Anegdote :: Burek vicoteka & tekstoteka

Dvajt Ajzenhauer

Američki državnik general Dvajt Ajzenhauer (1890-1969) jednom je u užem krugu ovako definisao rat: - Rat je razdoblje kada se međusobno ubijaju ljudi koji se uopšte ne poznaju, i to po zapovesti onih koji se međusobno veoma dobro poznaju, pa se ipak ne ubijaju.

Kralj Anri

Kada je francuski kralj Anri (1553-1610) posetio pariski zatvor, razgovarao je s zatvorenicima o uzrocima i okolnostima koje su ih ovamo dovele. Svi su čvrsto tvrdili da su nedužni, samo je jedan jedini priznao svoje prestupe i izjavio da mu se čini da mu je kazna pravedna. Tada kralj uzviknu: - Skinite mu lance i pustite ga na slobodu, kako ne bi zarazio ove nedužne ovce koje su zatvorili s njim!

Balzak

Balzak je uhvatio svog podvornika u laži. Stoga ga je ovako poučio:- Laž je najružnija od svih mana. Zapamti: svog bližnjega ne smemo nikada slagati.
- A zašto onda, gospodine, izjavljujete uvek, kada dolazi sudski izvršitelj, da vas nema kod kuće - upita podvornik.
- Sudski izvršitelji nisu naši bližnji.

---

Jednog dana Žorž Sand je ručala kod Balzaka u njegovom stanu u ulici Kasini u društvu jednog svog prijatelja. Meni ručka je bio izvanredan: supa sa mlekom, kuvana govedina, dinja i šampanjac. Balzak je sve nadgledao, obučen u svoju napadnu kućnu haljinu, svilenu, sa cvetićima, u kojoj je izgledao vrlo gordo. Kad su se gosti spremali da pođu svojim kućama, on htede da ih otprati do Odeona u toj kućnoj haljini. U to vreme kvart Opservatorije nije imao plinskih svetiljki. Imao je ručne svećnjake u koje su se postavljale upaljene sveće. Žorž Sand htede da ga odvrati od namere da je prati.
- Ostanite kod kuće, reče mu ona, da vas ne pokradu za vreme dok nas pratite ili da vas po povratku ne ubije kakav zločinac.
- Nema opasnosti, odgovori Balzak smejući se - ako me lopovi budu smatrali za ludaka, imaće obzira prema mojoj smušenosti, a ako me drže za princa, u tom slučaju će se plašiti da su privukli revnosnu policiju.
I tako je autor "Šagrinske kože" otpratio svoje goste do Odeona, ogrnut svojim lepim sobnim ogrtačem, gologlav i noseći upaljeni svećnjak u ruci…

Gaj Julije Cezar

Gaj Julije Cezar (100-44 pne), nakon uspešnih osvajanja na zapadu i u Maloj Aziji, uputio se prema Africi. Kad je sa lađe silazio na afričko tlo, spotakne se i padne u pesak. Posto bi njegova vojska taj pad mogla da tumači kao loš znak, bistri vojskovođa brzo uzviknu: - Imam te, već te držim u svojim rukama, Afriko!

Vinston Čerčil

Engleskog državnika Vinstona Čerčila (1874-1965) molio je njegov mladi rođak da mu objasni šta ustvari znači diplomata. Čercil se najpre duboko zamisli, a zatim reče: - Diplomata je Čovek koji svoje vreme troši na to da miri sporove kojih nikada ne bi bilo da nije diplomata!

---

Jedne večeri Čerčil je trebao da govori preko radija. Pošto se mnogo žurio, pozvao je prvi taksi. Šofer, koji ga u tami nije prepoznao, reče da nema vremena. - A zašto ne? - upita ga stari političar. - Zato jer će sada preko radija govoriti Čercil, a voleo bih da ga čujem. Čerčil je bio, naravno, zadovoljan s tom šoferovom izjavom. Zavuče ruku u džep i dade mu pet funti napojnice. Vozač uze novac, a zatim odsečno reče: -Neka đavo nosi Čerčila. Uđite, gospodine, odvešću vas.

Branko Ćopic

Na ulicama mnogi prolaznici su se zaustavljali, glasno izgovarajuci: "Gle, Branko Ćopić! Eno Branko! Pogledajte, ono je Branko Ćopić!" To ga je nerviralo. Jednom čak nije mogao da se uzdrži, već jednoj sredovečnoj ženi ljutito uzvratio: "Pa sta ako je Ćopić, nije medjed!"

---

Posle svakog književnog susreta pisci su dugo bili opsednuti decom koja su tražila autograme. Obično smo sedeli jedan do drugog, a pored nas su u redu prolazili đaci i prinosili nam svoje knjige, sveske i papiriće. Ćopić nas je u šali upozorio: "Pazite da vam mangupi ne podnesu kakvu mjenicu, kao što je meni podvalio neki Rale Bubnjar".

Jovan Dučić

Dučić je već nekoliko godina poslanik na strani. Jednog leta došao je u Beograd na odsustvo i otišao je s Jašom Prodanovićem i profesorom Milom Pavlovićem, zvanim Krpa, na večeru kod „Gospa-Jele". Naručili su svaki po kriglu piva i po dvanaest ćevapčića. Kad im je momak doneo ćevapčiće s lukom, Dučić je vratio tanjir i tražio je porciju ćevapčića bez luka. "Tako, tako, Duka! - dobacio mu je Mile Krpa. - Dosta si gutao lukac bez čevapčića, sada možeš ćevapčiće bez luka."

---

Umro Milan Rakić. Neko sretne Dučića i kaže mu:"Kad je umro Ðura Jakšić, Zmaj mu je spevao pesmu „Svetli grobovi". I Vi ćete, valjda, nešto da učinite za Rakića?
"Dobro ste me setili! - odgovorio je odmah Dučić - Daću hiljadu dinara i upisaću ga negde za dobrotvora!"

---

Tražio Dučić od Nikole Pašića da ga primi i molio ga je za neko unapređenje. Pašić ga je primio dosta hladno i ništa mu nije obećao. Razočaran i ljut, Dučić je sreo Slobodana Jovanovića i rekao mu: "Onaj Pаšić s onom velikom bradom, liči na matorog Jevrejina. Ništa neće učiniti za mene."
Posle izvesnog vremena, Dučić je unapređen i otišao je Slobodanu Jovanoviću da mu se pohvali: "Ona bela brada zaista daje Pašiću svetiteljski izraz!"

---

Naljutio se Dučić na svog mlađeg druga i kolegu Jovana Markovića, zvanog Golubar, koga nije mario i ljutito mu je doviknuo: "Slušajte, Jovo.Posle Vaše smrti, Vaš prvi komšija reći će: „Ama kako se zvaše onaj što nedavno umre?"
A Dučić odgovori; "Ali će Vaši unuci, znajte, pasti na maturi ako ne budu znali godinu rođenja Jovana Dučića"

Lojd Džordž
- zavisi
Engleski državnik Lojd Džordž (1863-1945) bio je malen rastom. Neki diplomata mu reče da se maltene razočarao kada je ugledao njegov stas. - Dragi moj - ispravi ga Lojd Džordž od toga kako ljude merimo: od brade dolje ili gore!

---

Lojd Džordž je bio originalan čovek i nije nikad krio svoje ubeđenje. Za vreme ručka na dvoru upita ga kralj Džordž II- Zašto su moji prihodi tako maleni?
Slavni državnik na te reči iz srebrnog suda za šampanjac uze komad leda i predade ga svom susedu s molbom da ga predaju dalje dok komad leda ne dođe do kralja. Najzad, kad dospe u kraljeve ruke, nađe se sasvim malo parče. Tad Lojd Džordž dade odgovor:- Sada valjda vidite zašto su prihodi Vašeg Veličanstva tako maleni.

Džordž Fejdo

(Feydeau, Georges, 1862-1921)Jedan od najduhovitijih pisaca vodvilja, ušao je u knjižaru u nameri da kupi neku knjigu. Ugleda svog prijatelja kako već kupuje jednu, pa ga je zanimalo koju je to knjigu kupio taj njegov prijatelj, približi mu se s leđa, te zaviri u naslov ¨Kako postati bogat¨.-Savetujem ti, reče mu Feydeau tiho, na uvo, da odmah kupiš i ¨Krivični zakonik¨, jer ja još nisam čuo da se neko na pošten način obogatio.

Gete (Goethe)

Pisac i pesnik Goethe sedeo je jedne večeri u gostionici i pio vino s vodom. Kod susednog stola sedelo je društvo obesnih studenata koji su pili vino. Jedan od njih upita Goethea:- Zašto mešate vino s vodom i time ga kvarite? Pesnik im objasni: - Sama voda čini živa bića nemima. To dokazuju ribe. Samo vino vodi u glupost. To dokazujete vi, mlada gospodo. A pošto ne želim biti ni jedno ni drugo, mešam vino s vodom.

Gustav VI Adolf

Švedskom kralju Gustavu VI Adolfu (1778-1837) javila su se tri stranca i ponudila da rade u njegovoj obaveštajnoj službi. Za oveću svotu novca bili su spremni da izdaju važne podatke o svojoj domovini. Gustav je ponudu prihvatio i potom im isplatio ugovoreni iznos. Tada jedan od obaveštajaca reče:
-Veličanstvo, novac koji ste nam dali falsifikovan je.
- Za izdajnike svoje domovine dobar je i falsifikovani novac - odgovori kralj i otera ih.

Đura Jakšić

Đura Jakšić je napisao pesmu “Otadžbina” i imao je ugovoreno sa izdavačem u kom roku da je uredi i preda. Đura je u brzini, u poslednji čas, odneo pesmu napisanu na masnom papiru sa kojeg je upravo pojeo burek.

Josip II

Austrijski car Josip II (1741-1790) voleo je da putuje inkognito. Kad je doputovao u Lvov, on se u hotelu upisao pod imenom grof, Hohberski iz careve pratnje. Zatim je otišao u sobu i počeo da se brije. Radoznala sobarica počela je da se vrzma oko njega i najzad ga upita kakvu službu ima kod cara. Josip se mirno brijao dalje i odvratio: - Ponekad ga obrijem.

---

Josip II jednom je osudio četiri vojnika na smrt. Kasnije je to opozvao i naredio da streljaju samo jednoga od njih. Vojnici su trebali da bacaju kocku, a bio bi streljan onaj koji bi dobio najmanji broj. Trojica su bacili kocke i dobili visoke brojeve. Četvrti nije hteo da uzme kocku u ruku. Kada je car saznao za to, pozvao je neposlušnog vojnika sebi i upitao zašto nije hteo da baci kocku. - Veličanstvo - odgovori vojnik - ako sam se već jedanput ogrešio, neću i drugi put. Kockanje je, koliko mi je poznato, zabranjeno u zemljama Vašeg Veličanstva. Caru se taj odgovor toliko svideo da je pomilovao svu četvoricu osuđenika.

Kant

Jednom se filozof Kant uputio u šetnju i ne primetivši da mu je kaput na laktu poderan. Znanac koji se hteo našaliti s njim, reče: "Tu ti učenost proviruje!"
"A glupost viri unutra." - odgovori filozof.

Danilo Kiš

U Parizu Danilo Kiš imao je svoj omiljeni bistro u kojem je radio konobar Japanac. Kiš je u trenucima dokonosti Japanca učio naš jezik, ali s crnogorskim akcentom. Prijatelji bi dolazili u posetu velikom piscu, pričalo bi se o svemu, najviše o Balkanu, a konobar, lik iz Kurosawinih vizija, uveseljavao bi ih pitanjima tipa: "A, što ćeš, mučeniče, popiti?"

Švedska kraljica Kristina

Kada su švedskoj kraljici Kristini, (vladala 1636-1654) rekli da su Englezi svom kralju odrubili glavu, ona samo slegnu ramenima i reče: - To im ne zameram. Taj Čarls nije znao šta da radi sa svojom glavom.

Gustav Krklec

Gustav Krklec imao je prelepu kćerku. U tu šarmantnu lepoticu bili su zaljubljeni mnogi mladi pesnici, među kojima i Brana Petrović. Jednom su se na vrhu kalemegdanske tvrđave našli Gustav, njegova kćerka i Brana. U jednom trenutku Brana se nadneo preko vrlo visokog zida, odakle su mnogi izvršili samoubistvo, i glasom vatrenog zaljubljenika kliknuo lepotici: - Ako ti kažeš da skočim u ambis, odmah ću skočiti!
Gustav je požurio da posavetuje kćerku: - Nemoj mu ni u šali kazati da skoči. Koliko je lud, on bi to i učinio!

---

Gustav Krklec je bio najlakši i najveseliji gost u kafanama. Stari gospodin je bio vazda raspoložen i spreman da ispriča poneku anegdotu. Bilo mu je važno samo da ima gemišt i ništa više, stalno je čaša bila pred njim, a nikad nije bio pijan. Znao je održavati stanje kad vino drži čoveka na onoj čarobnoj granici, pa mu sve lepo i on zadovoljan i raspoložen, a pamet potpuno trezna. "Piješ li ti, Gustave, ikad vodu?" pita ga Jan, a namigiva nam: "Kad mi je bilo dvadeset godina napio sam se vode i dobio upalu pluća. Otad nikad", odgovara šeretski i primiče čašu s gemištom.

---

Ispričao nam je događaj iz mladosti, kad je kralj Aleksandar ukinuo Ustav. On je bio mlad pesnik, tek počinjao, a boem. "Zapio se ja s društvom," priča starčić pa se društvo razišlo, a ja nemam gde prespavati. Odem u park. Slatko sam spavao na klupi kad me nečija ruka kucnu po ramenu. Probudih se, vidim policajac. "Gospodine, ličnu kartu" - traži strogo, a ja nemam. "Kako se zovete, molim?"
"G" - kažem, a on se čudi, misli provociram ga.
"Kako?" začuđeno pita.
"Gospodine, ja se sada zovem G."
"Vi se sa mnom sprdate, ljuti se policajac, a hvata se za pendrek.
Prepao sam se i požurio objasniti -Gospodine, ja sam do juče bio Gustav, a pošto je kralj juče ukinuo Ustav, ja sam sada samo G."

Leonida, Spartanski kralj

Pred slavnu bitku kod Termopila (480 pne) brojčano jači Persijanci htedoše da se narugaju malobrojnim Spartancima i saopštiše im po kuriru: - Ima nas toliko da će od naših strela potamneti sunce. Spartanski kralj Leonida, heroj Termopila, ne ostade im dužan odgovora: - Tim bolje, borićemo se u hladovini.

Luj XIV

Francuski kralj Luj XIV (1638-1715), čije su omiljene reči bile: "Država - to sam ja", jednom reče okupljenim dvorjanima: - Kraljevi imaju vlast od Boga. Ako vam naredim da skočite u Senu, morate to bez ustezanja učiniti.
Na te reči vojvoda od Giza uputi se vratima. Kralj ga upita: - E, kuda, vojvodo?
- Idem da učim plivanje.

Desanka Maksimović

Ostaće zabeležena i anegdota o susretu dve dive pisane reči, onako kako je ispričala Astrid Lindgren. - Gospođa (Desanka Maksimović) je sigurno veoma dobar pisac, žao mi je što nisam pročitala ni jedan njen stih. E, kako smo se samo lepo "ispričale". Ona je sedela sa moje leve strane, a ja slabo čujem na levo uvo. Sve vreme mi je govorila nešto na francuskom, a ja od svih jezika najmanje znam francuski, pa sam joj sve vreme odgovarala na nemačkom.

Smile

Knez Meternih

Knez Meternih (1773-1859), austrijski državnik i kancelar, poznat je kao beskrupulozni političar, zbog čega je 1848 morao da beži u emigraciju. Jednom prilikom neka dvorska dama je spomenula Meternihu da je njoj tek četrdeset godina. Poznati cinik joj odgovori: - Kako da vam ne verujem, pa vi me već punih dvadeset godina uveravate u to.

Monteskije (Montesquie)

Svojom knjigom "Duh zakona" Montesquie je izazvao pravu revoluciju duhova. Jednom se prepirao s parlamentarcem iz Bordeauxa zbog jedne filozofske uzrečice. Političar je po svaku cenu hteo biti u pravu i na kraju će:- Ako ne bude tačno tako kao što kažem dajem vam svoju glavu. Na to će Montesquie: - Primam je, maleni pokloni učvršćuju prijateljstvo.

Napoleon Bonaparta

U uzbudljivom razgovoru sa engleskim poslanikom Napoleon uzviknu: - Znate li da ću napasti Englesku?
- To je Vaša stvar - odvrati poslanik.
- Ali morate znati da ću Englesku i uništiti!
- To je, međutim, naša stvar - odgovori mirno Englez.

---

Kad je osvojio Moskvu, Napoleon je mislio da je ostvario svoj cilj i da je postao prvi gospodar Evrope; zato je naredio da se izrade nove kolajne na kojima je na jednoj strani bio utisnut njegov lik, a na drugoj strani ove reči: - Bože, nebo je tvoje, a ova zemlja je moja! Nekoliko tih kolajni poslao je u Orenburg zajedno s dokumentima izaslanika koji su trebali da s Rusima pregovaraju o miru. Rusi su nekoliko dana kasnije vratili Napoleonu kolajne, ali u izmenjenom obliku. Na drugoj strani kolajne njegov lik je bio izgreban, a umesto njega stajale su reči: - Leđa su tvoja, a bič je moj.

Neron

Okrutni rimski car Neron (vladao 54-68 ne) ubio je svoju majku, svog vaspitača Seneku, nekoliko drugih predstavnika rimske aristokratije, zapalio Rim… Niko mu nije smeo ništa prigovoriti, samo je Seneka, njegov nekadašnji vaspitač, imao dovoljno milosti da mu u lice kaže:
- Ako budeš još i dalje tako ubijao, svog naslednika ipak nećeš moći ubiti.

Branislav Nušić

Elem, Nušić je, priča tako otprilike ide, često, gotovo svakodnevno sretao na ulici nekog starijeg gospodina koji mu se usrdno javljao. Naravno, i Nušić se njemu odjavljivao. Sve bi bilo u redu, e da se ovaj Nušiću nije svakodnevno obraćao sa: "Dobar dan, gos'n Đoko". Pošto je to potrajalo, komediograf ne izdrža no ga jednog dana zadrža, te mu reče: "Izvinite gospodine, ali vi mene držite za Đoku, a ja sam Brana."

Andronik II Paleolog

Vizantijski car Andronik II Paleolog (vladao 1282-1328) održavao je ljubavne veze sa najlepšim ženama Konstantinopola, svoje prestonice. Da bi njihove muževe lakše zavarao, svima je dodelio pravo na lov, čiji su znak bili rogovi. Taj znak su smeli pričvrstiti na svojim kućama, kao znak priznanja i privilegije. Muževi su se tome radovali, a žene su im rado pomagale da ga opravdaju. Samouvereni car je takve znao javno istaći rečima. - Moji dragi rogonje! Otada kažu o muževima, koji imaju neverne žene, da "nose rogove"!

Sima Pandurović

U jednoj anegdoti sama igra sudbine napravila je i jedan neverovatan jezički paradoks. Krajem 1944. godine, prvi čovek srpske policije, Slobodan Penezić, poznatiji pod partizanskim nadimkom Krcun, posetio je beogradski kazamat, u kojem su pored ostalih bili smešteni i viđeniji građani pod optužbom saradnje sa vlastima pod tek minulom okupacijom.
Krcun je – prolazeći pored postrojenih zatvorenika među kojima se nalazio i naš pesnički bard – zastajkivao pored ponekog od njih, zapitkujući ih ponešto:
– Kako se ti zoveš?
– Sima Pandurović.
– Jeste li Vi onaj pesnik Sima Pandurović? – iznenađeno je proslovio Krcun (koji je uoči rata bio beogradski student)
– Jesam.
– Pa otkad ste Vi u zatvoru? – sa nevericom je uzviknuo Penezić.
– Od oslobođenja! – mirno je odgovorio stari pesnik.

Nikola Pašić

Bora Prodanović pošao jednoga dana da moli Pašića da bi dobio malo zaposlice. - Ovaj… kako se ti zoveš? - upita ga Pašić. - Ja sam Bora Prodanović! - odgovori on. - A… ovaj ti si Jašin, je li? - upita ga Pašić. - Jesam! - odgovori Bora. Pašić malko zastade pa će opet: - A ti nisi onaj što si poginuo!
- Nisam ja poginuo još ni jednom! - odgovori mu Bora.
- A… jeste, ti si još mlad…

---

Bila zima i padao veliki sneg. Pašić bio u svome kabinetu i kroz prozor posmatrao, kako padaju krupne pahuljice snega. U tome času ulazi k njemu Velizar, ministar privrede. - Ovaj… dete, pada li sneg tamo u ministarstvu privrede? - upita ga Pašić.

---

Na nekoliko dana posle smrti radikalskog prvaka Stanka Petrovića, nađe se Pašić sa njegovim sinom Mihailom. - Ovaj… a pokojni Stanko umre, je li! - upita Pašić. - Jeste, gospodine Pašiću - odgovori mu Mihailo. - Ovaj… Bog da mu prosti… znaš… on je tu skoro bio u Beogradu, ali mi ništa o tome nije govorio! - reče Pašić.

Petar Veliki

Ruskog cara Petra Velikog (1672-1725) izveštavali su svakog dana o velikom broju krađa koje su se svuda dešavale. Jednom se car zbog toga silno rasrdi i naredi svom sekretaru:- Napišite proglas da će svaki lopov i za najmanju krađu bez milosti biti obešen. - Ako Vaše Veličanstvo želi da ostane bez podanika, napisaću taj proglas, reče sekretar s poštovanjem. Car se nasmeja i sve ostade po starom.

Puškin

Lav Tolstoj veoma je voleo decu. Jednom šetao Tverskim bulevarom, kad, ispred njega ispade Puškin. Kao što je poznato, Puškin je bio niskog rasta. "Naravno, ovaj više nije dete, pre će biti da je dečak" - pomisli Lav Tolstoj. - "Ali svejedno, stići ću ga i pomilovati po glavi." I potrča da sustigne Puškina. A Puškin, koji nije znao šta Tolstoj namerava, uhvati maglu. Bežeći pored pozornika, on ga uzbuni tom nepriličnom jurnjavom na javnom mestu, te gorepomenuti pandur nagne za njim s ciljem da ga zaustavi. Posle je zapadna štampa pisala da se u Rusiji književnici podvrgavaju progonu od strane vlasti.

Žan Žak Ruso

Didro priča da mu je Ruso, kad je ovaj jednom prilikom došao da ga poseti u Monmoransiju, pokazavši mu jedno jezerce, poverio: "Ovde sam dvadeset puta pokušavao da skočim i da tako sebi prekratim život."
"A zašto niste?"
"Zato jer bi mi se voda, svaki put kad bih zamočio ruku, učinila prehladnom!", odgovorio je Ruso.

Franklin Delano Ruzvelt

Američki predsednik Franklin Delano Ruzvelt (1882-1945) upravo se pripremao da održi svoj predizborni govor. Protivnici su prikupili veliki broj pristalica koji su počeli skandirati:- Hoćemo da pojeftini mleko! Ruzvelt se ipak snašao i povikao: -Ja sam predsednik, a ne krava muzara!

Senusert Treći

Najpoznatiji faraon 12-te dinastije srednjeg egipatskog carstva, Senusert Treći (oko 1850. p.ne.), ponekad je znao da zarobljene kraljeve upregne u svoja trijumfalna kola. Jedan kralj se, koji je morao da vuče kola, neprestano osvrtao na točak kola, što pobudi Senusertovu pažnju. Upita zarobljenika šta znači njegovo ponašanje. Kralj odgovori: - U točku vidim slike prolazne slave ovog sveta. Jedva je deo točka gore, na suncu, odmah je na zemlji, u prašini, i obratno. Senusert se zamisli i vrati kralju slobodu.

Fridrih Viljem III

Pruski kralj Fridrih Viljem III (1770-1840) bio je veoma ćutljiv. Ako je već morao da otvori usta, izgovorio bi samo po neku reč. Kada se jednom lečio u banji, saznao je da se među gostima nalazi i jedan Mađar koji je, navodno, još šutljiviji od njega. Zato je odlučio da ga upozna. Na prvoj narednoj šetnji pretstavili su mu Mađara. Njihov razgovor vodio se zaista odsecno.
- Reuma? - počeo je kralj.
- Žuč!
- Vojnik?
- Magnat!
- Tako.
- Detektiv? - upitao je Mađar.
- Kralj.
- Čestitam.
- Hvala.

Džordz Vašington

Prvi predsednik SAD, Džordz Vašington (1723-1799), nije imao smisla za humor. Zabeleženo je da se samo jedanput u životu našalio, i to za vreme rasprave o američkom Kongresu, kada su predlagali da redovna vojska broji samo tri hiljade vojnika. -U redu! - reče Vašington. Ali samo pod uslovom da unesemo u zakon i odredbu po kojoj našu državu može napasti samo dve hiljade neprijateljskih vojnika.