međutim, ako ostanete uprkos upozorenju..."
Sad se umeša Grmalj i obavesti gospođu Bronson da ona i njeni prijatelji zaista ometaju igru. Troje upadača se okrenuše da odu, ali više od polovine prisutnih ljudi takođe ustade sa svojih sedišta, da pođu za njima.
"Ovo je neopisiva glupost", začu se tada jedan glas, zapanjujuće jasan i snažan. Bila je to Nikol - stajala je oslonjena jednom rukom o sto. "Sedite na svoja mesta", reče ona istim tonom. "Ne dozvolite da vas zastraši jedna prodavačica mržnje."
Svi bridžisti opet sedoše. "Ćuti ti, baba", reče Emili besno, sa vrata. "Šta se tebe ovo tiče." Grmalj isprati nju i njene kompanjone napolje.

"Nemaš nikakve predstave, gospođo Vejkfild, šta su zapravo ti predmeti?"
"Mogu samo da nagađam, jednako kao i ti", reče Nikol. "Verovatno su tvojoj majci nešto posebno značili. U ono vreme sam mislila da je srebrnasti cilindar ugrađen tvojoj majci ispod kože radi neke vrste identifikacije u zoološkom vrtu. Pošto niko od oktoskog osoblja zaposlenog u zoološkom vrtu nije preživeo bombardovanje, i pošto je vrlo malo podataka sačuvano, mala je verovatnoća da ćemo tu moju hipotezu ikad moći da verifikujemo."
"Šta je 'hipoteza'?" reče devojka.
"Pretpostavka o nečemu, ili objašnjenje nečeg što se desilo, ali bez dovoljno činjenica; više kao nagađanje. Uzgred budi rečeno, tvoj engleski je, po mom mišljenju, zaista impresivan."
"Hvala."
Sedele su u zajedničkom salonu odmah do palube za posmatranje. Pijuckale su voćni sok. Iako je Nikol provela već nedelju dana u petokrakom 'Hotelu grand' tek sad se našla u situaciji da nasamo popriča sa devojkom koju je spasla iz ruševina zoološkog vrta pre šesnaest godina.
"Da li je moja majka bila stvarno lepa?" upita Marija.
"Izuzetno lepa. Toga se sećam, iako pri onoj slaboj svetlosti nisam mogla dobro da vidim. Srednje građe, verovatno tvoje boje kože, ili nešto svetlije. Možda oko trideset pet godina, ili nešto manje."
"Nije bilo nikakvih tragova mog oca?"
"Ja ništa nisam videla", reče Nikol. "Naravno, pod onim okolnostima nisam osobito temeljito tragala... Moguće je da je on u to vreme lutao negde po Alternativnoj oblasti, tražeći pomoć. Ograda kojom ste vas dve bile opkoljene srušena je u bombardovanju. Sledećeg jutra, kad smo se probudile, ja sam se neko vreme brinula zbog mogućnosti da je on kasnije došao tamo i da te onda već nije mogao naći. Kasnije sam došla do zaključka, na osnovu onoga što sam videla u vašem prostoru u zoo vrtu, da ste vas dve ipak živele same."
"Znači tvoja je hipoteza da je moj otac umro pre tih događaja?" reče Marija sa stidljivim osmehom.
"Vrlo dobro. Ne, nije moralo tako biti. Ne bih mogla tvrditi nešto tako određeno. Naprosto nije izgledalo da je tu stanovao iko osim vas dve, u to isto vreme."
Marija otpi još nekoliko gutljaja soka. "Rekla si mi pre neko veče, gospođo Vejkfild", nastavi ona, "kad smo razgovarali sa Maksom i Eponinom, da si pretpostavila da su moja majka i možda moj otac kidnapovani znatno ranije, iz sela zvanog Avalon. Nisam te sasvim razumela."
Nikol se osmehnu Mariji. "Prvo, cenim tvoju učtivost, ali ti si ipak deo porodice i možeš me zvati 'Nikol'." Njen um otplovi nazad, do Novog Edena - učini joj se da je sve to postojalo tako davno. Onda se seti da devojka čeka odgovor.
"Avalon je bio naseobina izvan teritorije Novog Raja, u mraku i hladnoći Centralne ravnice. Stvorila ga je novorajska vlada kao karantin za ljude zaražene smrtonosnim virusom RV-41. Naknadno je diktator Novog Raja, čovek zvani Nakamura, ubedio Senat da je Avalon takođe odlično mesto za druge 'abnormalne' ljude, na primer za one koji kritikuju vladu, i za mentalno obolele i retardirane..."
"Ne zvuči mnogo privlačno."
Bendži je proveo tamo celu jednu godinu, pomisli Nikol. Ali nikad ne priča o tome. Oseti se krivom što nije više vremena provela razgovarajući nasamo sa Bendžijem, posle buđenja iz višegodišnjeg spavanja. Opet, nije se nikad ni požalio.
Još jednom je morala prisiliti sebe da se vrati na razgovor s Marijom. Mi matori smo skloni da otplovimo u razmišljanja. Zato što nam tolike stvari koje vidimo i čujemo vraćaju uspomene.
"Već sam ja sama pokušala da proverim štošta", reče Nikol. "Na žalost, sve administrativno osoblje iz Avalona pomrlo je u ratu. Opisala sam tvoju majku nekima koji su proveli znatno vreme u Avalonu, ali niko od njih se nije setio takve žene."
"Šta misliš, da li je bila pacijent iz grupe 'mentalnih'?"
"To je moguće. Možda nikad nećemo saznati zasigurno. Mogu reći da je tvoja ogrlica najjasniji trag identiteta te osobe; naime, tvoja majka je očigledno bila odana katoličkom redu Svetog Mihaila Sijenskog. Eli kaže da na ovom brodu ima još nekih mihaelita... Nameravam da razgovaram s njima čim budem imala vremena."
Nikol zaćuta i okrete se ka palubi za posmatranje, gde je nastala nekakva gužva. Nekoliko ljudi i jedna grupa oktoa pokazivahu kroz prozor, gestikulirajući uzbuđeno. Dvoje ljudi odjuriše ka glavnom hodniku, verovatno da pozovu i ostale da vide to što su oni videli.
Nikol i Marija su ustale, popele se uz nekoliko stepenika do te palube, i pogledale kroz ogromni prozor. Iz daljine se, iza blistavog tetraedra, Čvorištu bližio ogromni svemirski brod sa ravnom gornjom stranom, nalik na nosač aviona. Nikol i Marija su nekoliko minuta ćutke gledale kako postaje sve veći i veći.
"Šta je to?" reče Marija.
"Nemam pojma."
Paluba za posmatranje se naglo punila. Vrata su se neprestano otvarala, propuštajući mnoštvo ljudi, oktoa, iguana, pa čak i dva avijana. Gomila poče da gura Mariju i Nikol.
'Nosač' je bio izuzetno dugačak, čak duži od transportnih koridora između rogljeva tetraedra. Nekoliko desetina velikih providnih 'mehurova' bilo je raspoređeno po gornjoj površini te svemirske lađe. Nosač stade pored lopte na jednom od rogljeva Čvorišta. Iz sebe ispruži dugu providnu cev koja se precizno uklopi u jedan otvor na lopti.
Masa na palubi je uzavrela. Raznolika stvorenja su se gurala napred, da budu što bliže prozoru. Dve iguane su, koristeći bestežinsko stanje, skočile uvis, i zadržale se pri gornjem delu prozora. Odmah im se pridružilo dvadesetak ljudi. Nikol se poče osećati stisnuto, i pokuša da se nekako skloni s puta. Ali, kroz gomilu se nije moglo nikud. Počeše je gurati na razne strane; tu izgubi svaku vezu s Marijom. Onda je jedan jak talas u masi poduhvati sa strane i baci o zid. Nikol oseti oštar bol u levom kuku, na mestu gde je telom naletela na zid. Haos je mogao postati još veći, a njene povrede još teže da se nisu pojavili roboti na čelu sa Grmaljem, i zaveli kakav-takav red.
Kad je Grmalj stigao do nje, Nikol je bila u lošem stanju: bol u levom kuku bio je neizdrživ. Nije mogla da hoda.

"To ti je sastavni deo starosti", reče Orao. "Moraš biti obazrivija." On i Nikol si bili sami u ljudskoj sobi. Ostali su bili otišli na doručak.
"Ne volim da budem lomljiva. Takođe ne volim da odustajem od nekih stvari samo zato da se ne bih povredila."
"Kuk će ti zaceliti, ali ne brzo", reče Orao. "Imaš sreće da je samo ugruvan a ne i slomljen. U tvojim godinama slomljen kuk može da od čoveka napravi trajnog invalida."
"Hvala ti na umirujućim rečima." Ona otpi gutljaj kafe. Ležala je na svom madracu. Glava joj je bila podignuta pomoću nekoliko jastuka. "Dosta smo pričali o meni... Pređimo na važnije stvari. Šta je onaj ravni kosmoplov?"
"Ljudi su mu već dali ime Nosač. To je veoma prikladno ime."
Nastade ćutanje. "Ma, hajde sad, hajde", reče Nikol džangrizavim tonom. "Nemoj mi tu glumiti stidljivka. Ležim ovde puna analgetika a ipak trpim bolove. Ne bi bilo lepo da izvlačim imformacije jednu po jednu iz tebe."
"Ova faza operacije uskoro će biti okončana", reče vanzemaljac. "Neki od vas biće preseljeni na Nosač, a svi ostali na Čvorište."
"A šta će tad biti? I kako se odlučuje ko će gde?"
"To ti još ne mogu reći. Ali, ovo mogu: ti ideš na Čvorište. Međutim, ako ikome kažeš ovo što sam ti upravo otkrio, nikad ti više neću poveriti nijednu informaciju unapred. Želimo da prenos protekne bez problema."
"Uvek vi želite da sve protiče bez... uhhh", jauknu ona, zato što se malo pomakla. "Mogu dodati da mi i nisi dao bogznakako važne informacije."
"Sad znaš više nego iko drugi."
"Pa šta?" reče Nikol tonom gunđanja. Popi još malo kafe. "Uzgred budi rečeno, imaš li tamo u Čvorištu nekog superdoktora koji može da mahne čarobnim štapićem iznad ovog mog uboja pa da to nestane?"
"To nemamo, ali ti možemo dati nov kuk, ako želiš. Ili pseudokuk, verovatno bi ga ti tako nazvala."
Nikol odmahnu glavom. Lice joj se trgnu od bola: spuštajući šoljicu i tacnu na pod opet je pomerila kuk. "Biti star, to je teško sranje."
"Žao mi je", reče Orao. Pođe ka vratima. "Svratiću da te pogledam kad god mogu."
"Pre nego što odeš, imam još nešto s tobom. Nai me je molila da od tebe zatražim da vidiš šta je to s Galilejem. Ona bi želela da on bude vraćen porodici."
"To je sad bez značaja", reče Orao, odlazeći. "Svi ćete za tri-četiri dana otići odavde. Do viđenja, Nikol. Ne pokušavaj da ustaneš. Koristi ova invaldska kolica. Kuk ti neće prezdraviti ako ga ne oslobodiš opterećenja."

5.
Bilo je rano jutro; većina ljudi je još spavala. Nikol je već pola sata bila u velikom hodniku. Eksperimentisala je sa kontrolnom dugmadi na rukonaslonu svojih invalidskih kolica. Iznenađivalo ju je kako se brzo i tiho kreću. Projurila je kao na trkama pored niza konferencijskih soba koje su bile raspoređene duž sredine hodnika, kilometar dugog. Zapita se kakva se usavršena tehnologija nalazi u hermetički zatvorenoj metalnoj kutiji ispod sedišta. Ričard bi se oduševio ovim kolicima, pomisli ona. Verovatno bi pokušao da ih rastavi na delove.
Provezla se pored nekoliko ljudi. Oni su se svakojako vukli hodnikom, većina u nameri da im to bude jutarnja gimnastika. Nikol se nasmeja u sebi kad vide kako joj se dvoje tih šetača hitro sklanja s puta. Mora biti da im izgledam kao čudo. Baba, sasvim seda, jurca hodnikom u invalidskim kolicima.
Sustiže mali tramvaj koji je nosio pet-šest putnika prema zajedničkim prostorijama, na rani doručak. Pritiskajući dugme za ubrzanje, lako ga prestiže. Mahnula je zapanjenim putnicima u tramvaju i osmehnula im se. Ali, nekoliko trenutaka potom, jedna vrata su se naglo otvorila, samo stotinak metara ispred nje; dve žene su iskoračile na hodnik. Nikol uvide da tako brza vožnja ovde nije bezbedna. Uspori kolica, još i sad se tiho smejući zbog ustreptalog oduševljenja koje je osetila.
Približavajući se svojoj sobi Nikol vide da na samom kraju tog kraka 'hotela', na mestu gde je krak bio spojen sa velikim kružnim hodnikom koji je kao točak opasivao celu 'zvezdu', stoji Orao. Ona se odveze do njega.
"Izgledaš kao da se zabavljaš", reče on.
"Pa i zabavljam se", Nikol se nasmeja. "Ova kolica su fantastična igračka. Maltene sam zaboravila da me išta boli."
"Jesi li dobro spavala noćas?" upita Orao.
"Mnogo bolje. Hvala na pitanju. Učinila sam onako kao što smo rekli, spavala sam na boku a povređeni kuk podigla. Sredstvo koje si mi dao, šta god da je, zaista je smanjilo bol."
Orao mahnu ka jednom salonu koji je bio pridodat, sa spoljašnje strane, kružnom hodniku. "Pođimo tamo, molim te. Hteo bih nešto s tobom da popričam nasamo."
Nikol potera kolica preko hodnika i uz rampu koja je vodila do salona. Orao je hodao iza nje; pokretom ruke on joj pokaza da nastavi. Tu i tamo u salonu sedelo je ukupno desetak oktoa. Orao i Nikol odabraše jedno mesto daleko desno, da bi bili sami.
"Nosač je završio maltene sav svoj posao na Čvorištu", reče Orao. "Kroz dvanaest sati zastaće, nakratko, blizu ovog broda, da bi ukrcao još neke putnike. Ja ću posle ručka saopštiti ko prelazi na Nosač."
Tuđin se okrete i pogleda Nikol u oči, svojim intenzivnim plavim očima. "Neki ljudi možda neće biti zadovoljni mojom odlukom. Kad je doneta odluka da vašu rasu podelimo na dve zasebne grupe, meni je odmah postalo jasno da je nemoguće izvesti podelu tako da svi budu zadovoljni. Voleo bih da mi ti pomogneš da taj proces protekne što bezbolnije."
Nikol je proučavala to neobično lice, te oči. Setila se u kojoj prilici je već videla takav izraz njegovog lica. Na Čvorištu, davno, kad je zatražio da pročitam onu poruku pred kamerom.
"Šta želiš da uradim?"
"Odlučili smo da dopustimo i izvesnu fleksibilnost. Svi pojedinci koje smo mi odlučili da prebacimo na Nosač, moraju tamo poći, hteli ne hteli. Međutim, dopustićemo da neki od onih koje smo predvideli za Čvorište odluče, sami, hoće li ipak na Nosač. Pošto neće postojati nikakva veza između ta dva vozila, a pošto je moguće da postoje jake emotivne veze, ne bismo želeli da namećemo..."
"Kažeš li ti meni", prekide ga Nikol, "da će to razdvajanje možda značiti i trajni raspad nekih porodica?"
"Da, to bi moglo biti. U nekoliko slučajeva muž, ili žena, su raspoređeni na Nosač a onaj drugi supružnik na Čvorište. Ima i slučajeva gde će roditelji biti razdvojeni od dece."
"Isuse!" uzviknu Nikol. "Kako, za ime svega, možete tek tako razdvojiti muža i ženu koji su odlučili da život provedu zajedno, a onda očekivati da oni budu srećni? Budite srećni ako odmah posle tog saopštenja ne izbije opšta pobuna."
Orao je oklevao nekoliko sekundi. "Ničeg proizvoljnog nije bilo u našem odlučivanju", reče on. "Mi već mesecima proučavamo svaki pojedini podatak o svakom pojedinom biću koje stanuje u ovoj morskoj zvezdi. U svačijem dosijeu je i celokupno njegovo, ili njeno, ponašanje tokom svih godina provedenih u Rami. Na Nosač idu oni koji, iz nekog razloga, nisu zadovoljili naše kriterijume potrebne za prelazak na Čvorište."
"A koji su, tačno, ti kriterijumi?" reče Nikol brzo.
"Sada ti mogu reći samo ovo: životna sredina u Čvorištu biće multispecijska. Oni pojedinci čija je adaptabilnost manja, određeni su za Nosač."
"Meni to zvuči", reče Nikol nekoliko sekundi kasnije, "kao da je jedna podgrupa ljudi iz 'Granda' odbačena. Iz nekog razloga oni za vas nisu 'prihvatljivi'..."
"Ako dobro razumem tvoj izbor reči", reče Orao, sada upadajući Nikol u reč, "ti sugerišeš da je podela izvršena na osnovu zasluga: ko je gde zaslužio da ide. Ali, nije baš tako. Naše je uverenje da će, na kraju, većina ljudi i iz jedne i iz druge grupe biti srećnija u životnoj sredini koja im je dodeljena."
"Čak i bez bračnih drugova, i bez svoje dece?" reče Nikol i namršti se. "Ponekad se pitam jeste li vi uopšte primetili šta motiviše ljudsku rasu. 'Emotivne veze', kažeš ti. Pa, one su obično najvažnija komponenta ljudske sreće."
"Znamo mi to. Održali smo po jedno specijalno savetovanje o svakom pojedinom slučaju razdvajanja porodice. U nekim slučajevima smo izveli određena prilagođavanja. Po našem mišljenju, preostala razdvajanja porodica, koja nisu tako brojna kao što bi se po ovoj diskusiji moglo zaključiti, sva su zasnovana na iskustvenim podacima."
Nikol je zurila u njega. Onda snažno zatrese glavom. "Zašto se o tom razdvajanju nije govorilo ranije? Nikad, nikad u našim razgovorima o transferu nisi pomenuo da će biti napravljene dve grupe."
"Ni mi nismo, donedavno, imali tu odluku. Seti se da smo zbog uplitanja i rešavanja unutrašnjih sukoba u Rami, morali preći na krizno planiranje. A kad smo sagledali da je nekakvo razdvajanje neophodno, nismo želeli da narušimo status quo."
"Ne seri", reče Nikol. "Ni trunčicu ti ne verujem. Znali ste vi, odavno, šta ćete uraditi, ali niste hteli da čujete bilo kakvo protivljenje."
Pomoću dugmadi na rukonaslonu Nikol okrete kolica i na taj način okrete leđa tuđinu. "Ne", reče ona čvrsto. "Neću biti tvoj saučesnik u ovome. I vrlo sam ljuta što si doveo u pitanje moj integritet na taj način što mi sve dosad nisi rekao istinu."
Novim pritiskom na dugme ona pokrete kolica da se odveze prema glavnom hodniku. "Zar ne postoji ništa čime bih te mogao navesti da se predomisliš?" reče Orao krenuvši za njom.
Nikol stade. "Ja mogu da zamislim samo jedan scenario u kome bih pristala da ti pomažem. Zašto vi ne biste prosto izneli razlike između te dve životne okoline, i pustili da svaka individua, iz svake rase, slobodno odluči kuda će?"
"Bojim se da to ne možemo."
"Onda ne računajte na mene", reče Nikol. Poveze kolica dalje.

Do vrata svoje sobe stigla je već besna. Pokuca; kad se niko ne odazva, nagnu se napred i poče lupati pesnicom. Nekoliko sekundi kasnije Kepler je dočeka zbunjenim pogledom. "O, to si ti, gospođo Vejkfild. Patrik i mama te traže. Zabrinuli su se kad te nisu našli u hodniku."
Nikol se proveze pored mladića, u sobu. Bendži iziđe iz kupatila; na sebi je imao samo peškir, umotan oko tela. "Zdravo, ma-ma", reče on, s velikim osmehom. Vide izraz nezadovoljstva na Nikolinom licu i požuri do nje. "Šta nije u redu? Nisi se valj-da opet udarila?"
"Nisam, Bendži. Dobro mi je. Samo, imala sam uznemirujući razgovor s Orlom."
"O čemu?" reče Bendži hvatajući je za ruku.
"Reći ću ti kasnije", reče mu ona, posle kratkog oklevanja. "Kad se osušiš i obučeš."
Bendži se osmehnu i poljubi svoju majku u čelo, pa se vrati u kupatilo. Njoj se vrati ono mučno osećanje u stomaku, koje je imala tokom razgovora s Orlom. O, Bože moj, pomisli ona iznenada. Ne Bendži. Nije valjda Orao pokušavao da mi kaže da ćemo biti odvojeni od Bendžija. Seti se Orlove primedbe da su 'kapaciteti ograničeni' i poče je zahvatati panika. Ne sada. Molim, ne sada. Ne posle ovoliko vremena.
Setila se jednog izuzetnog trenutka od pre mnogo godina. Porodica je tad prvi put bila na Čvorištu. Nikol se našla sama u svojoj spavaćoj sobi. Onda je ušao Bendži, oklevajući; želeo je da sazna da li će biti dobrodošao, da zajedno s porodicom krene nazad, ka Sunčevom sistemu. S ogromnim olakšanjem je primio vest da neće biti odvojen od svoje majke. On je već dovoljno propatio, reče Nikol sebi sećajući se kako je poslat na prinudni boravak u Avalonu dok je ona bila u tamnici u Novom Raju. To Orao svakako zna, ako je prostudirao sve podatke.
Iako je svesno nastojala da ostane mirna, nije uspevala da spreči buktanje straha i nelagodnosti u sebi. Radije bih umrla u snu, nego to da se desi, reče ona sebi gorko, plašeći se najgoreg. Ne mogu sad reći Bendžiju zbogom. To bi mu slomilo srce. A i meni.
Jedna usamljena suza kliznu joj iz levog oka i zakotrlja se niz njen obraz. "Je li ti dobro?" upita je Kepler zabrinuto.
"Jeste, Keplere, hvala", reče Nikol i obrisa lice nadlanicom. Osmehnu se. "Mi stari ljudi smo veoma emotivni. Ne treba se zbog toga zabrinjavati."
Neko pokuca na vrata. Kepler ode i otvori ih. Uđoše Patrik i Nai, a za njima Orao. "Našli smo ovog tvog drugara u hodniku, mama", reče Patrik i pozdravi je poljupcem. "Rekao nam je da ste vas dvoje imali neku diskusiju... Nai i ja smo se zabrinuli gde si."
Orao priđe Nikol. "Želeo sam o još jednoj temi da razgovaram s tobom. Da li bi, molim te, mogla izići sa mnom na još neki minut napolje?"
"Ne čini se da baš imam izbora", odgovori Nikol. "Ali, neću se predomisliti..."
Pun tramvaj prođe pored Orla i Nikol upravo kad su izlazili iz 'stana'. "Šta je sad?" reče Nikol nestrpljivo.
"Želim da te obavestim da će sve manifestacije sesilne rase, pa i preostali avijani, biti u grupi koju premeštamo na Nosač, večeras. Ako još želiš, kao što si nagovestila u jednom našem razgovoru ubrzo posle tvog prvog buđenja ovde, da stupiš u vezu sa sesilom, i da doživiš ono što je Ričard opisao..."
"Prvo ti meni kaži jednu drugu stvar", reče Nikol grabeći ga za podlakticu neočekivano snažno. "Da li ćemo Bendži i ja biti razdvojeni u ovom deljenju ljudi, koje ćeš popodne objaviti?"
Orao je oklevao. "Ne, nećete", reče on posle nekog vremena. "Ali, ne bi trebalo da ti iznosim bilo kakve detalje..."
Nikol odahnu. "Hvala ti", reče ona jednostavno, i uspe čak da se osmehne.
Sad je ćutanje potrajalo.
"Sesili ti neće biti na raspolaganju posle..." poče Orao opet.
"Da, da. To je odlična ideja. Mnogo ti hvala. Rado ću otići u posetu sesilima. Ali, prvo da doručkujem, jasna stvar."

U kraku gde su boravili avijani i sesili, bilo je 'kockastih' robota na sve strane. Krak je bio pregrađen na nekoliko zasebnih regiona, zidovima koji su se prostirali od poda do plafona. 'Glupani' su stražarili na svim vratima između tih regiona, kao i na svim tramvajskim stanicama.
Avijani i sesili su stanovali u zadnjem delu kraka, u poslednjem od tih regiona. Kad su Orao i Nikol stigli, na ulazu su bila dva stražara - jedan 'glupan' i jedan avijan. Orao je počeo da čavrlja i kriči, odgovarajući na avijanovu seriju pitanja. Kad uđoše u region, priđe im jedna mirmimačka. Poče razgovor s Orlom kratkim visokofrekventnim tonovima koji su izlazili iz malog kružnog otvora ispod njenih tamnosmeđih ovalnih mutnih očiju. Nikol se divila Orlovim odzviždanim odgovorima, koji su bili sasvim verna imitacija mirmimačkinih tonova. Istovremeno je fascinirano gledala kako drugi par mirmimačkinih očiju, na stabljikama koje su se iz njenog čela pružale desetak centimetara uvis, nastavlja da se okreće ulevo i udesno, osmatrajući okolinu. Kad je Orao završio razgovor sa mirmimačkom, to šestonogo biće, koje je u mirovanju ličilo na gigantskog mrava, odjuri niz hodnik, brzo i graciozno kao mačka.
"Oni znaju ko si", reče Orao. "Oduševljeni su što si im došla u posetu."
Nikol diže pogled ka svom pratiocu. "Kako znaju? Videla sam samo nekoliko njih u zajedničkim prostorijama, a ni sa jednim nisam razgovarala."
"Tvoj muž je ovoj rasi bog. Niko od njih sad ne bi bio ovde da ih on nije spasao. Znaju te po slikama, slikama tebe, Nikol, koje su bile u njegovom mozgu."
"Kako je to moguće? Ričard je umro pre šesnaest godina."
"Ali zapisi o njegovom boravku kod njih veoma pažljivo se čuvaju u kolektivnoj memoriji", reče Orao. "Svaka mirmimačka izlazi iz mana-dinje sa već stečenim znanjem o glavnim vidovima njihove kulture i istorije. Embrionalno razviće koje se u mana-dinji odvija, nije samo fizičko: bitne informacije se unose direktno u mozak mladunčeta, tačnije, u njihov ekvivalent mozga."
"Ti mi to kažeš da ovi stvorovi počinju da uče pre nego što se rode? I da su u onim mana-dinjama, koje sam ja jela, bile zalihe znanja za mladunce koji je trebalo da se izlegnu iz njih?"
"Tačno tako", reče Orao. "Ne vidim šta te u tome toliko zaprepašćuje. Fizički, ta bića nisu ni približno tako složena kao ljudski rod. Embrionalno razviće čoveka je neuporedivo finiji i komplikovaniji proces nego kod njih. Vaša beba stiže na svet opremljena zapanjujućim fizičkim osobinama i sposobnostima, ali ipak zavisna od starijih ljudskih bića, bez kojih ne može preživeti niti učiti. Mirmimačka se rađa 'pametnija' i nezavisnija, ali ima daleko manji potencijal za ukupni intelektualni razvoj."
Začuli su oštar ton mirmimačke koja ih je čekala, udaljena pedesetak metara. "Zove nas", reče Orao.
Nikol pokrete kolica niz hodnik, u početku sporo, zatim brzinom koja je odgovarala brzini Orlovog hoda. "Ričard mi nije rekao da ta stvorenja prenose podatke iz jedne generacije u drugu."
"On to nije znao. Rastumačio je njihov metamorfni ciklus, i shvatio da mirmimačke prenose informacije nervnoj mreži, nervnoj masi, ili kako već želimo da nazovemo onu njihovu završnu fazu. Ali nije ni slutio da se najvažnije informacije njihovog kolektiva čuvaju u mana-dinji, i odatle neposredno ugrađuju mladuncu koji će iz dinje izići... Jasna je stvar da je u pitanju jedan vrlo snažan mehanizam opstanka."
Nikol je bila zadivljena ovim saznanjima. Zamisli samo, reče ona sebi, kad bi ljudska deca mogla da se rađaju sa već stečenim osnovnim znanjem o našoj istoriji i kulturi. Kad bi, recimo, placenta sadržala te informacije, u nekom sabijenom obliku. Zvuči nemoguće, ali ne sme biti nemoguće. Ako je jedna rasa to postigla, onda, pre ili kasnije...
"Koja količina podataka se prenese iz dinje mladuncu?" upita Nikol. Prilazili su mirmimački koja ih je pozivala pokretima jedne 'šape'.
"Približno hiljaditi deo onih informacija kojima raspolaže sasvim odrasli primerak kakav je bio onaj u kome je Ričard boravio. Prvenstvena funkcija konačne manifestacije te rase jeste upravo obrada i sabijanje podataka, radi kasnijeg njihovog unošenja u mana-dinju. Već duže vremena mi studiramo taj njihov proces obrade podataka. E, vidiš, nervna mreža s kojom ćeš se sresti za nekoliko minuta bila je u početku samo mala kriška nervnog materijala, ali je sadržavala ogromnu količinu podataka. Izgleda da imaju briljantan algoritam za 'kompaktovanje' podataka. Procenili smo da je Ričard u onoj maloj valjkastoj posudi nosio u Njujork, pre mnogo godina, informacionu sadržinu koja odgovara memorijskom kapacitetu stotinu ljudskih mozgova."
"Zasenjujuće", reče Nikol.
"To je samo početak. On je nosio i četiri mana-dinje. Svaka od njih je imala svoj komplet podataka, ali s izvesnim razlikama. U oktoskom zoološkom vrtu sve četiri dinje su se izlegle u mirmimačke. Sadašnja nervna masa sadrži i ta iskustva. Mislim da ti predstoji krupna avantura."
Nikol zaustavi kolica. "Zašto mi nisi ranije rekao sve ovo? Mogla sam posvetiti više vremena..."
"Ne verujem", prekide je Orao. "Prvenstveno je bilo važno da uspostaviš prekinute veze sa sopstvenom rasom. Mislim da do ovog trenutka nisi bila spremna za sesila."
"Ti si to manipulisao mojom ličnošću, određivao si šta ću videti i doživeti", reče Nikol, bez gorčine.
"Možda."

Iznenadio ju je strah koji je osetila kad se konačno našla pred samom nervnom masom. Orao i ona su zajedno ušli u sobu sličnu zajedničkoj sobi u kojoj je, u ljudskom kraku 'hotela', stanovala. Videli su da iza njih, pored zida, sede dve mirmimačke. Sesilna mreža bila je razapeta preko, približno, jedne sedmine te prostorije, i to u desnom uglu. U gustom belom materijalu videla se rupa koja je svojim oblikom i veličinom bila taman dovoljna da Nikol, zajedno s invalidskim kolicima, stane u nju. Na Orlov zahtev, ona zavrnu rukave do iznad lakata i zadiže suknju do iznad kolena.
"Pretpostavljam", reče ona, ne bez straha, "da ovo očekuje da ja uteram kolica u tu rupu, pa da onda obavije svoja vlakna oko mog tela."
"Da. Jedna mirmimačka je saopštila mreži da te oslobodi čim ti to budeš zatražila. Ja se neću odmicati, ako ti je to neko olakšanje."
"Ričard mi je pričao..." poče ona. Odugovlačila je; još joj se nije ulazilo. "... Ričard mi je pričao da se tek posle dužeg vremena počne uspostavljati stvarna komunikacija."
"Sad neće postojati taj problem. Deo informacija sadržanih u prvobitnoj kriški, koju je on doneo, odnosi se na metode efikasnog komuniciranja sa ljudskim bićima."
"Pa, dobro", reče Nikol, nervozno provlačeći prste kroz kosu. "Hm, evo mene. Poželi mi sreću."
Uterala je kolica u rupu i isključila njihov pogon. Svud oko nje bila je mreža nalik na pamuk, koja se počela natiskivati sve bliže njoj. Minut kasnije Nikol više nije mogla da vidi ni siluetu Orla. Pokušavala je da učvrsti svoje samopouzdanje. Nikakve štete od ovoga neću imati, reče ona sebi. Osećala je kako se na stotine, a zatim i na hiljade vlakana pripija uz njene ruke, noge, vrat, glavu; najgušće oko glave, kao što je i očekivala. Sećala se Ričardovog opisa. Vrlo tanka vlakna, ali izgleda da imaju oštre, prodorne vrhove. Nisam ni znao da su mi se zavukla pod kožu, dok nisam pokušao da odvojim jedno.
Zurila je u jedno klupko vlakana udaljeno oko metar od njenog lica. Ta ganglija se sad spuštala ka njoj. Drugi delovi tkiva su se premeštali. Njoj prođe hladnoća niz kičmu. Konačno, njen um prihvati činjenicu da je ta masa oko nje živo biće. Nekoliko sekundi kasnije, slike počeše.
Odmah je znala da sesil čita njenu memoriju. Slike iz ranijih perioda njenog života sevale su joj kroz um fantastičnom brzinom; nijedna nije ostajala dovoljno dugo da izazove ma kakvu emociju. Nisu bile ni u kakvom redu; jednog trena dečja uspomena iz šuma iza njenog doma u pariskom predgrađu Šili-Mazaren, sledećeg trena prizor kako se Marija slatko smeje nekoj Maksovoj anegdoti.
Ovo je prva faza, transfer podataka, pomisli ona. Sećala se kako je Ričard tumačio vreme koje je proveo u jednoj takvoj nervnoj mreži. Ovo stvorenje učitava moju memoriju u svoju. Jako brzo. Za trenutak se zapita šta će sesilu sve njene uspomene. Tad, najednom: Ričard stoji u dvorani na čijim zidovima su ogromni, nedovršeni murali. Poče pravi film, sa izvanrednim kvalitetom projekcije; Nikol je imala utisak da gleda kolorni TV ugrađen negde u njen mozak. Videla je i detalje zidnih slika. Na 'filmu' je jedna mirmimačka pokazivala Ričardu pojedine stvari na muralima. Duž zidova su radile druge mirmimačke, crtale skice ili nanosile boju na pojedina mesta.
Njihov umetnički rad bio je izvanredan. Sve su to radile samo da bi Ričarda obavestile šta on može učiniti da bi pomogao da njihova rasa opstane. Neke zidne slike bile su zapravo udžbenik njihove biologije; tu su, iz slike u sliku, bila objašnjena tri stadijuma u njihovom razviću - mana-dinja, mirmimačka i mrežasto nervno tkivo - i odnosi između njih. Projekcija je pred Nikolinim očima bila tako oštra da joj se činilo da stvarno stoji u toj sobi. Zato se trgla kad je tom 'filmu' naglo došao kraj. Odjednom se pojavio prizor opraštanja Ričarda od mirmimačke koja mu je bila vodič.
Ričard i ta mirmimačka bejahu u jednom tunelu pri dnu smeđeg cilindra. Novi 'film' se s ljubavlju zadržavao na svakom detalju ovog konačnog rastanka. Moglo se primetiti da bradatome Ričardu nije lako da nosi četiri teške mana-dinje, dva kožnata avijanska jajeta, i cilindar sa sesilnim nervnim materijalom, sve u istom rancu, na leđima. Ali, videla se i odlučnost u njegovim očima dok je polazio iz legla mirmimačaka osuđenih na propast. Nikol je sad bilo jasno zašto ga ta rasa smatra herojem. Rizikovao je život, reče ona sebi, da ih spase od izumiranja.
Poplava novih slika naiđe u njen um. Bile su iz oktoskog zoo vrta; prikazivale su događaje posle izleganja te četiri mana-dinje koje je Ričard doneo u Njujork. Bile su isto tako jasne, ali sad Nikol nije mnogo pazila na njih. Razmišljala je o Ričardu. Otkako sam se probudila iz dugog spavanja, nijednog trenutka nisam sebi dozvolila da osetim da mi njegovo društvo nedostaje, reče ona sebi. Smatrala sam da bih time ispoljila slabost. A sad, kad opet vidim tvoje lice tako jasno, i kad se sećam kroza šta smo sve zajedno prošli, uviđam koliko je smešno bilo prisiljavati sebe da ne razmišljam o tebi. Ako nadživimo one koje volimo, zašto ne bi bio savršeno prihvatljiv izvor zadovoljstva to da ponovo preživljavamo najlepše trenutke te ljubavi?
Samo na tren kroz njenu svest prolete, ali joj itekako privuče pažnju, slika tri ljudska bića: jedan čovek, jedna žena, jedna vrlo mala beba. Nikol htede da poviče: Čekaj! Vrati to! Želela sam to da vidim! Ali nervna masa oko nje nije primila tu poruku. Nastavila je s emitovanjem. Nikol se odvoji od razmišljanja o Ričardu i poče obraćati punu pažnju na slike na 'televizoru' u njenoj svesti.
Minut kasnije opet vide ono troje. Prolazili su, s oktoskim čuvarem zoo vrta, ispred 'kaveza' u kome su bile držane mirmimačke. Marija je bila u rukama svoje majke. Njen otac je bio privlačan čovek, tamne kože, kose crne ali prosede na slepoočnicama. Vukao je jednu nogu kao da je slomljena. Nikad ranije nisam videla ovoga. Da jesam, zapamtila bih ga.
Više nije bilo nijedne slike Marije niti njenih roditelja. Potok slika hitao je kroz Nikolin um, pokazujući kako su mirmimačke, pre bombardovanja, preseljene na drugu lokaciju. Za poslednju seriju slika Nikol je pretpostavila da je načinjena tokom onih godina kad su, u Rami III, svi ljudi i svi oktoi spavali. Ili ne mnogo posle toga, pomisli ona. Ako dobro razumem njihov životni ciklus, sve četiri mirmimačke izležene iz Ričardovih mana-dinja pretvorile su se u ovakav nervni 'pamuk'. I sve njihove uspomene sačuvane su u celosti.
Sad se slike u njenom umu sasvim promeniše. Videla je stvari za koje je odmah pretpostavila da su snimljene na matičnoj planeti sesila. Priseti se da joj je Ričard govorio o takvim slikama, onda kad su, posle njenog bekstva iz Novog Edena, živeli zajedno.
Svesno je, ušavši u sesilni materijal, ostavila jednu šaku na kontrolnoj dugmadi. Sad je samo na tren pritisnula dugme za uključivanje pogona, i odmah ga isključila. Sesil je registrovao taj trzaj. U njenoj glavi 'film' prestade. Uskoro joj se vlakna izvukoše iz kože.

6.
Sledećeg dana, jedan sat pre početka perioda određenog za ručak, po jedan deo jednog zida u svakoj sobi 'Grand hotela' se pretvori u veliki televizijski ekran. Svim stanovnicima je zatim rečeno da predstoji važno saopštenje.
"Ovo je treća takva opšta emisija", pričao je Maks Nikol dok su čekali. "Prva je bila odmah po doseljenju. Druga, kad je odlučeno da se izvrši specijska segregacija u hotelu."
"Šta će sad biti?" upita Marijus.
"Naslućujem da će nam biti saopšteni detalji o našem preseljenju", reče Maks. "Tako se, bar, zucka po hotelu."
U zakazano vreme na ekranu se pojavi Orlovo lice. "Prošle godine, kad ste svi probuđeni i preseljeni ovamo iz Rame", reče Orao, dajući simultano iste reči i kolornim trakama na svome čelu, "rekli smo vam da ovo vozilo neće biti vaš stalni dom. Sada smo spremni da vas preselimo na druge lokacije, gde će vam životni uslovi biti znatno bolji."
Orao zastade, pa posle nekoliko trenutaka nastavi. "Ali nećete biti svi preseljeni na isto mesto. Približno jedna trećina svih sadašnjih stanovnika biće prebačena na Nosač. To je onaj ogromni ravni kosmički brod koji je prošle nedelje pristao uz Čvorište. Tokom sledećih nekoliko sati Nosač će završiti svoje poslove na Čvorištu i doći ovamo. Oni od vas koji su za Nosač, biće premešteni na njega posle večere. Ostali će otići na Čvorište, tri ili četiri dana kasnije. Ovde, u 'morskoj zvezdi', neće ostati niko. Želeo bih da naglasim da će uslovi smeštaja na oba mesta biti odlični, daleko bolji nego ovde."
Orao je, zatim, ćutao sledećih tridesetak sekundi, kao da slušaocima ostavlja vremena da reaguju na već rečeno. "Kad ovaj naš sastanak bude završen", nastavi on, "ekran u svakom stanu će početi da prikazuje spisak stanovnika i odredište za svakog. To će se ponoviti nekoliko puta. Čitanje će biti vrlo prosto. Ako se tvoje ime i identifikacijski broj pojave crnim slovima na beloj podlozi, ideš na Nosač. Ako se pojave bela slova na crnoj podlozi, ostaješ ovde nekoliko dana a onda ideš na Čvorište. Informacije radi, dodajem da će na Nosaču svaka rasa imati svoj životni prostor, sasvim odvojen od drugih. Tu neće biti nikakvog mešanja vrsta, osim, naravno, u onim slučajevima kad je simbiotski odnos neophodan. Za razliku od toga..."
"Sa' će ovi glavni u Savetu biti zadovoljni", reče Maks brzo. "Već mesecima traže separaciju..."
"... životna sredina na Čvorištu će podrazumevati česte veze između raznih vrsta, i njihove zajedničke aktivnosti. Nastojali smo, određujući ko gde ide, da odaberemo najbolje rešenje za svaku ličnost ponaosob. Vršili smo pažljivu selekciju, zasnovanu na posmatranjima obavljenim ovde, ali i ranije, tokom vaših ramanskih godina. Važno je da sad svi vi shvatite da između onih na Nosaču i onih na Čvorištu neće biti nikakve veze. Dozvolite mi da to kažem na još jedan način, da ne bi bilo nesporazuma. Oni koji večeras odu na Nosač, nikada više neće videti one koji su određeni za Čvorište."
"Ako ste određeni za Nosač", nastavi Orao, "treba da počnete odmah da se pakujete, i da budete sasvim spremni za pokret pre nego što pođete na večeru. Ako ste prekomandovani na Čvorište, ali smatrate da to nije u redu, možete zatražiti premeštaj, na Nosač, i vaš zahtev će biti razmotren. Ja ću večeras, posle transfera na Nosač svih onih koji su za Nosač određeni, doći u kafeteriju da se sretnem s onima koji su određeni za Čvorište a misle da bi možda ipak želeli na Nosač. A sada, ako neko ima dodatna pitanja, biću sledećih sat vremena za velikim radnim stolom u salonu."

"Šta je Or'o rek'o tebi?" upita Maks Nikol.
"Isto što i ostalima koji su ga to pitali u salonu", odgovori Nikol. "A bilo ih je možda dvadeset. Ako je neko određen za Nosač, to je neopozivo, i tu nikakve promene ne može biti. Može se preispitati samo odluka o onima koji su predviđeni za Čvorište."
"Je l' tad Nai... hm... imala slom živaca?" upita Eponina.
"Da", reče Nikol. "Dotad se prilično dobro držala. Posle prvog emitovanja spiskova, kad je došla u našu sobu, učinilo mi se da je izuzetno smirena. Očigledno je tada bila ubedila sebe da je odluka o Galilejevom odredištu posledica neke administrativne greške."
"Razumem kako joj je", reče Eponina. "Priznaću da je moje srce preskočilo ne jedan, nego nekoliko otkucaja dok se nisam uverila da smo svi mi, ostali, dospeli na spisak za Čvorište. Zajedno."
"Kladim se da nije samo Najče uznemireno", reče Maks. Ustade i poče šetati po njihovom 'zajedničkom stanu'. "Stvarno su zamesili. Šta bismo mi radili, na primer, da je Marijus određen za Nosač?"
"To je lako pitanje", odgovori Eponina brzo. "Javili bismo se, i ti i ja, da idemo s našim sinom."
"Da-hhhhh..." reče Maks, ali tek posle kratkog oklevanja. "Valjda..."
"O tome Patrik i Nai sad pričaju u onoj drugoj sobi", reče Nikol. "Zamolili su mlađi svet da iziđe napolje, da bi njih dvoje mogli da to reše nasamo."
"Misliš da Nai može da izdrži ovaj novi stres, tako brzo posle... onog incidenta?" reče Eponina.
"Pa, mora da izdrži", reče Maks. "Imaju još sat-dva do odluke, i to im je."
"Pre dvadesetak minuta je onaj laki sedativ počeo da deluje na nju", reče Nikol. "Otad joj je, čini mi se, znatno bolje. Patrik i Kepler pokazuju veliko razumevanje. Mislim da je ona uplašila ponajviše samu sebe, kad je napravila scenu maločas."
"Je l' baš udarila Orla?" upita Eponina.
"Nije... Jedan od glupana ju je savladao čim je počela da vrišti", reče Nikol. "Ali, bila je izvan sebe, svašta je mogla učiniti."
"Jebo te", reče Maks, "da si mi rekla, dok smo živeli u Zelenišu, da je Nai uopšte sposobna za nasilje, ja bih odgovorio..."
"Niko ko nije bio roditelj", upade mu Nikol u reč, "ne može ni slučajno da shvati koliko su jaka majčina osećanja kad je njeno dete u pitanju. Nai već mesecima živi pod opterećenjem. Ja njen postupak ne odobravam, ali ga svakako razumem."
Nikol zaćuta: neko je pokucao na vrata. Malo zatim u sobu uđe Patrik. Na njegovom licu čitala se zabrinutost. "Majko", reče on, "treba da razgovaram s tobom."
"Epi i ja ćemo izići, ako će to pomoći", reče Maks.
"Hvala, Makse. Da, pomoglo bi", reče Patrik kao da se bori s rečima. Nikol ga još nikad nije videla tako uznemirenog.
Čim su ostali nasamo, Patrik reče: "Ne znam šta ću. Sve se dešava tako brzo. Mislim da ono što Nai zastupa nije pametno, ali, ni ja nikako ne uspevam..." Zaćuta. "Majko, ona hoće da svi mi zatražimo premeštaj na Nosač. Svi, baš svi - ti i ja, Kepler, Marija, Maks... Kaže, ili tako ili će Galilej imati osećaj da je napušten."
Nikol ga pogleda. Njen sin je bio na ivici suza. Nije još proživeo dovoljno pa ne ume da se snađe u ovakvoj krizi, pomisli ona brzo. Budan je tek nekih deset godina.
"Šta Nai sad radi?" reče Nikol tiho.
"Meditira. Rekla je da će to smiriti i izlečiti njen duh. I da će joj dati snage."
"A ti za to vreme treba da ubediš nas ostale?"
"Da. To se valjda očekuje od mene... Ali, majko, Nai čak i ne pomišlja da bi neko mogao odbiti. Smatra da je apsolutno jasno šta svi mi moramo učiniti."
Njegov bol bio je očigledan. Nikol požele da ima neku moć da se pruži ka njemu, dotakne ga, i oslobodi ga tog bola. "A šta ti misliš da bi trebalo da radimo?" upita ga ona, posle duže tišine.
"Ne znam", reče Patrik počinjući da šeta po sobi. "Čim su liste prikazane, primetio sam, kao i svako, da su za Nosač određeni svi aktivni članovi Saveta i skoro svi koji su po kazni uklonjeni iz zajedničkog ljudskog stambenog prostora. Svi oni ljudi koji se nama dopadaju, i koje poštujemo, kao i svi oktoi, osim nekoliko alternativaca, određeni su za Čvorište... Ali, saosećam s Nai. Ona ne može podneti misao da će Galilej biti izolovan, zauvek odsečen od jedinog sistema podrške koji je njemu ikad bio poznat..."
A šta bi ti radila da si Nai? reče jedan glas u njenoj glavi. Zar se nisi uspaničila, koliko jutros, kad si pomislila da bi mogla biti razdvojena od Bendžija?
"Hoćeš li popričati s njom, majko", molio je Patrik, "čim završi meditaciju? Ona će tebe poslušati. Oduvek je govorila da ceni tvoju mudrost."
"A da li bi hteo da joj kažem nešto određeno?"
"Reci joj..." reče Patrik, kršeći ruke, "reci joj da nema pravo da određuje šta je najbolje za druge u našoj grupi. Nek odlučuje samo u sopstveno ime."
"To je dobar savet", reče ona. Zagleda se u svog sina. "A jesi li ti odlučio šta ćeš ako ona pređe na Nosač a svi mi, ostali, ostanemo za Čvorište?"
"Jesam, majko", reče Patrik tiho. "Ići ću sa Nai i Galilejem."

Nikol je parkirala svoja invalidska kolica u jedan ugao, tako da je mogla da gleda kroz prozor za posmatranje. Bila je sasvim sama, kao što je i zatražila. Popodne je proteklo s tako mnogo emocija da je sad osećala potpunu iscrpljenost. Dok je razgovarala s Nai, činilo joj se da sve ide prilično dobro. Nai je pažljivo slušala njene savete i nije mnogo govorila. Utoliko je veće bilo Nikolino zaprepašćenje kad je, sat kasnije, Nai dojurila, ključajući od besa, i okomila se na grupu u kojoj su bili Nikol, Maks, Eponina i Eli.
"Patrik mi je rekao da niko od vas neće s nama!" povikala je. "Sad ja vidim koja mi je nagrada što sam se tako verno i postojano držala, toliko godina! Moja dva sina blizanca ja sam otrgla iz njihovog doma iz lojalnosti prema vama, prijatelji moji. Uskratila sam i Galileju i Kepleru normalno detinjstvo zato što sam poštovala tebe i divila ti se, Nikol. Ti si mi bila uzor. A sad, sad kad ja prvi put tražim da se meni iziđe u susret..."
"Nisi fer, Nai", rekla je tada Eli, blago. "Svi mi tebe volimo, i svi smo duboko uznemireni zbog svega ovoga. Pošli bismo mi s tobom i Galilejem kad bismo bili uvereni da..."
"Eli, Eli", rekla je Nai, padajući na kolena pred svoju prijateljicu i počinjući da plače. "Kad stiže da zaboraviš sve one sate koje sam provela s Bendžijem u Avalonu? Da, priznajem da sam to radila zato što sam sama tako htela, ali, da li bih dala toliki seo sebe Bendžiju da on nije bio tvoj brat, a ti moja najbolja prijateljica? Ja te volim, Eli. Potrebna mi je tvoja podrška. Molim te, pođi s nama. Bar ti i Niki..."
Tad su i Eli potekle suze. Uskoro nijedno oko u sobi nije bilo suvo. Ali sukob se završio tako što se Nai s mnogo reči izvinila svima.
Nikol sada duboko udahnu i zagleda se kroz prozor. Znala je da joj treba predah u ovoj buri osećanja. Tokom popodneva je u dva navrata osetila bol u prsima. Ni sve te magične sonde neće moći da me spasu ako se ne budem sama stvarno brinula o sebi.
Ogromni Nosač sada je bio udaljen samo nekoliko stotina metara. Bio je podvig inženjerstva - sada se tek videlo kolikih je razmera. Bio je parkiran postrance u odnosu na 'morsku zvezdu', tako da se samo deo njega mogao videti s prozora. Njegova gornja strana bila je ogromna ravnica po kojoj su, celom njenom dužinom i širinom, bili po određenom obrascu raspoređeni 'mehuri', zapravo providne poluloptaste kupole, a ponegde još i 'mali' kompleksi s opremom. Neke od tih kupola bile su veoma velike. Ona najbliža, koja se nalazila tačno ispred prozora, dizala se iz palube preko dvesta metara u visinu. Neke druge kupole bile su vrlo male. Kroz prozor je sad bilo moguće videti samo jedanaest providnih kupola, ali ljudi su ranije, kad je Nosač bio u drugom položaju, izbrojali da ih ima ukupno sedamdeset osam.
Donja strana Nosača imala je metalnosivu površinu koja se pružala oko kilometar nadole, blagim krivinama se svodeći ka zaokrugljenom 'dnu' broda. Ranije je, iz daljine, izgledalo da je taj donji deo beznačajan u poređenju s palubom, čija je dužina iznosila bar četrdeset a širina bar petnaest kilometara. Izbliza je, međutim, bilo očigledno da taj sumorni brodski trup ima titansku zapreminu.
Pred Nikolinim fasciniranim pogledom, na sivoj površini se, odmah ispod ruba palube, pojavi mala izbočina, koja poče rasti i uskoro se izduži u oblu cev koja se poče primicati 'Grand hotelu'. Posle nekih manjih podešavanja pravca, cev se priključi na glavnu vazdušnu pretkomoru hotela.
Nikol se osmehnu u sebi. Još jedan neverovatan dan u mom zapanjujućem životu. Ona se promeškolji u stolici, i odmah oseti nelagodnost, doduše sitnu, u svom povređenom kuku. Kamo sreće da sam mogla nešto učiniti za Nai. Ali naterati sve nas da se žrtvujemo zbog Galileja, to ne bi bilo ispravno rešenje.
Neko je dotače po ruci. Ona okrete glavu na tu stranu. Bila je to Plava. "Kako se osećaš?" reče okto bojama.
"Sada bolje", odgovori Nikol. "Ali, imala sam loših trenutaka, ovog popodneva."
Doktorka Plava osmotri Nikol pomoću dijagnostičkog aparata. "Bila su bar dva velika udara", reče Nikol svojoj lekarki. "Oba sam uočila vrlo jasno."
Okto je proučavala trake koje su odmicale kolornim ekranom. "Zašto me nisi pozvala?"
"Pomišljala sam da te zovem", reče Nikol. "Ali, toliko toga se dešavalo... Osim toga, smatrala sam da imaš puno posla i sa tvojima."
Plava joj dade flašicu u kojoj je bila neka svetloplava tečnost. "Popij ovo. Time će biti ublažavane tvoje srčane reakcije u emocionalno napetim situacijama u sledećih dvanaest sati."
"A hoćemo li još biti zajedno, nas dve, kad Nosač ode?" reče Nikol. "Nisam pažljivo proučila vaš deo spiskova."
"Bićemo. Osamdeset pet posto oktoske populacije ide na Čvorište. Više od polovine onih koji idu na Nosač su alternativci."
Nikol popi tu tečnost. "Dakle, prijateljice moja, kakvo je tvoje mišljenje o celoj ovoj selidbi?"
"Koliko mi možemo proceniti, eksperiment je, kao celina, stigao do značajne raskrsnice. Dve grupe stanovnika odsad će se baviti potpuno različitim aktivnostima."
Nikol se nasmeja. "To vam nije mnogo konkretno."
"Nije".

Kad je i poslednji od stanovnika upućenih na Nosač otišao iz 'morske zvezde', Orao je sačekao pet minuta, a onda se pojavio u kafeteriji. Tako je započet sastanak s onima koji su želeli da preispitaju da li žele da idu na Čvorište ili ne. Na sastanak je došlo ukupno osamdeset dvoje ljudi i devetoro oktoa: samo oni, i svi oni koji su zvanično zatražili takvo preispitivanje, jer nikom drugom i nije bilo dozvoljeno da prisustvuje.
Mnogi drugi pripadnici svih rasa vrzmali su se po palubi za posmatranje i po zajedničkim prostorijama, razgovarajući o selidbi i/ili čekajući da saznaju ishod sastanka.
Nikol je i sad sedela na svom mestu pokraj prozora za posmatranje, u invalidskim kolicima. Zurila je u Nosač i po glavi premetala scene kojima je prisustvovala u prethodnih sat vremena. Većina ljudi koji su odlazili bila je svečarski raspoložena: nisu krili svoje oduševljenje što više neće morati da žive u zajednici s vanzemaljcima. Bilo je, ali u iznenađujuće malom broju, i tužnih rastanaka na ulazu u vazdušnu pretkomoru.
Galileju je dozvoljeno da provede deset minuta sa svojim prijateljima i rođacima, u zajedničkim prostorijama. Patrik i Nai su uveravali tog mladog čoveka, koji nije pokazao tako reći nikakva osećanja, da će mu se iste večeri oboje pridružiti na Nosaču, kao i njegov brat Kepler, koji još nije završio pakovanje.
Galilej je bio među poslednjima koji su otišli sa 'morske zvezde'. Za njim je pošao mali kontingent avijana i mirmimačaka. Masu nervnog 'pamuka' sesila, kao i preostale mana-dinje spakovali su, i u velikim sanducima odneli, uglasti roboti. Ja, po svoj prilici, više nikad neću videti nijednog pripadnika vaše vrste, razmišljala je Nikol. Poslednji avijan se okrenuo i posmatračima za zbogom uputio jedan prodoran krik. "Svako od vas", poče Orao u restoranu, "zatražio je da se njegova prekomanda preispita, a to znači da vam se dozvoli odseljenje ne na Čvorište, nego na Nosač. U ovom trenutku želim da iznesem još dve razlike između tih dvaju životnih okruženja. Ako, razmotrivši nove podatke, ponovo izjavite da želite prelazak na Nosač, biće vam udovoljeno.
Kao što sam rekao popodne, na Nosaču nema nikakvih dodira između različitih inteligentnih rasa. Ne samo što će svaka vrsta biti zatvorena u svoj habitat, nego neće biti baš nikakvog uticaja nijedne druge inteligencije, pa ni one koju ja reprezentujem, na poslove ma koje vrste. Ni sada, ni ikada. Svaka rasa će biti apsolutno prepuštena sama sebi. Nasuprot tome, život različitih vrsta u Čvorištu biće pod nadzorom. Ne onako intenzivnom kao što je bio ovde, u 'morskoj zvezdi', ali ipak pod nadzorom. Uvereni smo da su nadzor i spoljašnji uvid od bitnog značaja kad različite vrste žive zajedno.
Drugi dodatni činilac možda je i najznačajniji. Na Nosaču neće biti razmnožavanja. Sterilna će biti svaka individua svake rase, doživotno. Daće im se svi elementi potrebni za dug i srećan život, ali niko neće imati dece. Nasuprot tome, na Čvorištu će biti dozvoljeno stvaranje potomstva, bez ikakvog ograničenja.
Dozvolite mi da završim", reče Orao kad vide da nekoliko slušalaca pokušava da ga prekine pitanjima. "Imate dva sata da odlučite. Ako budete i tad hteli na Nosač, naprosto dovucite svoj prtljag do vazdušne pretkomore i zatražite od Grmalja da vas pusti da prođete."

Nikol nije bila iznenađena kad se ispostavilo da Kepler više ne želi da pređe na Nosač. Mladiću očigledno ni dotad nije bilo lako da se odluči; preispitivanje je zatražio isključivo iz lojalnosti prema svojoj majci. Posle toga, najveći preostali deo popodneva proveo je s Marijom, koju je, očito, obožavao.
Kepler je na svoju stranu pridobio celu rodbinu - svi bi mu priskočili u pomoć ako izbije svađa s majkom; međutim, svađe nije bilo. Nai se saglasila da Kepleru ne treba da bude uskraćeno zadovoljstvo da postane otac. Čak je velikodušno predložila da i Patrik preispita svoju odluku, ali on to odmah odbi rečima da je ona, Nai, već izišla iz plodnih godina, tako da više ne može imati dece, dok je on, Patrik, već bio, u mnogo kom pogledu, otac Kepleru i Galileju.
Nikol, Patrik, Nai i Kepler ostadoše na kraju sami u jednom od 'zajedničkih stanova', da se konačno i nepovratno oproste. Dan je protekao sa mnogo suza i emotivnih oluja. Dve majke sada rekoše 'zbogom zauvek' dvojici sinova. Poslednje rečenice imale su dirljivu simetriju. Nai je zatražila da Nikol svojom mudrošću vodi Keplera; Nikol je zatražila da Nai i ubuduće pruža Patriku svoju nesebičnu, bezuslovnu ljubav.
Najzad Patrik podiže obe teške vreće i prebaci ih preko ramena. Dok su Nai i on izlazili, Kepler je stajao pored Nikoline invalidske stolice i držao njenu smežuranu ftističnu ruku. Tek kad su se vrata zatvorila, iz Nikolinih očiju poteče reka suza. Zbogom, Patriče, pomisli ona s bolom u srcu. Zbogom Ženevjev, Simon, Keti. Zbogom, Ričarde.

7.
Snovi su dolazili jedan za drugim, ponekad bez ikakvog reda. Henri joj se smeje što je crnkinja. Jedan nadmeni kolega je zaustavlja - umalo nije napravila veliku grešku pri rutinskoj operaciji krajnika. Prolaze trenuci, Nikol šeta po peskovitoj plaži; iznad nje lebde tmurni oblaci. U daljini: figura umotana u ogrtač, ne daje ni glaska od sebe ali je poziva pokretima prsta. To je smrt, kaže Nikol sebi u tom snu. Ali nije bila smrt nego surova šala. Nikol je prišla toj figuri i dotakla pruženu ruku, ogrtač je spao - pokazalo se da je ispod njega Maks Paket, koji se poče smejati.
Ona se vuče na rukama i golim kolenima kroz neku mračnu podzemnu betonsku cev. Kolena je već raskrvarila. Ovde sam, rekao je Ketin glas. Gde ovde? pita Nikol nezadovoljno. Ja sam iza tebe, ma-ma, kaže Bendži. Cev se počinje puniti vodom. Ne mogu ja njih da nađem. A ni da im pomognem.
Nikol već pliva, ali to teško ide. Vodena struja u cevi vrlo je jaka. Poduhvata je, nosi, izbacuje je napolje, gle, to je sad šumski potok. Njena odeća se zakačinje za neki žbun koji se našao nad vodom. Nikol d'Žarden ustaje i otresa prljavštinu s odeće. Kreće jednom stazom.
Noć. Ona čuje malobrojne ptice. Kroz povremene praznine između grana, iznad sebe, ponekad ugleda mesec. Staza krivuda, i to mnogo. Evo gde se račva. Kojom ću od ove dve staze? pita se Nikol u snu. Pa, sa mnom ćeš. Hodi, kaže Ženevjev, koja je izišla iz šume i dohvatila Nikol za ruku.
Šta ćeš ti ovde? kaže Nikol. Ženevjev se smeje, kaže: Ja bih tebe mogla to isto da pitam.
Stazicom dolazi, njima u susret, mlada Keti. Zdravo, mama, kaže ona i uzima Nikol za drugu ruku. Nemaš ništa protiv da pođem s tobom? Naravno da ne, odgovara Nikol.
Šuma oko njih postaje gušća. Nikol čuje korake iza sebe i okreće se, ne prestajući da hoda. Patrik i Simon: uzvraćaju joj osmesima. Već smo gotovo stigli, veli Simon. A gde to? pita Nikol. Ti to moraš znati, gospođo Vejkfild, odgovara Marija. Ti si nam rekla da dođemo. Sad ta devojka hoda naporedo s Patrikom i Simon.
Nikol i petoro mladih izlaze na neki proplanak. U sredini plamsa logorska vatrica. S druge strane vatre nailazi Omeh i pozdravlja ih. Oni se raspoređuju ukrug oko vatre. Šaman zabacuje glavu i pozdravlja ih napevima na jeziku senuofo. Pred Nikolinim očima lice mu se ljušti s glave, ostaje užasavajuća lobanja. Ne, ne, kaže Nikol. Ne, ne.
"Ma-ma", kaže Bendži. "Probudi se, ma-ma. To ti je ružan san."
Nikol protrlja oči. Vide svetlo na drugom kraju sobe. "Koliko je sati, Bendži?"
"Već je kasno, ma-ma", odgovara on s osmehom. "Kepler je otišao na doru-čak sa ostali-ma. Hteli smo da te pus-timo da se is-pavaš."
"Hvala, Bendži", reče Nikol, i pomače se malo na madracu. Oseti bol u kuku. Pogleda po sobi i seti se da su Patrik i Nai otišli. Otišli zauvek, pomisli, boreći se da je tuga ponovo ne savlada.
"Da li bi htela da se ku-paš?" reče Bendži. "Ja bih ti pomogao da se ski-neš, i poneo te do tuša."
Nikol diže pogled ka svom proćelavom sinu. Nije trebalo da se toliko brinem za tebe, pomisli ona.Ti bi i bez mene dobro prošao. "Pa, hvala, Bendži, da, dobro bi bilo."
"Ja ću to fino, polako", reče on otkopčavajući haljinu svoje majke. "Al' ako te bude zabolelo, ti samo kaži."
Kad je Nikol bila sasvim gola, Bendži je podiže u naručje i ponese ka tušu. Posle dva koraka stade. "Šta je sad, Bendži?" reče Nikol.
Bendži se postiđeno isceri. "Nisam smis-lio plan do kraja, ma-ma. Treba prvo da se po-desi voda."
Okrenuo se, spustio Nikol na madrac, otišao u kupatilo. Nikol začu kako teče voda.
"Ti voliš srednje vru-ću?" dopre njegov glas.
"Tako je", doviknu ona.
Nekoliko sekundi kasnije on se vrati i opet je ponese. "Stavio sam dva peš-kira na dno. Da ti ne bude tvrdo ni hlad-no."
"Hvala, sine."
Bendži je razgovarao s njom dok je sedela na podu tuš-kabine. Pustila je da se osvežavajuća voda sliva preko njenog tela. Kad je zatražila sapun i šampon, doneo ih je. Kad je završila, Bendži joj je pomogao da se osuši i obuče. Onda ju je preneo nazad u invalidska kolica.
"Sagni se ti ovamo, molim te", reče Nikol, smeštajući se udobno u stolicu. Poljubi ga u obraz i stisnu njegovu ruku. "Hvala ti za sve, Bendži." Nije mogla zaustaviti suze, prosto su se stvorile u njenim očima. "Veličanstveno si pomogao."
Bendži je stajao pored svoje majke, sav sijajući od sreće. "Ja tebe volim, ma-ma. Srećan sam kad mo-gu da ti po-mognem."
"Volim i ja tebe, sine", reče Nikol, opet stiskajući njegovu ruku. "A sad, hoćeš sa mnom na doručak?"
"To je bio moj plan", reče Bendži, jednako se smeškajući.

Pre nego što su završili s jelom, u restoranu se pojavi Orao i priđe im. "Doktorka Plava i ja ćemo te čekati u tvojoj sobi", reče Orao. "Želimo da te temeljito pregledamo."
Kad su se Nikol i Bendži vratili, u sobi se već nalazila usavršena medicinska oprema, spremna za rad. Plava je ušpricala nove sonde direktno u Nikolina prsa. Kasnije je uputila novu grupu sondi u oblast bubrega. Pregled je potrajao pola sata. Za to vreme su Orao i Plava razgovarali oktoskim jezikom boja. Kad su od Nikol tražili da ustane ili da se okrene, Bendži joj je pomagao. Bio je apsolutno zadivljen Orlovom sposobnošću govora pomoću boja. "Kako si to naučio?" zapita on Orla u jednom trenutku.
"Tehnički govoreći", odgovori Orao, "nisam ni učio. Moji konstruktori su dodali dva nova, specijalizovana podsistema u moju strukturu. Jedan mi omogućuje da razumem kolorni govor oktoa, a drugi da stvaram takve boje na svom čelu."
"Nisi morao u ško-lu, ni ništa?" istrajavao je Bendži.
"Ne", reče Orao jednostavno.
"Da li bi tvoji kons-truk-to-ri mogli tako za mene?" upita Bendži nekoliko sekundi kasnije, kad su Orao i doktorka Plava već nastavili diskusiju o Nikolinom stanju.
Orao se okrete i pogleda ga. Bendži nastavi: "Ja mno-go spo- ro učim. Bilo bi div-no ako bi neko tako sta-vio sve u moj mozak."
"To, ipak, još ne umemo", reče Orao.
Kad je pregled bio gotov, Orao zatraži od Bendžija da spakuje sve Nikoline stvari. "Kuda ćemo?" upita Nikol.
"Da se provozamo šatlom", reče Orao. "Želim detaljno da prodiskutujem s tobom o tvom zdravstvenom stanju, a ujedno da te prebacim na mesto gde će svaka zdravstvena kriza moći brzo da se reši."
"Pa, mislila sam da je dovoljno što imam toliko tih sondi u sebi, i što sam popila onu plavu teč..."
"Pričaćemo o tome kasnije", reče Orao, upadajući joj u reč. Uze Nikolinu torbu od Bendžija. "Hvala ti za svu pomoć", reče mu ovaj stranac.

"Da vidimo, da li sam ja dobro razumela ovih poslednjih pola sata razgovora", reče Nikol u mikrofon svog šlema. Šatl se bližio polovini puta između 'morske zvezde' i Čvorišta. "Moje srce može izdržati najviše još deset dana, i pored sve vaše medicinske magije; bubrezi mi u ovim trenucima već otkazuju, i to konačno i neopozivo, a jetra pokazuje znake raspadanja. Je li to ispravan rezime?"
"Zaista jeste."
Nikol se usiljeno osmehnu. "A ima li i nekih dobrih vesti?"
"Tvoj um još uvek izvanredno funkcioniše, a uboj na kuku će se zalečiti, ako te sve ovo drugo ne ubije pre toga."
"Zato predlažeš da ja budem danas primljena u ono što mi zovemo bolnicom, i da tamo moje srce, bubrezi i jetra budu zamenjeni usavršenim mašinama koje će obavljati iste funkcije?"
"Možda će biti potrebno zameniti još neke organe, kad se već upuštamo u veliku operaciju. Pankreas ti je na mahove otkazivao, kompletni polni organi su ti u rasulu. Treba razmisliti i o mogućnosti kompletne histerektomije."
Nikol je odmahivala glavom. "U kom trenutku sve to postaje besmisleno? Šta god da uradite, samo je pitanje vremena kad će još neki organ otkazati. Šta bi došlo sledeće? Pluća? Možda oči? Da li biste izvršili i transplantaciju mozga, kad jednog dana ne budem sposobna da mislim?"
"Mogli bismo."
Nikol je ćutala gotovo minut. "Možda ti moj stav neće zvučati razumno", reče ona tada, "jer ga ni ja sama ne mogu nazvati logičnim. Ali, ne dopada mi se mnogo ideja da postanem hibridno biće."
"Šta hoćeš da kažeš?"
"Od koje tačke više neću biti Nikol d'Žarden Vejkfild? Ako mi ugrade mašine umesto srca, mozga, očiju i ušiju, da li ću još biti Nikol? Ili neko drugi, nešto drugo?"
"To pitanje je irelevantno. Ti si lekar. Šta ćeš reći o šizofreniku, koji mora radovno da uzima lekove da bi uticao na funkcionisanje mozga. Da li je ta osoba i pod lekovima ista osoba? Ovde je pitanje u filozofskom smislu isto, samo je stupanj promene drukčiji."
Posle kraćeg ćutanja Nikol reče: "Razumem ja tebe, ali se time moja osećanja ne menjaju. Žao mi je, ako imam izbora, a vas dvoje me navodite da verujem da imam, ja ću odbiti... Bar za danas."
Orao je nekoliko sekundi zurio u nju. Onda utipka nove parametre u instrument-tablu. Šatl zaokrete.
"Dakle, vraćamo se na 'morsku zvezdu'?" reče Nikol.
"Ne odmah. Pre toga želim da ti pokažem nešto drugo." Zavuče ruku u kesu koju je nosio oko pojasa i izvuče cevčicu u kojoj su bili ona plava tečnost i nekakav sićušan aparat. "Daj ruku, molim. Ne želim da umreš pre nego što se završi ovo popodne."

Dok su se bližili stambenom modulu Čvorišta, Nikol se požali Orlu da posao sa preseljenjem stanovnika 'hotela' na dva druga, različita broda 'nije obavljen baš najpoštenije'. "Kao i obično", nastavi ona, "vama se ne može prebaciti da ste lagali - samo niste pružili neke bitne informacije."
"Ponekad nema dobrih načina da obavimo neki zadatak. U takvim slučajevima odaberemo najmanje loš. Šta si očekivala da uradimo? Da kažemo stanovnicima, na samom početku, da nećemo moći da održavamo u životu sve njih, zauvek, iz generacije u generaciju? Nastao bi haos. Osim toga, mislim da ne ceniš dovoljno naš trud. Spasli smo iz Rame hiljade bića. Većina njih bi, bez naše intervencije, verovatno izginula u obračunu između vrsta. Imaj na umu da će svako, pa i svi oni na Nosaču, moći da odživi svoj život dokraja."
Nikol je ćutala. Pokušavala je da zamisli kako će izgledati život na Nosaču bez ikakve biološke reprodukcije. Njen um prenese taj scenario u daleku budućnost, kad će ostati još samo nekoliko živih. "Ne bih volela da budem poslednje ljudsko biće na Nosaču."
"Pre oko tri miliona godina, u ovom delu Galaksije je postojala jedna rasa koja je milion godina uspešno letela svemirom, doživljavajući procvat. Bili su to fantastično dobri inženjeri. Podigli su neke od najdivnijih građevina ikad viđenih. Njihova sfera dominacije se brzo širila, tako da su najzad uspostavili svoju vlast nad dvadesetak zvezdanih sistema. Bili su puni znanja, saosećanja i mudrosti. Ali, načinili su jednu fatalnu grešku."
"Koju?" upita Nikol odmah.
"Njihov ekvivalent vašeg genoma sadržavao je deset puta više informacija nego vaš. Dakle, za jedan red veličine više. Bio je to rezultat četiri milijarde godina prirodne evolucije - izuzetno komplikovan genom. Njihovi prvi eksperimenti s genetičkim inženjerstvom, koje su vršili i na drugim vrstama i na sebi, bili su savršeno uspešni. Ta rasa je mislila da zna šta radi. Međutim, bez njihovog znanja, polako ali sigurno, otpornost gena prenošenih iz generacije u generaciju je slabila. Kad su najzad uvideli šta su učinili sami sebi, bilo je prekasno. Nisu sačuvali ni jedan jedini primerak iz ranih dana, iz epohe pre nego što su počeli da modifikuju svoje gene. Povratka nije bilo. Ništa se tu više nije moglo.
"Zamisli", nastavi Orao, "da nisi samo poslednji preživeli član jedne izolovane grupice, kao što je ova na Nosaču, nego da si poslednji pripadnik cele jedne razumne rase, bogate istorijom, umetnošću i znanjem... U našoj enciklopediji ima mnogo takvih priča; svaka nosi po jednu pouku."
Šatl je doplovio do loptastog modula na jednom roglju Čvorišta, prošao kroz otvoreni ulaz i našao se unutra. S obe strane ka njemu su se pružili automatski 'kranovi', koji su ga uhvatili i stabilizovali. Iz šatla se ispruži most za izlazak putnika, i dotače veći most koji je vodio do središta te transportne stanične prostorije.
Nikol se nasmeja. "Toliko sam se zanela u priču da nisam ni pogledala kako ovaj modul izgleda spolja."
"Ne bi videla mnogo šta novo."
Onda se vanzemaljac okrete ka Nikol i učini nešto sasvim neuobičajeno. Pruži ruke, sa svog pilotskog mesta, i dohvati obe njene šake, zaštićene rukavicama. "Za manje od jedan sat", reče on, "doživećeš nešto što će te zapanjiti, ali i uzburkati tvoja osećanja. Naš plan je bio da to, na ovoj ekskurziji, iskrsne kao totalno iznenađenje za tebe. Međutim, kako je tvoj organizam veoma slab, ne možemo rizikovati toliko emocionalno preopterećenje. Zato smo odlučili da ti unapred otkrijemo šta će se dogoditi."
Nikol oseti da joj se puls ubrzava. Šta li je to? Šta bi moglo biti iznenađenje?
"Ukrcaćemo se u jedna mala kola i pomoću njih otputovati nekoliko kilometara u unutrašnjost ovog modula. Na kraju tog kratkog putovanja sastaćeš se s Majklom O'Tulom i sa tvojom ćerkom Simon."
"Šta?" dreknu Nikol, otrže ruke od njega i pritisnu ih na bočne strane šlema. "Da li sam dobro čula? Videću Simon i Majkla?"
"Da. Nikol, molim te, moraš da se opustiš i..."
"Bože! Bože!" povika Nikol, prečuvši njegove reči. "Ne mogu da verujem. Naprosto ne mogu da verujem. Nadam se da ovo nije neki surovi trik."
"Uveravam te da nije."
"Ali kako bi Majkl mogao biti još živ? Morao bi imati bar sto dvadeset godina..."
"Pomogli smo mu našom, kako ti to kažeš, medicinskom magijom."
"O, Simon, Si-mon!" povika Nikol. "Može li to biti? Može li to stvarno biti?"
Suze su zakasnile samo zbog emotivnog šoka. Sada potekoše. Ne mareći za bol u kuku i za glomazni šlem koji joj je smetao, Nikol se maltene baci sa svog sedišta ka Orlu i zagrli ga. "Hvala, hvala, hvala ti. Ne mogu ti kazati koliko mi to znači."

Orao je postavio njena invalidska kolica čvrsto na pokretne stepenice. Počelo je spuštanje velikim mostom, u glavni deo stanice. Nikol se na trenutak osvrte. Raspored delova stanice bio je isti kao na onom Čvorištu kod Sirijusa. Glavna prostorija bila je kružna, visoka dvadesetak metara. Šest pokretnih trotoara vodilo je od središnje platforme u tunele, koji su se odatle širili na šest strana. Iznad šatla, desno, uzdizale su se dve višespratne strukture.
"Odavde polaze međumodulski vozovi?" upita Nikol, sećajući se jedne vožnje s Keti i Simon, kad su bile devojčice.
On klimnu glavom. Pogura njena kolica na jedan pokretni trotoar. Ta 'ulica' ih ponese nekoliko stotina metara kroz tunel, pa stade. "Trebalo bi da naša kola budu odmah desno, u prvom hodniku."
Bila su to mala kola, dvosed. Poklopac kabine se otvarao kao jedna celina, nagore. Orao podiže Nikol i stavi je na putničko sedište, zatim sklopi invalidska kolica. Tako sklopljena nisu bila veća od akten-tašne; on ih uvuče u mali prtljažnik, nalik na nekakav džep u unutrašnjosti kabine. Ubrzo potom kola pođoše kroz lavirint tunela krembele boje, bez ijednog prozora. Nikol je bila neuobičajeno tiha. Pokušavala je da ubedi sebe da će sad zaista videti kćer koju je pre mnogo godina ostavila u drugom zvezdanom sistemu.
Činilo se da vožnji kroz 'habitacioni modul' nema kraja. U jednom trenutku ipak stadoše, i Orao joj reče da sad može da skine šlem. "Jesmo li blizu?" upita ona.
"Nismo još, ali smo ušli u zonu njihove atmosfere."
Dvaput su videli čudesne vanzemaljce, u kolima koja su im nailazila u susret, ali Nikol je bila toliko obuzeta onim što se događalo u njenoj glavi da ni na šta drugo nije obraćala pažnju. Čak je i Orla jedva slušala. Smiri se, reče jedan od njenih unutrašnjih glasova. Kakvo smirenje! Gluposti! odvrati drugi unutrašnji glas. Videću kćer koju četrdeset godina nisam videla. Nema govora da ostanem smirena.
"...jednako neobičan kao tvoj", govorio je Orao, "mada drugačiji. Sasvim drugačiji život. Kad smo, rano jutros, odveli Patrika da ih vidi..."
"Šta reče?" upita Nikol naglo. "Patrik ih je video jutros? Vodio si Patrika da vidi svog oca?"
"Da. Oduvek smo planirali taj ponovni porodični susret. Uslov je bio da sve ostalo ide po planu. U idealnom slučaju, i Patrik i ti biste videli Simon, Majkla i njihovu decu tek..."
"Decu!" kriknu Nikol. "Ja imam još unučića!"
"... tek kad se svi smestite u Čvorište; ali, pošto je Patrik zatražio da pređe na Nosač, smatrali smo da bi bilo bezdušno pustiti ga da otputuje zauvek a da nijednom ne vidi svog prirodnog oca."
Nikol se više nije mogla uzdržati. Nagnu se ka Orlu i poljubi ga u pernati obraz. "A Maks je rekao da si ti samo hladna mašina i ništa više. Kako je pogrešio! Hvala ti! U Patrikovo ime kažem, hvala ti!"
Drhtala je od uzbuđenja. Sledećeg trenutka izgubila je vazduh. Orao odmah zaustavi maleni automobil.

"Gde sam?" reče ona, izranjajući iz duboke magle.
"Parkirani smo unutar zatvorene zone gde stanuju Majkl, Simon, i njihova porodica. Ipak, na krajnjoj smo periferiji te zone. Stojimo već četiri sata. Toliko dugo spavaš."
"Imala sam srčani napad?"
"Ne baš, ali svakako značajan poremećaj u srčanom radu. Pomišljao sam da te odmah vratim u bolnicu, ali sam odlučio da sačekam dok se probudiš. Neke lekove ionako imam pri ruci."
Orao se zagleda u nju svojim intenzivnim plavim očima. "Nikol, šta želiš? Da posetiš Simon i Majkla, kao što je planirano, ili da se vratiš u bolnicu? Izbor je tvoj, ali shvati da..."
"Znam", prekide ga ona, "moram dobro paziti da se ne uzbudim previše..." Baci pogled ka Orlu. "E, videću Simon pa makar mi to bilo poslednje što ću u životu uraditi. Možeš li ti meni da daš nešto što će me smiriti, ali tako da ne postanem tupava, i da ne zaspim?"
"Blago sredstvo za umirenje će pomoći samo ako i svesno radiš na tome da obuzdaš svoje uzbuđenje."
"Važi. Učiniću najbolje što mogu."
Orao poveze kola jednom popločanom ulicom duž koje je raslo visoko drveće. Dok su se vozili, Nikol se seti one jeseni koju je, kao tinejdžerka, provela sa svojim ocem u Novoj Engleskoj. Tada je lišće na drveću bilo crveno, zlatno i mrko.
"Lepota prava", reče Nikol.
Kola su prošla jednom i provezla se pored bele ograde kojom je bila ograđena jedna livada. Unutra su bila četiri konja, između njih je šetalo dvoje tinejdžera. "Deca su prava", reče Orao. "Konji su imitacija."
Do vrha brega vodili su, odasvud, blagi usponi. Na vrhu je bila dvospratna bela kuća s kosim crnim krovom, a ispred nje kružna staza za pristup automobila. Orao tu utera kola i zaustavi ih pred vratima kuće, koja se trenutak kasnije otvoriše. Napolje zakorači visoka divna crnkinja, crna kao čađ, ali sa kosom već prosedom. "Majko!" viknu Simon i potrča prema kolima.
Tek što se auto otklopio, Simon se baci u majčino naručje. Njih dve se počeše grliti i ljubiti, uz silne suze. Nijedna nije mogla da govori.

8.
"Patrikova poseta bila je i gorka i slatka", reče Simon spuštajući šoljicu za kafu. "Proveo je ovde više od dva sata, a činilo nam se da je trajalo samo nekoliko minuta."
Njih troje su sedeli za stolom pokraj prozora. Odatle se otvarao pogled na blago zatalasani predeo obrađene zemlje, kojim je kuća bila okružena. Nikol se sada, privremeno, zagledala u taj seoski prizor napolju. "Glavnina toga je iluzija, dabome", reče Majkl. "Ali vrlo kvalitetna... Ko ne zna, pomislio bi da je u Masačusecu, ili u južnom Vermontu."
"Čitava ova naša večera izgledala mi je kao san", reče Nikol. "Nisam još stvarno prihvatila da je išta od ovoga realnost."
"Tako smo se mi osećali juče uveče", reče Simon, "kad nam je saopšteno da će ujutro doći Patrik. Ni ja ni Majkl nismo spavali cele noći. Oka nismo sklopili." Nasmejala se. "U jednom trenutku, u toku noći, ubedili smo sebe da će doći lažni Patrik, pa smo smišljali pitanja na koja niko osim pravog Patrika ne bi znao da odgovori."
"Ovi raspolažu stravičnom tehnologijom", reče Majkl. "Ako bi hteli da naprave robota Patrika i da ga plasiraju kao pravog, nama bi bilo vrlo teško da ustanovimo istinu."
"Ali, nisu", reče Simon. "U roku od nekoliko minuta znala sam da je pravi."
"Kako ti se činio?" reče Nikol. "Ja, u onoj gunguli poslednjeg dana, nisam stigla nešto mnogo da razgovaram s njim."
"Ponajviše - rezigniran", reče Simon. "Ali, čvrsto ubeđen da je doneo ispravnu odluku. Rekao je da će mu verovatno trebati nekoliko nedelja da sredi sve one emocije iz poslednja dvadeset četiri sata."
"To svakako važi za sve nas", reče Nikol.
Za stolom zavlada kratkotrajna tišina. "Mama, jesi umorna?" upita Simon. "Patrik nam je pričao o tvojim zdravstvenim problemima, pa, kad smo danas popodne dobili poruku da si usput zadržana..."
"Da, pomalo sam umorna", reče Nikol. "Ali, ni slučajno ne bih mogla da spavam. Bar ne sad." Odmače invalidska kolica od prozora i malo spusti sedište. "Ali bih rado u toalet."
"Nema problema", reče Simon skačući na noge. "Otpratiću te."
Simon je hodala pored njenih kolica. Prošle su dugim hodnikom sa lažnim parketom. "Znači, ovde s vama živi šestoro dece", reče Nikol, "uključujući troje koje si ti rodila?"
"Tako je. Majkl i ja smo imali dva dečaka i dve devojčice, 'prirodnim metodom', kako si ti to govorila. Prvi dečko, Daren, umro je kad mu je bilo sedam. To je jedna duga priča. Ako budemo imali vremena, pričaću ti sutra... Ostalu decu su proizveli ovi. Iz embriona, u tim njihovim laboratorijama."
Stigle su do vrata WC-a. "Znaš li koliko su dece tako 'proizveli'?" reče Nikol.
"Ne znam. Ali, rekli su mi da su iz mojih jajnika izvadili više od hiljadu zdravih jajnih ćelija."
Dok su se vraćale u trpezariju, Simon je objašnjavala da su sva prirodno rođena deca živela, neprekidno, s Majklom i s njom. To troje 'prirodnih' su stupili u bračne veze sa troje 'proizvedenih', koji su takođe nastali od Majklove sperme i njenih jajnih ćelija, ali uz prethodno detaljno odabiranje genetskih osobina, koje su obavili tuđini.
"Znači, to su bili unapred zakazani brakovi?"
"Pa, ne baš", reče Simon i nasmeja se. "Svakom prirodnom detetu je obezbeđeno da se upozna s nekoliko potencijalnih partnera, koji su svi prošli kroz testove genetske podobnosti."
"Nikakvih problema nisi imala s unučićima?"
"Nikakvih 'statistički signifikantnih', kako bi to rekao Majkl."
U trpezariji videše prazan sto. Majkl im reče da je premestio lonac s kafom i šoljice u radnu sobu. Nikol, pritiskajući dugmad, poveze svoja kolica za njima. Radna soba bejaše velika, muškog izgleda, s policama za knjige napravljenim od tamnog drveta. U kaminu je gorela vatra.
"Da li je vatra prava?" reče Nikol.
"Svakako", reče Majkl. Iz svoje mekane fotelje nagnuo se napred. "Pitala si o deci. Naravno da želimo da ih vidiš, ali nismo hteli odmah da te zatrpamo."
"Razumem", reče Nikol, otpočinjući novu šolju kafe. "Slažem se. Ne bismo mogli ovako opušteno i nevezano razgovarati uz večeru, da je tu bilo još šestoro ljudi."
"Ne zaboravi i četrnaestoro naše unučadi", reče Simon.
Nikol pogleda Majkla i osmehnu se. "Izvini, Majkl, ali ti si mi najnerealniji deo ove večeri. Kad god te pogledam, moj um se usprotivi. Moraš biti četrdeset godina matoriji od mene, ali izgledaš kao da nemaš više od šezdeset. Apsolutno si mlađi nego kad smo te ostavili na Čvorištu. Kako je to moguće?"
"Njihova tehnologija je magija, stvarno", reče on. "Popravili su praktično sve moje organe. Zamenili su mi, i to ne jednom nego više puta, srce, pluća, jetru, ceo digestivni i ekskretorni sistem, i skoro sve endokrine žlezde. Ugrađivali su manje ali delotvornije zamene. Moje kosti, mišiće i krvne sudove sada podržavaju milioni mikroskopskih implanta, koji ne samo što osiguravaju da se svaka bitna funkcija izvršava, nego, u mnogim slučajevima, i podmlađuju ostarele ćelije, i to biohemijskim putem. Ova moja koža, to ti je jedan specijalan materijal. Usavršili su ga tek nedavno. Ima sve osobine prave ljudske kože, samo nikad ne ostari, niti dobija mladeže, ni bradavice. Jednom godišnje ja otklipšem u tu njihovu bolnicu, ostanem dva dana u nesvesti, a kad izađem, bukvalno sam novi čovek."
"Da li bi bio dobar da dođeš ovamo, da te ja malo ispipam?" reče Nikol i nasmeja se. "Neću pokušati da ti proguram prste kroz rupe u šakama. Ne boj se, ali, shvatićeš da je teško poverovati u to što si mi napričao."
Majkl O'Tul joj priđe i kleknu pored invalidskih kolica, a ona pruži ruku i dodirnu kožu njegovog lica. Bila je glatka i elastična kao u mladića. Oči su mu bile sveže i bistre. "A mozak, Majkl?" reče Nikol nežno. "Šta su ti radili s mozgom?"
Smeškao se. Nikol primeti da na njegovom čelu nema bora. "Mnogo šta", reče on. "Kad je pamćenje počelo da me izdaje, oni su mi rekondicionirali hipokampus. Čak su mu dodali jednu njihovu malu strukturu, da bi mi dali veći kapacitet. Tako su rekli. Pre nekih dvadeset godina su mi instalisali i 'bolji operativni sistem', što je opet njihov izraz, s ciljem da mi izoštre proces razmišljanja."
Majkl je bio manje od jednog metra udaljen od nje. Svetlost vatre odbijala se od njegovog lica. Nju najednom ponese poplava uspomena. Priseti se kako su bliski prijatelji bili Majkl i ona u Rami; kako su postali intimni kad je Ričard nestao i kad se smatralo da je izgubljen. Opet dotače njegovo lice.
"Jesi li ti još i sad Majk O'Tul? Ili si postao nešto drugo, delom ljudsko a delom vanzemaljsko?"
Ustao je, ne odgovorivši ništa. Vratio se do fotelje i seo. Kretao se kao atleta a ne kao starac od sto dvadeset godina. "Ne znam kako da ti odgovorim", reče on. "Jasno pamtim svaku sitnicu iz mog detinjstva u Bostonu, i iz svih ostalih važnih etapa u mom životu. Koliko je meni poznato, još i sad sam manje-više onaj isti."
"Majkl se i sad izuzetno interesuje za religiju, a i za stvaranje", progovori Simon, po prvi put posle dužeg vremena. "Ali, donekle se promenio. Životna iskustva menjaju svakoga od nas."
"Ostao sam odani rimokatolik", reče Majkl, "pa se i molim Bogu, redovno, svakodnevno. Ali, dabome, moji pogledi na Božanstvo, pa i na genus humanum drastično su izmenjeni onim što smo Simon i ja videli. Moja vera je zapravo pojačana... ponajviše zbog razgovora sa..."
Zastade i pogleda preko stola, ka Simon. "Majko", reče ona, "u ranim godinama, kad smo Majkl i ja bili sami u prvom Čvorištu, kod Sirijusa, bilo je mnogo teškoća. Nismo imali s kim da razgovamo, osim jedno s drugim. Ja sam bila tek devojka, Majkl zreo čovek. Nisam mogla diskutovati s njim o fizici, niti o religiji, niti o mnogim drugim Majklovim omiljenim temama."
"Vidiš, bilo je problema", reče Majkl. "Ne ogromnih, ali ipak, bejasmo oboje usamljeni, na jedan neobičan način. Ono što je postojalo između nas, bilo je izvanredno, obogaćivalo nas je. Bilo nam je potrebno još nešto. Nešto dodatno..."
"Čvorišna inteligencija - mogli bismo i drukčije zvati ovu silu koja se brine o nama - osetila je tu teškoću", reče on. "Takođe je uvidela da Orao ne može zadovoljiti naše potrebe, jer moje nisu bile iste kao Simonine. Zato je ta inteligencija proizvela jednog družbenika za mene, i jednu družbenicu za nju. Oba ta bića su u suštini kao Orao..."
"Bio je to genijalan potez", reče Simon. "Uklonio je emotivne napetosti koje su pretile našem savršenom braku. Čim je Sveti Mihailo..."
"Ne, daj da ja to ispričam, molim te", prekide je Majkl. "Jedne noći, gotovo dve godine posle odlaska vas ostalih, Simon je bila u spavaćoj sobi i dojila je Katju, a neko je pokucao na vrata. Pretpostavio sam da je to Orao. Otvorio sam; kad tamo, jedan mlad čovek kovrdžave tamne kose i plavih očiju, savršena imitacija Svetog Mihaila Sijenskog. Saopštio je da Orao više neće održavati vezu s nama, i da će od tog trenutka on, Sveti Mihailo, biti naš novi posrednik za odnose s inteligencijom koja je na vlasti u Čvorištu."
"Sveti Mihailo je došao opremljen ogromnim znanjem o istoriji Zemlje, o katolicizmu, o fizici, i o svim tim drugim temama o kojima ja nisam znala ništa", reče Simon.
"Uz to", reče Majkl ustajući, "bio je voljan da odgovara na pitanja o događajima oko nas, na Čvorištu. Ne kažem da je Orao to odbijao, ali, Sveti Mihailo je bio mnogo topliji, ličniji. Bilo je kao da su ga poslali oni koji su na vlasti, ili možda sam Bog, da bude moj intelektualni družbenik."
Nikol je prenosila pogled s njega na Simon, i nazad. Njegova religiozna zanesenost nije posustala, pomisli ona. Samo je usmerena u drugom pravcu.
"Taj vaš, kao, Sveti Mihailo, je li on još i sad ovde negde? reče Nikol. Popi ostatak kafe iz svoje šoljice.
"Apsolutno", reče Majkl. "Nismo mu predstavili Patrika, nije bilo dovoljno vremena; Simon je prva to rekla - ali, svakako želimo da ga ti upoznaš." Majkl, najednom kipeći energijom, pođe preko radne sobe. "Pamtiš li ona Ričardova beskrajna pitanja: ko je sagradio Čvorište a ko Ramu, i čemu služi ovo i ono. Pa, Sveti Mihailo zna odgovore na sve to. I ume sve to dobro da objasni!"
"Bože, bože", reče Nikol sa tragom ironije u glasu. "Zvuči fantastično. Previše dobro da bi bilo istinito. Kad ću imati privilegiju da upoznam Svetog Mihaila?"
"Ovoga trena, ako želiš", reče Majkl O'Tul tonom iščekivanja.
"Važi", reče Nikol prigušujući zevanje. "Ali imaj na umu da sam ja jedna umorna, bolesna, džangrizava baba... Ne mogu ostati budna večno."
Majkl energično priđe vratima u najudaljenijem delu radne sobe. "Sveti Mihaile", pozva on, "hoćeš li, molim te, doći, da upoznaš Simoninu majku, Nikol."
Nekoliko sekundi kasnije u sobu uđe nešto što je izgledalo kao mladi ljudski sveštenik. Činilo se da je u ranim dvadesetim godinama. Na sebi je imao svešteničku odeću tamnoplave boje. On priđe Nikolinim kolicima. "Drago mi je", reče Sveti Mihailo s blaženim osmehom. "Godinama već slušam o tebi."
Nikol pruži ruku. Pomno je proučavala tuđina. Nije na njemu pronalazila apsolutno ništa po čemu bi se videlo da nije ljudsko biće. Bože moj, pomisli ona, ne samo što imaju tu fantastičnu tehnologiju, nego i uče neverovatno brzo.
"E, pa, da mi jednu stvar odmah razjasnimo", reče ona, s ironičnim osmehom, Svetom Mihailu. "Ovde ima suviše Mihaila i Majklova. To je isto ime. Nemam nameru da ti se uvek obraćam sa 'sveti'. Znači, šta ćeš ti biti za mene - Svetac? Sveki? Miha? Majk? Ili čak Miki? Šta najviše voliš?"
"Kad su obojica tu, ja mog muža zovem 'Veliki Majkl' a sveca samo 'Majkl', i to dosta dobro ide", reče Simon.
"Važi, važi", reče Nikol. "Kao što je moj Ričard uvek govorio, 'Kad si u Rimu...' Sedi ovde, Majkl. Blizu mojih invalidskih kolica. Veliki Majkl te je toliko hvalio da ne bih želela da zbog mog slabog sluha propustim neki od bisera tvoje mudrosti."
"Hvala, Nikol", reče Sveti Mihailo s osmehom. "Majkl i Simon su hvalili tvoje vrline, ali, očigledno, nisu dovoljno pominjali tvoju duhovitost."
Pa, ovaj ima čak i ličnost. Zar čuda nikad neće prestati?

Sat kasnije Simon joj je pomogla da legne. Tako se Nikol našla u krevetu u gostinskoj sobi, koja je bila na kraju hodnika. Ležala je na boku i zurila u prozor. Iako veoma umorna, nije mogla da zaspi. Njen um je bio suviše aktivan. Neprestano je u glavi 'pregledala' događaje proteklog dana.
Možda bi trebalo da zazvonim i zatražim neko sredstvo za uspavljivanje, pomisli ona. Ruka joj automatski pođe ka dugmetu na stočiću pored kreveta. Simon je rekla da će Sveti Mihailo doći ako ga pozovem, i da će moći u svemu da mi pomogne jednako kao Orao. Ubedivši sebe da će zaista moći da pozove u pomoć ako nesanica potraje, Nikol se okrete na leđa, u svoj najudobniji položaj za spavanje, i dopusti svome umu slobodnu plovidbu.
Misli se usmeriše na ono što je videla i čula u enklavi gde žive Majkl, Simon, i njihova porodica. Svetac je objasnio da je ta pseudonova Engleska zapravo majušni deo u Habitacionom modulu ovog Čvorišta, i da u blizini ima još nekoliko stotina drugih razumnih rasa, koje su takođe dobile pravo polutrajnog boravka. Nikol je pitala zašto su Veliki Majkl i Simon odabrali da svoj svakodnevni život provode izolovano od svih drugih.
Odgovorio joj je Majkl O'Tul. "Godinama smo mi živeli sa raznim vanzemaljcima. I pre, i posle rođenja naše prirodne dece premeštani smo, često, jer su hteli da testiraju našu sposobnost da se adaptiramo na veoma raznovrsne ambijente i na prisustvo najrazličitijih biljaka i životinja. Sveti Mihailo nam je izričito potvrdio da je to bilo namerno, što smo i mi naslutili. Domaćini su nas izlagali tim promenama da bi što više doznali o nama. Svako novo boravište bilo je novi izazov."
Tada je Veliki Majkl zastao, kao da se bori s osećanjima. "U tim ranim danima psihološke teškoće bejahu ogromne. Tek što se mi prilagodimo nekim određenim životnim uslovima, oni nas bace u druge, sasvim drukčije. Ja i sad verujem da Darne ne bi umro da u onom podzemnom svetu nije sve bilo onako čudno. Drugom prilikom umalo da izgubimo Katju, kojoj su tad bile otprilike dve godine. Jedno morsko stvorenje nalik na hobotnicu protumačilo je Katjinu radoznalost kao početak agresije."
"Kad su nas po drugi put uspavali, i premestili u ovo Čvorište", rekla je Simon, "bili smo već veoma umorni od tog višegodišnjeg testiranja. Deca su bila već odrasla, počela su zasnivati svoje porodice. Zahtevali smo, i dobili, nešto veći stupanj izdvojenosti."
"Ipak, mi i sad izlazimo u onaj drugi svet", rekao je Veliki Majkl, "ali u odnose s egzotičnim bićima sa drugih zvezdanih sistema stupamo samo kad mi to poželimo, a ne prisilno. Svetac nas redovno obaveštava o dolascima i odlascima raznih živih košarkaških lopti, nebeskih skakača, letećih kornjača... On je naš informacioni prozor u onaj drugi deo Čvorišta."
Čudan svetac, mislila je Nikol. Mnogo je usavršeniji nego Orao. Na svako pitanje odgovara s toliko pouzdanja! Ipak, nešto u njemu mi nije jasno... Da li su svi ti jasni odgovori o Bogu i o poreklu i sudbini Univerzuma zaista tačni, ili je Svetac programiran da tako priča samo da bi bio idealan družbenik Majklu, čoveku koji je sklon teologiji?
Nikol se promeškolji u krevetu i razmisli o svom odnosu s Orlom. Možda sam samo ljubomorna zato što je Svetac toliko opremljeniji znanjem. Orao ili nije hteo ili nije mogao da odgovori na moja pitanja toga tipa. Ali, ko bolje prođe, dete sa mentorom koji sve zna i sve kaže, ili dete kome učitelj samo pomaže a ono ipak mora samostalno da dođe do odgovora? Ne znam. Ne znam. Ali Svetac je ipak vrlo impresivno nastupio pred tablom.
"Zar ne uviđaš, Nikol", rekao je Veliki Majkl, skačući na noge već po ko zna koji put. "Svi smo mi učesnici u velikom Božjem eksperimentu. Cela ova vasiona, ne samo naša galaksija. Sve galaksije, sve do kraja neba, biće samo jedna tačkica informacije za Boga. On, ili Ona, ili Ono, traga za savršenstvom, za onim malim rasponom početnih parametara koji će omogućiti da Univerzum, kad se jednom pokrene prvim pretvaranjem energije u materiju, dostigne, posle mnogo milijardi godina evolucije, savršenu harmoniju, koja će biti svedočanstvo savršene veštine Tvorčeve."
Nikol nije uspevala da prati višu matematiku, ali je sasvim dobro razumela suštinu onih dijagrama koje je Sveti Mihailo nacrtao na tabli što je, na tronožnom stativu, stajala u radnoj sobi. "Dakle, u ovom času", rekla je ona tada tuđinu plavih očiju i kovrdžave kose, "postoje i nebrojeni drugi univerzumi, i svi su u procesu evolucije. Sve njih je pokrenuo Bog, ali je za svaki univerzum odredio nešto drugačije početne uslove. Ali, u ovaj univerzum je, nekako, ubacio tebe, i Orla, Čvorište i Ramu, da bi pribavljao podatke o ovom evolucionom procesu? A svrha svega toga je da Bog pribavi neki skup matematičkih odrednica u vezi s Postanjem, to jest stvaranjem svemira, takav da posle, pri svakom sledećem pokušaju, dobije harmoničan rezultat?"
"Upravo tako", odgovorio je Sveti Mihailo. Ponovo je pokazao na dijagram na tabli. "Zamisli da je ovaj koordinatni sistem, koji sam nacrtao, simbolični dvodimenzionalni prikaz raspoložive hiperpovršine na kojoj su svi parametri koji definišu trenutak Postanja, trenutak u kome je energija po prvi put bila konvertovana u materiju. Skup uslova kojim je definisano stvaranje jedne vasione, iako sadrži i određene vektore, prikazujem na ovom crtežu kao jednu, samo jednu tačku. Bog već odavno traga za jednom zbijenom, gustom grupom tačaka na ovoj matematičkoj hiperpovršini. Taj podskup tačaka imaće jednu bitnu osobinu: svaka tačka u njemu davaće po jednu vasionu koja će, pre ili kasnije, dostići potpun sklad. Punu harmoniju."
"Ali to je maltene nerešiv problem", umešao se tada Veliki Majkl. "Kako stvoriti kosmos u kome će, na kraju, baš sva živa bića proglašavati slavu Božju? Ako nema dovoljno materije, Veliki prasak i naglo 'naduvavanje', takozvana 'inflacija' vasione, odmah posle trenutka Postanja daće, kao rezultat, vasionu u večitom širenju - večitoj ekspanziji. Zbog toga komponente takve vasione neće stupati u dovoljnu interakciju, neće dati, ili neće održati život. A ako materije ima suviše, onda nema dovoljno vremena da se život i razum u dovoljnoj meri razviju, jer gravitacija izazove Veliko sažimanje, u koje se sruči cela ta vasiona, i to joj bude kraj."
"Haos je gotovo nerešiv problem i za Boga", nastavio je Sveti Mihailo. "Haos je izraslina koja se pojavljuje na svim fizičkim zakonima koji determinišu evoluciju ma koje vasione, kad ona jednom bude stvorena. Haos onemogućava tačnu prognozu ma kog velikog, rasprostranjenog procesa. Zato Bog ne može da a priori izračuna šta će se u budućnosti dogoditi, i tako da izoluje, jednostavnim analitičkim tehnikama, zone harmonije... Čak i Njemu je eksperimentisanje jedini put za postizanje onoga što želi."
Opet se umešao Veliki Majkl. "Božjem planu se protivi jedan ogromni skup činilaca. Da bi Bog uspeo, potrebno je da život ponikne iz subatomskih čestica, koje se u zvezdanim katastrofama sastavljaju u razne atome; zatim taj život mora dostići tako visoku duhovnu svest, ali i tehnološku sposobnost, da aktivno preuredi svet oko sebe..."
Znači, Bog je konstruktor svih konstruktora, razmišljala je Nikol u postelji. Inženjer nad svim inženjerima. On, ili Ona, ili Ono, što je Bog, oblikuje momenat kreacije, ali svaki put tako da, kroz nekoliko milijardi godina, živa bića mogu biti svedoci Njegovog, ili Njenog, čudesnog kreatorskog dostignuća.
"Postoji tu još nešto što ne razumem", rekla je Nikol dvojici M-a i Simon, kad se veče u trpezariji primaklo kraju. "Zbog čega Bog mora načiniti tako mnogo različitih kosmosa, u svom eksperimentisanju? Zar nije dovoljno da se uveri, jednom, da je postigao harmoniju, a onda da samo umnožava univerzume po toj uspešnoj formuli?"
"To za Boga nije dovoljno težak problem", odgovorio joj je Sveti Mihailo. "Bog takođe želi da zna obim oblasti harmonije na superpovršini kreacijskih parametara, kao i sve matematičke karakteristike te oblasti. Osim toga, meni se čini da ti još ne uviđaš koliko je težak Bogov problem. Samo jedan majušni delić svih mogućih univerzuma može stići do sklada. Prirodna posledica pretvaranja energije u materiju jeste kosmos u kome uopšte nema života, ili u kome postoje samo kratkotrajna, agresivna stvorenja, koja više razaraju nego što stvaraju. Ako se u nekom univerzumu koji evoluira nađe makar i malena oblast harmonije, to je pravo čudo... Zato je ovaj poduhvat tako težak izazov i za Njega samog."
Veliki Majkl je tada opet skočio. "Ono za čim Bog traga jeste kosmos koji će, pre svoje smrti u Velikom sažimanju, postići potpunu harmoniju. To znači: ne samo da svako živo biće na svakom svetu radi za opšte dobro, nego i da svaka subatomska čestica celog tog Njegovog dela doprinosi harmoniji... Ni ja, dugo, nisam bio sposoban da uvidim koliko je grandiozna ta namera. Onda mi je Sveti Mihailo opisao jednu živu rasu koja od zemlje i kamena, transmutacijom i preraspoređivanjem elemenata, pravi živa bića. Za potpuni sklad potrebno je da napredne vrste, kao što smo mi, pomoću svojih tehnoloških alatki preobražavaju neživu materiju u živu, i to u stvorenja koja će doprinositi harmoniji."
Nikol je zapamtila da je, negde na tom mestu u razgovoru, saopštila da joj je mozak već prepun i da bi sad želela na spavanje. Sveti Mihailo ju je zamolio da ostane samo još nekoliko minuta, da bi mogao da rezimira ovu raspravu, koja je, po njemu, bila pomalo neorganizovana. Nikol je pristala.
"Vraćam se na tvoje prvobitno pitanje", rekao je Sveti Mihailo. "Svako Čvorište je delo jedne iste inteligencije, koja je hijerarhijski stepenovana. Ona sakuplja informacije u ovoj galaksiji. U većini galaksija, pa i u Mlečnom Putu, postoji po jedna superstanica, koju nazivamo 'Primarni monitor'. Ona mora biti negde blizu središta galaksije. Sve primarne monitore napravio je Bog, sam, i to u onom času kad je ovaj kosmos nastao. Poslao ih je da saznaju sve što mogu o evolucionom procesu. Primarni monitori su pristupili poslu, i proizveli čvorišta, nosače i drugu tehnologiju koju si videla. Sav taj posao, pa i sve što se dešavalo od ulaska 'Rame I' u Sunčev sistem, pre mnogo godina, ima samo jedan cilj, a to je, da se razviju kvantitativni kriterijumi koje će Kreator upotrebiti da bi se buduće vasione okončavale u što slavnijoj harmoniji, uprkos haotičnim tendencijama koje postoje u zakonima Prirode."
Nikol je tad zazviždala. "Ovaj razgovor je bio, zaista, da ti pamet stane", reče ona. "A sad sam umorna."
Ali ne dovoljno umorna da zaspim, pomisli ona. Zar bi mogao zaspati iko kome su upravo objasnili svrhu univerzuma? Ona se nasmeja glasno, u postelji. Ne mogu ni da zamislim šta bi Ričard rekao posle tog razgovora. "Dobra teorija, možda, ali kako ona objašnjava afričku dominaciju u Svetskom kupu između 2140. i 2160?" Ili: "Zar smisao života više nije 42?" Ona se opet nasmeja, glasno. Ričard bi uvažavao Svekija, naravno, ali bi ga zasuo stotinama pitanja. Onda bismo došli u spavaću sobu, da vodimo ljubav pa da provedemo ostatak noći u razgovoru...
Zevnula je i okrenula se na stranu. Nedostaješ mi, Ričarde moj, mislila je tonući polako u san. Naročito u ovakvoj noći...

9.
Probudila se osvežena, sa začuđujuće mnogo energije. Pruži ruku ka dugmetu pored kreveta, ali se predomisli, i sopstvenim snagama se nekako prebaci u invalidska kolica. Onda ih doveze do prozora i razgrnu zavese.
Napolju bejaše krasno jutro. Ona vide, levo, potočić, i pored njega troje dece, negde između osam i deset godina starosti. Deca su bacala 'žabice' po površini bare nastale razlivanjem potoka u stranu. Nikol pođe pogledom preko izvrsno simuliranih polja, šumica i bregova. Obuze je, bar privremeno, osećaj da je mlada i puna života.
Možda je ipak trebalo da im dozvolim da me popravljaju. Da zamene sve moje oštećene i istrošene delove... pa da živim ovde, kod Majkla i Simon. Možda bih čak mogla i moju unučad da naučim ponečemu.
Deca su pojurila preko livade, do ograde s konjima. Dečak je trčao najbrže, ali je ipak jedva izmicao dvema devojčicama, koje su bile mlađe od njega. Sve troje su se smejali. Stadoše kod ograde i počeše pozivati konje.
"Taj dečko je Zahari", reče Veliki Majkl iza nje. "Devojčice su Kolin i Simon. Zahari i Kolin su Katjina deca, a Simon je Timotijevo najstarije."
Nikol nije ni čula da je ušao u sobu. Sad okrete kolica. "Dobro jutro, Majkl." Opet pogleda kroz prozor. "Lepa deca."
"Hvala", reče Majkl prilazeći prozoru. "Ja sam zaista imao sreće. Bog mi je dao zapanjujući život u neverovatnom bogatstvu."
Ćutke su gledali dečju igru. Zahari se popeo na jednog belog konja. Počeo se praviti važan. "Žao mi je što čujem da je Ričard nastradao", reče Majkl. "Patrik nam je juče ispričao. Mora biti da je to bilo strašno za tebe."
"Pa, i bilo je", odgovori Nikol. "Ričard i ja smo imali tako divno prijateljstvo..." Pogleda ga u oči. "Ti bi se mnogo ponosio njime, Majkl. Poslednjih godina bio je zaista drugi čovek."
"Naslućivao sam ja da se on promenio. Jer, onaj Ričard koga sam ja poznavao, nikad ne bi dobrovoljno pošao u opasnost, naročito ne da bi spasavao živote drugih."
"Trebalo je da ga vidiš s njegovom unukom Niki, ćerkicom naše Eli. Bili su nerazdvojni. On je bio njen 'buba'. Taj čovek je tako kasno u životu našao nežnost."
Nije mogla da nastavi. Savlada je neočekivana tuga. Ona se odveze do stočića pored kreveta i popi još malo iz flašice s plavom tečnošću. Onda se vrati prozoru i zagleda se, sa svojim starim prijateljem, u dečju igru. Sada su i devojčice bile na konjima. Bila je u toku nekakva igra.
"Patrik nam je rekao da je Bendži izrastao u finog čoveka, s nekim ograničenjima naravno, ali vrlo uspešnog ako se ima u vidu s kakvim bazičnim sposobnostima je počeo i kakve je duge periode spavanja imao u međuvremenu. Patrik takođe reče da je Bendži živi dokaz tvojih talenata, i da si neumorno radila s njim, ne pokušavajući da izbegneš taj posao pod izgovorom da je on hendikepiran."
Sad je bio red na Majkla: njegove reči se prekinuše, zagušene osećanjima. Okrete se Nikol; iz oba oka već su mu krenule suze. On položi šake u njene. "Nikad ti neću moći dovoljno zahvaliti što si s toliko pažnje podizala tu dvojicu dečaka. Naročito Bendžija."
Nikol, iz invalidskih kolica, diže pogled ka njemu. "To su naši sinovi, Majkl. Obojicu mnogo volim."
Majkl obrisa nos i oči maramicom. "Simon i ja smo želeli da ti upoznaš našu decu i unučad, naravno. Ali, saglasili smo se da prvo treba da ti kažemo jednu stvar. Ne znamo kako ćeš reagovati... A mora ti se reći, jer inače ne bi razumela reakciju dece na tvoju pojavu."
"O čemu je reč, Majkl? Mnogo ti treba da pređeš na stvar."
"Zaista mnogo", reče on. Priđe dugmetu pored njenog krevata i pritisnu ga dvaput uzastopce. "Nikol, reći ću ti nešto pomalo delikatno. Pamtiš da smo ti juče uveče rekli da su tuđini napravili 'kompanjone' i za mene i za Simon."
"Da, Majkl."
Još je gledala kroz prozor. Veliki Majkl joj je prišao i uzeo je za ruku. Iz kuće je izišla neka žena u poznim četrdesetim godinama; njena koža imala je tamnu bakarnu boju, telo joj je bilo atletsko. Energično se zaputila ogradi s konjima. Nikol pomisli da su joj ta figura i taj hod poznati. Deca videše tu ženu, mahnuše joj, i pojahaše ka njoj.
Nikol je čula kako Zahari uzvikuje ime te pridošlice. Shvati, i ostade skamenjena. Pridošlica se nakratko okrete ka njoj, i Nikol vide samu sebe. Izgledala je baš isto kao pri odlasku sa Čvorišta, pre četrdeset godina. Sad joj je bilo vrlo teško da emocije zadrži pod kontrolom.
"Simon si ponajviše nedostajala upravo ti", reče Majkl, videći zapanjen izraz Nikolinog lica i klimajući glavom. "Zato su ovi vanzemaljci napravili - šta bi drugo... družbenicu za Simon tačno po tvom liku. Ne samo fizički sličnu, nego i po ličnosti. Simon i ja smo u početku bili zapanjeni savršenstvom te izrade. Ta veštačka je govorila i hodala kao ti, i mislila kao ti. U roku od nedelju dana Simon joj se počela obraćati sa 'majko', a ja sa 'Nikol'. I od tada, pa sve do danas, ona je s nama."
Nikol je bez reči piljila u tu imitaciju sebe. Tačno su pogođeni i izrazi lica, i pokreti, pomisli ona. Žena se sad približavala kući. Deca su išla uz nju.
"Simon je smatrala da ćeš ti možda malo da se uznemiriš, ili da se osetiš kao da te je neko istisnuo, kad otkriješ da ova kobajagi Nikol živi u našoj porodici toliko godina. Ja sam je uveravao da tebi to neće teško pasti, i da će ti samo biti potrebno izvesno vreme da se navikneš na tu ideju. Najzad, nijedna žena u istoriji sveta nije još dobila tačnu robotsku kopiju sebe same."
Tuđinska Nikol podiže jednu devojčicu i zavrte je u vazduhu. Onda sve četvoro pojuriše uza stepenice pa u kuću.
Viču joj 'bako'. Ona može da trči, ona jaše, ona ih baca u vazduh... Nije 'ftistična' i vezana za invalidska kolica. U Nikol poče da buja jedno osećanje koje se njoj nikad nije dopadalo: samosažaljenje. Pa, možda ja i nisam toliko nedostajala Simon, reče ona sebi. Njena 'majka' je bila uz nju tokom svih ovih godina, uvek pri ruci, spremna da dođe na svaki poziv. Nije nimalo starila, niti je ikad išta zahtevala...
Oseti da će zaplakati. Sabra se nekako. "Majkle", reče ona, prisiljavajući sebe da se osmehne, "daj ti meni nekoliko minuta da se pripremim za doručak."
"Sigurna si da ti ne treba nikakva pomoć?"
"Nikakva. Biće sve u redu. Samo hoću da se umijem i malo našminkam."
Suze su potekle samo nekoliko sekundi posle zatvaranja vrata. Eto, ni ovde nema mesta za mene. Ovi već imaju bakicu, mnogo bolju nego što bih ja ikako, ikako mogla biti. Šta mari što je samo mašina...

Tokom vožnje natrag, do transportne stanice, Nikol gotovo nije progovorila. Ćutala je i kad je šatl poleteo sa Čvorišta i vinuo se u kosmos.
"Ne želiš da pričaš o tome, a?" reče Orao.
"Ne baš", reče Nikol u mikrofon u svom šlemu.
"Drago ti je što si išla?" reče on nekoliko sekundi kasnije.
"O, da... apsolutno. Bilo je to jedno od najlepših iskustava u mom životu. Mnogo ti hvala."
Orao je okrenuo šatl tako da su let nastavili unatraške. Polako su se udaljavali od bleštavog, kolosalnog tetraedra koji je dominirao nebesima ispred njihovih prozora.
"Operacija bi se mogla obaviti danas. Popodne. Zamena organa. U roku od nedelju dana izgledala bi mlađa od samog Velikog Majkla."
"Ne, hvala."
Ćutanje se opet odužilo.
"Ne izgledaš mnogo srećna."
Nikol se okrete da pogleda svog svemirskog pratioca. "Jesam srećna. Naročito sam srećna zbog Simon i Majkla. Divno je što je njima život toliko doneo." Nikol duboko udahnu. "Možda sam samo umorna. Toliko toga se izdešavalo, za tako kratko vreme."
"Verovatno je to razlog."
Nikol utonu u razmišljanje. Lagano je u glavi ponovo prešla sve što joj se dogodilo od buđenja iz višegodišnjeg sna. Kroz um joj proleteše lica šestoro dese i četrnaestoro unučadi Simon i Majkla. Zgodni su, mada svi nekako liče jedno na drugo.
U misli joj se vraćalo samo jedno lice, ono koje je dobro pamtila jer ga je godinama gledala u ogledalu. Saglasila se sa Simon i Majklom da je ona druga Nikol neverovatno slična njoj, da je pravi trijumf vrhunske tehnologije. Ali nije im mogla preneti onaj neobični osećaj koji imaš dok vodiš razgovor sa mlađim 'ja', štaviše razgovore sa mašinom koja te je zamenila u srcima i dušama tvoje sopstvene porodice.
Nikol je ćutke gledala čak i dok su druga Nikol i Simon prepričavale, smejući se, neku zađevicu koja se dogodila pre mnogo godina, na Čvorištu, između Simon i njene tada male sestre Keti. Tuđinka je ponavljala detalje o tome, što je i Nikol pomoglo da osveži svoja sećanja na taj događaj. Pa ona i pamti bolje od mene. Eto savršenog rešenja za problem starenja i umiranja... Snimiš jednu osobu dok je mlada, na vrhuncu snaga i sposobnosti, i onda je sačuvaš zauvek, kao legendu, bar u očima njenih najdražih.
"Kako da budem sigurna da su onaj Veliki Majkl, i ona Simon, s kojima sam juče i jutros razgovarala, prava ljudska bića a ne simulakrumi sa još većim stupnjem sličnosti nego moja dvojnica?"
"Sveti Mihailo kaže da si postavila nekoliko teških pitanja o ranom periodu života Velikog Majkla", odgovori Orao. "Zar nisi bila zadovoljna odgovorima?"
"Ali shvatila sam, dok smo bili u kolima, pre sat vremena, da su neke od tih informacija mogle biti u Majklovom dosijeu prenetom sa broda Njutn, a vi ste, znam to, imali pristup do takvih podataka."
"A zašto bismo mi išli tako daleko samo da bismo tebe prevarili? Jesmo li ikada ranije postupali tako?"
"A koliko je još Majklove i Simonine dece u životu?" upita ona nekoliko minuta kasnije, menjajući temu.
"Na ovom čvorištu ih ima još trideset dvoje. A na drugim mestima, još preko stotinu."
Nikol odmahnu glavom. Seti se hronika naroda Senuofo. 'Njeno potomstvo biće rasejano među zvezdama'... Omeh bi bio zadovoljan.
"Da li ste se osposobili za vanmaterično odgajanje ljudskih zametaka od oplođenih jajnih ćelija?"
"Manje-više", reče Orao.
Opet su leteli ćuteći. Opet je tišina potrajala dugo.
"Zašto mi nisi nikad pričao o primarnim monitorima?"
"Nije bilo dopušteno. Ne dok se ne probudiš posle velikog spavanja. A otad naprosto nije iskrsla povoljna prilika da o tome pričamo."
"A da li je istina sve ono što je Sveti Mihailo rekao? O Bogu, o haosu i o mnoštvu vasiona?"
"Istina je, koliko mi znamo", reče Orao. "Tako, bar, stoji u programu koji je učitan u sisteme svih nas. Niko od nas nije nikad svojim očima video Primarni monitor."
"A da li je moguće da je cela ta priča samo svojevrsni mit koji je smislila ona inteligencija koja se u hijerarhiji nalazi iznad vas? Mit namenjen da posluži kao službeno objašnjenje, i da se kao takav ponudi ljudskim bićima?"
Orao je sad oklevao. "Ta mogućnost postoji. Ja ni na koji način ne bih mogao znati da je zaista tako."
"A da li bi znao da je nešto drugačije, neko drugo objašnjenje, ranije bilo učitano u tebe?"
"Ne bih morao znati. Šta ostaje a šta ne ostaje u mojoj memoriji, ne zavisi samo od mene."
Nikol je nastavila da se ponaša na ovaj neuobičajeni način: duge periode ćutanja prekidala je serijama prividno nepovezanih pitanja. U jednom trenutku upitala je zašto neka čvorišta imaju četiri modula a neka tri. Orao je objasnio da je čvorište u principu trougao, jer ima tri kugle spojene hodnicima, ali da se ponekad dodaje i četvrta kugla, modul znanja, tako da nastane tetraedar. U modulu znanja se čuvaju sve informacije koje su prikupljene o okolnom delu galaksije.
"To je jednim delom biblioteka, a drugim delom muzej. Sadrži kolosalne zalihe informacija, u različitim formama", rekao je.
"A da li si ti ikad ušao u modul znanja?"
"Nisam, ali moja sadašnja memorija sadrži njegov puni opis."
"Mogu li ja tamo?" reče Nikol.
"Živom biću je za ulazak u modul znanja potrebna posebna dozvola."
Kad je ponovo progovorila, Nikol upita šta će se dogoditi s ljudima koji će kroz dan ili dva biti premešteni na Čvorište. Na to njeno pitanje, i na seriju kasnijih, Orao je odgovarao veoma strpljivo; objasnio je da će ljudi živeti u Habitacionom modulu, u jednoj eksperimentalnoj životnoj sredini, zajedno sa još nekoliko drugih rasa; da će biti pod stalnim bliskim nadzorom, ali da Simon, Majkl i njihova porodica možda hoće a možda i neće biti integrisani sa pridošlicama.
Nikol je nekoliko minuta pre stizanja u 'morsku zvezdu' donela odluku. "Želim da ostanem ovde samo još noćas", reče ona lagano. "I to zato da bih se mogla sa svima oprostiti."
Orao je pogleda sa čuđenjem na licu. "A sutra", nastavi Nikol, "da me odvedeš u Modul znanja, ako uspeš da pribaviš dozvolu. Kad pođem iz 'morske zvezde', da se prekine sa ma kakvim daljim unošenjem lekova u mene. Ako srce počne da popušta, da se ne preduzimaju nikakve dramatične operacije spasavanja."
Gledala je pravo napred, kroz providni deo svog kosmičkog šlema i kroz prozor šatla. Trenutak je, nesumnjivo, pravi. Samo ako imam hrabrosti. Ako se ne pokolebam.

"Da, majko", reče Eli, ponovo brišući suze. "Razumem, stvarno razumem. Ali, ja sam tvoja ćerka. Ja te volim. Koliko god to tebi bilo logično, ja naprosto ne mogu biti srećna sad kad čujem da te više nikad neću videti."
"A šta bi ja, kao, trebalo da uradim?" reče Nikol. "Da ih pustim da me pretvore u nekakvu bioničku ženu, da bih večno mogla da zujim ovde? Da budem velika dama ove zajednice, da govorim pompezno i krećem se sva naduvana od 'važnosti'? To mi se ni najmanje ne dopada."
"Ali svi ti se dive, majko", reče Eli. "Ovde je tvoja porodica, koja te voli. Mogla bi provesti godine samo upoznajući se sa svim članovima Simonine i Majklove familije... Nikada ne bi bila problem ni za koga od nas."
"Nije to u pitanju." Nikol obrte kolica, tako da je sad gledala ka jednom golom zidu. "Kosmos se neprestano obnavlja", nastavi ona, govoreći sebi koliko i Eli. "Sve u njemu - individue, planete, zvezde, čak i galaksije - sve ima svoj životni ciklus, smrt a ne samo rođenje. Ništa nije zauvek. Čak ni vaseljena sama... Promena i obnova su esencijalni deo ukupnog procesa. Oktoi to dobro znaju. Zato su planske terminacije integralni deo njihove ukupne strategije obnavljanja društva."
"Ali, majko", reče Eli iza njenih leđa, "oktići, osim ako izbije neki rat, stavljaju pojedince na te svoje spiskove za likvidaciju samo onda ako neko više ne daje njihovom društvu doprinos bar jednak troškovima za održavanje njegovog života. Nas ništa ne košta da te održimo u životu, a tvoja mudrost i tvoje iskustvo imaju, i sad, veliku vrednost."
Nikol se okrete i osmehnu. "Pametnica si ti, Eli. Priznaću da ima istine u tome što govoriš. Ali, 'baš na zgodu' ignorišeš dva ključna elementa u mojoj odluci, a oba sam ti opširno objasnila. Iz razloga koje možda nikad nećeš moći da razumeš ni ti, niti iko drugi: meni je važno da budem u mogućnosti da sama izaberem trenutak svoje smrti. Želim da tu odluku donesem pre nego što postanem teret, pa i pre nego što iskliznem iz glavnog toka aktivnosti; dok me porodica i prijatelji još poštuju. Drugo, uverena sam da u ovom svetu, koji će nastati posle nove selidbe, ja nemam neku određenu ulogu. Zato ne mogu sama pred sobom da opravdam krupne fiziološke intervencije koje bi bile potrebne da ja funkcionišem i dalje a da ne opterećujem druge. Čini se da je, s mnogih tačaka gledišta, sad baš pravo vreme za 'izlazak'."
"Kao što ti rekoh još na početku", reče Eli, "ne treba uzimati u obzir samo tvoju hladnu, racionalnu analizu. Šta je s osećanjem gubitka koje će zahvatiti sve nas - Bendžija, Niki, mene, i druge? Naša tuga biće tim veća što ćemo znati da je tvoja smrt u ovom trenutku mogla biti izbegnuta."
"Eli, ja sam se vratila da se oprostim od vas troje, i od ostalih, između ostalog i zato što želim da ublažim to eventualno osećanje gubitka koje bi se kasnije moglo pojaviti. Vidi oktiće. Oni ne žale ni..."
"Majko", upade joj Eli u reč. Borila se protiv novog nailaska suza. "Nismo oktopauci, ljudi smo. Mi žalimo... Očajni smo kad umre neko koga smo voleli. Znamo, razumom, da se umreti mora, i da je to sve deo sistema prirode, ali ipak, ipak plačemo, i gubitak nas boli." Eli zastade. "Zar si zaboravila kako je tebi bilo kad su nastradali Ričard i Keti? To te je zaista razbilo."
Nikol polako proguta. Zatim pogleda svoju kćer. Znala sam da ovo neće biti lako. Možda nije trebalo da se vraćam. Možda bi bilo bolje da sam zamolila Orla da svima kaže: Nikol je imala srčani napad, umrla je.
"Znam da te je uznemirio prizor te androitkinje koja te je zamenila u Majklovoj i Simoninoj porodici. Ali, to ne treba da te previše brine. Pre ili kasnije sva njihova deca i unuci će saznati da nije moguć nikakav supstitut za pravu Nikol d'Žarden Vejkfild."
Nikol uzdahnu. Osećala je da gubi ovu bitku. "Jeste, ja sam tebi, Eli, potvrdila da, po mojoj oceni, sada ne postoji mesto za mene u toj familiji. Ali, nije fer da mi sad pripisuješ da je reakcija na 'drugu Nikol' jedini ili glavni razlog za ovu moju odluku."
Već se zamarala. Njen je plan bio da razgovara prvo s Eli, pa sa Bendžijem, zatim s ostalima iz njene grupe, i tek tad da odspava. Međutim, s Eli se namučila mnogo više nego što je očekivala. A jesi li bila realistična? upita ona sebe. Jesi li stvarno očekivala da će Eli reći: super, pametno si odlučila, mama. Baš mi žao što odlaziš al' razumem sasvim.
Neko zakuca na vrata njihovog 'zajedničkog stana'. Kad se ona otvoriše, pojavi se Orao. "Smetam li?" upita vanzemaljac, gledajući jednu pa drugu ženu.
Nikol se osmehnu. "Mislim da smo spremne za kratku pauzu."
Eli reče da mora u kupatilo, i ode. Orao dođe do Nikol. "Kako ide?" reče on saginjući se do nivoa invalidskih kolica.
"Ne baš najbolje."
"Pomislio sam da navratim da bih ti javio da je odobren tvoj zahtev da posetiš Modul znanja. Pa, ako pretpostavimo da osnovna situacija koju si mi u šatlu opisala važi i sad..."
Nikol se razvedri. "Vrlo dobro! E, sad, ako stegnem petlju da s tim izguram do kraja..."
Orao je potapša po leđima. "Ti to možeš. Ti si najizuzetnije ljudsko biće koje smo ikad sreli."

Bendžijeva glava počivala je na njenim prsima. Nikol je ležala na leđima; jednom rukom je obgrlila svog sina. Znači, ovo bi mogla biti poslednja noć moga života, razmišljala je tonući polako ka snu. Mali drhtaj straha prođe kroz nju, ali ga ona odbaci. Ne bojim se smrti. Ne posle svega što sam doživela.
Orlova poseta ulila joj je novu snagu. Kad se razgovor s Eli nastavio, Nikol je priznala da u svemu što Eli govori ima istine, i da ni sama ne želi da potresa svoje prijatelje i srodnike, ali je potvrdila da ostaje čvrsto pri svojoj odluci. Zatim je istakla da će i Bendži, i sama Eli, i svi ostali dobiti priliku za dopunski individualni rast u njenom odsustvu, jer više neće postojati autoritarna figura kojoj se neprestano mogu obraćati.
Eli je rekla Nikol da je 'tvrdoglava baba' ali da će, iz razloga ljubavi i poštovanja, prihvatiti i podržavati, u preostalim satima, Nikolinu odluku. Takođe ju je pitala hoće li ijednim postupkom aktivno ubrzati svoju smrt. Nikol se na to nasmejala i rekla svojoj kćeri da tu nema šta da se preduzima, jer je Orao kazao da će bez dopunskih medicinskih zahvata njeno srce otkazati za samo nekoliko sati.
Razgovor s Bendžijem nije bio tako težak, zato što se Eli dobrovoljno javila da mu prethodno sve objasni, što je Nikol odobrila. Bendži je, tako, doznao da njegova majka pati i da je slabog zdravlja, ali nije doznao da tuđini imaju medicinsku sposobnost da reše njene probleme. Eli je uverila Bendžija da će Maks, Eponina, Niki, Kepler, Marijus i Marija ostati deo njegove svakodnevice.
U široj grupi jedino su se Eponini pojavile suze u očima kad ih je Nikol obavestila o svojoj odluci. Maks je izjavio da nije sasvim iznenađen. Marija je izrazila žaljenje što nije provela više vremena sa ženom koja joj je spasla život. Kepler, Marijus, pa čak i Niki bili su neodlučni i nisu znali šta da kažu.
Dok se spremala za spavanje, Nikol je obećala sebi da će ujutro, pre svakog drugog posla, pronaći doktorku Plavu i valjano se od nje oprostiti. I kad se već spremala da ugasi svetlo, Bendži priđe svojoj majci i zapita može li, pošto je ovo njihova poslednja zajednička noć, da se 'ušuška' pored nje, 'kao kad sam bio ma-li dečko'. Nikol pristade, a kad se Bendži pribio leđima uz nju, suze joj potekoše niz lice. Curile su joj preko ušiju i kvasile madrac ispod nje.

10.
Probudila se rano. Bendži je već bio ustao i obukao se; Kepler je još spavao na drugom kraju sobe. Bendži joj opet, kao i u ranijim prilikama, strpljivo pomože da se istušira i obuče.
Nekoliko minuta kasnije u veliku zajedničku sobu uđe Maks, probudi Keplera, onda priđe Nikolinim kolicima i rukova se s njom. "Prijateljice moja, ne rekoh sinoć mnogo, jer ne mogoh naći prave reči. A i sad mi nekako ne leže..."
On okrete glavu od nje. "Jebi ga", nastavi glasom koji se slamao, "znaš kakva su moja osećanja prema tebi. Ti si jedna divna, divna osoba."
Zaćuta. Lice nikako nije okretao ka njoj. Jedini zvuk u toj sobi bio je Keplerov tuš. Nikol steže Maksu ruku. "Hvala ti, Makse", reče ona tiho, "ovo mi mnogo znači."
"Kad sam imao osamnaes' godina", nastavi on neodlučno, i tek sad se okrete da je pogleda, "umro mi je ćale, od jedne retke forme raka. Svi smo znali da će se to desiti. Klajd i keva i ja. Gledali smo ga mesecima kako propada. Al' ja ipak nisam mogao da verujem, pa ni kad je on već bio u kovčegu... Održano je malo opelo na groblju, došli su samo naši prijatelji sa okolnih farmi i jedan automehaničar iz De Kvina, tip zvani Vili Taunsend, koji se svake druge subote uveče obavezno napijao s mojim matorim."
Maks se osmehnuo i opustio. Voleo je da pripoveda. "Vili je bio dobar matori smotanko, neženja, spolja tvrd k'o cigla, unutra mek k'o buter. Njega je šutnula dekvinska mis lepote u srednjoj školi, i on od tada nije imao drugu ribu. I, dakle, sad. Pita mene keva da l' bi ja rek'o nekoliko reči 'nad mojim ocem', posle opela. Ja pristanem, a bio sam napisao taj, kao, govor, i zapamtio ga vrlo pažljivo, pa čak i probao jednom, pred Klajdom.
Znači, posle opela, ja spreman", nastavi on. "Pa počnem: 'Moj otac, Henri Alan Paket, bio je dobar čovek', kažem ja. Onda malo zaćutim, jer sam imao plan da na tom mestu napravim pauzu. Vili već šmrćka, gleda u zemlju. Odjednom ja primetim da sam zaboravio šta je sledeća rečenica. Stojimo mi, stojimo, pod onim vrućim suncem Arkanzasa, kao da cela večnost prolazi, mada verovatno nije bilo više od trideset sekundi. Nikad se, ni do danas, nisam setio ostatka tog govora. Šta ću, gde ću, onako očajan i postiđen, samo sam, na kraju, kazao: 'E, jebi ga...' a tek ti Vili, na sav glas: 'Amen!'"
Nikol se poče smejati. "Makse Pakete, ne može postojati u celom ovom kosmosu niko drugi kao ti!"
Maks se isceri. "Noćas smo u krevetu Frenči i ja pričali o onoj drugoj Nikol, koju su vanzemaljci napravili za Simon i Majkla, i tek počne Epi da se pita da l' bi napravili jednog replikanta i za nju, i to Maksa Paketa. Dopalo joj se: savršen muž koji uvek uradi sve što mu se kaže. Pa i ono noću... Smejali smo se do besvesti zamišljajući šta bi taj robotko Maks radio, i šta ne bi, u krevetu."
"Ju, sram te bilo."
"Ne, pa Frenči je sve to zamišljala, ne ja... Dobro, vidi, poslat sam ovamo sa specijalnim zadatkom da te obavestim da je u susednoj sobi spremljen ekstra - de luks doručak, ljubaznošću naših kockastih glupana. To nam je, kao, jedan od načina da ti kažemo 'zbogom' ili 'Bon voyage' ili već šta treba. Stvar počinje kroz tačno osam minuta."

Nikol je s oduševljenjem utvrdila da je raspoloženje za doručkom dobro i prijatno. Juče je nekoliko puta naglašeno rekla da njen odlazak ne treba da bude početak vremena tuge, nego naprotiv, da ga treba proslavljati kao kraj jednog divnog života. Sada se videlo da su njeni prijatelji i porodica iskreno prihvatili taj njen zahtev; videla je samo poneko tužno lice.
Najbliže njoj seli su Eli i Bendži. Dugi sto za doručak postavili su blok-roboti. Do Eli su sedeli Niki, pa Marija, pa doktorka Plava. Sa druge strane, do Bendžija, sedeli su Maks, pa Eponina, zatim Marijus, Kepler i Orao. Tokom doručka Nikol je primetila, iznenađena, da Marija razgovara s Plavom. "Nisam znala da umeš da čitaš boje, Marija", reče Nikol, s jasno pohvalnim tonom u glasu.
"Samo pomalo", reče devojka, koja kao da se malo postidela što su svi na nju obratili pažnju. "Eli me je poučavala."
"Odlično", reče Nikol.
"Naravno da je pravi lingvista u našoj grupi", reče Maks, "onaj čudni čovek-ptica na kraju stola. Juče smo bili prisutni kad je razgovarao s iguanama, pomoću onih njihovih čudnih coktanja i škripanja."
"Bljaaak", reče Niki. "Ja ne bih želela da razgovaram s tako gadnim stvorovima."
"Iguane imaju sasvim drugačiji pogled na svet", reče Orao. "Veoma jednostavan, veoma primitivan."
"Ono što mene interesuje", reče Eponina, naginjući se napred i obraćajući se samom Orlu, "jeste sledeće: šta je potrebno da uradim da bih i ja dobila robota kompanjona. Uzeću jednog koji izgleda kao ovaj Maks ovde, al' da ne psuje i da su mu neke funkcije pojačane..."
Svi se nasmejaše. Nikol se osmehnu i u svojim mislima, gledajući sve oko stola. Ovo je savršeno, pomisli ona. Nisam mogla zatražiti lepši rastanak.

Plava i Orao joj dadoše još jednu dozu plave tečnosti, poslednju. Nikol je pakovala svoje stvari u jednu torbu. Bilo joj je drago što je dobila priliku da Plavoj maletene nasamo kaže zbogom. "Hvala ti za sve", reče sad jednostavno svojoj okto koleginici, i zagrli je.
"Nedostajaćeš svima nama", reče Plava svojim bojama. "Nova glavna optimizatorka želela je da organizuje veličanstven ispraćaj, ali ja sam joj rekla da, po mom mišljenju, to ne bi bilo u redu. Zatražila je od mene da se, u ime cele okto rase, oprostim od tebe."
Do vazdušne pretkomore je ispratiše svi, celo društvo. Još jedna runda osmeha i grljenja - na visini invalidskih kolica - a onda Orao i Nikol, samo njih dvoje, prođoše kroz vrata komore.
On je podiže i stavi u sedište u šatlu. Zatim sklopi invalidska kolica. Nikol uzdahnu. "Bili su veličanstveni, a?"
"Oni te veoma mnogo vole i poštuju", reče Orao.
Poleteli su s 'morske zvezde'. Veliki tetraedar svetlosti opet se lagano okretao pred njihovim očima. "Kako se osećaš?" upita on.
"Laknulo mi je. Ali, malo mi je i prpa."
"Dalo bi se očekivati."
"Šta misliš, koliko još imam?" upita ona nekoliko sekundi kasnije. "Do trenutka kad će čukarac da mi stane?"
"To je teško tačno predskazati."
"Znam, znam", reče ona nestrpljivo. "Ali vi ste, narode, naučnici, sigurno ste pravili neke kalkulacije."
"Još šest do deset sati."
Za šest sati, ili najdalje za deset sati, biću mrtva, pomisli ona. Strah je sad bio opipljiviji, nije ga mogla sasvim potisnuti.
"Kako to izgleda - biti mrtav?"
"Očekivali smo da ćeš postaviti to pitanje", reče Orao. "Nama kažu da je to kao isključenje."
"Ništavilo, zauvek?"
"Po svemu sudeći, da."
"A sam čin umiranja?" reče Nikol. "Postoji li tu nešto posebno?"
"Ne znamo. Nadamo se da ćeš nam ti govoriti koliko god budeš mogla."
Potom su leteli ćuteći, dugo. Ispred njih se Čvorište brzo povećavalo. U jednom trenutku njihova svemirska letelica samo malo promeni pravac letenja, i Modul znanja se nađe tačno u sredini njihovog prozora. Doleteli su do njega tako okrenuti da su preostala tri temena tetraedra bila ispod njih.
"Mogu li nešto da te pitam?" reče Orao.
"Ma, samo napred", reče ona, okrete se ka tuđinu i osmehnu mu se kroz kacigu svog skafandra. "Nemoj mi postajati bojažljiv u ovaj pozni čas."
"Ne, ali nisam hteo da ometam tvoje razmišljanje."
"U ovom času ne razmišljam ni o čemu određenom. Moj um naprosto pluta."
"Zašto želiš da svoje poslednje sate provedeš u Modulu znanja?"
Nikol se nasmeja. "Ako sam ikad čula unapred programirano pitanje, ovo je to. Već vidim kako se moj odgovor učitava u neki praktično beskonačni fajl, pod odrednicu: 'Smrt: ljudska bića', i pod još neke, srodne."
Orao je ovo ćutke primio.
"Kad smo Ričard i ja bili nasukani u Njujorku, pre mnogo godina, i kad smo smatrali da nema mnogo izgleda da se spasemo, razgovarali smo ko bi šta voleo da radi u poslednjim trenucima pred smrt. Saglasili smo se da na prvo mesto dolazi da vodimo ljubav baš tad. Drugoplasirana želja bila je da doznajemo nešto novo, da osetimo istraživačko uzbuđenje još jednom, poslednji put..."
"Veoma napredan koncept."
"A i praktičan. Koliko vidim, ovaj vaš Modul znanja biće toliko interesantan da ja neću biti ni svesna da mi otkucavaju poslednje sekunde života. Koliko god da sam čvrsto rešena da ovako odem, mislim da bi me strah savladao kad se u svojim poslednjim satima ne bih nečim bavila aktivno."
Sad je Modul znanja zapremio celu visinu i širinu njihovog prozora. "Pre nego što uđemo", reče Orao, "želim da ti prenesen neke informacije o ovom mestu. Modul je sferičan, ali se sastoji od tri zasebna koncentrična dela. Svaki deo ima svoju određenu svrhu. Spoljašnji, tanki sloj odnosi se na sadašnjost i blisku prošlost. U sloju ispod njega, koji je deblji, nalaze se sve istorijske informacije o ovom delu galaksije. Ispod toga je unutrašnji, loptasti treći deo, koji je najveći. U njemu su svi modeli za predskazivanje budućnosti, kao i stohastički scenariji za sledeće eone."
"A ti, kao, nikad nisi bio unutra."
"Nisam. Ali moju bazu podataka o Modulu znanja su noćas dopunili."
Na površini kugle otvorila su se jedna vrata. Šatl zaplovi unutra. "Samo malo", reče Nikol. "Ako sam dobro shvatila, gotovo je stoprocentno sigurno da ja iz ovog modula živa izići neću?"
"Tako je."
"Onda, možeš li, molim te, polako okrenuti ovu letelicu, da ja još jednom, poslednji put, pogledam spoljašnji svet?"
Šatl se poče lagano okretati oko sebe, ostajući u istoj horizontalnoj ravni. Nikol se nagnu malo napred u sedištu i zagleda se netremice kroz prozor. Videla je druge delove Čvorišta, u daljini 'morsku zvezdu' u kojoj su, u tom trenutku, njeni prijatelji i njena porodica pakovali svoj prtljag za konačno preseljenje na Čvorište. S jedne strane bila je žuta zvezda Tau Ceti, toliko slična Suncu, jedini veliki celestijalni objekat koji se mogao videti. Uprkos njenom silovitom blistanju, i obilju svetlosti sa Čvorišta, Nikol je razaznavala i neke druge zvezde u crnini kosmosa.
Ništa se u ovom prizoru neće promeniti mojom smrću. Samo će postojati jedan par očiju manje, da gleda ovu veličanstvenost. I jedna manje grudva osvešćenih hemikalija, da se divi i pita za smisao svega toga.
"Hvala", reče Nikol kad je šatl načinio pun obrtaj u toj ravni i našao se opet usmeren vrhom ka unutrašnjosti Modula znanja. "Možemo nastaviti."

11.
Sva vozila koja su iz svemira ulazila u Modul znanja, baš kao i sva koja su kroz saobraćajne cevi stizala iz drugih rogljeva tetraedra, morala su ući u izduženu, vitku transportnu stanicu, koja se nalazila u obruču što je, kao ekvator, spolja obavijao gigantsku sferu.
"Postoje samo dva ulaza, razmaknuta sto osamdeset stepeni. Tako je za svaki od tri regiona ovoga Modula", govorio je Orao dok je pokretni trotoar brzo nosio njega i Nikol kroz taj cevasti obruč oko Modula znanja. Desno od njih bio je prozirni zid cevi, levo sam Modul - zid bez ikakvih prozora, krembele boje.
"Hoću li ja uskoro moći da skinem ovaj skafander?" upita Nikol iz invalidskih kolica.
"Da, čim uđemo u izložbeni prostor", reče Orao. "Morao sam da izaberem pravac kretnja za našu turneju. Nisu mogli da preko noći u celom Modulu promene atmosferu. Duž te putanje neće ti trebati skafander."
"Znači, ti si već odabrao šta ćemo videti,"
"To je bilo neizbežno. Ovo mesto je ogromno, mnogo veće nego Rama, nakrcano informacijama. Nastojao sam da putanju odaberem oslanjajući se na ono što znam o tvojim interesovanjima, i u skladu s vremenom koje nam je dato. Ako se ispostavi da treba još nešto..."
"Ne, ne", reče Nikol. "Ne bih znala šta da zatražim. Uverena sam da je tvoj izbor dobar."
Bližili su se kraju pokretnog trotoara. Na tom mestu je širok hodnik zalazio levo. "Uzgred budi rečeno", reče Orao, "nisam ti objasnio da je naša turneja ograničena na spoljašnji i srednji sloj. Sfera unutra, zvana Domen predskazivanja, nama je zabranjena."
"Zašto?" reče Nikol uključujući pogon kolica i vozeći se naporedo s Orlom.
"Ne znam sigurno. Ali to nije stvarno važno, ako sam dobro shvatio šta ti ovde želiš da postigneš. Biće više nego dovoljno stvari za razgledanje i u dva raspoloživa sloja."
Ispred njih se našao visok, prazan zid. Ali dok su mu prilazili, jedan njegov deo se otvori ka unutra, kao da se raskriljuju velika vrata. Oni uđoše u visoku kružnu dvoranu u čijem središtu je bila sfera prečnika desetak metara. Zid i plafon bejahu načičkani svakojakom opremom i oznakama. Orao priznade Nikol da ne zna ništa o tim delovima.
"Ali, jeste mi rečeno da u prvoj dvorani očekujemo pojavu neke vrste orijentira za našu turneju", dodade tuđin.
Svetlucava lopta se raspoluti duž svoga 'ekvatora' i gornja polovina se podiže, pokazujući da je šuplja. Nikol i Orao uđoše unutra, gornja polulopta se spusti, i oni se nađoše sasvim zatvoreni.
Mrak je potrajao samo sekund ili dva. Onda se sitna, razasuta svetla pojaviše pred njima, na unutrašnjoj površini sfere. "Ovo je izgleda dekorisano sa mnogo detalja", reče Nikol.
"Ovo je model ovog sloja", reče Orao. "Mi ga gledamo kao da smo u samom centru Modula znanja, i kao da srednji sloj i Domen predskazivanja ne postoje. Primetićeš da se ništa ne pruža u prostor prema nama, jer i ne može, zadiralo bi u srednji sloj. Sada će ti kretanje svetlosti pokazati kuda ćemo ići u sledećih nekoliko sati."
Približno tridesetak procenata unutrašnje površine sfere sad se obasja blagom svetlošću.
"Sve ovo u obasjanom regionu u vezi je s putovanjem u svemir", reče Orao. "Naša turneja će ostati u tom regionu. Ona žmirkava crvena tačka smo mi."
Nikol vide da se crvena tačka brzo pokreće i da staje tek iznad njene glave, gde se videla slika galaksije Mlečni Put. "Prvo ćemo u Geografsko odeljenje", reče Orao pokazujući to mesto. "Onda u Inženjersko, pa Biološko. Imaćemo tu kratak odmor, a onda poći u drugi sloj Modula znanja. Imaš li kakvih pitanja pre nego što pođemo?"
Povezli su se malim kolima, koja su izgledala približno kao ona u Habitacionom modulu, kojima su išli u posetu Simon i Majklu. Putanja iza i ispred kola bila je uvek osvetljena, ali levo i desno od kola bio je gust mrak.
"Šta je oko nas?" upita Nikol posle desetak minuta vožnje.
"Uglavnom memorijski blokovi, i poneki eksponat. Ostavili smo to u mraku da ti ne bismo nepotrebno skretali pažnju."
Najzad stadoše ispred još jednih visokih vrata. "Dvorana u koju ćeš ući", reče Orao rasklapajući njena invalidska kolica, "jeste najveća pojedinačna prostorija u celom ovom sloju, ili domenu. Na najširem mestu njena širina je pola kilometra. U njoj se sada nalazi model galaksije Mlečni Put. Kad uđemo, staćemo na jednu pokretnu platformu, koja će nas nositi gde god naredimo. Unutra će biti mrak, ali će biti i mnogo osvetljenih tačaka i struktura iznad i ispod nas. Možda će ti se učiniti da možeš pasti, ali, imaj na umu da si u bestežinskom stanju."
Uskoro im se, sa te platforme, ukaza veličanstven vidik. Nikol je bila savladana lepotom još pre nego što je platforma krenula ka sredini dvorane. U tami oko njih svud su bile svetle tačke: svaka je predstavljala po jednu zvezdu: pojedinačne zvezde; binarne; trojne; male stabilne žute zvezde; crveni džinovi; beli patuljci, čak i jedna supernova iznad koje su prošli baš kad je eksplodirala. U svim pravcima, svuda divota, svuda veličanstveni prizori.
Posle nekoliko minuta Orao zaustavi platformu. "Smatrao sam da treba da počnemo ovde, na teritoriji koja je tebi dobro poznata."
Pomoću štapa za pokazivanje, iz koga su se po potrebi ispružali zraci svetlosti, on pokaza jednu obližnju žutu zvezdu. "Prepoznaješ ovo mesto?"
Nikol je pokušavala da pogledom obuhvati more svetlih tačaka svud oko sebe - da gleda svuda istovremeno. "Da li su u ovoj dvorani prikazane baš sve zvezde u našoj galaksiji? Svih sto milijardi, svaka ponaosob?"
"Nisu. Ovo što vidiš je samo jedan region galaksije, ali velik. Reći ću ti više o tome za neki minut, kad se popnemo do vrha dvorane. Tad ćemo moći da pogledamo, odozgo, na centralnu galaktičku ravan. Ali, ja sam te iz drugog razloga doveo baš na ovo mesto."
Nikol je prepoznala Sunce, zatim tri 'Kentaurke' - najbliže susetke Sunca, pa Barnardovu zvezdu i Sirijus. Nije se mogla setiti imena drugih zvezda u bliskom susedstvu Sunca. Zapazila je, međutim, da se u blizini nalazi još jedna pojedinačna žuta zvezda.
"Da nije ono Tau Ceti?"
"Nego šta", reče Orao.
Tau Ceti izgleda kao da je nadomak Sunca, a u stvarnostri je tako ogromno udaljena. Is toga proističe da je galaksija neuporedivo veća nego što mi možemo zaista shvatiti.
"Razdaljina od Sunca do Tau Ceti", reče Orao kao da joj čita misli, "čini samo jedan desetohiljaditi deo prečnika galaksije."
Nikol odmahnu glavom. Platforma se počela udaljavati od Sunca i Tau Ceti. U galaksiji ima nemerljivo više zvezda nego što sam ja to sebi dočaravala. Sva moja putovanja pokrila su tek jedan neznatan kutak svemira.
Orao je držao u rukama jedan crni aparat; manipulišući komandama na njemu, postigao je da se u prostoru desno od njih pojavi crtež pravougaonog geometrijskog tela, izvučen tankom, sjajnom crvenom linijom. Po njegovoj komandi, taj nacrt se širio i smanjivao.
"Imamo mnogo raznih načina da kontrolišemo projekciju u ovoj sali", reče on. "Pomoću ove naprave možemo menjati razmere slike. Možemo uvećati bilo koji deo galaksije. Evo, pokazaću ti. Unećemo crvenu tačku, na primer, u sredinu magline Orion. Time smo označili mesto na kome želimo da bude naša platforma. Zatim tačku širimo u crtež geometrijskog tela, kao maločas. Obuhvatamo, na primer, nekih hiljadu zvezda. I, evo."
Približno jedan sekund u dvorani je vladao samo mrkli mrak. Onda je Nikol bila ponovo zadivljena, ali sad drugačijim skupom svetlih tačaka. Grupe zvezda i pojedinačne zvezde sad su bile daleko jasnije definisane, veće. Orao objasni da je sad celu dvoranu ispunila samo maglina Orion, i da pola kilometra dvorane sada znači nekoliko stotina svetlosnih godina, a ne šezdeset hiljada kao maločas.
"Ova oblast je nešto kao stelarno porodilište", reče on. "Tu se, ovoga trenutka, rađaju zvezde i planete." Povede platformu desno. "Evo, na primer, jednog tek rođenog zvezdanog sistema. On je u vrlo ranoj fazi svog formiranja. Ima mnoge karakteristike koje je Sunčev sistem imao pre četiri i po milijarde godina."
Nacrta malo geometrijsko telo oko jedne zvezde. Nekoliko sekundi kasnije dvorana je bila ispunjena blistanjem jednog mladog sunca. Nikol je gledala gigantsku oluju koja se kretala preko uzavrele površine. Iz korone se izvi protuberanca, i polete visoko iznad njene glave: prst narandžaste i žute svetlosti zaboden u crnilo vasione.
Orao polete platformom prema jednom udaljenom, mnogo manjem telu. Bila je to nekakva akumulacija mase, jedna od desetak takvih koje su se mogle primetiti u neposrednoj okolini mlade zvezde. Bila je to planeta. Imala je crvenkastu, rastopljenu površinu. Videše kako se jedan veliki nebeski projektil sručuje u tu vrelu tečnost; materijal izbačen udarom razlete se na sve strane a lava se širom planete poče žestoko talasati u svim pravcima.
"Po našim statistikama", reče Orao, "ova planeta ima nezanemarljive izglede da u sledećih nekoliko milijardi godina evolucije proizvede život. Naravno, prvo se mora završiti ovaj njen period formiranja i spoljašnjeg bombardovanja. Ona će imati matičnu zvezdu koja je pojedinačna, a ne dvojna ili trojna; štaviše, takvu koja će biti stabilna. Imaće i atmosferu sa dovoljnim klimatskim varijacijama, a i sve potrebne hemijske sastojke. Evo, uveri se. Uključujem poseban program koji će brzo pregledati donju polovinu periodnog sistema elemenata, i pokazati nam koliko, procentualno, ima atoma od svakog od tih elemenata u ovoj uskomešanoj 'čorbi'."
U crnilu iznad novorođene planete pojavi se veličanstveni vizuelni displej podataka. Svaki hemijski element prisutan u planetarnoj masi bio je naslikan kao jedan atom, koji se od ostalih razlikovao svojom bojom i brojem protona i neutrona. Proporcionalna zastupljenost tog elementa bila je označena veličinom crteža atoma. "Zapazi da je znatno prisustvo ugljenika, azota, halogenih elemenata, i gvožđa", reče Orao. "To su presudni hemijski elementi. Svi su stvoreni eksplozijom jedne obližnje supernove, u ne mnogo dalekoj prošlosti. Atomi tih elemenata bitno obogaćuju organizacione mogućnosti na ovom telu u nastajanju. Bez složene hemije nema istinskog života. Kad ne bi bio na raspolaganju atom gvožđa, kad on ne bi mogao zauzeti svoje mesto u centru hemoglobina, na tvojoj planeti bi sistem za distribuciju kiseonika bio kod mnogih živih vrsta daleko nedelotvorniji."
I tako se proces nastavlja, pomisli ona. Iz eona u eon. Zvezde i planete se stvaraju od kosmičke prašine. Poneka planeta sadrži pravu hemijsku mešavinu, koja eventualno može dovesti do stvaranja života i inteligencije. Ali, šta dovodi do toga? Koja nevidljiva ruka nagoni hemikalije da se vremenom usložnjavaju, da dobijaju sve bolju strukturu, pa najzad i svest o sebi? Postoji li neki prirodni zakon, koji mi tek treba da otkrijemo, o sklonosti materije da se organizuje baš tako?
Orao je sada objašnjavao koliko je malena verovatnoća da život evoluira na zvezdanim sistemima gde postoje samo prosti atomi kao što su hidrogen i helijum, a ne i oni teži, atomi višeg reda, koje uspevaju da iskuju samo umiruće zvezde u eksplozijama supernova. Nikol oseti da je neodoljivo plavi osećanje beznačajnosti. Već je čeznula za nečim što bi imalo ljudske dimenzije.
"Kol'ko možeš da smanjiš dvoranu?" reče ona. Onda se nasmeja sopstvenom nespretnom izražavanju. "Hoću reći, koje je najveće uveličanje koje ovaj projekcioni sistem može dati?"
"Najsitniji detalji koje možemo ovde da prikažemo biće u proporciji 4096:1. Suprotni ekstrem je intergalaktički prizor prečnika pedeset miliona svetlosnih godina. Ali, to je zato što je naše interesovanje za događaje izvan ove galaksije ograničeno."
Nikol je u glavi nešto izračunavala. "Pošto je najveća širina dvorane pola kilometra, to znači da vi možete uveličavati sliku toliko da u nju stane neka teritorija dve hiljade kilometara dugačka?"
"Tako je. Zašto pitaš?"
Nikol je sad živnula. "Pa, možemo li zumirati na Zemlju? Da ja nadletim Francusku?"
"Rekao bih da možemo", reče Orao posle malog oklevanja. "Mada to nije ono što sam planirao."
"Meni bi to mnogo značilo."
"Važi. Biće potrebno nekoliko sekundi pripreme, ali, izvešćemo to."

Let je počeo iznad kanala Lamanš. Čekanje u mraku, na platformi parkiranoj pod plafonom, potrajalo je samo tri sekunde; onda je ispod njih nastala prava eksplozija svetlosti. Kad su se Nikoline oči, posle dužeg vremena, prilagodile, ona prepoznade plavetnilo morske vode ispod njih i oblik obale Normandije. U daljini se Sena praznila u Lamanš.
Zatražila je od Orla da postavi platformu iznad ušća Sene i da odatle polako krene ka Parizu. Prizor dobro znane geografije pobudi u njoj silna osećanja. Jasno se setila dana svoje mladosti, kad je sa svojim voljenim ocem bezbrižno lutala kroz tu zemlju.
Model ispod njih bio je izvrstan. Tamo gde je stupanj uveličanja dozvoljavao, videla se čak i treća dimenzija - visina pojedinih delova reljefa i pojedinih građevina. U Ruanu, slavna crkva gde se Jovanka Orleanka privremeno pokajala, bila je pola centimetra visoka i dva duga. Nikol vide, u daljini, Pariz, a u njemu dobro znanu Trijumfalnu kapiju, takođe neznatno izdignutu sa površine.
Kad su doleteli do Pariza, platforma je nekoliko sekundi lebdela iznad šesnaestog arondismana. Nikolin pogled se zadrža na jednoj zgradi ispod nje. Bio je to moderni konferencijski centar. Nikol se tad vrati u jedan posebno dirljiv trenutak svoga devojaštva. Mojoj dragocenoj kćeri, koja se zove Nikol, ali i svim mladim ljudima na svetu, ja nudim jedan jednostavan uvid, začu ona opet glas svoga oca. Bilo je to na ceremoniji dodeljivanja nagrade 'Mari Reno'; njen otac je nagradu primio, i sad je privodio kraju svoj govor. U životu sam našao dve neprocenjivo vredne stvari - sticanje znanja, i ljubav. Ništa drugo - ni slava, ni vlast, ni postignuća koja bi bila sama sebi svrha - ne mogu nikad, ni približno, imati toliku vrednost, niti ona može biti tako trajna.
Slika njenog oca ispuni joj svest. Hvala, tata. Hvala ti što si me tako dobro čuvao posle mamine smrti. Hvala ti za sve čemu si me naučio...
Teška, bolna čežnja joj opet nagna suze u oči. U trenu postade opet dete, očajnički željno da s ocem porazgovara o svojoj nadolazećoj smrti. Poče se boriti protiv tih emocija, polako, metodično; da je ne potope. Ne želim da baš sad ovo osećam, reče ona sebi; ali i taj unutrašnji govor joj je teško išao od ruke. Želela sam da ostavim sve ovo iza sebe...
Okrete lice od slike Francuske pod sobom.
"Šta je?" reče Orao.
Nikol se usiljeno osmehnu. "Ja bih nešto drugo da vidim. Nešto spektakularno... i novo. Može li neki oktoski grad?"
"Sigurna si?"
Nikol klimnu glavom. Dvorana se odmah 'ugasi'. Dve sekunde kasnije pojavi se svetlost, i Nikol pogleda tamo. Platforma je sad nadletala ogromni okean duboke zelene boje.
"Gde smo? I kuda to idemo?"
"Sad smo na oko trideset svetlosnih godina od tvog Sunca", odgovori Orao. "Ovo je prva okeanska planeta na koju su oktopauci, posle iščeznuća Prethodnika, doleteli, i na njoj uspostavili svoju naseobinu. Nalazimo se, kao što lepo vidiš, iznad mora. Udaljeni smo oko dvesta kilometara od najslavnijeg oktoskog grada."
Nikol oseti novo uzbuđenje. Platforma je nastavljala let iznad okeana; u daljini su se već nazirali obrisi nekih građevina. Na trenutak joj se učinilo da je svemirska avanturistkinja koja po prvi put doleće na ovu planetu, željna da vidi čudesa slavnih gradova opisanih u pripovestima ranijih istraživača.
Predivno, pomisli ona. Za trenutak usmeri pažnju na samu vodu. "Zašto je ovaj okean toliko zelen?"
"Gornji metar njegove površine je jedan zaseban, bogat ekosistem, u kome dominira jedan genus fotosintetizujuće biljke sa nekoliko vrsta, koje su sve zelene. Taj ekosistem daje hranu i sklonište za oko deset miliona raznih vrsta životinja. Neke od biljaka su tako velike da samo jedna zauzima i po ceo kvadratni kilometar prostora. Taj sloj su svojevremeno uspostavili Prethodnici. Oktoi su ga našli i poboljšali."
Nikol diže pogled. Platforma je već bila nadomak grada. Stotine zgrada različitih oblika i veličina širilo se ispod njih. Oktopaučki grad bio je većim svojim delom na kopnu, ali se činilo da i znatan deo plovi na vodi. Zgrade su bile najgušće na uzanom poluostrvu koje se pružalo u more. Na samom kraju poluostrva bile su tri ogromne kupole, jedna do druge, koje su davale preovlađujuće obeležje liniji gradskog horizonta.
Periferija grada završavala se širokim spoljašnjim krugom koji je bio sačinjen od osam manjih kupola; svaka je bila povezana pravolinijskim transportnim cevima sa jednom od kupola na poluostrvu. Svaka od tih osam perifernih kupola bila je obojena različitom, ali uvek jakom bojom; obližnje zgrade istom takvom. Iz blistavocrvene kupole na poluostrvu pružalo se osam cevi iste takve boje - u talase okeana: očigledno kao veza s osam podvodnih kupola. U svemu tome se uočavao dobro uravnotežen geometrijski raspored.
Izvan kruga od osam periferijskih kupola nije bilo više nikakvih građevina.
Nikol se odmah najviše svidela jedna neobična smeđa struktura koja je plovila po vodi. Činilo se da je skoro iste veličine kao jedna od tri najveće kupole. Imala je oblik kocke, ali se, gledano iz visine, činilo da je dobijena tako što je neko naslagao dvadesetak slojeva nekakvih rešetaka jedne preko drugih, međusobno ih razdvajajući i popunjavajući grančicama i slamom iz ptičjih gnezda. Moglo je to podsetiti i na saće sa stotinama zasebnih ćelija.
"Šta je ono?" reče ona pokazujući prstom dole, s platforme.
"Ova kolonija oktoa postiže naročite uspehe u mikrobiologiji. Ta građevina, koja ima, uzgred budi rečeno, i svoj podvodni deo dubok desetak metara, sadrži preko hiljadu različitih habitata za vrste čija se veličina meri mikrometrima. To što vidiš je zapravo farma, ili magacin. Oktoi kojima zatrebaju takvi mikroorganizmi, dođu, naruče i dobiju potrebnu količinu."
Za Nikoline oči ovaj grad neobične arhitekture bio je prava gozba. Dočarala je sebi kako bi to izgledalo da pođe kroz te ulice i da zapanjeno gleda nebrojene nove vrste bića - raznovrsnost veću čak i od one u Zelengradu. Hoću tamo da idem. Hoću da v-i-d-i-m!
Ona zatraži od Orla da doleti platformom nad sam vrh ogromne zelene kupole. "Da li je unutrašnjost ove kupole slična Smaragdnom Gradu?"
"Pa, nije. Sve je mnogo veće. Oktoska naseobina u Rami bila je sabijena; jedan mikrokozam. Bili su prinuđeni, zbog nedostatka prostora, da sabiju u maltene u isti prostor funkcije koje bi inače odmakli stotinama kilometara jedne od drugih. U jačim oktoskim kolonijama, na primer, alternativci ne stanuju nadomak gradskih kapija, nego na sasvim drugoj planeti."
Nikol se osmehnu. Planeta alternativaca. E, to bi vredelo videti.
"U ovom gradu živi više od osamnaest miliona oktoa, ako uračunamo sve njihove morfološke varijetete. To je administrativni centar planete. Ali tu živi i blizu deset milijardi drugih bića, koja su pripadnici pedesetak hiljada različitih živih vrsta. Površina gradskog atara je približno jednaka Los Anđelesu, ili nekoj drugoj velikoj urbanoj zoni na tvojoj Zemlji."
Orao nastavi da iznosi činjenice i statistike o oktoskom gradu ispod njihove platforme. Ali Nikol je već razmišljala o nečem drugom. "Da li je Arči živeo ovde?" reče ona prekidajući Orlov enciklopedijski monolog. "Ili doktorka Plava, ili bilo ko drugi od oktoa koje smo mi upoznali?"
"Ne. Niko od njih nije bio ni s ove planete, pa ni iz ovog zvezdanog sistema. Oktoi Rame su doputovali iz jedne od takozvanih 'pograničnih kolonija'. To su naseobine genetski prilagođene za što uspešnije uspostavljanje odnosa s drugim, novim oblicima inteligentne žive materije."
Nikol odmahnu glavom i osmehnu se. Pa, jasno. Trebalo je da pretpostavim da su oni nešto izuzetno...
Osetila je umor. Posle još nekoliko minuta zahvalila mu se i rekla da je dovoljno razgledala grad oktopoda-pauka. U trenu nestadoše i kupole, i rešetkasta građevina braon boje, i duboko zeleno more. Orao podiže njihovu leteću platformu opet do plafona dvorane.
Ispod njih se sad video Mlečni Put, ali je zapremao samo mali prostor u sredini dvorane. "Univerzum je stalnošireći niz susedstava i praznina", reče Orao. "Vidi samo kakva je praznina oko Mlečnog Puta. Tu su dva Magelanova oblaka, ali oni se ne mogu stvarno odrediti kao galaksije. Najbliži sused je, dakle, galaksija Andromeda. Ali ona je veoma daleko. Udaljena je dvadeset prečnika Mlečnog Puta."
Nikol nije razmišljala o Andromedi. Ponela su je divna razmišljanja o životu na različitim svetovima, o gradovima vaseljene, o mogućem rasponu bića koja se uzdižu od obične mešavine atoma, evolucijom, uz pomoć superiornih bića spolja, do svesti, ili bez te pomoći. Nastojala je da uživa u ukusu tog trenutka, svesna da se sasvim primakao čas kad više neće biti onih poleta mašte koji su toliko obogatili njen život.

12.
"Toliko se zadržasmo kod ovog eksponata", reče Orao, "da ćemo najverovatnije morati da promenimo putanju."
Sedeli su rame uz rame u kolima. "Je l' to kao neki diplomatski način da mi saopštiš da ova moja kuckalica popušta brže nego što ste očekivali?" Smeškala se usiljeno.
"Ne stvarno", reče Orao. "Zadržali smo se gotovo dvostruko duže nego što sam planirao. Ni na kraj pameti mi nije bilo nadletanje Francuske - i oktoskog grada."
"E, taj deo je bio predivan. Kamo sreće da mogu stvarno da otputujem tamo, ali da mi doktorka Plava bude vodič, pa da bolje upoznam njihov način života."
"Znači, tebi se grad oktoa dopada više nego zvezdane panorame?"
"Ne bih tako rekla. Sve je bilo fantastično... Ovo što sam dosad videla, potvrđuje da sam dobro odabrala mesto za..." Nije dovršila tu rečenicu. "Tek maločas, na platformi, shvatila sam da smrt nije samo kraj razmišljanja i kraj svake svesti, nego i kraj osećanja. Ne znam zašto mi to ranije nije bilo samo po sebi jasno."
Nastade kratka tišina.
"Dakle, prijatelju moj", reče Nikol vedro, "kuda nas put vodi odavde?"
"Mislio sam da idemo u Inženjerski deo, gde možeš videti makete raznih čvorišta, nosača i drugih svemirskih vozila, a potom, ako preostane dovoljno vremena, u Biološki deo. Tamo stanuje izvestan broj tvojih ex-utero unuka. Taj habitat je jedna od naših boljih imitacija uslova na Zemlji. U blizini je stanište onih zanimljivih vodenih jegulja ili zmija, koje smo svojevremeno upoznali, ti i ja zajedno, na onom ranijem čvorištu. Tamo je i jedna taksonomska izložba koja sistematski pokazuje telesne sličnosti i telesne razlike svih rasa koje su, u ovom regionu galaksije, uspele da se otisnu u svemir."
"Sve to zvuči super." Nikol se najednom nasmeja. "Baš je čudna stvar ljudski mozak. Znaš šta mi je upravo palo na um? Prva dva stiha pesme Endrua Marvela 'Njegovoj stidljivoj dragani'... A glase: 'Da nam je samo svetova dovoljno, i dovoljno vremena da imamo, ovo tvoje ustručavanje ne bi bilo zločin, moja damo.' U svakom slučaju, htedoh reći da nemamo večnost na raspolaganju, i da zato treba da odemo prvo do te makete Nosača. Rado bih videla životnu sredinu u kojoj će stanovati Patrik, Nai, Galilej i ostali. A posle toga ćemo oceniti koliko vremena preostaje."
Kola krenuše. Nikol reče sebi da ju je Orao maločas skenirao, ali nije saopštio rezultat. Strah joj se vrati, sad još jači. 'Grob je mesto tiho, privatno i fino, ali ništa tamo ne grli se živo', priseti se ona stihova iz iste pesme.

Bili su na ravnoj palubi makete Nosača. "Ovo je model umanjen 64 puta", reče Orao. "Možeš, dakle, oceniti koliko je velik original."
Nikol je iz invalidskih kolica zurila u daljine. "Za ime božje, pa ova maketa palube je kilometarska."
"Dobro nagađanje. Paluba pravog Nosača je duga oko četrdeset a široka oko petnaest kilometara."
"Ispod svake od ovih kupola je drugačija životna sredina?"
"Da", reče Orao. "Atmosferu i druge životne uslove kontrolišemo pomoću opreme koja je na palubi, ali i pomoću instalacija koje se nalaze dole, u trupu broda. Svaki mehur je jedan habitat, i svaki se okreće drugom brzinom oko svoje sopstvene ose, da bi se dobila odgovarajuća gravitacija. Unutar istog mehura mogu se podići particije, to jest pregradni zidovi, ako treba razdvojiti neke od vrsta unutra. Na primer, stanovnici 'morske zvezde' su svi poslati u isti mehur, zato što se udobno osećaju u manje-više istim ambijentalnim uslovima, ali im je habitat tako pregrađen da nikada više neće ostvariti nikakav dodir jedni s drugima."
Krivudali su stazom između blokova opreme i kupola na palubi makete. "Neki od ovih habitata su baš mali", reče Nikol gledajući jedan ovalni mehur koji se dizao samo pet metara nad ravan palube. "Teško da bi tu moglo živeti više od nekoliko individua."
"Postoje i vrlo sitni svemirski putnici. Jedna rasa, sa jednog zvezdanog sistema ne mnogo udaljenog od tvoje matične zvezde, ima telesnu dužinu od samo jedan milimetar. Njihovi najveći svemirski brodovi nisu veći od ovog automobila."
Nikol pokuša da zamisli inteligentnu grupu mrava ili biljnih vaši: svi zajedno upinju svoje snage da sagrade vasionski brod. Osmehnu se takvoj slici.
"Svi nosači samo putuju od jednog čvorišta do drugog?" reče ona, menjajući temu.
"To im je glavni posao. Kad u nekom mehuru ne ostane više nijedan živi putnik, taj habitat se pri sledećem zaustavljanju kod nekog čvorišta rekondicionira."
"Kao Rama."
"Pa, da, sličnosti ima, ali ima i mnogo razlika, i to krupnih. Mi uvek pomno studiramo svaku rasu u zvezdanim brodovima klase 'Rama', kakva god da je. Nastojimo da svaka bude stavljena u maksimalno veran životni ambijent, da bi posmatranje bilo pod 'prirodnim' uslovima - najpribližnije što je moguće. Nasuprot tome, nama nisu potrebni nikakvi dalji podaci o stvorenjima koja su prebačena na flotu nosača. Zato se u njihova posla ne mešamo ni najmanje."
"Osim što ih sprečavate da stvaraju potomstvo... Uzgred budi rečeno, da li vaša etika smatra da je na neki način 'humanije' - ili kako već glasi vaša rač za to - uskratiti nekome pravo da ima decu, nego ga ubiti direktno?"
"Mi mislimo da je humanije."
Stigoše do mesta gde se staza račvala u dva kraka, od kojih je jedan vodio levo i nazad, ka rampama i dvoranama Modula znanja. "Mislim da smo postigli ono što sam ovde htela." Oklevala je jedan trenutak. "Ipak imam još nekoliko pitanja."
"Samo napred."
"Ako pretpostavimo da je Sveti Mihailo tačno opisao namenu Rame, Čvorišta i svega ostalog, zar nije jasno da vi sami narušavate i menjete proces koji treba da posmatrate? Jer, čim se pojavite, čim stupite u vezu sa..."
"Naravno da si u pravu. Naše prisustvo u nekoj meri, ali vrlo maloj, utiče na tok evolucije. To je situacija analogna Hajzenbergovom principu neodređenosti u fizici. Ne možemo posmatrati a da donekle i ne utičemo. Ali Primarni monitor može da uzme u obzir naš uticaj i da ga uračuna pri stvaranju ukupnog modela. Osim toga, mi se pridržavamo određenih pravila, s ciljem da minimalizujemo svoj uticaj na prirodnu evoluciju."
"Kamo sreće da je Ričard sad sa mnom, da čuje kako Sveti Mihailo objašnjava sve. On bi bio zadivljen, ali bi, sigurna sam, postavio i neka dobra pitanja."
Orao nije odgovorio. Nikol uzdahnu. "Dobro, šta je sledeće, Monsieur le Tour Director?"
"Ručak. Imamo nekoliko sendviča, vodu, i jedno odlično parče tvog omiljenog oktoskog voća u kolima."
Nikol se nasmeja i skrete kolicima na levu stazu. "Na sve ti misliš."

"Ričard nije verovao u raj", reče ona. Orao je dovršavao još jedan pregled njenog organizma pomoću aparata za skeniranje. "Ali, da je mogao sam da konstruiše neko mesto za svoj život posle smrti, svakako bi jedan deo njegovog raja izgledao baš ovako."
Orao je proučavao krivudave crtice na majušnom ekranu. "Mislim da bi bilo dobro preskočiti nešto od naše turneje", reče on dižući pogled ka Nikol. "Da odemo pravo do najvažnijih eksponata u sledećem sloju Modula znanja."
"Tako je rđavo, a?" reče Nikol. Nije bila iznenađena. Povremeni bolovi koje je osećala u prsima u vreme 'nadletanja Francuske' i 'nadletanja grada oktoa' sad su se stopili u jedan neprekinuti bol.
I strah je sad bio neprekidan. Između svake dve svoje reči, između svake dve misli, bila je oštro svesna da je smrt sasvim blizu. Pa dobro, čega se ti u stvari plašiš? upita ona sebe. Kako ništa može da bude baš toliko strašno? Ipak, strah je ostajao.
Orao je objasnio da nema dovoljno vremena za prethodno upoznavanje sa prostornim rasporedom u drugom sloju Modula. Prošli su kroz veliku kapiju i našli se u tom donjem, drugom po redu sloju. Zatim su se vozili još desetak minuta napred. "U ovom delu Modula znanja naglasak je", reče Orao jednako vozeći, "na načinu kako se sve menja u vremenu. Postoji po jedan odeljak za svaku pojavu u galaksiji koja je podložna evolutivnim promenama, ili te promene izaziva. Smatrao sam da će te naročito interesovati ovaj prvi eksponat."
Sala je bila slična onoj u kojoj su nedavno 'leteli kroz Mlečni Put', ali znatno manja. Opet su se ukrcali na jednu leteću platformu i njome se otisnuli u tamu.
"Za ono što ćeš sad videti, potrebna su i neka objašnjenja. Biće to, u suštini, ubrzani sumarni prikaz evolucije svemirom plovećih civilizacija u onom regionu galaksije u kome se nalaze tvoje Sunce i još oko deset miliona drugih zvezdanih sistema. To je, približno, jedan desetohiljaditi deo cele galaksije, ali je uzorak reprezentativan.
"Nećeš videti nijednu zvezdu", nastavi Orao, "niti planetu, niti prikaz ma kog drugog materijalnog tela, iako je čitav raspored elemenata zasnovan na pretpostavci da su te konkretne zvezde tu, pred nama. Videćeš samo svetle površine. Svaka će označavati jednu živu rasu koja je postala 'svemirom ploveća', a to znači, koja je bar uspela da lansira satelit u orbitu oko svoje planete. Dokle god ta rasa živi u jednom zvezdanom sistemu, svetla površina će se videti na tom mestu.
"Početak će biti stanje pre deset milijardi godina, ubrzo posle formiranja one agregacije koja je danas Mlečni Put. Pošto je tada, na početku, vladala žestoka nestabilnost, i pošto su promene bile brze, tokom jednog dugog perioda niko nije poleteo u svemir. Zato ću period od prvih, približno, pet milijardi godina, a to znači do formiranja tvog solarnog sistema, prikazati jako ubrzano: tempo će biti dvadeset miliona godina u sekundi. Za nastanak grudve koja je danas Zemlja biće potrebno da protekne približno četiri minuta ovakvog 'ubrzanog filma'. Tada ću zaustaviti projekciju."
Bili su zajedno na letećoj platformi u dvorani: Orao je stajao, Nikol uz njega sedela u svojoj stolici s velikim točkovima. Jedina svetlost koju su videli bila je ona mala, pomoćna, na samoj platformi, koja im je omogućavala da vide jedno drugo. Nikol je tridesetak sekundi zurila u mrkli mrak oko sebe.
"Pa, jesi pokrenuo tu tvoju projekciju? Ništa se ne vidi."
"Upravo tako. Mi smo utvrdili, prateći razvoj Mlečnog Puta ali i mnogih drugih galaksija, od kojih su neke mnogo starije nego Mlečni Put, da se nikakav život ne pojavljuje dok se galaksija malo ne ustali, dok se u njoj ne razviju zone stabilnosti. Život traži da su prisutne stabilne zvezde u relativno benignom ukupnom okruženju, ali, isto tako, i da se dogodi određena stelarna evolucija, čiji rezultat mora biti stvaranje onih bitnih hemijskih elemenata bez kojih praktično nema biohemije. Kad bi sve ostalo na subatomskim česticama i lakim, najprostijim atomima, verovatnoća da se pojavi makar i najskromniji život, a o svemirskim civilizacijama da i ne govorim, bila bi vrlo, vrlo mala. Tek kad velike zvezde dođu do kraja svog životnog ciklusa i proizvedu složenije elemente, kao što su nitrogen, karbon, gvožđe i magnezijum, verovatnoća za nastanak života postaje razumno velika."
Ispod njih se počelo pojavljivati ponegde poneko svetlo, ali sveukupno je, u ta prva četiri minuta, zasvetlelo samo nekoliko stotina površina, od kojih je samo jedna jedina izdržala duže od tri sekunde. "Eto, stigosmo do nastanka Zemlje. Zaustavio sam projekciju", reče Orao, spreman da je nastavi.
"Čekaj, čekaj malo", reče Nikol. "Hoću da budem sigurna da sam shvatila. Jesi li ti meni upravo prikazao da je u prvoj polovini istorije naše galaksije, kad nije bilo ni Zemlje ni Sunca, u tom regionu oko mesta gde će Sunce nastati bilo veoma malo rasa koje su se podigle u svemir, i da su skoro sve nestale posle dvadeset, ili manje, miliona godina; najzad, da se samo jedna uspela održati nekih šezdeset miliona godina?"
"Odlično. E, sad ću dodati još jedan parametar ovoj projekciji. Ako je jedna rasa uspela ne samo da se otisne u svemir, nego i da se trajno nastani u nekom drugom zvezdanom sistemu, što vi, ljudi, još niste postigli, svetla površina koja prikazuje tu rasu načiniće istu takvu ekspanziju - proširiće se na prostor gde se taj zvezdani sistem nalazi. Boja će biti ista, a za druge rase druga. Na taj način ćemo moći da pratimo koja rasa se koliko i gde raširila. Osim toga, promeniću brzinu projekcije faktorom dva. Naime, sada 'film' ide brzinom od samo deset miliona godina u sekundi."
Posle samo pola minuta upali se jedna crvena površina u jednom uglu dvorane. Šest, sedam, osam sekundi kasnije, pojavilo se na stotine crvenih proširenja. Ukupna crvena površina zablistala je tako jako da je ostatak dvorane izgledao nezanimljivo: samo mrak i povremeno pokoja mala osvetljena površina, sa možda jednim proširenjem. Onda crveno polje u sekundi nestade. Gašenje je krenulo iz samog jezgra crvenog prostora, proširilo se, ostavljajući nekoliko crvenih mrljica na periferiji dotad ogromnog crvenog regiona, i u sledećem trenu progutalo i njih.
Nikolin um je radio ubrzano, dok je gledala to sevanje oko sebe. To je morala biti priča i po, pomisli ona razmišljajući o 'crvenima'. Zamisli civilizaciju koja se raširila na stotine okolnih zvezda. Onda, paffff, nema je... Nema te žive razumne vrste. Pouka neizbežno sledi. Sve ima svoj početak i svoj kraj. Besmrtnost postoji samo kao ideja, ne u stvarnosti.
Osvrnula se po sali. Svuda se dešavalo isto, ili slično: u sve većem broju pojavljivale su se i gasile kratkotrajne svetle površine, znak da su tu živele i nestajale civilizacije koje su letele u svemir. Malo koja je izdržala ceo sekund; neke su stizale da se prošire, ali su samo izuzetno dospevale u blizinu drugih osvetljenih zona.
Tako. Inteligencija je postojala u našem delu galaksije, štaviše - putovalo se u svemir još pre nego što je Zemlja nastala. Ali malo koja od tih usavršenih rasa doživela je to uzbuđenje da uspostavi trajne veze s nekom drugom. Dakle, i usamljenost je jedan od bitnih principa univerzuma... Bar ovog univerzuma.
Osam minuta kasnije Orao opet zaustavi projekciju. "Stigli smo do na deset miliona godina pre sadašnjice. Na Zemlji su dinosaurusi već davno nestali, uništeni svojom sopstvenom nesposobnošću da se prilagode klimatskim promenama koje su se dogodile posle pada jednog velikog asteroida. Njihov nestanak je dozvolio sisarima da bujno napreduju, a jedna od evolucionih linija sisara počinje da pokazuje minimalnu inteligenciju."
Orao zaćuta: Nikol je gledala gore, pravo njemu u oči, s vrlo napetim, gotovo bolnim izrazom lica. "Šta je?" reče vanzemaljac.
"A hoće li se naša vasiona završiti u harmoniji?" upita ona. "Ili ćemo i mi biti jedna od onih 'tačkica informacija' koje pomažu Bogu da definiše traženi skup parametara - ali pomažu tako što ostaju izvan tog skupa?"
"Zašto to pitaš baš sad?"
"Ovaj tvoj film deluje kao zapanjujući katalizator. Moj um bi sad želeo da postavi desetine pitanja." Osmehnula se. "Ali, kako nemam vremena da ih sva postavim, počela sam sa najvažnijim... Pogledaj samo šta se ovde dogodilo", nastavi ona i odmahnu rukom ka slici. "Čak i sada, posle deset milijardi godina evolucije, svetle površine su međusobno jako udaljene. Takođe se vidi da nijedna površina nije uspela naročito mnogo da se proširi, niti da se dugo zadrži. Valjda bi trebalo, ako se želi harmonija na kraju, da sva galaksija zablista; da se ove svetle zone, koje označavaju let u svemir i prisustvo inteligencije, prošire preko svih zvezdanih sistema u svim galaksijama. Ili sam pogrešno razumela značenje reči 'harmonija', u priči Svetog Mihaila?"
"Mislim da nisi pogrešno razumela."
Posle nekog vremena ona upita:
"A gde je tu Sunce?"
"Evo ovde", reče Orao spremno, i pokaza svetlosnim zrakom jedno mesto u mraku.
Nikol je pažljivo razgledala taj, i okolni prostor, a zatim jednim pogledom obuhvatila čitavu salu. "Znači, pre deset miliona godina nekih šezdeset svemirom plovećih rasa živelo je u našem 'komšiluku' od deset miliona zvezda. Ako dobro shvatam onaj prošireni region tamnozelene svetlosti, jedna od tih rasa ponikla je u blizini, i zaposela dvadeset ili trideset zvezdanih sistema."
"Tačno. Da nastavim projekciju, ali još sporije."
"Pričekaj još malo. Htela bih prvo da ocenim ovu konfiguraciju. Sve do sada tvoj film je išao mnogo brže nego što sam ja mogla da ga primim."
Zagledala se u tamnozelenu površinu, čiji je rub bio samo petnaestak svetlosnih godina udaljen od mesta gde je trebalo da se nalazi Sunce. Onda dade znak Orlu da opet pokrene projekciju. On joj reče da će tempo od sada biti samo dvesta hiljada godina u sekundi.
Tamnozelena plima se valjala ka Zemlji a onda je najednom iščezla. "Stani!" dreknu Nikol.
Orao zaustavi film i upitno je pogleda.
"Šta se desilo s tim momcima?"
"Pričao sam ti o njima pre neki dan. Genetskim inženjeringom su sami sebe izbrisali iz egzistencije."
Umalo da dohvate Zemlju. Koliko bi naša istorija tekla drugačije, da su uspeli... Oni bi odmah zapazili intelektualni potencijal protoljudskih bića u Africi, i nesumnjivo bi učinili s njima ono što su Prethodnici uradili s oktoima. Onda bismo...
U njenom umu najednom iskrsnu slika Svetog Mihaila kako stoji ispred kamina u sobi Majklovoj i Simoninoj, i smireno objašnjava čemu služi unuiverzum.
"Moglu li da vidim početak?"
"Početak čega?"
"Početak svega", odgovori Nikol žustro. "Taj tren kad je kosmos nastao, kad je čitav evolucioni proces pokrenut." Mahnu rukom opet ka projekciji ispod njih.
"To možemo", reče Orao posle kraćeg oklevanja. Sledećeg trenutka oko platforme zavlada još jednom potpuni mrak. "Nemamo nikakvog načina da saznamo ma šta o vremenu pre nastanka ove vasione, ali pretpostavljamo da je pre trenutka Postanja, ili Kreacije, postojala neka vrsta energije. To verujemo zato što nam je rečeno da je materija ove vasione nastala preobražajem, od energije."
Nikol se osvrtala. "Svuda tama", reče ona, maltene sama sebi. "A negde u toj tami - ako reč 'negde' u ovom slučaju ima ikakvo značenje - nalazila se energija. I Tvorac... Ili je, možda, ta energija bila deo Tvorca?"
"Ne znamo. Ali znamo da je sudbina svake pojedine čestice u vasioni određena u tom prvom trenu, na samom početku. Način kako je energija preobražena u materiju definisao je sledećih osamdeset milijardi godina istorije."
Još dok je to govorio, zaslepljujuća svetlost ispuni dvoranu. Nikol se okrete od izvora svetlosti i zakloni oči dlanom. "Uzmi", reče Orao i pruži joj specijalne naočari koje je izvadio iz kese.
"Pa što si pustio da bude tako jako", reče Nikol, nameštajući, ipak, naočari na lice.
"Da bih ti bar koliko-toliko dočarao kako su izgledali ti prvi trenuci. Vidi", nastavi on pokazujući ispod njih, "zaustavio sam projekciju u trenutku koji je 10-40 delić sekunde posle trena Postanja. Vasiona je, dakle, stara tek jedan infinitezimalno kratki delić vremena, a ipak vidimo u njoj veliko bogatstvo fizičke strukture. Ova neverovatna količina svetlosti sva dolazi iz onog majušnog delića kosmičke 'čorbe' ispod nas. Sva ta 'materija' od koje se sastoji rani univerzum, sasvim je različita od svega onoga što mi možemo prepoznati i shvatiti. Tu je gustina kvarkova, leptona, i njihovih prijatelja, tolika da bi komadić čija je zapremina ne veća od jednog vodonikovog atoma, bio teži nego velika grupa galaksija u našoj eri."
"Čisto iz radoznalosti da pitam", reče Nikol. "Gde smo ti i ja u tom trenu?"
"Najbolji odgovor... bio bi... nigde. Sad dok ja puštam film, naravno da smo izvan projekcije. A u filmu samom... mogli bismo biti u nekoj drugoj dimenziji. Matematika rane vasione ne funkcioniše ako na početku nemamo više dimenzija, više od četiri. Naravno da je ona celokupnost prostorvremena, koja će se posle pretvoriti u našu vasionu, sada sadržana u toj maloj zapremini koja tako strašno blista. Temperatura u tom prostoru, uzgred budi rečeno, bila je, tada, deset miliona milijardi puta viša nego u najtoplijoj zvezdi danas.
Ovaj naš model", nastavi on, "ne prikazuje tačno ni veličinu ni udaljenost. Sad ću pustiti da se projekcija pokrene dalje. Ta mala zona sjaja eksplodiraće i raširiće se brzinom koja je zapanjujuća i tebi i meni. Kosmolozi kažu da je to 'era inflacije', naduvavanja kosmosa. Samo, zamišljena veličina naše dvorane takođe će se širiti fantastičnom brzinom. Ovo što sad vidimo, silno je uvećano. Pravu vasionu iz vremena 10-40 sekundi mi nikako ne bismo mogli videti, u njenoj prirodnoj veličini, bez fantastično jakog mikroskopa."
Nikol je zurila u taj izvor svetlosti pod sobom. "Dakle, ta mikrominijaturna izobličena globula nečega vrelog i teškog bila je seme svega?" reče ona. "Iz te male čorbe subatomskih čestica iskočile su sve one veličanstvene galaksije koje si mi prikazivao u spoljašnjem sloju Modula? Ne izgleda da bi to moglo biti istina..."
"Ne samo galaksije. Potencijal za sve u celom jednom kosmosu, već je učitan u ovu neobičnu superpregrejanu supu."
Globula se najednom poče širiti silnom brzinom. Nikol je imala osećaj da će joj svakog trena dotaći lice. Milioni čudesnih struktura pojavljivali su se i nestajali, iz trena u tren, pred njenim očima. Nikol je kao opčinjena gledala preobražavanja tog materijala koji kao da je nekoliko puta promenio svoju prirodu. Tranzicije su bile jednako čudne i tuđinske kao i početna supervrela globula.
"Ubrzao sam vreme u ovoj projekciji", reče Orao nekoliko sekundi kasnije. "Ovo što sada vidiš je vasiona približno milion godina posle nastanka. Nju bi, već, prepoznao svaki vredan student fizike. Formirani su neki jednostavni atomi, na primer, tri vrste vodonika i dve vrste helijuma. Litijum je najteži obilato zastupljeni atom. Gustina univerzuma sada je približno jednaka gustini vazduha na zemlji, a temperatura je pala na relativno udobnih sto miliona stepeni Celzijusa, što je za dvadeset redova veličine manje nego u onoj vrućoj globuli."
Pokrenuo je platformu, poveo je kroz svetla, grudve, vlakna. "Da smo stvarno pametni, i da možemo stvarno pogledati tu ranu materiju, predvideli bismo koja će grudva jednog dana da se pretvori u koju grupu galaksija. Približno u ovo vreme pojavio se prvi od primarnih monitora. Bio je to jedini pridošlica, jedini objekat koji je spolja ušao u ovu našu vasionu. On nije deo prirodnog procesa evolucije. Nije smeo doći ranije, niti vršiti ma kakva osmatranja, jer je proces bio odveć osetljiv. Ma kakvo osmatranje tokom, recimo, prve sekunde Postanja, sasvim bi izobličilo kasniju evoluciju."
Orao sad pokaza jednu malenu metalnu loptu koja se pojavila između nekoliko velikih aglomeracija materije. "Evo Primarnog monitora. Poslao ga je sam Tvorac, i to iz drugih dimenzija, u vremeprostorni sistem naše mlade vasione. Zadatak Primarnog monitora bio je da posmatra šta se dešava i da pravi, po potrebi, svojom sopstvenom inteligencijom, druge takve posmatrače, da bi onda zajedno s njima prikupio sve relevantne podatke."
"Znači", reče Nikol polako, "Sunce, Zemlja, i sva ljudska bića samo su rezultat nepredvidljive prirodne evolucije ovog kosmosa. Ali Čvorište, Rama, pa i ti sam, i Sveti Mihailo, proizvedeni ste po planovima koje je neposredno dostavio taj prvi božji monitor..."
Zastala je, osvrnula se, opet usmerila pogled na Orla. "Tebe je bilo moguće predskazati ubrzo posle momenta 'velikog praska'. Međutim, ja, pa i samo postojanje ljudskog roda, iskočili smo iz jednog procesa koji je matematički toliko perverzan da nas nije bilo moguće predvideti ni pre stotinak miliona godina, a to je samo jedan posto od ukupne starosti ovog univerzuma."
Onda odmahnu glavom, pa rukom, u stranu. "Dobro. Dosta je. Pretovarila sam se beskonačnim."
Opet ih potopi crnilo, u kome ostade samo slabašna svetiljka na podu njihove platforme. "Šta je sad?" reče Orao, videći potišten izraz na Nikolinom licu.
"Pa ne znam baš šta je", reče ona. "Neka me tuga skolila, kao da sam nešto lično izgubila... Ako sam dobro pratila sve ovo, ispada da sam ja lično - a i svi mi, ljudi - nešto sasvim izuzetno, u poređenju s tobom ili, recimo, Ramom. Izgledi su minimalni ili nikakvi da će se ikad više, u ovom univerzumu ili u ma kom drugom, uzdići neka rasa koja bi i približno bila kao mi. Mi smo jedan od nasumičnih produkata haosa. Za razliku od toga, ti postojiš, ili bar nešto nalik na tebe postoji, u svim ostalim univerzumima koje Bog, navodno, posmatra."
Zastade za trenutak. "A ja, slušajući Svetog Mihaila, pomislila", nastavi ona, "da će u harmoniji za kojom Bog traga biti i ljudskih glasova... Sad shvatam da će se jedino na planeti Zemlji, i to samo u ovoj jednoj vaseljeni, naše pesme..."
Preseče je oštar bol u grudnom košu. Bol koji se nastavi, jako. Borila se da diše. Nekoliko trenutaka verovala je da je to kraj.
Orao nije rekao ništa. Samo ju je pažljivo posmatrao. Dolazeći najzad do daha, ona uspe da izgovori nekoliko kratkih, izlomljenih delova rečenica. "Rekao si mi... za ručkom... mesto samo za mene... da vidim poro... dicu. I prijatelje..."

U kolima su još jednom porazgovarali, kratko. Bol je sada bio podnošljiv. Oboje su znali, nije bilo potrebno reći, da će sledeći napad biti poslednji.
Uđoše u sledeću izložbenu prostoriju u Modulu znanja. Bila je to soba savršeno okrugla, podeljena u šest radijalnih 'kriški' - zapravo pozornica; mesto za dvoje gledalaca bilo je u centru. Tu Nikol doveze svoja invalidska kolica. Orao stade pored nje. Na svih šest pozornica u krugu oko njih pokrenule su se figure nalik na ljude, i počele svojom glumom, u neposrednoj blizini, da dočaravaju prizore iz života odrasle Nikol d'Žarden Vejkfild.
Uverljivost tih 'pozorišnih' scena bila je zapanjujuća. Ne samo što su svi Nikolini srodnici i prijatelji izgledali savršeno isto kao u vreme kad su se te scene zaista događale, nego je i svaki ambijent bio savršeno rekonstruisan. Na jednoj pozornici Keti se skijala na vodi, izuzetno hrabro, blizu obale Šekspirovog jezera, smejući se i mašući, neštedimice se prepuštajući trenutku, na način tako karakterističan za nju. Na drugoj pozornici ponavljala se ona zabava kojom je mali ljudski odred na 'Rami II' proslavio hiljaditu godišnjicu smrti Eleanore Akvitanske. Nikoline oči se napuniše suzama: tu je videla Simon kao devojčicu od četiri godine, a Keti od dve godine, i Ričarda, i samu sebe - u doba kad su oboje bili još mladi i snažni.
Zapanjujući je ovo život bio, pomisli ona. Utera invalidska kolica na tu pozornicu. Scena sa 'Rame II' se zaustavi. Nikol se sagnu napred i podiže malenog robota Ti-Bija, koga je Ričard u to vreme napravio da bi zabavljao devojčice. U njenim šakama robotić je imao baš onu pravu težinu.
"Kako ste, za ime svega, ovo izveli?" upita ona.
"Usavršena tehnologija", odgovori Orao. "Koju ti ja ne bih mogao objasniti."
"A ako ja sad odem tamo gde se Keti skija, da li će ta voda pod mojim rukama biti mokra?"
"Apsolutno."
Nikol uzmače iz scene, držeći robotića u rukama. U trenutku njenog izlaska, scena se nastavila; odvijati; na mestu pređašnjeg materijalizovao se novi Ti-Bi. Pa ja sam, Ričarde, bila zaboravila briljantne male stvorove koje si ti stvarao.
Srce joj je dalo još nekoliko minuta da uživa u prizorima iz svog ranijeg života. Opet oseti divno ustreptalo uzbuđenje onih trenutaka kad je rađala Simonu. Prožive prvu noć ljubavi sa Ričardom, kad ju je našao u Njujorku. Dožive još jednom fantastičnu raznovrsnost prizora i stvorenja sa kojom su se suočili Ričard i ona kad su se kapije Smaragdnog Grada po prvi put raskrilile pred njima.
"Mogao bi da pustiš ma koji prizor iz mog života koji zatražim?" upita Nikol. Osećala je naglo stezanje u prsima.
"Pod uslovom da se dogodio posle tvog dolaska u Ramu, i da ga mogu pronaći u arhivima."
Nikol s jaukom uvuče vazduh. Počeo je poslednji srčani napad. "Molim te", uspe ona nekako da izgovori, "mogu li videti moj poslednji razgovor sa Ričardom, pre nego što je otišao..."
Neće još dugo potrajati, reče jedan glas u njoj. Ona steže zube i pokuša da se koncentriše na scenu koja se najednom pojavila pred njom. Ričard je objašnjavao pseudoNikol zašto on treba da bude taj koji će s Arčijem krenuti u Novi Raj.
"Razumem", reče pseudoNikol na pozornici.
Razumem, reče prava Nikol sebi. To je najvažnija izjava koju iko ikad može dati. Ključ za sav život je razumevanje... A ja sad razumem da sam smrtno stvorenje, čiji je smrtni čas došao.
Zapljusnu je novi talas ljutog bola, donese uspomenu na stih iz jedne drevne pesme na latinskom jeziku. 'Timor mortis conturbat me.' Da, ali neću se plašiti, jer ja razumem.
Orao ju je netremice gledao. "Volela bih da vidim Ričarda i Arčija", reče ona, mučeći se oko svake reči, "njihove poslednje trenutke... u ćeliji... pre dolaska biota."
Neću se plašiti, jer ja razumem.
"I moju decu, ako ona mogu nekako da budu ovde... I doktorku Plavu."
Soba se zamrači. Sekunde su otkucavale. Bol je bio užasan. Neću se plašiti...
Svetla se upališe. Ričard i Arči su bili tu, u svojoj ćeliji, neposredno ispred njenih invalidskih kolica. Ona začu kako bioroboti otvaraju vrata zatvorskog hodnika.
"Tu zaustavi, molim te", promuca ona. Levo od scene sa Ričardom i Arčijem bila je druga scena, takođe zaustavljena: njena deca, i doktorka Plava, stoje, svi u jednom redu. Nikol se upre svom snagom i ustade, i pođe nekoliko metara napred, da bude s njima. Suza je suzu sustizala na njenim obrazima. Nikol je uspevala da dodirne, još po jedan, poslednji put, svako od tih lica koja je volela.
Zidovi njenih srčanih komora bili su već u kolapsu. Nikol, teturajući se, pređe desno, u Ričardovu zatvorsku ćeliju, i zagrli taj prikaz svoga muža. "Razumem, Ričarde", reče ona.
Lagano je padala na kolena. Okrete se da pogleda Orla. "Razumem", reče, s osmehom.
A razumevanje je sreća, pomisli.