Arapi žele 20.000 hektara zemlje u Srbiji


Nemački "Tenis" u vlasništvu Klemensa Tenisa, vlasnik Industrije mesa "Matijević" Petar Matijević, gazda "Delta holdinga" Miroslav Mišković, kompanija "El Dahra" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata...neke su od kompanija koje su do 15. marta poslale svoju ponudu na konkurs za zakup državnih oranica na 30 godina.


Ponude je poslalo ukupno 210 potencijalnih ulagača, piše "Kurir".
 
Predsednik kompanije "El Dahra" Darei izjavio je da u Srbiji već imaju 1.000 hektara zemlje i da planiraju da kupuju još, jer im je cilj 20.000 hektara.
 
Zvanično su u ministarstvu potvrdili da ima više od 200 prijava, ali nisu mogli da kažu ko se dosad prijavio, već su samo naveli da je u toku otvaranje pristiglih ponuda, kao i da će se u narednim danima znati više detalja.
 
"Iako je rok za slanje prijava istekao prošle nedelje, i narednih dana su pristizale prijave poslate poštom. Počelo je otvaranje koverti i provera ko je ispunio uslove", kaže za "Kurir" izvor iz Vlade Srbije.
 
Država je javnim pozivom tražila da joj zainteresovane firme dostave investicioni plan o ulaganjima u agrar. Država traži firme koje će moći da u prve tri godine ulože najmanje pola miliona evra, s tim da 30 odsto bude u prvoj godini.

Srbi ce biti robovi u svojoj drzavi do kraja

Zbog sporazuma s firmom iz Emirata država gubi oko tri miliona evra


Tokom prethodne dve godine kompanija Al Rawafed Srbija, u većinskom vlasništvu firme iz Emirata, obrađivala je više od 3.500 hektara državnog poljoprivrednog zemljišta, a da za korišćenje te zemlje do danas nije platila ni dinara. Prema istraživanju Insajdera, da je to zemljište dato na korišćenje lokalnim poljoprivrednicima putem licitacija, država bi za dve godine prihodovala oko tri miliona evra.

Tokom prethodne dve godine kompanija Al Rawafed Srbija, u većinskom vlasništvu firme iz Emirata, obrađivala je više od 3.500 hektara državnog poljoprivrednog zemljišta, a da za korišćenje te zemlje do danas nije platila ni dinara. Prema istraživanju Insajdera, da je to zemljište dato na korišćenje lokalnim poljoprivrednicima putem licitacija, država bi za dve godine prihodovala oko tri miliona evra.

Da je zemljište, koje već dve godine bez naknade koristi Al Rawafed, izdato u zakup na licitacijama po prosečnoj ceni ostvarenoj u Bačkoj Palanci, država bi od toga mogla da da prihoduje oko tri miliona evra.

Takođe, lokalni poljoprivrednici bi imali mogućnost da obrađuju duplo više državne zemlje nego što im je dostupno danas, a deo ostvarenih prihoda bi se slivao u budžet kroz potrošnju.

U Opštini Bačka Palanka ima više od 5.000 registrovanih poljoprivrednih gazdinstava.

Ugovorom Vlade Srbije i kompanije Al Rawafed iz UAE osnovano je zajedničko preduzeće Al Rawafed Srbija, u kom arapski partneri imaju 80 odsto vlasništva, a država Srbija 20 odsto. Kompanija je po povlašćenim uslovima kupila ili dobila u zakup 10.470 hektara poljoprivrednog zemljišta u Bačkoj.




https://www.youtube.com/watch?v=OhIZSKEWZ8Q

Neka, bolje da neko i obradjuje nego da stoji u korovu, kad Srbin nece motiku vec krug dvojke 

Ko zarađuje na zemlji u istočnoj Evropi?


U Evropi se potajno sprovodi neka vrsta agrarne reforme. Finansijski špekulanti kupuju zemlju u istočnoevropskim državama samo da bi ubirali subvencije. Oni tako poljoprivrednike polako potiskuju sa zemlje.

Koncentracija poljoprivrednog zemljišta u rukama investitora koji zemlju vide samo kao mogući izvor profita, veliki je problem u današnjoj Evropi. To je krajem marta konstatovao i Odbor za agrar Evropskog parlamenta. „S obzirom na međunarodnu finansijsku krizu od 2008, obradiva zemlja uočena je kao povoljna mogućnost ulaganja“, ukazuje Vladimir Uručev, bugarski predstavnik u Odboru za agrar Evropskog parlamenta.

Tako je ubrzana koncentracija poljoprivrednog zemljišta u zemljama srednje i istočne Evrope. Tome u prilog išle su i niske cene poljoprivrednog zemljišta u zemljama u kojima je nekada vladao komunizam, ali i sistem subvencioniranja poljoprivrede u Evropskoj uniji (GAP), kaže Uručev. „Jedinstveni način plaćanja podsticaja po površini, ide u prilog većim posednicima koji su orijentisani na masovnost i industrijsku poljoprivredu.“ Te direktne subvencije iznose između 150 i 190 evra po hektaru. Zbog tog sistema, mali poljoprivrednici su u lošijem položaju.

Zemlja kao mogućnost ulaganja

Osim toga, veliki investitori i finansijski špekulanti prihode najčešće iznose iz regiona i u njemu uglavnom ne plaćaju porez. Pored toga, oni ne vode računa o zaštiti okoline i životinja, i praktično potiskuju seljake sa zemlje. „Postoje pravi finansijski mešetari koji imaju čitavu mrežu firmi. Samo par preduzeća u Bugarskoj poseduje gotovo dva miliona hektara zemlje. To je gotovo polovina obradive zemlje u Bugarskoj“, kaže jedan posrednik u prodaji nekretnina koji je želeo da ostane anoniman. „Zahvaljujući evropskom sistemu subvencioniranja, te firme samo zbog toga što poseduju zemljište, ostvaruju milionske prihode“, naglašava Vladimir Uručev.

Reformom zajedničke agrarne politike Evropske unije 2013. donesena je odluka o ograničavanju najviših iznosa podsticaja. Time se želelo da se dođe do pravednije raspodele subvencija i da se ojača održiva poljoprivreda. Ali, u praksi se nije mnogo toga promenilo. Statistički podaci iz Bugarske pokazuju da je 25 najvećih firmi i 2015. dobilo najviše subvencija – a to su upravo one firme koje su najviše profitirale od direktnih podsticaja i pre reforme. Na taj način, veliki investitori oslobođeni su i tereta kredita, jer, zahvaljujući podsticajima iz Evropske unije, dobijaju dovoljno novca da ne moraju da uzimaju kredite.

Težak položaj seljaka

Potpuno drugačije je stanje malih poljoprivrednih proizvođača. „Nas sve više istiskuju sa tržišta i uništavaju, jer ne možemo da držimo korak sa velikima. Osim toga, gotovo da više nema obradive zemlje na prodaju“, žali se Stefan Petrov, mladi poljoprivrednik iz okoline Razgrada na severoistoku Bugarske. Cena obradivog zemljišta tamo je poslednjih godina veoma porasla, pre svega zbog špekulativne kupovine zemlje, zbog koje se većina zemlje nalazi u rukama malobrojnih vlasnika.

I u drugim područjima Evrope situacija je slična. „Oko tri odsto poljoprivrednih preduzeća u Evropi kontroliše oko 50 odsto svih obradivih površina. To je tendencija koju bi trebalo zaustaviti“, kaže Vladimir Uručev. Kao najgori primer koncentracije poljoprivredne zemlje on navodi Rumuniju, gde oko 65.000 hektara pripada samo jednom preduzeću.

Rumunski predsednik Klaus Johanis smatra da se previše obradive zemlje nalazi u rukama stranaca. Krajem prošle godine on je naveo da je to oko 30 procenata i zauzeo se za strožije zakonske odredbe, iako za strance već postoje neka ograničenja.

Suprotne tendencije u istočnoj Evropi

Zemlje kao što su Bugarska, Slovačka, Mađarska, Letonije ili Litvanija pokušale su da se protekcionističkom politikom odbrane od prodaje zemlje velikim stranim investitorima. Ali Evropska unija je protiv njih pokrenula krivične postupke – zbog ograničavanja slobode tržišta. Ne smatraju svi to ispravnom politikom.

„Evropska unija mora kod poljoprivrednog zemljišta da bude nešto velikodušnija, kada se radi o pravilima unutrašnjeg tržišta i konkurencije. Naime, kada je reč o tom zemljištu, ne možemo da primenjujemo ista merila kao i kod druge robe“, naglašava Marija Hojbuh, članica Odbora za poljoprivredu i razvoj sela Evropskog parlamenta. Ta političarka Zelenih smatra da je EU dužna da izradi pouzdane smernice za tržište zemlje u nacionalnim državama.

Zahtev za većom transparentnošću

Krajem marta, nadležni Odbor Evropskog parlamenta sastavio je konkretne preporuke za pitanje trgovanja obradivom zemljom. Pozvao je zemlje-članice Evropske unije da omoguće malim i srednje velikim poljoprivrednim preduzećima, kao i mladim poljoprivrednicima, da dođu do obradive površine po prihvatljivim cenama. Hojbuhova smatra da je uvođenje gornje granice za cenu obradive zemlje u državama kao što je recimo Litvanija, legitimno sredstvo protiv koncentracije obradive zemlje u rukama malog broja ljudi. Ona se pre svega zalaže za veću transparentnost prilikom promene vlasnika zemlje.

Kao primer loše transparentnosti, Marija Hojbuh navodi sudbinu nekadašnjeg preduzeća KTG Agrar. Ta nemačka firma kupila je velike poljoprivredne površine i u zapadnoj, i u istočnoj Evropi. Nakon proglašenja insolventnosti prošle godine, koncern je prešao u ruke novog investitora – a da pogođene opštine nisu na to mogle da utiču. Marija Hojbuh uverena je da to ne bi smelo da se događa. „Onaj ko profit izvlači iz regiona u kome ga ostvaruje i odluke donosi bez obzira na susede na terenu, taj nanosi štetu poljoprivredi u čitavoj Evropi“, zaključuje poslanica Zelenih u Evropskom parlamentu.

  Izvinjavam se, nenamerna greška.

  Obrišite ovo.