Prirodni zakoni su nastali iz prirodnih procesa(meni ovo zvuci logicnije) zasto moras da guras boga u sve sto jos nije jasno ili ne razumes. Odakle bogu ta inteligencija a, ajde mi to odgovori. Jel inteligencija moze da postoji
bez svrhe.

nofx0023
А ко покреће те природне процесе из којих настају природни закони? Зар није обрнуто, да се природни процеси дешавају према природним законима? Како то мислиш да гурам Бога? Бог је само назив за узрок стварања. Што је тај назив проблематичан, уопште ми није јасно? Одговор на питање "одакле Богу та интелигенција" је уско повезан са објашњењем настанка свемира? Још увек то нисам до краја схватио па не могу да ти одговорим. Између осталог, зато и користим назив Бог. Колико је мени познато, ништа не постоји без сврхе па ни интелигенција.

Ето, ти то зовеш "непознато", а неки од нас Бог. 
А нико не каже да је наука све објаснила па тако наука није доказала ни да Бог не постоји (неки се позивају на науку када кажу да Бог не постоји).

Ali ti ne znas sta je tacan uzrok tog stvaranja pa zato to zoves bog.


Znaci, jel je i ta inteligencija stvorena sa nekom svrhom?

Evo ja verujem da se sve moze objasniti bez inteligentnog tvorca.

Да не помислите да вас зачикавам.
Ви се позивате на науку и на логику.
И ја то исто радим, до душе, у складу са мојим образовањем и могућностима.

Па вас зато питам, да ли вам ово звучи логично или на научној основи:



Не може да буде ствар избора, јер тако нешто би имплицирало да на ово питање постоје произвољни, тотално различити и при том тачни одговори, а то је апсурдно.

А ово ,,настала сама од себе'' је нешто са чиме се у физици не оперише, а хокус-покус је заиста симпатично објашњење...   


А као једну сугестију, када сам поставио онтолошки доказ, ја сам га после и својим аргументима бранио, не видех да сте ви лично, као ни Доукинс, истински појмили онтолошки доказ, а вашем личном коментару ни трага, ни гласа.
То је подједнако упечатљиво, као да ја скенирам целу апологетику и да не дам ни један осврт на питања других учесника дискусије и/или претходне коментаре.
То није адекватан приступ неком питању, проблему на форуму.

Имате (мислим на несхватање онтолошког доказа) добро друштво и међу философима и међу форумашима, али суштински сте и једни и други машили поенту. (да, ово је моје субјективно мишљење  )
Као и рецимо Имануел Кант.

Не, ја тај тачан узрок стварања зовем Бог. А не знам шта је тачно, до најситнијих детаља, Бог.

Значи, да поновим, не знам. Нисам још схватио шта је прапочетак свега.

Верујеш? Немам ништа против. Можда ако се не да одговор на питање зашто је свака маса извор гравитационог поља или слично, тј. ко је то одредио?

Међутим, ево једне варијанте онтолошког доказа. Кажеш да верујеш да се све може објаснити без Интелигентног Творца. Из овог "све" следи да се и Интелигентни Творац може објаснити без Интелигентног Творца. Ово је контрадикција. Дакле, Интелигентни Творац постоји!

Da s ovim bi se slozio.
To je ta razlika.


Tacno je da je nemoguce da pojedinac shvati 2 ostrice jednog maca.

I prema tome ja ne mogu da foliram da u potpunosti razumijem vjernike, jer ja ne vjerujem.
I za mene postoji jedna istina. Ali to je subjektivno.

Ali mogu da tolerisem, odnosno postujem ono sto se razlikuje.

U drustvima npr. drzavama prirodno je i veoma pozeljno da ima vise stavova, bilo kakvih - kao neka vrsta intelektualne konkurencije. (primjer Sveto Piismo ili Darvin da se uci u skolama)
I iako su mi teokratske drzave i vjerski nacini razmisljanja u skolama apsurd jos manje bi volio da naucni pristup svjetu (naprimer ta evolucija) potpuno dominira, to bi tek bilo pogresno (hladno i banalno).


To stavlja imperativ "izbora" u vjerovanju o nekim istinama. Ne na nivou pojedinca nego na nivou drustva.

Mislim da bi nauka, dogmatizovanjem sopstvenih saznanja, samoj sebi skočila u stomak i samu sebe deplasirala i postala sama sebi kočnica, jer bez diskursa nema napretka. I neke teorije koje su danas opšteprihvaćene nekada su bile jeres (Kopernik, Ajnštajn). Ali takođe se slažem da pretjerani napadi na religiju od strane današnjih perjanica ateizma (čast izuzecima) promašuju poentu. Za razliku od određenih autora koji sa pravom napadaju klerikalizam i crkvenu dogmatičnost i hijerarhiju, neki pokušavaju da izvrgnu ruglu sam pojam vjerovanja pa čak i duhovnosti (za šta su im, ruku na srce, mnoge vjerske zajednice dale džebanu na izvol'te) što je po meni ista glupost kao i to kad je crkva (pod ovim ne mislim samo na hrišćanstvo, ali ono je najeklatantniji primjer u ovoj našoj hemisferi) pokušavala da utiče na načine obrazovanja, pokušavala da nametne svoje stavove u nekim oblastima koje su zapravo bile mnogo pogodnije za nauke zasnovane na empirizmu.
Uglavnom, može se odvojiti vjerovanje od nauke, i mora, pa čak i od filozofije.
Da sumiram, slažem se u potpunosti da treba da postoji pluralizam mišljenja i stavova po svakom pitanju i mogućnost osporavanja i ispitivanja svakog. Što kaže klasik Mao - "neka cvjeta hiljadu cvjetova" 

Evolucija nije religija, ma sta ljudi govorili. Nema dogmi, rituala i sve sto spada u religiju. Ali isto tako nije zamena za boga, bogove ili bilo kakvu drugu formu natprirodne sile. Evolucija je framework(okvir) po kome se objasnjava razlicitost zivih vrsta. Kada kazem "ja verujem u evoluciju" ne mislim to u religijskom kontekstu nego u kontekstu da je evolucija trenutno najtacniji model po kome mozemo obajsniti razlicitost zivih vrsta.

Ukratko
Nauka se bazira na zapazanju, testiranju.
A religija na veri.

Nauka NIJE religija, Darvin nije bog. Nauka, evolucija, prirodna selekcija: ovo su stvari koje shvatamo, razumemo.
Religija sa druge strane se oslanja na ono sto ne znamo. Ako uporedite i shvatite suprotnosti shvaticete zasto me nervira kada ljudi mesaju ta dva pojma. 

Inteligencija nije stvorena, ona je sastavni deo zivota koji oduvek postoji.
Inteligencija ne stvara nista, volja stvara sve, inteligencija je samo sposobnost shvatanja situacije.
Na ovoj Planeti samo covek stvara, i samo covek moze da bude Bog.
Niko ne bi trebalo da ima nista protiv tvog licnog prava da verujes u nesto, bas kao sto deca veruju u deda mraza.
A o tome sta je covek uspeo da objasni, a sta nije, bi mogli da pricamo dok krave ne dodju kuci.

      5.







Бог у спољашњој природи


Б. Космолошка група доказа



1. Каузални доказ



Професор: Господо, врло ми је драго што смо се овог лепог летњег дана скупили у природи, овде у Топчидерском парку близу топчидерске цркве. Ми смо до сада тражили Бога у човековом психичком животу, и у човековој души, па смо то изводили у затвореном простору. А сада ћемо тражити Бога, тачније речено Његове трагове, у слободној природи, а близина цркве даваће нам више подстрека.

Први доказ који желим да изнесем пред вас на вашу процену и заједнички претрес, философи и теолози називају каузални доказ. Име му долази од латинске речи кауза (causa) што значи узрок, а заснива се на чињеници да у свету свака ствар и појава мора да има свој узрок. То су стари философи изразили на латинском језику правилом: Nullus effectus sine causa! (Ниједан учинак није без узрока.) Велики философ и научник Лајбниц је то проширио тако да не само што неки догађај или нека ствар мора имати свој делотворни узрок, него и свака тврдња мора имати свој довољни разлог, зашто је тако како јесте, а није другачије. То је принцип довољног разлога. Но, пређимо на само излагање каузалног доказа.


а) Први облик каузалног доказа

Чим приметимо да се нешто дешава око нас, нека промена: упали се сијалица, звоно зазвони, дуне хладан или топао ветар, итд. ми се питамо: зашто се то дешава? То је несумњив доказ да је у нашем уму, у нашој души усађена мисао да све што се дешава, свака промена, свака ствар, мора имати свој делотворан узрок. Уосталом, ми видимо око себе да су свака ствар и сваки делић у свету проузроковани. Ако је свака ствар и сваки делић овога света проузрокован, онда и свет као целина мора бити проузрокован.

По којој то логици свет као целина мора бити проузрокован, ако је свака ствар у њему проузрокована?

По истој оној математичкој логици, по којој нека целина не може бити ни мања ни већа од збира својих делова. По истој оној физичкој логици, по којој цела ливада мора бити зелена, ако је свака травка на њој зелена. Очигледно је да ливада на којој је свака травка зелена не може бити црвена, па макар се простирала и у бесконачност. Ето, тако исто и свет као целина мора бити проузрокован, ако је свака ствар у њему проузрокована, па макар свет по својој величини био и бескрајан.

Па пошто је свет проузрокован, а сасвим сигурно знамо да ништа не може само себе проузроковати, то онда значи, мора постојати један Узрочник овога света. Тај Узрок постојања целог света, српским језиком, као и свим словенским језицима, зове се Бог.

Ако погледамо колики је свет и какав је свет, онда тек можемо имати макар и бледу представу о величанствености, снази и моћи његовог Узрока. То мора бити Биће које нема потребе за неким узроком ван себе, јер кад би Оно морало бити проузроковано, онда не би могло бити Створитељ целокупног света. Тај Узрок је самобитан и вечан. Зато ме немојте питати: а ко је Њега створио, јер Он уопште није створен, него вечан.

Господо, само још једна молба: ја се у излагању овог облика каузалног доказа ни на кога не позивам, јер то је моја лична комбинација. Не тврдим да нема никога на свету ко није тако исто мислио, само се нас два не познајемо, јер се нисмо у животу срели са таквим мишљењем. Зато вас молим да према овом облику доказа будете крајње резервисани и врло строги критичари.


б) Други облик каузалног доказа

Ми у својој свести и спољашњој природи опажамо неумитно дејство закона узрочности. Свака ствар има свој узрок. Али и узрок неке ствари или промене има свој узрок, а овај опет свој, и тако редом. Ми, дакле, видимо да постоји читав низ, или ланац, узрока и последица узајамно зависних један од другог.

Поставља се питање: да ли је тај низ, или ланац узрока коначан, или бесконачан, нарочито с обзиром на почетак. То јест, да ли постоји први члан тога узрочног ланца? Ако постоји први члан тога узрочног ланца, који је носилац и покретач целе узрочности у свету, то је онда, тај први члан узрочног ланца, или први узрок целокупне стварности нико други него Бог – Створитељ. Дакле, како одговорити на постављено питање?

Желимо ли да на то питање дамо логичан и на чињеничним основама заснован одговор, морамо одговорити позитивно: Први узрок постоји, као непроузроковани и независни узрок целог тога узрочног ланца. Ево разлога за такву тврдњу.

Из математике знамо сасвим сигурно да бесконачан број постоји само потенцијално, а не конкретно. Који је конкретно највећи број? Који год број кажемо, увек га можемо повећати за следећу јединицу. И тако у бесконачност. Никад нећемо стићи до краја, што значи да бесконачан низ бројева постоји само потенцијално, а не конкретно. А пошто су узроци у овом свету нешто конкретно, пошто им је бесконачност само потенцијална, то онда значи мора постојати први члан тога конкретно коначног низа у узрочном ланцу.

Покрај математичке постоји и логичка нужност. Логички је немогуће да постоји пети узрок без четвртог, и четврти без трећег, и трећи без другог, а богме и други без првог. Према томе порећи први узрок, значи порећи читав узрочни ланац. А то нас доводи у сукоб с очигледном стварношћу.

Најзад и физичка нужност сведочи о постојању првог члана узрочног ланца. Ако посматрамо композицију воза, видећемо да она управо представља конкретну слику узрочног ланца. Ми можемо рећи да се задњи вагон креће зато што га вуче предзадњи, овај што га вуче онај испред њега и тако редом, можемо у мислима ићи заиста у бесконачност, што би значило да нема првог узрока. Али, ако порекнемо локомотиву као први самопокретни узрок кретања целог ланца, ми онда нисмо објаснили кретање композиције воза.

Ова композиција воза је само слика, и то конкретна слика узрочног ланца. Али покушајмо да то применимо на стварним бићима овога света.

Ми постојимо. Непосредни биолошки узрок нашег постојања су наши родитељи. Непосредни узрок њиховог постојања су њихови родитељи, и тако редом. Можемо ли се у том мисленом набрајању син-отац-син-отац игде зауставити? Можемо се зауставити где хоћемо, али нигде не морамо. Можемо да идемо у бескрајност.

Па то онда значи, пример нам доказује управо супротно од оног што желимо да докажемо! Да, тако би то било кад би се фактична узрочност кретала од садашњости ка прошлости, то јест од сина ка оцу. Али узрочност се фактички креће у супротном смеру, од прошлости ка садашњости, то јест од оца ка сину. Зато, ако желимо да своју мисао ускладимо са стварним током узрочности, онда не смемо почети бројање из бескрајности, јер тада никад не бисмо добројали до себе, него морамо почети бројање од првог човека (оца) – рецимо библијског Адама (или чак од прве амебе која се, по теорији еволуције, појавила као претпостављени родоначелник биљног и животињског света; или још логичније, од самог Бога као првог од свих бића, са тврдом надом да ћемо кад-тад добројати до себе. Иначе, ако почнемо бројање без првог члана, из бескрајности, доказаћемо сами себи да не постојимо, или бар да још не постојимо.

Најзад, чак и кад бројимо чланове узрочног низа од себе у прошлост, ми и тада, као што рекосмо, можемо ићи до бесконачности. Али и та бесконачност је само потенцијална, а не конкретна. Конкретно она је ипак ограничена првим чланом, а тај члан сам ја, од кога и почињем бројање идући у прошлост. А пошто је тај привидно бескрајни низ узрока докрајчен мојом личношћу, он није могао бити беспочетан, јер да је беспочетан, не би се могао завршити (мојом личношћу). Ми можемо замислити почетак нечега без свршетка, али обратну ситуацију, свршетак без почетка, нико не може замислити, јер се не може завршити оно што још није ни почело.

Тако, дакле, постоји прави узрок узрочног ланца као самобитни покретач света – Бог.



Критика и одбрана


Физичар: Професоре, хвала вам на овако јасном излагању. А дупло хвала, што тако јасно излагање можемо лакше да критикујемо, да му проналазимо логичке недостатке. Први облик каузалног доказа, онај за који сте рекли да је лично ваш, засновали сте на тези да су све ствари у овом свету проузроковане. Откуд ви то знате? Јесте ли испитали сваку ствар у васиони да ли је проузрокована или није? Ако нисте испитали, како онда смете тако нешто да тврдите?

Биолог: Тако је, господине професоре. Физичар је у праву. Сигурно нисте испитали ни сваки предмет на Земљи да ли је проузрокован, а камоли сваки предмет у васиони. Према томе, прва премиса вашег доказа је недоказана, речена напамет, па према томе, први облик вашег доказа је погрешан.

Философ: Ту погрешку  још стари логичари назвали су fallacia per enumerationem simplicem. (Обмана на основу непотпуног бројања.)

Професор: Хвала вам свој тројици на овако отвореној и искреној критици. Кад би та критика била исто толико оправдана колико је отворена и искрена, одмах бих је без устезања прихватио, а онај свој доказ одбацио као неисправан.

Знам шта је логичка погрешка која се зове fallacia per enumerationem simplicem. То је кад неко из две-три, или четири-пет случајних особина неке ствари закључи да те особине сачињавају суштину те ствари. Некада су људи, видевши многе лабудове беле, мислили да је то неопходна суштина лабуда као бића, па закључили да су сви лабудови бели, све док нису наишли и на црне лабудове. То ти као биолог најбоље знаш. Међутим, и ја ћу теби поставити исти приговор. Ти кажеш да су сви људи смртни, и чак сва жива бића да су смртна? Ништа немам против те тврдње. И ја је сматрам истинитом, само тебе питам: јеси ли ти већ видео да су сви људи и све биљке и животиње поумирале? Ако ниси, како смеш тврдити да су смртни?!

Слично питање постављам и физичару. Ти тврдиш да је свака коцка шећера слатка. Јеси ли ти лизнуо баш све коцке шећера које постоје на свету? Ако ниси, откуд смеш тврдити да је баш свака коцка слатка?! Ти тврдиш да је збир углова у сваком троуглу 180°. Јеси ли ти то измерио баш на сваком могућем троуглу? Ја у ту тврдњу ни мало не сумњам, усвајам је без резерве. Али, ако ти ниси то измерио баш на сваком могућем троуглу, како онда смеш тврдити да је тако?

Господо, моји приговори вашим изнесеним тврдњама нису оправдани. Зато сам и рекао да их прихватам и да заједно с вама тврдим да је свака коцка шећера слатка, свако живо биће смртно, и сваки троугао има збир углова 180°.

Исто толико су неоправдани ваши приговори првој премиси мога доказа да су сва бића и све ствари у овом свету проузроковани. Ако ја нисам испитао све могуће предмете у васиони да ли су проузроковани, као што ни ви нисте лизнули сваку коцку шећера, нити видели да су сва жива бића поумирала, и ви и ја видели смо да су те особине – сласт шећера, смртност живих бића и узрочност свих ствари – суштинске особине споменутих ствари, а не случајне као што је бела боја лабуда, па зато с пуним правом могу да тврдим да је свака ствар у свету проузрокована, као што и ви с пуним правом можете тврдити да је свака коцка шећера слатка, свако живо биће смртно и сваки троугао има збир углова 180°.

Философ: Ама, професоре, мени се још увек чини да исправност тога доказа зависи од одговора на питање да ли овај свет сачињава једну физичку целину, или су поједине ствари у њему независне једна од друге. Наиме, ако он сачињава једну целину, онда се не може рећи да ако је свака ствар у свету проузрокована, онда и свет као целина мора бити проузрокован. Међутим, ако је свака ствар у свету сама за себе, невезана ничим за остале ствари, онда баш ако је и свака од тих ствари проузрокована, не може се тврдити да је и свет као целина проузрокован. У том случају пада друга премиса вашег доказа.

Професор: Да ли свет представља једну физичку, или можда у извесном ширем смислу органску целину, као што би то следило из Спинозиног монистичког схватања света, или је свет прост збир појединих ствари које нису везане једна за другу као што су Лајбницове монаде, не осећам се довољно јаким да тај проблем решим, па у то не улазим. Нека се о том споразумеју Лајбниц и Спиноза, али не видим да друга премиса мога доказа зависи од тога како ће се то питање решити, да ли у корист Лајбницовог плурализма или Спинозиног монизма. Моја друга премиса има уза се математичку и физичку извесност. Ако је свака травка на ливади зелена, онда и ливада као целина мора бити зелена, као што нека целина не може бити ни већа ни мања од збира својих делова. То је математичка и физичка нужност без икаквог обзира да ли ће травке на ливади сачињавати једну спојену органску целину, или ће расти свака за себе. Претпоставимо да травке, као органска бића ипак представљају једну целину, тада би моја друга премиса била тачна само под условом да и свет представља једну физичку целину. Но, ја могу да наведем и други пример. Пред нама је гомила црвених цигала. Ако је свака од њих црвена, онда ће и гомила коју оне сачињавају бити црвена, иако је свака од њих самостална и невезана са другом, као Лајбницове монаде.

Дакле, твоја постављена алтернатива да ли свет представља једну физичку целину, или је свака ствар посебна и независна од друге, ни најмање не угрожава другу премису мога доказа. Било да је овако, било да је онако, ако је свака ствар у свету проузрокована, онда и свет као целина мора бити проузрокован, јер то је математичка и физичка и логичка нужност.

Философ: Али, професоре, почекајте још мало са вашим закључком. Ви знате да постоји философија дијалектичког материјализма која тврди да се квантитет претвара у квалитет и обратно. Према томе, по том закону дијалектичког материјализма, ако је ливада са зеленим травкама бесконачна, могло би се очекивати да се њен идентитет (бесконачна количина травки) претвори у сасвим супротан квалитет, па да бесконачна количина зелених травки да црвену ливаду. У том случају ваша друга премиса коју тако упорно наслањате на физику и математику, остаје без ослонца, јер бисмо могли рећи да бесконачан број проузрокованих ствари не мора да даде проузроковану целину. Може целина бити и непроузрокована, јер ето, бесконачни квантитет променио је квалитет коначне величине.

Професор: Драги мој философе, сва три закона дијалектичког материјализма нису ништа друго него хула на здрав разум. Ниједан доказ који су материјалисти дијалектичари навели за стварност тих закона не одговара чињеничном стању. Упућујем те на чланак „Дијалектика и скептицизам“ штампан у књизи „Разговори о вери“ (Апологетска читанка бр. 1) од стране 23-48. [1] Али да не бисмо проширивали дискусију, ето узећу у обзир твој приговор, али тек кад будемо и ти и ја видели да је бесконачан број зелених травки формирао црвену ливаду, претворивши квантитет у квалитет. А дотле друга премиса мога узрочног доказа остаје неоспорна, и доказ у пуној важности.


Примедбе на други облик каузалног доказа


Философ: Професоре, не верујем да би вам философи прихватили исправност ни другог облика каузалног доказа, заснованог на ланцу узрочности. Пре свих Давид Хјум рећи ће вам да узрочност уопште не постоји као нека објективна појава. То је само један привид. Ми смо навикли да извесне појаве које се ређају једна после друге по извесном устаљеном поретку сматрамо за узрочни низ, а оне су међутим обична сукцесија, обичан редослед без узрочне везе, јер ми узрочност не видимо ни у нашем унутрашњем, ни у спољашњем искуству. [2]

Професор: Хјум може да прича шта му је драго, и ти ако хоћеш да се сложиш са њим, али ја више верујем искуству и логици, него Хјуму. Узрочност ми видимо и у свакоме унутрашњем и у спољашњем објективном искуству. Ево ти примера.

Ако ја свесно бацим ову књигу на земљу, ја ћу бити потпуно свестан да сам ја објективни узрок тога пада, и не дозвољавам да ми нико, па ни Хјум, прича како ми не видимо закон узрочности у нашем унутрашњем искуству. Ако посматраш кретање неке композиције воза видећеш да су вагони закачени један за други, и зар ти то неће бити довољан доказ да узрочност кретања видиш баш и у објективној спољашњој природи?! Осим тога, није тачна Хјумова тврдња да смо ми до појма каузалног или узрочног ланца дошли простом навиком да неке појаве, које се простим устаљеним следом јављају једна иза друге, сматрамо узрочним. Откад постоји смена дана и ноћи, они се увек правилно смењују, па нико не каже да је дан узрок ноћи и ноћ узрок дана, него и једно и друго је последица земљине ротације (окретања око осовине) и Сунчеве светлости. Откад постоје петлови, они увек певају пред зору, да нико не каже да је свануће последица петловог поја, а пој петлова узрок свањивања. Зато бих ти саветовао да одбациш Хјумове приговоре против закона узрочности. Није тај закон никаква фантазија или уображење.

Физичар: Ја се слажем са Кантом који каже да се закон узрочности може применити само на појаве искуства у физичком свету, али не можемо се њиме служити за излазак из области физичких збивања у неки натфизички, трансцедентни свет. [3] А тај први узрок нико у искуству није видео, према томе не можемо на основу закона узрочности закључити да тај први узрок и постоји.

Професор: Један физичар не би смео да тако говори о закону каузалности, без обзира шта Кант каже о каузалном доказу, јер читава наука, па и физика, заснована је баш на тој чињеници да помоћу закона каузалности прелазимо из области опажајног сазнања у област надискуственог, надопажајног сазнања. Јеси ли видео кохезију, адхезију, магнетизам и Земљину силу теже? Ниси видео баш њих, али си чулно сазнао њихово дејство, па си путем закона узрочности закључио да они постоје. Тако чинимо и са каузалним доказом о Богу. Свакако ти је познато да је Леверје математичким путем, дакле, путем каузалног закључивања, путем закона каузалности, прво математички доказао да постоји планета Нептун, пре него што га је ико кроз телескоп видео. Она је видљиво опажена тек касније, и то на темељу Леверјеових прорачунавања. Генијални руски хемичар Мендељејев је на основу периодичног система хемијских елемената, који је констатовао у природи, прорекао постојање извесних хемијских елемената које у његово доба још нико није био искуствено пронашао и видео, и чак је описао њихове физичке особине, добивши их рачунски, дакле, ослањајући се на закон каузалности. Исто тако, ослањајући се на закон каузалности, доказао је да мора постојати субатомски делић позитрон, па су га тек касније Жлио и Тибо конкретно уловили и видели. [4]

Дакле, помоћу закона узрочности правилним закључивањем може се прећи из овог искуственог опажајног света у надискуствени, надопажајни. Додуше, Бога нисмо телесно видели као што је виђен Нептун и позитрон, али не зато што закон каузалности не може да нас доведе до Бога, него што је Бог као и кохезија, по својој природи неподложан нашем телесном гледању.


_________________________________________________________________________
[1] Др Лазар Милин, Разговори о вери, књ. I изд. 3. стр. 23-48, Београд, 1985.
[2] Др Бранислав Петронијевић, Основи теорије сазнања, Београд, 1923. стр. 114.
[3] Stjepan Zimmermann, Kant i neoskolastika, Zagreb, 1920. str. 140.
[4] Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књ. III стр. 63.



Физичар: Професоре, продужи своје излагање физичар, овај приговор који сам изнео у име Канта односи се на класичну физику. Он је постављен са њеног терена. Међутим, почетком 20. века теорија кванта коју је поставио Макс Планк, уздрмала је по тврдњи физичара, до темеља зграду класичне физике [5], јер је оспорила научни детерминизам, па самим тим и закон каузалности. У микрофизици не мора одређени узрок да произведе очекивану последицу. Ту се закон строге узрочности своди на закон вероватноће.

Професор: У нашем свету, свету макрофизике, у којем ми људи живимо, закони класичне физике важе неуздрмани. Ако локомотива повуче вагоне, неће ти се никад десити да они пођу у другом смеру. Закони кретања као и остали физички закони, остају у нашем свету и даље у пуној важности. Ниједно дело које мирује неће се покренути само од себе, онако из чиста мира, без икаквог узрока. Према томе, закон узрочности на којем је заснован наш доказ о Богу, остаје у нашем свету – свету класичне физике – у пуној важности. Осим тога Луј де Брољи, познати француски физичар, доказао је и објаснио да појам детерминизма и појам каузалности нису идентични, нису исти, па тако чак и у микрофизици, ако је оборен закон детерминизма (строге одређенести) није оборен закон узрочности. [6] Према томе, немаш никаква оправдана разлога да у име физике, класичне или модерне, оспораваш каузални доказ о Богу.

Биолог: Да закон узрочности постоји, то за мене није никакав проблем. То је очигледна чињеница. Њу у биологији видим на сваком кораку. Али оно што ми биологија говори о узрочности изгледа сасвим другачије него узрочност о којој ви, професоре, говорите. У биологији закон узрочности каже да су узрок и последица чињенице истог рода. Од човека ће се родити човек, а не кромпир, од кромпира ће се родити кромпир, а не лав или тигар, и тако редом: какав узрок, таква и последица. Међутим, по вашем излагању узрочности од Бога постаје свет, а Бог и свет су бића савршено различита једно од другог. Према томе, закључити на основу постојања света, да постоји Бог као његов узрочник, значи начинити логичку грешку коју логичари зову Metabasis eis allo genos (скок у другу област).

Професор: Узрок је врло широк појам. Узрок може бити биолошки, као што су примери које си ти навео; може бити психолошки, кад нека страшна вест изазове у мојој души жалост; може бити физички, кад варница изазове пожар; може бити хемијски, кад киселина плаву лакмусову хартију претвори у црвену, а може бити и механички, кад локомотива покрене закачене вагоне. Најзад, узрок може бити и делотворни, кад столар направи столицу, кројач одело, писац напише књигу, сликар наслика слику, итд. У неким случајевима узрок и последица заиста су бића исте врсте и не можемо очекивати да другачије буде. Из постојања кромпира заиста не могу закључити да постоји лав. Ту си ти потпуно у праву. А могу ли закључити из постојања столице да постоји столар, из постојања твога одела да постоји кројач који га је сашио? Могу ли закључити из постојања хлеба да постоји пекар који га је умесио, и из постојања књиге да постоји писац који ју је написао? Па свакако да могу закључити, иако су столар и столица, кројач и одело, пекар и хлеб, писац и књига бића потпуно различите врсте! И тај мој закључак – ваљда ћеш се сложити са мном – није нипошто логичка грешка - metabasis eis allo genos – скок у другу област. Е, па тако и мој закључак да из постојања света можемо закључити да постоји и Бог као његов узрочник, није никаква логичка грешка, иако су свет и Бог бића сасвим различите врсте. А ако хоћеш да ти наведем баш прави пример логичке грешке „скока у другу област“ онда ћу ти га навести из једног уџбеника биологије.

Писац тога уџбеника наводи разне доказе за биолошку променљивост биљних и животињских врста, па покрај осталих наводи и овакав: „Ако се из домаће радиности развило занатство, а из занатства индустрија која се, као што знамо, радикално разликује од занатства и домаће радиности, зашто се исто тако не би могле биљне и животињске врсте трансформисати?“ [7] Или, да наведемо томе још један паралелан пример: „Ако се из грчког имена Георгиос могло појавити име Џорџ, Жорж, Георг, Ђорђе, Ђока, Ђура, Јурај и чак Ђоле, ако је све то могућно у току неколико векова, зашто се онда у току многих милиона година не би могли развити биљни и животињски свет од једне просте амебе?“

Па не може, зато што те две врсте промене – занатство и индустрија, а Георгија и Ђока – немају никакве везе са променом амебе у лава и љубичицу. Ето, то је пример логичке грешке metabasis eis allo genos, скок у другу област.

Теолог: Професоре, али Бог је натприродно Биће, а свет је нешто природно. Па ако из постојања природног света закључујемо да постоји натприродно Биће, Бог, онда је то ипак скок у другу област metabasis eis allo genos, као што је пре мене са погрешним примерима тврдио биолог?

Професор: Није! Стварање је нешто натприродно за нас људе, јер могућност стварања ни из чега не постоји у природи нас људи, нити у природи икоје ствари овога света. Међутим, за Бога стварање је сасвим природан акт, јер та моћ постоји у Његовој природи, у Његовој суштини. Биће које не би имало у својој природи моћ стварања, не би било Бог.

Господо, ако имате још коју примедбу против каузалног доказа, молим вас изнесите је. А ако је немате, ја тај доказ проглашавам потпуно исправним и кад год приметим закон узрочности било у души, било у природи, мисао ме за тили час однесе управо пред подножје Бога Живога.

___________________________________________________________________________
[5] Исти писац и дело, стр. 70. књ. V
[6] Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књ. V Шид, 1993. стр. 71.
[7] Исти писац и дело, књ. 4. стр. 213. Dr Milutin Radovanović, Istorija razvitka životinjskog sveta i čoveka, Beograd, 1941. str. 213-214.




Извор: преузето са сајта bogotrazitelj-srb.org



А све ово може се наћи и овде: Др Лазар Милин, Бог постоји!, Шид, 2005 године, стр. 52-61